Mного људи има тешкоћу да схвати зашто је уопште потребно да особа ради на себи. Када кажем „рад на себи“ не мислим на конкретно испуњавање јеванђелских заповести које спадају у духовни живот. Не, мислим пре свега на душевни (психолошки) рад, на рад који се тиче наших образаца понашања, наших уверења, свега оно што управља нама у свакодневном животу, а што има корене у нашој прошлости. Зашто би се неко бавио тиме, ако се о томе не говори у Светом Писму, као што се говори јасно и конкретно о молитви, посту, милостињи, изучавању вере, итд.?

Постоји пар разлога, један од њих има итекако везе и са нашим духовним животом.

Први разлог: да би нам живот овде на земљи био више испуњен душевним миром, лакоћом, радошћу (на шта нас позива апостол Павле). Када кажем радост, мислим заиста на искрено осећање радости, а не на оно што се очекује од нас јер ето, ми смо хришћани, знамо да би требало да се радујемо. Па се онда трудимо да радосно честитамо једни другима празнике, иако унутар себе уопште не осећамо радост, ако ћемо искрено.

Затим, да бисмо у себи пронашли и изменили сва она уверења о животу која су погрешна и која нам доносе страдање. Неко би могао да помисли: „Чекај, зар не треба да страдамо овде, да бисмо се наслађивали у вечности?“ Ради се о томе да нису сва страдања са смислом и не доносе сва страдања духовну корист. Ако неко страда зато што је са „мајчиним млеком“ усвојио уверење да не вреди ништа, да је глуп, да му ништа не полази за руком, да је „баксуз“, да није достојан нечије пажње и љубави, одговорите и сами искрено – какве везе то има са Господом и Јеванђељем?

Други разлог: овакав рад нам је потребан и због нама блиских и драгих особа (ко је родитељ, ради своје деце пре свега), да бисмо њима олакшали и улепшали живот. Какве везе има душевни, психолошки рад на себи са децом? Ако ми не радимо на својим немоћима, комплексима и неурозама, наша деца ће непогрешиво све то преузети од нас. Само наша искрена промена може да узрокује и промену њиховог понашања. Наша деца су попут сунђера, упијају од нас све, како се осећамо, како размишљамо, доживљавамо овај свет и себе у њему… Не морамо чак ништа ни да им говоримо.

А шта тек са свим оним стварима које им говоримо, које нисмо ни промислили, већ их често понављамо по аутоматизму јер смо то слушали од наших родитеља, без да се запитамо да ли је то исправно, да ли је заиста тако? Рецимо:

„Немој да се смејеш, после ћеш плакати“.

„Када је нешто лепо, неће дуго да траје“.

„Немој да се љутиш, то је ружно понашање“.

„Немој да плачеш, није то ништа“.

„Дечаци не плачу“.

„Ти никада ништа не можеш да урадиш како треба“.

„Не иди сам, нешто ће ти се десити“.

„Немој да трчиш, повредићеш се“.

„Само ако се намучиш, значи да вредиш“.

„Не знаш ти то, пусти мене“.

„Мораш да будеш добар, иначе те нико неће волети“.

„Све сам жртвовала због тебе“.

О оваквим погрешним и лажним уверењима која непромишљено преносимо својој деци, а која затим живе у складу са њима, може да се напише цео текст. Било ми је важно да наведем неке примере да схватите колико је и из овог угла важан рад на себи, препознавање свега онога што наноси бол како нама, тако и нашим најближим особама.

Без озбиљног рада на себи, без истинског задовољења наших потреба за прихватањем, љубављу, пажњом које нисмо добили у детињству, ми нећемо бити у стању да на прави начин све ово што је нама остало незадовољено, испунимо нашој деци. Оно што сами немамо у искуству, врло тешко можемо да пренесемо деци. Просто ћемо живети према обрасцима из детињства, на ауто-пилоту што се каже…

Зато је квалитетан и дубоки психотерапијски рад толико важан и користан. Квалитетан психолошки рад нам даје прилику да препознамо и суочимо се са старим болом уместо да се кријемо од њега, да пронађемо прави начин за нас да га решимо, да откријемо ко смо заправо ми заиста, где је наше право „ја“? И све ово итекако има везе са трећим разлогом.

Трећи разлог (онај који је у вези са нашом вером): да бисмо имали шансу да заиста схватимо суштину наше вере. Да погледамо на Бога и себе реално. Да скинемо наочаре које су нам ставили у детињству и кроз које гледамо на свет, (и на веру између осталог). Суштина је да психолошке блокаде које постоје у нама веома отежавају контакт са собом и са Богом. Спречавају нас да видимо Бога какав Он јесте заиста, да престанемо да на Њега (можда и несвесно) преносимо наша (често горка) искуства са нашим родитељима. Оно што радимо, врло лако може да буде мотивисано погрешним уверењима. Бог не одбацује наш труд и жртву, али би се више радовао када бисмо и ми сами могли да реално видимо себе, да збацимо сав тај терет који носимо из детињства.

Јако је тужна чињеница што неки верујући људи уместо да ово препознају (или обрате пажњу ако негде прочитају о томе или им неко скрене пажњу) и реше да ступе у битку ради свог правог „ја“, ради истинског односа са Богом и собом, да истрају у томе (иако све делује страшно и као немогућа мисија) – одлучују се за „лакши“ корак. Раде нешто што им веома брзо и лако доноси „резултате“. О чему се овде ради? Зашто кажем „лакши“? Зато што у поређењу са искреним, напорним (и некада врло болним) трудом који захтева озбиљан рад на себи, ово што ћете прочитати у наставку заиста делује као „дечија песмица“.

Ево како православни психолог Наталија Скуратовскаја пише о том „лакшем“ кораку због кога људи настављају да страдају, иако им се чини да је све у реду:

„Због механизама психолошких одбрана (потискивања, отпора и сл.) човеку може бити тешко да види истину о самом себи. У таквом случају људи често прибегавају замени појмова, када користе изабране и важне речи из друштвено прихваћеног дискурса. То се често дешава и са верујућима, када се психолошки проблем „чудесним начином“ претвара у хришћанску врлину (на пример, ниско самопоштовање се доживљава као показатељ хришћанског смирења). Због богатог и разноврсног црквеног наслеђа и особине наше свести да бира, човеку са недостатком самопоштовања прилично је лако да се фокусира на оне ауторитетне духовне текстове у којима се о човеку говори као о ништавилу и станишту греха. Такво виђење се лако усваја, јер одговара унутрашњем осећају.

О овој замени и њеним последицама за верујуће људе, свештеник Павле Великанoв пише следеће: „Нажалост, када су у питању верујући, овакво вредносно мишљење, где је лествица идеала постављена изузетно високо, а самопоштовање, сходно томе, веома ниско, лако долази до тога да човек своје неуротично стање протумачи као врлину смирења — коју треба неговати и даље развијати. Најјасније се то испољава у ‘смиреном’ и ‘капитулираном’ типу неуроза. Без разумевања да се ради о неуротичном комплексу, а не о смирењу као једној од најважнијих хришћанских врлина, прогноза душевног стања таквог човека биће неповољна. У својим крајњим облицима ова ‘замена’ може довести до самомучења, самомржње, па чак и до самоповређивања — при чему сам неуротик то доживљава као неку врсту ‘сведочанства’ да се налази ‘на првој линији’ борбе са ‘старим човеком’, да ‘подражава велике свете’, и да је зато ‘на правом путу’.“ Неуротична личност осећа потребу за таквим негативним односом према себи, који, парадоксално, испуњава исту психолошку функцију – да поправи однос према самом себи. Претходна душевна мучења и страдање почињу да се доживљавају узвишено, као нешто духовно. Обична неурозa постаје „подражавање светима““.[1]

И стварно, зар није „лакше“ да нашим психолошким проблемима и траумама просто дамо одговарајућу „православну“ терминологију, поткрепимо неким светоотачким цитатом и то је то?

Стварно, много је лакше, удобније и пријатније да се помоћу духовних мисли и цитата кријемо од сопственог бола. Имамо и изговор пред собом да то није суочавање са собом, већ „духовни живот“. Међутим, дубоко у себи знамо да нам је веома страшно да се суочимо и погледамо у себе, јер ко зна шта тамо можемо видети? Да ли ћемо успети да се суочимо са оним што носимо у себи, шта ако нас све оно што држимо у души не поклопи као огроман талас и ми се потпуно распаднемо?

Буквално свако има сличне сумње и стрепње све док не направи први корак. А затим следећи и тако редом. И онда схвата и види да у овом раду на себи није сам, да га на том путу прати Господ и да што темељније и доследније ради на себи, више радости и мира налази.

Мислим да смо заиста заслужили да будемо искрени према себи. Због нас самих пре свега. Прија да мислимо за себе да смо духовно узнапредовали, али хајде да видимо заиста како смо и како се осећамо. Какви су плодови нашег духовног живота?

