Овим речима Владика јегарски Порфирије у разговору за Информер подсећа на значај Божића, најрадоснијег хришћанског празника.

- Тај догађај је и најсилнија пројава љубави, јер Бог је постао човек да би најснажније поручио човеку да је уз њега у било каквим тешкоћама и искушењима, макар се чинило несавладивим, као што се нама као народу, али и појединицима, то чини поседњих година.

Значи, ипак има наде...

- Осврћући се на оно што нам се догодило у последње време или планирајући будућност, најбоље је да то чинимо обасјани светлошћу Божића, са пуним уверењем да је „с нама Бог“ и да уз Његову помоћ нема несавладивих препрека.

Да ли смо коначно кренули напред?

Обузети свакодневним бригама ми и не примећујемо да смо ипак постигли мали, али значајан напредак. На пример, начин на који се обављају консултације о платформи о Косову и Метохији најбољи су пут да се постигне апсолутно неопходни консесуз најважнијих политичких и друштвених чинилаца и, чини се, да смо на добром путу да се то и постигне. Затим, опоравак привреде и економије једноставно је немогућ без правне државе.

Мислите на започету борбу против корупције?

Свакако да је борба против корупције, око које је консензус већ упостављен, почетни услов који ће довести до амбијента у коме ће владати правна сигурност. Правна сигурност је основа за социјалну правду, а социјална правда отвара могућност да млади, уз помоћ оних који их васпитавају, лакше схвате да успех, профит и уживање по сваку цену нису најважнији, можда нису уопште важни, јер, по Христовим речима „не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Божјих“. Морамо се васпитавати у духу љубави према ближњем.

Може ли и како Црква да помогне држави?

- Сарадња Цркве и државе, по европском моделу кооперативне одвојености, може донети пуно добра. При том не мислим само на српски народ, него на све житеље наше Отаџбине.

На шта мислите?

- Унапређење међунационалне и међуконфесионалне сарадње, заједнички је задатак Цркве и државе. Затим, разни видови човекољубиве, хуманитарне делатности, пружања помоћи социјално угроженим категоријама. Један од важних, по мени заједничких, задатака је и очување и унапређење јединственог српског духовног и културног простора, у српским земљама и крајевима, али и међу Србима у расејању. Живимо у различитим државама, али морамо очувати јединствену културу и вредности које су нас саздале и очувале кроз историју.

Шта бисте за Божић поручили читаоцима?

- Призивајмо Бога у било каквим околностима живели, зато што је Он увек са нама. Када нас преплави осећај немоћи и изнемоглости знајмо да постоји светлост која светли у најгушћој тами. Ту светлост, светлост Божића, доживећемо у Цркви Његовој. Све вас поздрављам радосним хришћанским поздравом Мир Божји - Христос се роди!

Извор: Информер, 6. јануар 2013. године, страна 6

СПЦ

"О покојнику све најбоље"

Када је убијен премијер Ђинђић можда стога што је тадашња тренутна власт била његових колега , можда и не , углавном медији су се утркивали који ће га представити у што бољем светлу за живота јаче и строже осудити убицу а са њим и неке неистомишљенике тадашњег режима.

Милошевић није имао ту "срећу" да га медији прослављају као страдалника, јер је већ у то време преузета матрица запада о "злом балканском касапину" који сноси сву кривицу за све. Те један писац рече како ипак Милошевић није заслужио да буде сахрањен у дворишту као канаринац ако ни због чега другог оно барем зато што је био легално изабрани председник ове државе.

"Добар овај Пантелија"

Врхунац циничног изругивања српским нормама понашања у смртним случајевима је дат у филму "Маратонци" . Дакле није да нам није непознато да ни покојник није светиња само зато што је покојник , ипак некакав пијетет и најокорелији српски циник не може сакрити. Просто то нам је традиција и култура.

Али можда и нешто више од тога. Јер као што рекох сурово српско умовање , на ветрометини светских збивања обликовано , народа који је изгради кућу на путу , није навикло да претерано икоме верује. Те је стога једини озбиљан критеријум нечијег човештва - његова смрт.

Дакле ипак о покојнику све најбоље?

Па, не баш. Тачније, о покојнику све најреалније. Но и за то треба времена. Јер рецимо од како је умро "друг Тито" , до данас није било неког реалног сагледавања ове појаве у нашој историји. Или су га с једне стране жестоко осуђивали или су га с друге стране нашавши се у још горој ситуацији ваздизали у небеса. Но у оба случаја повод је био субјективан. Суд о овој историјској личности вероватно ће најбоље дати неке будуће генерације које неће имати разлога да буду субјективне. Но на крају крајева он и није био наш.

Овај метод постхумног утврђивања нечијег човештва може да се примени обичном контемлацијом и на тренутно живе људе. Рецимо политичаре. Дакле замислимо шта би народ рекао да је овог момента умро неки од политичара, рецимо Дачић ? Или Вучић .Или Ђилас, Тадић... Или нека друга позната личност. Немора бити политичар. Не верујем да би се нешто прославили својом смрћу дотични политичари , као што се нису ни њихови претходници прославили. Али зато о Карађорђу рецимо мало ко је спреман лоше да говори , сем потпуних непознавалаца историје и или неких комплексима ниже вредности склоним појединцима.

Једна од православних хришћанских контемплативних техника се зове " Сећање на смрт" . Управо ова техника доводи онога који је примењује до познања истинске смирености . Јер ставивши себе пред смрт , човек увиђа сву своју сујету и испразне прохтеве и жеље , глупости овога живота , те се сабира у себе и тим сабрањем и трудом почиње бивати усредсређенији и бољи човек. Практично сећање на смрт може да начини од човека корисног појединца за друштво. Камо лепе среће да је српско друштво заједно са нашом елитом боље упознато са овим нашим верским техникама самоспознаје.

Смрћу се не завршава добро дело неког човека , као ни зло дело које је дотични започео за живота. Зато се о многима и после њих дуго говори , добро или лоше. Идеал је за сваког Србина одувек била јуначка смрт , јуначка али и хришћанска . Уверен сам да је човештво неког Србина мерено смрћу велико онолико колико је он собом носио хришћанска начела као човек. Јер "Нема лепше вере од Хришћанске" ...

Жељко,

Поуке.орг

Хришћанска мисао, Ваљево-Београд 2012, стр. 226.

Свети Владика истиче да је Псалтир као књига ушао у богослужбену употребу још од апостолских времена. У Православној цркви се ниједно богослужење на саврашава без њега. У манастирима се Псалтир прочита цео у току сваке седмице. Изузетно по Карејском типику, Псалтир се прочита у његовој испосници целином сваки Божји дан. „Све до друге половине 19. века деца су учила у почетним школама, руским и српским, читање Псалтира и Часослова. И било је мање зла у свету,“ додаје Свети Владика.

