Светост није стање за малобројне, јер је Христос за све

Када људи уђу у Цркву и почну да живе „духовније“, они почињу да негују молитву на свој начин. Почињу да говоре да живе „мирније“, узимајући спокој који осећају као доказ свог духовног напретка.

Међутим, много пута је тај мир који осећају само површан (и стога опасан). Много пута видимо да се ови људи с гневом опиру када их нека особа или неки догађај протресе из њихове лажне понизности. Када мисле да су други људи одговорни за њихове проблеме, онда се дистанцирају од њих, показујући на тај начин погрешан начин размишљања. Свој "спокој" стављају изнад других, своју „не-анксиозност” стављају изнад комуникације са другима.

Рекло би се да то чине и монаси, посебно пустињаци који се удаљавају од људи да би се, кроз ћутање, посветили „лакшем“ општењу са Богом. Али морамо приметити да се ово ћутање коме теже пустињаци не ставља изнад љубави према другима, а ако се то и догоди, није исправно.

Видимо преподобног старца Пајсија како напушта молитву, тишину своје ћелије и како се спремно одазива на позив људи да их саслуша, да чује њихов бол, њихове жалбе, њихове грехе. Чувши све ово, вероватно би се преподобни старац „узнемирио“, али то није утицало на мир и тишину његовог срца. Била је то смирена стрепња, смирени немир, јер је његов мир био дубок и непоколебљив од спољашњих фактора.

Ако се, у потрази за тишином, молимо и осећамо смирење с једне стране, а с друге стране се љутимо и узнемиравамо за најмању ствар, морамо схватити да је наш мир лажан и површан, да, на крају крајева, тишина којој тежимо и мир који постижемо нису ништа друго до емоционална" дрога“ нашег аутономног подвига.

Када престанемо да се штитимо, такмичимо, правдамо, тада ћемо постати слободни. Тешко је, веома је тешко престати се претварати, тешко се отрести мисли о сопственом достојанству. Међутим, неопходно је. Јер без тога ћемо увек бити робови свог ега и никада нећемо наћи Бога. Пред нама ће увек бити наша достигнућа, православље, пост, бдење, доброта, богослужење, незлобност, тишина, врлина. Обожаваћемо сами себе.

Непрестано ћемо стварати споља, а изнутра ћемо смрдети. Наставићемо наше духовне подвиге пред људима, али изнутра ћемо бити празни. Ми ћемо се споља трудити да докажемо да смо духовни, да смо исцељени, а изнутра ћемо остати слепи, парализовани, болесни, губави, мртви.

Осећаћемо лажни мир у нашој духовној аутономији, што ће изазвати узнемиреност и раздор. Бог ће увек бити прекршилац наших права, нашег мишљења. Тражићемо оправдање супротстављајући се другима. Покушаћемо да се осећамо важним суочавајући се са другима.

Не можемо знати шта значи „живот у Христу“,„милост“, „љубав“, „мир“, „радост“ када херметички затварамо очи пред смрћу, када нам је једино стало до нашег реномеа, када се наше  доброчинство претворио у циљ сам себи, када је опсесија нашег живота покровитељство самог себе.

Све процењујемо на основу нашег земаљског живота. Али неизбежно долази неслога, долази подела. Зато што бисмо радије да будемо „у праву“ сада него да будемо заједно заувек. Више волимо монолог него дијалог. Више волимо самоћу него живот у заједници. Више волимо да будемо пријатељи него да волимо. Више волимо затвор него слободу. Више волимо религију него Цркву. Не би требало да више волимо, већ само жудимо за... Непристрасно.

Колико год да сте наоружани у свету, увек ћете се плашити сваке претње. Ако не успете, бићете заборављени, нико вас се неће сећати.

Међутим, пун мира је човек који живи љубављу Оног који заувек воли свакога и све, па макар био и лишен признања, афирмације, похвале, снаге, јавности, славе. Ово је сажето у поздраву Светог Серафима Саровског: „Радости моја, Христос воскресе!“ Јер, једину радост може осетити онај у чијем је срцу радост света, мир, љубав. Радост може да осети онај ко, иако не успе у свету, живи у сигурности Његовог присуства. Скоро сви светитељи су напустили овај свет без “успеха”. Сироти, одрпани, изоловани, безначајни, дивљи, заклани. Њихова једина брига је била однос са Христом. Њихови проблеми су били бројни, али су их они надмашили. Не зато што су се правили да их не виде, већ зато што њихов поглед није остао у садашњости. Гледали су невечерњи дан.

Истина је да нам светост изгледа као нешто далеко, нешто непознато. И заиста, оправдано је, јер је Христос велика непознаница у нашем животу.

Светост није услов за неколико изабраних, за неке митске хероје који живе у пустињама и пећинама. Зашто? Јер, Христос је за свакога.

Један старац врло тачно каже: „У православном предању нема подела на материјално и духовно, на деловање и теорију, на људе у свету и монахе.

Или имаш благодат Божију и имаш све, или је немаш, и потпуно си у тами“.

Нису само монаси или свештеници ти који имају „одговорност“ да приме благодат. То је „право“ свакога ко жели да доживи Истину. Нажалост, научени смо да је Црква узак простор. Али, у Цркви постоји невероватан простор за све који желе да уђу и постану нови. Има места за свакога ко жели да избаци отров из свог ега и постане сабрат ближњем.

И тако, као велика заједница, идемо напред. Идемо од страсти до врлине. Али ту не треба стати. Не желимо да нас смрт нађе „врлинским“. Желимо нешто друго, нешто дубље, веће. Највећа ствар је постићи понизност која је мајка милости, која чини да се човек уздигне изнад смрти, док се још креће у телу и костима. А онда схвати да је све безначајно, без мириса, боје и укуса, пред Божанском уметношћу за коју је сазрео.

архимандрит Павле Пападопулос

https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2020/11/30/светостта-не-е-състояние-за-малцина-за/