У вези са медијским промоцијама „Шакти фестивала“, који се одржава у периоду од 15-19. октобра 2025. у „Моханђи центру мира“ (Обреновац), Апологетски одсек Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке има дужност да обавести верни народ о неким важним подацима везаним за личност која стоји иза поменутог догађаја.

Моханђи, индијски гуру који је последњих година стекао следбенике како у Србији, тако и широм света и региона, представља један од савремених феномена глобализоване духовности. Његово учење се ослања на елементе хиндуистичке филозофије, мистике и ритуализма (јоге и медитације), али се истовремено прилагођава модерном, секуларизованом човеку који тражи духовни смисао, а којег му он нуди ван институција и на посве специфичан начин. Управо тај спој архаичних источњачких симбола са савременим маркетиншким приступом представља и његову највећу снагу, али и најслабију тачку.

Моханђи је својеврсни „духовни извођач радова“ глобализма, у смислу да треба да понуди широким масама утеху и „мирну савест“ док систем остаје нетакнут и наставља свој пут. Његова стратегија иде у правцу стварања и покретања глобалне мреже духовних, образовних, као и наменски одабраних друштвених програма и система, где најзначајније место заузимају миротворни и хуманитарни активизми. Своје „подружнице“ оснива по регионалном и националном кључу. Тако широм света настају мреже „Моханђи центара“ и школа које се повезују са локалним и међународним властима.

Са јасно изграђеним имиџом „човека света“, духовног вође, филантропа, хуманитарца…, Моханђи самоуверено наступа као учитељ живота, терапеут, исцелитељ…. Његова организација посвећује велику пажњу визуелној презентацији, друштвеним мрежама и глобалној мрежи волонтера. Тај приступ у великој мери подсећа на методе које користе велике корпорације: пажљиво брендирање, слогани и инсистирање на позитивном искуству следбеника.

Харизматичан, као сваки мисионар, он заинтересоване и добронамерне полазнике, неосетно уводи у специфичан духовни систем. Инсистира на „универзалној љубави“ и синкретизму, често тврдећи да све религије воде истој истини. Кроз хуманитарне пројекте и школе за младе, Моханђи уводи нове генерације у „универзалну духовност без религијских граница“, што је у суштини духовна идеологија глобализма. Његова мрежа фондација, хуманитарних организација, школа и „центара за мир“ делује уиграно, као део структуре једног ширег система: радионице, програми за децу, духовни ретрити…

Када се уђе дубље у садржај Моханђијевих беседа и књига, уочава се да је велики део изреченог скуп општих места: „живети у љубави“, „превазићи его“, „служити човечанству“. То су несумњиво узвишене и лепе поруке, али им недостаје јасна богословска и философска дубина. Његове мисли су често ближе психолошким саветима за свакодневни живот него озбиљном духовном искуству какво описује православна мистика. Моханђијева организација систематски изграђује његов култ: његова слика, његове речи, његов лик постају предмет пажње и дивљења.

Опасност за православне вернике јесте у томе што се учење Моханђија представља као нешто што „може да се комбинује“ са било којом вером, па и са православним хришћанством, што је давно виђен покушај да се православна вера „помири“ са источњачким гуруизмом. Посебно је погубно што многи наши људи, под утицајем познатих личности из света спорта, медија, бизниса… заиста мисле да могу „помирити“ православну веру са гуруистичким учењем, што је апсолутно немогуће.

Највећа разлика између православне духовности и гуруистичких „учења“ јесте у томе што је Православље пут самопожртвовања, смирења и подвига, пут који подразумева крст и борбу против страсти, док је код Моханђијевог и сличних учења акценат на „позитивној енергији“, „унутрашњем миру“ и „љубави“ која нема крстоносни карактер нити је плод очишћења од страсти.

Феномен „Моханђи“ није само безазлени „духовни хоби“ савременог човека – то је духовна прелест, која заводи душе обећањима о миру и радости, а без покајања и, на крају крајева, без Христа. Посебно забрињавају покушаји усмеравања најмлађих у гуруистичке центре и радионице, тако што се нашој деци, под видом „духовних радионица“, нуде туђа веровања и окултне праксе, које их удаљавају од Христа и Његове Цркве.

Због свега наведеног, верни народ треба да буде будан и да се сећа речи Господњих да не можемо служити два господара (Мт 6, 24) и да недвосмислено одбаци култистичке праксе као духовно штетне.

Одсек за апологетску мисију Мисионарског одељења АЕМ

Данас прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама. Од оног времена, када је воља божанственог Страдалника и Спаситеља света у лику Његовог љубљеног ученика Јована Богослова учинила људски род чедима Пресвете Богородице, то покровитељство није се прекидало ни једног јединог дана. Тако је било у свим временима историје човечанства - Мајка и чедо. Замислите се над тим речима, над најдубљим и најсветијим сродством, од којег чистије и светије не постоји на земљи.

Жено, ето ти сина, одјекују са Крста речи божанственог Страдалника (Јн. 19; 26). И шта значе те речи?

Од сада ће све, што се буде догађало Твом усвојеном сину, проницати Твоје срце. Од сада ће његове ситне радости бити Твоја срећа, а његов бол, несрећа и патња Твоја велика жалост и сузе. Што је најважније, то значи непрестану мисао и бригу о чеду, бригу која не зна за умор, која не зна за предах. Све то је, као завештање, Пресвета Дјева примила од Свог јединородног Сина, Који је умирао на Крсту.

Од тог доба, свет се напунио многим знамењима покровитељства Пресвете Богородице - знамењима Њене материнске љубави. Ти примери су безбројни, почев од дубине времена па до наших дана.

Помен данашњег празника, Покрова Пресвете Богородице, потиче из 10. века, када је у години несреће која се надвила над грчком државом њена пропаст била предодређена читавим током догађаја "када не би никога ко би нас заступао". Варварско племе Сарацена (народа сродног данашњимТурцима, мухамеданаца по вери), подстакнуто мржњом према хришћанима, опколило је Константинопољ с јединим циљем да га збрише са лица земље, да поруши његове многобројне храмове - од којих је већина била посвећена Царици Небеској, да житеље изложи суровој казни и да неке од њих одведе у ропство, изругујући се њиховој вери.

Сав народ, од малих до великих, сабрао се у Влахернској цркви. Очајање их је натерало да се са вапајем и сузама молитвено обрате Пресветој Богородици. Била је то њихова последња и једина нада.

Замислите како су се они молили, загледавши се у свој сутрашњи дан, одакле је провејавао дах смрти. Све земаљско било је заборављено. Испред њих су била врата која воде у вечност, на чијем се прагу налазила мученичка и насилна смрт.

Дубина покајничког осећања скрушености због грехова, који су узроковали несрећу што се надвила над Грке, била је толико велика да је сама Царица Небеска похитала да се јави покајницима и да их утеши. Њен омофор, блиставији од сунчевих луча, постао је њихов покров пред надолазећим несрећама.

Нису, међутим, сви својим сопственим очима видели Њену појаву. Само су се њих двојица, чији је живот био предан Богу, правди и истини и чије је срце било код Спаситељевих ногу, задивили овим виђењем. Били су то свети Андреј, Христа ради јуродиви, пореклом Словен, и његов ученик Епифаније.

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5; 8). Двојица су видели Пресвету Богородицу, а сви, који су се молили и покајањем очистили своја срца, безусловно су могли да им поверују. За вером је уследило дело и непријатељ је изненада, без икаквог видљивог разлога, одустао од своје намере.

Сви они, који у свом срцу чувају помен на овај догађај, од тог времена поју: "Радуј се, Радости наша, и прекриј нас од сваког зла часним омофором Твојим."

Силни покров Пресвете Богородице је за сва времена прекрио хришћански род. Православна Русија је удео Пресвете Богородице. У руској земљи, Она Сама се јављала оним светитељима, чија душа није знала за сенку порока: преподобном Сергију Радоњешком, Серафиму Саровском и другима. Њих је било много и сада не можемо све да их набројимо. Она је многострадалну, али верну Богу, Русију посећивала Својим многобројним иконама, њима је руском народу показивала Свој покров. За Пресвету Богородицу се одважно може рећи да је Она неисцрпни океан чудеса, која су се јавила у Русији.