„Наш циљ је овом приликом био да уједначимо нумерисање Псалама са словенским текстом, и да српски Псалтир поделимо на катизме ради користи новоначалних по манастирима, као и богомољног народа...“

Наиме, Свети Владика мисли на разлике у нумерисању Псалама у јеврејској Библији и у западним издањима ове Књиге над књигама, па и у српском Старом завету који је знаменити језикословац Ђура Даничић превео с латинског језика, а по налогу протестантског Библијског друштва, с једне стране, и грчког превода Старога завета тзв. Септуагинте или превод Седамдесеторице, настао у 3-2. веку пре Хр. и, наравно, на њега наслоњеног црквенословенског превода, као и руске Библије. У овим двема скупинама Псалми се не нумеришу истоветно, што при њиховој богослужбеној употреби може доводити до забуне. На пример, познати покајни Давидов Псалам у богослужбеним књигама наведен као 50, у српској Библији носи ознаку 51. Псалам.

Даље, Владика Николај је поделио овде изложене Псалме на катизме, њих 20, колико се наводи у богослужбеној употреби, што је такође од значајне помоћи приликом њихове богослужбене или, већ, приватне молитвене употребе.

С обзиром на сврху издавања Псалтира, код Псалама се не доносе натписи са именом писца, углавном Давида, или којим поводом је Псалам састављен или како се употребљава на јеврејском богослужењу („уз жице“, „уз свиралу“...).

Ово издање Псалтира је остварено иждивенијем уредника Мале библиотеке Свечаник (под бројем 39) протојереја Мр Милорада Средојевића.

Језичку редакцију је подузео протођакон Радомир Ракић, и то више граматичке природе. Он пише да је „понекад одступио од ијекавског наречја у присвојним заменицама и придевима у 2, 3. и 7. падежу множине. На пример, не пишемо ‘пет царева хананскијех’, него ‘хананских’ и др. Уместо ’нијесам’ и ’нијеси’ доносимо ‘нисам’ и ‘ниси’ и др.“ Не стоји ‘свјема’ него ‘свима’ итд. Уосталом, овог начела се држао и синодски превод Новога завета.

Уз то, протођакон Ракић је у овом издању донео у подтексту објашњење теже разумљивих, застарелих речи. Слабо ко данас зна значење речи ‘поводањ’ – велике воде, потоп (Пс 89,5); ‘ложа’ – легло дивљачи (Пс 103,22) итд.

Горан Раденковић,

професор Богословије Светога Саве

у Београду

http://www.spc.rs/sr/pslatir_u_prevodu_djure_danichitsha

Када је реч о етичком смислу житија, мисли се првенствено на општеприхваћени, боље речено саборски усвојен Символ вере који пружа одговоре вернику о питањима безусловне вере у Божију љубав, благодат и Свето Тројство. Христос је живо оличење и сведочанство моралног идеала са којим се појединац не може никада изједначити, али у тежњи ка остварењу тог идеала се негде и налази антрополошки гледано, смисао православља. Доментијан попут других писаца, који су писали хагиографије имају у првом плану хришћански модел понашања (живот по Христу), а сама функција дела је, како сам већ раније истакао, у слављењу култа светитеља који се приближио траженом моделу/идеалу и васпитној улози истовремено. Развојни пут Српске православне цркве није само зачет на библијско-догматској реторици већ и у жестокој борби (посебно са Богумилима), а све са задатком стварања националних вредности на темељима хришћанског учења. Један од посебних видова оруђа у тој борби је била црквена књижевност. Доментијаново Житије је препуно цитата и парафраза разних бибилијских поука, те као такво се такође сматра васпитним средством. Зато је посебну пажњу писац морао да води о не сувише слободној интерпретацији хришћанске догме, на првом месту, а потом и итерпретацији осталих дела светоотачке књижевности. Посебно би се могло истраживати о Доментијановом доживљају морала, но како је тема овог рада усмерена на делимично приближну али ипак другачију страну, веће задржавање би више шкодило него користило у овом тренутку. Закључак би био, да Житије има високу етичку вредност са становишта православне вере. Доментијан и сам проповедник не излази никуда из тврдих аскетских оквира у којима је стасавао.

Естетска вредност житија са друге стране је означила почетак многих дискусија које се сукобљавају око једне једине тачке спорења, а то је хришћански доживљај лепоте. Рад који је мени био од непроцењиве важности је већ поменута Естетика Доментијанових житија Милорада Лазића, у којем се додуше аутор позвао на многе радове и истраживаче, али који је својом усмереношћу на Доментијана, расветлио проблем који је до сада био несигурно тло истраживачима. А то је да ли имамо право говорити о доживљају „лепог“ када се ради о Богу. Естетика на тај начин није само решила проблем Доментијана, већ је пружила и подробну анализу естетике аскетског православног човека. Лазић, као основни циљ и покретач Доментијанових естетских потреба, види „насладу“ или како то сам Доментијан зове „божанствено и слатко учење“. „“Наслада“ је код Доментијана посебан квалитет духовног доживљаја који се одиграва у сфери естетичког субјекта.“[1] О проблему насладе су редом говорили: Немесије Емески (око 400.год), Атанасије Александријски, Макарије Египатски, Нил Анкирски који су иначе духовну лепоту дефинисали и као сазерцање. Естетски доживљај код Доментијана је ништа друго до стално кретање између три тачке у линеарној консталацији: од естетског субјекта (у овом случају Доментијана као аутора), преко естетског посредног објекта (лика Светог Саве) до крајње и завршне тачке естетског идеала другачије познатог као „обожење“.(слика1.)

слика 1.

слика 2.

Директна и једносмерна трајекторија пренесена на монашки просветни принцип би значила да је учење естетски идеал манастира (слика 2.). Управо је то она недељива спрега поменута раније о естетском и етичком оставреном у једном – учењу. Милорад Лазић каже:“Негирајући чулноопажајну лепоту света, естетика аскетизма је заправо учење о лепоти живота у благодати“[2] , а нешто даље у тексту износи: „У аскетском смислу „свет“ је схватан као задовољење страсти и пад у безлично антиестетско “.[3] Само поље деловања и задовољења естетских потреба је метафизичког карактера, те и не чуди толики отпор при читању, како га малобројни често називају и заморним. Остављајући се наивних и непромишљених закључака читати Доментијана сугерише на разумевање личности писца и разумевање његових духовних потреба и тежњи. Само на тај начин је могуће открити неслућене просторе Доментијановог талента упоредо са спознајом основа хришћанске естетике, а то је по закључку Лазића, са којим се и сам слажем, чин обожења као врх естетике.

Богатсво једног дела се открива постепеним тумачењем, с тим што тумачење често, а можда и увек, значи поистовећивање са писцем, јер оно што је једном вредно живота другом је само заморно штиво. Доментијаново Житије стога има двоструку вредност, профану и световну, уметничку и религијску. Изазов који са тешком муком савладавају писци широм света, те се тако можемо подичити једним великаном српске књижевности који је својим делом савладао изазов знатно пре других.

[1] Милорад Лазић, Естетика Доментијановог житија, Октоих, Подгорица 1997, 11.

[2] Исто, 22.

[3] Исто, 37.

Настaвак 20.12.

