Представљање зборника са научног скупа "Залог предања" у част 130 година од рођења, 45 година од упокојења и 10 година од преноса моштију Преподобног Јустина Ћелијског биће одржано сутра - у уторак, 18. новембра, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду од 19 часова. Зборник ће представити Митрополит бачки др Иринеј, протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић и јереј проф. др Владан Таталовић.

Извор: Информативна служба СПЦ

Три приче о чудесној помоћи старца Гаврила (Ургебадза)

Нова сведочанства о прозорљивости и чудима старца Гаврила, како за живота, тако и о онима која су се десила после његовог одласка у вечност.

Ја ћу бити твој водич“

Монах Гаврило (Натенадзе)

– Као и многи људи у свету, ја сам био верник само по традицији и васпитању. У храм сам ишао једино ако би ме другови натерали на силу. Постојало је неко нејасно осећање које ми је стално сметало, не знам да ли је то био стид или дрска самовоља. Дешавало се да дођем до самог прага цркве и да се вратим. То је трајало све док нисам обећао другу да ћу отићи с њим у храм. То сам рекао, а да притом нисам нарочито веровао у своје речи, знајући да ћу свеједно наћи изговор да не одем. Међутим, све се одиграло другачије: друг ме је срео на улици и пошто није било начина да се повучем, кренуо сам с њим у Сионски храм. Запалили смо свеће и одједном ме је по леђима додирнуо непознати човек у раси. Учинило ми се да има тешку руку... Рекао је: „Брате у Христу! Тежак је и сладак крст који те је задесио. Нека Арханђео буде твој помоћник и покровитељ. Моли и даће ти се, али кад будеш позван – дођи! Ја ћу бити твој водич.“

После ових речи неколико минута се тихо молио... Нисам разазнао речи, само је неколико пута до мене допрло: „Џавахетија 1)...“ На крају је поново гласно изговорио: „Устани, мој Гаврило, и проповедај мисли моје!“ Хтео сам да упитам: „Какве мисли? И зашто ме зовете Гаврило?“ – али он се тако звонко насмејао да нисам могао ни реч да прозборим. Затим се окренуо и изашао је из храма...

Питао сам друга ко је то био. „То је старац Гаврило јуродиви и зато се понаша тако чудно,“ одговорио је. Похитао сам за њим, али је он нетрагом нестао – као да га је небо прогутало или као да се земља отворила.

Од тог дана сам постао стални парохијанин Сионија 2), почео сам да учествујем у молитвама и нисам пропуштао ниједну литургију. А у глави су ми стално одзвањале старчеве речи: „Моли и биће ти дато, али када будеш позван – дођи!“ Пошто сам био гладан и сиромашан студент, усудио сам се да Господа молим за иметак и богатство и око месец дана касније у сну ми се јавио старац који се осмехивао.

Господ је ускоро услишио моју молитву. Запослио сам се у једном од најугледнијих ресторана у Тбилисију, прво као келнер, а затим сам напредовао до управника. Кога је сад било брига за храм?! Више се нисам оптерећивао ни молитвом, ни одласком на службе. Уместо тога ухватио ме је такав вир из којег ми је било невероватно тешко да се извучем: лоповлук, прељуба, лаж и хиљаде сличних гадости су за мене постали свакодневица... И једног лепог дана сам поново сањао оца Гаврила. Осмехивао ми се и махао је руком... Овој визији нисам придао никакав зачај. Сутрадан сам се вратио кући око два сата после пооћи. Кад сам отворио врата укупао сам се у месту: у стану су ме очекивали пљачкаши. Запретивши ми оружјем апсолутно све су однели из куће. Хвала Богу што су ме оставили у животу. Читавих месец дана сам био потиштен, без икакве радости у души и на крају сам опет некако дошао у цркву. Изашавши после службе одахнуо сам с олакшањем и кад сам дошао на посао схватио сам да више не желим да живим по старом. Пред очима ми је био лик оца Гаврила с којим сам немо разговарао... На пролеће сам отпутовао у Мцхету да бих га видео, али нисам успео да му се приближим и само сам га гледао издалека. Ускоро сам изгубио посао и читавих месец дана ништа нисам радио, али сам сад зато могао слободно да идем у храм.

Прошло је неко време, наступила је 2000. година. У једној августовској ноћи, чим сам заспао поново сам уснио старца Гаврила... Стајао је у Џавахетији, у селу Хоспију, уздижући се попут стуба на куполи храма заједно с двојицом других монаха. Са строгим изразам на лицу ме је звао:

– Време је, сиђи, Гаврило, време је!

Обузео ме је такав страх да сам се пробудио обливен хладним знојем.

Исте недеље сам отпутовао у Џавахетију. Тамо сам се упознао с тадашњим боржомским и ахалкалакским Серафимом (Џоџуа) који ме је очински примио и дао ми је поуке које су потпуно учврстиле моју веру. Рекао сам му да желим овде да останем, а он ми је потврдио да је све то воља Божија и обећао је да ће се молити за мене.

По молитвама старца Гаврила и владике Серафима вратио сам се на прави пут.

И заиста, по великој милости Божијој, уз помоћ оца Гаврила и руком владике Серафима 2000. године на празник Успења Пресвете Богородице слуга Божији Гела Натенадзе је замонашен добивши име Гаврило у храму Светог Николе у Боржомију.

Пут ка вери којим је прошао будући монах Гаврило био је дуг и кривудав. Међутим, понекад нису потребне године да старац притекне у помоћ. Он понекад начини интервенцију као муња – за трен ока и спасава душу баш у тренутку кад она стоји на ивици провалије. Управо овакво чудесно спасење даровао је Захарији Чугошвилију у тренутку кад се суочио с искушењем које је могло да уништи почетну веру.

„Христос је истнити Бог, веруј ми“

Захарија Чугошвили:

– Мој духовни пут је тек почињао, ни Јеванђеље нисам стигао да прочитам до краја, а непријатељ људског рода је већ бацио своје мреже желећи да ме одвоји од Цркве и духовно погуби. Једном сам се на путу до Сионског храма у аутобусу нашао поред младе жене која је у држала Јеванђеље у рукама. У срцу сам осетио топлину према њој: помислио сам да је верујућа и заподео разговор с њом, не знајући тада ништа о подлости секташтва. У току целог пута је са мном водила суптилан и отрован разговор покушавајући да докаже да Христос није Бог, а да је Црква само празна традиција. Вешто је наводила цитате из Светог Писма, али их никад није завршавала изврћући смисао. Све дубине ове преваре постао сам свестан тек касније, кад сам се сам удубио у читање Речи Божије. Њене речи су на моју душу пале као ледена кора. У мени се све раздвојило и упао сам у бездан очаја и депресије. Кад сам ушао у Сиони било ми је тешко на срцу. Раније је сваки корак према храму за мене био празник, а сад сам дошао да се опростим. Павши на колена прислонио сам чело уз хладни камени под. Док сам се раније радовао присуству на молитви, сад нисам могао да разаберем ниједну реч молитве и чуо сам само речи оне жене-секташице: „Исус Христос није Бог.“ И управо у том тренутку, у овој огромној гомили, осетио сам на глави нечију топлу и снажну руку. Непознати монах – то је био отац Гаврило – брижно ме је подигао и гледајући ме право у душу изговорио је речи које су за мене биле спасоносне:

– Јудејци нису поверовали у Исуса Христа као у Бога и зато су погинули. Христос је истинити Бог, веруј ми. – Мало је ћутао, а затим је тихо додао: – Да ли си схватио?

И нестао је у бујици људи.

У мени се нешто преокренуло. Као да су ми окови спали с душе. Ледена кора је пукла и срце ми је преплавила таква светлост, таква радост, да сам осетио да сам поново рођен! Као да сам био на крилима радости и благодати Светог Духа. То је било право васкрсење из мртвих. Придружио сам се молитви и свака реч се у мени радосно одазивала. Од овог благословеног дана отац Гаврило је постао мој духовни отац. Његове једноставе речи, али пуне божанске силе које је изрекао у најмрачнијем тренутку мог живота, заувек су ми се урезале у срце као највећи дар.

Тако је једном речју, изреченом у потребном часу, старац Гаврило спасавао душе од духовне погибије у свом земаљском животу. Међутим, његова љубав и брига о људима нису престали с његовим одласком у вечност. Старац ниједну душу која управља свој поглед ка Господу никад не оставља без своје небеске утехе и очинске пажње. Једном су се из његових уста зачуле дивне, пророчанске речи:

– Чак и онда кад ме уопште не будете очекивали – ја ћу доћи код вас и зачудићу вас.

Безбројна сведочанства потврђују да старац држи своје обећање јављајући се људима и шаљући помоћ на најмање очекивани начин. Једну од таквих потврда представља необичан догађај који се десио слуги Божијем Гураму.