„И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их.“ (Мт. 7:20)

Станоје Станковић

Када човек изгуби смисао, туга не мора бити крај – она може постати почетак. И у најдубљем безнађу, душа понекад шапће оно што разум не уме да каже: да још увек жуди за Светлошћу. Свака сумња, свака празнина, може бити простор у којем се вера поново рађа. Тамо где изгледа да Бога нема, човек Га заправо највише тражи.
Господе, ако сам изгубљен – не одбаци ме.
Ако не говорим – чуј моју тишину.
Ако не видим – буди ми Светлост.
Ако не верујем – не одустај од мене.
Јер и кад не знам да Те тражим, душа Те жели.
И кад не умем да се молим, свака моја суза је Теби позната.
Не тражим одговоре, само Твоје присуство.
Не тражим снагу, само да ме држиш док сам слаб.
Дођи, Господе у моју таму – и остани.
Постоје тренуци када човек не само да осећа тугу, већ као да га туга сама посматра. Свет око њега није више ни леп ни ружан – он је нем. Као да сва светлост која је некада обасјавала душу сада само открива празнину. „Свет није ни добар ни зао – само равнодушан према онима који још верују у боје.“ То није мислена игра, већ унутрашњи крик душе која је изгубила додир са смислом.
У таквом стању, молитва не звучи као разговор, већ као ехо у празном простору. „Боже“, каже човек, али не зна да ли је то реч или само дах. Ипак, тај дах је већ молитва. Јер човек који вапи, макар и без наде, већ тражи. Он не зна да тражи Бога, али жуди за нечим што није он сам. И то је почетак.
„И небо се понекад прави да не види“, помишља човек који се осећа напуштено и изгубљено. Али управо та тишина, тај осећај напуштености, није крај. То је увод у најдубљу спознају: да човеку није довољна сопствена светлост. Да му је потребна Светлост која није од овога света.
Када разум и срце не говоре истим језиком
Када човек изгуби осећај Божје присутности, разум и срце почињу да се свађају. Разум каже: „Нема смисла.“ Срце одговара: „Боли.“ А душа стоји између, као дете које не зна коме да верује. У тим тренуцима рађају се мисли које звуче као мудрост, али у себи носе само умор: „Бог ћути“, „Ја сам сам“, „Нико не чује.“
То није слабост. То је знак да душа још није умрла. Јер она која је заиста мртва – не пита ништа. А она која пати, која се бори са празнином, још увек тражи. И баш та глад, тај бол, тај немир – то је живот. Молитва усамљеног није никада изгубљена; само понекад пролази кроз таму да би могла да се чује у правом тренутку.
Свето Писмо не обећава лак живот, али обећава присуство: „Ја сам с вама у све дане до свршетка века.“ (Матеј 28,20) И кад човек мисли да је сам, тај тихи глас, невидљив и неприметан, ипак шапуће. Туга, ако се пажљиво слуша, уме да каже: „Још увек верујем.“
Светлост која не долази споља
Када човек призна своју празнину, не као пораз, већ као истину, почиње чудесан процес. Тамо где је пре владао страх, сада се јавља нешто нежно – не као гром, већ као шапат. Душа која је била изгубљена у својој тами, изненада примећује да жуди за Светлошћу коју је некада познавала, али је заборавила.
То није повратак у старо, већ ново рађање. Вера се не враћа као навика, већ као унутрашња спознаја: човек више не тражи само излаз, већ лице Онога који је Светлост сама. „Ја сам светлост света; ко иде за мном, неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ (Јован 8,12)
У том тренутку, свака суза, свака сумња, свака ноћ постаје део пута. Душа која је мислила да је изгубљена, сада види да је управо кроз своју слабост постала способна да препозна Божју снагу. Тамо где је изгледало да Бога нема, човек Га заправо тражи. И то тражење није узалудно.
Позив који не престаје
Није ретко да управо на дну безнађа човек први пут чује себе – и Бога – заиста. Тамне мисли, мрачни тренуци сумње, нису крај, већ призиви душе ка нечем већем. Ако се пажљиво слуша, у њима се чује глас који не прекида, који не осуђује, који само позива: „Врати се.“
„Ходите да се вратимо ка Господу;“ (Осија 6,1).
„Јер ћу те исцелити, и ране ћу ти излечити, говори Господ…“ (Јеремија 30,17)
Тај позив не долази као команда, већ као понуда. Он не тражи савршенство, већ отворено срце. И човек који је прошао кроз таму, који је осетио да је молитва понекад само тишина, сада зна: и тишина може бити молитва. И туга може бити пут. И празнина може бити простор где Светлост долази – не као доказ, већ као дар.
Ако си ти тај који тражи, знај: тражиш не зато што си изгубљен, већ зато што си позван.

извор

Данас многи немају ништа против тога да тестирају своје нерве неким од екстремних спортова: скакањем падобраном, бављењем паркуром, освајањем планинских врхова, одласком на рафтинг на планинским рекама, или само скакањем из банџија над дубоким кањоном, негде на одмору. Међу љубитељима јаких емоција могу се пронаћи и оцрковљени људи. И шта има посебног у томе? Делује да није грешно. Но, да ли је све тако једнозначно? Противурече ли екстремни спортови хришћанству? Расуђује игуман Нектариј (Морозов).

А вама је то слабо?

Савремени човек презасићен је, не само информацијама, већ и доступношћу оних разонода, које пре нису биле доступне. Зато многе ствари постају незанимљиве, досађују и изнова и изнова, тежи се нечему што би истински дубоко могло дотаћи осећања. И, по правилу, броју таквих изазовних и забрињавајућих ствари прибрајају се и ризичне разоноде.

Други разлог због којег људи подвржу себе неоснованом ризику, могао би се буквално назвати „провокација за кукавичлук“. Вероватно се сваком од нас дешавало да буде сведок томе како један човек провоцира другог, и то би се завршавало већом или мањом трагедијом.

Могу се чути промишљања о томе, како млади човек ради овакве ствари у жељи да се осети мушкарцем. Закључује се да млади просто не знају да како би се осећали мужевно, требају бити самостални људи, способни да се брину о ближњима, да раде, доносе корист, зарађују колика-толика неопходна стредства за одржавање породице, и на крају крајева да одговарају за своје поступке. То је досадно и тешко, то је нека рутина-лакше је урадити нешто екстравагантно, од чега нема никакве користи, већ је често само потпуна штета.

Смртни наркотик

Ако говоримо о нама, хришћанима, онда ствари ове врсте сведоче о степену нашег хришћанског сазнања, јер сваки верујући човек, који је макар једном чуо проповед као што је „Не кушај Господа Бога својега“ мора себи поставити питање: Зар то што ја сада радим, није ли то непотребно кушање Господа Бога? Једна ствар је, на пример, човек који ради у специјалним јединицама. Он осваја вештине спуштања са велике висине по зидинама здања. Друга је ствар када се сличним бави човек чија делатност није никако повезана са таквим начином помагања људима и учи се овим вештинама из чистог задовољства. Овде постоји одређени ризик од погибије. Ради чега? И ако тог тренутка човек погине, какав ће бити суд Божији о њему? Наравно, они који су погинули у екстремним спортовима несрећним случајем, не смеју се упоређивати са самоубицама- то је свесно лишавање себе живота, а овде није била намера да се умре. Али, ни оправдања зашто је то урађено, апсолутно нема.

Међутим, некада се дешава и следеће. Особа не погине-сакати се и остаје повређена за цео живот. И опет се намеће питање: Како са тим даље живети? Ради чега је човек осудио себе на то? На истом YouTube, поред клипова где екстремни спортисти праве неке фантастичне скокове, могу се наћи и они други. На њима је снимљено како се скакачу не отвара падобран, или он, бавећи се паркуром, прескаче са једног крова на други, качи се брадом, пада и ломи кости главе. Колико таквих примера! Чини се, они би требали да заустављају људе. Но, код савременог човека који је сав у интернету или телепространству, формира се посебна психологија: све време му се чини да је у питању игра. Није прошао ниво-може опет. А тај „ниво“-то је твој живот. Ниси прошао-ти си погинуо. Готово, тебе више нема. Особа то врло често не схвата.

Погледајмо дубље. Људи безумно ризикују животом ради добијања задовољства не само у екстремним разонодама. То је један од видова дроге -можемо их поделити на алкохолизам, наркотике, коцкање, екстремну разоноду-и видећемо да су врло слични. Свакако, постоји разлика између скока са моста у стању неконтролисаног и необузданог „јуначења“ и скока падобраном, за који се човек циљно спремао. То су различити степени „опијености“, али свему томе својствено је стање-мешавина сујете, гордости, осећаја сопствене неустрашивости и одушевљења тиме што, као да се држи цео свет на длану. Зато ја сматрам да све што садржи у себи елемент непотребног ризика за нас, хришћане, је сувишно.