БЕОГРАД - Летње рачунање времена завршава се сутра, у три сата ујутру, када казаљке на часовницима треба померити за један сат уназад, односно са три на два сата ујутру, саопштила је Дирекција за мере и драгоцене метале.

Летње рачунање времена у Србији почиње у последњој недељи марта, а завршава се последње седмице октобра, на основу Закона о рачунању времена.

Летње рачунање времена, чији је циљ углавном уштеда електричне енергије, код нас је први пут уведено 27. марта 1983. године.

Од 1995. године казаљке на сатовима су померане у последњој седмици септембра, на основу одлука које је доносила влада, а 2006. је донет нови закон у тој области и летње рачунање времена усклађено је с Европском унијом.

"Службено време" у свету помера се унапред у позну зиму или рано пролеће, а враћа уназад у јесен, најчешће за један сат, али тачан број сати и датуми измена одређују се на локалном нивоу и подложни су променама.

Померање казаљки у западној Европи уведено је почетком 70-их година, уз образложење да се тиме "продужава" дан, омогућују уштеде у потрошњи електричне енергије, повећава продуктивност, побољшава прилагођавање људи и радни дан чини ефикаснијим.

Све европске земље користе летње време, а датум померања казаљки различит је од државе до државе, тако да на северној хемисфери летње време почиње последње недеље марта или прве седмице у априлу.

Померање времена се у већини случајева обавља у ноћи између суботе и недеље, да не би изазвало веће проблеме за радно становништво.

Прелазак на летње и зимско време први пут је забележено 1916. године у земљама на северу Европе, а до сада је уведено у око 70 земаља, углавном на северној хемисфери.

Од 2002. године Европска унија, као и остале земље у Европи, одредиле су да летње време почиње последње недеље марта и да се завршава последње седмице октобра.

На јужној хемисфери је почетак и крај летњег времена обрнут у односу на северну. Већина модерних рачунарских оперативних система има могућност аутоматског преласка на летње рачунање времена.

Исланд је једина европска земља која није увела зимско и летње рачунање времена.Израел је до пре неколико година мењао летње време различито од остатка света, због посебног лунарног календара, па већина рачунарских система није могла да прелази на израелско летње време.

Поједини астрономи су, међутим, против померања казаљки и вештачког "продужења" дана, јер сматрају да природу не треба "мучити", макар се то правдало и економском рачуницом.

Нестеровић је заједно са представницима Срба из Словеније Станојлом Ваљевићем и Момом Јоргачевићем предао 700 потписа православних верника који захтевају раздвајање загребачке и љубљанске епархије.

- Дошли смо због цивилне иницијативе која се појавила последњих месец дана у Словенији, а то је да добијемо своју епархију и владику. Мислим да је то је тренутно најбоље решење како би се сачувала српска заједница. Било би добро да имамо високог званичника цркве у Словенији који би комуницирао са властима и објединио све тамошње Србе - рекао је Нестеровић.

Он је додао да би то било најбоље за будућност више од 40.000 православних верника у Словенији.

- Предали смо наше предлоге и шта ми видимо као решење, а на Синоду српске православне цркве је да одлучи шта ће и како ће даље. Ако се овако настави изгубиће се српски језик и припадност српском народу и питање је шта ће бити за 50 година - рекао је Нестеровић.

Станојло Ваљевић рекао је да ова иницијатива постоји већ 20 година.

- Наша иницијатива је спонтана и одраз је стварног стања у Љубљани, тиха жеља која међу нама верницима тиња већ 20 година. После распада бивше Југославије на том простору настале су две суверене државе и наши проблеми се не поклапају са њиховим - објаснио је Ваљевић.

Извор: Блиц

Година је 1989. или, можда, 1990. Родиће се дјеца и добиће имена попут наших. Дјеца ће плакати. Временом ће научити да се смију и да ходају. Одрасли ће их учити да говоре да би им рекли шта је то у животу важно, а шта неважно…

Некако непримјетно, та дјеца ће почети да се претварају у нас…

Година је 2023. Путеви неких одраслих особа са именима попут наших су се разишли. Свако води своју свакодневну утрку ка циљевима које су поставили други, тежећи вриједностима чију вриједност, по навици, нико не доводи у питање. Стазе су замршене да се не примијети да никуд не воде.

Страшну ријеч нађох: навика. Сувише сам се навикао на њу да бих ју истински разумио. Она је најбоље или најгоре што имамо. Једино нас она држи у животу. Када уђеш у неку заиста смрадну просторију, испрва је неподношљиво, незамисливо, ужасно! Заустављаш дах! Не можеш да дишеш! И баш када помислиш да ћеш се сигурно обезнанити, примјећујеш олакшање – ваздух се прочишћава, све је у реду.

Живот је успињање на маглом угушену планину: ако вам иде лако, погледајте боље – можда вам иде низбрдо! Ако више не осјећамо сопствени трулеж свуда око себе, није он ишчезао – ми смо ти који смо се прилагодили. Навикнути на себе, навикнути на навику, не примјећујемо да не примјећујемо. Настављамо живјети зато што смо навикли и онако како смо навикли.

Некад се догоди да нас негдје (ко зна гдје) на тренутак (само на тренутак), додирне лаки налет неког чистог, неухватљивог вјетра. Тада навика начас откаже, али само на час видимо кроз своје кринке, слојеве које годинама таложимо. Већ са првим наредним удахом смо сасвим сигурни да нам се учинило.

Али какве ово везе има и са чим? Можда је боље да се вратимо на причу. Тамо нас чекају одрасле особе које су некад, можда, биле дјеца са именима попут наших. Једна од тих одраслих особа журно корача кроз јесењу ноћ…

Извињавам се, знате ли можда гдје се може откупити изгубљено вријеме? Не знате? Али ја сам сигуран да је то овдје. Ја бих, наиме, купио једно дјетињство. Новац није проблем…

Ви господине, знате ли гдје се може повратити невиност и неукаљаност? Чуо сам да овуда протиче ријека која сапира гријехе. Ни Ви не знате? Али мени је речено да је то баш овдје… Ја бих купио једно прољеће, господине, један април, да будем прецизан. Новац није проблем…

Не! Не! Овај је сасвим посивио. Ја нећу сиви април! А ово небо је блиједо. Не, не, не! Ја хоћу један радостан април.

Госпођо, знате ли гдје се стиче право на срећу? Не знате? Покушајте се сјетити…

А право на тугу? Било би лијепо моћи осјећати тугу; то је тако племенито осјећање.

Не, не желим несрећу! Али, ако бих купио мало чистоте, могао бих да осјетим тугу… Шта? Радно вријеме је готово? Сутра, дакле…

Даћете ми једну душу. Колико је то?

Како не можете?! Али Ви не разумијете! Ја не тражим ништа што нисам имао. Ја не желим туђу душу, само бих своју назад. Продао?! Наравно да сам ју продао! Али сам, у међувремену, умножио своју зараду и сад бих ју хтио откупити. Ево, ту је моја кредитна картица.

