Метју Бејкер (Провиденс, Род Ајланд, 1977), тренутно један од најбољих познавалаца богословског наслеђа оца Георгија Флоровског, говори за Православље о својим истраживањима, о неопатристичкој синтези, савременом српском богословљу. Пре него што ће уписати докторске студије на Универзитету Фордам, код проф. Аристотела Папаниколауа, Бејкер је завршио мастер студије на Светом Тихону (2008) и Светом Крсту (2010), а извесно време је истраживао заоставштину оца Георгија Флоровског на Принстону и Светом Владимиру. Аутор је неколико запажених студија, а превођен је и на српски језик.

Када сте почели да истражујете живот и богословску заоставштину оца Георгија Флоровског? И зашто сте одабрали баш њега?

– Најпре сам, пре отприлике десетак година, прочитао његова Сабрана дела (Collected Works, Vol. 1–14). Привукло ме је његово истраживање историје и тајне људске слободе. Био сам под снажним утиском „јеванђелског“ код њега, „проповедничке теологије“ (preaching theology) – нечега што нисам тако јасно препознао код других савремених православних теолога…

Проблем са рецепцијом Флоровског уопште јесте недоступност његових списа. Сабрана дела нису добро уређена, непотпуна су и нема их више у продаји. Многе текстове је готово немогуће набавити. Због тога се ниједан научник није позабавио целокупним корпусом његових списа, да не помињем његове необјављене чланке. Али, као што је Ендрју Лаут написао о Њуману: читалац мора, да би га разумео, да прочита мноштво његових списа. Захвалан сам што ми је биограф о. Георгија Ендрју Блејн омогућио увид у целокупан објављени корпус дела Флоровског као и многе необјављене чланке, и што ми је омогућен приступ архивама на Принстону и на Св. Владимиру, где тренутно боравим.

Након много година занемаривања, током којих је његово рукописно наслеђе сведено на само неколико површно схваћених фраза, Флоровски је сада у жижи интересовања, што је прилика да се пажљивије позабавимо његовом мишљу. Флоровски је изузетно значајан, али никада није тумачен на прави начин – а разумевање његовог богословског система је кључно за сагледавање позиције правословног богословља у недавној прошлости, садашњости и будућности. То ме је подстакло да довршим своје докторске студије на Фордаму, где боравим већ три године и спремам се да, под менторством професора Аристотела Папаниколауа, напишем дисертацију о ерминевтици Флоровског.

До каквих сте закључака дошли проучавајући живот и дела Флоровског? Како коментаришете његов значај и допринос православном богословљу?

– По речима Св. Јустина Поповића, Флоровски је икона на иконостасу православне теологије новог века. Владимир Лоски, Шмеман, Романидис и Зизјулас сматрају Флоровског највећим православним теологом његовог доба. Василије Кривошеин, такође, дели њихово мишљење. Јован Мајендорф бележи: „Ја сам, готово у потпуности, верни следбеник Георгија Флоровског.“ Бројни светогорски подвижници су га назвали оцем Цркве. Старац Софроније, духовно чадо Преподобног Силуана, упутио је сопствено „богословско исповедање“ оцу Георгију са молбом: „Помози ми да се одржим на царском путу Отаца“.

Флоровски је одиста „кључна“ личност чији утицај се види код готово свих значајних савремених православних теолога. Истовремено, сматрам да није исправно схваћен. Уз изузетак Јована Зизјуласа, готово нико од свих њих који су на разне начине приступали о. Георгију није исказао дубље философско интересовање за оно што је од самог почетка обликовало Флоровског, и у светлу чега би требало посматрати све његове потоње списе.

Које су суштинске тачке неопатристичке синтезе Георгија Флоровског?

– Прва, основна и централна тачка, јесте виђење Исуса Христа, оваплоћеног Господа и Спаситеља, распетог и васкрслог, који се вазнео и који ће поново доћи. Односно, да христологија није само једно богословско поглавље, већ је заправо, или би требало да буде, интегрална структура читаве теологије. Црква, и небеска и историјска, јесте Тело Христово – „обличје славе“ скривено под „обличјем слуге“. Као „потпуни Христос“ , Црква је „егзистенцијална претпоставка“ читаве теологије.

Да ли је, према вашем мишљењу, замисао неопатристичке снтезе прихватљива и применљива данас? Каква су Ваша запажања у вези са овим „методом“?

– Сматрам да јесте. Упркос недавно изреченим критикама, од којих је већина заснована на површном и непотпуном познавању списа, а понекад и на богословским претпоставкама које су не баш православне – нисам наишао на боље решење.

„Пост-патристичка“ православна теологија је неодржива. Ова идеја је показатељ најгоре врсте прогресивног историцизма – нека врста „Виговског тумачења историје“, да се послужим описом историчара Херберта Батерфилда – чини се да неминовно корачамо ка добу већег просветљења, слободе и хуманости, „добу пунолетства“, док су Оци утамничени у прошлости. Заправо, Оци су испред нас, са Исусом, – ми треба да трчимо да бисмо их сустигли. Оклевам да „неопатристичку синтезу“ назовем „методом“. Свакако да у методолошком смислу заслужује пажњу. Али „метод“ у овом контексту звучи помало претенциозно. И у великој мери упућује на замисао у којој Флоровски – у неку руку попут Хајдегера и Гадамера – критикује на неокантовски начин тенденцију растварања „историје“ у „систем“ примењивањем искључиво јединственог метода. Флоровски, као и Аристотел, наглашава да „методи“ морају да одговарају субјекту на који се примењују. Дакле, када су субјекти живе особе, као што је случај у теологији, онда метод мора да буде јединствен, персонализован, дијалошки.

То је разлог због којег Флоровски наглашава значај учешћа теолога у богослужењу, молитви и пастирском делању, и зато је написао да „само љубављу можемо да постигнемо синтезу“. Чак и проучавање отачких текстова поима као личносни дијалог који се спроводи у времену, уз посредство писаних знакова. Флоровски је једном приликом свој приступ описао као „ход од једног великог човека ка другом“. Дакле, уместо „методом“ исправније је назвати га „путем“ – „отачким путем који нема краја“, како га је називао Сергеј Хоружиј. Флоровски јасно тврди да се ради о бескрајном путу: „Немогуће је у потпуности извршити синтезу у историји“.

Које су по вашем мишљењу горућа питања за православно богословље данас? Како видите даљи развој правословне теологије?

– Најпре, као што сам већ истакао, имамо широко ерминевтичко поље: питање откривења, искуства, предања, историчности и развоја, концепција и аналогија, и питање разума у теологији. То се такође односи и на питања која се заједљиво покрећу у савременој философској ерминевтици. Једва да смо почели да формулишемо наша становишта као одговоре на изазове савременог доба. Сматрам да су поједини савремени православни теолози једва дочекали да постмодернизам прогласе блиским хришћанству. Мислим да према статусу реализма – и месту историје у нашем вероисповедању – морамо да се односимо много пажљивије. Поједине верзије критичког реализма, као и „научни реализам“ новијег порекла, могли би да нам буду бољи партнери у дијалогу од антиреалистичних тенденција постмодернизма. Дијалог између теологије и науке је веома значајан.

Друго, сматрам да је Митрополит Јован Зизјулас у праву када истиче у први план значај примата Епископа у Цркви, као богословско (а не само канонско) питање. Сам Флоровски је 1959. године, суочавајући се са екуменским изазовима Римокатоличке цркве, тврдио да православни морају да разјасне своје становиште, што потребује исправан развој учења. Уопште узевши, мислим да ће дијалог са латинском традицијом у свим својим фазама и даље бити веома значајан. То је истицао и о. Флоровски, нарочито у закључку Путева руског богословља. Добро је видети да су и римокатолици почели да се занимају за Флоровског. Истакао бих недавно одбрањену дисертацију мог пријатеља Данијела Латијера на Универзитету Дјукејн на тему „доктринарног развоја“ код Њумана и Флоровског.

Треће, Митрополит Калист Вер је рекао да ће 21. век бити век теолошке антропологије. Додао бих да ће дискусија вероватно бити концентрисана на значај разлике међу половима у Божанској икономији стварања и спасења. Било би погрешно рећи да се у предању претходних векова о овоме уопште није говорило. С друге стране, данас се гласније и другачије постављају питања, а предање које нам је предато пружа нам још увек несвршену богословску синтезу којом се може дати адекватан одговор.

Да ли сте имали прилике да се упознате са савременим српским богословљем? Ако јесте, како вам се чини?

– Донекле сам упознат са богословским наслеђем Св. Николаја Велимировића и Св. Јустина Поповића, као и Епископа Атанасија Јевтића и Епископа Максима Васиљевића. Утисак на мене су оставили и студенти из Србије на Светом Крсту у Бостону и Светом Владимиру у Њујорку, као и многи други уважени српски теолози и моји пријатељи као што су Владимир Цветковић и Давор Џалто. Упознат сам и са Philotheos-ом, часописом богословског факултета Универзитета у Београду.

Генерално гледано, стекао сам утисак да је код православних Срба присутан висок ниво посвећености богословљу и свест о његовом значају. То се не односи само на српско богословље, него и на црквеност Срба уопште. Постоји много оних који се баве науком и размишљају црквено. Срећом, Срби поседују традиционални сензибилитет који није у нескладу са високом интелектуалном културом. Додао бих и да верујем да Срби, а са њима Румуни и Бугари, заправо имају најбоље изгледе да развију високо космополитску богословску културу, управо зато што људи са Балкана уче језике једни других. То није случај код Американаца, Грка или Руса.

I okrenuo nam se život naopačke..Bjesno je držao telefonsku slušalicu u ruci i tipkao broj po broj..Zvuk tipki odzvanjao je kao odron kamenja..Jedan po jedan, sve glasnije i glasnije..Ta nesnosna buka drapala je tišinu oko nas i jecaj moje majke i Halile..Moj tupi pogled u njih dvije i gromoglasni udarci njegovih prstiju na telefonu, stvorili je konfuziju u mojoj glavi..Prolazile su mi slike mog djetinjstva kroz glavu..cijeli život koji sam provela s njim..Sa onim dragim i nježnim ocem, koji kao da je ispario u trenu i postao potpuni stranac..Stranac čiji slijedeći potez nitko nije mogao znati..Znao je samo on i njegov ponos, njegov arapski svijet u kojem je sve morala biti idealno i savršeno..Svijet u kojem su mu se svi divili..Divili se njegovom uspijehu, karakteru, obitelji, odgoju i svemu onome što je stvorio.. Lice mu je bilo smrknuto, oči su sjajile nekim zastrašujućim sjajem..Škrgutao je zubima..Veo tuge nadvio se nad njim i nekog prikrivenog zla kojeg je toga dan prigrlio i potpisao moju životnu presudu..Drhtala sam i dalje poput grana koja su se savijale na vjetru, brojeći suze koje su jedna po jedna se slijevale niz moje lice..Još jednom sam pogled usmjerila prema njemu, kao da sam se u tom trenutku oprostila od njega..Oprostila se od oca koji je bio moj idol u životu, od oca koji mi je pričao priče za laku noć , češljao mi kosu prije spavanja i učio me moliti, od oca koji je bio moj uzor u životu..

U tom trenutku sjetila sam se jedne svoje životne epizode..Tako je bilo stvarno, da sam pomislila da sam vratila vrijeme nazad i da smo ponovo mirna i sretna obitelj..No, to je bila iluzija koju je stvarao moj um da se obrani od novonastale mučne situacije od koje sam bježala glavom bez obzira.. Bilo mi je deset godina..Tog sunčanog dana sjedio je u vrtu i promatrao kako se igram..Trčkarala sam u svojoj rozoj haljini i bijelim cipelama, koje je donio iz Libanona..Često je poslovno putovao, a ja sam sa nestrpljenjem isčekivala njegov povratak, stajajući na vratima kuće satima, čekajući kada ću ugledati njegov automobil..A kad bi došao trčala sam mu u zagrljaj, govoreći:

„Abee, Abee!“ (Oče, oče)

Nasmijao se i podigao bi me na svoje ruke, polubio u rumene obrazčiće i dao poklon koji mi je donio..

Tako sam i tog dana odjenula ono što mi je donio sa zadnjeg poslovnog puta i uživala u mirisu cvijeća u našem vrtu.. Promatrao me nasmiješen, a onda mi je prišao i posjeo sebi u krilo, pogladio po mojim rasčupanim uvojcima i rekao:

„Malakee!“ (anđele moj)

U tom trenutku bila sam najsretnija djevojčica na svijetu..Ništa mi nije bilo važno, ni igračke, ni slikovnice, ni prijateljice, samo ja i moj dragi tata koji me čuvao od pokvarenog svijeta..Taj savršeni prizor vraćala sam u svojoj glavi ispočetka pa ponovo ispočetka..Kao da se nisam htjela odvojiti od njega i nekom čarolijom zaustaviti vrijeme..