Ризиковати ради спасења

Екстремни спортисти или они који имају опасне разоноде изгледају лоше и, може се рећи, недостојно, поред људи који заиста оправдано ризикују-ради спасења ближњих. При чему, нису то увек људи који су се посебно спремали за професионални ризик. Ризик којем су изложени ватрогасци, спасиоци, војници, такође је богоугодан. Неко ће, вероватно, питати: „А шта ако се ја, на пример, бавим спортским пењањем са циљем да у случају пожара или неке друге невоље уђем у зграду и укажем помоћ људима?“ У датом случају све зависи да ли човек заиста има такав циљ. Чак и да има, вероватноћа да ће се животу наћи у ситуацији да примени такво умеће је мала, и није вредно ићи на реалан ризик.

Наш живот је и тако испуњен ризиком, његово присуство или одсуство од нас никако не зависи. Често бива, човек излази из куће, пада му цигла на главу, или леденица са крова. Седа у аутобус и догађа се несрећа. Данас смо свакодневни сведоци тога на интернету: тамо погинуло шеснаесторо људи, тамо петоро умрло, онамо се још нешто десило. И то је немогуће одстранити, уклонити из нашег живота. Није ли то довољно ризика?

„Уколико је Богу угодно-прескочићу.“

Постоји такво потпуно нехришћанско убеђење: верујући човек може како год да ризикује јер њега води Промисао Божији, па ризиковао-не ризиковао, оно што буде било угодно Богу, то ће и бити. На ово можемо одговорити сасвим здравим расуђивањем које проналазимо код светих отаца: ако идеш по ивици пропасти, природно је да можеш пасти. Како не би упао у провалију, одмакни се од ивице. То се односи на било који грех. Зашто говорити у датом случају о вољи Божијој, о Промислу Божијем, када си ти сам творац своје беде у таквој ситуацији? Зашто човек препушта Богу оно што би требало сам да понесе? Ти уради оно што је до тебе, предузми све мере предострожности, а остало очекуј од Бога, Његовог Промисла о теби, Његовог суда о теби. И онда, улазећи у авион, мирне савести ћеш говорити: „Ако је Богу угодно, ја ћу безбедно долетети,иако немам појма како таква велика машина лети-а ако не, значи прекинуће се мој живот.“

Узгред, веома интересантна ствар: људи који ради адреналина ризикују свој живот, често уступају пред принудним ризиком у ситуацијама када заиста остаје само уздати се у Бога. То говори да обичај играња са смрћу не развија у човеку ни реално уздање у Промисао Божји, ни истинску храброст.

И потпуно ми је неразумљива таква предпоставка : ризик, сусрет са неком претњом, као да је радост за човека. А много је људи који, путујући негде ради опасног екстремног спорта, од таквих путовања очекују управо радост. Виђао сам у животу људе који су се стално излагали опасности, којима су претили да ће их убити, које су плашили. Знате, они нису одавали утисак радосних људи, они нису одавали утисак срећних људи – они су одавали утисак утучених људи. Зато се ја не слажем са тим да је “адреналин” нешто добро, што благотворно утиче на човека.

Забрањује ли хришћанство узимање свих тих доза адреналина? Хришћанство није систем забрана, и ми не говоримо о томе шта се сме, а шта се не сме, него о томе шта је корисно, шта изграђује човека, шта га припрема за вечност, а шта га разара, шта га чини неподесним за вечност. Овде је иста ствар, ту свако бира свој пут. Но, много волим речи преподобног аве Доротеја о томе да кад се човек прихвата неког посла, а не представља себи циљ тог посла, не зна због чега се труди - он ће се трудити узалуд. И ја сам додајем, не само узалуд, него, по свој прилици, и на своју штету.

игуман Нектарије Морозов

извор

Док посматра сцену крштења на Јордану у италијанском филму „Јеванђеље по Матеју“ из 1964. године, гледалац има утисак да у моменту када Христос прилази св. Јовану Крститељу цијела природа занијеми пред величанством и љепотом тог призора! При снимању сцене, редитељ је користио, за оно вријеме, нове покрете камере у, како се у једном од бројних интервјуа и сам изразио, скоро документарним кадровима. Његов филм се у много чему разликује од осталих који су рађени на тему Христове проповиједи, будући да је лишен холивудске естетике, гламура и патетике. За глумце су намјерно изабрани натуршчици.

Такође, редитељ се труди да прича јеванђеља по Матеју једноставно тече, при чему се строго водило рачуна да у сценарију не буде импровизација, већ да сваки дијалог у филму буде директно из јеванђељског текста. Из свега реченог се може закључити да је филм радио неко ко добро осјећа дух јеванђеља и одлично познаје хришћанску културу. Све то не би било нимало необично да редитељ филма није Пјер Паоло Пазолини, у то вријеме познати љевичарски активиста и атеиста, који је у више наврата и прије и после снимања филма јавно критиковао дјеловање Римокатоличке цркве. Међутим, у тим јавним иступима готово увијек се трудио да не повриједи осјећања вјерника. О његовој просвећености и отворености за друго и другачије мишљење сведочи и чињеница да се одазвао на дијалог Римокатоличке цркве са невјерујућим умјетницима, који је 1962. године папа Јован 23. иницирао у Асизију.
Неких годину дана прије доношења закона о вјерским заједницама који је узроковао величанствене литије, на једној од црногорских телевизија је емитована емисија у којој као да су се учесници напросто утркивали у својој необавјештености и непознавању православне вјере и културе. У томе је предњачио гост емисије који је истакао мишљење да су православне иконе и фрескопис лишене радости, те да , по њему, имају скроман умјетнички домет, при чему му је посебно засметао начин на који се на иконама приказује лик св. Петке!? Из овога закључујемо да тај човјек једноставно не зна какав углед и значење православна икона и фрескопис имају у светској културној баштини. Уосталом и сам Пазолини је више пута истицао да је лик главног глумца за свој филм бирао по узору на лик Христа у византијској иконографији. Уопштено посматрано, значајан број наших јавних дјелатника – политичара, глумаца, редитеља, радијских комичара и свих осталих који полемишу против Цркве, су углавном људи који никада нису присуствовали неком православном богослужењу, па самим тим нису ни осјетили радост богојављенске литургије
на којој се, након заамвоне молитве, поју прелијепи тропари , који спадају у сам врх црквене поезије, након којих слиједи чин освећења воде. Из незнања о својој хришћанској култури и традицији рађа се непросвећеност, а непросвећеност најчешће узрокује мржњу. Управо је та мржња довела до тога да се Црква ових дана, махом у коментарима на безмало сваки текст везан за њу на разним интернет порталима, оптужује за неке ствари са којима никако није могла имати везе, као што је страшни догађај на Цетињу. Мржња доводи и до паљења аутомобила који је користио свештеник Мијајло Бацковић. Мржња онемогућава и сваки цивилизовани дијалог са Црквом.

Када су Пазолинија својевремено упитали како се догодило да баш он као невјерујући човјек сними филм о Христу, он им је одговорио на следећи начин: “ Ако знате да сам невјерник, онда ме познајете боље од мене самог. Можда сам и невјерник, али сам невјерник који гаји носталгију за вјеровањем“. Носталгију и чежњу за вјеровањем је гајио и Антон Павлович Чехов. Иако се већину свог живота изјашњавао као агностик, то га није спречавало да се диви православној култури и богослужењу. За њега се зна да је често ишао у цркву и појао за пјевницом. Због тога у његовом грандиозном књижевном опусу нема баш ничега што би увриједило осјећања вјерника. Међутим, поставља се питање да ли је могуће да озбиљне домете у култури и било којој друштвеној области која афирмише основне људске вриједности оствари особа која у себи гаји било какав облик мржње, па и онај према Цркви?

Са друге стране, ко од нас хришћана може са сигурношћу да каже да се, за разлику од непросвећених атеиста, невјерујући људи у чијим срцима нема мржње према Христу, на кончини неће на неки тајанствен начин сусрести са милошћу и љубављу Господњом? Није ли нам Господ у јеванђељу по Луки поручио следеће: „Ко није против вас, са вама је“ (Лк. 9,50)!

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви

Тешка времена траже одговорне, а то значи зреле људе. Једна од важних особина зрелости је одмереност, имати дакле меру у речима и делима, што по правилу значи и не бити острашћен, дакле не бити роб страсти, а поробљеност страстима себи и другима представљати као сведочење истине.

Такође, зрелост подразумева и одговорност, дакле бити спреман да се одговара за своје речи и дела, не обавезно пред неким правним или моралним судом, већ пред својом савешћу, као гласом Божијим у нама који нам говори како никада не би требало да повредимо ни једног човека.

