Др Родољуб Кубат: Писмо, оци и ми

Одавно се у нашим богословским круговима провлачи питање или боље рећи неосвешћена дилема: каква би требало да буде улога светих отаца приликом савременог приступа Писму? Тематика је по себи сложена и захтева темељнију анализу, поготово што су наше опште представе о оцима прилично замагљене. Томе су увелико допринели паушални проповедници православља, који се углавном уопштено, неодређено и табуизирано позивају на оце. Оцима углавном ‘ударају’ по својим неистомишљеницима, користећи их као неку врсту идеолошког оружја. С друге стране, сваком иоле трезвенијем познаваоцу хришћанске теологије, позната је епохална улога светих отаца у проповеди Речи Божије записане у Писму. Довољно је само прелистати неки приручник из патрологије, и констатовати у коликој су се мери оци бавили егзегезом Писма. При томе не мислим само на егзегетске коментаре, него и остале текстове различитих жанрова. Тај осећај је још израженији приликом читања отачких списа.

Међутим, питање је у којој се мери данас можемо ослонити на отачку егзегезу, а да то буде од користи нашим савременицима. Проблем је у томе, што је од периода раноцрквених отаца до данас протекло много времена. На општем цивилизацијском плану, променило се много тога. Наш свет и њихов свет у многим стварима није истоветан. Ми често нисмо у могућности да разумемо контекст у којем су они деловали. Еминентни православни теолог Димитрије Тракателис сматра да нам приликом тумачења Писма, оци не могу бити од велике користи из разлога што често морамо њих саме да тумачимо. У конкретном случају Тракателис је мислио на Јустина Мученика, за кога каже: „једном тумачењу као што је Јустиново потребно је тумачење само по себи, дакле егзегетска анализа, а не било каква“. 

Тракателисов став је вишеструко утемељен. Довољно је само читати тумачење Шестоднева светог Василија Великог и схватити колико тога мора да протумачимо код самог Василија. Такав проблем нису имали његови слушаоци и савременици, јер је он говорио језиком који су они добро разумевали. Наравно, не само језик, него слика света коју износи Василије, и на основу које тумачи Писмо, у много чему је другачија него ова наша. Василијево схватање космоса, земље, живог и неживог света било је античко, засновано на учењима јелинских мислилаца, посебно Аристотела и стоика. Он је нпр. сматрао да сунце кружи око земље: „Видимо, исто тако, да велика премудрост Божија која свиме управља, премешта Сунце са једног места на друго, како оно, пребивајући увек на једном истом месту, не би обиљем своје топлоте уништило земаљски украс“. Исто је усвајао античку теорију о четири елемента: „И наравно, пошто се све налази у свему: ватра, наиме, почива у земљи, а ваздух у води, и на исти начин од свега осталог једно се налази у другоме; те тако ниједан од елемената који подлеже чулима није чист и несмешан са другим, већ је у заједници или са неутралним или са њему супротним елементима; због тога, велим, прихватамо да је свод сачињен или из једног од тих простих елемената, или из неке њихове мешавине“. У последењем наводу велики Кападокијац помиње свод небески, као део творевине.

Данас је свима јасно да се сунце не креће око земље, нити да је Бог сачинио свод над земљом. Теорија о четири елемента је давно напуштена. Поред тога, постоји још широк број питања која се данас постављају, а на која оци нису одговарали. Основни разлог је што она просто нису постојала као таква у време светих отаца. Данас се, пак, таква питања намећу као незаобилазна, поготово у црквеној проповеди. Као један од примера може се навести приповест о потопу. Велики број отаца је из разумљивих разлога веровао у њену историјску фактичност. У то доба није се знало да су сличне приповести о потопу биле записане хиљаду година пре библијске. Када је Х. Смит 1870. године превео Еп о Гилгамешу, постало је јасно да библијски извештај о потопу има много сличности са овим месопотамијским текстом. Касније је откривен и Еп о Атрахасису и Постање из Еридуа, у којима се такође говори о потопу. У међувремену се у причу о потопу укључила и наука. Појавио се велики број теорија и дилема. Такође је карактеристичан пример и Књига пророка Јоне, коју су оци сматрали историјским текстом. Међутим, савремене литерарне и историјске реконструкције показују да је у питању новелистичка приповест са изразитом дидактичком сврхом. Оци се нису налазили пред изазовом оваквих питања.