Најпоштованије иконе код нас су Казањска и Владимирска. У животу руског народа, њихов значај је огроман. Оне су постале свенародна светиња и знамење небеског покрова над Руском Црквом и нашом отаџбином. Архиепископ херсонски Инокентије (Борисов, + 1857) назвао је Казањску икону "руским покровом" - покровом Пресвете Богородице над Русијом.

У бурном времену 1612. г. војска Димитрија Пожарског носила је у својим редовима копију чудотворне Казањске иконе и истерала из Москве пољске интервенте. Као сећање на тај догађај, у Русији је 1649. установљен празник сверуског прослављања Казањске иконе, које се савршава 22. октобра. Током 1709. године, уочи Полтавске битке, Петар се са својом војском молио пред Казањском иконом и извојевао је победу. Та иста икона је и 1812. осењивала руске војнике, који су одбили налет Француза. И управо је на дан 22. октобра руска војска нанела противнику први крупан пораз.

У свим за Русију тешким временима, у свим походима и ратовима, (не искључујући ни последњи - велики отаџбински рат), руска војска је неизоставно са собом носила и иконе Пресвете Богородице - Казањску, Смоленску, Донску, и увек је наша земља осећала помоћ Усрдне Заступнице хришћанског рода.

Као знак благодарности за помоћ у избављењу наше отаџбине од непријатеља, празновање Владимирске иконе савршава се три пута годишње. Црква се тих догађаја опомиње 21. маја, 23. јуна и 26. августа.

Псковска област посебно обележава и 7. октобар, када је чудотворна псковскопечерска икона "Умилење", која се налази у нашој светој обитељи, оградила Псков и псковску област од најезде иновераца. Та икона је више пута спасавала и Псков и нашу обитељ од различитих непријатеља, који су од искона желели да завладају руском земљом.

Смоленска икона Пресвете Богородице ("Одигитрија" или "Путеводитељка") стигла је у Смоленск у 12. веку. Тада је руској држави враћен град, који је сто десет година био под влашћу литванских кнежева.

У 13. веку је Теодоровска икона спасла Кострому од најезде Татара. Кнез Василије је заповедио да се ова икона носи на челу његове војске. Блиставе луче, које су истицале са свете иконе, заслепиле су непријатеље и најезда је била одбијена. Она се прославила и у време елементарних непогода, епидемија, куге и колере које су се шириле међу народом.

Небројена су чуда која су широм наше земље савршавале и копије чудотворних икона Пресвете Богородице - Теодоровске, Богољубовске и Смоленске, које су биле ношене у места захваћена страшним болестима.

Посебно би требало поменути чудесно јављање иконе Пресвете Богородице назване "Державнаја" ("Силна", "Моћна"). Оно се догодило оне године, када се последњи руски цар одрекао престола, 2. марта 1917, у селу Коломенско код Москве. У рукама Пресвете Богородице били су царски скиптар и држава. Она је рекла да ће од сада Она Сама чувати Русију. Царство у Русији сада није од овога света, и сада уместо цара земљом влада Пресвета Богородица. Сви ми заједно осећамо изнад себе Њен моћни покров и бригу о руској земљи.

Пресвета Богородица је свагда штитила и љубила Русију. Она је кажњавала и опет враћала Своју љубав људима, који су због својих грехова прошли кроз страдања и покајањем и патњом очистили своја срца.

Међутим, у садашњем тешком времену, кад је земља остарила и отежала од неверја, безакоња и неукости у познању заповести Божијих, зар наша Усрдна Заступница није одступила од нас, ревнујући на слави Свога Сина и Бога? Не, драги моји, то не може да се догоди. Мајци је унесрећено чедо још драже. И све док у Русији макар и "мало стадо" носи и чува верност заветима Христовим и наду у заступништво Пресвете Богородице, ми нећемо пропасти.

Не би требало да сумњамо нити да се збуњујемо свим оним што сада видимо и чујемо. "На земљи не постоји ништа обезглављено, јер је почетак свему Бог", кажу Свети Оци. И садашњи догађаји за нас нису никакво посебно откриће, него потврда да ниједна реч Божија неће пропасти и да ће се у своје време савршити све, до најситније појединости.

Зар ви и ја не читамо пре двадесет векова записане речи апостола Павла, упућене његовом ученику Тимотеју? Сигурно је да им се апостол Тимотеј тада чудио и да их није у потпуности разумео. Нама је такође преостало да се чудимо, посматрајући како се остварују речи, изговорене у дубокој старини: Али ово знај да ће у последње дане настати тешка времена. Јер ће људи бити самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветниии, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. Последње речи за нас представљају заповест: Клони се ових (2. Тим. 3; 15).

Могли бисмо да не поверујемо речима; међутим, како да сви ми, који сада живимо, не верујемо делима, када су се ова већ савршила? Како да не верујемо Богу? Реч Божија - у њој је све, васцели живот у векове. Апостол је својим погледом проникао кроз двадесет векова и видео нас, који живимо у тим тешким временима.

Погледајмо себе, погледајмо у себе и око себе. Ако смо и ми такви, завапимо Богу и Пресветој Богородици да се поправимо. Удаљимо се од безаконика и удаљимо безакоње од себе.

Постоји још један страшан бич, који разара све живо, од државе до Цркве; и њега је видео Господ, и устима верног ученика заповедио свету: клоните се подела.

У Првој посланици Коринћанима, Господ кроз апостола кротко моли народ Божији: Молим вас, браћо... да сви исто говорите, и да не буду међу вама раздори, него да будете утврђени у истом разуму (духу) и у истој мисли (1. Кор. Г, 10).

То је толико важно, да и на другом месту, у Посланици Римљанима, апостол опет и опет моли браћу да се чувају подела: Молим вас пак, браћо, да пазите на оне који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте, и клоните их се; Јер такви не служе Господу нашему Исусу Христу него својему трбуху, и благим и ласкавим ријечима варају срца незлобивих. (Римљ. 16; 17,18).

Господ поучава, одвраћа, упозорава, моли. Потребно је да сви ми напрегнуто саслушамо реч Божију, јер је истинита: наиме, у чину поделе се крије нешто уистину страшно за живот. Народ на народ, царство на царство, суседи на суседе, родитељи на децу и деца на родитеље - све устаје, и све се распада. Нема једнодушја и недостаје љубав - једини извор истинског и незаблудног знања.

За оне, којима је реч Божија сам живот, не постоји страх. Они се неће поколебати него ће остати верни и у тешкој години искушења. Реч Божија ће их провести кроз таму и сенку смрти.

Бдијте, стојте у вери, мушки се држите, снажите се. Све да вам буде у љубави (1. Кор 16; 1314).

Пресвета Богородица је свагда била и биће уз онога, који је веран Њеном божанственом Сину и који следујући Његов позив корача путем вечног спасења. Према речима светог Јована Златоустог, Она је прва Наследница божанствених дарова и Дароватељка тих дарова и благослова људима, који траже Господњу помоћ и Њену милост. Тако ће бити свагда, до последњег часа и тренутка живота света.

И наше верујуће срце, које познаје велику силу заступништва Пресвете Богородице, свагда припада ка Мајци Божијој са својим уздасима, потребама, жалостима, у свим искушењима, у свим тренуцима плакања због греха. Нека Она, свих жалосних Радост и наша небеска Мати, распростирући Свој моћни покров, заступи, спасе и помилује све нас. Амин.