И додајте једно пријатељство, једну љетну вече крај језера. (За Љубав, ипак, немам довољно.) И један осмијех, госпођо. Замијенио бих подсмијех за осмијех… Или за сузе, свеједно… Како сутра? Али јуче сте рекли...

Закаснио?! Наравно да нисам закаснио! То што говорите су глупости…

Не схватате, мени је душа потребна вечерас јер, видите, ја сутра нећу жељети душу, бићу заузет другим стварима. Молим вас, госпођо, погледајте ове очи. Погледајте… Некад је у њима био сјај, госпођо. Ни сам не знам засигурно кад је нестао, али ја морам вјеровати да је он некад постојао. Ви не разумијете. Јуче је стигло изненада и затекло ме неспремног, али сутра увијек стиже прекасно.

Губим нит… Заборављам… Ја се морам опрати још ове зимске ноћи јер ћу са изласком сунца, сасвим изблиједјети. Ишчезавам, знам то. Сутра ћу заборавити… Сутра ће све бити другачије… Не… Ноћ… Сутра…

Добро јутро. Откуд ја овдје?

Ох, подне! Касним!

Чекај мало – шта сам сањао?

Било је ту неко дијете…

Да, али ко је то био?

Неки снијег, немилосрдни снијег…

Каква глупост! Па дан је сунчан!

Али ово је важно – је ли то био сан?

Дијете је плакало…

Да ли је плакало?

То је јако важно…

Глупост!

Касним. Шта може бити важније од тога?

Каква је корист од одсањаних снова?

Већ је један.

Устајем…

Одлазим…

Година је 2066. Путеви неких остарјелих лица са именима попут наших су се укрстили. Ко је кривац – случај или нужност? Сусрет их је збунио. Они ћутаху и гледаху у даљину…

Кад би могли нешто да нам пошаљу, шта би то било?

Можда опомена да између свака два дана имамо само коначан број дана и да то морамо знати при сваком издаху или охрабрење да између свака два тренутка имамо бесконачно много тренутака и да за Пут никад није касно.

Можда упозорење да вријеме продајемо без права на откуп или нада да је са душом другачије. Дрхтава ријеч утјехе која, трудећи се да вјерује у саму себе, шапуће да душу нисмо могли продати, јер она никад и није била наше власништво, а како можемо продати или купити нешто што никад нисмо ни посједовали.

Баш ништа нам не могаху рећи. Они само ћутаху и гледаху у даљину…

А можда, само можда, је тако и боље; јер ово је један сасвим обичан четвртак. Још једна прилика за гријех и за оплакивање пропуштених прилика.

Прилика за нека друга имена. Имена чији ће носиоци можда осјећати разлику између вриједности за које вриједи умријети и осталих за које не вриједи живјети…

У живописном Брестовцу, селу у Горњој Гружи, у браку Радисава Урошевића и жене му Саре, 4. јула 1868. године, као четврто дете по реду, родио се Милан, потоњи епископ шабачки. Основну школу је завршио у манастиру Враћевшница, нижу Гимназију у Крагујевцу, а пољопривредну у Краљеву. Одмах по завршетку школе, жени се Драгињом, са којом је добио сина и кћерку, а потом, као ожењен, ступа у Призренску богословију, коју завршава у 29-ој години. Недуго потом му умире супруга, те он одлази код митрополита Михаила са молбом да се замонаши. Митрополит га шаље у Раваницу, где крајем 1897. године прима монашки постриг и добија име Михаило. У пролеће следеће године, бива постављен за старешину манастира Враћевшнице. Под његовим руковођењем, манастир је унапређен у сваком погледу. Поред пастирске службе, унапредио је и манастирску економију, а подигао је и споменик баба Вишњи...

На предлог митрополита Димитрија, а по одлуци Светог Архијерејског синода, и уз сагласност Краљевске владе, изабран је за старешину Српског подворја у Москви 1905. године. Више података о Михаилу, можете наћи на овом линку, а сада полако прелазимо на аероплан...

Наиме, архимандрит Михаило се током свог боравка у Москви истакао својим радом на мобилисању руске јавности и елите и њиховом упознавању о стању у Србији у предвечерје Првог балканског рата. Кажу да је одржао на стотине предавања по Русији, да је прикупљао помоћ за нашу војску у новцу, санитетском материјалу, опреми, уписивао је добровољце... Углавном, тај његов рад није могао остати непримећен код власти Краљевине Србије, тако да архимандрит, отприлике у ово доба, а пре 100 година, добија један врло необичан захтев од српске Владе, а то је да за потребе наше војске, у Русији хитно набави један аероплан. Изненађење је било велико! Ајд` чизме, ћебад, завоји, лекови, ал` аероплан... Еј! Аероплан. Али, наш се архимандрит и ту снашао...

Прво је, обзиром да је имао податке о нашим студентима који су студирали у Русији, обавио контакте међу њима и окупио око себе оне који су се занимали за авијатику. Нашао је двојицу који су студирали у Петрограду и које је позвао да одмах дођу у Москву. Одмах је успостављен и контакт са руском војним властима, и након неколико понуда, одабрана је московска фабрика Дукс, којој је архимандрит и учинио званичну посету. Та фабрика је радила сопствене авионе, а према француским предлошцима и то Њепор IV и Фарман VII. Та два авиона су ушла у серијску производњу за потребе руске војске и иако много бољи од оног којег ће архимандрит купити, једноставно они у том тренутку нису могли бити испоручени Србији. Руси су могли да их за наше потребе направе тек за два месеца, тј. крајем 1912. године, а рат само што није почео. Пратећи инструкцију Владе, а пошто су му Руси предложили некакво решење, архимандрит пристаје на понуду да купи Дукс Биплан. Наиме, тај апарат је током тог лета учествовао на конкурсу за руски војни авион. У суштини он је био копија Фармана VII, али су Руси на основу француског оригинала унели неке измене које су сам апарат поједноставиле. Међутим, француски оригинал је имао ту предност што је приликом пада авиона, "кабина" пуцала на два дела, што је пилоту давало могућност да преживи (падобрани се још нису користили), што руска верзија, односно поменути Дукс није могао. Руске власти су тако одлучиле да Фарман постане руски војни авион, а Дукс је „лежао“ у хангару док се архимандрит није појавио.

Посао је брзо склопљен, а архимандрит је „искеширао“ 30000 тадашњих динара, што је била врло висока цена, за коју су се у Француској могли набавити много бољи авиони, али треба имати у виду опет ону инструкцију Владе да се хитно и по сваку цену набави авион у Русији.

Заборавио сам још да напоменем да је уз набавку авиона, архимандриту дат задатак да „набави“ и пилота (пошто су наши још били на школовању у Француској), што он уз помоћ оне двојице студената и чини. Ангажован је Александар Агафонов, инструктор Петроградске авијацијске школе и Саратовског аеро клуба, тако да су возом, уз благослов архимандритов, пилот и авион послати за Београд, у који су стигли крајем октобра 1912. године.