Зрео човек је, дакле, онај који пази, који је пажљив према ономе што чини и говори, а самим тим према својим мислима, јер оне су често корен оваквих или онаквих речи и дела. То подразумева да је такав човек пажљив према себи, сопственом јединственом и непоновљивом појединачном постојању, али и према другима, а те две ствари су нераздвојне. Не можете наудити себи, а да тиме не повредите и друге, као и обрнуто. То је некакав закон нашег људског општења, наше заједнице, чак нашег голог опстанка.

А за човека ни један опстанак није „голи“, јер он не живи само „о хлебу“. Хлеб није само симбол хране као такве, него обрађене и нама прилагођене хране, дакле нашег стваралачког деловања којим обликујемо затечено и дато у природи. Хлеб је већ чињеница културе, тако да када кажемо да човек не живи само „о хлебу“, не значи да мора да једе да би живео, него му је потребно и неко стваралачко и преображавајуће чињење, а оно увек подразумева неки смисао – одговор на питање „чему све то“. Макар и имплицитан, наслеђен и нерефлектован одговор, али ипак одговор који делује у нама и кроз нас.

Самим тим, кад кажемо да је зрео човек одговоран, то подразумева да има активан однос према неком смислу свог говорења и чињења, па и самог постојања. Као такав трудиће се и да буде колико-толико слободан, а ако то не може бити у потпуности од природних датости, може у смислу непредавања страстима.

Бити одговоран, одмерен и неострашћен, дакле зрео, важно је за наш уравнотежен развој и наш однос са људима, а друштво са што више таквих људи би могло да буде – уз у овом веку несавладиву палост као стање света – релативно подношљив простор нашег овоземаљског постојања. А то је нешто што зависи од сваког од нас појединачно. То је задатак наших живота, а не доказивање да смо најбољи од свих других и обрачунавање са било ким због било чега.

https://kompasinfo.rs/vladimir-kolaric-o-zrelosti/

Недеља ујутру. Епархија банатска. Пут ме је навео да узмем учешћа у литургији ван своје парохијске цркве, или оне у коју обично идем. Ништа није указивало да ће то јутро бити другачије.

Свештеници су проузносили молитве, појци су предано певали, народ је одговарао. Нажалост, схватио сам да ће наше амин бити једини вид учешћа у светој литургији.

Након молитве Господње, и причастен празника, нисам ни приметио, а свештеник је већ читао молитву након светог причешћа. Причешћа за народ није ни било!

На дељењу нафоре, упитао сам свештеника зашто није било причешћа верних, да би свештеник одговорио да се „нисам пријавио”.

„Kод нас у епархији, мораш унапред да дођеш код свештеника да му пријавиш да хоћеш да се причестиш. Па тек ако си постио и исповедио се, онда може”.

У преводу, ако ми не проценимо да си достојан, онда не може.

Уз сву добру вољу да разумем ревност свештенослужитеља ове епархије, не могу да разумем праксу „пријављивања”. Знам колико ми је као новообраћенику некада било тешко да се исповедим, а поготову да се осмелим на причест, што верујем да је код многих случај. Kада на сопствену несигурност додате и разне процедуре и „пријаве”, будите сигурни да се од народа нико никада неће причестити.

А управо то је смисао литургије. Уколико хлеб и вино нису ваистину Kрв и Тело Христова, узалуд и службе и вера наша.

Док човек брани, Господ говори „вкусите и видите“, то јест, „Тело Христово примите, извора бесмртнога окусите. Окусите и видите да је добар Господ.“

Човек брани, процењује, пријављује, „а Исус им рече: Заиста. заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6, 53)

Са страхом божијим, вером и љубављу приступимо!

извор

Као мали помен Митрополиту Амфилохију, нашем оцу, и како смо га од милоште звали ђеду, дијелим са вама превод његовог писма. Отац Константин Гелис прије свог упокојења даровао ми је рукопис на благослов.  

                                                                                                               Атина, 20.12.1971

Драги оче Константине[1],

Много сам сагријешио пред тобом! Опрости ми. Писмо[2] које сам примио прије извјесног времена још увијек чека на одговор. Пошто би одговор морао да буде достојан и самих питања које поставља писмо, као и самог садржаја писма, одлагао сам га из дана у дан, не бих ли нашао више мира и времена за њега. Нажалост, ни сада немам ни довољно мира, ни довољно времена — али да наставим да одлажем одговор више није допуштено.

И најприје, оче мој, од свег срца ти желим радосне Божићне празнике, и теби лично и твојој домаћој Цркви. Нека Нова година буде година доброте Господње.

Што се тиче питања у вези са чланком оца Јустина, имао бих, сажето, да кажем следеће:

Прво. Најпозванији да разријеши твоје недоумице јесте сам аутор. Ако желиш, могу му писати и изложити му твоје основне недоумице. Пошто је питање Сабора и даље веома актуелно — и из дана у дан све актуелније — мислим да не би било неумјесно да му поставиш такво питање.

Друго. Колико сам ја могао да схватим из његовог чланка и из твог писма, сасвим је извјесно да уопште не постоји неслагање у погледу начина рјешавања проблема у Православној Цркви. Једино што о. Јустин — управо зато што има пуно богословско сагледавање саме природе саборности Православне Цркве и улоге Сабора у њеном историјском животу — има страх да не дође до обезврјеђивања самог тог установљеног поретка услед неозбиљности и лакомислености његових чланова.

Довољно је да се подсјетимо „разбојничког“ сабора из 449. године или Сабора у Фиренци, па да схватимо каквим опасностима може да нас изложи један Синод који се сазове без потребне припреме и у погрешном тренутку

Свакако, све се у Цркви разрешава саборно (синодски) и у Светоме Духу.
Међутим, Сабор није некакво „божанство машина“ које аутоматски може и решава сва питања и проблеме. Борба за Сабор представља неотуђиви део целокупне духовне Борбе Цркве у свету — борбе која је пре свега спасоносног карактера. Као, уосталом, што је и све у Цркви. Сабор је „место“ на коме се изражава и пројављује унутрашње настројење Цркве и Њена Истина — мјесто на коме се разликује лаж од Истине. Истовремено, ту пројаву спасоносне Истине „изазивају“ стварни проблеми сваке епохе (јереси и сл.), који угрожавају мисију Цркве у свијету и спасење душа.

Црква, преко Сабора, изнутра, у складу са својим вјечним настројењем, даје одговор на тај „изазов“. Она се не управља према околностима и проблемима, него их узима као повод да открије Себе, да проповиједа Своју Истину и да заштити Своју дјецу од искушења и опасности.

Што се тиче Сабора, треба најприје да се подвуче неколико основних ствари:

1.      Васељенски Сабор је ванредан догађај у животу Цркве.

2.      Да би се сазвао један Васељенски Сабор, морају постојати питања од изузетне важности, прије свега и углавном догматска питања, која се непосредно тичу пастирских потреба Цркве (јереси које доводе у опасност само биће Цркве и спасење душа).

3.      Сабор се не сазива да би „угодно смјестио“ Цркву у свијет, односно ради компромисних циљева са свијетом и његовим начином мишљења, него — као што је већ речено — да би пројавио Њену Богочовјечанску пуноћу, као суд свијету, а не као „прилагођавање“; као позив на покајање (промјену ума и начина постојања) и на познање Истине, која једина спасава и ослобађа.

4.      Када постоји опасност не само да се постојећи проблеми неће ријешити на „богочовјечански, апостолски, светодуховни начин“ (како каже о. Јустин), него и да ће настати нови, још тежи и гори од постојећих — тада разборитост и духовно расуђивање налажу уздржавање од Сабора „до одговарајућег времена“.
Јер, када постоји опасност да један привидан Сабор постане порицање истинског Сабора — тј. саме Цркве — порицање и у погледу повода, и у погледу методе, и у погледу циљева, тема и рјешења које нуди, онда сасвим важи оно из Оче наш:
„И не уведи нас у искушење“ (Мт. 6,13). Разборитост и расуђивање су основни принципи православне духовности и живота. Сабор је такође духовна стварност, јер се тиче спасења човјека и свијета.

5. Сабор је непогрешив само онда када су његове одлуке органски наставак претходних Сабора — односно, када се слажу са Истином Цркве и са свештеним и васељенским настројењем које је Црква примила од Христа (= апостола = светих).
Стога, није сваки Сабор који се сазива као „васељенски“ и стварно и суштински васељенски.