архимандрит Jован Крестjанкин

извор

Самољубље се назива и самоприхватање. Што се човек боље односи према себи, то се боље односи и према другим људима. Што више човек прихвата себе, лакше му је да прихвати друге људе и да се фокусира на њих. Међутим, шта је то што чини нас људе да не волимо себе?
Егоизам је када је особи тешко да се фокусира на друге људе. Нажалост, реч егоизам у нашој култури носи веома негативно значење и тврди се да је егоиста лоша особа. Ово је веома површно резоновање. Особа је егоистична не зато што не жели да се фокусира на околину, већ зато што не може да се фокусира на другог, да се стави у његов положај. Егоиста је психолошки „исцрпљена“ особа. Унутрашњи ресурси такве особе су толико празни да „егоиста“ нехотице усмерава сву своју енергију на одржавање себе. Читава његова свест је окренута ка унутра, егоцентрично усмерена. Самољубље доприноси побољшању односа са другима, док егоизам доприноси одсуству таквих односа.
Комплекс инфериорности није исто што и свест о сопственим ограниченим могућностима. Можемо видети много људи који веома скромно процењују своје могућности, али истовремено нимало не остављају утисак искомплексираних појединаца. Особа која каже: „Моја неорганизованост ми је велики проблем!“ или „Никада нећу научити да возим ауто!“ – нимало не личи на особу која има неку врсту проблема. Напротив, такве изјаве чак делују саосећајно.
Шта је комплекс инфериорности? То је када особа не размишља о својим врлинама или манама, већ о томе шта (због тих врлина или мана) заслужује од других, шта може да очекује због тих  неуспеха. Комплекс инфериорности значи: да особа очекује (обично несвесно) да ће други оцењивати њене поступке и њен рад. Урадио си то, успео си – добар си, браво. Ниси то урадио, погрешно си урадио – лош си.
Особа са комплексом инфериорности плаши се својих недостатака, плаши се да их призна чак и себи, јер мисли да ће бити окривљена, исмевана, да се на њу више неће моћи рачунати, да ће бити прецртана са списка, уопште, да ће бити изложена осуди и одбацивању, на било који начин. Комплекс инфериорности је негативна слика о себи - недостатак самоприхватања.
Рекао бих да постоје два разлога зашто људи не воле себе. Први разлог - по важности и хронологији - је онај који се развија у детињству од стране родитеља детета. Заправо, сви ментално здрави родитељи воле своју децу. Али, да ли ће дете волети себе или, зависи од унутрашњих духовних осећања наших родитеља, која нису видљива споља. На самоприхватање и позитивну слику о себи код детета утиче оно што родитељи показују према њему, кроз своје понашање. Када дете види да га родитељи грде, да су незадовољни њиме, да не саосећају са њим,
оно неизбежно све то схвата лично. Добија осећај да је све то заслужило. То је негативна слика о себи, негативно самоприхватање.
Интерно знамо да волимо своје дете, али у том тренутку оно нас тако не доживљава. Сетимо се нашег детињства: када су нас грдили, када су били незадовољни нама, осећали смо да нас не воле и, што је најважније, да су у праву јер нас не воле. На свесном нивоу, дете може да се осећа увређено, огорчено, а на дубљем, несвесном нивоу, брзо се навикне на чињеницу да ни само, као ни оно што осећа, не заслужује истинско прихватање. То је први разлог за неприхватање себе, извор мржње према себи, која остаје и утиче на нас током целог живота.
У адолесценцији се појављује други разлог који почиње снажно да утиче на наше самоприхватање. Психа је структурирана тако да се људи понашају на исти начин према својој околини и према себи. „Добри“ су они људи који су добри према мени и који ми чине добро. Јасно је према којим особама се развија став са знаком минус. Касније, у мери у којој се развија наш его, наша психа процењује управо према тим стандардима. Волимо или не волимо себе из истих разлога због којих волимо или не волимо своју околину – због наше друштвене слике, наше улоге у друштву.
Друштвена слика је оно што ја представљам другим људима. Пошто прихватам са знаком плус само оне људе који су добронамерни, саосећајни, стрпљиви према мени, а не оне који су критични и који ми се стално правдају, тако и себе прихватам само ако се тако понашам. Када неко виче на мене, када ме неко грди, кажњава, ускраћује ми нешто, исмева ме - моја психа не разуме да ли је у праву или није и тренутно то одбацује: то ми се не свиђа, та особа ми се не свиђа. У односу на себе, психа делује на исти начин. Стога, особа која виче на оне око себе - не воли себе, чак и ако би околина на то реаговала са разумевањем и прихватањем.

Психолог Александар Колмановски

Извор: saborna-crkva.com

Православни хришћани обиљежавају сјутра Михољске задушнице.

Вјерници на тај дан упућују молитве Богу за милост према упокојенима и опроштај гријехова.

Парох будвански, отац Слободан Лукић, казао је за наш портал да је Црква одредила неколико дана у години када се посебно молимо за упокојене, а један од тих дана су и сјутрашње, Михољске задушнице.

”То је, како се често каже, дан усрдног мољења, усрдних молитава за наше упокојене. Ми се, као људи Цркве, и у свакодневним нашим молитвама, посебно у црквеним службама, а нарочито на Светој Литургији молимо за упокојене, а ево Црква је одредила неколико дана односно неколико субота у току године које су посвећене једној заједничкој усрднијом молитви за покој душа оних који су прешли са овога свијета у вјечни и непролазни свијет”, каже свештеник Слободан Лукић, парох будвански.

Задушнице увијек падају у суботу, када се организују и богослужења посвећена упокојенима.

”Ми тиме што се молимо за наше упокојене показујемо да и након њиховог упокојења, након преласка границе живота и смрти, и даље смо дио истог тијела јер смо дио Цркве Божије. Дакле, наша заједница у Христу, заједница у Тијелу Христовом, а то је Црква, не прекида се када неко од наших сродника, наших ближњих се упокоји. Тиме показујемо, такође, да наше молитве итекако значе за њих, јер они још увијек, до свеопштег васкрсења, условно речено чекају, као и ми што чекамо. Ми не знамо када ће да буде Христов долазак, али када буде биће свеопшти, како за оне који су упокојени, тако за оне који буду живи тада  на земљи. Нарочито када узносимо молитве за упокојене, оне много значе, Бог их прима и упокојенима бива, хајде да тако кажемо, лакше. Много је важно обилазити и посећивати гробља, гробове наших упокојених сродника и чувати их, јер и сама ријеч сахрана, сахрањивање човјека, у нашем хришћанском православном искуству значи чување. Дакле, онај који је сахрањен, он је сачуван. Чува се његово тијело до свеопштег васкрсења када ће поново да буде сједињено са душом и биће преображено у васкрслом Христу. Молимо се Богу да сви будемо удостојени тога”, појаснио је отац Слободан.

Он је додао да је најважније помињање на Светој Литургији.

”Зато је важно посјећивати гробове, мјеста гдје се чувају упокојени, гдје чекају трубе другог Христовог доласка, уређивати њихова гробна мјеста, али оно што је најпретежније, најважније служити Свету Литургију, помињати на проскомидији и у поменима, парастосима које Црква чини, помињати њихова имена. Ми данас видимо на разним медијима, у новинама разне натписе који се тичу Задушница, који су, можемо рећи мало даље од суштине и смисла од тога што чинимо  те дане, па се наравно, као и у контексту других црквених дана и празника говори шта треба да се ради, шта не треба итд, а нигдје скоро се не помиње Литургија, и литургијско и наше лично молитвено помињање душа упокојених. Дакле, ту нема мјеста никаквом сујевјерју, ситним нашим људским правилима, која ће тобоже да помогну и одмогну. То је све плод одсуства свијести и осјећаја наше нераскидиве везе са упокојенима која није само комеморативна, да се ми сјећамо само да је тај човјек некад живио на земљи, него је она суштинска, онтолошка, како ми то кажемо, у православном богословљу, јер она је заиста реална истински чврста јер сви заједно живимо тајну крста, ајну Христа, тајну Цркве Христове”, закључио је отац Слободан.

https://mitropolija.com/2025/10/10/otac-slobodan-lukic-zadusnice-nas-podsjecaju-da-je-nasa-veza-sa-upokojenima-ontoloska/

Свештеник Слободан Лукић

Једна од фаза идентитетског инжењеринга који се код нас спроводи већ неколико деценија јесте искључивање „неподобних“ писаца из школских програма. Од прије неколико година сличне процесе видимо и у глобалним размјерама. Наиме, владари моћних структура западног свијета су, у небивалој хистерији, одлучили да се обрачунају са руским културним наслијеђем, тако што су забранили књиге великана руске књижевности попут Достојевског, Гогоља и др. Ако упоредо са тим појавама, узмемо у обзир и неухватљиви развој технологије и вјештачке интелигенције – који доводи у питање саму сврху и смисао стваралаштва – могли би чувеној мисли Достојевског о спасавању свијета љепотом супротставити крајње песимистичку тврдњу да ће „ругоба уништити свијет“. Оно што се тренутно дешава у свијету и што видимо као дешавања најскорије будућности, снажно подсјећа на опис ауторитарног друштва у чувеном роману Реја Бредберија „Фаренхајт 451″.