No, udarci njegovih robusnih prstiju o tipke telefona, vratili su me u stvarnost..I zadnji broj došao je na red..Koga li on to zove? Što radi? Sama sam sebe potajice tješila da možda ne zna i ne zove Ephremove roditelje..No, to je bio samo privid kojim sam htjela prikriti zapravo što se događa.. A onda sam pogledala majku, jecala poput malog djeteta, zajedno sa Halile, koja ju držala na svojim grudima pokušavajući utješiti..Zapravo ni sama sebe nije mogla utješiti..Taj prizor dovodio me do ludila i izazvao je lavinu mješavine osjećaja u meni..Mješala se tuga, silna tuga sa hrpom nakupljenje ljutnje zbog ne dane prilike..Prilike da me pita, da se branim, da objasnim..Ta prilika nije nikad a ni nestala jer zapravo nije ni bilo..Uvijek je bilo sve kako on kaže i njegova je bila zadanja..U tom trenutku sam ga mrzila, mrzila svim svojim bićem..Prvi puta sam osjetila u sebi taj fascinantni osjećaj mržnje..Ne zbog sebe, ne zbog Ephrema, nego zbog majke..Mrzila sam onu sekundu kada sam se vratila kući toga dana i kada me dočekao na vratima..Mrzila sam njegov ego i sebičnost, njegov ponos i brigu što će drugi reći..To sam tako mrzila..Tog trenutka odlučila sam se razračunati sa njegovim ponosom i njegovom časti..Podigla sam se na noge, prošla prstima preko svojih vlažnih obraza i krenula stepenicama prema njemu..I dalje je držao slušalicu u ruci ne obraćajući pažnju na mene..Tako se barem tada činilo..Korak po korak koračala sam kao usporeni film, uzdišući i gutajući zrak..Kao da su to bili moji posljednji uzdisaji..Stala sam iza njega, osluškujući njegove glasne uzdisaje..Čekao je na telefonu, a odgovora s druge strane nije bilo..A onda je bjesno bacio telefon o zid..Sve se razletilo u stotine komadića..Zatvorila sma oči u trenutku, glasno uzdahnući..Osjetila sam veliko olakšanje..Više mi nije bilo važno što će biti samnom..Bilo je samo važno da ne nastavi sa svojim cirkusom i da Ephremovim roditeljima ništa ne kaže..A onda me napokon primjetio iza sebe..Ne znam da li je cijelo vrijeme znao da stojim iza njega ili za njega tada nisam postojala, pa mu je bilo svejedno..A onda se okrenuo prema meni i počeo me nazivati pogrdnim imenima, dok mu je slina bjesomoćno curila oko usana..Zgrabio me ponovo za kosu, zapravo za ono malo što je od nje i ostalo..Vukao me ponovo uza stepenice, kao divljeg psa i psovao na sav glas..Mama je plakala, sve jače i jače, sve glasnije i glasnije..Dovukao me do sobe i gurnuo na pod..Izvukao je kofer iz ormara i počeo trpati moje stvari u njega..Zapravo trpao me ostatke moje garderobe i cipela i ono što je od toga svega ostalo..Bilo mi je svejedno, potpuno svejedno..Samo sam htjela da to sve već jednom završi…Da toj priči dođe kraj..Kraj mog života sa njime u toj tada hladnoj i jezivoj kući.. Uhvatio me za ponovo za kosu i dovukao zajedno sa poluzatvorenim koferom iz kojeg su virile moje stvari, do ulaznih vrata, a onda me odgurnuo u dvorište, nogom u stražnjicu kao zadnje smeće..Nije me to dirnulo..Više me zapravo ništa nije moglo dirnuti..Dušu mi je ionako razgolio, lice i tijelo unakazio svojim šakama..Ali srce mi nije mogao uzeti ni ono što je tinjalo u njemu..Bacio je zamnom onaj kofer, iz kojeg se razletilo sve što je u njemu bilo..Nasmijala sam se cinično i okrenula prema njemu..Nije me ni pogledao samo me vrijeđao, a onda je zalupio vrata..Zatresli su se zidovi i prozori kuće, brava je ispala na tlo..A onda bolan krik moje majke :

„Neee!“

Kao da je i sada čujem..kao da ju ponovo vidim..Bjes u meni je rastao i želja za osvetom..Osvetom da mu vratim svaku suzu koju je majka sa Halile isplakala, svaki jecaj, svaki krik..Stajala sam u odjeći koju je ratrgao, sa modricama po licu, rasčupane kose, sa mrljama krvi ispod nosa..Drhtale su mi ruke, tada čak i više nego kada me udarao..Skupljala sam stvari oko sebe, ne mareći za prolaznike koji su se znatiželjno zaustavljali pored naše kuće..Laknulo mi je kada sam ugladala među stvarima svoju malu torbicu s mobitelom, nešto novaca i kreditnom karticom. Upravo onom koju mi je darovao za 16-ti rođendan, kako bi mogla kupiti što mi svaki mjesec treba..U trenutku lucidnosti i zdravog razuma, grčevito sam drzala tu karticu i mobitel, jer su mi trebali, bez obzira koliko sam htjela mu sve to baciti u vrata, jer je to njegov poklon.. Pokušala sam skupiti ono malo kose u kopču koju sam našla u torbi..Nekim čudom je ostala čitava..Baš čudom..Komadićem moje portgane košulje obrisala sam krvavo lice i krenula..Krenula u bezdan, u mrak..Sama i bespomoćna..Bez ikoga na svijetu..Kao napušteno štene koje tumara ulicama Damaska..I hodala sam i hodala, a da nisam znala kuda zapravo idem..Ne znam koliko sam hodala, možda dva sata..Bezbroj lica promatralo me s čuđunjem, osvrčući se zamnom..Kao da sam sablast kojoj se nitko nije želio približiti..kao duh od kojeg su svi bježali.. Više nisam mogla ni plakati, niti govoriti, ni vikati..samo sam hodala..U krug vjerojatno, nesvjesno.. Nisam imala kuda..Ni djed ni baka ni stric ni itko od rodbine me ionako ne bi primio. Bili su kao i on, a ja crna ovca u njihovom savršenom arapskom svijetu..Svijetu kojeg sam tada istinski počela mrziti..Tumarajući okolo nisam ni shvatila do kuda sam zapravo došla..U stvarnost me vratio poziv na namaz džamije koja je bila u blizini..Odjekivala je zvučnicima i postajala glasnija nego ikada..a onda sam podigla pogled prema nebu i rekla; Vodi me, gdje hoćeš, ti znaš..govorila sam hrvatski…iz inata prkoseći tom omraženom arapskom..mrzila sam sve što je imalo veze s njim..Nisam odmah ni shvatila da sam se našla pred onom istom džamijom u koju je Ephrem odlazio sa svojom obitelji.. Stajala sam i nijemo promatrala sa onim otrcanim koferom sve one koji su ulazili u dvorište te džamije pripremajući se za namaz..Promatrala sam cipele koje su skidali, vodu koja je curila iz slavine..Poglede su upirali prema meni, u čudu gledajući prema meni.. A onda sam sjela na obližnju klupu na koju sam stavila svoj kofer..Držala sam grčevito privjesak s likom Bogorodice, koji je nekim čudom ostao čitav zajedno sa lančićem, na mome vratu..Zazivala sam je u svojim mislima, bespomoćno..Sjedila sam tako neko vrijeme, osjećaju hladnoću koju je nosila noć u Damasku…Odjeća je bila natopljena suzama i mrljama krvi..A ja sam i dalje s Njom potajice razgovarala..Sa onom čije ime s ponosom nosim, sa Njom koja je je žena i koja najbolje razumije..A onda sam rekla: Dao si mi Kriz da ga nosim i strpljivo ću ga nositi, da si mislio da nemogu ne bi mi ga danas dao..samo me ne ostavljaj, pomozi mi ga nositi.. A onda sam se okrenula ni sama ne znajući zašto i kako..A tamo ispod stare ulične svijetiljke stajao je čovjek u thobi, sa najljepšim očima na svijetu..sa očima koje su parale svijetlost svijetiljke i nadmašile i mjesec i zvijezde..

...Vukao me za kosu, vičući histerično gdje sam bila cijeli dan..držala sam ruke na licu..sve se okretalo oko mene..srce kao da mi je lupalo u grlu..ponestajalo mi je zraka, a on me i dalje vukao..izgubila sam pojam o vremenu i prostoru..trajalo je sekunde, a kao da su prolazili sati..nikako da prestane..

vikao je da su zvali iz škole, da me nije bilo ni na jednom satu, da se smucam okolo, da će me naučiti pameti, da sam ga razočarala, da ga sramotim..a onda me držeći za kosu gurnuo prema stepenicama..udarila sam leđima..strah je prevladao toliko da ni bol nisam ni osjećala..

gledala sam u njega, nijemo, uplašeno..znala sam da što god bi rekla da ne bi imalo previše nekakvog smisla..njega se nije moglo prevariti, znao je od onoga trenutka kada je usao u bolničku sobu i zatekao Ephrema..znao, a nije želio vjerovati u to..

nisam imala puno izbora..reci istinu ili šutiti..trećega nije bilo..kao da se sve pocelo rušiti oko mene, a on nije prestajao vikati..onda u jednom trenutku, se zaletio prema meni i udarao me rukama po glavi, licu..grčevito sam držala ruke preko lica, a on ih je bjesno vukao..

onaj njegov pogled neću nikada zaboraviti niti riječi koje mi je izgovorio..riječi koje su tako boljele..

a onda je došla Halile..plakala je i molila ga da me pusti, a on je i dalje vikao da sve zna i da mu se neće nitko smijati.a ja sam i dalje samo šutila..nisam mogla ni plakati, a niti išta reći..

Okrenuo mi je leđa i bjesno vikao, gromoglasni povik lomio je tišinu toga dana:

" Allah, Allah"-okretao se nekoliko puta oko sebe..Kao da nije znao što da napravi slijedeće..

..držala sam ruke grčevito na stepenicama pored sebe..

Halile ga je i dalje molila:

"Nemojte Gospodine!"

..ali ne, on nikoga nije slšao..uvijek je bilo po njegovome, bio je najpametniji, uvijek u pravu, on je uvijek znao najbolje..bijes je ovladao njime..

u jednom trenutku ponovo se okrenuo prema meni i zgrabio me za kosu..poput krpe me vukao po stepenicama do sobe..nogom je udario u vrata i gurnuo me na pod unutra..uhvatio me za lice objema rukama i gledao mrko i ljutito u oči..oči u oči na centimetar udaljenosti..drhtala sam poput pruta, znoj je počeo oblijevati moje lice..a onda se odmaknuo i počeo bacati stvari oko sebe..haljine, cipele, šminku, knjige, sve do čega se domogao..

Halile je i dalje stajala u prizemlju i plakala moleći da prestane..ali ne, još je više bacao sve oko sebe..

okrenuo se još jednom prema meni , ubrzano je disao , gutao zrak, a onda je kao strijela otišao dolje..

nisam mogla vjerovati sto mi se dešava..kao da sam u nekom strašnom filmu, koji traje satima..

gledala sam prema izlazu sobe, prestrašeno isčekujuci slijedeći njegov potez..a onda se začula svađa..

Halile ga je molila, a on je samo psovao..nestala je njegova pobožnost, pretvorio se u nešto sto nisam do tada poznavala.. tog dana upoznala sam njegov drugi alter ego..strašan, zastrašujući

..to nije bio moj otac..to je bio nepoznat stranac..netko koga prvi put vidim ..nisam ni molila ni zapomagala..samo sam čekala i drhtala..šok se prožimao mojim tijelom..

a mama..gdje bila mama?. stajala je kao ukopana dolje, šutila , gledajući oko sebe s nevjericom..i nju sam razočarala..srušila sam sve njihove nade koje su polagali u mene..njihov častan i pobožan svijet, svijet poslušnosti, pokornosti, poniznosti..

a onda je bunt proradio u meni..uspavani tigar je odlučio pokazati zube..digla sam se s onog poda i krenula dolje..s vrha stepenica vidjela sam Halile kako tješi mamu, obje su plakale..

a onda se pojavio on..držao je nož u ruci..vise nisam mogla ni koraka naprijed napraviti..nisam mogla vjerovati što vidim..pa on to ne bi nikada napravio..

tko je bio zapravo taj čovjek?-pomislila sam..tko je to.

.a onda se zaletio, a mama i Halile su skočile na njega i držale ga za noge i molile:

"Nemoj, nemoj!"

..gurnuo je jednu i drugu i potrčao prema meni..a ja? u tom trenutku sam mu se nasmijala..i rekla:

"Ra7et 3aleek ba2a rea7et 3aleek..!" (izgubio si, izgubio)

...podivljao je..uhvatio me za vrat..počela sam se gušiti..nestajalo je tlo pod mojim nogama..

mama i Halile su trčale i vrištale..opet su mu se bacale oko nogu..a on me vukao za vrat i gušio..onda me odgurnuo i udarila sam glavom o zid..

ušao je u sobu i sve stvari isjekao u sto komada...

vikao je:

" sve ću uništiti što sam ti kupio, hodati ćes gola, sve ću razbiti i zapaliti da nas ništa ne podsjeća na tebe".

te riječi su me jako pogodile i počela sam plakati..osjetila sam gorčinu i neobjašnjivu tugu..

odbacio me kao zadnji otpad na svijetu..a zbog čega , što volim Ephrema, jer nisam bila u školi...ja zapravo nisam ni bila sigurna sto on zna ili ne zna..nije bila samo škola u pitanju on je zasigurno nešto više znao..trebalo je samo čekati..a sve je trajalo kao vječnost kojoj nema kraja.

