Недеља ујутру. Епархија банатска. Пут ме је навео да узмем учешћа у литургији ван своје парохијске цркве, или оне у коју обично идем. Ништа није указивало да ће то јутро бити другачије.

Свештеници су проузносили молитве, појци су предано певали, народ је одговарао. Нажалост, схватио сам да ће наше амин бити једини вид учешћа у светој литургији.

Након молитве Господње, и причастен празника, нисам ни приметио, а свештеник је већ читао молитву након светог причешћа. Причешћа за народ није ни било!

На дељењу нафоре, упитао сам свештеника зашто није било причешћа верних, да би свештеник одговорио да се „нисам пријавио”.

„Kод нас у епархији, мораш унапред да дођеш код свештеника да му пријавиш да хоћеш да се причестиш. Па тек ако си постио и исповедио се, онда може”.

У преводу, ако ми не проценимо да си достојан, онда не може.

Уз сву добру вољу да разумем ревност свештенослужитеља ове епархије, не могу да разумем праксу „пријављивања”. Знам колико ми је као новообраћенику некада било тешко да се исповедим, а поготову да се осмелим на причест, што верујем да је код многих случај. Kада на сопствену несигурност додате и разне процедуре и „пријаве”, будите сигурни да се од народа нико никада неће причестити.

А управо то је смисао литургије. Уколико хлеб и вино нису ваистину Kрв и Тело Христова, узалуд и службе и вера наша.

Док човек брани, Господ говори „вкусите и видите“, то јест, „Тело Христово примите, извора бесмртнога окусите. Окусите и видите да је добар Господ.“

Човек брани, процењује, пријављује, „а Исус им рече: Заиста. заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн 6, 53)

Са страхом божијим, вером и љубављу приступимо!

извор

Као мали помен Митрополиту Амфилохију, нашем оцу, и како смо га од милоште звали ђеду, дијелим са вама превод његовог писма. Отац Константин Гелис прије свог упокојења даровао ми је рукопис на благослов.  

                                                                                                               Атина, 20.12.1971

Драги оче Константине[1],

Много сам сагријешио пред тобом! Опрости ми. Писмо[2] које сам примио прије извјесног времена још увијек чека на одговор. Пошто би одговор морао да буде достојан и самих питања које поставља писмо, као и самог садржаја писма, одлагао сам га из дана у дан, не бих ли нашао више мира и времена за њега. Нажалост, ни сада немам ни довољно мира, ни довољно времена — али да наставим да одлажем одговор више није допуштено.

И најприје, оче мој, од свег срца ти желим радосне Божићне празнике, и теби лично и твојој домаћој Цркви. Нека Нова година буде година доброте Господње.

Што се тиче питања у вези са чланком оца Јустина, имао бих, сажето, да кажем следеће:

Прво. Најпозванији да разријеши твоје недоумице јесте сам аутор. Ако желиш, могу му писати и изложити му твоје основне недоумице. Пошто је питање Сабора и даље веома актуелно — и из дана у дан све актуелније — мислим да не би било неумјесно да му поставиш такво питање.

Друго. Колико сам ја могао да схватим из његовог чланка и из твог писма, сасвим је извјесно да уопште не постоји неслагање у погледу начина рјешавања проблема у Православној Цркви. Једино што о. Јустин — управо зато што има пуно богословско сагледавање саме природе саборности Православне Цркве и улоге Сабора у њеном историјском животу — има страх да не дође до обезврјеђивања самог тог установљеног поретка услед неозбиљности и лакомислености његових чланова.

Довољно је да се подсјетимо „разбојничког“ сабора из 449. године или Сабора у Фиренци, па да схватимо каквим опасностима може да нас изложи један Синод који се сазове без потребне припреме и у погрешном тренутку

Свакако, све се у Цркви разрешава саборно (синодски) и у Светоме Духу.
Међутим, Сабор није некакво „божанство машина“ које аутоматски може и решава сва питања и проблеме. Борба за Сабор представља неотуђиви део целокупне духовне Борбе Цркве у свету — борбе која је пре свега спасоносног карактера. Као, уосталом, што је и све у Цркви. Сабор је „место“ на коме се изражава и пројављује унутрашње настројење Цркве и Њена Истина — мјесто на коме се разликује лаж од Истине. Истовремено, ту пројаву спасоносне Истине „изазивају“ стварни проблеми сваке епохе (јереси и сл.), који угрожавају мисију Цркве у свијету и спасење душа.

Црква, преко Сабора, изнутра, у складу са својим вјечним настројењем, даје одговор на тај „изазов“. Она се не управља према околностима и проблемима, него их узима као повод да открије Себе, да проповиједа Своју Истину и да заштити Своју дјецу од искушења и опасности.

Што се тиче Сабора, треба најприје да се подвуче неколико основних ствари:

1.      Васељенски Сабор је ванредан догађај у животу Цркве.

2.      Да би се сазвао један Васељенски Сабор, морају постојати питања од изузетне важности, прије свега и углавном догматска питања, која се непосредно тичу пастирских потреба Цркве (јереси које доводе у опасност само биће Цркве и спасење душа).

3.      Сабор се не сазива да би „угодно смјестио“ Цркву у свијет, односно ради компромисних циљева са свијетом и његовим начином мишљења, него — као што је већ речено — да би пројавио Њену Богочовјечанску пуноћу, као суд свијету, а не као „прилагођавање“; као позив на покајање (промјену ума и начина постојања) и на познање Истине, која једина спасава и ослобађа.

4.      Када постоји опасност не само да се постојећи проблеми неће ријешити на „богочовјечански, апостолски, светодуховни начин“ (како каже о. Јустин), него и да ће настати нови, још тежи и гори од постојећих — тада разборитост и духовно расуђивање налажу уздржавање од Сабора „до одговарајућег времена“.
Јер, када постоји опасност да један привидан Сабор постане порицање истинског Сабора — тј. саме Цркве — порицање и у погледу повода, и у погледу методе, и у погледу циљева, тема и рјешења које нуди, онда сасвим важи оно из Оче наш:
„И не уведи нас у искушење“ (Мт. 6,13). Разборитост и расуђивање су основни принципи православне духовности и живота. Сабор је такође духовна стварност, јер се тиче спасења човјека и свијета.

5. Сабор је непогрешив само онда када су његове одлуке органски наставак претходних Сабора — односно, када се слажу са Истином Цркве и са свештеним и васељенским настројењем које је Црква примила од Христа (= апостола = светих).
Стога, није сваки Сабор који се сазива као „васељенски“ и стварно и суштински васељенски.

А сада да се вратим поново на твоје писмо. Твоје писмо карактерише један оптимизам и повјерење у присуство Светог Духа — да ће Свети Дух водити Цркву и спасити је од искушења. Тај оптимизам је легитиман, јер је то оптимизам саме Цркве и сваког вјерног њеног члана. Међутим, тај оптимизам не може да занемари потребу за пажњом, будношћу и трезвеношћу, јер, као што стоји у Првој посланици Петровој (5, 8): „Противник ваш ђаво као лав који риче ходи и тражи кога да прождере.“ Као што ти, као духовник, нећеш дозволити свом духовном чаду да се изложи искушењу које превазилази његове снаге, тако је и са Црквом: Ако нешто неће донијети истинску корист, упркос његовој привидној вриједности — онда је боље да се не догоди. Што се тиче Сабора: ти у њему видиш само добре плодове. Отац Јустин, који не мање него ти има повјерења у Светог Духа, предвиђа огромне опасности за Цркву. Његови разлози Те не убјеђују. Једноставно речено — ти вјерујеш у Сабор и вјерујеш да ће, упркос свим слабостима појединачних Цркава, он ријешити њене проблеме саборним путем. Ја бих рекао да твој став према Сабору проистиче из једне жеље која данас краси све православне: да видимо Цркву уједињену, заиста као једно Тијело које свједочи свијету. И ти сматраш: Сабор је прилика да се тај наш заједнички бол и жеља остваре. Управо је то и позвање Сабора. Отац Јустин, подједнако, ако не и више од нас, жели то јединство и његову пројаву, али — ради самог тог јединства — он захтијева уздржавање или несудјеловање у Сабору.

Страхујем да твој оптимизам, заснован искључиво на тој жељи, занемарује историјску стварност у којој је Црква живјела јуче и живи данас. Занемарујеш, притом, и теолошке предуслове једног Сабора. Твоје писмо показује и нешто друго: као да ниси довољно пратио цјелокупну припрему Сабора — како се припрема, ко је припрема, на који начин, која су питања, шта се жели постићи, ко утиче на њега, у каквој духовној атмосфери се развија, на чему је утемељен. Ту не помаже само позивање на Светог Духа, јер Свети Дух јесте чувар Цркве, али Свети Дух не врши насиље на савјест човјекову — и хлеб из руку Христових може понекад постати и залогај Јудине издаје (овдје се односи на стих из Јеванђеља по Јовану 13, 26, коментар преводиоца).