„Дајем ти благослов да вратиш икону! И болови ће проћи и живот ће се средити!“

Слуга Божији Гурам:

– Увек сам за сматрао да сам верник, али сам у храм ретко ишао: једино што на велике празнике свратим на пар минута, запалим свећу и одмах одем. Једини слободан дан, недељу, радије сам посвећивао одмору него служби. У Грузији постоји дивна традиција: дуж путева се подижу поклонички крстови, а поред њих мали свећњаци у облику храма заштићени од ветра. У њима се увек могу наћи мале иконе, молитеници и човек може да упали свећу за здравље или за упокојење својих ближњих.

Пре 4 година, за време излета у западну Грузију задржали смо се управо код таквог светог места. Пришао сам, прекрстио сам се и запалио сам свећу. Међу иконама светаца посебно ми се свидела мала папирна икона светитеља Николаја Чудотворца. Место је било осамљено, није било људи и пало ми је на памет: „Однећу је. Код мене у кући ће се боље сачувати.“ Тако сам и урадио ставивши икону на сто поред компјутера. Радовала је мој поглед. Међутим, две недеље касније сам се тешко разболео. Почео сам да осећам страшне и мучне болове у области срца. Бол је био толико снажан да сам се буквално грчио и нигде нисам могао да нађем мира. Лекари су били у недоумици: магнетна резонанца, кардиограм и ехоскопија – сва испитивања су показвала да сам потпуно здрав. Никакве патологије, никаквих поремећаја, а бол ме је мучио све јаче и јаче.

У једном од таквих дана моја сестра и тетка су видећи колико се мучим предложиле:

– Хајде да одемо у Самтавро код моштију оца Гаврила. Можда ће он да помогне...

Међутим, пошто сам био исцрпљен и очајан само сам одмахнуо руком:

– Лекари не знају шта се дешава! За шта да га молим? Водите ме кући, страшно ме боли глава.

Нису спориле. Исте ноћи бол се вратио с новом и неиздрживом силом. Добио сам инјекцију против болова и за спавање и утонуо сам у тежак сан.

И пред јутро сањам... У моју собу улаз старац Гаврило. Лик му је замишљен, али у очима му играју варнице познатог, шаљивог расположења. Гледа ме и каже:

– Ако Гурам-џан неће код старца Гаврила, старац Гаврило ће доћи код њега и рећи ће му пар „нежних“ речи!

И у том тренутку је његов глас постао строг, али није био испуњен гневом, већ очинском бригом:

– Ах, ти, ниткове, сујетни лоповчино! Значи, боли те глава?! Онда треба да се радујеш, пошто имаш мозга!

Говорио је гласно, али ме ова вика није плашила, већ ме је пре отрежњавала. Лежао сам плашећи да се померим.

– Ко ти је дао право да крадеш иконе?! – строго је упитао старац.

– Нисам крао никакве иконе?! – покушао сам да се оправдам.

– А Николаја, мог брата си украо?!

– Али она је код мене у кући, у добрим условима...

– У добрим? – прекинуо ме је. – Зар му се молиш?! Али чак и ако се молиш, икона треба тамо да стоји! Без благослова свештеника ништа не сме да се узма! Јасно ми је да то ниси урадио злонамерно, али је свеједно крађа! У име Христа, Бога нашег, закрштам те и дајем ти благослов: врати икону! И бол ће проћи и живот ће се средити!

После ових речи старчев лик је поново обасјао топао осмех, он се тихо окренуо и изашао је. Буђење је било као гром из ведра неба. Прво сам узео икону, назвао сам друга и одмах смо кренули у западну Грузију. Кад сам вратио икону на место и замолио за опроштај у мислима, пришао нам је свештеник. Искористио сам прилику и рекао сам шта ми се десило. Свештеник се топло осмехнуо рекавши:

– Ја доносим овамо иконе и чистим скоро свакодневно. Недавно сам приметио да је нестала и молио сам се за човека који ју је узео без благослова. Али пошто си по поуци нашег драгог старца Гаврила прешао толики пут и вратио светињу, дајем ти благослов да је узмеш. Сад можеш! И ево, прими на дар икону и самог оца Гаврила!

Моја радост је била бескрајна. Од тога дана су болови у срцу нестали, као да их никад није ни било. Међутим, што је главно – мој живот се променио. Господ ме је по молитвама и бескрајној љубави старца Гаврила вратио у Свој дом, у Цркву. Данас имам духовног наставника и сваке недеље с радошћу хитам на службу са осмехом се сећајући како је отац Гаврило дошао код мене кад га уопште нисам очекивао и како је заувек променио мој живот.

Ваистину су неизрециви путеви Господњи!.

извор

Све је почело од невиног интересовања за куповину једне врсте робе на кредит. Кад сам се за савет обратио запосленом у продавници, помало ужурбани менаџер за продају се одмах некако исправио на шкрипутавој столици и почео је из све снаге да показује предње беле зубе.

Почео је брзо да изговара некакве магловите реченице о томе да сам сад имао невероватну срећу и да ће ускоро почети мој други живот. Биће толико другачији да ће ми садашњи живот, који уопште није лош, изгледати као бедна сенка будућег који ће наступити после куповине.

У таквим ситуацијама ме увек спасавају две ствари. Прва је моја флегматичност због које очигледно изгледам као глупан, тако да бих за ту улогу могао да добијем „оскара“. А друга је да нисам толики глупан да одлуке доносим напречац.

У принципу, извукао сам се из мрежа упорног маркетинга, али сам притом начинио страшну грешку оставивши господину из продаје свој број...

– Без тога се никако не може, – уверавао ме је. – Како ћемо вас иначе контактирати да бисмо вас обавестили о нашој супер понуди супер снижења о којем сад идем да се договорим с највишим руководством? Јер, одмах сам схватио да сте ви изузетан човек, па још и свештеник. Обавезно треба да вам помогнемо. Узгред речено, неки од мојих предака су били свештеници, замислите? Ма, шта то причам... па све нас Бог види... Стварно, замислите?

Учтиво сам слегнуо раменима, пошто нисам могао да замислим.

Нисам могао да замислим да су управо у овом делу силовитог монолога који се односио на божанске и побожне теме лични подаци свештеника без зазора некоме продати. И очигледно, више пута...

***

Већ сутрадан је почео прави телефонски тероризам.

Звали су од ујутру до касне вечери. Роботи, људи. Све се помешало.

Неки позиви су се прекидали и ја сам морао да назовем да видим да ли можда умире неко у реанимацији и да ли је потребна помоћ свештеника.

Одвлачили су ми пажњу са предавања и излазио из олтара сам за време богослужења. Више пута сам, грешник, одговарао на позиве за воланом. Касније, кад је прошло неколико дана, почео сам да игноришем ове позиве и да масовно блокирам бројеве. Погрешио сам и пропустио пар заиста важних позива.

Све се утишало на недељу дана да би се поново и двоструко јаче наставило пред крај месеца. Наступио је период кад сам много времена проводио за воланом и кад сам због досаде у гужви у саобраћају почео да разговарам са запосленима у свим овим дивним банкама који су се утркивали у нудећи своје услуге. Љубазно сам их наговарао да не губе себе и да се не баве овим занатом који је погибељан по душу и који је у извесном смислу гори од проституције.

На крају сам био ван себе и почео сам незадрживо да филозофирам прескочивши одмах са гносеологије на онтологију и питао сам момке и девојке из некакве „Комсовбанке“ зашто смо ми – људи – склони томе да све толико изврћемо?

Јер, телефон је корисна ствар и може више да зближи људе, али их због нечега раздваја и претвара у робу. Менаџеру Марини сам рекао да ћу се молити за њу, јер осећам да није лош човек, само што се запослила у фирми где су је приморали да се бави свим тим.

– Док није касно, бежите из те фирме, Марина, – рекао сам јој. – Претходну госпођицу из ваше банке која ме је звала ономад касно увече су већ претворили у робота. Спасавајте се...

И онда је Марина сама спустила слушалицу. Или је подло руководство запазило покајничку мимику на њеном лицу и аутоматски је прекинуло позив.

***

Човеку који се представио као Павле и који ми је муњевито саопштио да на моја врата снажно куца срећа у виду одобреног кредита по „вррррло повољним условима“ поставио сам питање: зар је могуће да све то функционише? Зар је наше становништво заиста толико поводљиво да се људи могу правити будалама и лако намагарчити? А ако је то истина, онда је и двоструки грех – исто као да варају децу...

Павле није хтео да се бави питањима социјалне филозофије и спустио је слушалицу. Да ли ће можда Савле постати Павле?

Затим су моји дијалози о агресивном маркетингу престали. Очигледно је неко од заменика ових антихриста на високим банкарским дужностима начинио забелешку код мог броја: „непоуздан и претерано брбљив, одлачи менаџере од посла“. А можда се тешим надом да се у Марининој и Павловој свести одиграо тектонски поремећај и да им се десило оно што се може назвати покајањем и да су почели да телефонирају ближњима и да им говоре истину? Да их та и та банка сматра будалама и да жели да им ували кредит „по повољним условима“ који ће отплаћивати и њихови потомци?