Бредбери описује свеобухватну контролу људи која се остварује путем медија, односно технологије. У постхуманистичком добу које је „вријеме радње“ романа,  читање и посједовање књига је строго забрањено, књиге се спаљују а њихови власници бивају кажњени. Зидови кућа су претвoрени у екране, а укућани људе са екрана називају „породицом“. У таквом свијету лишеном смисла, замагљене су границе између технолошког и људског, природног и вјештачког, док су традиционалне вриједности темељно промијењене. Систем који почива на високо развијеној технологији онемогућава човјеку да погледа у себе и да се замисли над „проклетим питањима“. Зато појединац никада не остаје сам са собом јер је са свих страна, са сва четири зида собе окружен медијима који га „васпитавају“ према потребама Мегалополиса. У таквом, крајње индивидуалистичком друштву, масовни медији су замијенили и образовање. Знање се узима као пуко сабирање и познавање небитних информација. Систем, преправљањем историјских чињеница, укида осјећање историјског континуитета, стварањем нове традиције, а све ради утврђивања владајуће идеологије.

Преломна тачка у роману јесте тренутак када главни јунак, Гај Монтаг, сусреће дјевојку по имену Кларис, која га упознаје са прошлим временима у којима људи нису живјели у страху. Она му такође говори и о садашњости која би могла бити другачија ако би људи посматрали свијет не путем интерактивне телевизије, већ на основу онога што су сазнали из прочитаних књига. Другим ријечима, пут избављења од бесмисленог живота по правилима тако уређеног друштва, од менталне и емотивне деградације (у којој живи већина становника Града), креће управо кроз памћење и чување књига. Гај Монтаг бјежи из Града, из технолошке цивилизације у природу, и увиђа да обнову друштва започињу њему слични прогнаници, чији је главни задатак да памте изабране књиге. Са безбједне удаљености, они посматрају како се Град, у атомском рату који траје свега неколико секунди, претвара у прах. Управо тај моменат представља почетак процеса обнове: “Хиљаде на путевима, напуштеним пругама, вечерас, споља скитнице, изнутра библиотеке. У почетку ништа није било планирано. Свако је имао понеку књигу коју је желио да упамти, па је то и урадио… А кад се рат заврши, једног дана, једне године, књиге ће моћи поново да се напишу. Људи ће бити позвани, један по један, да изрецитују оно што знају, а ми ћемо то одштампати, да стоји на папиру до следећег Мрачног доба.“

Бредбери се у поговору романа осврће и на оно што данас називамо политичка коректност, описујући метод спаљивања књига и њихово чишћење од садржаја који могу да утичу на осјетљивост мањина. То је свакако алузија на цензуру присутну у Америци шездесетих година прошлог вијека, а која је у наше вријеме нарасла до гротескних размјера: “Јер ово је луд свијет и постаће још луђи ако допустимо мањинама, било патуљцима или џиновима, било орангутанима или делфинима, било заговорницима нуклеарних глава или чисте воде, било прокомпјутеролозима или неолудистима, било простацима или мудрацима, да се петљају у естетику. Стваран свијет је терен на коме се свака група игра доношења или укидања закона.“

Као метод и начин бробе, а што је уједно мото овог романа, Бредбери узима исказ Х. Р. Хименеза: „Ако вам дају папир на линије, пишите уздуж“, што указује на дужност одупирања бесмислу, памћењем и чувањем оних достигнућа људског духа која ће помоћи људској култури да преживи. Иако би се на први поглед учинило да је Бредберијева визија дистопијског друштва будућности прилично мрачна, ипак крај романа је прожет једним хришћанским оптимизмом. Уништење и нестанак Града, Бредбери не види као крај цивилизације, већ као тачку од које почиње обнова.

Наше хришћанско искуство нас такође учи да „узак пут“ спасења започиње бјекством из утопијског града магловите и никад достижне среће и спознањем да смо ми, већ овдје на земљи (у Цркви) житељи вишњег Јерусалима. Осим овог афирмативног аспекта хришћанске идеје историјског Града који се заснива и узраста ка небеском Граду, постоји и други аспект тог односа. Он се може назвати подвижничким и указује на несводивост човјека и његовог идентитета само на историјиски град, на град овога свијета чије обличје пролази (1. Кор. 7, 31). Када Св. апостол Павле каже да овдје немамо постојана града, него тражимо онај (Град) који ће доћи (Јевр. 13, 14), он нас заправо учи да је историјски Град несигуран и пролазан. Зато је наш хришћански живот у њему увијек у знаку покрета (подвига) ка непролазном Граду – Граду Царства Божијег.

https://mitropolija.com/2025/10/08/nepostojan-grad/

Кад је мој добар пријатељ са факултета још тамо негде 2009-те године…одмах након завршавања студија из медицине…и освешћивања да на бироу за незапослене у том тренутку има око две хиљаде лекара…и да ће му се наш здравствени систем и држава обрадовати као мајка мртвом детету…пошао трбухом за крухом у Норвешку да добије све оно што један врхунски интелектуалац и заслужује…десиле су се следеће ствари…
Било му је енормно тешко…
Све што је планирао није испало онако како је замишљао…
Све се изјаловило од првобитних планова…и договора…
Све што је могло је пошло по злу…
Нигде није могао да нађе тај први посао као медицнски техничар иако је већ увелико био лекар…мало због језика…мало због лоше среће…
И сви људи од којих је очекивао априори да му помогну ту…и који су му то обећавали пре но што је дошао…јер се „знају“ су га искулирали…и врло често више одмогли…
И онда се нашао у ситуацији…пошто је Норвешка екстремно скупа…да има на хлебу и води и паштети да уздржи још максимално две недеље…уз прединфарктно стање од глади…неспавања и секирације…и да буде или пуковник или покојник…
Једноставно или ће наћи неки било какав посао као техничар…само да премости док се папири и језик не среде…или ће се вратити понижен и поражен и у енормним дуговима за Београд…да се вероватно обеси од муке…и немања опција…јер су му тадашњи каријерни избори били између „за зелен бор да се ухватим и он би се осушио“ и „од немила до недрага“…
Време је пролазило…ништа се везано за посао није дешавало…ноћи су биле бесане…и онда је већ пред истек последње плаћене кирије коју није могао да продужи…и на ивици снаге од глади и нервозе…почео да се спрема за повратак кући…
Како то обично бива…живот је мислио другачије…
У једној од последњих ноћи отишао је на пиво са таксистом кога је упознао док се враћао са аеродрома када је долазио…Подгоричанином какви су и сви прави Подгоричани…људином од два метра…са насмешеним паметним и добрим очима…бритким духовитим осмехом увек спремним на шалу и провокацију…и јуначким срцем у грудима…који му је дао број и рекао…зови ако ти нешто буде затребало…знам како је кад се овде дође…све сам ја то прошао…неку годину пре…
Попило се пиво…мој друг је малтене заплакао…како и обично бива када малигани отворе напаћену душу…и једноставно су се разишли…пред зору…
Неколико дана касније…мој друг се већ у комеморативној атмосфери паковао за аеродром и за посмртни марш уз који ће поћи назад кући…када је телефон зазвонио и зачуо се тај брзи…оштри и милозвучни подгорички акценат који тако волим – „Слушај крāљу има један наш чо’ек ту из Берана…вози санитет за једну болницу за ове скандинавске ђедове и бабе што им све нешто смета…би ли ти то хтео радит’…док не станеш на ноге…и не премостиш…позајмићу ти ја за следећу кирију“…
Шта мислите да се десило после?
Шта мислите ко сад у 2024-ој има своју приватну клинику?
Ко је милионер?
Ко језди са наочарима за сунце испред срећних очију у електричном поршеу двоседу по оним фјордовима уз море као реклама за уписивање студија медицине?
Ко су кумови?
Ко му је главни менаџер?
Такође милионер?
Ко живи лепо…лагано…и опуштено…дружи се…воли…и ужива на малом фудбалу четвртком…и на том истом пиву…које је све променило?
Ко је коме крстио ђецу?
Сећам се колико сам се најежио када ми је пријатељ препричавао њихов разговор неколико година касније када су славили његов полазак на специјализацију…и дефинитивно сређене папире…моменат од ког живот постаје лаган…логичан и леп…“Ђаволе један подгорички што ми поможе ономад када нико није хтео а да ниси уопште морао…“Чуш што…а виђело се одмах да си ти Потенцијал и Прилика но ти не иде…нећемо шампионског пастува клати за кило кобасица…севап је помоћи…и мени су тако“…
И ето…
Живот је тако непредвидив…
Али људи јесу…
Обично нам они од којих то очекујемо неће помоћи…
Али ће то урадити они од којих се то никада нисмо ни надали…
И самим тим постати Наши Људи…
Био сам са обе стране…
Радује ме што почиње период живота у коме ја могу више помагати…
И хвала Мојим Личним Подгоричанима што ме не пуштише ономад да мирно пођем у мрак…
Нема начина да им се на томе некако захвалим…
Осим да ја будем добар човек…
И да схватим да је сада време да се то све враћа непознатима…
Да се окрене нови круг…
Да се заврти оно што људи и треба да раде одувек…
Да се једни на друге наслањају и подижу…
Јер ко смо ми да мењамо правила која људе спашавају још од пећинског доба…
Живот је тежак…
Али смо ми људи јачи…
Уколико се волимо…подржавамо и чувамо…
Уколико пружамо руку једни другима…
Веће људске супермоћи од тога једноставно нема…
Срећно нам било…
Ма са које стране те руке да смо…