.hladnoća je prolazila kućom..toplina obiteljskog doma je nestajala, sve je postalo hladno, tmurno, tužno..sve se raspalo u trenu..u jednoj sekundi..e, kad bih mogla vratiti tu sekundu..ne bih došla kućitog dana, samo da sam znala, da će tako biti..

srce mi drapalo gledajući mamu i Halile kako zapomažu, kako ga mole na koljenima..a nisam mogla ništa učiniti..pola sata je uništavao sve pred sobom, svaku stvar koja je imala veze samnom..kako je rekao da ih ništa više ne podsjeća na mene..

a nas tri smo klečale na podu..nisu mi se usudile prići, a ni ja njima..a onda je nastavio sa svojim scenama i izjurio kao mahnit iz sobe niz stepenice i zgrabio telefon u ruke..nisam mogla vjerovati..znala sam da će od tog trena izbiti rat..Nazvao je svoje dugogodišnje kućne prijatelje, Ephremove roditelje.odjednom je zaboravio je na prijateljstvo i godine odanosti..sve je to pogazio zbog svog ponosa i svoje časti..

gdje su nestali oni prijateljski zagrljaji, zajednička slavlja, druženja,..kao da ih je vihor odnio negdje u nepovrat..

i okrenuo je broj..i okrenuo nam se život naopačke..

"Anta lateef!"(vrlo ste ljubazni)..

Zahvaljivao se medicinskoj sestri na hodniku. A mi? Mi smo sjedili kao ukopani. Odjednom kao da su nestali svi naši tjelesni refleksi, kao da su nama se umovi paralizirali. Ni on, a niti ja, nismo znali što i kako reagirati u tome trenutku, što reći..Pogledi su nam i dalje ostali kao hipnotizitani, a vrijeme je prolazilo sve brže..Djelilo nas je nekoliko sekundi svega od ulaza mog oca u bolničku sobu..Prepustili smo se sudbini i onome što slijedi. Nismo imali baš puno izbora. Mogao se sakriti u ormar ili ispod mog kreveta. A kakve sam sreće vjerovatno bi ,mojem ocu u tom trenu baš nešto ispalo iz ruke ili bi mama moje stvari pospremala u ormar..A onda što onda? Više ne bi bilo objašnjenja ni izgovora, sve bi postalo jasno i glasno..A i postati će jednom..u tom trenutku samo se produžavala agonija i ono što će ionako uslijediti..Odgađanje trenutka, jedini je izlaz bio u tom trenu..A trenutak kad tad stigne, zar ne?

Približavali su sve bliže vratima bolničke sobe u kojoj sa ležala, glasovi su im se sve jasnije čuli. Grčevito sam stiskala posteljinu šakama, a Ephrem se ustao sa mog kreveta i stao ispred. Bila je to jedina njegova reakcija u tom trenutku, vjerojatno instiktivna, jer da ga je moj otac našao da sjedi pored mene, više ne bi bilo mjesta za riječi i objašnjenja..sve bi nestalo u rijecima njegova bijesa.. Tako nešto trebalo je izbjeći pod svaku cijenu i čekati što će se desiti dalje...To iščekivanje kao da je trajalo cijelu vječnost..kao da smo na giljotini oboje i kao da želimo što prije ostati bez glave..Da, jednom i zamalo hoćemo...

Stajao je ispred mene, čitajući strah u mojim očima..jednom mi je rekao da sam izgledala poput gazele, koja bježi pred predatorom..Tko je bio predator tada..cijeli svijet, da..cijeli svijet je postao predator u tom trenutku..predator koji je htio zadržati društvene i privatne moralne okvire pošto poto, ne obazireći se na nikoga osim na svoje stavove i norme. Dok je tako stajao ispred mene, razmišljala sam o svemu tome, a tugu je preplavio osjećaj gnjeva i ljutnje..kao da sam u trenutku poželjela im reći sve u oči i lice, prkositi svima, protiv svih pravila..Raskinuti lance društvenih robovanja..Da, tada sam to htjela, ali ne shvaćajući što to sve nosi za sobom..A jednom sam i shvatila..A on.o.pet sa onim plavim očima i osmijehom na licu..nestala je ukočenost i neizvjesnost i pobijedio ih njegov osmijeh..bio je jači od svega..pa i od mog straha koji je nestao u trenu..i tada sam jasno vidjela poruku u njegovim očima:

" Ne boj se, biti će sve u redu!"

I kao dobra vila odnio je svojim plavim očima, kao čarobnim štapićem, sav strah koji je kolao mojim venama.. A onda su se otvorila vrata..

Kao uspreni film, a ja sam u sebi vikala: ajde više uđite i da ovo sve završi..

Škripala su, a moj pogled se usmjerio prema podu sobe, koji je postao ocean, u kojem sam trazila brod na horizontu..u ovom slučaju i tada, cipele moga oca..i ušle su u moj obzor, a njegovi koraci kao da su zaglušivali prostoriju..postali su neizdržava buka.. A onda su koraci zastali, zastao je moj otac, a iza njega i mama..muk se prolamao sobom..Pogled sam sramežljivo podigla prema licu mog oca..a on kao da se ukopao o pod sobe, lice mu je pprimilo neki čudan izraz, kao da su njime prolazile boje, koje su izmjenjivale od crvene do zelene..Rukom je polako skidao naočale s lica, a škrgut zubi kao da je lomio tišinu oko nas..Znala sam..znala sam kad počinje škrgutati zubima da je ljut, jako ljut..moja hrabrost je nestala, a onda je rekao:

"Salam!"

Ephrem je i dalje stajao, nasmiješen, kao da se nije ništa događalo..Ne znam da li je glumio ili da li mu je bilo u tom trenutku svejedno što će se dogoditi.. Uzvratio mu je pozdrav..a onda kao da me ošinuo pogledom..gotovo da sam mogla osjetiti udarce njegovog pogleda..A onda je ponovo pogleda Ephrema i rekao:

"Ta'ala !"(dođi samnom)

Gotovo, znala sam što slijedi..jer nije ni pitao kako sam, niti jedne riječi..bilo je očito da će biti svašta..grmijeti će i sijevati na sve strane..ali ja to više nisam mogla promjeniti, mogla sam samo čekati..Vjerovala sam u Ephrema..Znala sam da će on pronaći način što i kako reći..Samo me ubijalo to iščekivanje, da čujem što je bilo, iako je jedan dio mene strepio da ga možda više neću ni vidjeti, nakon svega ovoga...I izašli su njh dvojica..prvo tata, a ond Ephrem..priželjkivala sam da se okrene još jednom, da mu pogledom kažem da ga obožavam što postoji, da obožavam tlo po kojem hoda i da me više nitko i nikada neće odvojiti od njega...ni razlika u godinama..ni njegov islamski ni moj kršćanski svijet..da sam spremna na sve..baš na sve..a onda me pogledao kraičkom oka..upravo mi je rekao ono što sam i ja mislila u tom trenutku..nisu mi trebale ni slova, ni riječi, ni rečenice..sve sam pročitala u kutu njegovog plavog oka..i izašli su, a vrata su zalupila, odjekujući cijelim katom bolnice..Mama je šokirano stajala pored mog kreveta i krenula sa ispitivanjem..drhtavim glasom pitala je što on radi ovdje, što se događa.., da li ja znam što će tata sada reći i kako će reagirati, da li je meni jasno da me nisu tako odgajali, da li shvaćam što sam napravila, kako sam mogla dozvoliti da muskarac koji mi nije rod boravi samnom u boničkoj sobi bez prisustva rodbine..i tako je ona krenula i to je trajalo i trajalo..u jednom trenutku vise je nisam ni slusala..Kolutala sam očima, a onda je na hrvatskom rekla:

"Da li ti mene uopće slušaš?"

"Naravno, da ne..jer ne mogu doći ni do riječi niti pohvatati sve što si rekla..nisam ništa loše učinila..došao je u ime svoje obitelji me posjetiti..ja mislim da je to lijepa i ljudska gesta, a vi ste napravili nakaradu od toga!"

-odgovorila sam odriješito bez imalo zadrške..

Gledala me sa nevjericom, ne očekivajući takav odgovor..Pokušala je smiriti situaciju, ali ja se nisam dala..Njega sam jos mogla shvatiti, jer dolazi iz svijeta, kojeg dolazi, ali nju nisam nikako. Poprimila je s godinama njegove stavove, a što je najgore podrzavala ih je..Bila mu je bezuvjetno odana, i kad nije u pravu bio, uvijek je bila na njegovoj strani..No, nisam joj nikad to zamjerala, jer vjerojatno bih i ja tako postupila...možda..

Mom ocu u tom trenutku, najveća je pljuska bila, što ja nisam njemu javila da je Ephrem tamo..jer on bi brzinom svjetlosti bio tamo s nama i ne bi nas ni ostavljao na sekundu same..Moj postupak smatrao je uvredljivim i neprihvatljivim, što je dao do znanja i Ephremu na hodniku. No, Ephrem je vješto izbjegao bilo kakve rasprave, započeo razgovor prvi, da je došao samo minutu prije njih, kako bi u ime obitelji izrazio želje za brzi oporavak, te da se nisam osjećala dobro, i nisam bila u stanju ih nazvati. Rekao mu je i da je bio baš na izlasku i da se ispričava na neugodnoj situaciji. Naravno, moj tata je oduvijek bi opčinjen Ephremovom pristojnošću i načinom na koji se ophodi njime. To su bili maniri koje je cjenio kod Ephrema, osim činjenice da bi jedan musliman se zagledao u njegovu kćer.. Povjerovao je Ephremu, ali znam da ga je nešto te večeri kopkalo. Njega se nije lako moglo prevariti i bilo je samo pitanje trenutka kada će sve izaći na vidjelo. Nešto mu se nije slagalo u toj njegovoj priči i njegov dar psihološke analize osoba, govorio mu je da nešto u našim pogledima je ukazivalo na kontradikcije njegove priče..

Nisam previše obraćala pozornost na njegova predavanja koja su uslijedila te večeri. Iako mu je Ephrem objasnio o čemu se zapravo radio, odnosno, ne radilo, ne bi se zvao tako kako se zove, da nije imao na sve to jos nešto nadodati. Slijedila je priča, za pričom, diskusija za diskusijom..i tome ne bi bio kraja da ga mama nije prekinula i ukazala na to da se moram odmoriti.

A nakon što su otišli, meni su u misli poput fleševa nadolazile slike, njegovog lica, osmijeha i očiju.. I sve mi se vraćalo nazad, svaki trenutak..i ne bi taj trenutak mjenjala za ništa na svijetu..Onaj njegov stav, držanje, način komunikacije, pogleda i osmijeha..sve je to bilo tako fascinantno i vraćala sam sve iz početka u svoje misli..I tako su prolazile minute, sati, dani..Moji su svakodnevno dolazili, i ostajali po dva sata...Otac je nešto slutio, tako da nije bezrazložno hodao po bolnici i sobi, dolazeći iznenada i ne najavljeno.Iritirala me ta njegova strogoća, tvrd karakter i diktatorski stav..No, nisam obraćala prevše pažnju na to i svim silama sam mu se odupirala koliko god sam to mogla..

Zlatni kavez me i ovoga puta čekao kod kuće..Ostala sam u bolnici još dva dana, a onda sam dosla kući.. Toplina obiteljskog ugođaja i moja draga Halile osnažile su me, da se što prije oporavim..A tu je bila, iako daleko, pet tako blizu, i moja najveća snaga i moć ovoga svijeta, Ephrem...Dok smo sjedili za obiteljskim stolom i molili prije večere, u kutu blagavaone odzvanjao je zvuk moga mobitela..Stigla je poruka..Prošla me nekakva silina i toplina..Otac me pomno promatrao, a ni mama nije zaostajala za njim. Pratili su svaki moj korak, a ja sam nastojala ne odavati uzbuđenost i ushićenost koja se probudila u meni..Glumila sam hladnoću i reakcijama pokušavala odigrati uobičajenu reakciju, kao kada mi je i Fatma slala poruke..

Sjetila sam se trenutka kad me posjetila u bolnici, čudno gledajući u moje lice koje je zamišljeno odlutaol duhom negdje drugdje na mjesto koje se zove Ephrem..Nekoliko me puta pitala što mi se događa, no ja sam to pripisivala razlogu zbog kojeg sam u bolnici..Znala sam da je nisam mogla prevariti, predobro me poznavala..Ali čekala je da joj ja sama nešto kažem..nikada me nije ispitivala ni propitivala..Zato je toliko volim..Uvijek se znala ponašati i nositi sa situacijom, uvijek je imala prave riječi za sve što se događalo..Tako je bilo i toga dana, u očima sam joj isčitala da čeka trenutak kada ću joj ispričati, nešto reći..