***

У Библији је речено да су грешни Каинови потомци – каинити – први почели да граде утврђена насеља – градове. Јер, пошто су по природи били зли и порочни, сматрали су да су сви исти као они, да сви желе да их нападну и сатру.

Прве изуме до којих су дошли, без обзира да ли је у питању обрада гвожђа или свирање музчких инструмената одмах су употребили на зло.

И агресивни маркетинг сведочи: миленијумима се ништа не мења. Сваки изум се одмах претварао у замку и омчу за ближњег.

Господ у Јеванђељу указује на то да је главни проблем у нама самима. Без обзира на то да ли ћемо открити хладну нуклеарну синтезу или ћемо слетети на Марс, од себе нећемо побећи. Свуда ћемо сејати бацил греха, сами ћемо патити и примораваћемо ближњег да пати.

Такав је доказ постојања Бога и закона духовног живота – методом од супротног...

“ У соби са прозором у углу, пронашао сам Истину.
У игри сјенки, глумећи сопствену смрт, ништа више не знајући“ – Јан Кертис

Ноћ се већ увелико спустила над Будвом, када сам, враћајући се са вечерње службе у цркви у Старом граду, застао на кривини која се налази непосредно прије последњег успона који води ка манастиру Подмаине. Док сам сједио на зидићу испред турског хотела, пришао ми је човјек дуге, густе косе у педесетим годинама. На себи је носио црне панталоне и зелену вијетнамку. Јакна му је била откопчана, па се јасно могла видјети и његова бијела дуксерица на којој је била слика са омота албума “ Клоузер“ од групе Џој Дивижн. Сам омот је рађен по узору на изглед гробнице породице Апијани, која се налази на монументалном гробљу у Ђенови. На слици је приказан Христос док лежи у гробу. Цијела драматика је у томе што се творац омота потрудио да се на слици створи таква атмосфера у којој посматрач дијела треба да се запита да ли је Христос васкрсао.

Убрзо пошто ми се представио, човјек ми је рекао да је и сам велику већину свог живота био агностик. По националности је Јерменин. Родитељи, који и сами нису практиковали вјеру, су га по обичајима још као веома малог крстили у Јерменској монофизитској цркви. Већ је био навршио тридесету годину, када се у потрази за послом преселио у Москву. У Црној Гори је већ седам година и прилично је добро савладао српски језик. Док је боравио у Русији, почео је све више да трага за смислом живота. Тада се и упознао са православљем, будући да је доста времена проводио обилазећи манастире и читајући духовну литературу. Тада је и започело у њему духовно стање, које је сам назвао агонијом. Годинама се својски трудио да свим својим бићем повјерује у Христа, али у томе није успјевао у потпуности. Свакодневно је читао православну аскетску литературу и посјећивао протестанске сајтове који су нудили апологетске доказе о постојању Бога. Тих година би ноћу у кревет одлазио као хришћанин, а у јутрима би се будио као агностик!

“ Ти , оче, не можеш ни претпоставити колико је страшно када те вјера коју си претходни дан са тешком муком и трудом стекао ујутро напусти! Прилично је болно стање када се прве помисли када се пробудиш огледају у питањима да ли је Христос ваистину васкрсао и да ли уопште постоји Бог“…

Рекао сам му да вјерујем да је прилично велико искушење и егзистенцијална криза кроз које је прошао и подсјетио га на мисао Лава Шестова:“ Све је у томе постоји ли Бог“.
Након мојих ријечи је пар тренутака оћутао, да би потом додао следеће: “ Међутим, пар мјесеци након што сам дошао у Будву, у рану зору ме је пробудило невријеме праћено снажним вјетром. Одмах сам устао и провјерио да ли сам добро затворио прозоре. Вјетар је са лакоћом помјерао гране дрвета које се налази тачно испред зграде. На унутрашњем зиду моје гарсоњере су се јасно осликавале гране и листови дрвета. Посматрајући ту необично брзу игру сјенки, схватио сам да се тог јутра у мом унутарњем бићу догодио велики преокрет. Наиме, сумња је нестала и моје срце је у потпуности пригрлило Христа! Тада сам и донио одлуку да пређем у православље. Једини је проблем што стално изналазим разлоге да тај прелазак одложим. Од тада градом шетам искључиво у сутону, када могу да посматрам сјенке које ме подсјећају на зору у којој су се мир, спокој и љубав коначно уселили у моје срце „. Након његовог монолога, причао сам му о Св. Максиму Исповједнику који је говорио да је Стари Завјет сјенка, Нови Завјет икона, а да је истина у будућем вијеку. Упознао сам га и са црквеном пјесмом која каже да је овоземаљски живот тек “ сјенка и сан“. Све нас то наводи на истину према којем је пуноћа живота у царству небеском. Међутим, да би смо тог непролазног царства били удостојени, неопходно је да живимо светотајинским животом. Због тога сам чин преласка у православну цркву не треба да одлаже.

Растали смо се уз његово чврсто обећање да ће се ускоро крстити, након чега сам наставио свој пут према стану у којем сам тада живио, а који се налазио у близини манастира. Након неких сат времена сам опет прошао том стазом и угледао га како сједи на оном истом мјесту и на свјетлошћу уличне свјетиљке обасјаној згради преко пута, посматра игру сјенки које су се преплитале на њеном зиду.

Ђакон Павле Љешковић

https://mitropolija.com/2025/11/12/djakon-pavle-ljeskovic-igra-sjenki/

Постоји једноставна истинита прича о посљедњим данима живота Достојевског од стране његове одане, вољене жене, Ане Григоријевне. У ноћи 25. јануара Достојевски је патио од плућне хеморагије (крварење). Око 5 сати по подне крварење се поновило. Усплахирена, Ана Григоријевна послала је по доктора. Када је доктор почео да слуша и лупка пацијента по грудима, крварење се поновило тако јако да је Фјодор Михајлович изгубио свијест. „Када је дошао к себи“, пише Ана Григоријевна у својим Мемоарима, његове прве ријечи упућене мени биле су: „Ања, молим те позови одмах свештеника, желим да се исповиједим и причестим!..“
„Иако је доктор почео да увјерава да нема посебне опасности, али да бих смирила пацијента, испунила сам му жељу. Живјели смо у близини Владимирске цркве, а позвани свештеник, отац Мегорски, је за пола сата већ био са нама . Фјодор Михајлович је мирно и добродушно  дочекао свештеника, а након дуге исповијести и причешћа, када је свештеник отишао и ја сам са дјецом ушла у радну собу да честитам Фјодору Михајловичу примање Светих Тајни. Он је благословио мене и дјецу, молећи их да живе у миру, воле једни друге, воле и пазе на мене. Фјодор Михајлович ми се захвалио на срећи коју сам му пружила и замолио је да му опростим ако ме на било који начин узнемирио... Доктор је ушао, положио пацијента на диван, забранио му и најмањи покрет и разговор и одмах затражио да пошаљу по два љекара А.А. Пфајфера и професора Д.И. Кошлакова, са којима се мој муж понекад консултовао... Ноћ је прошла мирно. Пробудила сам се око седам сати ујутру и видјела да мој муж гледа у мом правцу. „Па, како се осјећаш, драги мој? упитала сам, нагињући се ка њему.
„Знаш, Ања“, рекао је Фјодор Михајлович полушапатом, „не спавам већ три сата и стално размишљам, и тек сада јасно схватам да ћу данас умријети...“
„Драги мој, зашто то мислиш“, рекох у страшној стрепњи, „сада ти је боље, крв више не иде... Забога, не мучи се сумњама, још ћеш живјети, увјеравам те ..."
"Не, знам, морам да умрем данас. Упали свијећу Ања, и дај ми Јеванђеље"
Он је сам отворио свету књигу и замолио да прочитам: отворио је Јеванђеље по Матеју,  3,глава, ст. 14-15. („А Јован брањаше му говорећи: ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? А Исус одговори и рече му: остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада Јован остави га“). Око 19 часова крварење се наставило, а у осам и тридесет осам минута Ф.М. Достојевски је умро (28. јануара 1881).

Из књиге И.М. АНДРЕЈЕВА „Есеји о историји руске књижевности XIX  вијека”. Џорданвил, Њујорк, 1968, стр. 207-208.

извор

Дана када је Солжењицин ухапшен — 12. фебруара 1974. године — објавио је текст „Не живети у лажи“. Већ сутрадан био је протеран на Запад, где је дочекан као херој. Тај тренутак означава врхунац његове славе. Солжењицин изједначава лаж са идеологијом — са илузијом да се људска природа и друштво могу прекројити по унапред задатим шаблонима. А његова последња реч, пре него што је напустио домовину, позива совјетске грађане да, као појединци, престану да сарађују са лажима режима. Чак и најплашљивији могу направити тај најмање захтеван корак ка духовној независности. Ако многи крену тим путем тихог отпора, цео тај нечовечни систем ће се затетурати — и срушити.