ИЗВОР: ВАЗДУХОПЛОВСТВО

Оно нас својим изгледом, својим мирисом, својом намјеном, већ овдје на земљи, подсјећа на рај, јер су, уосталом, и наше људске /антропоморфне/ представе о рају нераскидиво везане уз само цвијеће, које снажно у себи и са собом носи симболику вјечног и савршеног, симболику светог и божанског.

Уосталом, и наш животни круг, од рођења до смрти, обиљежен је цвијећем. Станемо ли испред породилишта видјећемо како у њега улазе родбина и пријатељи породиље, носећи, поред осталог, и цвијеће. Исто тако, одемо ли на гробље видјећемо многобројне букете свјежег цвијећа на гробовима наших покојника. Између породилишта и гробља, те двије крајње тачке нашег овоземаљског постојања, цвјетни круг не губи на својој снази, јер су сви наши важнији животни догађаји, примјећивали ми то или не, испраћени цвијећем, јер његова симболика надраста и саме догађаје о којима говоримо.

Цвијеће изражава савршеност савршене творевине, а цвијећем се изражава љубав, поштовање, наклоност... Оно нема употребну вриједност за оног ко га прима, али је порука коју оно носи са собом снажнија од сваке користи. Због тога цвијеће представља слику божанског у нама самима, наш потенцијал савршености, и савршеност Савршеног Господа, Којем су, приликом Његовог уласка у Јерусалим, путеве посули цвијећем. Зато се овај велики празник у нашем народу назива Цвијети, и само цвијеће нераскидиви је дио овог празника, јер га оно употпуњује, осликава и предочава.

У нашој црквеној пракси, историјски је утемељена улога цвијећа, и она није од јуче. Њени су коријени у Светом Писму, гдје, између осталог, и Сам Господ каже: „Погледајте на пољске љиљане, како они расту, нити се труде, нити окрећу; али вам кажем да се ни Соломон у свој својој слави није одјевао тако као сваки од њих“ /Мт. 6, 29/. А љиљани или кринови, о којима се говори у новозавјетној причи, нераскидиво су повезани са Пресветом Богородицом, јер је они симболишу, истичући њену духовну чистоту и вјечно дјевојаштво. И баш због тога, у данашњој Грчкој, угледајући се на традицију која сеже далеко у прошлост, крај чудотворних икона Пресвете Богородице остављају се стабљике љиљана /кринова/, које се на празник Успења Пресвете Богородице, без воде, расцвјетавају у њежно бијеле цвјетове. Тада се освештавају и дијеле вјернима. Чинећи чудо, без сумње, Пресвета кроз цвијет љиљана пројављује своју и љубав свога Сина према човјеку и цјелокупној творевини.

Свети Авва Јустин Ћелијски, одушевљен Богом и божанским у нама и око нас, записао је: „Није ли цвеће најскривенији остатак изгубљеног раја? Није ли у њему рај највише сачувао себе и пренео кроз векове до нас? Зато је, ваљда, и мед од цвећа! Рајска сласт и душа раја – пробија се кроз цвеће, избегавајући да се сретне са људским злом. Јер наше зло и јесте пакао, најпре за цвеће. Јер је оно најосетљивије, јер је најрајскије од свега што постоји у видљивим световима. Ако хоћете да се у овом свету осетите као у рају – живите међу цвећем, са цвећем, цвећем: његовим дахом и његовим духом“. У овим ријечима Авве Јустина препознајемо глас божански у срцу човјековом, који рањен гријехом прародитељским вапије за Небом, гледајући у маленом цвијету велика пространства изгубљеног раја. Зато жуди за цвијећем, да се непрестано присјећа изгубљене отаџбине, и зато живи цвијећем, да би се у Дан Суда обрео у „мјесту цвјетном, у мјесту тихом, гдје нема бола, патње и уздисаја...“

Окружујући се цвијећем, окружујемо се божанским, подстичући спољашњим наше унутрашње бивствовање ка савршености Савршеног Господа, Који нас цвијећем обасипа да бисмо ми, трудом и подвигом, процвјетали, црпећи своје животне сокове са зденца вјечности.

Манастир Клисина

Изабрани страстотерпче (мучениче) Христов и благодатни војнику Христа Цара и

Руске земље,песмама хвалимо тебе,заступника и посредника нашега.Ти пак,пошто имаш смелост пред Господом,ослободи нас од свих невоља да ти кличемо:

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Творац Анђела и Саздатељ све творевине јавио те је руској земљи као храброг војника и непобедивог мученика за веру православну,побуђује нас да те за подвиге страдања твојих овако прослављамо:

Радуј се,јер си од младости твоје заволео Сина Божијега!

Радуј се,јер си од младих година храбро носио Крст Христов

Радуј се,јер си у младим годинама ниси помишљао да скинеш Крст са себе!

Радуј се,исповедниче,призвани од Бога!

Радуј се,јер си душу своју положио за име Христово и Крст Његов!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Свети млади војник Евгеније видећи како се невина крв пролива на земљи Кавкаској, храбро је примио своје назначење да ратује у Чеченији,и био је заробљен од неверних Чечена,ниси се уплашио њихових превара,изругивања и мучења, храбро презирајући неправедни савет њихов певао си Христу Богу:Алилуја!

Разумом и свом душом устремивши се ка Христу Цару,о добри војнику Евгеније,смело си исповедао Христа на скупу безбожних.Због тога хвалећи одважност и смелост твоју овако ти кличемо:

Радуј се,јер си презрео претње нечастивих Чечена!

Радуј се,јер се ниси покорио њиховим саветима!

Радуј се,јер никад ниси помислио да се одрекнеш вере Христове!

Радуј се,јер си и у тамници преумножио љубав према Гоподу!

Радуј се,јер си и другове своје,младе војнике Игора,Андреја и Александра оснажио добрим речима!

Радуј се,јер си омрзнуо издајство и подлост!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Сила Божија која просвећује свакога човека посетила те је у мрачној тамници,о свети мучениче Евгеније,јер укрепљаван благодаћу Божијом ниси се уплашио батинања, саслушавања,исцрпљености од глади и мучења и крст свој ниси скинуо пред злобним Чеченима који су ти због тога главу одсекли;због чега си примио од Христа Бога победнички венац кличући Му:Алилуја!

Имајући ум и срце просвећено Духом Светим,ти си по наговору Његовом (побуђен Њиме) поревновао да се подвизаваш за земљу руску и веру православну,и све до крви био си храбро у вери.Осрамотио си безумље мучитеља и гордост њихову.Због тога те хвалимо, храбри војнику Христов Евгеније,овако:

Радуј се,светла славо мученика!

Радуј се,преславна похвало руске земље!

Радуј се,уздигнути штите на очување побожности!

Радуј се,храбри посрамитељу чеченскога неверја!

Радуј се,достојни наследниче светих војника Илије Муромца,Александра Невског и кнеза Димитрија!

Радуј се,чврсти подражавоче светих мученика Георгија Победоносца и Јована војника!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Безумни мучитељи зажелевши да те убију,свети мучениче Евгеније,жедни крви твоје, као злобни вукови наредили су да тело твоје обесе на справи за мучење истезањем,и да те предају љутим мукама,а ти укрепљаван возљубљеним Тобом Господом са чврстом надом клицао си Му:Алилуја!