др Владимир Ђурић

Да ли веру добијамо рођењем или је свако од нас сам мора пронаћи? Да ли нас породица обликује на путу ка Христу или нас Он сам призива у прави час?

Да ли нам је самим рођењем одређено какав ће нам живот бити у зависности да ли смо рођени од родитеља верујућих или не?

Да ли ће нам живот обликовати да ли смо одрасли у породици која живи са Христом или не?

Да ли је дужина пута до Њега управо тим предусловом одређена или не?

И напослетку, да ли ћемо и ми својој деци одредити пут сопственим одабиром?

Данас, годинама касније, када сам самовољно кренула ка Христу без подршке своје породице, верујем да можда многи нису себи поставили оваква питања.

Да би могли да нађемо одговоре можемо се вратити на почетак приче.

Шта зна дете шта је Бог ако се у породичном дому смењују урамљене фотографије идола?

Шта зна дете шта су молитва, пост и светац у чијем дому не гори свећа и не слави се крсна слава?

Шта зна дете колико је важно бити крштен?

Али то исто дете у дубини свог срца једне децембарске вечери осећа да једино Мајка Божија може да помогне да мајка преживи.

И тада те исте вечери обећава да ће заиста почети да верује ако мајка остане у животу.

Да не зна ни како се то ради, али да ће да научи.

И наравно, мајка је преживела, не једном него више пута. И наравно, девојчица је почела да верује.

Научила све полако, по Божијем промислу.

Девојчица је одрасла и дошла до оне тачке где је после највеће буре која ју је снашла у животу, схватила да заиста не би могла да преживи да није пронашла Мајку.

Можда нас родитељи о вери не уче ама баш ништа, али Бог свима нама види срца и води нас управо ка Њему да би могли да живимо, а и да преживимо.

И зато је заиста истина када Господ каже: "Ја сам пут, истина и живот. Нико не долази к Оцу, осим кроз Мене", (Јован 14:6).

Ивана Костадиновић

извор

Време је једина ствар коју не можемо контролистати, не можемо је зауставити нити променити. Оно тече својим током и пролази без обзира на све. Гледајући на њега објективно – време је мерљива величина, можемо на њега гледати као на прошло, садашње и будуће, а његов темпо пролажења је увек исти.

Бог нам је свима дао једнако времена у дану, разлика је у ономе што чинимо.

Да би спознао вредност једне године, питај о томе студента који је стигао до последњих испита.

Да би спознао вредност једног месеца, питај о томе војника који чека да се врати кући.

Да би спознао вредност једне седмице, питај о томе издавача часописа који излази седмично.

Да би спознао вредност једног сата, питај о томе заљубљене који чекају сат времена да би се видели.

Да би спознао вредност једног минута, питај о томе некога ко је закаснио на воз, авион или аутобус.

Да би спознао вредност једне секунде, питај о томе некога ко је доживео несрећу.

Да би спознао вредност једне милисекунде, питај о томе некога ко је на Олимпијским играма добио сребрну медаљу.

Време никога не чека. Зато добро чувај сваки тренутак који ти је дат – јер он је тако драгоцен!

https://putevimapravoslavlja.info/bog-nam-je-svima-dao-jednako-vremena-iskoristite-ga-valjano/

Град Солун постао је средиште дијалога који се отворио према великим питањима човјека и његовог постојања у свијету који се муњевито мијења.

Завршним обраћањем Митрополита Солунског Филотеја, директора Одјељења за издавачку дјелатност при Светом Синоду, окончан је рад Другог међународног научног конгреса.

Митрополит Филотеј истакао је да Солун, као апостолски град, остаје трајни подсјетник на одговорност да вјера буде повезана са разумом, а духовност са свакодневним животом.

Технологија – снага која обликује, али и опасност која пријети да пороби

Митрополит је у својој бесједи анализирао кључне изазове дигиталног доба, нагласивши четири главне теме које су се издвојиле током рада конгреса.

Технологија није неутрално средство, већ сила која обликује начин на који мислимо, комуницирамо и живимо, јер у себи носи системе вриједности и представе о свијету.

Постоји опасност да човјек од ствараоца постане створење, односно од субјекта – објекат манипулације, нарочито онда када заборавља свој позив на превазилажење самога себе.

Иако технологија нуди огромне могућности – посебно у медицини и науци – потребни су јој границе, расуђивање и одговорност.

Одговорност Цркве и њен утицај на друштво

Четврта централна тачка била је посвећена улози Цркве:
да не стоји као противник технологији, већ као глас критичког размишљања и наде.

Митрополит Филотеј нагласио је да технологија данас дубоко утиче на све аспекте људског живота:
на друштво (преобликујући јавни простор),
на економију (стварајући нове неједнакости),
на образовање (доводећи до површног усвајања знања),
па све до самог човјека, чија се самосвијест и однос са Богом све више мијењају.

„Глас Цркве мора да подсјећа да се вриједност човјека, као личности створене по лику и подобију Божијем, не може мјерити дигиталним подацима, већ једино кроз слободу, однос и љубав.“

Резултати и порука: дијалог као нужност

Митрополит је истакао да овај конгрес није завршетак, већ почетак новог пута, представивши четири главна правца за будућност:

дијалог између Цркве и науке као императив,

потребу да филозофија и теологија понуде дубљи одговор на питање смисла људског постојања,

захтјев да друштво изграђује технологију која служи човјеку, а не обрнуто.

На крају, митрополит Филотеј је завршио свој говор снажним ријечима:

„Технологија може да напредује колико год хоће...
али никада не може да дарује смисао људском постојању.
Јер само Христос, Побједник над смрћу, може човјеку да подари пуноћу, слободу и истински живот.“

Приредио: Протопрезвитер Никола Гачевић (Атина)

Када си већ неколико година парохијанка храма, који се налази у твојој парохији, и када размислиш, схватиш да стварање парохије и није тако једноставна ствар. На добро се навикнеш лако, оно је сасвим природно, као чист ваздух, јер, ту су нормални људски односи. Али, оценити га у пуној мери можеш само када га изгубиш.

Чини ми се да се добра парохија не ствара, већ рађа, као дете, песма или научно откриће. Постоје узроци њеног рађања, постоје услови, који омогућавају да она дође на свет. Али, никада са увереношћу не треба рећи, родиће се или не. И опет, о условима и узроцима рађања парохије, може мало и да се поразмисли.

Основни узрок рађања православне парохије – јесте Богослужење. Парохијане храма у првом реду обједињује заједничко учешће у Светим Тајнама, као и молитва. Управо ово разликује парохију од свемогућих клубова «За оне, коме тре...», или обратно, разне радионице стваралаштва за децу и омладину. Што је Богослужење човеку драже и ближе, то је његова веза са црквеном заједницом, односно парохијом, чвршћа.