НЕ ЖИВЕТИ У ЛАЖИ!

Било је времена кад нисмо смели ни шапатом да се огласимо. А сад ево — пишемо и читамо „самиздат“ (рус. тајно умножавани забрањени текстови), окупљамо се по пушионицама истраживачких института и отворено се жалимо једни другима на све што они муљају и у шта нас све гурају. Ту су те лудачке хвале за наше походе у свемир, док нам је кућа у рушевинама и сиромаштву; ту су те подршке удаљеним дивљачким режимима, распиривања грађанских ратова и неразумног уздизања Мао Це Тунга (и то још о нашем трошку!) — а на крају ће баш нас послати против њега, и мораћемо да идемо, јер шта ће нам друго преостати? А они суде коме хоће, здраве проглашавају душевно болеснима — и увек су то „они“, док смо ми — немоћни.

Приближавамо се самој ивици пропасти; већ нас је захватила општа духовна погибија, а она физичка тек што није планула да прогута нас и нашу децу — док се ми и даље, кукавички, смешкамо и успутно мрмљамо:

„А шта ми можемо да учинимо? Немамо снаге.“

Толико смо се безнадежно одрекли своје човечности да смо, за ситне погодности данашњице, спремни да се одрекнемо свих начела, своје душе, свега што су створили наши преци и свих изгледа наших потомака — само да не пореметимо свој бедни, привидно удобан живот. Изгубили смо снагу, понос, занос. Не плашимо се ни опште нуклеарне смрти, ни трећег светског рата (можда ћемо се, ето, сакрити у неку пукотину), али се бојимо једино — да заузмемо грађански став! Једина нам је нада да не одступимо од стада, да се не усудимо кренути сами, јер бисмо могли изненада остати без белог хлеба, грејања и без дозволе за боравак у Москви.

Добро смо усвојили поуке које нам је држава годинама усађивала у свест: одавно смо помирени и задовољни њеним начелом — да човек не може побећи од своје средине, од друштвених прилика; оне нас обликују, јер: „битак одређује свест“. Шта ми имамо с тим? Ми, кажу, ту ништа не можемо.

Али можемо — све! Чак и ако се тешимо и лажемо сами себе да није тако. Нису „они“ ти који су криви за све, већ ми сами, само ми!

Неко ће узвратити: Али, заиста, ништа се не може учинити! Запушили су нам уста, нико нас не слуша, нико нас ништа не пита. Како да их натерамо да нас чују?

Немогуће је натерати их да се предомисле.

Најприродније би било једноставно их не бирати поново — али у нашој земљи нема избора, нема ни поновног гласања. На Западу постоје штрајкови и протестни маршеви, али ми смо превише застрашени, сувише се бојимо: како то — тек тако оставити посао и изаћи на улицу?

Сва она судбоносна средства којима се Русија служила у својој бурној историји прошлог века данас су за нас још мање прихватљива. Заиста, не треба им се поново враћати! Данас, када су све секире већ посекле све што су имале да посеку, када је све што је посејано већ дало свој плод, можемо јасно видети колико су били заблудели, опијени и изгубљени они надмени младићи који су, кроз терор, крваве устанке и грађански рат, желели да створе праведну и срећну земљу. Не, хвала вам, оци просветитељства! Сада знамо да подлост средстава рађа подлост резултата. Нека нам руке остану чисте!

Дакле, да ли се круг затворио? Зар заиста нема излаза? Зар нам једино преостаје да пасивно чекамо — можда ће се нешто само од себе догодити?

Али не — ништа се само од себе неће расплести, ако ми сви, из дана у дан, настављамо да прихватамо, величамо и учвршћујемо, и ако се бар не одмакнемо од његове најслабије тачке — од лажи.

Када се на мирно људско постојање обруши насиље, оно наступа самоуверено, с лицем које пламти од самопоуздања, развија своју заставу и узвикује: „Ја сам Насиље! Склоните се с пута, помакните се — све ћу вас смрвити!“ Али насиље брзо слаби; прође само неколико година — и више није тако сигурно у себе. Да би се одржало, да би изгледало прихватљиво, оно ће неизоставно призвати у помоћ свог савезника — Лаж. Јер насиље нема чиме другим да се покрије сем лажи, а лаж може опстати само уз насиље. И не спушта насиље своју тешку шапу сваки дан, нити на свако раме; али од нас захтева само једно — да се покоримо лажи, да свакодневно учествујемо у обмани, и то му је довољно као доказ наше оданости.

И управо ту, у нашем одбијању, налазимо најједноставнији и најприступачнији кључ нашег ослобођења: лично неучествовање у лажи! Чак и ако је све покривено лажима, чак и ако све стоји под њиховом влашћу, одупримо се најмањим гестом: нека њихова владавина не опстаје захваљујући мени!

И ово је начин да пробијемо привидне окове наше пасивности — најлакши пут за нас, а уједно најразорнији за Лаж. Јер када се људи одрекну лажи, лажи једноставно престају да постоје. Као паразити, оне могу опстати само када се привежу за појединца.

Од нас се не тражи да сами изађемо на трг и викнемо истину, да наглас кажемо оно што мислимо — то је застрашујуће и томе још нисмо дорасли. Али хајде макар да одбијемо да говоримо оно што не мислимо!

Ево пута који је најлакши и најприступачнији за нас и за наш дубоко укорењени, готово органски кукавичлук. Много лакши него (страшно је и изговорити те речи) грађанска непослушност у Гандијевом стилу. Наш пут мора бити овај: никада свесно не подржавати лаж! Када разумемо где лаж почиње (а многи ту линију виде различито) — одмакнимо се од тог гангренозног руба! Немојмо изнова да лепимо опалу крљушт Идеологије, не скупљајмо њене распаднуте кости, не крпимо њен распаднути плашт — и бићемо запањени колико ће се брзо и беспомоћно лажи саме од себе осути, а оно што је било суђено да буде нагo, показаће се као такво пред светом.

И зато, савладавши своју страшљивост, нека сваки човек изабере: хоће ли остати свестан слуга лажи (да се разумемо — не по природи, него да би обезбедио живот за своју породицу, да би васпитао децу у духу лажи!), или је дошло време да се усправи као поштен човек, достојан поштовања своје деце и својих савременика?

И од тог дана нека он:

• Не напише, потпише, нити на било који начин објави и једну једину реченицу која, колико он види, искривљује истину;

• Не изговара такву реченицу — ни у приватном, ни у јавном разговору, нити да је прочита с папира, нити да је изговори у улози васпитача, агитатора, учитеља или глумца;

• Нека у сликарству, вајарству, фотографији, техници или музици не приказује, подржава или преноси и једну лажну мисао, и једно искривљење истине — онако како је сам поима;

• Нека у писму, нити у говору не цитира ниједан „водeћи“ навод ради додворавања, осигуравања или успеха на послу — осим ако у потпуности не дели наведено мишљење и верује да се оно савршено уклапа у дати контекст.

• Нека не буде приморан да учествује у демонстрацијама или збору који је противан његовој жељи и његовој вољи; нека не узме у руке нити подиже транспарент или паролу у коју не верује потпуно.

• Нека не подиже руку приликом гласања за предлог који искрено не подржава; нити да гласа — ни јавно, ни тајно — за кандидата кога сматра сумњивим или недостојним;

• Нека не буде приморан да присуствује састанку на којем се очекује унапред режирана и искривљена расправа;

• Нека одмах напустити седницу, збор, предавање, представу или филм чим чује да говорник изговара лаж, идеолошко празнословље или бесрамну пропаганду;

• Нека се не претплаћује, нити купује у продавници новине или часопис који искривљује или прикрива стварне чињенице.

Ово ни у ком случају није потпун списак могућих и нужних начина избегавања лажи. Али онај ко почне да очишћује себе, прочишћеним оком ће лако уочити и друге могућности.

Да, у почетку ће бити неправде. Неко ће привремено морати да изгуби посао. За младе који желе да живе у истини, живот ће у почетку постати знатно тежи, јер су и њихови испити и лекције прожети лажима, па ће бити приморани да бирају. Али за онога који жели да буде поштен више нема заобилазног пута: ни за један дан, ни у најсигурнијем техничком занимању, не може избећи ниједан од ових избора — који се мора направити: или у корист истине или у корист лажи; или у корист духовне независности или пак духовног ропства.

А онај који нема храбрости да одбрани ни сопствену душу — нека се не хвали својим напредним ставовима, нити својим положајем академика, признатог уметника, угледног грађанина или генерала. Нека себи јасно каже:

Ја сам стока, ја сам кукавица, тражим само топлу собу и пун стомак.