Чувши од тебе злобни Чечени који су те заробили чврсто исповедање православне вере још више се распаљиваху злобом, према теби,а највише тиме када си рекао:о безумни мучитељи,пошто ме узалуд мучите,мени је слатко главу моју да положим и да крв своју пролијем за православну веру и моју руску земљу.Због тога ти кличемо,свети војнику Евгеније,овако:

Радуј се,јер си због хрброг исповедања Православља крв своју пролио!

Радуј се,јер си крвљу својом узвеличао славље вере!

Радуј се,јер си одбио да пред мучитељима скинеш свој крст!

Радуј се,јер си одбио да се поклониш нечастивој вери!

Радуј се,покровитељу руских војника!

Радуј се,добри наш учитељу љубави према Господу и родној Русији!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Био си сличан боговођеној звезди,свети мучениче Евгеније,када су у младим годинама проповедао веру Христову усред безбожних Чечена,и љубав према родној земљи Русији си пронео кроз сва изругивања и мучења вапијући Христу Богу:Алилуја !

Видевши руски војници и сви православни људи твоје храбро и неодступно стајање у вери,свети мучениче Евгеније,јачаху у православној вери и у љубави према отечеству своме мнострадалноме и овако ти завапише:

Радуј се,јер имаш у срцу своме љубав Христову!

Радуј се,јер си грејан њоме посрамио своје мучитеље!

Радуј се,јер у небеску војску приводиш мноштво земаљских војника!

Радуј се,јер као Христов војник боравиша са небеском војском!

Радуј се,утешитељу оних који су у тамницама и затворима!

Радуј се,топли заступниче пред Господом и Пресветом Богородицом за руску земљу!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Проповедник силе Крста Господњега јавио си се,славни мучениче Христов Евгеније, јер и ако ти је глава одсечена,ниси се раставио са својим крстом.И тако си посрамио своје учитеље и нас научио да кличемо Христу Богу који те је крепио:Алилуја!

Засијао си као ново светило православне вере,славни мучениче Христов Евгеније,јер си заједно са другим новомученицима за свету веру у последњим годинама,Русима пострадалих од слугу сатанских.Стога ти свехвални мучениче сатоплом љубављу овако кличемо:

Радуј се,јер си за страдања твоја и силног трпљења твога присаједињен хору мученика!

Радуј се,чврсти и неустрашиви исповедниче Христов!

Радуј се,јер као незлобив молио си се за мучитеље твоје као за добротворе!

Радуј се,чувару и учитељу младе деце!

Радуј се,похвало исповедника!

Радуј се,радости мученика!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Злобни мучитељ желећи да душу твоју улови у ђаволске мреже,старао се да те превари многим похвалама и сујетним обећањима,светском славом и трулежним богатством,но ти си му говорио:богатство моје је Господ и слава моја је Христос,Њему јединоме певам: Алилуја!

Нову милост показа Господ кад те укрепи прд лицем мучитеља да ревносно стојиш за веру православну и крст Христов смело прославиш чврстим трпљењеам,мучен у свему и поругани (исмејавани) ми ти вапијемо,дивни мучениче Евгеније:

Радуј се,јер си на заклање био вођен као незлобиво јагње!

Радуј се,јер се ниси уплашио оних који убијају тело ,али душу не могу убити!

Радуј се,јер трулежну славу земљску ни у шта си сматрао!

Радуј се,јер си више заволео очување вере од свих обмана и славе овога света!

Радуј се,јер си изабрао да пострадаш и умреш за Христа!

Радуј се,јер си се крстом Христовим похвалио пред лукавством и злобом мучитељевом!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Прехвални и преслaвни знак милости Божије види се на теби,о прехвални мучениче Евгеније,јер од мноштва икона твојих излива се благодатно миро,и свима који са вером прилазе њима дарује се помоћ и исцељење,учећи нас тиме да певамо дивном у чудесима својим Богу:Алилуја!

Сав рањен дубоким ранама,и много дана пребијани,огњем паљени,глађу и другим суровим мукама мучен,нежално ножем посечени предао си праведну душу твоју у руке Божије примајући од Господа преславни мученички венац.Због тога умилно помињући страдања твоја,приносимо ти ове похвале:

Радуј се,јер си претрпео многе муке од чеченских агарена!

Радуј се,јер си победио њихову злобу и лукавство!

Радуј се,јер нас поучаваш да чувамо веру у једнога Бога у Тројици!

Радуј се,јер упућујеш стопе наше на пут спасења!

Радуј се,јер си примио многе ране за прободенога Христа!

Радуј се,јер ниси поштедео живот свој за Христа!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Сви земаљски слушајући о подвизима твојим скрушаваху се,славни мучениче Евгеније, и страдања твоја поштују.Црква православна пак, прославља мученичку смрт твоју и весели се због твог имена пева радосно:Алилуја!

Многоречити говорници не могу достојно похвалити страдања твоја претрпљена за Христа.А ми дивећи им се приносимо по слабости нашој ове мале похвале:

Радуј се,јер си свим срцем заволео Христа!

Радуј се,јер си примио вољна страдања за Крст Његов!

Радуј се,јер си претрпео страшна мучења!

Радуј се,послани од Господа да критикујеш маловерје наше!

Радуј се,похвало руске земље!

Радуј се,утврђење православне вере!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Желећи да се спасеш,славни мучениче Евгеније,својим страдањем показао си пример правог одласка Богу,презрео си све подле и лукаве заповести мучитеља,и не бринувши се много о телу своме радосно си примио гвоздене ланце и затвор у тамници ,певајући Богу који те је крепио:Алилуја!

Мучениче Евгеније,ти си непобедива тврђава свима који са молитвом прилазе теби:ожалошћенима и онима који су у тамницама и ожалошћеним мајкама за својом децом.Због тога за сва доброчинства према нама тобом пројављена благодарно кличемо:

Радуј се,угодниче Христов и благопријатни молитвениче за нас!

Радуј се,крепки наш чувару!

Радуј се,чврсти заступниче за родну Русију!

Радуј се,дивни молитвениче за руске војнике!

Радуј се,јер нас управљаш на пут покајања!

Радуј се,јер нас упућујеш на пут спасења!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за веру православну!

Приносимо ти умилне песме,свети мучениче Евгеније,и нема довољно речи које могу похвалити преславна страдања твоја.Међутим,видевши усрдно мољење наш теби узнешено милостиво га прими,и ослободи нас од грехова и невоља да би чистим срцем певали Саздатељу нашем:Алилуја!

Као светла свећа јављаш се суграђанима твојим који су у мраку незнања,богоизабрани мучениче Евгеније,и просвећујеш маглу незанања и окамењене равнодушности наше и упућујеш нас према истинитој и спаситељној вери.Због тога ти се молимо:просвети нас помрачене гресима да ти певамо овако:

Радуј се,светла лампо која просвећујеш нашу таму!

