Исповест је простор потпуног поверења и откривања себе, без стида, ван контекста социјалних игара и надметања. У нашем свету, исто као и пре милион година, нема тако много поступака чији циљ није директно или индиректно унапређивање или потврђивање свог социјалног статуса. На исповести та игра престаје. Ма како ужасним човек себе видео, то га неће ни понизити ни узвисити.
Исповест је пракса изговарања онога што нам је непријатно да признамо себи самима. Изговорени грех не информише Бога, него нама омогућава да на нови начин доживимо сопствену грешност. Изговорени грех мења свој полусвесни статус у нашој души. То је важно за праксу отворености пред Богом и за самоспознају.
Не треба исповедати прошлост, треба исповедати садашњост на примеру прошлих и недавних догађаја. Прошлост се не може вратити, исправити нити опростити, зато што ње више нема.. Постоји, по речима блаженог Августина, само садашњост прошлости и садашњост будућности. Традиционални покушај се исповест сведе на исправљање своје биографије поново враћа грех на централно место, а грех чак ни на исповести не треба да потисне Бога. Исповест је шапат љубави, о верности и издаји, о духовном слепилу и виду...Али, све је то о Богу, тачније о нама и Богу. "Господе, ти све знаш, знаш да те волим!" (Јн 21,17)
Исповест није увек разговор о лошим стварима. Ипак се наш духовни живот не састоји само од грехова и прљавштине. Ако на исповести откривамо своје мале духовне радости, на тај начин можемо стећи навику да их примећујемо. Ми нисмо навикли да са другима делимо садржај свог унутарњег простора, између осталог и због тога што нам се чини да он другом неће бити интересантан, нарочито ако тог другог поштујемо као духовног подвижника.
Овде се показује наша склоност ка интезивним и необичним стањима. Та наша склоност баца сенку на стварни садржај свакодневице , између осталог и свакодневице богоопштења.
“Гнев, мржња, љубав, саосећање, страст, радост, жалост - све су то имена за крајња стања; њихов средњи и ниски степен нам измичу, а управо они плету танку паучину која сачињава и наш карактер и нашу судбину. Експлозије крајности веома често кидају ту паучину и представљају изузетке који обмањују посматрача, и не само посматрача, него и самог актера.” (Ниче, Зора, 64) Да би осетио живот, човек јури за тим стањима, зато што средња стања практично немају имена, па ако не проживљавамо гнев, мржњу, љубав, саосећајност или страст, онда ни не знамо да ли смо живи. Дан нам делује празно ако се “ништа не дешава” - ништа од онога што је у когнитивном апарату означено као случај или као догађај. Тако, јурећи за интензивним и познатим стањима, губимо из вида стварни микрокосмос своје душе, оне односе са сопственим “Ја”, “Оно” и Господом Богом који су, можда, једва приметни, али су једини стварни. Због тога се практиковању хришћанства обавезно мора наћи места за исповест.
протојереј Вјачеслав Рубски
(одломак из књиге - Православна духовност: Рестарт - Протојереј Вјачеслав Рубски, издавач Каленић)
припремила администрација Поуке.орг
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.