Када бирамо другове, ми стварамо круг дружења полазећи од својих интереса, укуса и погледа на живот. Центар овог круга – јесте наше «ја». Али, парохија је позвана да обједини људе око Христа. И само у том случају она је способна за живот. Све остало – настојатељ, који ствара парохију, добра дела, које парохијани чине, лепа зграда храма – мора да буде као прилог. Иначе ће парохија да личи на кућу која је саграђена на земљи без темеља (Лука 6, 49).

Цркву Христову често упоређују са бродом. А може да се упореди и са целом флотом, коју чини мноштво малих бродића – парохија. А настојатељ је сличан капетану брода, и улога његова је у пловидби по животном мору. Али, није једноставно да се све то поново процени. Совјетске реформе нису случајно усмерене на разбијање Цркве изнутра. Оне су превасходно уводиле демократску управу за парохије – то су трагично незаборавне «двадесетице».

А Црква је по својој природи хијерархијска. И због тога на парохији мора да буде парох који управља њеним животом. Он не само да издаје директиве и да тражи поштовање, већ носи отаџбинску одговорност за све парохијане и за све што се дешава у његовој парохији. Ако и сам настојатељ има љубави према Богу и људима, ако се његов рад види на делу, а не само на речима, ако је спреман да ради своје пастве жртвује и време, и снагу и здравље, људи ће обавезно то да увиде и да оцене. И он ће постати прави пример и узор. 

Веома је важно да парох, без обзира на своју заузетост, нађе времена за лично појединачно општење са парохијанима. И добро је ако се то дружење гради око духовног живота. На пример, код нас у Свето-Троицком храму, веома важну улогу у развоју парохијских односа одиграли су свакодневни сусрети и беседе настојатеља игумана Пахомија са парохијанима. На тим сусретима отац Пахомије заједно са парохијанима чита дела Светих отаца и парохијани заједно са оцем расуђују о духовном животу. И не само да сами много сазнају, већ и својим ближњима касније могу да испричају какво је мишљење свештеника по овом или оном питању. Посебно је то важно за људе, који тек што су прекорачили праг храма.

Парохију учвршћује заједничка молитва, не само у храму за време богослужења, већ и у домаћем правилу. Келијно или домаће правило – ствар је потпуно лична. Али, понекад и ово може да буде ствар заједничког деловања. Практикује се, на пример, молитва по договору, када се неколико људи договори да се за нешто Богу моле у одређено време, где год да се у то време нађу. Али, за такав напор, на жалост, нас пре свега покреће нека несрећа.

Ево, читање Псалтира за време вишедневног поста – овај напор је планиран. У нашем храму су Псалтир по благослову настојатеља почели да читају од Божићног поста 2004. године. Двадесеторо људи су свакодневно, у складу са правилом, у току целог поста читали по једну катизму, помињући на «славама» свештенослужитеље, учеснике читања, као и живе и упокојене сроднике. На тај начин би сви заједно прочитали цео Псалтир за један дан, а сваки учесник – за цео пост. Сада у читању Псалтира учествује више од осамдесет људи. За многе је ово читање Псалтира постало прво право познанство са Псалтиром у смислу читања заједничке молитве баш онако како треба. Осим тога, сваки учесник читања учи се да на себе преузме одговорност за заједничку ствар.

Велики догађај у животу и важна фаза у оквиру учвршћивања у вери, за многе парохијанке нашег храма постало је оснивање женског аматерског хора 2006. године. У ранохришћанској Цркви није било хорова, појање за време Богослужења вршио је верни народ у храму. Оснивање аматерског хора омогућило је нашим парохијанима да учествују у Богослужењу и да га боље спознају. Многи нису имали ни основно музичко образовање, али све их је обједињавала жарка жеља да науче да певају и то баш у храму. И захваљујући стрпљењу нашег диригента Светлане Пјанкове, ту жељу су успели да остваре.

Учествовати у Богослужењу, из разних разлога не могу баш сви, али, примити учешће у животу парохије, може свако. Помоћ у сређивању храма или околних просторија, у трпезарији или у припреми за празник – даје далеко више оном ко помаже, него храму и његовом настојатељу. Сећам се, када сам тек почела да идем у храм, јако сам желела да постанем као црквењак, и да учествујем у свакодневном животу храма. Али, чак и најједноставнија помоћ у храму тада ми се чинила нечим недостижним: како да ја тек тако, не знајући никога од свештеника и парохијана, почнем да учествујем у животу храма? Када су ми на Светој Тајни Крштења предложили да сипам свету воду, била сам пресрећна.

Почела сам постепено да добијам и друга послушања у храму. Али, оног првог заједничког спремања и помоћи у трпезарији – до данашњег дана сећам се са носталгијом. Јер, управо сам тада схватила, да човек за Бога не може да учини ништа. Све, што он ради у храму, њему лично је потребно хиљаду пута више, него Творцу и осталим људима. За свако дело, које се човек постарао да уради у славу Божију, он добија оно, што је неколико пута изнад практичне користи од његовог рада. Помажући у храму, човек је нешто схватио, нешто научио, видео себе са стране. И то постаје скупље од било ког поклона.

Са колегама, педагозима веронауке, често причамо о томе како не знамо да ли од нашег предавања имају користи деца и родитељи, али ми лично – несумњиво имамо, и огромна је.

Уосталом, управо веронаука у школама помаже не само деци, већ и њиховим родитељима да се осете као део парохије, да увиде простор сопствене делатности. Многе породице у храм долазе заједно са децом. И више од тога, знам много случајева, када управо због обавезе да воде дете на веронауку, родитељи почињу редовно да иду у храм. Дешава се и ово: оно, што се детету предаје на веронауци, све више и више интересује њихове родитеље, и они се полако увлаче у тај процес.

Уопште, веронаука, како ја видим, јесте велико поље мисионарске делатности. Јер, на веронауку долазе деца, али, и одрасли, који желе да нешто сазнају, који су спремни да нешто чују. А ако им је на веронауци интересантно, они доводе и своје рођаке, другове, познанике. Међутим, не треба мислити да је онај, који је нови дошао, важнији од оног који је стално у парохији и на веронауци. Учвршћивање у вери се наставља цео живот. А правилно организована веронаука васпитава праве мисионаре и парохијане, за које је парохија буквално од пелена важан део њиховог живота.

У развоју парохијског живота учествују и новине, и сајт Троицког храма, који су такође били основани по благослову нашег настојатеља оца Пахомија 2006. године. Ето, у Епархијским, тим пре у општецрквеним средствима јавног информисања, обележавају се догађаји, можда безначајни уопштено за целу цркву, али зато врло интересантни за свакога парохијана храма - рестаурација храмовних икона, путовања, празници у школи веронауке и много тога другог. Ако је парохија велика и ако се у њој нешто стално дешава, многи парохијани чак не могу ни да знају за све догађаје. Али, новине им помажу да се осете да су „у тренду последњих догађања“.

Осим тога, у новинама и на сајту постоји могућност да се објављује интервју са свештенослужитељима храма. Јер, општење свештеника са парохијанима дешава се често или у личним беседама, или за време проповеди, посвећеној празнику или читању Јеванђеља. А у интервјуу свештеника могу да питају о његовом путу ка Богу, и како се он односи према разним појавама у црквеном животу. То помаже читаоцима-парохијанима да се ближе упознају са оцем, и да у њему нађу нешто блиско.

Сваки човек, који има искуства са поклоничким путовањима по светим местима, зна колико се разликује путовање у друштву људи који су, на пример, из једне фирме, од путовања са својом парохијом. На жалост, није једноставно организовати таква путовања – ту су и финансијске потешкоће, и немогућност да се чак и у највећи аутобус смести цела парохија, и обавезе свештеника, и много тога другог. Али, када се ипак стекну услови да се некуда отпутује, то путовање постаје прави догађај. И настојатељ, и парохијани спреме писмене прилоге о светињама које су у плану за посету, тако да док путујемо читамо те прилоге и све време се заједно молимо. И, наравно, свако путешествије прате многе значајне и мање значајне ситуације, на пример, када је потребно да се укаже помоћ један другом, да се нешто претрпи, да се ближњи подржи макар и речима... Ти моменти, као и утисци о посети нових места, остају дуго у сећању.