1. Што се тиче историјске стварности јучерашњице — ми, православни, тек излазимо из „турског ропства“. Проблеми који су се тамо нагомилали не могу се ријешити одлукама; морају сами да сазру. Посебан проблем представља национализам, који је озбиљна опасност за сам Сабор. Православна Црква започиње једну нову епоху свога живота и заиста треба „са страхом Божијим, вјером и љубављу” да приступи свакој ствари унутар свога живота. Саборност (синодалност) је прије свега унутрашња стварност Цркве. Када она постоји као таква, онда Сабор долази као следећи корак и као снажан израз унутрашњег сагласја Цркве. Та саборност се не може наметнути — она расте спасоносно, у мјери наше вјере, љубави и подвига. Што се тиче данашњих услова, слажем се са оцем Јустином да су веома непогодни за одржавање Сабора. Није само Црква у Русији у невољи, већ скоро све Православне Цркве, у којима се налази већина вјерних. Ипак, Руска Црква ће неминовно одиграти веома важну улогу, како због крви која је недавно проливена, тако и због свог обима. Зато не треба занемарити њено данашње историјско стање, које је заиста трагично. То показује и последњи Помесни Сабор са избором Патријарха. У том погледу, веома је поучан разговор са Василијем Кривошеином, руским епископом у Западној Европи (види часопис „Επίσκεψις“, јул(?) 1971). Само два догађаја: избор Патријарха обављен је прије него што је Сабор уопште почео, а најбољи епископи су ћутали током цијелог Сабора!

Цариградска Патријаршија је подједнако у тешком положају. Да би опстала тамо гдје се налази, може да учини исти компромис који су учинили и Византинци 1439. године у Фиренци. „Смјеле кораке“ које данас предузимају, свједоче о томе да су они који имају одговорност у Патријаршији искорењени из вековних предања тог светог трона. А када Патријаршија изгуби своје предање и своју вјеру, своју духовну цјеловитост — шта онда од ње преостаје? Световна борба за првенство? И за голи опстанак? Чињеница је да околности у којима данас живи Црква не уливају повјерење да ће Сабор заиста бити Сабор Цркве, а не прилика за унапређење (промовисање) интереса. Како може на Сабору да буду подвргнути надзору Патријарх или Никодим Лењинградски, када су они ти који контролишу друге?  Они ће, колико год је у њиховој моћи, покушати да усмјере Сабор тамо гдје њима одговара. Да ли ће тада Сабор бити “кочница?“ (Ово питање изражава сумњу: да ли ће у таквом случају Сабор заиста бити орган који ће зауставити, ограничити или исправити нешто што иде наопако. Коментар преводиоца.)

2. Рекао сам да занемарујеш и богословске предуслове Сабора.
Која од тема на списку предвиђених за Сабор јесте догматска тема са непосредним духовним значајем?  Да ли су те теме заиста оне које у овом тренутку заокупљају пуноћу Цркве? С којом јереси се Сабор суочава? То што су те теме заиста схоластичко-протестантске природе, не тврди само о. Јустин. То су у суштини преписани наслови (као што је неко рекао) из неке схоластичке догматике, у виду наслова и поднаслова. Ко данас у Православној Цркви оспорава изворе божанског Откривења? Да ли су типик и учешће лаика у литургијском и црквеном животу питање за Васељенски Сабор? Или, рецимо: „Догматске и друге разлике у епископском чину“? Зар Православна Црква не зна мјесто монашког живота, нити начин живота монаха, па то треба да сазна у будућности од некаквог Сабора? Одевање свештенства, питање календара, црквене школе итд. — јесу ли то теме за Васељенски Сабор?

И да не набрајамо даље — све то је један бескрајан ланац тема које су готово по правилу лоша копија (и наравно гора од оригинала) спискова и тема са Другог Ватиканског Сабора и разних скупова Светског савета цркава. А основна мисао и дух тог списка је: „прилагођавање захтевима савременог доба“ (цитат из самог документа).
То је идеја Мелетија Метаксакиса, која је већ проузроковала раскол у Цркви (старокалендарски). Другим ријечима, Сабор није сазван да „осуди заблуду“, како ти кажеш, него да усвоји свијет и његов начин мишљења, да му се прилагоди. Та логика је истоветна духу тзв. „Живе Цркве“ која је произашла из бољшевичке револуције 1917., чији су данашњи кругови у Москви, са својим теолошким и еклисиолошким схватањима, вјерни сљедбеници (и не само они). Што се тиче тема и самог Сабора који је у припреми, не постоји никаква јерес нити заблуда коју Сабор жели да разобличи — постоји само проблем: како унаприједити “учешће Православне Цркве у Екуменском Покрету, у духу Патријаршијске енциклике из 1920. године, као и у ширем смислу: “сарадњa са другим Црквама”. Шта то значи? Значи да се једини стварни проблем који би заиста захтијевао сазивање Васељенског Сабора овог часа— еклисиолошки проблем — или превиђа, или потпуно игнорише, или се унапријед рјешава на начин који је неправославан, антипатристички, антиеклисиолошки и антипредањски, и то под утицајем западне теолошке проблематике.

Јерес која данас мучи Цркву јесте еклисиолошка. Данас се доводи у питање сама Црква, њена јединственост, њена истинитост. Може ли, дакле, један Сабор који се припрема, а који унапријед превиђа ту рану Цркве, и једини њен суштински проблем у овом часу, да буде Сабор Цркве? Такав Сабор жели да лијечи оно што не препознаје и да заведe будне савјести бескрајним низом тема и „вјештачких проблема“, да тако поведе Цркву путевима који јој не припадају. И све то — јер они који сносе одговорност не слушају откуцаје срца Цркве, него слушају буку свијета, и уплашени од њене снаге упетљавају се у њу, па упетљавају и саму Цркву. Не вјерујем да мој драги о. Константин жели Сабор такве врсте. Они који га највише организују негирају или игноришу постојање еклисиолошке јереси и проблема, јер, по њима, сви ми припадамо једној “Цркви“ и имамо једну “вјеру“. Проблем је, по њима, ко ће имати “првенство” у Америци (ту се, наравно, позивамо на све могуће и немогуће каноне), двобрачност свештеника, итд. итд. Ако, међутим, сва та питања — која свакако јесу црквена питања (али не и питања за Васељенски Сабор, као ванредни догађај у животу Цркве) — не буду заснована на једином и централном питању нашег доба: на питању Цркве и Њене појаве у свијету као јединог спасења за свијет (о. Јустин то формулише прецизније као: питање Богочовјека), и ако се не сачува јасна разлика између „псеудосинагоге“ и сабрања у Њему, тј. у Христу — у истинској Божијој Цркви — онда проблеми неће бити ријешени на богочовјечански, светоотачки и црквени начин. Према томе, нису само историјске околности и „искушења“ та која позивају православне савјести на будност и трезвеност, већ и богословска основа која је постављена за предстојећи Сабор, теме које се бирају, метод припреме, дух носилаца припреме, одсуство једне духовне, унутрашње и васељенске визије стварности. Једна мртва схоластика може да произведе један конгрес лошег укуса, али не и Сабор Васељенске Цркве Божије. Такав Сабор, ако буде одржан као што се сада припрема, неће дати одговор ни на један од суштинских, централних  и стварних проблема данашње Цркве. Само ће умножити постојеће. Да ли је то његова сврха?

То не значи одрицање Сабора, нити одрицање саборности Цркве; то значи указивање на опасност скретања са истинске саборности (синодалности) Цркве, и позив на уздржавање од псеудосинода. Мислим да ни о. Јустин није имао другачије побуде када је писао своје појашњење (коментаре) Светом Архијерејском Синоду Српске Православне Цркве. Као да каже: Да ли је дозвољено са тако лаком савјешћу приступати тако суштинским питањима Цркве? Значајна је чињеница што је и овог љета сама Међуправославна конференција у Женеви указала на површност тема са списка. Такође, о. Флоровски, о. Станилоаје, као водећи православни богослови данас, изразили су своју озбиљну забринутост у вези са Сабором и његовим темама. И са других страна (на примјер, „Синдесмос“ на свом сабрању ове године у Америци, као и наша Конференција у Манастиру Пентели) — изражене су жеље да се цијело питање поново размотри. У свему томе појашњење (коментари) о. Јустина одиграло је важну улогу. Недавно је објављено и на француском, у часопису Contact, који има широку читаност на Западу. Сасвим је сигурно да неће остати незапажен. Његова сврха била је управо да пробуди савјести — да се, како сам аутор каже, чује и “altera pars”(друга страна)“.

Не знам да ли сам успио да ти одговорим на све твоје недоумице. Молим опроштај за све правописне грешке и остале неспретности.

Што се тиче овогодишњег Сабрања (Σύναξιν) теолога, било је већ касно — позивнице су биле послате. Идуће године, не вјерујем да ће бити икакве препреке да учествујеш.

Поздрављам твоју домаћу Цркву.
Моје поштовање Његовом Високопреосвештенству.
Молим твоје свете молитве, и још једном од срца желим:
Радосне Божићне празнике!

С љубављу у Господу,
јеромонах Амфилохије

Превео са грчког језика: Протопрезвитер Никола Гачевић

https://otiscidobrote.blogspot.com/2025/10/1971.html?m=1

Није ријеткост да људи вјеру спознају кроз тугу или радост. Подијелићу са вама једну живописну причу из свог дјетињства која је на мене оставила дубок утисак, а касније ме и довела до вјере – крштења и литургијског живота.