За нас, који смо се са годинама уљуљкали, ни овај најумеренији пут отпора неће бити лако отпочети. Али колико је то ипак лакши од самоспаљивања или чак штрајка глађу: пламен неће обухватити твоје тело, очи ти неће искочити од врелине, а твоја породица ће увек имати бар комад црног хлеба и чашу бистре воде.

Зар нам један велики европски народ, који смо издали и изневерили — Чехословаци — нису показали како се човек може супротставити тенковима голим грудима, ако у њима куца достојно срце? То, можда, неће бити лак пут, али је најлакши међу онима који су нам преостали. Није лак избор за тело, али једини могућ за душу. Не, неће то бити лак пут — али међу нама већ има људи, десетине њих, који се годинама држе свих ових начела, који живе у истини.

И зато: не морамо ми бити први који ће кренути тим путем — довољно је да им се придружимо! Што нас више крене заједно, што нам редови буду гушћи, то ће нам свима овај пут бити лакши и краћи. Ако нас буде на хиљаде — неће моћи да изађу на крај с нама, неће моћи ни да нас додирну. Ако нас буде на десетине хиљада — више нећемо препознати своју земљу!

Али ако се уплашимо и узмакнемо, онда престанимо да се жалимо што нам не дају да дишемо — јер то сами себи чинимо! Тада се само покоримо и сакријмо, док нам другови биолози не приближе дан када ће моћи да читају наше мисли и мењају наше гене. А ако и од тога узмакнемо — онда смо безвредни, безнадежни, и о нама Пушкин с горчином пита:

Зашто стадима нудити ослобођење?

Њихово наслеђе у сваком поколењу —

јарам с звечкама и бич.

Александар Солжењицин

12. фебруар 1974. год.

извор

Због чега је названа иконом над иконама?

Свака икона има за циљ да визуелно прикаже компликоване филозофске појмове. Посебно је то карактеристично за православне иконе, али и међу њима „Тројица“ Андреја Рубљова заузима посебно место, представљајући заиста јединствен феномен. Монах-иконописац је успео не само да изрази једну од најважнијих и најтежих за разумевање догми о јединству три лика Божја, него и да то учини на највишем уметничком нивоу. Богослови сматрају да је у овој икони сублимирана хришћанска представа о Богу и љубави.
Историја иконе нераскидиво је везана за Тројице-Сергијеву лавру, један од најважнијих православних манастира, који је основао Сергије Радоњешки. Сматра се да је икона „Тројица“ насликана у првој половини XV века (по мишљењу стручњака Третјаковске галерије, између 1422. и 1427. године). Наводно је ученик Сергија Радоњешког и други игуман манастира Никон тражио од Андреја Рубљова да наслика икону Свете Тројице „у част свог оца Сергија“ за тек саграђену Тројицку цркву манастира. Сматра се да је радионица Рубљова такође фрескама осликала читав Тројицки манастир.
Ово јединствено ремек-дело није само изузетно лепо, него у себи носи и теолошку дубину и богатство симбола. На једном сабору у Русији (1551.) овој икони дат је епитет “иконе над иконама”.
“Канон” икона Свете Тројице према којој се раде све репродукције је ремек-дјело Андреја Рубљова (1360-1430). О животу овога аутора не знамо много. Зна се да је живио светим монашким животом у манастиру Свете Тројице, 70 км североисточно од Москве. Андреј Рубљов је био духовни син Сергеја Радоњешког који је уједно био најважнији реформатор монашког живота у Русији.
Композиција иконе приказује сцену из Библије, када су три анђела посетили Сару и Аврама (1. књига Мојсијева 18,1-33). Рубљов се концентрисао на приказивање фигура три госта. Порука дела је многострука. То је, између осталог, апел за јединство у време сукоба међу кнезовима. У исто време, то је израз религијског јединства у тројству (Отац, Син, Свети дух)
Интересантно је овде приметити како Авраму долазе три човека, а Аврам им се обраћа у једнини. Њих су тројица, али их Аврам види тако уједињене да му изгледају као једно. И они сами, иако су тројица говоре као један. Они су ходочасници у пролазу, а говоре с Аврамом као с пријатељем који треба знати њихове мисли и тајне. Аврам није видио Бога осим кроз ликове анђела, али с њим разговара.
Анђели – Гласници
Анђео значи гласник. Сваки од њих у својој духовној, али ограниченој и тиме малој нарави носи велику поруку из које ми људи можемо схватити: да смо љубљени од Бога, да смо средиште његове пажње, да смо важни у његовим очима. Преко својих анђела, Бог нам упућује своју реч и преко њих прима наше одговоре и наше молбе.
Имају ли ови анђели лице мушкарца или жене? Божји живот је комплетан, нема потребу за комплементарношћу као човеков живот. Живот Бога је љубав пуна и савршена, љубав снажна и кротка, љубав њежна и блага. У њему нема разлике која треба постојати између мушкарца и жене. Бог који даје живот је све, он је отац и мајка заједно. Због тога, онај који с њиме живи и ко га непрестано држи пред очима, постаје снажан као отац и њежан као мајка. Човек који љуби Бога, од њега добија пунину живота која испуњава празнине и недостатке нарави. Животи светаца нам то непрестано сведоче.
Геометријске форме
На самом почетку преношења Божје Речи на дрво, Рубљов пише ликове круга и троуглова. У самој икони ликови су постављени тако да чине кружницу. За њу се каже да је најсавршенији геометријски лик. Кружница нема ни почетка ни краја, зато симболизује вечност и савршенство нашега Бога. Кружница доминира читавом композицијом.
Бог је један, али ме сусреће на три различита начина. У кружници се налазе савршена три анђеоска лика који показују савршену љубав која нема почетка ни краја. Реципрочна љубав трију особа нема форму затвореног круга. Њихова љубав се отвара међу њима олтаром који има лик путира. Према том путиру су усмерени погледи. Према њему су усмерене руке анђела. Бог контемплира човештво које је симболизовано од квадратног стола и његовог подножја. Бог види како је то наше човештво изгубљено, жели га спасити. Види колико је изгладњело и жели га нахранити, види нас напуштене и узима нас у наручје.
Троугао који је постављен на површини стола а врх додирује врх главе Анђела у средини, тај једноставни геометријски лик нам говори да су троје у једном и једно у тројству. Овако круг и троугао се не виде, управо као што се не види ни Бог, који је свеприсутан, иако га ми не видимо.
Форма четвороугла се дотле види добро јер представља оно што је видљиво тј. све створено. Створење је разнолико и раздијељено, тако постоје и различите квадратне форме. Бијела квадратна површна која се не види у потпуности јер је заклањају кољена анђела, указује да земља прима и угошћује невидљиво небо. Наш се Бог не срами доћи на земљу, дати се угостити као ходочасник.
Осмороугаоник означава пунину осмога дана Господњег. Што се тада догађало? Кад је био осми дан? Након седмог и још увијек траје. Што се у њему догађа? Историја спасења у којој ми живимо и учествујемо.
Три путира
Велики путир који се може угледати у угловима ликова анђела представља како Отац и Дух Свети дају отеловљену Реч која стоји у средини.
Путир који се твори од столњака на којем се налази посуда с месом, а столњак додирују кољена анђела слика су Еухаристије која је центар гибања читаве кружнице.
Путир насликан на поду између постоља, представља простор где се може приступити и ући у дијалог љубави, препустити рукама Духа да нас обликују, пребивати у Божјој близини. Кољена су нам тада постављена до предњег дела олтара на којем се налази мали прозор. Он подсећа на то да се у сваком су олтару полажу реликвије мученика.
Али, ако проматрамо крила анђела ,онда су и она постављења у форми путира.