Krenuli smo s večerom, a ja sam nemirno pogledavala prema mobitelu , čekajući trenutak kada ću pogledati da li je Ephrem poslao poruku. Znala sam u dubini moje duše da je tako.. Dala bih sve u tom trenutku da sam mogla pročitati samo slovo koje je napisao..Gutala sam zalogaj za zalogajem, čudeći se sama sebi koliko sam pojela, s obzirom da malo jedem..I tata me u čudu gledao, komentirajući da su me dobro liječili u bolnici, kad jedem obično ono sto pojedem za tjedan dana.. Ta večera nikako da prođe toga dana..Činilo se kao da traje cijelu vječnost.. A onda više nisam mogla izdržati i zamolila roditelje da se udaljim od stola, s obzirom da se nisam osjećala dobro..Ali stvarno se nisam osjećala dobro, ne zbog boesti, već zbog uzbuđenosti koja se u tom trenutku mogla mjeriti sa predinfarktnim stanjem..Ne znam ni sama kako sam se u trenu našla u svojoj sobi sa mobitelom u ruci. A on je slutio..slutio je jos od onog dana kada je zatekao u mojoj bolnickoj sobi..i slutnja će doći na vidjelo..a do tada živjeti ću za svako njegovo slovo i svaki zvuk pristigle poruke na mobitelu..Ništa više nije bilo važno, sve je postalo malo i s malim slovom na papiru, a on je dobio veliko slovo, najveće, Ephrem..Pogledavši na ekran mobitela, srce je zaigralo još jače..Da, bila je to njegova poruka..Grčevito sam stiskala tipku, po tipku dok se poruka nije otvorila..A kad se otvorila, opet sam se našla između džamije i Crkve, namaza i molitve..i pisalo je :

"Kolla yawm ashtaaqo laki aktar!" (svaki dan nedostaješ mi više nego dan prije)..

I krenula je poruka za porukom i tako sat vremena...Nista mi vise nije bilo vazno, ni tata, ni mama, niti da li će ući u sobi..nista..samo sam zeljela čitati i čitati..Te veceri mjesec je sjajio na poseban način, zvijezde su bile posebno lijepe..miris uzegle ulice Damaska, odjednom je postao tako ugodan..sparina je postala kao oaza u pustinji, strah kao biser u skoljci na dnu mora..sve se promijenilo..kao i ja i on..Ležala sam promatrajući strop sobe..uranjajući u svoje misli i luziju da će se pojaviti u nekom kutku sobe..a onda je moju mastu prekinula zvonjava mobitela..Nesvjesno sam uzela mobitel u ruku niti ne gledajuci na ekran tko zove..A s druge strane čuo se glas:

"Ashanak Ya Amar!"(za tebe moja mjesečino)..

Bila je to najljepša melodija te večeri..kao da je odzvanjala zidovima sobe..Nisam mogla nekoliko sekundi govoriti, a onda se više nisam mogla ni zaustaviti..Pričali smo i pričali..recitirali jedno drugome stihove arapskih pjesnika..o ljubavi. životu, zabranjenoj ljubavi..Vrijeme je prolazio, neprimjetno..vratila sam se u stvarnost tek kada sam vidjela da sunce izlazi..a ja moram za dva sata u skolu...e kad bih mogli nastaviti razgovarati, trajalo bi cijelu vječnost..ne bi marili ni za dan ni za noć, ni za vodu, ni za hranu..ali to je bilo nemoguće..previše je onih koji inzistiraju na svakodnevnim obvezama i pravilima..govorio mi je kako jedva čeka čuti ponovo moj glas, kako jedva čeka da me vidi..i ja sam to sve čekala, pa i više od toga..A onda sam sklopila oči i odspavala ono malo vremena što mi je preostalo do početka nastave..Ne znam ni sama kako sam uspijela zaspati, ali san je bio slađi nego ikada..Sanjala sam cijeli naš razgovor..vraćala sam se iz početka, pa opet izpočetka..a onda zvuk budilice i ustajanje.. Nisam mislila na skolu, niti na ista sto me čekala toga dana, osim na Ephrema i kako ću ga sresti..Zapravo gdje ću ga sresti samo na trenutak..

Halile me već u kuhinji čekala sa doručkom.Opet se ljutila na mene, jer je moj doručak bio samo čaj i ništa više..Uzela sam žurno torbu i odjurila iz kuće..Kao i obično čekala me Fatma..Gledala me s čuđenjem, jer sam bila posebno sretna tog jutra..Vrtila sam se u krug po cesti, pjevušila, skakutala..A onda sam je primila za ruku i počela pričati..Nisam ni primjetila da smo je jednom nasle ispod krosnje starog stabla i pričale..Nije znala što bi rekla..očekivala je sve ali takvo nešto nije..upozoravala me, da je to nemoguće i da sama znam da će izbiti rat..ali nisam se dala smesti..a ona me je samo htjela vratiti u stvarnost i pomoći da shvatim..a što sam imala shvatiti osim da me više nije bilo briga za ništa..osim za ono što slijedi, a to je Ephrem..Znala sam da mi želi pomoći i znala sam da se bojala za mene..Molila me da razmislim..A ja nisam više imala mjesta u glavi za ikakvo razmišljanje osim o Ephremu.. Zaljubila sam se i nije bilo lijeka..Pokušavala me urazumiti i vratiti u stvarnost..Doslovno me molila da ne brzam..Vjerovala je u njega, ali nije vjerovala u sve oko nas..nije vjerovala u lažni moral i okvire, nije vjerovala u arapski svijet pun predrasuda i ograničenja..baš kao ni ja..Podsjećala sam je na dane kada smo odazile s nastave i šetale gradom, kada smo odlazile na jednodnevne izlete do obale mora, kada je skinula hidjab i kada je postala slobodna, kako je znala reći..kako nas tamo itko ne pozna i možemo biti ono što želimo..I tada sam htjela biti ono što jesam, to sam joj pričala, da želim biti Miriam kakva jesam..a to je ona koja voli jednog Ephrema svim srcem..srcem koje će jednom umalo pući..kao opijena nsam se zaustavljala pričati o njemu, a onda je naše čavrljanje i raprave preknuo zvuk motora...i povik:

"Miriam!"

Pogledala sam prema cesti, a tamo je sjedio na motoru Ephrem..Nisam mogla vjerovati..Više me nije bilo briga ni za nastavu ni za školu..rekla sam Fatmi da idem..a ona me je molila da to ne radim, da će netko vidjeti..Nisam htjela slušati, samo sam joj govorila da neka nešto smisli ako netko pita za mene..i potrčala prema njemu..a ona me upravno dozivala da se vratim, a ja sam ne osvrćući se, trčala prema Ephremu..Sjedio je na onom ogromnom motoru s kacigom u ruci...s osmijehom najljepšim na svijetu..kao i uvijek..i zasjenio je sunce toga dana i cvijeće u parku..ništa nije bilo ljepše od njega.. Pozdravio me, a ja sam ga tražila kacigu i da mi pokaze kako se sjedne na to čudo..Šokirao se što trazim i pokusavao mi objasniti da ćemo to izvesti drugi put, jer bi nas netko mogao vidjeti..Nisam marila što je govorio, već sam sjedila na onom stroju i rekla da me vodi što dalje iz ovog grada.. Ubrzo je pristao, ne odoljevajući mojim luckastim zahtjevima, i krenuo..zvuk motora prolamao se ulicom..dok me Fatma jos uvijek bezuspjesno dozivala...Drzala sam ga oko struka, naslonjena na njegova leđa..više mi nista nije bilo važno..to je bilo sve što sam zeljala u tom trenutku i nista više..Vozio me i vozio, a ja kao da sam lebdjela..U tom trenutku, kao da nisam više pripadala svijetu u kojem živim..kao da smo u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mjestu..i upravo to da ne pripadam ovdje, promijenilo je naše živote zauvijek..

Osjećala sam njegov miris i miris vjetra istodobno..otkucaji njegova srca pod mojim prstima i zvuk motora bili su posebna melodija..Nisam htjela silaziti sa tog motora..i to mi je bilo dovoljno..da ga mogu tako dodirivati do vječnosti..pa i dan više od toga..Ne znam ni sama koliko smo se dugo vozili..vrijeme je tako brzo prolazilo, koliko god ga pokušavala zaustaviti..a onda sam molila u sebi..molila se kao i onoga dana u Crkvi da ga sretnem negdje..a sada sam molila da nikada ne ode..I moje misli i molitvu prekinulo je zaustavljanje motora u jednm starom selu nadomak Damaska...Ispred nas je bila Crkva..Znala sam da ovo nije slučajno i da sve ima svoje zašto..Sišli smo s motora, hodajući jedno pored drugoga...pitala sam se zašto korača prema toj Crkvi..a on kao da je pročitao moje misli i odjednom je rekao da idemo u Crkvu zapaliti svijeću..zastala sam, šokirana, ne vjerujući u t što sam čula..On, praktični musliman da ide u Crkvu, zapaliti svijeću..ma ne , ja sam sigurno nešto pogrešno čula..ali taj njegov pogled prema Crkvi..bio je tako drugačiji..hodao je ne trepnuvši, kao začaran..Nisam ni znala što se zapravo događa, da li je to sve stvarnost ili šala..Nastavio je hodati, dok nismo došli do vrata Crkve..Pogledala sam ga s nevjericom još jedanput, ali u njegovim očima samo nijemi krik..Zaista krik..Krik koji je govorio više od bilo kojeg glasnog uzvika...To je bila borba protiv onoga kako su nas učili..ti u džamiju, ona u Crkvu, što dalje jedno od drugoga..sve nam je bilo dopušteno, a opet sve tako zabranjeno..zabranjeno samo od same pomisli da bi dvoje ljudi različith vjera, ali potpuno različitih mogli biti više od poznanika ili prijatelja..ali to nas nije spriječaval, da nastavim putovati putem kojim smo krenuli, pa makar nam to i bilo posljednje putovanje..

Ušli smo u Crkvu ..prvo ja, a onda on iza mene..stajao je tik ispred vrata sa unutrašnje strane i ogledao svaku ikonu na zidu, promatrao svaki kutak te stare Crkve..Ja sam se molila ispred ikone Bogorodice, a on je i dalje stajao na mjestu..Nije se pomicao niti u koju stranu, sam je promatrao..promatrao na neki čudan neobičan način..Nisam mogla isčitati što je u tom trenu prolazilo njegovom glavom..Kao da je stvorio zid između svojih misli i svega drugoga oko sebe..a onda je pogledavši prema ikonostasu glasno rekao:

"Isa a.s.!"

Nasmiješila sam se i nastojala ga ispraviti..Zašto? Zato što mi arapski kršćani nikada nećemo reći za Isusa našeg Gospoda, Isa a.s. Tako ga zovu muslimani, jer za njih je samo prorok.. A za nas je puno više, ono što i zapravo jest pravi Bog i pravi čovjek. Da mi je u tom trenutku netko drugi rekao Isa a.s., vjerojatno bi letio kao raketa od tamo, ali to je bio Ephrem..a Ephremu je sve bilo oprošteno..A onda sam ga pogledala i rekla:

"Joshua!"

Nasmijao se i ponovio što sam rekla. Shvatio je poruku u onome što sam rekla. Nije bilo stvar u imenu ili slično, bila je stvar u tome da je On naš Bog i da ga zovemo kao i židovi Joshua, kako bi se razlikovali od muslimana. Nije mu trebalo ništa dodatno pojašnjavati, shvatio je što sam željela reći..

A onda je uzeo svijeću, stajajući i dalje i upirući pogled prema ikonama. Kao da je sjajio u trenutku, sjajio nekim neobičnim sjajem. Nije mu bilo teško ući u tamo gdje sam ja tako voljela biti, tamo gdje sam tako radosno svim srcem dolazila svakodnevno. Da, volio je ono što i ja, moj svijet postao je i njegov. Odjednom me obuzeo neki poseban mir.Čuđenje je nestalo i kao da mi je bilo sasvim uobičajenom da je on u Crkvi i još k tome sa svijećom u ruci..Mislim da je Gospod tada dotaknuo naša srca, dao nam do znanja da ustrajemo zajedno..A onda sam i ja uzela svijeću i zapalili smo je zajedno..Ja sam glasno izgovarala molitvu, a on je pažljivo slušao..Upijao je svaku moju riječ, ne skrečući pogled sa moga lica..Molila sam za nas, za njega, za mene i za svijet u kojem smo se nalazili. Molila sam da nas Gospod vodi po svojoj volji i da ćemo prihvatiti sve što traži od nas i što nam daje.Molila sam da nas vodi.I vodio nas je..