Али, узајамна помоћ је потребна не само за време поклоничког путовања. Немогуће је пребројати, а и зашто бисмо бројали, све мале и не баш тако мале услуге које указују једни другима, које чине парохијани нашег храма. Немају сви новца, да би материјално помогли потребитима. Али, неким добрим делом може свако да помогне. Неко има кола, па старицу парохијанку после службе одвезе до куће, неко ради као лекар и може да помогне белесницима. За парохијске новине и сајт стално су нам потребне фотографије са Богослужења у храму. Истовремено, наши фотографи парохијанима објављују и умножавају њихове личне фотографије, сачињене за време службе. За јавну личност, која је навикла да своје лице стално гледа у новинама, то је безначајна ситница, али, за старију парохијанку храма, то је велики догађај.

Такву помоћ је немогуће планирати, и немогуће је предвидети као обавезан редослед ствари. Она се рађа спонтано, као практичан резултат свега онога , о чему се чује шта доживљава човек у храму. Захваљујући тој помоћи, ми се осећамо, можда не увек сасвим идеална, али, ипак као породица.

Да, лично од људи – и свештеника, и мирјана – зависи много тога. Па ипак, парохија се рађа по вољи Божијој, по само Њему знаном Промислу о нама. Она настаје када Господ, као одговор на људске напоре, чини чудо рађања нове човечанске заједнице – парохијске породице.

извор

Православно хришћанско служење – то није покушај да се умилостиви разгневљени Бог. То није дуг, чијим запостављањем ћемо да понесемо правну одговорност,  или стварање сцена и слика које нам помажу да то боље осетимо. То није сећање на древне историјске догађаје, које не смемо да заборавимо, то није покушај представљања некаквог предивног духовног света ради надахнућа, то није начин да дамо одмор својој души. Православно служење – то је стремљење к налажењу истинитог Бога Који се стално јавља у нашем свакодневном животу, улазак у ризнице Његове љубави, узвраћање изражавањем наше захвалности и љубави, придруживање Њему, Његовој радости и сили и, на крају, живот заједно с Њим.

У свештенослужењу нам се јавља Христос, прослављају се верници: „Када се Христос, наш Живот, јавио, и ви се јавите с Њим у слави“. Али шта то значи, јављање човека заједно с Христом? Овде се, очигледно, разматра есхатолошки смисао. Тада ће бити у потпуности јављена слава Бога, тада ће се прославити савршенство – Бог -  и тада ће се сваки човек јавити у слави.

Поред есхатолошког елемента, јављање човека заједно с Христом у слави, повезано је и с највишим циљем и предодређењем сваког од нас. На богослужењу, верници одлажу све своје бриге, одвајају се од земног, и на мистичан начин постају слични херувимима, сједињују се са Светим Духом, преживљавају последња времена. Свети Дух представља Бога у историји и Цркви, у Његовом вечном царству. Истовремено, он представља и сваког верника, тајну човека.

Служење је различито, зависно од молитве, од активности које се обављају у храму – не у соби у одређено време, не тада, када ми то желимо помоћу одређених фраза, не онако како ми то замишљамо. Служба може бити само општа и црквена. Човек не може служити сам у својој кући. Он Богу служи само заједно са својом браћом и браћом Христа, у храму – месту које му припада и које није намењено општем друштвеном коришћењу, већ на месту намењеном Богу. Окупљамо се у цркви с једним јединим циљем – да служимо заједно. Служење се не обавља ако нас је много, али смо разједињени. Богу не служи сваки човек одвојено, већ Црква као саборно јединство. Зато и Божанствена литургија преображава пространство у тачку, историју чини непрекидном и данас, истинском, сједињује све људе „и расејане по свету чини земљацима“.

На Божанственој литургији речи „све“, „свих“, „свакаквих“ се сусрећу скоро у свим молитвама: „Всје свјатије помјанувши“, то јест, ми се сећамо свих светих, не заборављајући ни једног. Помињући душе, ми такође, не искључујемо никог из своје молитве: „И всјех и всја“. На тај начин, свештенослужење се приноси свима заједно.  Зато Црква није локална и месна, већ саборна и свеопшта. Црква врши сваку литургију, концентришући у себе све храмове, све бескрвне жртве, које се приносе у целом свету, окупља „всјех и всја“ у једну јединствену, Богу угодну жртву. Та саборност изражава тајинство јединства.

Из ког посебног разлога се окупљамо заједно? Хајде да се сетимо нашег стварања. Када је Бог створио свет и Адама, Он је рекао: „Није добро да је човек сам“ и зато је решио да створи Еву. И од првих људи вуче порекло цео људски род, са свим благословима и недостацима, које је задобио после грехопада. „Није добро да је човек сам“. Егоизам – то није само жеља да се буде први. Још гора карактеристика егоизма је жеља човека да буде сам. И то је трагично. Навешћу пример који ће појаснити изречено. Често долазимо у цркву и, држећи у руци молитвеник, кријемо се у неком тамном углу. Не желимо да се бавимо ничим другим, и ако се неко поред нас покрене, бунимо се што нам смета да се сконцентришемо. Ако би наш циљ био концентрација пажње, онда би нам више одговарала келија. У храм долазимо ради општења. Живот једног човека се пресеца с животима других, он им отвара врата своје душе и они улазе у њу, носећи са собом Бога. Долазимо да бисмо се срели с другима, да бисмо се нашли на истом месту у исто време, да бисмо прослављали Бога у заједничком стајању пред Њим. Долазимо да бисмо разговарали са својом браћом, а не да наша глава била оптерећена усамљеним егоистичним мислима. Зато се Црква односи попустљиво према одређеном нереду, не обраћајући сувише пажње на неприличну буку, на природну бучност мале деце, на тешкоће које имају болесна лица, старци и психички нестабилне особе. Ипак, сви они носе свој велики удео у општењу богослужења. Храмови нису места где царује потпуна симетрија, ред и организованост. Напротив, устав, правила и упутства имају задатак да олакшају нашу комуникацију, како једних с другима, тако и с Богом. Из тог разлога, наше служење има карактер окупљања, и зове се Тајинством Причешћа, Телом Христовим, Црквом. Не можемо доћи до општења с Богом, ако не умемо да општимо међу собом. А да општимо с другима можемо само онда, када изађемо из своје „футроле“. Управо зато нас Црква и окупља заједно, да би свако заборавио на своју концентрацију, на сопствено „ја“.

На Божанствену литургију долазимо да бисмо нашли своје место у свештеним судовима, да се дотакнемо Христа, да будемо заједно са целим светом, са свом творевином, да опростимо својој сабраћи, да их осетимо делом своје ипостаси, свог тела и да схватимо да смо сви ми део Тела Христовог. Из тога се састоји наш живот и наша вера, који су уткани у наше свештенослужење. Када човек живи с радошћу општења с Христом, гледајући на то не као на лични, већ као на црквени догађај, када смо сви ми део вечног Тела Христовог, житељи Његовог Царства, причасници вечности, тада наше срце добија део од плода Тајинства. Помиловани, вољени, обједињени у Цркви, ми се преображавамо у Тајинство Божје и припремамо своју душу за прихватање Божанске радости.   Тада престајемо да будемо посматрачи и постајемо учесници свештенослужења.

митрополит Месогејски Николаос Хаџиниколау

извор

- Шта значи издати Христа?

Издати Христа значи изабрати не Њега, већ пропадљиве ствари овога света. Из Јеванђеља знамо да је Јуду мучила страст похлепе, упркос блиској вези са Христом и сведочењу свим Његовим благословима и чудима. Упркос сталном храњењу божанским енергијама, Искариотска љубав према сребру га је савладала. Упао је у Сатанине канџе, замку из које никада није успео да побегне.

- Зашто?

„Зато што се никада није борио против ове страсти, чак ни док је служио Христу. Носио је кутију за прилоге и, према предању, крао је новац из ње. Стога, у тренутку искушења, Јуда, пошто је претходно починио „ситне“ злочине, био је спреман да почини већи злочин – издају самог Господа. Тако, од „ситних“ издаја, човек на крају долази до издаје Бога – одрицања од Њега.“

– Како почиње издаја, шта је предуслов за њу?