С друге стране, највећи број православних теолога сматра да су оци незаобилазни за савремену библијску егзегезу, и да на Писмо треба гледати кроз отачку богословску призму. Овај став, наравно, заслужује посебну пажњу, и он је највећим делом заслуга теолошког покрета у православљу познатог под називом „неопатристичка синтеза“. Тај концепт је био актуелан током већег дела 20. века. Један од његових главних идејних твораца, Георгије Флоровски, био је мишљења да су оци (нарочито 4. века) досегли највише богословске висине. Стога они треба да буду узори за сваку каснију теологију. 

Међутим, неопатристички повратак оцима је некако запоставио Писмо, не само у смислу занемаривања библијских студија, него није довољно јасно представљен отачки однос према Писму. Иначе, ни сами представници неопатристичке провинијенције углавном нису тумачили библијске списе, сем ретких изузетака. С друге стране, овај покрет је привукао пажњу на свете оце и тиме одиграо важну улогу у савременом православном богословљу. Само питање које смо поставили на почетку текста изазвано је неопатристичком синтезом, и оно је веома актуелно код православних библиста, нарочито српских. Једна од главних тема савремене православне библистике је питање рецепције Писма код светих отаца. Недавно је на Православном богословском факултету у организацији Библијског института одржана међународна конференција под насловом „Зашто је рецепција важна?“. У фокусу је било питање рецепције Писма код отаца и њене импликације за савремену егзегезу.

Сваком озбиљнијем познаваоцу ове проблематике јасно је да између отачког периода и нашег постоје велике разлике. Оци нису били у прилици да се суоче са многим данашњим изазовима, као што су нпр. научна револуција, демократија, технолошки прогрес, атеизам итд. Ми живимо у свету доминација природних и технолошких наука, при чему је донедавно наука била у сукобу са религијом. У том погледу околности су се радикално промениле. Промене нису козметичког карактера, него задиру дубоко у човекову самосвест. Променио се свет символа, друштвени и политички систем. Међутим, неке ствари се нису промениле. Заправо, оне се не мењају. А то су егзистенцијална питања са којима се човек суочава кроз читаву историју. Можда би нам освешћивање тих питања отворило могућност изналажења одговора. Најважније је свакако увидети какав су оци имали однос према Писму и како су изналазили одговоре на изазове са којима су се суочавали.

Прво што се може приметити код отаца јесте то да су они тражили одговоре у Писму, без обзира колико су били упућени у мисаоне и културне токове свога времена. Извор учења и вере је било Писмо, што се види из њиховог познавања светописамског текста. За неке се чак тврдило да знају Писмо наизуст (Ориген, св. Атанасије, св. Василије). Писмо је важило као Реч Божија коју треба изучавати. Илустрације ради, свети Јован Златоуст је одржао 32 егзегетске омилије на Посланицу Римљанима. Можемо само замислити колико је он познавао тај и друге библијске текстове. Друго што је наглашено присутно у отачкој егзегези јесте њена ангажованост. Свети Василије улази у средишња космолошка и космогонијска питања свога времена. О њима размишља кроз библијску призму. Иако је много тога у његовом тумачењу условљено временом и више није актуелно, фасцинантна је његова теолошка позиција. Треће, ништа мање важно јесте отачка иновативност у смислу изналажења нових теолошких и егзетских одговора. Светом Атанасију Великом су многи приговарали што је уводио нове појмове у богословље, то јест тумачење Писма, а који су одраније кориштени у јелинској философији. Приговорачи су му замерили да је тиме напустио традиционални начин богословствовања. Касније се показало да је његова иновативност била кључ успеха богословља Цркве. Теолози Цркве су се тада креативно користили достигнућима јелинске културе, сматрајући да све што је у њој вредно припада и хришћанима. Методе тумачења Писма, као и начине произношења тих тумачења, оци су преузимали из јелинске културе. На истоветан начин су се понашали сиријски оци, када је у питању сиријска културна традиција. Свети Јефрем Сирин се у својим химнама користио постојећим сиријским мелодијским напевима да би изразио хришћанске Истине вере.