Осамдесетих година прошлог вијека, моја породица је боравила на службеном путу у Монголији, у малом граду Ерденету. Тамо смо стекли доста пријатеља које смо редовно посјећивали.

Међу познаницима мојих родитеља био је један брачни пар, обоје педијатри – Михаил и Људмила. Били су лијеп и занимљив пар, али без дјеце.

Једног дана Михаил и Људмила су позвали блиске пријатеље у госте, рекавши да имају нешто да им саопште… сви су били радознали. Нагађали су шта би могло бити у питању, али нико није погодио.

Михаил, одрастао човек и љубитељ спорта, смијао се и плакао као дијете. Час је устајао, час сиједао, док је са нама дијелио радосне вијести:

„Људмила и ја смо у браку више од двадесет година. Вјенчали смо се већ на првој години студија. Одувијек смо сањали о великој, сложној породици, синовима и кћерима, о кући пуној буке и радости. Толико смо жељели да чујемо дјечји смех! Али љекари су поставили дијагнозу – неплодност. Ишли смо по бањама, пролазили кроз разне терапије блатом и процедуре. Обраћали се најпознатијим љекарима, а моја жена је храбро подносила бројне и често болне прегледе – али све узалуд.

„Прије три године преселили смо се у Монголију. Прије тога смо били на службеним путевима у Латинској Америци и Африци. А сада је Људа у првом триместру трудноће. Раније нисмо никоме ништа говорили, јер нисмо могли да повјерујемо и плашили смо се да је грешка. Први мјесеци трудноће су веома осјетљиви и сложени. Гинеколог нам је рекао да ако све буде у реду током ова три мјесеца, више нећемо морати да бринемо.“

После ових ријечи у просторији је завладала тишина. Чак смо и ми, дјеца, престала да се шалимо и смијемо, инстинктивно осјећајући да смо присуствовали нечему посебном – чуду.

Неколико минута касније домаћине су засули питањима.

Људмила је блистала од среће:

„Никада нисам помишљала да ћу ја, љекар и аутор неколико научних чланака, изговорити ријеч ‘чудо’. Али другачије не могу да назовем то што нам се догодило. Моја бака је жена у позним годинама. Прије двадесет година ми је рекла да ће се молити за мене пред иконом Пресвете Богородице. Вјеровала је у милост Господњу и Његове Пречисте Мајке. Ја сам то прихватила с разумијевањем – као ријечи старије жене, као остатке прошлости…

„Али оно што нам се догодило показало је да је моја побожна бака била у праву: милост и љубав Господња увијек су са нама. Толике године лијечења и наде… Сада имамо скоро четрдесет година и за шест мјесеци постаћемо најсрећнији родитељи.“

Сви су честитали пару, упућујући им лијепе речи. А затим су гости покушали да „објасне“ шта је то помогло Људмили да остане у другом стању. Једни су мислили да је промјена климе благотворно утицала на тијело, други да су планине и благо повишен ниво радиоактивности одиграли неку улогу, трећи да је дугогодишње лијечење најзад дало резултат.

Људмила је ставила на сто кристалну чашу домаћег воћног сока и озбиљно рекла:

„Видим само једно објашњење: ни планине, ни клима, ни пустиња Гоби нису помогле. То је чудо. Моја бака је била много мудрија од мене. Увијек је говорила да ћемо имати дијете, јер су Господ и Његова Пречиста Мајка милостиви. Али ја сам тврдоглаво вјеровала да ако су љекари поставили дијагнозу неплодности, никакве молитве не могу помоћи. Глупо сам изједначавала њене усрдне молитве са бајалицама разних видовњака који „лијече“ неплодност чорбом од мачјег репа или посипањем пепела по кревету. Чим је трудноћа потврђена, одмах смо позвали баку. Плакала сам од радости и, наравно, извинила се што сам сумњала у њене ријечи о Богу и вјери. Захвалила сам јој.

„Али ипак, моје комсомолско васпитање утицало је на мене. На крају разговора сам је питала зашто нам је Господ послао дијете тек после двадесет година, ако је почела да се моли много раније. Моја мудра бака ми је рекла да ћу то сама схватити. Сада знам да је остати у другом стању у мојим годинама, када ниједан покушај лијечења није помогао, када по свим биолошким законима шансе за трудноћу и код здраве жене опадају – право чудо Божје. То је сила и милост Господња. Сјећам се како ми је бака некад причала јеванђеоско поглавље о старим светима Захарији и Јелисавети, родитељима светог Јована Крститеља, и о томе како је Арханђео Гаврило објавио Благу вијест Пресветој Дјеви Марији… Прије него што су ми љекари коначно потврдили трудноћу, више пута су ме прегледали да искључе миоме и рак. Тек тада су ми саопштили радосну вијест: „Вјеровали или не, али заиста се дешава– постаћете мајка!“ Када сам их питала како је то могуће, насмијали су се и рекли да се овај феномен може назвати само једним именом – чудо, јер научног објашњења нема.“

Цио град Ерденет пратио је догађаје у њиховој породици. Сви су нудили помоћ, доносили одјећу и играчке за бебу. Михаил је свако вече шетао са Људмилом, сам куповао намирнице и кувао здраву храну за труднице.

После неког времена пар је отпутовао у Москву на порођај. У своје време родио се здрав и лијеп дјечак.

Касније су нам срећни родитељи послали дуго писмо: после мјесец и по дана беба је крштена и добила име Захарија.

У то време власти су почеле да враћају манастире и храмове Руској православној цркви, а многи људи су се враћали литургијском животу – исповести и причешћу. Михаил и Људмила такође су пришли вјери.

Александра Грипас

извор

Бог не сија споља, са неба, већ изнутра – из дубине нашег духовног срца.

У недељном литургијском читању слушамо речи:

„Светиљка телу је око. Ако је, дакле, око твоје чисто, све ће тело твоје бити светло; ако ли је око твоје зло, и тело ће твоје бити тамно. Ако је, дакле, светлост која је у теби – тама, колика ли ће тек бити сама тама?“ (Мт. 6, 22–23)

Бог је Светлост. Али та светлост долази изнутра, из срца – не с неба.
А око људског срца надвила се тама, као над безданом. То је тама мисли које круже у самоћи и егоизму, мисли које су заборавиле Бога. Цели свет око нас врти се око те унутрашње таме, трудећи се да замагли свест и угаси у нама Светлост.

Али ако очистимо „око нашег ума“, открићемо да је сва васиона испуњена ћутањем невидљиве Светлости.

Човек је, нажалост, допустио да му тама постане господар.
Уколико бисмо пустили Бога да се роди у нашем срцу, Светлост би постала извор вечнога живота. Онај који носи таму у себи је наш егоист – он покреће вихор мисли и жеља, он нас гони кроз живот као да немамо мира.

Само Светлост благодати може победити таму.
Али да би Светлост засијала, потребно је утишати ветар наших мисли.
Када ум утихне, Свет Божији се открива у љубави, смирењу и саосећању – без напора, природно. А кад човек осети ту духовну радост, пожелеће да је подели са свима. Јер онај ко добије Светлост спасења, не може је више чувати само за себе – зна да је свака душа жедна тог Светла.

Без Светлости Божије љубав је немогућа.
Човек сам од себе не уме да воли. Без Бога, он или се везује на болестан начин или мрзи. Духовни живот није у читању књига, већ у томе да срце оживи и почне да дише Духом. У тренуцима искушења, боље је не расправљати са собом, већ бити у ћутању пред Богом – јер Његова благодат у тишини говори срцу.

Ослобођење од таме
Човек у тами не може волети.
Кад бринемо о себи – то је ропство таме.
Кад нас Бог чува – то је слобода Светлости.

Љубав према Богу прожима све у нама и преузима бригу о нашем спасењу. Ако Богу предамо свој живот, Он ће нас сам водити. Тама престаје оног тренутка када одлучимо да је више не гледамо – и окренемо се Светлости.

Ад ратује с човеком мислима, стреличарима из мрака.
Једини начин да победимо ту унутрашњу борбу је – одбацивање егоизма.
Дух човечији је мирно море, уравнотежен и сталан, јер потиче из Светлости, из Истине. У њему је вечно блаженство, бесмртно постојање.

Пут ка спасењу
Спасење није у ономе што се види, већ у ономе што се не види.
Видљиво је пролазно – невидљиво је вечно.

Када се ум расеје и изађе изнутра, душа тоне у таму.
Када се ум врати у срце, Светлост се враћа и тама ишчезава.

Невешт човек иде по канапу живота и на крају пада.
Мудар човек такође иде по том канапу – али с балансом: обузданим умом и миром у срцу.

Сећање на детињство – одјек вечности
Срећа из детињства је трачак Светлости.
Тај Свет живи у нама и чека да се поново пробуди.
Детињство је успомена на вечност.

Не важи шта нам се дешава у времену –
важно је да не изгубимо Бога, у било којој животној ситуацији.

Светлост побеђује таму
Онај ко се директно бори с тамом – ризикује да постане њен део.
Онај ко живи у Светлости – спасава се и уједињује с Богом.

Свет не припада духовном човеку.
Тело, ум, мисли и емоције – све је то ван њега.
Само дух је вечан и од Бога.

Када човек дође до крајњег замора од овог света, када му досади и тело и сујета, тада почиње право спасење – јер схвата да је главни непријатељ у њему самом.