А сада да се вратим поново на твоје писмо. Твоје писмо карактерише један оптимизам и повјерење у присуство Светог Духа — да ће Свети Дух водити Цркву и спасити је од искушења. Тај оптимизам је легитиман, јер је то оптимизам саме Цркве и сваког вјерног њеног члана. Међутим, тај оптимизам не може да занемари потребу за пажњом, будношћу и трезвеношћу, јер, као што стоји у Првој посланици Петровој (5, 8): „Противник ваш ђаво као лав који риче ходи и тражи кога да прождере.“ Као што ти, као духовник, нећеш дозволити свом духовном чаду да се изложи искушењу које превазилази његове снаге, тако је и са Црквом: Ако нешто неће донијети истинску корист, упркос његовој привидној вриједности — онда је боље да се не догоди. Што се тиче Сабора: ти у њему видиш само добре плодове. Отац Јустин, који не мање него ти има повјерења у Светог Духа, предвиђа огромне опасности за Цркву. Његови разлози Те не убјеђују. Једноставно речено — ти вјерујеш у Сабор и вјерујеш да ће, упркос свим слабостима појединачних Цркава, он ријешити њене проблеме саборним путем. Ја бих рекао да твој став према Сабору проистиче из једне жеље која данас краси све православне: да видимо Цркву уједињену, заиста као једно Тијело које свједочи свијету. И ти сматраш: Сабор је прилика да се тај наш заједнички бол и жеља остваре. Управо је то и позвање Сабора. Отац Јустин, подједнако, ако не и више од нас, жели то јединство и његову пројаву, али — ради самог тог јединства — он захтијева уздржавање или несудјеловање у Сабору.

Страхујем да твој оптимизам, заснован искључиво на тој жељи, занемарује историјску стварност у којој је Црква живјела јуче и живи данас. Занемарујеш, притом, и теолошке предуслове једног Сабора. Твоје писмо показује и нешто друго: као да ниси довољно пратио цјелокупну припрему Сабора — како се припрема, ко је припрема, на који начин, која су питања, шта се жели постићи, ко утиче на њега, у каквој духовној атмосфери се развија, на чему је утемељен. Ту не помаже само позивање на Светог Духа, јер Свети Дух јесте чувар Цркве, али Свети Дух не врши насиље на савјест човјекову — и хлеб из руку Христових може понекад постати и залогај Јудине издаје (овдје се односи на стих из Јеванђеља по Јовану 13, 26, коментар преводиоца).

1. Што се тиче историјске стварности јучерашњице — ми, православни, тек излазимо из „турског ропства“. Проблеми који су се тамо нагомилали не могу се ријешити одлукама; морају сами да сазру. Посебан проблем представља национализам, који је озбиљна опасност за сам Сабор. Православна Црква започиње једну нову епоху свога живота и заиста треба „са страхом Божијим, вјером и љубављу” да приступи свакој ствари унутар свога живота. Саборност (синодалност) је прије свега унутрашња стварност Цркве. Када она постоји као таква, онда Сабор долази као следећи корак и као снажан израз унутрашњег сагласја Цркве. Та саборност се не може наметнути — она расте спасоносно, у мјери наше вјере, љубави и подвига. Што се тиче данашњих услова, слажем се са оцем Јустином да су веома непогодни за одржавање Сабора. Није само Црква у Русији у невољи, већ скоро све Православне Цркве, у којима се налази већина вјерних. Ипак, Руска Црква ће неминовно одиграти веома важну улогу, како због крви која је недавно проливена, тако и због свог обима. Зато не треба занемарити њено данашње историјско стање, које је заиста трагично. То показује и последњи Помесни Сабор са избором Патријарха. У том погледу, веома је поучан разговор са Василијем Кривошеином, руским епископом у Западној Европи (види часопис „Επίσκεψις“, јул(?) 1971). Само два догађаја: избор Патријарха обављен је прије него што је Сабор уопште почео, а најбољи епископи су ћутали током цијелог Сабора!

Цариградска Патријаршија је подједнако у тешком положају. Да би опстала тамо гдје се налази, може да учини исти компромис који су учинили и Византинци 1439. године у Фиренци. „Смјеле кораке“ које данас предузимају, свједоче о томе да су они који имају одговорност у Патријаршији искорењени из вековних предања тог светог трона. А када Патријаршија изгуби своје предање и своју вјеру, своју духовну цјеловитост — шта онда од ње преостаје? Световна борба за првенство? И за голи опстанак? Чињеница је да околности у којима данас живи Црква не уливају повјерење да ће Сабор заиста бити Сабор Цркве, а не прилика за унапређење (промовисање) интереса. Како може на Сабору да буду подвргнути надзору Патријарх или Никодим Лењинградски, када су они ти који контролишу друге?  Они ће, колико год је у њиховој моћи, покушати да усмјере Сабор тамо гдје њима одговара. Да ли ће тада Сабор бити “кочница?“ (Ово питање изражава сумњу: да ли ће у таквом случају Сабор заиста бити орган који ће зауставити, ограничити или исправити нешто што иде наопако. Коментар преводиоца.)

2. Рекао сам да занемарујеш и богословске предуслове Сабора.
Која од тема на списку предвиђених за Сабор јесте догматска тема са непосредним духовним значајем?  Да ли су те теме заиста оне које у овом тренутку заокупљају пуноћу Цркве? С којом јереси се Сабор суочава? То што су те теме заиста схоластичко-протестантске природе, не тврди само о. Јустин. То су у суштини преписани наслови (као што је неко рекао) из неке схоластичке догматике, у виду наслова и поднаслова. Ко данас у Православној Цркви оспорава изворе божанског Откривења? Да ли су типик и учешће лаика у литургијском и црквеном животу питање за Васељенски Сабор? Или, рецимо: „Догматске и друге разлике у епископском чину“? Зар Православна Црква не зна мјесто монашког живота, нити начин живота монаха, па то треба да сазна у будућности од некаквог Сабора? Одевање свештенства, питање календара, црквене школе итд. — јесу ли то теме за Васељенски Сабор?

И да не набрајамо даље — све то је један бескрајан ланац тема које су готово по правилу лоша копија (и наравно гора од оригинала) спискова и тема са Другог Ватиканског Сабора и разних скупова Светског савета цркава. А основна мисао и дух тог списка је: „прилагођавање захтевима савременог доба“ (цитат из самог документа).
То је идеја Мелетија Метаксакиса, која је већ проузроковала раскол у Цркви (старокалендарски). Другим ријечима, Сабор није сазван да „осуди заблуду“, како ти кажеш, него да усвоји свијет и његов начин мишљења, да му се прилагоди. Та логика је истоветна духу тзв. „Живе Цркве“ која је произашла из бољшевичке револуције 1917., чији су данашњи кругови у Москви, са својим теолошким и еклисиолошким схватањима, вјерни сљедбеници (и не само они). Што се тиче тема и самог Сабора који је у припреми, не постоји никаква јерес нити заблуда коју Сабор жели да разобличи — постоји само проблем: како унаприједити “учешће Православне Цркве у Екуменском Покрету, у духу Патријаршијске енциклике из 1920. године, као и у ширем смислу: “сарадњa са другим Црквама”. Шта то значи? Значи да се једини стварни проблем који би заиста захтијевао сазивање Васељенског Сабора овог часа— еклисиолошки проблем — или превиђа, или потпуно игнорише, или се унапријед рјешава на начин који је неправославан, антипатристички, антиеклисиолошки и антипредањски, и то под утицајем западне теолошке проблематике.

Јерес која данас мучи Цркву јесте еклисиолошка. Данас се доводи у питање сама Црква, њена јединственост, њена истинитост. Може ли, дакле, један Сабор који се припрема, а који унапријед превиђа ту рану Цркве, и једини њен суштински проблем у овом часу, да буде Сабор Цркве? Такав Сабор жели да лијечи оно што не препознаје и да заведe будне савјести бескрајним низом тема и „вјештачких проблема“, да тако поведе Цркву путевима који јој не припадају. И све то — јер они који сносе одговорност не слушају откуцаје срца Цркве, него слушају буку свијета, и уплашени од њене снаге упетљавају се у њу, па упетљавају и саму Цркву. Не вјерујем да мој драги о. Константин жели Сабор такве врсте. Они који га највише организују негирају или игноришу постојање еклисиолошке јереси и проблема, јер, по њима, сви ми припадамо једној “Цркви“ и имамо једну “вјеру“. Проблем је, по њима, ко ће имати “првенство” у Америци (ту се, наравно, позивамо на све могуће и немогуће каноне), двобрачност свештеника, итд. итд. Ако, међутим, сва та питања — која свакако јесу црквена питања (али не и питања за Васељенски Сабор, као ванредни догађај у животу Цркве) — не буду заснована на једином и централном питању нашег доба: на питању Цркве и Њене појаве у свијету као јединог спасења за свијет (о. Јустин то формулише прецизније као: питање Богочовјека), и ако се не сачува јасна разлика између „псеудосинагоге“ и сабрања у Њему, тј. у Христу — у истинској Божијој Цркви — онда проблеми неће бити ријешени на богочовјечански, светоотачки и црквени начин. Према томе, нису само историјске околности и „искушења“ та која позивају православне савјести на будност и трезвеност, већ и богословска основа која је постављена за предстојећи Сабор, теме које се бирају, метод припреме, дух носилаца припреме, одсуство једне духовне, унутрашње и васељенске визије стварности. Једна мртва схоластика може да произведе један конгрес лошег укуса, али не и Сабор Васељенске Цркве Божије. Такав Сабор, ако буде одржан као што се сада припрема, неће дати одговор ни на један од суштинских, централних  и стварних проблема данашње Цркве. Само ће умножити постојеће. Да ли је то његова сврха?