Радуј се,духовна топлото која загреваш нашу хладноћу!

Радуј се,јер у војничком звању показујеш пример доброга војника!

Радуј се,јер омладину поучаваш љубави према Господу и отачаству!

Радуј се,добри заштитниче православних војника у ратовима!

Радуј се,верни помоћниче оних који ишту правду и истину!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за веру православну!

Знајући благодат дану ти од Бога,празнујемо твој спомен,мучениче - војниче Евгеније и прилазимо светој икони твојој,штитимо се твојом

силном помоћи као непобедивом тврђавом.Због тога те хвалимо и усрдно певамо Богу:Алилуја!

Певамо страдања твоја,свети мучениче Евгеније,славимо твоје чврсто стајање у православној вери,поштујемо мученичку смрт твоју,прослављамо спомен твој јер се на теби јави слава Христова,слава Цркве Православне.Стога ти љубављу кличемо:

Радуј се,дивна славо исповедника!

Радуј се,висока похвало мученика!

Радуј се,присаједињени војсци небеској!

Радуј се,осењени штитом вере!

Радуј се,јер си заволео Крст Господњи више од свакога другог оружија!

Радуј се,јер си стекао шлем спасења!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за веру православну!

О свеблажени и свети мучениче Евгеније,прими ове наше похвалне песме и избави нас од свакога зла твојим топлим посредовањем пред Богом,да би заједно са тобом клицали: Богу:Алилуја!

О прехвални нови цвете руске војске,мучениче Христов,војниче Евгеније,ти си надахнуо христољубиву војску и развеселио си руску земљу победом православнога духа над злобом сатанских безумних чеченских агарена.Прославио си,дакле,Свету и Живоначалну Тројицу.Три месеца си био у несносним мукама,али ниси се одрекао крста. Сачувао си заклетву верности војсци,ниси посрамио мајку која те је родила,глава ти је одсечена,својом младом крвљу покрио си грехе многих.Мучениче Христов Евгеније,сада стојиш пред престолом Господа сила и славе Његове са многим небеским војницима,моли Христа Бога нашега и Његову Пречисту Матер,усрдну Заступницу да дарује нама, војницима Христовим непобедиву храброст и победу над непријатељском војском да Господ оснажи веру православну у срцима верних чеда Православне Цркве у којој је одувек спасење наше,да буде славно име Бога неашег Оца и Сина и Светога Духа пред свим народима у векове векова.Амин!

Ретко је где далматинско сунце тако топло и пријатно као овде и мало је места Творац обдарио таквим лепотама као што је украсио Трибањ. Странци га преко лета преплаве шаторима или камповима. Недавно је и Јадранска магистрала прошла кроз сред села, те сада пројури овуда дневно хиљаде аутомобила.

Према неким подацима из 1905. Године ово село је имало 40 домова. Услед расељавања и своје тешке судбине оно је данас нешто мање.

Живећи далеко од свога рода и племена, ова шака Светосавске деце све до пред рат љубоморно је чувала своју веру, обичаје и лепу црквицу. Њихова вера и ревност гласила се на далеко. Као такве није их мимоишла црна 1941. година. Били су први на удару.

На Илиндан тога злокобног лета похватано је из тих неколико кућа осамдесет и четверо људи, жена и деце и позатварано у цркву. Ту су мучени глађу и најзад тешким мукама уморени. До недавно су се по зидовима цркве распознавали трагови њихове крви. Црква је била тешко оштећена. Ваљда зато да ти болни трагови не би парали срца тугом за изгубљенима, преостало становништво је отада бежало од црквених зидина као од какве авети. Од рата до недавно верски живот се овде био потпуно угасио. У цркву би кроз рушевине љубопитиљво провирио само можда какав странац, јер се иста налази уз саму магистралу и десетак метара од морске обале.

Доласком за епископа далматинског, Преосвећени г. Стефан се заинтересовао за ово своје много страдало село, посетио га и био потрешен њиховом тешком судбином. Дао је да се направе врата на цркви и четврте недеље Часнога пошта осветио је ову црквицу од “скверни безбожних језик” и одслужио прву послератну литургију. Но преплашене вернике било је тешко откравити и повратити Цркви.

Престрашени за време рата мукама и грозотама које су ради своје вере поднели они и данас живе у неком страху – плаше се исповедати своју веру.

Многи од њих разишли су се по Велебиту за својом стоком и тамо живе по стајама, те врло ретко силазе у село које лепотом привлачи свет, чак и онај од преко океана. Зато ћете на плажи видети врло мало мештана. Мало је и домаћих туриста, јер сваки онај кога ране свога рода боле и коме је позната трагедија ових мирних и невиних људи не може да нађе разоноде и покоја души на овоме месту.. Иако их све око њих подстиче на ведрину и расположење, мешатани су доскора мало знали за радост. Бол и туга понети из рата прате их и данас, те помрачава сваку земаљску радост и срећу. У многим кућама црнина за пострадалима се још носи.

Преосвећени Владика их је посетио неколико пута, тешио и звао да се врате својој матери Цркви.

Ове године Епархија је успела да обнови трибањску цркву. Много заслуга у томе има садашњи администратор ове парохије - млади свештеник Ђуро Скочић, који је од свога стана - осамдесет километара далеког - долазио и са мајсторима радио на обнови ове богомоље. Он се хвали да су им у послу много помагала дечица из суседства. Она су са много љубави и труда приносили цигле и други материјал. Једнога дана троје од њих изашло је пред њега са необичном молбом: тражили су да их крсти. Жеља је радо услишена. Прекинули су посао за момент и Цркву Христову увећали са три нова члана. Један од радника био је кум. Да би се одужила свештенику за то, ова тројица малишана су, уместо плате, и даље вредно радили на обнови цркве.

Почетком јуна ове године радови су завршени и црква је снабдевана најпотребнијим одеждама. Чекало се само на освећење.

Позивајући ме да пођем са њим на ову свечаност, Преосвећени је дубоко уздахнуо и дуго причао о црној и тешкој прошлости Трибња. Радосна срца сам на Духове пошао са њима да лично видим и посетим ове страдалнике.

Дочекали су нас као свој свога.

Још док смо се, у непрегледној колони страних аутомобила, магистралом приближавали Трибњу почели смо сретати групе жена и деце свечано одевених са букетима цвећа. Хитали су некуда из села. Застајали су и поздрављали само наша кола.

Кад смо стигли у село наишли смо на велико изненађење: никога код цркве нисмо затекли. Црквени тутор дође и објасни нам да је свет отишао на гробље мислећи да ћемо тамо прво доћи да им прелијемо мртве, јер од рата није свештеник долазио, па су им многи гробови непреливени. Схватили смо да су то били они које смо сретали у путу па смо се и ми вратили натраг ка гробљу.

На каменитим падинама Велебита, око четири километра од села, видела се једна мала капела; видео се и народ око ње. Запевка се чује одозго чак доле до магистрале, па смо лако познали да им је то гробље. Попели смо се и ми горе.