Исусова молитва је попут огњеног мача који брани срце од мрачних помисли.
Безмолвије срца (унутрашње ћутање) замка је у којој ум престаје да влада.
Наше снаге саме по себи нису довољне – али су неопходне да бисмо отворили врата кроз која Бог улази.

Љубити Бога значи љубити све што је од Њега – и примати све животне околности као пут ка спасењу.

извор

Разговор Марије Кунчер са Митрополитом Амфилохијем у манастиру Манасија 1990. године.

-Ваше високопреосвештенство, постоји ли предност женских манастира над мушким?

Владика: Предности има у смислу специфичности. Мушки манастири имају своју улогу, историјску, себи својствену а опет женски манастири имају своју улогу која јe незамењива, уосталом то је у самој природи мушког и женског пола. Бог је тако удесио да постоји узајамност и самосвојност изузетно битна за људско постојање на земљи. Свако има неки свој дар, своје призвање, битно је да живи сагласно том призвању и да умножи свој дар.

-Да ли се посвећује више мушкараца или жена?

Владика: Има се утисак да је жена пријемчивија за посвећење, од памтивека, од првих времена, од Христових времена, премда историјски гледано то није увек и правило. Некада је било веома мало женских манастира, нарочито у преломним периодима, када су ратови и окупације; тада се жена повлачи у породицу или тајно живи у поcвећењу Богу. Такав јe случај био новије време у Русији. У Русији је било до револуције на десетине хиљада монахиња, било је манастира и са по шест стотина монахиња. После револуције они су сведени, споља гледано, на ишчезнуће, што не значи да их није било. Сада се показује да их је било без прекида али, оне су биле промениле споља начин свог живота. Живеле су две – две по градовима, обучене као мирјанке, радећи обичне послове. Живеле су и по колхозима а имале су своје духовнике који су их тајно обилазили, и тек сад, полако, оне се јављају. Сада је читав низ манастира у Русији поново обновљен а међу њима и многи женскиманастири. То је, додуше, био случај у Русији и са мушким манастирима. Код нас у турско време женски манастири скоро као да су ишчезли, све негде до почетка овог века. Но, било је увек девојака, жена, које су се посвећивале Богу, али су оне живеле, или негде при мушким манастирима појединачно, или су живеле по својим кућама прикривене, облачећи се као и све остале обичне жене. Тек у прошлом веку су се, да тако кажем, појавиле јавно. Била је чувена Стака Скендерова у Сарајеву, мати Катарина у Пећи која је и основала прву женску школу код нас. Први женски манастири појавили су се у Македонији, у Калишту, 1912. Међутим, обнову нашег женског монаштва донео је долазак руских монахиња после револуције. Из Русије су дошли читави манастири, по двадесет, по педесет сестара. Примљене су овде код нас са љубављу, дати су им манастири, а онда су им и наше девојке прилазиле. Такви су били манастир Хопово, Кувеждин, да поменем само неке од њих. Ево овде у Манасији мати Параскева, она је руска васпитаница, одрасла је уз њих, зато је овде појање сестара, по много чему, блиско руском црквеном појању. Тако је долазак руских монахиња од изузетног значаја за обнову нашег женског монаштва.

-Који су основни мотиви младих девојака да се одрекну неких удобности овог света и да приђу манастиру?

Владика: Знате, то је, ја бих рекао, оно што је у природи сваког бића, а поготову женског. То је спремност на жртву. Жена има у себи тај порив да се жртвује. И није случајно да је од памтивека било младих душа које су хтеле, желеле и често успевале, да жртвују у потуности себе за нешто што јe велико, да се принесу Богу и ближњем на дар. Мислим да јe то основни, онај најдубљи мотив.

-А да ли су оне, пре одласка у манастир, стекле неко широко, опште, образовање?

Владика: Ми смо били земља, до скора, рурална, или како се то обично каже, сељачка земља, тако да је и број наше интелигенције био веома мали, отуда у манастирима ми је нисмо имали, поготово у женским. Било је увек образованих сестара, али већина то није била, јер су то углавном била деца из честитих сељачких побожних породица. Између два рата, а и после рата, био је код нас значајни духовни покрет који се назива богомољство. Многе девојке и младићи из тих породица, па и читаве породице су после рата одлазиле у манастире. Тако да, благодарећи том покрету ми данас имамо обновљене манастире у Србији и шире. Данас је све више и девојака са вишим и високим образовањем које постају монахиње. Интересантно је да у кризним периодима жена, иако се сматра да је слабија по кову, она је, у ствари, отпорнија. То се код нас овде показало поготово кад се тиче вере. Смањен је после рата број мушких манастира, и као по правилу, сви обновљени, из темеља. Ево примера манастира Манасије, процветао. Ту сестре сву своју љубав улажу у светињу, у неговање, обнављање оног природног што жена носи у свом призвању. Жена је кућеница и кад је у манастиру, као што је и кад је у породици. Не почива кућа на земљи него на жени, то је стара, прастара изрека, она се и овде показује.

-Жена је стуб куће, каже се још у народу. А како градити тај стуб, да кућа буде чвршћа и лепша и пород здравији? Шта чини Црква? Шта чине манастири да се гради свест жена и ван зидова манастира? Рекла бих, да велики број жена, у обичном свету, и поред многих благодети које имају око себе, да осећају неко духовно незадовољство, које се, наравно, преноси на децу, на укућане и често долази до разноразних размирица. Како градити породичну хармонију, шта учинити да та ћелија савременог друштва буде савршенија?

Владика: Познато јо из историје да су манастири играли, итекако велику улогу васпитању народа и то на један ненаметљив начин, такорeћи, функционалан. Шта под тим подразумевамо? Народ се окупљао око манастира. Они који су живели у манастирима, било да се ради о монасима или монахињама, зрачили су самим својим присустом и својим примером. Устројсто и начин њиховог општежитељног живота било је одувек устројство једне узорне породице где се све одвија по једном реду, где млађи увек слуша старијег, где постоји узајамно поштовање, спремност на жртвовање једног за другог, где се сви труде да се искорени све што разбија заједницу, било да је то нека страст, било какво зло, или завист, или сујета, или самољубље. Све је то нешто што је вeћ унапред у манастиру искључено. Наравно то не бива преко ноћи, људи су свуда људи, они носе себе са свим својим манама и недостацима, али ту у манастиру постоје предуслови да се створи једна истинска, чиста, људска заједница, несебична. И природно је да људи који су долазили у контакт са таквим заједницама да су и они попримали много шта од тога, гледајући оно што се тамо ради и како се ради; једноставно су се ту учили, па онда то преносили на своје породице.

-Опростите што Вас прекидам, али чини ми се да и јесте проблем у томе што је у овом времену, нашем, до сада, мали број људи долазио да се угледа на живот у манастиру?

Владика: Зато што су безбожници, нарочито после рата, свим средствима одгонили људе од манастира. На њега је гледано као на место мрачњаштва. То је било једно време које ја називам шизофреним временом и које је дало и шизофрене плодове, То време је скоро разбило породицу, уништило то свето заједништво. И сада је неопходно вратити се и породици, али, онда се вратити манастирском опшитежићу које је вековима васпитавало и човека и породицу за један нормалан начин живота.

-Било је одвраћања од манастира, кажете, а шта мислите о савременим медијима, о телевизији, на пример, која доста времена посвећује гледању у длан или разним пророчанствима? Иако сада долази полако неко време враћања нашој религији, зашто се још не виде програми који на прави начин говоре о њој?

Владика: Сматрамо да се ту нешто мора учинити. Пре свега то умногоме зависи од Цркве, од обнове вере, мисије у народу. И једно друго опет умногоме зависи од друштвене заједнице: колико ћe она омогућити Цркви да дела свој посао који jе делала вековима на народној души. A онда и од тога колико ће масмедији дати простора правим садржајима. То што у народу постоји сујеверје, показује да постоји глад у народу за духовном храном као и многа недоречена питања у његовој души. Људи који то раде (гледају у длан и слично), они често, некад из интереса, а некада можда из добре намере, приказују ставри које суштински, уместо да помогну народу, они га ynpопашћавају. Ту треба и њих васпитавати, јер ако не васпитавате правим духом, и оне који воде масмедије онда не можете од њих очекивати да они, преко масмедија, нуде праве садржаје. Тако је то једно за друго везано.

-На телевизији се најчешће говори о изгледу жене а оно духовно о којем сте Ви данас тако лепо говорили у цркви, о том огледалу се ретко говори, или оно не долази пред женске очи, пред очи великог броја жена?