То не значи одрицање Сабора, нити одрицање саборности Цркве; то значи указивање на опасност скретања са истинске саборности (синодалности) Цркве, и позив на уздржавање од псеудосинода. Мислим да ни о. Јустин није имао другачије побуде када је писао своје појашњење (коментаре) Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве. Као да каже: Да ли је дозвољено са тако лаком савјешћу приступати тако суштинским питањима Цркве? Значајна је чињеница што је и овог љета сама Међуправославна конференција у Женеви указала на површност тема са списка. Такође, о. Флоровски, о. Станилоаје, као водећи православни богослови данас, изразили су своју озбиљну забринутост у вези са Сабором и његовим темама. И са других страна (на примјер, „Синдесмос“ на свом сабрању ове године у Америци, као и наша Конференција у Манастиру Пентели) — изражене су жеље да се цијело питање поново размотри. У свему томе појашњење (коментари) о. Јустина одиграло је важну улогу. Недавно је објављено и на француском, у часопису Contact, који има широку читаност на Западу. Сасвим је сигурно да неће остати незапажен. Његова сврха била је управо да пробуди савјести — да се, како сам аутор каже, чује и “altera pars”(друга страна)“.

Не знам да ли сам успио да ти одговорим на све твоје недоумице. Молим опроштај за све правописне грешке и остале неспретности.

Што се тиче овогодишњег Сабрања (Σύναξιν) теолога, било је већ касно — позивнице су биле послате. Идуће године, не вјерујем да ће бити икакве препреке да учествујеш.

Поздрављам твоју домаћу Цркву.
Моје поштовање Његовом Високопреосвештенству.
Молим твоје свете молитве, и још једном од срца желим:
Радосне Божићне празнике!

С љубављу у Господу,
јеромонах Амфилохије

Превео са грчког језика: Протопрезвитер Никола Гачевић

https://otiscidobrote.blogspot.com/2025/10/1971.html?m=1

Није ријеткост да људи вјеру спознају кроз тугу или радост. Подијелићу са вама једну живописну причу из свог дјетињства која је на мене оставила дубок утисак, а касније ме и довела до вјере – крштења и литургијског живота.

Осамдесетих година прошлог вијека, моја породица је боравила на службеном путу у Монголији, у малом граду Ерденету. Тамо смо стекли доста пријатеља које смо редовно посјећивали.

Међу познаницима мојих родитеља био је један брачни пар, обоје педијатри – Михаил и Људмила. Били су лијеп и занимљив пар, али без дјеце.

Једног дана Михаил и Људмила су позвали блиске пријатеље у госте, рекавши да имају нешто да им саопште… сви су били радознали. Нагађали су шта би могло бити у питању, али нико није погодио.

Михаил, одрастао човек и љубитељ спорта, смијао се и плакао као дијете. Час је устајао, час сиједао, док је са нама дијелио радосне вијести:

„Људмила и ја смо у браку више од двадесет година. Вјенчали смо се већ на првој години студија. Одувијек смо сањали о великој, сложној породици, синовима и кћерима, о кући пуној буке и радости. Толико смо жељели да чујемо дјечји смех! Али љекари су поставили дијагнозу – неплодност. Ишли смо по бањама, пролазили кроз разне терапије блатом и процедуре. Обраћали се најпознатијим љекарима, а моја жена је храбро подносила бројне и често болне прегледе – али све узалуд.

„Прије три године преселили смо се у Монголију. Прије тога смо били на службеним путевима у Латинској Америци и Африци. А сада је Људа у првом триместру трудноће. Раније нисмо никоме ништа говорили, јер нисмо могли да повјерујемо и плашили смо се да је грешка. Први мјесеци трудноће су веома осјетљиви и сложени. Гинеколог нам је рекао да ако све буде у реду током ова три мјесеца, више нећемо морати да бринемо.“

После ових ријечи у просторији је завладала тишина. Чак смо и ми, дјеца, престала да се шалимо и смијемо, инстинктивно осјећајући да смо присуствовали нечему посебном – чуду.

Неколико минута касније домаћине су засули питањима.

Људмила је блистала од среће:

„Никада нисам помишљала да ћу ја, љекар и аутор неколико научних чланака, изговорити ријеч ‘чудо’. Али другачије не могу да назовем то што нам се догодило. Моја бака је жена у позним годинама. Прије двадесет година ми је рекла да ће се молити за мене пред иконом Пресвете Богородице. Вјеровала је у милост Господњу и Његове Пречисте Мајке. Ја сам то прихватила с разумијевањем – као ријечи старије жене, као остатке прошлости…

„Али оно што нам се догодило показало је да је моја побожна бака била у праву: милост и љубав Господња увијек су са нама. Толике године лијечења и наде… Сада имамо скоро четрдесет година и за шест мјесеци постаћемо најсрећнији родитељи.“

Сви су честитали пару, упућујући им лијепе речи. А затим су гости покушали да „објасне“ шта је то помогло Људмили да остане у другом стању. Једни су мислили да је промјена климе благотворно утицала на тијело, други да су планине и благо повишен ниво радиоактивности одиграли неку улогу, трећи да је дугогодишње лијечење најзад дало резултат.

Људмила је ставила на сто кристалну чашу домаћег воћног сока и озбиљно рекла:

„Видим само једно објашњење: ни планине, ни клима, ни пустиња Гоби нису помогле. То је чудо. Моја бака је била много мудрија од мене. Увијек је говорила да ћемо имати дијете, јер су Господ и Његова Пречиста Мајка милостиви. Али ја сам тврдоглаво вјеровала да ако су љекари поставили дијагнозу неплодности, никакве молитве не могу помоћи. Глупо сам изједначавала њене усрдне молитве са бајалицама разних видовњака који „лијече“ неплодност чорбом од мачјег репа или посипањем пепела по кревету. Чим је трудноћа потврђена, одмах смо позвали баку. Плакала сам од радости и, наравно, извинила се што сам сумњала у њене ријечи о Богу и вјери. Захвалила сам јој.

„Али ипак, моје комсомолско васпитање утицало је на мене. На крају разговора сам је питала зашто нам је Господ послао дијете тек после двадесет година, ако је почела да се моли много раније. Моја мудра бака ми је рекла да ћу то сама схватити. Сада знам да је остати у другом стању у мојим годинама, када ниједан покушај лијечења није помогао, када по свим биолошким законима шансе за трудноћу и код здраве жене опадају – право чудо Божје. То је сила и милост Господња. Сјећам се како ми је бака некад причала јеванђеоско поглавље о старим светима Захарији и Јелисавети, родитељима светог Јована Крститеља, и о томе како је Арханђео Гаврило објавио Благу вијест Пресветој Дјеви Марији… Прије него што су ми љекари коначно потврдили трудноћу, више пута су ме прегледали да искључе миоме и рак. Тек тада су ми саопштили радосну вијест: „Вјеровали или не, али заиста се дешава– постаћете мајка!“ Када сам их питала како је то могуће, насмијали су се и рекли да се овај феномен може назвати само једним именом – чудо, јер научног објашњења нема.“

Цио град Ерденет пратио је догађаје у њиховој породици. Сви су нудили помоћ, доносили одјећу и играчке за бебу. Михаил је свако вече шетао са Људмилом, сам куповао намирнице и кувао здраву храну за труднице.

После неког времена пар је отпутовао у Москву на порођај. У своје време родио се здрав и лијеп дјечак.

Касније су нам срећни родитељи послали дуго писмо: после мјесец и по дана беба је крштена и добила име Захарија.

У то време власти су почеле да враћају манастире и храмове Руској православној цркви, а многи људи су се враћали литургијском животу – исповести и причешћу. Михаил и Људмила такође су пришли вјери.

Александра Грипас

извор

Бог не сија споља, са неба, већ изнутра – из дубине нашег духовног срца.

У недељном литургијском читању слушамо речи:

„Светиљка телу је око. Ако је, дакле, око твоје чисто, све ће тело твоје бити светло; ако ли је око твоје зло, и тело ће твоје бити тамно. Ако је, дакле, светлост која је у теби – тама, колика ли ће тек бити сама тама?“ (Мт. 6, 22–23)

Бог је Светлост. Али та светлост долази изнутра, из срца – не с неба.
А око људског срца надвила се тама, као над безданом. То је тама мисли које круже у самоћи и егоизму, мисли које су заборавиле Бога. Цели свет око нас врти се око те унутрашње таме, трудећи се да замагли свест и угаси у нама Светлост.

Али ако очистимо „око нашег ума“, открићемо да је сва васиона испуњена ћутањем невидљиве Светлости.