Vrijeme je tako brzo prolazilo..Sat kao da je trajao sekundu, dan kao da je trajao minutu..nizale su se rečenice za rečenicom..priča za pričom..a ni jedne riječi o onome što će biti..nismo htjeli kvariti trenutak ni pomisli da će ovo netko jednom htjeti spriječiti, pa pokušati uništiti...bilo je prelijepo da bi kvarili ugođaj takvim mislima..Koračali smo poput kakve djece ulicama sela, glasno se smijajući svemu što smo ugledali..od ptice do cvijeta, od sunca do prašnjave ceste..A onda kao da me nešto vratilo u stvarnost..Bilo je vrijeme da se vratimo nazad..Sjela sam na motor i opet ga zagrlila na isti način kao kada smo i kretali tamo..dotaknuo je uvojak moje kose i pomirisao ga, zatvorivši oči na tren..a onda je upalio motor i krenuli smo nazad u surovu stvarnost..Sve je prošlo u sekundi..Kao u vremenoplovu vratili smo se nazad u Damask..Nisam željela ni sama sebi priznati strah koji sam osjećala..strah od činjenice da možda već znaju da nisam bila u školi...Osjetio ga je i on..ali ne zbog sebe, već zbog mene..koliko god se trudio otjerati ga od mene, on je bio i dalje prisutan..Sišla sam sa motora u onom istom parku u kojem sam bila to jutro sa Fatmom..Nijemo me s tugom u očima gledao..I kad ga nisam gledala, svaki tugu u njegovom pogledu sam osjaćala..i odavno je vrijeme prošlo da se vratim kući..kao da mi se korak usporavao i nije mi dao da odem..a onda je rekao:

"Abadan laa tansynii!"(ne zaboravi me nikada)

Znao je i te kako je znao..a znala sam i ja...znali smo da će i oni znati..srce mi je pucalo..duša se lomila..dah mi je zastajo..zrak nestajao..a ja sam samo htjela potrčati mu u zagrljaj..a nisam smjela..nismo smjeli..jer previše ih je oko nas..previše crnih lica, zlih i zavidnih..otrovnih usta..i morala sam krenuti kući..suze su se lsijevale niz moje lice..a on je pružio ruku i uhvatio jednu moju suzu i stavio je na svoja njedra..a oči su mu zaiskrile..počela sam jecati trčeći prema kući..nisam se osvrtala..jer da jesam, nikada ne bih otišla kući..ljudi su me u čudu gledali, onako uplakanu..trčala sam i trčala sam, kao i onog prvog dana..došla sam do vrata kuće..nečujno sam pokušala ući, što mi nije uspijelo, jer moji su kao vojna straža stajali pred vratima..bez riječi otac me uhvatio za kosu..bez imalo milosti..pala sam na koljena..a njegov izraz lica govorio je sve..lasi su letjele oko mene..zrak je postajao tako težak...i postala sam zarobljenica vlastitog oca..

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/03/29.03.13_rec_pastira_-_o._vukasin_milicevic_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-vukasin-milicevic

Веронаука: Данијела Марковић - Практична примена нових уџбеника у настави, Четврти сусрет ученика и катихета Епархије пожаревачко-браничевске

Ризница: Свети Максим Исповедник - О љубави, Хришћанска мисао, Протојереј Георгије Флоровски - Елементи Литургије

Беседе: Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије - Беседа, Протојереј Александар Михаиловић - Беседа о православној духовности

Поезија и проза: Акатист свима светима просијалим у Америци, Раша Перић - Црква Миће Данојлића, Косовска Симонида

• Погледајте целокупан садржај овог броја
  

Извор: Епархија браничевска

"Salam!" Ya Amar!"-te su riječi dirnile moju dušu i urezale se duboko u srce. Slatke zabranjene riječi. Zabranjene u svijetu u kojem se nalazimo, u svijetu tako drugačijem . Zapravo u tom trenutku sve je postalo drugačije. I ulica, i kiša, i mjesc i zvijezde, i sunce i cvijeće i ljudi oko nas.Tlo po kojem je hodao, zrak koji je udisao...I mi smo postali drugačiji..

Ya Amar ima nekoliko značenja. Može se prevesti kao nešto lijepo poput mjesečine ili spoznao sam, susreo tvoju ljepotu, opčinjen sam tvojom ljepotom, iznenađen sam kako si lijepa..Ne može se moja ljepota mjeriti sa ljepotom riječi koje je izgovorio ni sa čuđenjem koje je došlo iz moga srca, niti sa strahom koji se mješao sa lavinom osjećaja koji su tada kolali mojim bićem. Te riječi ne mogu se izreči niti dovoljno opisati. Posebne jer su dolazile iz njegovog srca. Baš njegovog, onog šutljivog i samozatajnog Ephrema. Ne znam da li su me više iznenadile riječi koje je izrekao ili činjenica da je on uopće nešto rekao. I to baš meni, djevojci sa školskom torbom, raščupanom pletenicom, sanjalici čija je mašta i neispričana priča bio upravo on Eprem. Ephrem toliko drugačiji od drugih.

Stajala sam kao ukopana, prvi puta u životu nisam znala što reći..Jedna brbljavica u jednoj sekundi postala je šutljivica, nijema djevojčica, s pletenicom koju je nervozno dodirivala. I stajala sam tako minutu, dvije, a činilo se kao da stojim tamo čitavu vječnost. Vječnost i trenutak koji sam htjela zaustaviti, kao i vrijeme i mjesto u kojem smo se sreli. Prvi puta u životu osjetila sam neopisivu toplinu oko srca koja je prolazila čitavim moji tijelom. A on je samo stajao i promatrao me nasmiješen, očima koje su sjajile nekim neobičnim sjajem. Sjajem koji me je hipnotizirao u trenu.

I tako gledajući jedno u drugo, svijet se počeo okretati oko mene i cijeli moj život.I pravila kao da su nestajala.. a nestala je i tišina, otkucajima moga srca..A onda da je netko progovorio iz mene:

"El Kamar Helou Wa Inta Ahhla" (mjesec je prekrasan, a ti si još više od toga).

A onda me uhvatio za ruku. Nježno, suptilno, kao da povjetarac prolazi mojim prstima. Naše duše u tom trenutku drhtale su zajedno, zajedno su plakale. Plakale jer se nalaze u svijetu i vremenu u kojem se nalaze. U svijetu kojeg smo toliko željeli promjeniti... i upravo se to počelo od tog trena dešavati..mjenjali smo svijet i prkosilii svima oko sebe. A onda se začuo poziv s džamije na namaz(molitvu). A on je još uvijek stajao ispred mene, sa svojom rukom u mojoj ruci, sa osmijehom i čarolijom u svojim očima. Moždanim vijugama u mojoj glavi počeli su ispreplitati strah i želja da ostanem tamo. No, znala sam da se svakim trenutkom povečava opasnost od onoga što može uslijediti, ako nas vidi netko od lokalnih dušebrižnika, od onih koji bi otrčali sretni da našim obiteljima ispričaju ono što su vidjeli. Svatko priča neku svoju priču..pa bila ona i onakva kakva se ne čini u određenom trenutku.

Sama pomisao na sve to, promijenila je izraz moga lica...istrgla sam munjevito svoju ruku iz njegove i počela trčati. Trčala sam nekoliko metara, a onda sam se okrenula u jednom trenutku, a on je i dalje stajao tamo gledajući zamnom sa istim sjajem u očima, sa istim osmijehom na licu.

Između Crkve i džamije, između namaza i molive, tamo gdje smo se sreli. Ispred Crkve u kojoj je gorila svijeća, ispred džamije u kojoj je molio. A ja sam kao uplašena srna trčala i trčala, a nisam ni sama znala kamo. Više ništa nije bilo važno, ni gdje, ni kuda. Bježala sam od njega, bježala sam sama od sebe..

I kiša je počela padati. Slijevala se niz ulice Damaska. Nije to bila obična kiša. Nebo je plakalo. Plakala su i naše duše, cvijeće u vrtovima kuća oplakano jutarnjom rosom, obala udarana valovima, korito rijeke u kojoj teče...

Došla sam do vrata svoje kuće, nisam marila ni za mokru odjeću ni za mokru kosu. Samo sam se htjela povući u osamu svoje sobe i plakati, gorko plakati. Plakati za onim što je nemoguće i ne može biti. A kako plakati da te nitko ne vidi, kako plakati za nekim drugim svijetom u kojem nismo postojali..

Mama je otvorila vrata i zbunjeno gledala u mene. Pitala me zašto sam došla bez kišobrana, zašto nisam nikoga zvala. Nisam mogla odgovoriti ništa, zapravo nisam ni znala što da ogovorim, što da kažem. Nisam u potpunosti još uvijek postala svijesna što mi se dogodilo. Krenula sam stepenicama prema sobi, a ona je i dalje s nevjericom gledala u mene. Koraci su tako postali teški, kao da su me kilometri djelili od sobe. Ruke su drhtale, srce je htjelo iskočiti. Ušla sam u sobu, i zatvorila vrata. Htjela sam zatvoriti sve što se dogodilo i ostaviti iza sebe, tamo između Crkve i džamije..

A onda je ušla mama. Govorila je da se presvučem, da će mi donijeti topli čaj. Njene riječi kao da su odzvanjale negdje u daljini, daleko, daleko. Osjetila sam da gubim svijest. Strah je odradio svoje. Strah spoznaje koja se zove ljubav, zabranjena ljubav. A gdje je nestao trenutak, trenutak lucidnosti i realnosti. Trenutak koji se zove Ephrem..Mislima sam ga tjerala od sebe, pokušavajući sama sebe uvjeriti da je sve to moja iluzija..Ali iluzija ne traje cijeli život, iluzija traje tek na tren..

Slijedećeg jutra ležala sam u bolnici. Tata i mama bili su pored mene. Preplašeni, zabrinuti. Večer prije izgubila sam svijest. Halile mi je ispričala kako je mama zapomagala i držala me čvrsto za ruku. Dotrčao je i tata. Kada su me vidjeli kako bespomočno ležim, pomislili su na najgore. Halile je pozvala hitnu pomoć i ja sam se našla u bolnici. Halile je bila kućna pomoćnica moje mame, muslimanka, osoba velikog srca, puna razumjevanja i strpljnja. Sjećam se da je od mog ranog djetinjstva bila sa nama. Marljivo je radila kućanske poslove, a onda navečer u kasne sate odlazila kući. Zivjela je s roditeljima i nikada se nije udavala. Postala je članom obitelji, pa je nekoliko puta odlazila i u Hrvatsku sa nama. Čak je naučila i nekoliko riječi hrvatskoga. Halile je sabah (jutro) naše kuće . Tako sam ju zvala, jer je uvijek govorila kako ćemo sve ujutro, ići ćemo u jutro, pričati ćemo ujutro, smijati ćemo se ujutro. I zaista je kao jutro, dobra duša, kao rosa na pupoljku ruže, kao mirna rijeka u sumrak. To je moja Halile, Halile koja je isplela bezbroj pletenica u mojoj kosi. Moja draga Halile..

Nikada nisam voljela jesti. Jela sam oduvijek tek toliko da preživim. Nikada nisam voljela slatko, masno, kolači i ostale slastice su mi oduvijek bile nešto odbojno . Pojela bi tek toliko da ne umrem od gladi, na što se tata uvijek ljutio. Doslovno me molio da jedem, ali ja nikako nisam previše mogla, ma koliko se trudila. Takva je i mama. Vjerojatno je i genetika odigrala svoje. Ni toga dana nisam puno jela, a uz uzbuđenje koje sam doživjela to popodne i mokra odjeća, uzeli su svoj danak. Liječnik je umirio roditelje, da se radi samo o iscrpljenosti i da će biti sve u redu. Monotonija bolničke sobe, infuzija u ruci, nisu mogli skrenuti moje misli s Ephrema. Čuvala sam njegove riječi duboko u srcu, da ih nitko ne otkrije, samo za sebe. Ali svaka tajna dođe na vidjelo, i ne može vječno ostati tajna..ali u takvom trenutku to ne shvaćaš ili ne želiš shvatiti..

Naravno, da mi je tata sjedeći na mom bolničkom krevetu držao predavanja o prehrani, o zdravom životu, ali ja ga nisam ni slušala. Slušala sam samo svoje srce i riječi koje su dopirale iz njega:"Ya Amar". One su bile moj lijek i sve što me održavalo pri svijesti.

Proveli su u bolnici cijelo jutro. Borila sam se sa dosadom, popitkujući osoblje kada ću kući, zašto moram ležati. Razvezao mi se jezik kao i uvijek i mislim da sam bila najnaporniji pacijent. A spoznaja da ću tu ostati još nekoliko dana, gušila me da sam ostajala bez zraka. Ja sam samo razmišljala o onom mjestu između Crkve i džamije i onome što se dogodilo tamo. Nisam željela da se to dogodi, ne nešto takvo ili ipak jesam..da jesam, a to nisam htjela ni sebi samoj priznati..I zaspala sam..

Spavala sam nekoliko sati, a kada sam otvorila oči, onako snena, okrenula sam se prema vratima sobe. A tamo je stajao on, Ephrem..

Koliko god sam se činila snažnom, riječitom, munjevito, u trenu sam postala plaha, krhka i lomljiva.

Ukrotio me njegov osmijeh i plave oči koje su sjale pored vrata bolničke sobe. Moje misli u tom trenu nisu bile ni prežestoke ni pre nježne, zapravo ih nije ni bilo više. Zavrtile su mi glavom i stvorile ugodnu konfuziju.

Ležala sam nepomično i opet bez riječi..Kako neobično za mene, ali opet muk, veličanstveni muk.

Prišao je uz moju bolničku postelju, polako, polako..Misli su se pokrenule i strah od toga da bi mogao netko naići, tko u ovom trenu to nipošto ne bi smio.

Nježno je uhvatio moju ruku, a ja sam se utapala u njegovim plavim očima. Zapravo zaronila sam u njih i izčitala sve što u njima piše...

