Вероучитељ Мирко Василић: Гоњење хришћана у прва три века

Узроци гоњења

 Од самих својих почетака, Црква се непрестано сусретала са многим проблемима. Безброј пута проблеми су се рађали без разлога. Прве веће проблеме Цркви је стварала јудејска заједница, где се на самом почетку истакао фарисеј по имену Савле, који се касније преобратио у хришћанство и добио име Павле (Дап 9). Павле је касније постао хришћански мисионар и апостол који је скончао управо тако што је убијен због своје хришћанске проповеди. Ово је на неки начин касније постала парадигма за гоњење хришћана. Како? Па хришћани би исповедали веру у Једног и Истинитог Бога, а када би дошла претња од стране многобожаца где је цена плаћања живот или смрт, хришћани би својом вољом одлучили да ли желе да страдају за Христа, или да Га се пак одрекну и тако сачувају себи живот. Овако се такође образовао и култ мученика, тј. оних који би страдали за име Христово, будући да су се они водили јеванђелским речима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради, наћи ће га! (Мт 17, 24-25). Они су тако бивали прослављени од стране Цркве, јер се датум њихове мученичке смрти за Христа Васкрслога, сада славио као датум њиховог новог рођења.

Датум који треба навести као почетак гоњења хришћана је од прилике јул 64. године, када је највероватније цар Нерон (54-68.) запалио Рим у жељи да преуреди град и учини га лепшим . Прогони су били промењивог интезитета и са паузама, разлози су пак били многоструки, а најважнији је био тај што Црква није прихватала да постане део религиозног бића римског царства, које је за центар имало култ цара који је поштован као бог и коме су се приносиле жртве. Оваква пракса се почела примењивати од владавине Октавијана Августа (27-14.). У римској империји, једино јеврејска заједница није морала да поштује култ цара, управо из разлога што су цареви били свесни чињенице да од њих такву част неће добити никада. Јевреји су били привржени својој вери-вери у Јахвеа, старозаветног Бога, а прогони су за њих били мање-више уобичајни јер су и они током своје историје претрпели разноразне муке за веру, али колективно је се никада нису одрекли. Вера је била за њих начин живота и пре, а и тада, тако да римски цареви познавајући њихов менталитет нису од њих захтевали поклоњење, док су сви остали морали да прихвате култ цара као бога. Хришћани такође нису прогоњени у почетку, јер су за римску империју они заправо били јеврејска секта, па су стога (по Римљанима) били слични једни другима, те их нису дирали. Проблеме које су они имали унутар себе је требало тако и да реше, што су им Римљани и дозвољавали. Проблем је настао у оном моменту када су незнабожци увидели да хришћани сачињавају религију која се разликује од свих до тада познатих и то има је веома засметало. Тада су схвативши да нешто није у реду, почели сваљивати кривицу на хришћане за сваку ситницу. Чак су настале и изреке које су указивале на то да су хришћани криви за све невоље које се дешавају и да њих треба уништити како би се умилостивили богови који су били гневни због хришћанског исповедања вере. Најпознатије су: Када не даје бог кишу, онда устајмо на хришћане!; Ако се излије Тибар и допре до градских зидина, хришћане лавовима! У оваквом духу су настала гоњења хришћана, а највећа оптужба била је она којом је цар Нерон оптужио хришћане да су они криви за пожар у Риму и тада је можда и званични почетак гоњења хришћана.

Као што смо поменули, највећи ,,трн у оку“ хришћанима је био тај што су морали поштовати цара као бога. Сви остали закони нису били проблематични и хришћани су могли и желели су да их испуњују, али је овај за њих био недопустив, јер ако би се поклонили цару као богу, то значи да би окренули леђа правом Богу. Римљани су чак нудили и алтернативу да Христос буде један од многих богова и да на тај начин учине компромис са хришћанима, али је и ово било неприхватљиво. Римски празници су функционисали тако што су имали за задатак да покажу јединство огромне, мултиетничке и мултиконфесионалне државе, а све то је пак повезивао цар који је поштован као бог. Одбијајући да учествују у државним празницима и да се поклоне цару, хришћани су оптужени да не поштују државу, јер је овакво понашање напад на државу, тј. антидржавни акт. Ово не само што је побунило римски свет, већ се и у Цркви родило питање, да ли је потребно да Црква буде део државе, или да се одвоји од ње и да на тај начин дочека Христа, изолована од света. Хришћани су одбијали да буду део света из верских и етничких разлога, те су тако хришћанска богослужења постајала предмет расправе и нагађања, јер су због своје тајновитости родили разне предрасуде. Тако су нпр. Агапе (вечере љубави), које су за центар имале Евхаристију проглашене за оргијања, а центар свега, причешћивање је било канибализам, јер су незнабожци мислили да хришћани пију крв и једу месо човека. Ово је донекле имало смисла, јер је већина незнабожаца била необразована и сматрала је да је њихова религија која је садржала свакојаке обреде била исправна и права, док хришћани обредима нису придавали готово никакву пажњу, те су тако по њима они били ти који су у заблуди. Суштина је за хришћане заправо била у животу у Христу, а који се једино остварује на Евхаристији у заједници верних кроз причешћивање Телом и Крвљу Христовом.

Оно што је веома интересантно поменути за крај овог одељка, јесте чињеница да је народ од царева који су долазили на престо римске империје, очекивао да они унапреде царство, али и да изнова започну нове прогоне, тачније да наставе праксу својих претходника. Царевима је такође сметало и то што је Црква била универзална, те је себи позивала асполутно све људе, независно којој су религији пре припадали, независно од расе и од националности.

Рад у целости можете прочитати ОВДЕ