Човек је, нажалост, допустио да му тама постане господар.
Уколико бисмо пустили Бога да се роди у нашем срцу, Светлост би постала извор вечнога живота. Онај који носи таму у себи је наш егоист – он покреће вихор мисли и жеља, он нас гони кроз живот као да немамо мира.

Само Светлост благодати може победити таму.
Али да би Светлост засијала, потребно је утишати ветар наших мисли.
Када ум утихне, Свет Божији се открива у љубави, смирењу и саосећању – без напора, природно. А кад човек осети ту духовну радост, пожелеће да је подели са свима. Јер онај ко добије Светлост спасења, не може је више чувати само за себе – зна да је свака душа жедна тог Светла.

Без Светлости Божије љубав је немогућа.
Човек сам од себе не уме да воли. Без Бога, он или се везује на болестан начин или мрзи. Духовни живот није у читању књига, већ у томе да срце оживи и почне да дише Духом. У тренуцима искушења, боље је не расправљати са собом, већ бити у ћутању пред Богом – јер Његова благодат у тишини говори срцу.

Ослобођење од таме
Човек у тами не може волети.
Кад бринемо о себи – то је ропство таме.
Кад нас Бог чува – то је слобода Светлости.

Љубав према Богу прожима све у нама и преузима бригу о нашем спасењу. Ако Богу предамо свој живот, Он ће нас сам водити. Тама престаје оног тренутка када одлучимо да је више не гледамо – и окренемо се Светлости.

Ад ратује с човеком мислима, стреличарима из мрака.
Једини начин да победимо ту унутрашњу борбу је – одбацивање егоизма.
Дух човечији је мирно море, уравнотежен и сталан, јер потиче из Светлости, из Истине. У њему је вечно блаженство, бесмртно постојање.

Пут ка спасењу
Спасење није у ономе што се види, већ у ономе што се не види.
Видљиво је пролазно – невидљиво је вечно.

Када се ум расеје и изађе изнутра, душа тоне у таму.
Када се ум врати у срце, Светлост се враћа и тама ишчезава.

Невешт човек иде по канапу живота и на крају пада.
Мудар човек такође иде по том канапу – али с балансом: обузданим умом и миром у срцу.

Сећање на детињство – одјек вечности
Срећа из детињства је трачак Светлости.
Тај Свет живи у нама и чека да се поново пробуди.
Детињство је успомена на вечност.

Не важи шта нам се дешава у времену –
важно је да не изгубимо Бога, у било којој животној ситуацији.

Светлост побеђује таму
Онај ко се директно бори с тамом – ризикује да постане њен део.
Онај ко живи у Светлости – спасава се и уједињује с Богом.

Свет не припада духовном човеку.
Тело, ум, мисли и емоције – све је то ван њега.
Само дух је вечан и од Бога.

Када човек дође до крајњег замора од овог света, када му досади и тело и сујета, тада почиње право спасење – јер схвата да је главни непријатељ у њему самом.

Исусова молитва је попут огњеног мача који брани срце од мрачних помисли.
Безмолвије срца (унутрашње ћутање) замка је у којој ум престаје да влада.
Наше снаге саме по себи нису довољне – али су неопходне да бисмо отворили врата кроз која Бог улази.

Љубити Бога значи љубити све што је од Њега – и примати све животне околности као пут ка спасењу.

извор

Разговор Марије Кунчер са Митрополитом Амфилохијем у манастиру Манасија 1990. године.

-Ваше високопреосвештенство, постоји ли предност женских манастира над мушким?

Владика: Предности има у смислу специфичности. Мушки манастири имају своју улогу, историјску, себи својствену а опет женски манастири имају своју улогу која јe незамењива, уосталом то је у самој природи мушког и женског пола. Бог је тако удесио да постоји узајамност и самосвојност изузетно битна за људско постојање на земљи. Свако има неки свој дар, своје призвање, битно је да живи сагласно том призвању и да умножи свој дар.

-Да ли се посвећује више мушкараца или жена?

Владика: Има се утисак да је жена пријемчивија за посвећење, од памтивека, од првих времена, од Христових времена, премда историјски гледано то није увек и правило. Некада је било веома мало женских манастира, нарочито у преломним периодима, када су ратови и окупације; тада се жена повлачи у породицу или тајно живи у поcвећењу Богу. Такав јe случај био новије време у Русији. У Русији је било до револуције на десетине хиљада монахиња, било је манастира и са по шест стотина монахиња. После револуције они су сведени, споља гледано, на ишчезнуће, што не значи да их није било. Сада се показује да их је било без прекида али, оне су биле промениле споља начин свог живота. Живеле су две – две по градовима, обучене као мирјанке, радећи обичне послове. Живеле су и по колхозима а имале су своје духовнике који су их тајно обилазили, и тек сад, полако, оне се јављају. Сада је читав низ манастира у Русији поново обновљен а међу њима и многи женскиманастири. То је, додуше, био случај у Русији и са мушким манастирима. Код нас у турско време женски манастири скоро као да су ишчезли, све негде до почетка овог века. Но, било је увек девојака, жена, које су се посвећивале Богу, али су оне живеле, или негде при мушким манастирима појединачно, или су живеле по својим кућама прикривене, облачећи се као и све остале обичне жене. Тек у прошлом веку су се, да тако кажем, појавиле јавно. Била је чувена Стака Скендерова у Сарајеву, мати Катарина у Пећи која је и основала прву женску школу код нас. Први женски манастири појавили су се у Македонији, у Калишту, 1912. Међутим, обнову нашег женског монаштва донео је долазак руских монахиња после револуције. Из Русије су дошли читави манастири, по двадесет, по педесет сестара. Примљене су овде код нас са љубављу, дати су им манастири, а онда су им и наше девојке прилазиле. Такви су били манастир Хопово, Кувеждин, да поменем само неке од њих. Ево овде у Манасији мати Параскева, она је руска васпитаница, одрасла је уз њих, зато је овде појање сестара, по много чему, блиско руском црквеном појању. Тако је долазак руских монахиња од изузетног значаја за обнову нашег женског монаштва.

-Који су основни мотиви младих девојака да се одрекну неких удобности овог света и да приђу манастиру?

Владика: Знате, то је, ја бих рекао, оно што је у природи сваког бића, а поготову женског. То је спремност на жртву. Жена има у себи тај порив да се жртвује. И није случајно да је од памтивека било младих душа које су хтеле, желеле и често успевале, да жртвују у потуности себе за нешто што јe велико, да се принесу Богу и ближњем на дар. Мислим да јe то основни, онај најдубљи мотив.

-А да ли су оне, пре одласка у манастир, стекле неко широко, опште, образовање?

Владика: Ми смо били земља, до скора, рурална, или како се то обично каже, сељачка земља, тако да је и број наше интелигенције био веома мали, отуда у манастирима ми је нисмо имали, поготово у женским. Било је увек образованих сестара, али већина то није била, јер су то углавном била деца из честитих сељачких побожних породица. Између два рата, а и после рата, био је код нас значајни духовни покрет који се назива богомољство. Многе девојке и младићи из тих породица, па и читаве породице су после рата одлазиле у манастире. Тако да, благодарећи том покрету ми данас имамо обновљене манастире у Србији и шире. Данас је све више и девојака са вишим и високим образовањем које постају монахиње. Интересантно је да у кризним периодима жена, иако се сматра да је слабија по кову, она је, у ствари, отпорнија. То се код нас овде показало поготово кад се тиче вере. Смањен је после рата број мушких манастира, и као по правилу, сви обновљени, из темеља. Ево примера манастира Манасије, процветао. Ту сестре сву своју љубав улажу у светињу, у неговање, обнављање оног природног што жена носи у свом призвању. Жена је кућеница и кад је у манастиру, као што је и кад је у породици. Не почива кућа на земљи него на жени, то је стара, прастара изрека, она се и овде показује.

-Жена је стуб куће, каже се још у народу. А како градити тај стуб, да кућа буде чвршћа и лепша и пород здравији? Шта чини Црква? Шта чине манастири да се гради свест жена и ван зидова манастира? Рекла бих, да велики број жена, у обичном свету, и поред многих благодети које имају око себе, да осећају неко духовно незадовољство, које се, наравно, преноси на децу, на укућане и често долази до разноразних размирица. Како градити породичну хармонију, шта учинити да та ћелија савременог друштва буде савршенија?