Smiješio se, a onda je rekao :

" La taqlaqi !"(ne brini)

Kao da je pročitao moje misli i izmamio osmijeh na mome licu.I krenuo je razgovor, onaj koji sam toliko priželjkivala. Pitao me kako sam, što se dogodilo. Odgovarala sam drhtavim glasom, pokušavajući mu objasniti što se dogodilo. Pažljivo me slušao, kao da je upijao svaku moju riječ. A ja više nisam bila bolesna, pričala sam i pričala. Baš kao i kada je dolazio s roditeljima k nama u kuću. Pitala sam što radi ovdje i kako je znao da sam tu. Rekao je sa je mama zvala njegove i rekla gdje sam. Rekao je kako je odmah dojurio ovamo, kako je želio biti pored mene. A ja sam jačala od njegovih riječi, nije mi trebala više ni infuzija ni lijekovi. On je bio moj lijek, moja snaga, moja želja da ustanem s postelje i odjurim s njime, da mi ispriča sve što sam znatiželjno željela čuti.

I pričao je, doduše malo kao i uvijek, ali je pričao. I jedna jedina riječ bila mi je kao milijun ispričanih. Jer dolazile su od njega, Ephrema sa mojih crteža i izmišljenih priča za laku noć. Razgovor je bio iznenadno prekinut mojim trenutnim prizemljenjem, da on ovdje ne smije biti, da smo dva različita svijeta, zabranjena, nemoguća. Rekao je da se bori dugo s time, da se više ne želi boriti, da što god bilo, dovoljno mu je da mi bude blizu, pa makar me i samo promatrao iz daleka. I to mi je bilo dovoljno. Nije mi više trebalo ništa u životu, samo Ephrem. Držao me i dalje za ruku i ponavljao da sam njegova najljepša mjesečina, njegova duša i njegova neispjevana pjesma. Pričao mi je o pjesmama koje piše dugo, dugo o meni..A onda smo se počeli glasno smijati. U trenu kada sam mu ispričala da i ja pišem, priče, da sam ga crtala, da je bio moj imaginarni prijatelj. Smijali smo se i smijali, kao da smijehu nije bilo kraja. A onda sam s hodnika začula glas mojega oca:

"Anta lateef!"(vrlo ste ljubazni)

..Tog nedjeljnog poslijepodneva sjedila sam pored prozora u svojoj sobi i promatrala kišu kako pere ulice Damaska..Osluškivala sam kap po kap kako udara o tlo, koje su prekidale tišinu oko mene...Nijeme misli koje su prolazile mojom glavom iznenada je prekinuo zvuk automobila koji se zaustavio ispred kuće..Iz njega je izlazila obitelj koja je preko dvadeset godina dolazila u našu kuću...Bio je to uobičajen prizor..Prvo je izašao gospodin, gospođa, a onda kao i uvijek, posljedni Ephrem..Držao je kišobran u ruci i pratio majku koja je hodala iza supruga..Ephrem je u trenutku zastao i pogledao prema meni. Naslonila sam lice na hladan prozor, osjećaju toplinu Ephremovog pogleda. Prozor najednom više nije bio hladan. Da li je to bila iluzija ili fotomorgana, gledajući njega, više nije bilo važno. Nekoliko sekundi je zastao , a onda je krenuo naprijed za svojim roditeljima.

Ephrem je treći sin od ukupno petero djece..Bio je oduvijek drugačiji od svoje braće i dvije mlađe sestre. Studirao je u inozemstvu, pokrenuo vlastitu tvrtku, iako je obitelj generacijama posjedovala obiteljsku tvrtku. Dva starija brata bila su oženjena i nastavila obiteljski biznis, dok je starija sestra te godine diplomorala i pridružila se njima.. Najmlađa Asma u to je vrijeme još studirala u Damasku. Bila je to i ostala tradicionalna, pomalo fundametalistička islamska obitelj, konzervativnih svjetonazora, u kojoj je bilo jasno izražena i prakticirana vjera, koja je je svima bila na prvome mjestu. No, to nije bila prepreka da budu kućni prijatelji, nama kršćanima, s kojima su godinama bili u vrlo prisnim odnosima..Žene su bile uvijek pokrivene, pa i dok smo bile same bez ijednog muškarca u društvu. Dolazili su i čestitali nam naše kršćanske blagdane, gdje se do jutra slavilo, a tako je bilo i s naše strane kada su slavili njihovi vjerski blagdani. Moja mama često je odlazila u shopping sa njihovom majkom, časkale su gotovo svakodnevno u poslijepodnevnim satima, kao i moj otac koje je slobodno vrijeme često provodio s njihovim ocem. Nisam se nikada pretjerano družila sa djecom te obitelji, jer su svi podosta stariji od mene. Dok su dolazili k nama gotovo uvijek je bio prisutan Ephrem, koji je sramežljivo promatrao i osluškivao njihove razgovore. Izmjenili bi tek poneku riječ, jer i nismo imali baš previše zajedničkih tema, pošto je stariji od mene dvanaest godina. Sjećam se da mi je jednom, prilikom njihovog posjeta donio jednu lutku i rekao: " Ovo je za tebe!" To je bila jedna od rijetkih rečenica koju je prozborio tokom godinama druženja naših obitelji.Ali tako upečatljiva rečenica, koju sam često glasno ponavljala u svojoj sobi. Bila mi je to jedna od najdražih lutki u mojoj kolekciji, baš zato što ju je donio Ephrem. Bio je pomalo fascinantan mom dječjem umu, upravo zato što nije puno govorio. Odskako je i izgledom od svih. Njegove oči su plave, i zbog toga sam ga satima znala promatrati. Nije se nikako uklapau i njihovu tamnoputu i tamnooku obitelj. To što je drugačiji potaknulo je moju dječju znatiželju, zašto on ima svjetle oči, pa sam i često postavljala pitanja roditeljima, koji su se uvijek glasno nasmijali i pokušavajući mi objasniti biologiju, što je naravno bilo znanstvena fantastika mom dječjem umu. Često sam ga crtala u na sve moguće načine, drvenim bojicama, temperama, pastelama. Postao je i moj imaginarni prijatelj s kojim sam kao dijete razgovarala u sobi, dok me mama s vrata promatrala smiješkajući se. Sjećam se dok mi je pričala priče za laku noć, da sam uvijek tražila da izmisli neku priču o Ephremu. Mama je neuspješno pokušavala pričati, što je završavalo mojom ispričanom izmišljenom pričom o njemu. Znala sam prisluškivati razgovor roditelja, kada su razgovarala o njima, priželjkujući da čuti kada će Ephrem opet doći, da ga mogu promatrati i nacratati neku novu sliku i složiti neku novi priču u svojoj glavi. Čak sam i jednog kena nazvala Ephrem, a barbiku Miriam, lutke su nosile naša imena, papiru su bili oslikani našim crtežima. No, tog nedeljnog popodneva već su daleko dječje bajke i lutke bile iza mene, a zamjenili su ih haljine, cipele, i mamina šminka. Tada sam imala sedamnaest godina. Već sam razmišljala o fakultetu i odlasku u Ameriku kod mamine sestrične, o garderobi koju ću ponijeti, o centrima koje ću posjetiti i što ću sve lijepo kupiti u Americi. Više nisam crtala Ephrema i razgovarala s njime u svojoj mašti, tada sam pisala o njemu, stranice i stranice, bilježnice i bilježnice, o tome što Ephrem predstavlja u mome životu, o tom dugogodišnjem prijatelju, koji je to bio na neki čudan način.

Stajala sam još uvijek u svojoj sobi, dok je Ephrem sa obitelji već bio u našem salonu. Prošla sam četkom kroz kosu i uzbuđeno krenula stepenicama prema prizemlju naše kuće. Što sam osjećala u tom trenutku? Zapravo ni ne znam, da li je to bila prikrivena zaljubljenost ili opčinjenost nekim koji je odudarao od mog školskog društva. Ipak je on imao tada 29 godina i bio je pojam u mom životu, svojim stavom, izgledom, načinom na koji sjedi i obraća se. I dalje je bio šutljiv i samozatajan, a time meni još i fascinantniji. Čista suprotnost brbljavoj djevojci, buntovnici, koja je uvijek na satu u školi imala nešto za pitati, koja je uvijek imala prigovor na sve. Kada su razgovarali sa mojim roditeljima, uvijek bi se uključivala u razgovor, iznosila svoje stavove i bila najglasnija. Njima je svima to bilo smješno i zabavno, pa čak i njemu koji me potajice znao promatrati i sramežljivo mi se znao namiješiti. Tako je bilo i to popodne. Silazila sam stepenicama, zabacivajući svoje uvojke, graciozno stajajući na ulazu salona i pozdravljajući sve redom. Ephrem je bio posljedni na redu. Stajao je ispred mene, onih neobičnih plavih očiju, sjajnim nego ikada. Nasmiješio mi se, pružio ruku, prvi puta, što je izazvalo opću pomutnju među svima. Naime, nikada se nisu ni on ni njegov otac rukovali sa nama ženama. Tako nalaže islam, što su oni i prakticirali. U tom trenutku kada je prvi pružio ruku k meni, ja sam bez razmišljala pružila i njemu ruku, na što je njegov otac uzrujano povišenim tonom reagirao:" Ephrem!" Povukla sam se korakom u nazad, a on je i dalje gledao u mene, dok mu je otac ljutito pokušao skrenuti pozornost da sjedne i ne napravi više tako nešto. I moji roditelji su se iznenadili Ephremovom reakcijom, ali tome nisu pridavali toliku pozornost. Nastavili su razgovor, dok sam se ja suzdržavala da im ne kažem što ih ide. No, ipak to nisam napravila zbog svojih, pa sam se pokorila novonastaloj situaciji. Kada nisu obraćali pažnju, naši pogledi su se sreli i nastavili potajno nijemo pogledima razgovarati. Gorila sam od želje da razgovaram s njime, da mi ispriča sve o svome poslu, o studiju i studenskim danima. No, nije bilo prilike za to i nastavili smo se kriomice susretati pogledima. To popodne bili su tri sata u našoj kući. Teme su se redale kao i obično, od poslovnih do političkih, pa od kupovine do godišnjih odmora. Što god sam pokušala da se okolišanjem ubacim u razgovor sa Ephremom nije mi uspijevalo. Redovno nas je prekidao njegov otac i prije nego bi nešto i pokušala reći, što je i moj otac počeo podržavati. Buntovnost je rasla u meni, i čekala sam svoj trenutak, kovajući planove u glavi da dam do znanja njihovom primitivizmu i fundametalizmu. I čvrsto sam vjerovala da će jednom doći i taj dan. Izašli su iz kuće u pratnji mojih, a ja sam ih slijedila u stopu sve do auta. I ušli su redom, otac, majka, Ephrem. I tada sam iskoristila priliku i nevješto mu mahnula što je primjetio moj otac. U tom trenu kao munja se okrenuo prema meni i viknuo:"Miriam!" Povukla sam se, okrenula i ušla u kuću. Ljutito sam krenula u svoju sobu, izbjegavajući bilo kakva predavanja mojih, koja su bila svakodnevna. Kada sam ušla u sobu, opet sam promatrala kišu i ulice Damaska. Priželjkujući da će se Ephrem od nekud pojaviti, ali ovaj put sam. No, to se nije dogodilo. Razočarano sam rano otišla na spavanje, razmišljajući o svijetu u kojem živim. O dva svijeta, ista, a tako različita. Njihovom islamskom i našem kršćanskom. Što je to što nas spaja, a opet nas toliko razdvaja? Nisam našla odgovore, ali ih nisam ni prestala tražiti. Pripadamo istome narodu, a tako smo različiti. I moj je otac Arap, kao i njegov, iako različitih vjera, sličnih svjetonazora. Nikada nisam odlazila na kave i druženja niti sa jednim prijateljem iz škole, susjedstva, bilo s kršćanima bilo sa muslimanima. To je bilo strogo zabranjeno, a ja sam morala robovati tradiciji, kojoj sam se pokušavala tada toliko oduprijeti. Moja putanja svakodnevno je bila kuća škola, kuća, crkva, kuća. Izlazila sam samo do 9 navečer s prijateljicama, ali se strogo znalo gdje se ide i s kime, uz jasno upozorenje:" Nemoj da ja vidim ili čujem da si sama s nekim muškarcem na cesti, kafiću ili slično!" I tako je bilo. Dok smo se družili u školi, bilo je mješano društvo i muško i žensko, pa tako i izvan škole u rijetkim situacijama, proslavama rođendana na kojima sam bila ili izlascima. Kada bih srela mušku osobu koju poznajem to je bilo ovalo :"Salam!" i nastaviš hodati dalje, bez zaustavljna i ikakvih razgovora. Jedino sam dijete u svojoj obitelji, kao i moja majka. Igrom slučaja povijest se ponovila.Majčini kao i moji nisu više mogli imati djece. I tako sam je bila tatina princeza u zlatnom kavezu. Nikada ga nisam manje voljela zbog toga, jer znam da mi je uvijek želio samo najbolje. Uvijek me učio da treba biti oprezan, da živimo u svijetu u kakvom živimo i sve što izlazi iz tih okvira, moglo bi se shvatiti kao provokacija muškarcima. I mama je to tako doživljavala, iako je došla, kako sam ja znala reći sa druge planete. Naime, mama je Hrvatica, koja je za vrijeme studija u bivšoj Jugoslaviji upoznala moga oca Arapa, pravoslavca. Bila je to velika ljubav i ostala, čiji sam plod bila ja. Mamina obitelj je negodovala odlukom da mama s niime odlazi u nepoznatu zemlju, ali su to prihvatili. I tako sam ja došla, rodila se u Damasku. Mama se jako dobro privikla na novu sredinu, naučila arapski, ali su me odmalena učili i hrvatski. Odlazila sam redoviti svake godine baki i djedu u Hrvatsku, čemu sam se radovala cijele godine. Bila sam mažena i pažena, jedino unuče kojem se se ispunjavali hirovi koji su u Siriji bili ne izvedivi. S bakom i djedom redovno sam odlazila u katoličku crkvu, naučila sam sve molitve. U našoj kući u Siriji oduvijek su se slavili i katolički i pravoslavni blagdani, išlo se i u katoličku i u pravoslavnu crkvu. Molilo se i na jedan i na drugi način i tata mamu nije nikada sputavao u ničemu. Odlazilo se na doček Patrijarhu, kao i Papi u Hrvatsku. Posjećivala su se i katolička i pravoslavna svetišta. Naučili su me ljepoti i bogatstvu kršćanstva, dvije tradicije, a opet jedno i zajedno. U kući su i pravoslavne i katoličke ikone, i katolički kipići svetaca, slika Patrijarha i Pape. Oduvijek je bio prisutan duh ekumenizma i tatina rečenica:" Mi smo jedna pluća, a dva krila!" I tako se odnosilo prema tome. Iako tata dolazi iz svečeničke obitelji. Tatin otac i brat su svećenici,no nikada nitko od njih nije kako bi se reklo, vodio vodu na svoj mlin. Uvijek zajedno i u molitvi i za stolom. Tako je bilo i s muslimanima. Poštivalo se tuđe, ali se i očekivalo da oni poštuju naše. Većina mojih prijatelja je muslimana,kao i moja draga prijateljica Fatma koja je pokrivena muslimanka. Često sam spavala ja kod nje, kao i ona kod mene, i to prijateljstvo traje i danas. Uvijek su me lijepo dočekivali i ugostili, a tako i moji nju i sve ostale koji su dolazili kod nas. Odlazila je samnom u Crkvu i čekala me dok se molim, a onda bi otišla u džamiju i čekala ja nju. To je bilo uobičajeno i podrazumjevalo se. Nikada nitko nije stajao od nas ni pred Crkvom ni pred džamijom, dok je ona druga molila. I to je tako oduvijek i tako će i ostati.