Из камена и корова једва се назиру накривљене крстаче. Жене попадале по гробовима па кукају; деца чупају коров. Запевка свезала небо за земљу. У једној гробници, кроз напуклу плочу, виде се кости осморице непознатих људи који су поклани за време рата на самом прагу ове капеле. Неко рече да су, по свој прилици, Личани. Народ је и над њима запалио свеће, а дечица набраше по гробљу неког ливадског цвећа, те и њихов гроб окитише.

Ушли смо најпре у капелу да се поклонимо светињама. Иако нема врата, унутра су сачуване врло лепе уметничке и доста старе иконе. Све је тако тужно. Свеци са икона гледају нас некако сажаљиво. Вероватно по први пут виде овде српскога Владику, па као једини сведоци свега онога што се око њих догађало, хтели би, ваљда, да нам нешто кажу, али и њих потреса запевка која допире споља.

Жене пале свеће и по олтару и по црквици - где се год може воштаница прилепити.

Владика стави епитрахиљ и омофор те одслужи помен за све овде сахрањене, па изађосмо да преливамо гробове. Преосвећени поче од једнога краја гробља а ја са другога.

Једна девојка пала по гробу свога брата, загрлила крстачу па цвили и дозива, да би и сам камен проплакао. Куне нашу црну прошлост. Нисмо је могли ућуткати, јер и нама сузе потекоше. Потрешени овом тугом и болом напустили смо гробље и са народом пошли опет у село да одслужимо литургију и цркву осветимо.

Успут смо разговарали са народом. Тешко је изразити љубав којом је овај сироти свет дочекао свога Владику. Нигде нисам видео такву топлину и искреност као овде. Осећао сам се као међу својим рођацима.

“… Наши су се стари доселили однекуд са босанских планина” - поче причати један остарији човек, “па кажу да тамо и сада има наших презимена, те нам је драго видети ма кога са те стране…”

“Немојте замерити, Преосвећени, што смо скоро били подивљали и своју веру занемаили, нисмо имали свога пастира. Од рата до недавно желели смо видети православног свештеника…” - извињава се црквени појац. “Драго нам је што чујемо да су скоро у свим српским крајевима цркве обновљене и да су ратне ране скоро залечене. Трудићемо се и ми да од сада будемо бољи и достојни свога имена. Хвала Вам што сте нам помогли да цркву обновимо, те не морамо од стида обарати поглед пред странцима као досада. Трудићемо се да је још лепше украсимо, па кад прођу овуда наши људи, нека виде да и ми нисмо последњи…”

У препуној црквици Владика је извршио освећење исте, затим, уз саслужење двојице свештеника, одслужио св. Литургију и на крају парастос за она 84 мученика настрадала у овим зидинама. Када се имена њихова помунуше у молитви, сви верници заплакаше као мала деца.

Поподне смо се вратили натраг. Тешка срца смо се растали са овим добрим сиротим светом, јер смо видели да им је посета свога Архипастира донела неизмерно много охрабрења и радости, и да ће им овај дан остати у трајној успомени.

У лепом парохијском дому, који је удаљен од плаже свега десетак метара и који је до недавно био празан, сада се одмара по један свештеник из унутрашњости који уједно служи у овој црквици и обавља верске потребе међу овим малим стадом Божјим. Стижу нам вести из Трибња: верници све више долазе у цркву, те заиста држе своје обећање. Верски живот је прострујао тамо.

Пре неколико дана пролазио сам кроз Кистање. Био је пазарни дан. Неко ме викну из масе света. Изађе преда ме човек позната и радосна лика. “Како сте оче, Лаврентије?” - рече. “Сећате ли ме се ? Ја сам из Трибња. Били сте код нас на освећењу.”

- Па откуда овде ( око 150 километара далеко)? Упитах га.

- Дотерао сам бостон на пијацу - одговори он. Био је пун среће што ме је видео, а нарочито се обрадовао кад сам му казао да сам у манастиру, који није далеко одавде, и да се у њему спремају ђаци за наше будуће свештенике.

Оставио је бостон и дуго ми причао о Трибњу. Каже да их је недавно посетио и један београдски прота, који је код њих преноћио и обећао послати им прекривач за часну трпезу у олтару и неке богослужбене књиге. Са много љубави је помињао њихову цркву и свечаност око њеног освећења. Затим ме одведе камари свога бостона, показа га и рече: “Узмите оче, колико год можете па понесите нашој дечици. Нека само уче и нек се спремају. Треба нашем народу много свештеника. Гледајте, па одгајите којег и за Трибањ, јер и ми смо ваши - и ми смо деца Светог Саве”.

о. Лаврентије Трифуновић

* * *

Трифуновић, о. Лаврентије, И ОНИ СУ НАШИ, Православни мисионар - Подлистак Гласника Српске православне цркве, Број 6, Београд, 1965, штр. 256-259.

Извор: Видовдан.орг

Тема се налази на Живе Речи Утехе на линку:

https://www.pouke.org/forum/topic/19859-%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B0/

Јаков љубљаше веома Исуса, и изјави, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара. Чим је чуо науку Христову св. Јаков почео је по њој живети. За њега се вели да целога живота није јео масти ни зејтина, него да је живео само о хлебу и води. И био је девственик до краја живота свога. Много је бдио ноћу и Богу се молио. Господ га убројао у својих 70 апостола. По васкрсењу Своме славноме Господ Исус њему се јавио нарочито, као што сведочи св. Апостол Павле (I Кор. 15). Био епископ у Јерусалиму 30 година, и ревносно управљао црквом Божјом. По указању Господа саставио прву литургију, која је била сувише дуга за доцније хришћане, те су је морали скраћивати св. Василије и св. Јован Златоуст. Обратио многе Јевреје и Јелине у веру Христову. И сами неверни Јевреји дивили су се његовој праведности, и називали су га Јаковом Праведним. Но када дође за првосвештеника Анан, он са другим старешинама јеврејским умисли убити Јакова као проповедника Христова. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, рекоше му старешине, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Св. Јаков се попе и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога. Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога.

Тропар (глас 2):

Јако Господењ ученик воспријал јеси праведне евангелије, јако мученик имаши јеже неописаноје дерзновеније, јако брат Божиј, јеже молитисја јако јерарх, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

Свети Игњатије патријарх Цариградски

Син цара Михаила Рангаве. Дође за патријарха после св. Методија 846. године. 858. године збачен с престола и послан у изгнанство. На његово место се запатријарши Фотије, први секретар царев. Но када дође на престо цар Василије Македонац, он опет поврати Игњатија на патријаршество. И управља црквом св. Игњатије са великом ревношћу и мудрошћу. Сазида манастир св. Архангела, у коме се и упокоји у Господу у 89. години живота на земљи.

Светимученик Јаков Боровицки

О овоме светитељу зна се само онолико колико је он открио после своје смрти у визији људима из места Боровица. Његово тело допливало је једнога дана по реци Мети пред Боровиц 1540. год. и ту се зауставило. Од моштију његових пројавила су се многа чудеса.