Владика: То је велики проблем модерне цивилизације, она манипулише тим спољашњим ефектима па тако оповрши човека. Бојим се да жена никад није била толико унижена колико данас. Она је постала инструмент људских страсти. Унижено је материнство, унижено је девичанство, унижена је женина унутрашња лепота на којој почива свет а коју жена по својој природи од Бога даној носи у себи. Она управо губи своје изворно, исконско достојанство, а све у име спољашње лепоте. То је један од великих проблема модерне цивилизације као такве, и у том погледу, жена као монахиња је носилац, сведок најдубљег достојанства којем је Бог обдарио женско биће. Она је сведок о времену, превртљивом и пролазном. Она се без прекида труди на унутарњем украшавању своје душе и кроз то на обликовању себе, оног изворног у својој природи, девичанства и духовног материнства. Ево, рецимо мати Параскева: она је данас овде мајка свих нас. Она је могла као здрава, честита сељанка, да се уда, роди децу, да има своју породицу. Међутим она је ту малу породицу заменила једном огромном породицом, то своје од Бога дато материнство она је преточила кроз девичанство у духовно материнство. Ево, данас председник опшитине Деспотовца и он се према њоі понаша као према мајци, jа исто таква осећања имам према њој. То су велике ствари. Људи споља појма немају шта то значи. А то је оно што она носи као мајка, као сестра, као човек који чува светињу, целомудрије бића и то у једном подивљалом свету. И у томе је улога женског монаштва, огромна, на дубљем плану постојања. На невидљив начин дејствује тихо, смерно, присуство жена се ocеhа на сваком месту. Она сабира око себе, скупља, гради као радилица као матица у пчелињаку. Жена природно зрачи, она не може да остане без трага, не може да остане без плода.

-Да ли мати Параскева и жене у манастиру oceћajy потребу да помогну великом броју жена које су ван Цркве, ван манастира. Познато јe да се веома много жена обраћа психијатрима за помоћ у тренуцима разних криза душевних. Да ли манастир нуди неку врсту савета, може ли се у њему наћи благотворни лек?

Владика: онај ко бар мало зна манастире изнутра зна да је сваки од њих, на свој начин нека мала болница која тихо дејствује и исцељује. Пре свега, манастир је, као и Црква, болница за све нас. Уверен сам да би мати Параскева могла да нам исприча стотину примера жена које су долазиле да је питају за савет. Бројне душе се окупљају око сваког манастира. Да су наши манастири били у могућности да се сами више посвете тој духовној страни, онда би били још ефикаснији. Међутим манастирима је одузета земља, остали су без ичега, били су под сталном присмотром, у страху од гоњења. Надамо се да hе нова влада и држава ту помоћи, да се олакша манастирима са материјалне стране, онда ћe моћи и монахиње и монаси да се истински посвете духовном делању, а то ће онда имати, итекако, огромног утицаја и на средину у којој се налазе.

Објављено у књизи ”Подвижнице Христове љубави” у издању ”Светигоре” и ”Свевиђа” 2009. године.

https://mitropolija.com/2025/10/21/mitropolit-amfilohije-monahinje-cuvarke-dostojanstva-zena/

анастир Сочаница се налази на северном делу Косова, на обронцима планине Копаоник, недалеко од пута Рашка–Косовска Митровица. Тачније, манастир је удаљен 3,5 километра од места Сочаница, на повољном географском положају и у лепом природном окружењу.

Новооткривени камени гробни споменици уграђени у садашњу цркву могу такође послужити као извор о историјату манастира. Наиме, на тим спомен-плочама написано је да је поп Стефан из места Узриче сахрањен крај манастира 1667. године, што недвосмислено указује да је на садашњем месту некада био манастир. У повељи светог Краља Милутина из 1314. године о оснивању манастира Бањска, место Сочаница се помиње и као Селчаница. Зидање садашњег храма требало би довести у везу са зидањем цркве у Земаници, коју су градили мајстори Гоге (Цинцари). Они су, наиме, након зидања земаничке цркве 1861. године, посвећене Светом Николи, дошли наредне године у Сочаницу да зидају садашњу цркву.

Знаменитост манастира Сочанице је олтарски простор који се налази у стени, по чему се ова црква може убројати у пећинске цркве. Поред тога, у олтару постоји отвор у поду, кроз који се може ући у подземну просторију типа скривнице или катакомбе. Уочи манастирске славе 2007. године, током спољашњих радова на заштити олтара од кишнице, у ископаном каналу дубине преко три метра откривен је спољни улаз у већ споменуту пећину-катакомбу. Претпоставку о манастиру као ранохришћанској светињи изнела је Светлана Радић, археолог из приштинског Завода за заштиту споменика. Даља истраживања ће потврдити исправност ове значајне и основане претпоставке. Врло стари зид који се налази пред улазом у катакомбу припадао је Ваведењској цркви и по материјалу и начину градње старост му је процењена на 14. век. То је до сада први материјални траг о раној историји овог места, али што се тиче саме катакомбе ту претпоставка иде још даље у прошлост.

Знаменитост манастира Сочанице је и велики бор испред цркве који краси манастирску порту, а међу мештанима се говори да су га засадила два брата хајдука – Јаков и Барлов. За њих се прича да су негде код Ниша са joш око 300 хајдука упали у турску заседу из које су се само њих двојица извукли. Дошавши до Сочанице, засадили су бор чија се старост процењује на преко 300 година. За време српско-турског рата 1876.–1878. године, турски војници су дубили овај бор и користили његов луч за потпалу, а удубљење је и данас остало видљиво.

Cвакодневно у манастир пристижу верници, не само из Сочанице, Лепосавића или са севера Косова, већ и са целе територије Косова и Метохије и целе Србије. Редовна дневна богослужења у манастиру почињу у 6.00 сати Јутрењем, а завршавају се у 18.00 сати Вечерњом и Повечерјем. Најсвечанија богослужења у години су на дан манастирске славе Усековање Св. Јована Крститеља, као и на празнике Ивањдан, Св. Јован Богослов и Ваведење Пресвете Богородице, када се у манастиру окупи више стотина поклоника. Поред свакодневног богослужења и уобичајених активности монашке заједнице, братство манастира ће се и даље трудити на целокупној обнови и уређењу ове древне светиње, како би она живела својим пуним православним манастирским животом.

https://manastirsocanica.com/istorija/

У овом тексту бих желео да се осврнем на, данас веома популарну, карму и њен однос са вером у Бога Творца. Чули сте много пута „инстант карма“, „стигла га је карма“, „карма је чудо“! Да ли овај закон који делује по принципу „узрок-последица“ може да се везује са Богом Који промишља и руководи нашим животом?

Сто пута сте верујем до сада чули реченицу „Ха, карма је чудо! Ал’ га је саставило за оно што је радио.“ Или сте исто толико пута видели на друштвеним мрежама наслов за неки видео типа „инстант карма“. О чему се ту ради? Да ли карма има било какве везе са нашим Богом Творцем, Светом Тројицом?

Ми људи данашњице смо занимљива бића. Рекло би се, знамо од свега помало, читамо све, знамо неке макар основне ствари о свакој култури, религији, понешто из домена науке, моде, итд. И шта онда радимо са тиме? Не удубљујемо се много, већ једноставно бирамо од свега помало, шта нам одговара, као када смо у мега-маркету па имамо избор између десет врста грицкалица или тестенина.

Мислим да је исти случај са несрећном кармом и вером у Бога. Одмах ћу рећи да се у Светом Писму врло јасно одбацује сама идеја карме и реинкарнације која је неодвојива од ње. Ево само једног примера из старозаветне књиге Јова. Ту су написане следеће речи:

„Кад издахне човек, где је? Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне, тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна својега.“ (Јов. 14:10-21).

А ево шта говори Предање Цркве? Свети Јован Златоуст пише:

„Што се душе тиче, незнабожачки филозофи су оставили најсрамотније учење о њој; они су говорили да људске душе постају муве, комарци, дрвеће; говорили да је Сам Бог душа и измишљали многе друге бесмислености…“

Где онда настаје забуна у умовима људи данас? Када неко у овом животу, пре или касније, добије оно што заслужи, ми, људи данашњице душом препознајемо принцип праведности, узвраћања према делима, који невидљиво руководи нашим животима. Е, а ту се појављује наш јунак са далеког истока – карма. А, шта је карма? Како делује закон карме, саставни део далекоисточних система веровања? По дефиницији – у питању је безличан, механички закон, закон по коме нечији поступак аутоматски изазива последицу. У случају карме, ако је неко нешто урадио, случајно или намерно, кајао се он због тога или не, узалуд му је све то, он добија оно што је заслужио. И из тог круга нема изласка.

Е сада, ако се човек мало удуби у тему, појављује се следећа логичка дилема: Ако је неко по закону карме кажњен за своја зла дела и у наредном животу реинкарнирао, то јест, родио се у следећем животу, као магарац, на који начин магарац или рецимо бубашваба могу да знају како треба да живе да би променили своју карму и поново постали људи у неком наредном животу? Схватате, колико је све то нелогично? Али зашто је онда карма толико популарна. Људи мање или више осећају да постоји духовни закон по коме се човеку плаћа, међутим, они то данас приписују безличном механизму који делује по принципу узрок-последица, а не Творцу који прати све наше поступке и сагласно са њима уређује човеков живот. Наравно, за тако нешто постоје врло јасни психолошки разлози. Пред кармом која је безлична немаш за шта да се кајеш, а пред Творцем Који те је створио итекако мораш да положиш рачуне за свој живот, веровао ти у Њега или не. А то баш и није пријатно. И шта се чини као добро решење великом броју људи данас? Врло је лако. Вероваћемо да карма управља нашим животима, да нема Бога. То је вам као када ној забије главу у песак и мисли да га нико не види…

Да се вратимо на нашу тему. Постоји суштинска разлика између карме и вере у Живог Бога. Када верујеш у Бога, а деси се да учиниш неки грех и искрено се покајеш због тога, одлучиш да на даље ни по коју цену то више не радиш, Бог ће ти опростити. Чак и ако се деси да поново паднеш у тај грех, није крај, све док поново устанеш и трудиш се да живиш по заповестима Божијим.