„Устајао сам рано ујутру и био сам превише лењ да се молим, читам Јеванђеље, радим уобичајене ствари за породицу и пријатеље, или из обавезе... То је мала издаја. Делује тривијално, али временом се те ситнице нагомилавају, и ако се човек не бори сам са собом, јавља се ефекат прашине: када је има превише, почињемо да се гушимо. А када се човек суочи са озбиљним избором, постаје способан за издају.“

Али ако свакодневно радите на себи, не будете лењи у молитви да бисте стално били са Господом и трудите се да се покајете за мање грехе, онда развијате духовно језгро, неку врсту имунитета против издаје.

– Дешава се да људи који су достигли висине у духовном животу, заузимајући висок хијерархијски положај, такође одлучују да почине издају. Зашто се то дешава?

„Можда је поента у томе што многи воле Господа себичном љубављу. Када је све добро, захваљујемо Богу; али чим почну искушења или изгубимо нешто (моћ, на пример), љубав нестаје. Уместо да се боре уз Божју помоћ и савладавају искушења, људи духовно ослабљују и губе жељу да се одупру злу.“

– Што је човек виши на хијерархијској лествици, то има више искушења?

„Да. Обичан радник понекад може бити у искушењу да пије, користи ружан језик, свађа се са женом или краде са посла. То су његови свакодневни кардинални греси. Али када особа заузима високу позицију и има много људи који су јој подређени, често је под интензивним притиском и одозго и одоздо. Ако особи недостаје духовна инокулација о којој је горе било речи, не може чврсто да стоји. Тада се дешавају сломови, падови и издаје.“

– Може ли се издаја опростити?

Имамо пример непокајаног Јуде и апостола Петра, који се три пута одрекао Христа, али се покајао. Целог живота је оплакивао своје поступке, а Господ му је опростио и вратио га у апостолски чин. Јуда је, међутим, рекао: „Сагреших, издадох крв невину“, али није могао да нађе снаге да настави да живи, да падне пред Христа и да замоли за Његов опроштај. Можда га је страст ка среброљубљу, дубоко укорењена у њему, увелико омела. Апостолу Петру је било много лакше да се покаје: није био склон овој страсти. За разлику од Јуде, он се одликовао ревношћу за веру и издао је Христа само због своје ватрености и донекле нестабилног карактера.

– Неки издају из кукавичлука, плашећи се да ће погрешно изгледати у очима других када је тешко рећи истину...

„Кукавичлук је заиста повезан са страхом. Особа се плаши да ће изгубити свој положај, своје материјалне поседе и плаши се да ће је неко погрешно погледати. Из тог разлога, угађа људима, али заборавља на Бога. Бира немерљиво — компромитује своју савест. Можда јој савест говори да је то погрешно, али бира најгоре уместо најбољег.“

– Зашто су људи толико зависни од мишљења других?

„Гомила је веома агресивна. Понекад се чини као да би могла да вас згњечи као бубу. Страх од боравка у гомили је физички опипљив. А морално ићи против струје је увек тешко. Само они који су осетили моћ Божје благодати могу се супротставити суровој, а понекад чак и дрској, гомили. Ако је човек осетио божанску љубав, спреман је да издржи ударце и да чврсто стоји до смрти.
Без Божје благодати и љубави, нема на шта да се ослони. Зато се држи јавног мњења и плаши га се.“

– Зашто људи постају нестабилни у својој вери?

„Због ритуализма. Често се људи држе само формалне побожности. Свети Теофан Затворник упоређује такве хришћане са сатом: „И добар сат ради глатко; али ко ће рећи да у њему има живота?“ На први поглед, људи све раде исправно, али у њиховим срцима нема истинског пламена благодати.

У томе је цео проблем. Још у 11. веку, Свети Симеон Нови Богослов је рекао да човек који није искусио дејство Божје благодати у овом животу, неће моћи да је искуси ни у следећем. Стога је толико важно увек тежити стицању благодати.

Ако нема осећаја благодати, онда је добро понашање (редовно одлазак у цркву, причешће итд.) само навика. Понекад особу привлачи и естетика. На пример, ужива у химнама, древним црквеним сликама или прелепој проповеди свештеника. Али све је то само спољашња перцепција Цркве; неопходна је унутрашња срж.

– Или се дешава да човек разуме благодат као нешто што није благодат.

– Да, на пример, они који су обузети политичким страстима, свесно или несвесно верују да је патриотизам највиша манифестација благодати.

Патриотизам је, наравно, света ствар. Нико то не спори. Сви морамо волети своју Отаџбину, свој народ, међу којим смо одрасли и живимо, али морамо схватити да прави патриотизам не лежи у слоганима и декларацијама, не у одећи, ма колико лепа била, већ у савесном обављању свог посла и, пре свега, у топлим, искреним породичним односима. То јест, прво морамо научити да истински волимо своје вољене, па ћемо онда моћи да волимо и оне око себе, и тако даље. Није случајно што свети апостол Павле каже: „Ако се ко не брине за своје, а нарочито за домаће, одрекао се вере и гори је од неверника“ (1. Тим. 5:8).

Међутим, кључно је да љубав према Богу увек стоји изнад патриотизма. Без ове свете љубави, истинска љубав према ближњем и Отаџбини је немогућа (сетимо се „круга“ преподобног авве Доротеја). Када се хијерархија вредности поремети, настају велики проблеми, јер људи траже и налазе псеудоблагодат уместо благодати.

У свом кратком, надасве искреном обраћању о. Нектарије Морозов говори о, да тако кажем, идеалној особи за духовни и душевни (психолошки) рад на себи. Јако лепо је описао особине личности која заиста искрено жели да се измени. Да буде још овде на земљи срећна и испуњена. У миру са собом, људима и Богом.

*

Из искуства – пастирског, психолошких саветовања и просто људског.

Током времена веома добро, изузетно јасно почињеш да схваташ коме је најлакше помоћи: особи која се из свих сила труди да помогне себи самој. И није важно о чему се говори – да ли о духовном животу, о превазилажењу страха или неке кризе, о решавању компликоване финансијске или правне ситуације. Овај принцип је једнако применљив на све случајеве, без изузетка.

И више од тога: он „ради“ не само онда када се говори о помоћи човеку. У још већој мери је он актуелан за наше односе са Богом.

Да. Јер ми можемо да не радимо ништа (на томе) да нас Господ спаси и уведе у вечни живот са Њим. Можемо активно да се супротстављамо Његовом стремљењу да нам дарује најбољи удео.

А можемо… Можемо и свим снагама да Му у том стремљењу помажемо.

И уверен сам, да је истински срећна особа која живи аутентичним животом – пре свега човек који још налазећи се овде, на земљи, на тај начин „помаже“ Господу.

Помаже Њему да помогне нама.

*

Веома сам захвалан људима са којима радимо заједно… на њиховим проблемима.

Акценат је овде на речи „заједно“.

Јер решити психолошки проблем за човека без његовог учешћа, тим пре, уз његово активно супротстављање је крајње… проблематично. А у сарадњи и заједничком труду се овај циљ достиже релативно лако. И овакав труд и сарадња носе надахњујући и подржавајући карактер – и за самог човека и за стручно лице коме се човек обратио.

Како је то дивно, када особа не одлаже читање препоручене (и неопходне) књиге на „касније“, већ је чита одмах и користи се оним што је у књизи корисно!

Када испуњава „домаће задатке“, примењује у пракси све о чему се говорило на сеанси.

Не почиње сусрет са питањима која је већ постављао и на која је не једном слушао одговор.

Сваки дан се одлучује да опет и опет чини оно што му се још увек чини тешким, а што му је раније изгледало немогућим у принципу.

Иде у сусрет свом страху и убеђује се опет и опет у његовој илузорности, привиду и недоследности.

Не боји се да упознаје себе, своје вредности, жеље и стремљења.

Ради са уверењима и ставовима које је навикао да ћутке прихвата као истините, анализира их, разматра и одриче се оних које препознаје као лажне.

Исправљајући и коригујући оне у којима постоји део истине.

Како је заправо добро, када све то постоји!

И то је заправо оно за шта желим да захвалим.

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.

Превео Станоје Станковић