Преподобни Симеон Мироточиви (Стефан Немања)

СИМЕОН МИРОТОЧИВИ (грч: Αγιος Συμεών ο Μυροβλύτης) (13. фебруар); Свети Симеон је духовно, монашко име Стефана Немање, утемељивача династије Немањића, који је рођен 1118. године у Рибници код Подгорице, а умро 13. фебруара 1200. године у Хиландару. Владао је од 1170. године. На почетку владавине био је у вазалном односу са Византијом, и током своје владавине, водио је огорчену борбу за самосталност Србије. То му коначно и успева након смрти византијског цара Манојла I Комнина, када Стефан Немања у савезу са Угарима напада неке области византијског царства и тако Рашкој прикључује територије између Западне и Велике Мораве, Косово, Лаб, Хвосно и Зету, а са Дубровником склапа уговор ο трговини и миру.

Престола и државне власти се одрекао 1196. године и као и његова жена Ана одлази у манастир. Немања се замонашио у манастиру Студеници, где добија име Симеон, а жена му Ана одлази у женски манастир Свете Богородице у Расу, где постаје монахиња Анастасија. Симеон затим одлази у Хиландар, који је подигао заједно са сином Растком, тј. Светим Савом. За његове владавине, српска држава је коначно збацила византијску власт и постала самостална. У сређивању унутрашњих прилика ослањао се на Цркву, којој је давао силне повластице и поседе, а и сам је градио неке од данас најзначајнијих манастира: Студеницу, Ђурђеви Ступови, Свети Никола код Куршумлије и Хиландар.

Житије

Крштен је по латинском јеретичком обреду, али по повратку у Рашку, Крштење је довршио Православни свештеник, миропомазујући га у Православну веру. Имао је три брата, и после очеве смрти, добио је источни део очеве земље, области око Топлице, Ибра, Расине и Реке, и то отприлике између Сталаћа, Прокупља, Звечана и планине Ђакова. Од грчког цара Манојла I Комнина добио је Дубочицу, данашњи Лесковац на дар, као залог за живот у пријатељству. Браћа нису много волела Немању и једном приликом су покушали да га заробе, но он се срећно избавио и у знак захвалности, подигао манастир Ђурђеве Ступове. Браћа су затим покушала да силом узму од Немање земљу, па су га напали најамничком војском. Он их је дочекао код Звечана и потукао. После тога се окренуо унутрашњем уређењу земље и уништио богумилску јерес, која тада појавила и озбиљно запретила стабилности државе а и Цркве.

После тога, подиже војску да ослободи своју дедовину и прошири своје земље, па је тако заузео Зету са градовима, а затим је од Грка освојио двадесетак градова, заједно са припадајућим областима. Године 1189. немачки цар Фридрих Барбароса, у трећем пљачкашком походу, који су називали "крсташким", пролази кроз Србију, и у знак захвалности за пријем у Нишу, "даје право" Немањи да се назове царем, јер је до тада носио титулу жупана.

Немања је као мудар владар, знао да се држава темељи на народу, а да њену духовну снагу чини свештенство. Био је близак народу, помагао свештенство, подизао цркве и манастире. У Топлици код Куршумлије је подигао манастир Светог Николе и цркву Пресвете Богородице на ушћу реке Косанице. Највећа Немањина задужбина, поред манастира Хиландара, јесте манастир Студеница, као духовно и културно седиште Српске цркве и државе.

На државном сабору 25. марта 1196. године, Стефан Немања се одрекао престола у корист свог сина Стефана, "зета кир Алексија, цара греческаго." Сутрадан је примио монашки постриг добивши име Симеон. Жена му Ана одлази у женски манастир где постаје монахиња Анастасија. У Студеници је провео годину и по дана, а потом, у јесен 1197. године одлази свом сину Сави на Свету Гору, у манастир Ватопед. Са сином Савом и уз помоћ сина Стефана, као и српског народа, подиже манастир Хиландар, "за примање људи од српског народа који се одају монашком животу." Преставио се 13. фебруара 1200. године. Његове мошти пренете су у Србију, у манастир Студеницу 1208. или 1209. године. На очевим моштима, измирила су се браћа Стефан и Вукан. Као разлог што је пренео мошти Св. Симеона у Србију, Свети Сава наводи опасност од јеретика латина који су нападали Свету Гору, а тиме и манастир Хиландар, као и завет самог Немање да му тело почива у отачаству.

Св. Симеону посвећена су три житија: прво је написао његов најмлађи син Свети Сава (1208), друго његов средњи син Стефан Првовенчани (1216), треће хиландарски монах Доментијан (1236/40). Сава углавном излаже очев животопис посебно као монаха и ктитора Студенице, као и његово престављење, а Стефан Првовенчани и Доментијан описују цео Намањин живот. Обојица говоре ο точењу мира из његових моштију, као и чудима која је чинио на земљи. Према Доментијану, прва Служба светом Симеону Мироточивом, коју је написао Свети Сава, одржана је у Хиландару 3. фебруара 1202. године, на дан Св. Симеона Богопримца. Теодосије је саставио нову Службу преподобном Симеону, по угледу на Савину Службу. Св. Симеону посвећени су бројни храмови у земљи и иностранству, међу којима су и Патријаршијска капела и Саборна црква у Нишу.

У црквеном сликарству, најчешће је приказан као великосхимник и скоро увек са својим сином, Светим Савом. Његов лик је присутан у скоро свим нашим црквама и манастирима, било на фресци или на икони.

https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Симеон_Мироточиви