Симболи пастирских штапова и хаљина
Иако су сели за сто, анђели не одлажу своје ходочасничке штапове. Држе их у левој руци, спремни за устајање и наставак пута. Што нам то говори? Бог је увек у пролазу. Он пролази. Када пролази није наметљив, него му ми требамо посветити пажњу и гостопримство, иначе можемо пропустити прилике његовог пролаза.
Штапови на врху имају орнамент попут краљевског жезла. То нам говори да ми Бога можемо звати краљем, али се изнад свега према њему требамо опходити као према Краљу. Штапови су обојани у црвено, нису златни попут краљевских који су често пута симбол насилне моћи. Ови су црвени, што је боја мудрости која љуби, и то љубављу која је стрпљива. Такво је краљевање Божје.
Сваки је анђео оденут у тунику и плашт. Туника указује нарав. Плашт се за разлику од тунике код сваког анђела добро уочава и то одело представља и показује улогу, задатак, мисију и нарав. Сваком анђелу је једна од ових хаљина плаве боје, боје неба. То што сва три анђела имају хаљину плаве боје говори да је Бог један. Три анђела нам показују једнога Бога који нас љуби с три различита срца. Три нам анђела показују љубав Божју, заједништво трију Божанских особа.
Христос – прави човек
У центру се налази анђео одевен у одело снажних боја које привлаче поглед. Сав његов лик није видљив. Нижи део и ноге су му скривене бијелим столом који дели и сједињује све три особе. То нас подсећа да Сина Божјега његови савременици заправо нису никада у потпуности успели видети – схватити. Његова туника је широка свечана. Тамно црвене је боје која подсећа на проливену крв. Златни епитрахилон означава Христово краљевско свештенство. Епитрахилон нам говори да је Он примио сву власт од Оца. Он је Божанска особа и то нам потврђује боја плашта.
Овај нам анђео каже како је једна од Божанских личности – човек, и то прави човек од крви и меса, човек као ми, који може умрети попут нас. Тамно црвена боја нам говори о смрти човека који умире за љубав. Погледамо ли главу овог анђела видимо да је сва наклоњена према другоме и то нас просветљује о самој особи Оца. Син воли Оца, то се види по његовој отвореној спремности према Оцу. Син поклања потпуну пажњу речи коју му Отац упућује.
Отац
Анђео према којем Син гледа с понизним поштовањем, с предањем потпуним и пуним љубави помаже нам контемплирати Оца. Туника овог анђела је плава и скоро сакривена. Бога Оца нико никада није видео. За узврат има плашт у којем се прелијевају различите боје. Плашт сакрива интимност његове личности и објављује славу. Плашт представља сво Божје дело. Представља целокупно и величанствено створење. “И небеса славу Божју објављују” Свако Божје дело показује његову присутност, његову мудрост, његову љубав и његова невидљива савршенства.
У овом лику анђела имамо Оца који зна стварати, но више од свега он зна подржавати све створено својом љубављу. У овом лику можемо видети с којом пажњом и понизношћу он врши улогу Оца. Он је извор живота, његов први покрет је љубав којом благосливља земљу. Његова се рука благо уздиже према столу који представља земљу и благосливља је. Његова рука је усмерена према и Сину, који је пажљив и спреман. Сав лик Сина говори – “Ево ме долазим”. Проматрајући га, као да се чује вечни Амин према Вољи Божјој. И Син благосливља, он ради оно што види да Отац ради, јер “ко види Сина види и Оца”.
Дух Свети
Трећи анђео прихвата, признаје и наставља покрете љубави прва два анђела. Плава туника се добро види, јер је улога Духа Светога показивати и подстицати на веру у Бога, поучавати и подсећати на Реч (Ив 14,26), а његов зелени плашт говори да је Дух Свети онај који даје живот. Боја његовог плашта се шири према поду. Тиме се показује да његова свјетлост и његова топлина обавијају све, обнављају све на непрестану славу Божју. Дух Свети нас обавија и прожима када се попут Сина потпуно предамо Оцу, када попут Оца дајемо своју љубав људима.
Ако се затворимо и жалимо, ако се одбијамо предати, тада се затамњује наш поглед, а у срце се враћа жалост. Ова трећа Особа како нам показује њен покрет прихвата Вољу љубави коју Отац упућује Сину, а коју Син чини својом. Рука анђела живота је положена на сто – олтар и води према благослову двојице других анђела, води према одредишту. Дух Свети је онај који даје људима способност приметити љубав којом су љубљени. Његова свјетлост даје отворити људима очи да у Богу виде тату који их љуби. Његова снага испуњва људска срца да могу другима пренети оно што су видели.
Огледало
Из Светога писма знамо да Син Божји седи с десне Очеве. Како то да га Рубљов овде поставља с леве? Није превид или грешка, јер овде Рубљов следи св. Павла који каже да ми Божанску стварност видимо као у огледалу, а у огледалу се види на обрнут начин.
Изван круга
Изван круга и троугла, али у савршеној хармонији с њима, примећујемо ликове који имају улогу додати нешто овој поруци. Све створено које произлази из Божјих руку показује и траг је који упућује на његову лепоту, величину и љубав.
Иза главе Духа Светога видимо нешто недефинисано. Је ли планина, пламен, или замах ветра. Може бити планина, јер у тишини планине Дух говори и делује. Може бити и пламен јер је Дух Свети попут ватре. Он је као пламен који силази на главе апостола. Он је ватра која осветљава нутрину оних који је приме док не угледају љубав и њен смер. Он чисти и обнавља. Може бити и удар ветра, јер је Дух Свети попут ветра, не може се ухватити. Дух је замах ветра љубави, који носи. Ако се ја зауставим како би се дивио себи, излазим из динамизма удара љубави. Овај ветар дува према Сину, јер је он достојан пажње. Он је мета нашег разматрања и контемплације. Дух увек носи да гледамо Сина.
Иза Сина се налази зелено дрво, његова је крошња покренута Божанским вјетром. Аврам анђеле поставља под храст мамбре. Осим што овај храст симболизује дрво крста, оно овде постаје дрво живота из Раја, које производи плодове живота, а његови листови су лиек за сваку болест. Плод тога стабла је Исус Христос, а листови су сакраменти. Ветар Духа светога гура крошњу према кући и тако оријентише наш поглед према пребивалишту које је Отац припремио. Он ту отвара прозоре и врата како би нас прихватио. Ова кућа прима све људске синове који су постали Христова браћа и њој добијају љубав Очеву. Кућа није само дело Божје као што су то ветар и стабло, она се изграђује и људским трудом. Тако је Црква грађевина која је већ готова, али је још увијек у дорађивању и изградњи. И свако од нас је један живи камен.
Постоји ли место за нас
Како бисмо ми волели ослушнути и из близине видети што раде и што говоре њих Тројица. Ми се обично волимо неопажено приближити, онако са стране, али је немогуће ући у интимност њиховог заједништва од позади, јер нам крила анђела спречавају да ишта видимо или чујемо. Могуће им је приступити само од напред. Можемо стати само испред њих. Препуштени проучавању њихових погледа. Само то место ми допушта ући у дијалог љубави тројице анђела који говоре љубав и слушају љубав, ширећи је око себе.
Кад клекнемо у средину овог доњег путира, видимо да је то место из којег могу пити Сина Божјега, могу пити његову љубав сачињену од понизности и благослова. Док пијем, и ја постајем пиће које се троши попут зрна које жели донети род. Спуштајући поглед према кољенима видимо како она додирују олтар с прозорчићем кроз који су прошли сви они који су се истрошили и који су попут Христа дали свој живот. Прозорчић, као да нас позива и подстиче – кад су могли “ини и ине можеш и ти”…