Наравно, у зависности од тежине онога што си учинио, трпећеш мање или веће последице, дуже или краће време, али је најважније да се кајеш пред Живим Богом и Он ти прашта. Бог је личност и ти си личност. И између вас постоји однос. У карми тога нема. Када видите да је неко награђен или кажњен због својих поступака у овом животу, знајте да није деловала карма, него Живи Бог. У Псалтиру нису случајно написане следеће речи:

„Са неба гледа Господ, види све синове људске; са престола, на коме седи, погледа на све који живе на земљи. Он је створио сва срца њихова, он и зна сва дела њихова… око је Господње на онима који га се боје, и на онима који чекају милост његову.“

Ево и примера из самог Јеванђеља. Разбојник са десне стране Господа Исуса на Голготи. Цео живот провео у гресима, злочинима. Када се обратио Господу са искреним покајањем и вером, Исус му је опростио грехе и увео га у рај. Према карми тако нешто не би било могуће. Дакле, не само да карма и вера нису повезане међусобно, већ апсолутно немају везе једно са другим.

Дакле, када следећи пут чујете да неко на било који начин повезује Бога и карму, када некоме изрази: „има Бога!“ и „шта ти је карма!“ представљају једно те исто, знаћете да прича о нечему што не разуме, да у суштини не само да не зна шта значи вера у Бога, већ не зна ни шта говори учење о, данас толико популарној, карми. Да ли ћете покушати да му објасните заблуду или не, то већ зависи од стања саговорника, да ли је у стању да чује или не.

Свако добро од Господа свима.

Станоје Станковић

извор

Српско историјско предање говори да је само један град имао „онолико цркава колико је дана у години“. Иако је тај епитет преувеличан, он ипак преноси суштину да се један град по броју цркава и манастира далеко издвајао од осталих градова.

Славна престоница, Царски град, Цариград српских царева, синоними су за један од најстаријих градова на Балкану и средњовјековни српски град Призрен.

Овај град, који најраније трагове води још из римског периода, у средњем вијеку, па и под османском влашћу, био је познат по несразмјерно великом броју православних богомоља.

Српске православне светиње и споменици у Призрену сачињавају систематизован скуп вјерских, културних и историјских објекта који су у различитим историјским периодима, стварани, девастирани и поново обнављани. Без обзира на њихове накнадне обнове и реконструкције, све оне свједоче битну чињеницу – неоспорив и дуг временски континуитет српског присуства и историјског насљеђа на том простору.

Према тренутном стању културно-историјског насљеђа у том крају, српске светиње могу се подијелити у три категорије: 1. уништене православне светиње; 2. демолиране, опљачкане и спаљене православне светиње и 3. девастирани споменици. Према подацима Српске православне цркве, од оснивања Призренске митрополије 1019. године до данас, у овом граду постоји или су постојале 33 српске православне светиње и споменици.

Призренска епископија једна од најстаријих: Призренска епархија, која се помиње још 1019. године у повељи византијског цара Василија Другог (976–1025), обухватала је крајеве око града Призрена, затим Хвосно (простор око Пећи и Дечана) и предијеле у сливу Бијелог и Црног Дрима. Уласком ове епархије 1219. у састав самосталне Српске православне цркве (до тог времена ово подручје било је под јурисдикцијом Охридске архиепископије), подручје Хвосна издвојено је у посебну епархију са сједиштем у манастиру Малој Студеници, сјевероисточно од Пећи. Сједиште призренских епископа било је у Призрену при цркви Свете Богородице Љевишке (тада манастир). Када је 1346. Српска црква уздигнута на степен патријаршије, Призренска епископија је постала митрополија.

Послије укидања Пећке патријаршије (1766), овој епархији припојене су старе Хвостанска и Липљанска, односно Грачаничка (Новобрдска) епископија.

Јуна 1999. године Призрен је под притиском терориста тзв. „ОВК“ и ратних страхота изазваних НАТО агресијом на СРЈ 1999. године, напустило преко 12.000 становника, махом Срба.

Они који су тада повјеровали ријечима међународних снага да ће их заштитити — убијени су на кућном прагу, или им се губи сваки траг. Тада су опљачкане или спаљене скоро све српске куће у Призрену. Оно што је преостало уништено је у седамнаестомартовском погрому 2004. године, када су протјерани и малобројни преостали Срби.

Тада су спаљене или руиниране скоро све значајније православне светиње, српски средњовјековни споменици културе у Призрену и околини.

Српске православне светиње и споменици у Призрену:

1. Саборни храм Богородице Љевишке, (основа храма је из 12. вијека, а обновио га је краљ Милутин 1306—1307. године за епископовања призренских епископа Дамјана и Саве чија су имена уклесана у фасади храма)

2. Манастир Светих Архангела код Призрена, саградио га цар Душан 1343-1352

3. Црква Св. Спаса подигнута и фрескописана у 3. и 4. деценији 14. вијека

4. Црква Св. Димитрија (подигнута у 13-14. вијеку, порушена у 19. вијеку и на њеном мјесту се данас налази римокатоличка црква Дјевице Марије

5. Црква Св. Николе, тзв. Кораћева црква из 14. вијека, претворена касније у џамију

6. Саборни храм Св. великомученика Ђорђа из 1887. године са иконом Богородице из 14. вијека и иконостасом из 18. вијека.

7. Црква Св. Бесребреника из 19. вијека, подигнута на темељима старије цркве са неколико вредних икона из 18-19. вијека.

8. Црква Св. Пантелејмона у махали званој Пантелија, реконструисана 1937. на мјесту старе цркве из средњег вијека.

9. Темељи Цркве Св. апостола Томе под Призренском тврђавом “Каљајом”

10. Остаци Цркве Св. Прокопија у махали Пантелија

11. Црква Св. Ане на чијем је мјесту подигнута џамија Мустафе Паше

12. Црква Св. Атанасија у призренској тврђави “Каљаја”. На њеном мјесту је Емин паша Ротули (Албанац) подигао џамију и сахат-кулу 1805. године. Ову џамију су касније порушили Бугари у Првом свјетском рату

13. Остаци Цркве Св. апостола Петра и Павла на лијевој страни ријеке Бистрице.

14. Црква Св. пророка Илије која је са старим српским гробљем постојала све до 1915. године.

15. Богојављенска црква, на чијим је рушевинама подигнута џамија у Мараш-махали

16. Преображењска црква, по предању капела двора цара Душана, која се налазила на мјесту данашње џамије Мехмед Паше

17. Црква Св. Николе, тзв. “Градска црква” (помиње се још у 14. вијеку) у древној Вишеградској тврђави, изнад манастира Св. Архангела.

18. Госпојинска Црква која се помиње у хрисовуљи цара Душана из 1348. године

19. Манастир Св. Варваре у Призрену, који се помиње са својим имањима у турском тефтеру из 1526-1559. године

20. Остаци пећинске цркве и манстира у близини мјеста званог “Голем камен” код Призрена

21. Црква Св. Николе, или “Рајкова црква” из 14. вијека, обновљена 1857. године са вриједном иконом из 16. вијека

22. Црква Св. Георгија Руновића из 15 вијека, са царским дверима из 16. вијека. Налази се у порти Храма Св. Ђорђа пред зградом Епископије

23. Испосница Св. Николе, на путу између Призрена и манастира Св. Архангела, са остацима фресака из 14. вијека. Ово је једна од бројних испосница које су постојале у долини Призренске Бистрице.

24. Црква Св. Јелене која је стајала на мјесту џамије коју је подигао Мустафа Паша Призренски

25. Остаци зграде старог митрополитског двора са владичанском капелом, југоисточно од Храма Богородице Љевишке

26. Црква Св. Власија (која се помиње у хрисовуљи цара Душана из 1348. год.)

27. Црква Св. Николе, “Тутићева црква”, подигнута 1331/32. године и касније фрескописана

28. Црква Св. Недеље са сачуваним темељима цркве Ваведења пресвете Богородице, задужбине Краљевића Марка из 1371. године. У цркви су преостали дијелови фрескописа из 14. вијека.

29. Црква Св. Стефана, задужбина краља Милутина с почетка 14. вијека. Сада прекривена албанским кућама.

30. Споменик српским борцима из балканских ратова и Првог свјетског рата

31. Спомен-капела српским ратницима палим у ослобођењу Призрена 1912. године и у Првом свјетском рату.

32. Студенац “Косово”, спомен-чесма официрима и војницима Треће српске армије која је ослободила Призрен 1912. године.

33. Споменик цару Душану, пред Храмом Св. Ђорђа. Миниран у јуну 1999. године.

извор

Манастир Куртеа де Арђеш, колевку Румунске православне цркве, красе ктиторске фреске праунуке деспота Ђурђа и живопис кнеза Лазара и кнегиње Милице.