Ипак, најуочљивије је то што су оци умели да актуализују Писмо у конкретним животним ситуацијама. Свети Јован Златоуст је изазове свакодневице сагледавао из библијске перспективе и на тај начин нудио одговоре. На задивљујући начин је знао да одређене ситуације стави у библијски контекст, и из њега богословствује. Залажући се за сиромахе, упоређује их са Христом, односно актуализује Христове речи у којима се он поистовећује са потребитим. Критикујући богаташе каже: „Господ твој иде гладан, а ти живиш у раскоши! И није само то чудно, него још и то, што живећи у раскоши, усуђујеш се да га презреш, уз то, он не тражи не знам шта, него само комад хлеба, да би утолио глад. Он иде дрхтећи од хладноће, а ти, одевен у свилене хаљине, не обраћаш пажњу на њега, не показујеш никакво саосећање, него без икаквог милосрђа пролазиш поред њега“. Иполит Римски у свом Коментару на Књигу пророка Данила проницљиво актуализује текст, поистовећујући тадашња страдања хришћана са искушењима кроз која пролазе Данило и његови пријатељи. Четврта звер из Дан 7, 2-12 за њега јесте Римско царство, чије су власти у то време прогониле хришћане. Тек је фасцинантна егзегеза светог Јефрема Сирина, који је у поетској форми оживљавао библијске ликове и сцене. У Мемри (ритмичкој беседи) о Јони и покајању Нинивљана, Јефрем своју заједницу идетификује са тврдоглавим пророком, а суседе незнабожце са Нинивљанима. Тиме заједници предочава стање у којем се налази. Чак и оци наклоњени богословско-метафизичкој спекулацији, какви су били свети Атанасије или свети Максим, увек су се држали Писма као референтног оквира кроз који су промишљали.

Када све наведено узмемо у обзир, тешко је не приметити колико Писмо изостаје из нашег савременог богословља. Бројни су разлози што је тако. Међутим, последњих година се често могу чути и пароле како је „читање Писма својствено протестантима“. Свако изучавање, тумачење или позивање на Писмо стоји под сенком протестантизма, што се посебно односи на библистику која се проглашава протестантском науком. Да ствар буде апсурднија, прозивачи су недовољно упућени у ту науку. Још је проблематичније то што се у нашој средини, која гаји култ светих отаца, уврежава такво мишљење. Они који га некритички износе и понављају, нису изгледа свесни да свете оце изједачавају са њима омраженим протестантима. Ако је изучавање Писма протестантска пракса, шта онда рећи за оце? Ако је коришћење савремених егзегетских алатки протестантизам, шта рећи за оце који су те алатке узимали од својих јелинских савременика? Ако је тражење одговора на савремена питања секуларизам, шта тек мислити о оцима који управо то радили? Озбиљнија дијагноза стања свести савремених приговарача, захтевала би посебан простор. У већини случајева, ту се крије лењост и немарност за изучавање Речи Божије – што су свети оци често наглашавали. Свети Иполит је чак сматрао, да неизучавање Писма нужно води у заблуду и одвајање од Бога, чак и оних на високим позицијама.

Ако нам је Писмо извор вере, знања и оквир мишљења, свети оци треба да нам буду узор, како по светости живота, тако и по односу према Писму. Пробуђену свест о значају светих отаца за савремено богословље, по моме мишљењу, требало би јасније дефинисати и делом преиначити. Нужно је указати на библијске основе светоотачког богословља, али не тек куртоазно, као што је до сада било. Отачка теологија је била егзегеза Писма, било да су у питању догматске формулације, аскетске поуке, катихезе, проповеди или богослужбене песме. Писмо је било и остало кичма Предања. Битно је да схватимо какву је улогу Писмо имало код отаца, и да за почетак то научимо од њих; да научимо да нема богословља без Светог Писма. У том смислу, неопатристичка крилатица „напред к оцима“, могла би бити појашњена новом крилатицом „траговима отаца ка Писму“. Изучавајући Писмо и гледајући свет око себе отворених очију, схватићемо оце и они ће нам тада још више помоћи да разумемо Реч Божију записану у Писму.

Извор: Теологија.нет