извор

– Постоје ли нормални страхови?
– Наравно. Страх је, уопште говорећи, веома важно за прилагођавање. Захваљујући њему сва бића, и човек и животиња, избегавају опасности.
– Како знати да се у страху појавило нешто патолошко? Рецимо, човек је већ узео кредит и десило се нешто, те је могуће да остане без посла. Дакле, постоји реалан ризик да ће човек имати проблем с враћањем кредита и да неће моћи издржавати породицу. Један човек може у тој ситуацији да буде мање-више смирен, а други веома нервозан.
– Таква ситуација би забринула сваког од нас. Стабилан човек ће с времена на време размишљати како да изађе из те ситуације, разматраће различите могућности, вршити претпоставке и релативно лако може да прекине тај мисаони процес у моменту када он није актуелан. 
„Сада је субота вече и свакако ништа не могу да урадим. Сада могу само да гледам филм, да се играм са дететом или копам по башти.“ Страх постаје патолошки онда када не пролази ни у каквим околностима, чак ни онда када тренутно не покреће ни на какву активност.
– То јест, главни је момент – способност пребацити пажњу на нешто друго?
– Способност управљања својим стањем.
– Хајде да издвојимо особине човека или узроке због којих је један човек у већој мери подложан страху него неко други.
– Забринутост и страхови човека се повећавају уколико он генерално осећа да је неисправан, лош, неперспективан. Ако он подсвесно очекује да га други могу осудити, критиковати за неуспех, наћи му да нешто не ради исправно. Ако професора математике упитате: „Јеси ли ти уопште учио таблицу множења?“, он ће се осмехнути и рећи: „Знаш, вероватно нисам био на том часу.“ А ако 
то исто упитате лошег ђака, он ће поцрвенети од стида.
– Је ли то општи принцип формирања забринутости који се односи на све животне ситуације?
– Да, то је општи принцип. Степен страха и забринутости који су код нас изазвани различитим околностима зависи од тога колико је човека задовољан собом, од тога чиме се он бави и колико се осећа социјално позитивним.
– На који начин човек треба да се мења како би се ослободио разних страхова, забринутости и постао отпорнији?
– Човек треба постати позитивнији, пријатнији за околину. Што је страх јачи, то су спасоносна средства једноставнија: уступити место у метроу, дати првенство пролаза некоме, упутити садржајан (а не формалан) комплимент, помоћи понети нечији пртљаг. Фактички, најједноставнија врста помоћи људима јесте укључивање у њихов живот.
– Дешава ли се да човек себе сматра потпуно социјално позитивним или чак добрим човеком, а да уз то ипак осећа страх?
– Да, веома често, али то само значи да човек има погрешну представу о себи. Сви људи себе сматрају добрима, чак и они који нама са стране изгледају сасвим „лоши“. То је важна илустрација колико је непоуздано наше уобичајено мишљење о себи: „Ја сам добар човек“. Наравно, не треба увек себе сматрати свесно лошим, не. Али, ради сопствене отпорности треба се ослањати, не на умирујући унутрашњи глас, већ на неке објективне показатеље. Најједноставнији од њих је саосећање. Каква је моја реакција на туђи погрешан поступак: да ли осуђујем или саосећам? И није важно зашто осуђујем човека важно је да осуђујем. Није важно зашто помажем човеку 
– важно је да му помажем.
Да бисмо били отпорнији, да би нас стрес мање парализовао, да бисмо мање цупкали ногом седећи испред телевизора, да би нас мање обливао хладан зној због брига, треба што више вежбати своју саосећајност. То је физиолошки механизам, тако функционише наша психа.
– Шта ви мислите о примени арт-терапије у лечењу страха?
– То је оно што се назива симптоматско лечење. То јест, оно ублажава симптоме, али не лечи саму болест. Попут штаке или гипса. Помаже да се преживи тешко стање. Арт-терапија може променити емотивно стање човека, али не и његов животни став. А за трајну корекцију је неопходно управо ово друго.
– Радили сте у кризним подручјима, тамо су вероватно многи људи патили од страхова. Које сте методе тамо користили?
– Између осталог, користио сам и арт-терапију. Уопштено говорећи, често примењујем арт-терапију, и ликовну и позоришну терапију. Деци-таоцима, која су преживела терористички напад и својим очима видела како људи гину, која су се нашла у животној опасности и слично, потребна су, пре свега, „средства против болова“. 
Она цртају своју победу над терористима, над бандитима. Од тога полако пролази тешко стање, нестају главобоље и ноћне море.
Али, како бисмо постигли трајну промену на боље, ми са том децом и омладином радимо нешто друго: постављамо их у ситуацију у којој они пружају помоћ другој деци. На пример, водимо их на путовања на којима они брину о млађој деци или деци инвалидима. То је оно што истински повећава њихову отпорност на стрес.
– Цртеж победе над терористима је умесан када постоји траума из прошлости коју треба излечити, а
не онда када човеку треба помоћи да у будућности мање пати од страхова?
– Да, управо тако. Цртежи су корисни онда када треба брзо отклонити посттрауматски синдром.
– А да ли је и у раду сљудима који су преживели ратне околности или се тренутно налазе уњима, делотворна та иста социјална позитивност, брига о другима?
– Да. На пример, дете се веома много плаши мрака или самоће. А претпоставимо да су у његовој свакодневици такве околности неизбежне – родитељи морају изаћи у двориште, а он се тада плаши. Њему у томе може помоћи ова „техника“: Узмемо неку плишану играчку и тешимо је. Ако нема играчке – можемо узети било шта, јастук, оловку... и говоримо: „Ово је меда и он се много плаши да остане сам, плаши се мрака, плаши се да се иза ових завеса неко крије. Хајде утеши га.“ И дете га теши: „Види, ја сам ту с тобом, не дам те никоме. Хоћеш да сада склоним завесе па да видиш да тамо нема никога?“ То за дете мења ситуацију из корена – оно истог тренутка почиње да се осећа самоувереније и сигурније.
– А како радите са страховима одраслих?
– На исти начин. С одраслима је једноставније јер су они сами господари својих околности и ситуација. Али треба додати и ово: на отпорност од страхова, стреса, код одраслог човека утиче не само тренутна социјална позитивност него и његов културно-образовни профил.
Стрес много лакше парализује оне људе које је живот ограничио у развоју. Једна од група које су у психолошком смислу највише страдале у терористичком нападу у Беслану, биле су, колико год то чудно звучало, домаћице. А њих је тамо било много. То су особе којима живот није дозволио да се развијају. И обавезно је потребно лечити ту „авитаминозу“.
А како то радити, одакле почети? Треба почети учити било шта, без претензија да то постане професија, будући посао и слично, већ само зарад учења, ради одржавања менталне кондиције. Пожељно је да то буде управо неки ментални труд, а не плес и слично. У том смислу се најефикасније показало учење математике и страних језика.
– На који начин интелектуални развој јача отпорност према страховима?
– Показало се да, што је видокруг човека ужи, што је мање ситуација које човек може да замисли, макар и на основу туђих искустава или примера из књига, то су страшније његове представе о обичним и ванредним ситуацијама.
Узмимо за пример војнике, они се добро сналазе у опасним војним акцијама, али се слабо сналазе умирним, суптилним ситуацијама у којима је потребна много већа флексибилност. Што је шири видокруг, то је човек флексибилнији. Лакше му је да се прилагоди новим условима, новим саговорницима и самим тим је и отпорнији.
– Постоји мишљење да је сваки страх повезан са страхом од смрти. Да ли сте сагласни с тим?
– Рецимо овако: скоро сваки страх је страх да ће мој организам бити угрожен, чак доведен до лишавања живота. Страх да ће ме казнити, ударити, лишити хране, учинити нешто лоше... На крају крајева – да ће ме лишити живота.
– Постоји ли неки специјални начин рада управо са страхом од смрти?
– Страх од смрти је, опет, нормалан и неизбежан. Али он такође може бити мањи или већи – пре свега у зависности од тога колико се човек остварио. Када човек осећа да се није остварио, мисао о смрти код њега изазива паничан страх. Ова мисао, разуме се, ником није пријатна, али што се човек више остварио (а то уопште није исто што и бити „успешан“!) то се он спокојније односи према неизбежној будућности. Осећај остварености га не ослобађа од тог страха, али умањује његов интензитет.
– А зар се човек не може осећати оствареним и без да буде социјално позитиван? На пример, мушкарац своју реализацију често види у успесима на послу, а жена у породици и деци...
– То, у ствари, и јесте социјална позитивност. Ми смо до сада говорили о њеним најједноставнијим облицима којима се она, наравно, не ограничава. Успех у професији је једна од најбољих начина, јер шта значи бити социјално позитиван, него бити користан за друге људе.
Друга је ствар што понекад долази до бркања појмова „позитивност“ и„успешност“. Успешност је, за разлику од позитивности, пре свега за самог себе. Такво бркање појмова није тешко приметити када човек који је одличан стручњак са успешном каријером уз све то бива непријатан према својим укућанима. У таквим, нажалост, честим случајевима, човекова забринутост ће бити прилично висока и страхови и напетост ће га стално пратити.
– Да ли неизвесност шта ће бити у будућности повећава страх?
– Да, неизвесност плаши.
–Претпоставимо да је ратно стање. Човек никада није живео у ратним условима и не зна шта ће се деси ти с њим, не зна како да поступа. Или, човек се плаши да изгуби посао и остане без новца. „Како да поступам у непредвидивој ситуацији?“ Шта нам можете рећи о вези између такве неизвесности и страха? Можемо ли помоћи човеку да преброди страх, ако га посаветујемо да направи план својих активности?
– Наравно. Добро је да имамо план својих активности у овој или оној ситуацији, да замислимо могуће варијанте и испланирамо поступке. Што се човек више труди да испланира свој живот – предстојећи дан, недељу, месец, годину итд. – забринутост је све мања.
– Да ли ви радите са таквим особама које се плаше да изађу на улицу, да комуницирају са другима? Или је то ближе психијатрији?
– Не, не. Ја не мислим да је то ближе психијатрији. Радим са њима. Управо такви људи и јесу тема нашег данашњег разговора. Све што смо рекли се у потпуности односи и на њих. Страх од ништавности и бескорисности постоји код свих нас, само што поприма различите спољашње облике: једни се плаше јавног превоза, други – ватре, трећи – мрака, четврти – непознатих људи итд.
– А ако они буду снагом воље покушавали да, без обзира на свој страх, путују јавним превозом, разговарају са људима и слично, да ли ће им то помоћи?
– Ја не верујем у ефикасност таквих напора.
– Значи, човеку који се затворио у своја четири зида, погрешно је и бескорисно говорити „Изађи међу 
људе“, што обично и саветују, већ треба рећи „Изађи и помози људима“?
– Управо тако. Уопште, у покушајима да се помогне не треба полазити од „лекција о здравом животу“ нити од насилног извлачења из уточишта у које се човек склонио због страха. Прво му се треба придружити у том његовом уточишту и уверити га у безопасност, пре свега, безопасност комуникације с вама, с оним ко с њим улази у контакт. Просто, треба проводити време са њим, гледати серије, чаврљати о ономе што је њему занимљиво итд. Кувати му чај и хранити га сендвичима. И не давати никакве савете, чак ни оне добронамерне. Треба га придобити и чекати да сâм затражи савет.
– Судећи по томе што је страх код таквог човека попримио такав крајњи облик, вероватно је код 
њега и крајњи степен егоизма. То јест, човек не даје ништа околини.
– Да. Само је боље називати то не егоизмом, већ недостатком укључености. Мени се чини да тај израз више одговара, мада је то субјективно.
– Од чега зависи та укљученост човека?
– Од присуства одређеног унутрашњег ресурса. Укљученост у живот других је биолошко својство друштвено организованих живих бића, оно је генетски у нас заложено. То је просто конструктивно понашање живог бића које је неопходно за опстанак популације. О истом се може говорити и као о садржајном и несадржајном понашању.
Какво је то садржајно понашање? На пример, једна јединка види да је друга јединка пала. Подигнути је или јој помоћи да се подигне – то је чисто садржајна реакција. Ту су неумесне приче о некаквом алтруизму, моралности и др. А у којим случајевима јединка не реагује тако? Када је одговарајући ресурс истрошен, када јој је или физички тешко да некога подигне или психички, ако се ради не о физичком паду, већ о нечијем лошем расположењу.
– Узмимо преступника као пример социјално негативне особе. Он је безосећајан, краде и вређа друге људе, уместо да их „подиже“. Да ли то значи да је такав човек подложан страховима?
– Да, наравно.