Трансилванијски манастир Куртеа де Арђеш, колевка данашње Румунске правoславне цркве, прва митрополија средњовековног војводства Влашке, чува златом опточена сведочанства српске културне империје: ктиторске фреске кнеза Лазара, кнегиње Милице и деспотице Милице Бранковић. Моћ тог царства, много већег од Душановог, није била од овога света. Оно је настало и проширило се од српских царских лаври Хиландара и Светог Павла на Атосу преко угарских војводстава Влашке и Молдавије до Русије непосредно уочи пропасти земаљске средњовековне Србије.

Белези те духовне и културне баштине су путокази за опстанак и опомена да народи нестају не када изгубе ратове но када забораве свој идентитет и оно што их је чинило великим и угледним.

У потрази за заборављеним траговима српског културног царства прешли смо пут дужи од 500 километара до румунске Трансилваније и града Куртеа де Арђеш (Двор на Аргишу) на чијем се ободу крај реке Арђеш налази истоимени манастир, седиште прве митрополије средњовековне Унгаровалахије. Његов данашњи монуметални бели храм подигнут је 19. веку на темељима владарске задужбине из 16. века чији је главни ктитор била Српкиња, деспотица Милица Бранковић, праунука деспота Ђурђа, жена војводе Негоја Басарабе. Летопис Бистрице, манастира који је као просветни центар утемељио хиландарски монах Никодим, рођак кнеза Лазара, сведочи: „Да би подигла Куртеа де Арђеш госпођа Деспина продаде све благо српске владарске породице.“

Због њене фреске из 1517. коју је насликао живописац Добромир могао је да 1875. страда француски архитекта Анри Лекомт ду Ној који је од румунског кнеза Карола добио посао обнове храма. Лекомт је до темеља срушио средњовековну цркву са њеним прелепим фрескама, што је изазвало огорчење народа као светогрђе, а духови су се смирили тек када је у новом храму насликао верну копију старе ктиторске фреске са Деспином Милицом, али и живописом кнеза Лазара и кнегиње Милице на златној подлози.

Ктиторска фреска кнеза Лазара и кнегиње Милице / Фото: Б. Субашић

Српски историчар, књижевник, дипломата и економиста Чедомиљ Мијатовић један је од ретких, ако не и једини српски научник који је крајем 19. века управо због овог живописа истраживао историју цркве манастира Куртеа де Арђеш и открио да су српски владари били ктитори старијег храма из 1359. који су два века касније из темеља преправили војвода Неагој и Деспина Милица.

– Неоспорно је да се кнез Лазар јавља као ктитор у цркви арђешкој. Арђеш, или како се онда изговарало и писало Аргиш, био је у време Лазарево престоница влашких војвода, а уједно и столица митрополита. Ту је војвода Радул, по свој прилици на неким старим темељима, подигао дивну цркву и манстир. Унутра на једном зиду цркве исписане су биле слике ктитора њених: војводе Владислава, војводе Радула и – кнеза Лазара и кнегиње Милице. Године 1512. војвода Негоје и жена му Деспина Бранковићева оборили су стару цркву до темеља и подигли нову и још дивнију, а на зидине те нове дали су поново исписати старе ктиторе, па међу њима и кнеза Лазара и кнегињу Милицу. И данас стоје слике њихове на својим старим местима на једном удубу од зида, одмах с десне стране кад се у цркву ступи – забележио је Мијатовић.

Распоред светих слика и вечних коначишта у владарској гробној цркви није случајност, него кодирана прича о неуништивости светиња и великих идеја, намењена онима који умеју да је прочитају. Зато и данас лево од улаза у високи храм блешти ктиторска фреска војводе и првог кнеза Влашке Неагоја Басараба и његове жене Деспине (деспотице) Милице Бранковић, кћери деспота Јована, последњег владара српске државе у егзилу, са престоницом у сремском Купинику, данашњем Купинову. Десно од улаза на злату су насликани ликови кнеза Лазара и кнегиње Милице. Карол Први, кнез, а после Великог рата први краљ независне Румуније, одредио је да храм у Куртеа де Арђешу буде гробна црква румунских краљева, а да њихове вечне куће буду управо испод светих слика старих ктитора.

Карол, владар из старе немачке витешке лозе Хоенцолерн-Силмаринген захтевао је да почива испод ликова Хребељановића и Бранковића јер они стоје на почетку саге која је довела до стварања румунске цркве, али и нације. Кнез Лазар и кнегиња Милица су је започели у 14. веку шаљући Лазаревог рођака Никодима, ученог монаха-дипломату из Хиландара, да као „подунавски Свети Сава“ на територијама младих војводстава Влашке и Молдавије шири писменост, културу и православље.

Хиландарац Никодим је на другу страну Дунава пренео не само верске књиге, но и оне на којима се темељи земаљска власт: царски Душанов законик преписан у Никодимовом манастиру Водица био је први устав влашких и молдавских војводстава, у чијим се црквама и дворовима говорило српски до 17. века, када су се формирали самосталан језик и књижевност, а ћирилицом се писало до 19. века.

Ћирилични ктиторски натпис / Фото: Б. С.

Националну и просветну мисију наставили су сремски деспоти Бранковићи, владари српске државе у егзилу на територији Угарске, после пада Смедерева. Њена престоница налазила се у тврђави Купиник, у данашњем сремском Купинову, али Срби су се раселили широм угарског краљевства. Без јаке националне цркве претио им је нестанак, утапањем у многобројне народе који су у Угарској живели. Деспот Ђурађ Бранковић је око 1490. скинуо оружје и владарске инсигније и налик прецима Немањићима обукао монашку расу да би војевао битку за српски језик и идентитет. Он је имао великог утицаја на Милицу (1487-1554) кћи свог брата деспота Јована, која је 1505, удајом за војводу Негоја постала покровитељ духовности, просвете и уметности.

– У првој петини 16. века центар политичког, црквеног и културног живота у Влашкој чини група у којој су Деспина, кћи деспота Јована Бранковића, њен стриц митрополит Максим Бранковић и њен ујак Стефан Јакшић. Деспина је на славан начин везала своје име за најлепшу цркву у Румунији Куртеа де Арђеш, а Максим је стекао име свеца и међу Власима и међу Молдованима, јер је својим настојавањем спречио братоубилачки рат између Влашке и Молдавије и повратио у корице сабље две убојите војске које су се већ биле ставиле у бојни ред једна према другој. Максим је овим чином оставио незабораван утисак на народ румунски, те се и данас име његово помиње са светим поштовањем. Није мање значајан факат да се прва штампарија на влашком земљишту јавља убрзо после Максимовог доласка. Прва је књига штампана у Влашкој 1507. а Максим је на влашки двор дошао три године пре тога – сажео је Чедомиљ Мијатовић записе из средњовековних хроника.

Оригинална фреска војводе Неагоја и деспине Милице из 16. века/ Фото: Б. Субашић

Штампар Макарије

Данас се зна да су митрополит Максим, потоњи архиепископ београдски и Деспина Милица довели у Влашку штампара Макарија и били његови покровитељи. Макарије је сам резао ћирилична слова и штампао српске књиге и племенитом занату учио нове штампаре који ће га доцније ширити до Русије.

Монахиња Платонида

После смрти војводе Негоја 1521. деспина Милица је била годину дана регент за свог сина Теодосија Првог, кога је узурпатор Раду свргао и протерао у Цариград, где су га Турци убили. Њена кћи Роксанда се 1526. удала за Радуа де ла Афумација, господара Влашке, а Стана за војводу Стефаница, господара Молдавије. Милица Деспина се 1545. замонашила под именом Платонида и у Сибињу провела остатак живота.

Српски синаити донели су са Атоса узор за фрескопис манстира Синаја / Фото: Б. С.

Заштитница уметности

Милица Деспина је у румунској историографији описана као заштитница уметности и заната и ктиторка манастира Крушедол под чијим је старатељством и јеромонах Макарије објавио неколико богослужбених књига, међу којима чувено Трговишко четвороеванђеље.

– За даровитост нашега народа, за моћ његовога културног уплива, за политичку свест његову, није најмање за све то доказ баш та чињеница што Српкиње на престолу влашком и молдавском свагда успевају да постану виђене и поносне жене. Као наславније жене у историји румунског народа г. Хаждеу (румунски историчар) помиње: матер Стефана Великог Деспину, жену Негоја Басарабе; Јелену, жену Петра Рареша; Станку, жену Матеје Басарабе; Роксанду, жену Александра Лапушеануа; Јелисавету, жену Јеремије Мовиле…

извор

О неједнакости међу људима у овом свету руски философ Николај Берђајев је написао умну књигу „Философија неједнакости.“ Он је о теми неједнакости писао, јер су у прошлом (20. веку) веку владали и нацисти и ко- мунисти, а и једни и други су тврдили да ће увести једнакост међу људе. Наравно, нацисти су говорили да ће бити једнакост свих Немаца који ће да владају светом, а комунисти су говорили да ће комунистичка интернационала увести једнакост на целом свету.

Али, једнакост међу људима је немогућа, пошто је Бог створио људе различитима и неједнакима.

Ако направимо пресек кроз људско друштво, видећемо да има четири спрата неједнакости.

Први, најнижи спрат је економска неједнакост: имамо богатог средњег и сиромашног.
Други спрат је естетска неједнакост: један је леп, други је осредњи, а трећи ружан.
Трећи спрат је умна неједнакост: ту се налазе геније, осредњи и идиот.
Четврти спрат је неједнакост по вери и делима: ту је светац, млаки и немарни

Сада да говоримо само о прва три спрата. Једнакост постоји само одозго: Бог једнако воли и генија и осредњег и идиота. И лепог и ружног. И богатог и сиромашног.