Владика: Познато јо из историје да су манастири играли, итекако велику улогу васпитању народа и то на један ненаметљив начин, такорeћи, функционалан. Шта под тим подразумевамо? Народ се окупљао око манастира. Они који су живели у манастирима, било да се ради о монасима или монахињама, зрачили су самим својим присустом и својим примером. Устројсто и начин њиховог општежитељног живота било је одувек устројство једне узорне породице где се све одвија по једном реду, где млађи увек слуша старијег, где постоји узајамно поштовање, спремност на жртвовање једног за другог, где се сви труде да се искорени све што разбија заједницу, било да је то нека страст, било какво зло, или завист, или сујета, или самољубље. Све је то нешто што је вeћ унапред у манастиру искључено. Наравно то не бива преко ноћи, људи су свуда људи, они носе себе са свим својим манама и недостацима, али ту у манастиру постоје предуслови да се створи једна истинска, чиста, људска заједница, несебична. И природно је да људи који су долазили у контакт са таквим заједницама да су и они попримали много шта од тога, гледајући оно што се тамо ради и како се ради; једноставно су се ту учили, па онда то преносили на своје породице.

-Опростите што Вас прекидам, али чини ми се да и јесте проблем у томе што је у овом времену, нашем, до сада, мали број људи долазио да се угледа на живот у манастиру?

Владика: Зато што су безбожници, нарочито после рата, свим средствима одгонили људе од манастира. На њега је гледано као на место мрачњаштва. То је било једно време које ја називам шизофреним временом и које је дало и шизофрене плодове, То време је скоро разбило породицу, уништило то свето заједништво. И сада је неопходно вратити се и породици, али, онда се вратити манастирском опшитежићу које је вековима васпитавало и човека и породицу за један нормалан начин живота.

-Било је одвраћања од манастира, кажете, а шта мислите о савременим медијима, о телевизији, на пример, која доста времена посвећује гледању у длан или разним пророчанствима? Иако сада долази полако неко време враћања нашој религији, зашто се још не виде програми који на прави начин говоре о њој?

Владика: Сматрамо да се ту нешто мора учинити. Пре свега то умногоме зависи од Цркве, од обнове вере, мисије у народу. И једно друго опет умногоме зависи од друштвене заједнице: колико ћe она омогућити Цркви да дела свој посао који jе делала вековима на народној души. A онда и од тога колико ће масмедији дати простора правим садржајима. То што у народу постоји сујеверје, показује да постоји глад у народу за духовном храном као и многа недоречена питања у његовој души. Људи који то раде (гледају у длан и слично), они често, некад из интереса, а некада можда из добре намере, приказују ставри које суштински, уместо да помогну народу, они га ynpопашћавају. Ту треба и њих васпитавати, јер ако не васпитавате правим духом, и оне који воде масмедије онда не можете од њих очекивати да они, преко масмедија, нуде праве садржаје. Тако је то једно за друго везано.

-На телевизији се најчешће говори о изгледу жене а оно духовно о којем сте Ви данас тако лепо говорили у цркви, о том огледалу се ретко говори, или оно не долази пред женске очи, пред очи великог броја жена?

Владика: То је велики проблем модерне цивилизације, она манипулише тим спољашњим ефектима па тако оповрши човека. Бојим се да жена никад није била толико унижена колико данас. Она је постала инструмент људских страсти. Унижено је материнство, унижено је девичанство, унижена је женина унутрашња лепота на којој почива свет а коју жена по својој природи од Бога даној носи у себи. Она управо губи своје изворно, исконско достојанство, а све у име спољашње лепоте. То је један од великих проблема модерне цивилизације као такве, и у том погледу, жена као монахиња је носилац, сведок најдубљег достојанства којем је Бог обдарио женско биће. Она је сведок о времену, превртљивом и пролазном. Она се без прекида труди на унутарњем украшавању своје душе и кроз то на обликовању себе, оног изворног у својој природи, девичанства и духовног материнства. Ево, рецимо мати Параскева: она је данас овде мајка свих нас. Она је могла као здрава, честита сељанка, да се уда, роди децу, да има своју породицу. Међутим она је ту малу породицу заменила једном огромном породицом, то своје од Бога дато материнство она је преточила кроз девичанство у духовно материнство. Ево, данас председник опшитине Деспотовца и он се према њоі понаша као према мајци, jа исто таква осећања имам према њој. То су велике ствари. Људи споља појма немају шта то значи. А то је оно што она носи као мајка, као сестра, као човек који чува светињу, целомудрије бића и то у једном подивљалом свету. И у томе је улога женског монаштва, огромна, на дубљем плану постојања. На невидљив начин дејствује тихо, смерно, присуство жена се ocеhа на сваком месту. Она сабира око себе, скупља, гради као радилица као матица у пчелињаку. Жена природно зрачи, она не може да остане без трага, не може да остане без плода.

-Да ли мати Параскева и жене у манастиру oceћajy потребу да помогну великом броју жена које су ван Цркве, ван манастира. Познато јe да се веома много жена обраћа психијатрима за помоћ у тренуцима разних криза душевних. Да ли манастир нуди неку врсту савета, може ли се у њему наћи благотворни лек?

Владика: онај ко бар мало зна манастире изнутра зна да је сваки од њих, на свој начин нека мала болница која тихо дејствује и исцељује. Пре свега, манастир је, као и Црква, болница за све нас. Уверен сам да би мати Параскева могла да нам исприча стотину примера жена које су долазиле да је питају за савет. Бројне душе се окупљају око сваког манастира. Да су наши манастири били у могућности да се сами више посвете тој духовној страни, онда би били још ефикаснији. Међутим манастирима је одузета земља, остали су без ичега, били су под сталном присмотром, у страху од гоњења. Надамо се да hе нова влада и држава ту помоћи, да се олакша манастирима са материјалне стране, онда ћe моћи и монахиње и монаси да се истински посвете духовном делању, а то ће онда имати, итекако, огромног утицаја и на средину у којој се налазе.

Објављено у књизи ”Подвижнице Христове љубави” у издању ”Светигоре” и ”Свевиђа” 2009. године.

https://mitropolija.com/2025/10/21/mitropolit-amfilohije-monahinje-cuvarke-dostojanstva-zena/

анастир Сочаница се налази на северном делу Косова, на обронцима планине Копаоник, недалеко од пута Рашка–Косовска Митровица. Тачније, манастир је удаљен 3,5 километра од места Сочаница, на повољном географском положају и у лепом природном окружењу.

Новооткривени камени гробни споменици уграђени у садашњу цркву могу такође послужити као извор о историјату манастира. Наиме, на тим спомен-плочама написано је да је поп Стефан из места Узриче сахрањен крај манастира 1667. године, што недвосмислено указује да је на садашњем месту некада био манастир. У повељи светог Краља Милутина из 1314. године о оснивању манастира Бањска, место Сочаница се помиње и као Селчаница. Зидање садашњег храма требало би довести у везу са зидањем цркве у Земаници, коју су градили мајстори Гоге (Цинцари). Они су, наиме, након зидања земаничке цркве 1861. године, посвећене Светом Николи, дошли наредне године у Сочаницу да зидају садашњу цркву.

Знаменитост манастира Сочанице је олтарски простор који се налази у стени, по чему се ова црква може убројати у пећинске цркве. Поред тога, у олтару постоји отвор у поду, кроз који се може ући у подземну просторију типа скривнице или катакомбе. Уочи манастирске славе 2007. године, током спољашњих радова на заштити олтара од кишнице, у ископаном каналу дубине преко три метра откривен је спољни улаз у већ споменуту пећину-катакомбу. Претпоставку о манастиру као ранохришћанској светињи изнела је Светлана Радић, археолог из приштинског Завода за заштиту споменика. Даља истраживања ће потврдити исправност ове значајне и основане претпоставке. Врло стари зид који се налази пред улазом у катакомбу припадао је Ваведењској цркви и по материјалу и начину градње старост му је процењена на 14. век. То је до сада први материјални траг о раној историји овог места, али што се тиче саме катакомбе ту претпоставка иде још даље у прошлост.

Знаменитост манастира Сочанице је и велики бор испред цркве који краси манастирску порту, а међу мештанима се говори да су га засадила два брата хајдука – Јаков и Барлов. За њих се прича да су негде код Ниша са joш око 300 хајдука упали у турску заседу из које су се само њих двојица извукли. Дошавши до Сочанице, засадили су бор чија се старост процењује на преко 300 година. За време српско-турског рата 1876.–1878. године, турски војници су дубили овај бор и користили његов луч за потпалу, а удубљење је и данас остало видљиво.

Cвакодневно у манастир пристижу верници, не само из Сочанице, Лепосавића или са севера Косова, већ и са целе територије Косова и Метохије и целе Србије. Редовна дневна богослужења у манастиру почињу у 6.00 сати Јутрењем, а завршавају се у 18.00 сати Вечерњом и Повечерјем. Најсвечанија богослужења у години су на дан манастирске славе Усековање Св. Јована Крститеља, као и на празнике Ивањдан, Св. Јован Богослов и Ваведење Пресвете Богородице, када се у манастиру окупи више стотина поклоника. Поред свакодневног богослужења и уобичајених активности монашке заједнице, братство манастира ће се и даље трудити на целокупној обнови и уређењу ове древне светиње, како би она живела својим пуним православним манастирским животом.

https://manastirsocanica.com/istorija/