Александар Колмановски

(из књиге Компас за душу)

Као што је и Свети Јован Рус, ратник и чудотворац, бранио Косово и Метохију и након тога се приказао верницима у Грчкој, тако је и Свети Димитрије, на дан када га Православна црква прославља, бранио српски народ у Херцеговини. Тог дана се појавио и у цркви у Солуну и верницима рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне. Тамо је борба за Православље!“

Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.

У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка Иконама Светитеља. Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет. Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“.

Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“. На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго, молили у тишини. Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.

То је била година Првог српског устанка.“

Догађај се збио у Солуну пре славе Светог Димитрија, 1992. године.

извор

Да ли је криво вино због пијанства? Да ли су криви ножеви и друго оружје за убиства? О чему се ради? Како да се направи правилно разликовање? Свети Јован Златоуст како само он уме објашњава нешто што можда многима није јасно данас. Прочитајте расуђивање овог стуба Православне Цркве.

„Слушам како многи … говоре: нека је проклето вино! О, глупости; о, безумља! Други греше, а ти прекореваш дар Божији? Какво је то безумље? Зар је вино, о, човече, узрок таквог зла? Не, није вино, већ неуздржање оних који злоупотребљавају вино. Дакле, боље реци: нестани пијанство, пропадни раскоши! А ако будеш рекао: пропадни вино, онда можеш након тога рећи и: пропадни гвожђе – зато што постоје убице; пропадни ноћи – зато што постоје лопови, пропадни светлости – зато што постоје клеветници; нека погину жене – зато што постоје блуднице. На тај начин ћеш на крају пожелети да истребиш све. Међутим, ти немој поступати тако – то је сатански дух. Немој презирати вино, већ презири пијанство. Када пијанац дође себи, опиши му сву његову срамоту. Реци му: вино је дано за увесељавање, а не да ти се смеју; дано је за јачање здравља, а не да би слабио дух. Бог те је почаствовао овим даром: зашто неумереном употребом овог даром срамотиш себе? Послушај шта говори апостол Павле: „Више не пиј само воду, него пиј по мало вина, због свога желудца и честих болести својих“ (1. Тим. 5:23). Ако овај светитељ, чак савладан болешћу и честим немоћима није употребљавао вино, док му није заповедио учитељ, какве ћемо осуде онда бити достојни ми који се и здрави напијамо? Тимотеју је речено: „пиј по мало вина због свога желудца“; а од вас ће свакоме који се напија, апостол рећи: употребљавај мање вина, јер се од пијанства рађа блуд, псовање и друге нечисте похоте. Ако не желите да се уздржите од пијаства због тога, онда се уздржите макар зато што оно буди гнусне похоте. Вино је дано ради весеља – написано је „вино весели срце човеку“ (Пс. 104:15), а ви и ову његову добру особину кварите“.[1]

[1] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolk_51/57

извор

Читајући јеванђелски одломак о апостолу Петру који је ходао по води ка Христу, а потом почео да тоне, враћамо се мислима на симболични призор животног мора.

Да не бисмо потонули у овом мору, потребно је имати срце окренуто Христу. „Горе имамо срце“ – чујемо сваки пут пре почетка Евхаристијског канона. Наш ум, попут жене Лотове, вуче нас на дно, плашећи нас сенкама опасности и страхом од мука. Само живот без роптања и прихватање воље Божје као своје сопствене може нас сачувати од тонућа. Потонуће у овом путовању доживљавају они који су јако привезани за ствари и послове овога света. Надвласт земље се може победити само ако дух непоколебиво живи у Богу.

Баласт који вуче на дно

Привезаности су тежак терет који не дозвољава ходање по води. Ум препун вести, сувишних информација, страха и брига – најтеже је оптерећење у овом путовању. Размишљања о духовном могу забавити наше его, али не приносе души корист. Боље је учити да живимо у Богу тихо, мирно и молитвено.

Подводне пећине које вуку потонуоце на улазу носе натпис „задовољство“, а на излазу „разочарање“. Младост је с главом уроњена у ову мочвару, старост је везана бригама, а само у зрелим годинама, након много разочарења, још се може изаћи на обалу истине.

Вера није знање, већ суштина

Она се проверава у тешким околностима. Знање је као слика воде на платну, а вера је живо извориштe од кога се увек може напојити.

Наш главни непријатељ је егоизам

Христос нам је заповедио да волимо једни друге, али није дао упутство како то чинити. Зато сваки човек љубав схвата на свој начин. Међутим, истинска љубав не нарушава слободу. Љубомора и жеља за поседовањем нису љубав, већ егоизам – наш највећи непријатељ.

Егоизам је убедио наш ум да светост није за нас, да „није наша мера“.

Самољубље и самосажаљење уплашили су нас мукама које нас наводно чекају на путу ка Богу. Уживање нуди „изградњу кућица“ код кратера вулкана, јер „ту нам је добро“. Уместо спасења, човек се крије у кућицу од илузија, надајући се да ће некако проћи. Али у дубини душе зна: неће проћи. Врата за бекство су унутар нашег срца. Тамо нас чека Христос.

Спасење је могуће само сада

Већина људи жели бољи живот, ретко ко жели спасење. А спасење се не може догодити ни јуче ни сутра – само сада.

Само сада можемо се сећати Бога и победити свет силом Христовом.

Само сада можемо добити слободу од помисли, потопити ум у срце, изговарати Исусову молитву, опростити и пустити све увреде. Бог је са нама само сада и ни у једном другом тренутку. Али ђаво нам преко сећања и маште вуче пажњу у прошлост или будућност, не дозвољавајући да живимо у садашњем тренутку.

Како доћи до мира?

Прихватити срцем и разумети умом да Бог све уредно израчунава и да никада не греши. Тада ћемо ходати по таласима животног мора, схватајући да то не радимо својом снагом, већ благодаћу Божјом која спасава све који јој верују.

Протојереј Сергеј Успенски

извор

Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа.

Настала су страшна времена, о којима је и Сам Господ говорио, док је указивао на знаке Свог Другог доласка. Тада је, између осталог, и ово рекао: И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога, и омрзнуће један другога… и зато ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. У ово наше време, управо то и гледамо! То је оно што изазива патњу у нашем срцу, оно због чега нам се срце цепа.

Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Народи живе по законима свеопштег непријатељства, уместо по закону Христове љубави. Онај ко у новинама прати шта се у свету догађа, згрозиће се кад види како сатанска лаж и неправда тријумфују и како велике државе подстичу на политичко насиље, које је заиста за сваку осуду.

Шта треба да чинимо и како да живимо? Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову.

Како то учинити и коме се уопште љубав дарује?

На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута, без обзира на страдања и прогоне који му прете.

Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А, будемо ли упорно и без стајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи.

Како је могуће волети људе који нас мрзе?

Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли? Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?!

Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу према њима.

Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га.

Како се он понео према разбојницима?

Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни Серафим са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му је их је жао, што значи да их је волео. Такво осећање показивали су многи, заиста многи светитељи. Они су се управо на такав начин односили према онима који су им велико зло наносили.

Управо тако и Сам Бог трпи грешнике. Трпео је чак и тако страшног разбојника какав је био Варвар, разбојника који је три стотине људи убио, а потом се покајао. Богу је принео такво покајање које ми ни замислити не можемо, и Бог му је опростио и тако га силно заволео да му је и дар чудотворења даровао. Будући да је Сам Господ тако дуготрпељив у односу на тешке грешнике, како онда да се ми усудимо да их мрзимо и проклињемо? Треба с њима да саосећамо, а саосећање је један од облика љубави. Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити него што је преподобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију.

И, нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер, љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили. За такву љубав молите се сви речима Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога, дух љубави даруј мени, слуги Твоме! И даће вам Бог дух љубави!

Свети Лука Кримски

Извор: Фондација Пријатељ Божији