На сваком спрату постоји одговорност према броју талената. Коме је дато више талената од њега се више тражи. Геније са десет, има да створи још десет, да би ушао у Рај. Средњи са пет, само још пет. А идиот са једним талентом је као безазлено дете. И он има главни таленат, а то је несебична љубав. Њоме он улази у Рај.

За најнижи спрат Господ је рекао: „Тешко је богатоме ући у Царство Небеско“, што значи да је већини сиромаха лакше. Али, рекао је и богаташима, ако дају милостињу, да и они могу бити спасени.

Други спрат је много болнија естетска неједнакост. Рецимо, једна девојка из породице америчког милионера или ћерка једног комунистичког диктатора, ако се она родила гурава и ружна, а заљуби се у лепога момка, њој не решава ни капитализам ни комунизам њену трагедију неузвраћене љубави.

На том спрату њој Христос говори (као некада слепорођеноме): „Нити су родитељи твоји криви, а ни ти што си се таква родила, него да се на теби јави слава Божија“. Лепо тело један таленат који је дат лепотици да се уда за лепога момка, па да рађају лепу децу.

Међутим, ако та лепотица не умножава свој таленат кроз рађање деце, него продаје своје тело као блудница, она ће да васкрсне ружна (уколико се не покаје).

А ти, која имаш ружно тело, ти гледај да сачуваш лепоту душе и да будеш тајна монахиња. А знај да има и међу лепотицама оних које се заљубе у Бога, па су напустиле овај свет и постале монахиње, мада су могле да се удају.

Ти, која немаш дар телесне лепоте, треба да будеш тајна калуђерица, да чуваш лепоту твоје душе, па ћеш васкрснути у лепом телу. А разрешена си Божије заповести да рађаш децу. Тако Господ ружној девојци даје перспективу вечнога живота. То не може дати ни философија овога света, нити козметичка хирургија.

На трећем спрату имамо случај неједнакости Моцарта и Салијерија. Идиот не зна да је идиот, међутим медиокритет завиди генију. То су паклене муке…

Зато Христос, на том трећем спрату каже: „Геније коме сам дао десет талената, мора ми вратити још толико“. средњем каже: „Ти уради колико можеш.

Међутим у дан васкрсења мртвих, и средњи и идиот васкрсавају једнаки са генијем. Значи, једнакост међу људима ће бити тек после општег васкрсења.

Зато једнакост у Церкви значи једнакост у величанству синова Божијих.

Напротив, код атеиста, једнакост је у нискости да су сви једнаки у смраду гроба.

У овоме свету нема једнакости. А у Царству Божијем једнакост је у томе да сви имају једнаке дарове и имају могућност да их, онда, умножавају даље.

Син Божји је наредио нама једну наизглед немогућу ствар. Он је рекао: „Будите савршени као Отац ваш Небески!“ А Отац наш Небески је бескрајно савршен, непостизиво савршен.

И у рају ми стално имамо да растемо из једног степена мудрости у још већи степен мудрости. Из једног степена љубави у још већу огњевитост љубави. Из једног степена лепоте у још већу лепоту.

Неверници нас често питају: „Па шта ћете ви радити тамо у Рају, када будете бесмртни и вечни?“ Они као мисле да ће у Рају бити досадно. Не, драги мој, то ће бити вечни раст из једног степена славе у још већи степен славе, у смислу све већег и бескрајног упијања у себе нестворених Божанских енергија.

У наш ум ући ће још више од Христовог Свезнања Божанског. Из његових очију ући ће у наше очи – још више од Његове богочовечанске Лепоте…

Природан је, дакле, само свети човек. Најсветији, до бескрајног савршенства је Богочовек Исус Христос.

Када свештеник у Литургији уздиже Свети Агнец и возглашава: „Светиње Светима!“, у том Телу Богочовека су две светиње: Светиња створена – Његово пречисто Тело и Светиња нестворена – Божанске Енергије у Његовом Телу.

У возгласу се, дакле, каже: „Светиње треба дати Светима.“ А ко су ти (призвани) Свети? То су православни Христијани.

Из књиге: Владика Данило Крстић Светлосник Божије лепоте –  списи, беседе, разговори

Објављено у издању ИИУ ”Светигора”  2015. године

Зашто је еутаназија неетички чин, романтизовани облик самоубиства и нехумана пракса у супротности с хришћанским вриједностима?
Ово питање дотиче само језгро људског постојања. Кроз историју, културе и вјере су се бориле с питањем смисла живота: религија види живот као Божији дар, филозофија тражи разумске принципе да га заштити, док савремена наука, слијепа за духовно, своди живот на оно што се може измјерити и раставити. Наш однос према еутаназији неодвојив је од нашег односа према самом животу.
Историја нам нуди трезвену опомену. Еутаназија није нова идеја; она је већ оставила крвави траг у прошлости. Нацистички програм „Акцион Т4“, од 1939. до 1941. године, однио је више од 70.000 живота људи означених као „неизљечиво болесни“. То нису били чинови милосрђа, него систематска убиства спроведена под маском саосјећања.
У томе лежи опасност брисања границе између емпатије и злоупотребе моћи. Данашња секуларна култура прикрива еутаназију као „право на смрт“, позивајући се на саосјећање с болеснима и достојанство патника. А у стварности, она љекарима даје улогу арбитара над животом и смрћу – нешто што је у потпуној супротности с хришћанским свјетоназором. Хришћанство учи да је циљ човјековог живота заједница с Богом, и у овом и у оном свијету. Еутаназија, међутим, романтизује смрт као ослобођење и прикрива самоубиство под плаштом саосјећања.
Чак је и сам појам „еутаназија“ изопачен. Од грчких ријечи eu („добар“) и thanatos („смрт“), првобитно је означавао племенит крај, храбро окончање живота, попут Антигонине пркосности или Хекторове жртве. Није значио бијег од бола, већ узвишен чин достојанства.
Данас је тај израз прерађен да оправда убиство – што је директно кршење Хипократове заклетве: „Нећу дати никоме смртоносни лијек, чак и ако то од мене затражи, нити ћу му дати такав савјет.“ Љекар који одузима живот престаје бити исцјелитељ и постаје извршитељ.
Свето писмо нас опомиње: „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије, а души својој науди?“ (Мк 8, 36). У друштву које човјека своди на лукаво живо биће, одричући му божанско поријекло, еутаназија може изгледати логична – али само зато што је из ње искључен Бог као Даравалац живота. Вјерници се моле за „крај живота хришћански, безболан, непостидан, миран, и добар одговор пред страшним судом Христовим.“
Та „добра смрт“ није дјело људских руку, него Божији дар. Човјек није изоловано биће; његов живот је повезан с породицом, заједницом и Створитељем. Смрт једног човјека никад није само његова – она рањава све који га воле.
Жеља за еутаназијом често није слободан избор, него вапај усамљености. Истинско „достојанство умирања“ значи бити окружен љубављу, а не бити убијен иглом. Медицинска етика ово јасно потврђује.
У Србији, као и у већем дијелу свијета, љекари се заклињу да неће убити, чак ни на захтјев пацијента. Љекарска комора Србије осуђује еутаназију као лажно саосјећање. Аргумент бола је варљив: у Холандији, гдје је еутаназија легална, само 4% случајева има за разлог физички бол. Већина обухвата усамљеност, напуштеност или страх од тога да се буде терет другима.
У добу развијене палијативне његе, када су лијекови у стању да отклоне и најтежи бол, зашто би убиство било представљено као милост?
Оци Цркве уче да је смрт тренутак сагледавања, покајања и припреме за васкрсење. Болест и смртност нас подсјећају да земаљски живот није вјечан. Парафразирајући ријечи патријарха Павла – страдање нас упућује на дубљи смисао постојања.
Романтизовати смрт значи лишити је истине, а живе лишити прилике да воле оне који умиру – до самог краја. Савремено друштво проповиједа аутономију, али је она изопачена када се сведе на индивидуализам. Живот није приватно власништво којим се може располагати као робом; он је свети дар који је Бог повјерио човјеку.
Права слобода није у праву да уништимо сами себе, него у способности да живимо одговорно – у односу с другима и са Створитељем. Наша култура обожава младост, удобност и корист, а више него икад страхује од смрти. Тај страх, парадоксално, храни култ еутаназије – облик танатолатрије, обожавања саме смрти.
Из либералних упоришта Европе и Сјеверне Америке шири се покрет „смрти с достојанством“, који се више не односи само на терминално болесне, него и на депресивне, онеспособљене и социјално рањиве. Оно што почиње као саосјећање, претвара се у дозволу за културу смрти.
Еутаназија није милост. То је обесчовјечење – сводење људи на трошак или терет, и порицање светости живота. Истинско саосјећање не убија – оно тјеши, прати и воли до краја.
Изазов пред нама је да обновимо културу живота: да останемо постојани пред лажним хуманизмом и да потврдимо како је сваки живот, до свог Богом датог краја, достојан части, његе и љубави.

Небојша Лазић, теолог

извор