No, te večeri ja sam bila zaokupljena Ephremom i kovanjem plana kako da mi ispriča što me zanimalo, kako jednog šutljivca pretvoriti u jednog brbljivca. Vjerojatno ne bi došao do riječi od mene, ali to je tada bilo najvažnije čime sam bila zaokupljena.

I svanulo je..a ja sam možda spavala dva sata..Nisam mogla zaspati ni izbiti ga iz glave. Moja znatuželja i fascinacija njime rasla je sve više i više. Ujutro smo mama, tata i ja kao i obično čitali katolički časoslov, molili pravoslavni akatist Bogorodici. Nakon toga doručkovalo se, a onda je svatko krenuo svojim putem, netko na posao, netko u školu. Naravno, niti jedno jutro nije izostajala pitanja, gdje ideš,da li ideš gdje i s kime i vratiti se u toliko i toliko..Na to sam navikla i to sam očekivala. Još jednom pogledala sam u zrcalo, popravila svoju pletenicu, uzela školsku torbu i krenula. Fatma me već čekala pred kućom, pozdravile smo se i nastavile put do škole uz uobičajene djevojačke razgovore: znaš onog, jesi vidjela ovo ili ono..Tako smo kratile vrijeme, a onda bi se vratile u surovu stvarnost: ŠKOLA! Tog dana u školi je bilo i dosadno i zabavno i slušalo se i nije, kao i uvijek. Ono što me zanimalo slušala sam, što nije nisam. Ništa neobično za jednu tinejđerku. Naravno, da mi se i dalje vrmzalo po glavi, kako ću i na koji način doći do prilike da razgovaram s Ephremom. To je bila moja tadašnja preokupacija dana. Ne, samo znatiželja, već i bunt: e , sad će ti vi svi vidjeti i ja ću se rukovati s njime i razgovarati s nije, sviđalo se to vama ili ne! To je bilo jače od mene i to sam htjela postići pod svaku cijenu. A sve ima svoju cijenu, zar ne? Ali toga kasnije tek postaješ svjestan.

I dočekala sam kraj nastave. Ovaj put nisam išla s Fatmom, ona je imala tog dana nastavu duže od mene. No, ionako smo se dogovorile da večeras prespava kod mene, pa ćemo nadoknaditi propušteno. I tako sam krenula iz škole prema kući. Na putu do kuće, zastala sam pred Crkvom i promatrala te fascinantne zidine, iako sam u toj Crkvi bila više puta, svaki puta me iznova oduševila.Bila je to stara pravoslavna Crkva, pored koje je u blizini džamija. Ušla sam u Crkvu, ponovo po tisućiti put pogledala sve ikone, pomilila se, zapalila svijeću, ali ovaj puta ipak je bilo drugačije. Jednu svijeću više sam zapalila. Bila je to svijeća za moj razgovor s Ephremom. Pa ako Gospod hoće da razgovaramo, razgovarati ćemo. Eto, nekako sam se utješila da će i taj dan doći, pa barem na kratko. Izašla sam ispred Crkve, još jednom se okrenula prema vratima i zastala na trenutak. Kao da je nešto ostalo nedorečeno. Nisam ni sama znala što točno, ali tako sam u tom trenutku se osjećala. Možda je sve oko mene bilo nedorečeno, na neki moj čudan način, otkriti ću poslije, tako sam vjerovala tada. I krenula sam korak po korak ispred sebe. Bilo je puno ljudi i većina je ulazila u džamiju u blizini, iako ni u Crkvu nije ulazilo ništa manje. Neki su hodali šutke, neki su dobacili po koju riječ, što nije ništa bilo čudno. To su muški, ništa atipično za njih. Krenula sam dalje nekoliko koraka i u jednom trenutku se našla sama izvan spomenute gužve ljudi. U susret meni dolazio je muškarac udaljen nekoliko metara od mene. Nisam previše obraćala pažnju i nastavila hodati. A onda u jednom trenutku podigla sam pogled, a ispred mene kao nekakvo ukazanje, stajao je on, Ephrem. Stajao je, nasmijao se, zaiskrile su one plave oči, a u tom trenutku sam shvatila da su to najljepše plave oči koje sam ikada vidjela.Moja brbljavost odjednom je nestala, kao da je nikada nije ni bilo. Nijemo sam stajala promatrajući ga s nevjericom. Pomislila sam da fantaziram, da to nije moguće. Čak sam se u jednom trenutku i uštipnula za lice, kako bi se probudila. A onda sam se sjetila one svijeće koje sam zapalila, podigla pogled prema nebu i potiho rekla:"Shoukran(hvala)!" I dalje je stajao nasmiješen, a onda je odjednom kao grom iz vedra neba rekao:

То нам је Дедеић показао, ни мање ни више, него усред Рима, на инаугурацији новоизабранога Папе римског Франциска (или Фрање, ако више волите). Био је тамо и Дедеићев врховни државни поглавар, али, будући да је Дедеић неславно прошао у Ватикану, очито му је недостајао и врховни вјерски поглавар – чувени идеолог усправног Монтенегра али кривог мозга.

Обавјестили су нас, наиме, тамо њихови, да је Микели присуствовао инаугурацији новога папе. Само извјештај није био потпун. Нису навели имена осталих пар стотина хиљада људи присутних на Тргу Светог Петра. Био би ред да су нас упознали и са њиховим идентитетима, јер су они истом пригодом били у Риму. Заправо, сваки од њих је био више заслужан да буде поменут од несрећнога Микелија, иако је овај, претпостављамо, као и остали присутни, усхићено и раздрагано, узвикивао „Habemus papam!“.

Дакле, јасно је као дан, Дед-ага је отишао непозван. Сједио је с неким римокатоличким свештеницима, на мјесту непредвиђеном за званице из других цркава и вјерских заједница, и када су свештеници пошли да причешћују народ, остао је сам, окружен десетинама празних столица, у друштву својих имагинарних пријатеља. Одавно знамо да он није сам. Ево, недавно се похвалио у новинама, а то поновио и на тамо њиховој, да је он пророковао новога папу. Стварно, никад он није усамљен. Ипак, чини се да му је ово први пут да се постидио у животу. Кажу да се одмах по инаугурацији јавио Стеву и рекао да морају под хитно да мијењају стратегију. „Стево, драги сине, овдје Његова Свјетлост, брзо трчи у Дом здравља, тражи упут. Овијем новинарима ћу рећи да нијесам могао стојати на ногама, па ме зато не срете папа.“ Можда га ноге и јесу бољеле, али само зато што је обијао прагове по Риму, не би ли нашао некога да га приведе папи. Залуду му је било и што је на главу ставио бијелу крпу – нису га примјетили ни примили.

Како је дошао у Рим? Чији је био гост? Има ли званични Монтенегро неке везе с његовим римским бродоломом? Не знамо. Да ли је био гост код своје некадашње супруге Розане? Да ли је због тога његова садашња била љубоморна? Ни то не знамо. Одговори на већину важних питања у Црној Гори углавном остају тајне. Државне. Или партијске. Заправо, међу њима данас и нема неке значајне разлике.

Дед-ага нас је, посредством оног нејавног, нарочито опчинио објашњењем свога сусрета са папом, док је овај други био надбискуп Буенос Аиреса. Каже: „Ја сам му пророково, па ево он је ПОНОВО постао папа.“ Велики је „пророк“ међу нама. Његове дубоке теолошке опсервације о јединству Запада и Истока свакако морају задивити свакога. Знајући да то долази из уста тако утицајног ауторитета хришћанског свијета, ваља нам се озбиљно посветити његовом тумачењу екуменизма, али, не мање важно, истраживању његовог доприноса међухришћанском дијалогу, миру међу Хришћанима, па, зашто не рећи, и свјетском миру. Те дубине и висине (дакако, његове безочности и шарлатанства), никако нам се не дâ да разумијемо.

Овоме циркусу који по Црној Гори наступа већ двадесетак година дошло је вријеме за распуштање. Држава нема пара ни за плате, пензије и отпремнине, а ми грађани Црне Горе треба још да финансирамо и ово „вјерско“ крило УДБЕ и његову срамотну промоцију на „Јадном сервису Црне Горе“.

Извор: ИН4С

http://www.in4s.net/index.php/akcenat/osvrt/35840-rimski-brodolom-dedeic-mirasa

Није баш конвенционални свештеник Јован Бабић, вероучитељ и духовник београдске Војне гимназије. Једну униформу је заменио другом: завршио је Војну гимназију, потом и три године на Војној академији, коју је напустио да би дипломирао на Теолошком факултету.

Старим војничким речником казано, добио је прекоманду. Он радо прихвата ту шалу, јер тврди да као једини вероучитељ у историји Војне гимназије, ваљда зато што је основана 1970. године, није задужен да „утерује Бога у војску”.

Чланови српске Војничке појачке групе, ученици друге године Војне гимназије, после пријема код патријарха Иринеја, којем су присуствовали и кадети Војне академије, договарали су се да изађу у град. Вероучитељ их је испратио до врата Патријаршије следећим саветом који не показује само његову духовну, већ и материјалну бригу за младе питомце и њихове љубавне патње, која није лишена ни транзиционог прагматизма.

– Веома је „готиван” наш свештеник. И широкогруд. Нарочито широк – алудирају момци на корпулентног тридесетпетогодишњег вероучитеља, који објашњава да његова жаргонска проповед треба да га приближи свету тих младих људи. Иначе га неће разумети.

– Зато говорим њиховим језиком и трудим се да са њима остварим другарски однос. Идеја која ме води, јесте оно што је изговорио Свети апостол Павле у Светом писму: „Зарад приближавања Бога човеку, свима ћу бити све: Грку Грк, Јеврејину Јеврејин, Римљанину Римљанин.”

Веронаука је у Војну гимназију уведена на почетку школске 2007/2008. године, а свештеник Бабић је изабран као идеалан човек који треба да приближи два света – војску и цркву. Рођен у фрушкогорском селу Врдник, одрастао је у породици у којој му је најстарији брат завршио Војну гимназију, потом Војну академију и данас је потпуковник на Војно-географском институту у Београду. Средњи брат је завршио средњу војну школу у Сарајеву, био је на служби до несрећног рата у Хрватској, али је пре сукоба, напустио војску.

– Цркви ме је приближио свештеник који је у Врдник дошао бежећи од ратног вихора. Ја сам васпитаван у комунистичком духу и пут до Цркве нашао сам самостално. Нисам био чак ни крштен. Сећам се сцене са покојним оцем. Вече пред крштење сам му рекао: „Шта је било било је, хоћу да се крстим.” Међутим, уписао сам Војну гимназију, иако сам упоредо радио и на пријемном испиту за богословију. Међутим, пошто ми је прво стигла потврда из војне гимназије да сам примљен, то сам сматрао божјом вољом. Моји родитељи су мислили да је то тренд, да ће ме све проћи – прича вероучитељ. Али, није. Завршио је гимназију 1997. године, уписао Војну академију. Срце га је, ипак, вукло ка теологији.

– Било је проблема у Војној гимназији због мог веровања, иако је комунизам пао. И дан-данас имамо проблем са комунистичким наслеђем и то не говорим да бих било кога оптуживао. Био сам сасвим коректан студент и на Војној академији, али сам проживео младалачку кризу. Једног јутра, пред Васкрс, себи сам рекао: „Зашто бих ускратио прилику која ми се пружа.” Спаковао сам се, напустио академију, отишао на Теологију, и гле апсурда: пет година сам плаћао дуг војсци, по 50 евра месечно – прича човек који је шињел заменио мантијом.

Десет година пошто је завршио гимназију, у њу се вратио, 2007. године. Друга униформа, други чин.

– Верска настава је изборни предмет. Један од момака који иде на секцију веронауке, себе сматра атеистом. Али он је поштовалац наше Цркве, сматра да му је част да пева то што су певали наши преци. Али у Бога не верује. Малопре сам разговарао са кадетом Војне академије који је у гимназији изабрао грађанско васпитање. Па шта, то је његово право. Али то не значи да нас двојица не разговарамо о проблемима, да се не дружимо. Мени се увек у генерацији дешава да одређен број ученика упише веронауку, а да су атеисти. Они желе да упознају православље. Ја их учим да поштују свој став. Када им предајем тему „Вера и атеизам”, учим их да уопште не треба да се осећају угроженим и другачијим зато што су атеисти. Напротив, учим их да изражавају и показују свој став. Онда они кажу: „Добро, ја у то не верујем.” Ја им одговорим: „Добро, ја то поштујем.” И остајемо другари – прича отац Бабић.

И, ко верује, нек верује!

„Војни секретар” епископа Атанасија

Са ученицима Војне гимназије путујемо на Свету Гору, обилазимо наше манастире. Пењали смо се и на Атос, на 2.033 метара надморске висине, логоровали у шаторима, али признајем да сам само у прва два покушаја успео да стигнем до врха, каже свештеник Бабић, који има такође још једно необично звање. Он је, наиме, „војни секретар” епископа хвостанског Атанасија Раките. Откуд таква титула са милитаристичким призвуком – питамо вероучитеља. „Иако тако звучи, она заправо подразумева дужност војног секретара Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, на чијем челу је епископ Атанасије”, одговара Јован Бабић.

Александар Апостоловски

Извор: Политика

Оно, готово никада, није свјесно колико је суза, суза за свијет, проливено да би и такво, несвјесно, несловесно и недостојно, остало у шанси покајања, у прилици новорођења. Оно је кадро само да конзумира плодове тишине, али не и да их залива, његује, обрезује и чува од грабљивица.

Једна таква појава, голема, васељенска, догодила се у келији пустиње, на периферији Подгорице, надомак наших топлих домова. Кажем пустиње, како је то говорио отац Лука: “…таква, као одрицање живота, раста и рађања, она постаје одушевљени домаћин и колевка и плодоносно тле онима који су се одрекли испразног и сујетног живљења ради задобијања суштине живота… тамо где је бесплодна пустиња, тамо Христос постаје Земља Живих… једнолични фон пустиње њима постаје као један једнолични фон фресака пред којим се одиграва не земаљска радња него драма задобијања вечности…” Прије три дана, у монашкој тишини манастира на Дајбабској гори, упокојио се у Господу монах, архимандрит, наш отац и брат, игуман Лука Анић. Још као младић, овај човјек се одрекао славе овога свијета, блиставе каријере научног радника, неприродног свјетла сцене, дипломатског педигреа, велеградског комформизма и пошао за Господом. Наравно да је ова тиха смрт само још један у низу догађаја који су креирани давнога дана када је храбри младић Урош Анић узео крст свој и крочио на Пут Истине и Живота. Али трагедија живљења овога свијета није, дакле, у начину одласка једног монаха, већ у нашој немогућности да препознамо догађаје који јесу вододелнице, појаве које јесу истинске револуције, рођења и губитке након којих ништа на земљи више нећ бити исто.

Када би неким кантаром могли да измјеримо колико је ко од наших савременика заслужан што у оку брата не видимо само трун, што у комшији не доживљавамо само земљокрадицу, у пријатељима не читамо само задњу намјеру, што у нашим историјским приликама и неприликама нисмо изабрали увијек и само освету, што земаљски шар нисмо свели на јефтину црно бијелу представу, што смо човјеку и портрету почели да приступамо као икони Божијој… онда би такав кантар непогрешиво показао снагу, величину и историјски значај игумана Луке Цетињскога, Дајбабскога, Свесрбскога, Свесловенскога и Васељенскога. Да смо кадри сагледати и измјерити дубину и висину таквих појава, онда би најприродније било, када нас видљиво напуштају такви људи, са врхова, кровова, јарбола и катарки прогласити дане најдубље жалости. Не ради њих, будући да су се давно одрекли свега и прешли преко себе, већ због нас који се тако фатално држимо пијеска што нам се отима и осипа кроз прсте.

Ових дана нас је напустио пастир који је свој народ називао светитељима, а себе сматрао достојним само да му служи. Архимандрит, учени игуман највећег и најзначајнијег престоног манастира древне Митрополије који је пролазнике дочекивао као да је прости монах, боник који је своју тјелесну слабост и бол задовијека остављао у својој келији, а грозницама процијеђену радост Васкрсења и осмијех приносио на гозбу и окријепљење многима. Јуче понесосмо онога који нас је носио и бодрио, јуче, касно, почесмо да ридамо за оним који је непрестано проливао сузе за нас. Положисмо на чување тијело човјека који је као ријетко ко у екумени осјећао и објашњавао тајну иконе и Богородичиног осмјеха, да би и сам постао цјеливна, предолтарска икона Господа. Погребосмо пустињака који није умио да замисли православље без божјака Миланка и божјакиње Невенке, који је њежним длановима велеградског дјечака мајчински гријао жуљеве горских тежака.

Отац Лука нас је учио, а говорио је само оно што је свједочио и сам чинио, учио нас је да увијек дајемо. Нарочито данас, када је велика материјална оскудица, да још више удјељујемо и чинимо доброчинства. Питали смо се како још више када је свега све мање, а он је додавао да умножавамо и дијелимо Љубав и Пажњу. Острвљеност и одбаченост, поред свих данашњих несрећа и искушења, највеће су болести савременог друштва. Много је, нарочито старих и немоћних, мале браће Господње који нијемо ишту само једну ријеч утјехе, једно слушање, један осмијех и братски загрљај.

Хвала Ти велики и непоновљиви, оче Лука, на свему што си говорио и чинио, што си горио, видљиво и невидљиво, што си Господњом љубављу чувао свој народ и васељену трагично самораспету “на ово и оно”. Опрости нам, људима од овога свијета, што за тобом остајемо тако недоречени и недостојни као увијек када се у нашој близини развијају крупне, големе ствари. Као никада прије, тако чврсто се држимо оног обећања над обећањима, у које си тако непоколебиво вјеровао, да ћемо се срести у Твом непоновљивом гласу и очима!

Овим речима Владика јегарски Порфирије у разговору за Информер подсећа на значај Божића, најрадоснијег хришћанског празника.

- Тај догађај је и најсилнија пројава љубави, јер Бог је постао човек да би најснажније поручио човеку да је уз њега у било каквим тешкоћама и искушењима, макар се чинило несавладивим, као што се нама као народу, али и појединицима, то чини поседњих година.

Значи, ипак има наде...

- Осврћући се на оно што нам се догодило у последње време или планирајући будућност, најбоље је да то чинимо обасјани светлошћу Божића, са пуним уверењем да је „с нама Бог“ и да уз Његову помоћ нема несавладивих препрека.

Да ли смо коначно кренули напред?

Обузети свакодневним бригама ми и не примећујемо да смо ипак постигли мали, али значајан напредак. На пример, начин на који се обављају консултације о платформи о Косову и Метохији најбољи су пут да се постигне апсолутно неопходни консесуз најважнијих политичких и друштвених чинилаца и, чини се, да смо на добром путу да се то и постигне. Затим, опоравак привреде и економије једноставно је немогућ без правне државе.

Мислите на започету борбу против корупције?

Свакако да је борба против корупције, око које је консензус већ упостављен, почетни услов који ће довести до амбијента у коме ће владати правна сигурност. Правна сигурност је основа за социјалну правду, а социјална правда отвара могућност да млади, уз помоћ оних који их васпитавају, лакше схвате да успех, профит и уживање по сваку цену нису најважнији, можда нису уопште важни, јер, по Христовим речима „не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Божјих“. Морамо се васпитавати у духу љубави према ближњем.

Може ли и како Црква да помогне држави?

- Сарадња Цркве и државе, по европском моделу кооперативне одвојености, може донети пуно добра. При том не мислим само на српски народ, него на све житеље наше Отаџбине.

На шта мислите?

- Унапређење међунационалне и међуконфесионалне сарадње, заједнички је задатак Цркве и државе. Затим, разни видови човекољубиве, хуманитарне делатности, пружања помоћи социјално угроженим категоријама. Један од важних, по мени заједничких, задатака је и очување и унапређење јединственог српског духовног и културног простора, у српским земљама и крајевима, али и међу Србима у расејању. Живимо у различитим државама, али морамо очувати јединствену културу и вредности које су нас саздале и очувале кроз историју.

Шта бисте за Божић поручили читаоцима?

- Призивајмо Бога у било каквим околностима живели, зато што је Он увек са нама. Када нас преплави осећај немоћи и изнемоглости знајмо да постоји светлост која светли у најгушћој тами. Ту светлост, светлост Божића, доживећемо у Цркви Његовој. Све вас поздрављам радосним хришћанским поздравом Мир Божји - Христос се роди!

Извор: Информер, 6. јануар 2013. године, страна 6

СПЦ

"О покојнику све најбоље"

Када је убијен премијер Ђинђић можда стога што је тадашња тренутна власт била његових колега , можда и не , углавном медији су се утркивали који ће га представити у што бољем светлу за живота јаче и строже осудити убицу а са њим и неке неистомишљенике тадашњег режима.

Милошевић није имао ту "срећу" да га медији прослављају као страдалника, јер је већ у то време преузета матрица запада о "злом балканском касапину" који сноси сву кривицу за све. Те један писац рече како ипак Милошевић није заслужио да буде сахрањен у дворишту као канаринац ако ни због чега другог оно барем зато што је био легално изабрани председник ове државе.

"Добар овај Пантелија"

Врхунац циничног изругивања српским нормама понашања у смртним случајевима је дат у филму "Маратонци" . Дакле није да нам није непознато да ни покојник није светиња само зато што је покојник , ипак некакав пијетет и најокорелији српски циник не може сакрити. Просто то нам је традиција и култура.

Али можда и нешто више од тога. Јер као што рекох сурово српско умовање , на ветрометини светских збивања обликовано , народа који је изгради кућу на путу , није навикло да претерано икоме верује. Те је стога једини озбиљан критеријум нечијег човештва - његова смрт.

Дакле ипак о покојнику све најбоље?

Па, не баш. Тачније, о покојнику све најреалније. Но и за то треба времена. Јер рецимо од како је умро "друг Тито" , до данас није било неког реалног сагледавања ове појаве у нашој историји. Или су га с једне стране жестоко осуђивали или су га с друге стране нашавши се у још горој ситуацији ваздизали у небеса. Но у оба случаја повод је био субјективан. Суд о овој историјској личности вероватно ће најбоље дати неке будуће генерације које неће имати разлога да буду субјективне. Но на крају крајева он и није био наш.

Овај метод постхумног утврђивања нечијег човештва може да се примени обичном контемлацијом и на тренутно живе људе. Рецимо политичаре. Дакле замислимо шта би народ рекао да је овог момента умро неки од политичара, рецимо Дачић ? Или Вучић .Или Ђилас, Тадић... Или нека друга позната личност. Немора бити политичар. Не верујем да би се нешто прославили својом смрћу дотични политичари , као што се нису ни њихови претходници прославили. Али зато о Карађорђу рецимо мало ко је спреман лоше да говори , сем потпуних непознавалаца историје и или неких комплексима ниже вредности склоним појединцима.

Једна од православних хришћанских контемплативних техника се зове " Сећање на смрт" . Управо ова техника доводи онога који је примењује до познања истинске смирености . Јер ставивши себе пред смрт , човек увиђа сву своју сујету и испразне прохтеве и жеље , глупости овога живота , те се сабира у себе и тим сабрањем и трудом почиње бивати усредсређенији и бољи човек. Практично сећање на смрт може да начини од човека корисног појединца за друштво. Камо лепе среће да је српско друштво заједно са нашом елитом боље упознато са овим нашим верским техникама самоспознаје.

Смрћу се не завршава добро дело неког човека , као ни зло дело које је дотични започео за живота. Зато се о многима и после њих дуго говори , добро или лоше. Идеал је за сваког Србина одувек била јуначка смрт , јуначка али и хришћанска . Уверен сам да је човештво неког Србина мерено смрћу велико онолико колико је он собом носио хришћанска начела као човек. Јер "Нема лепше вере од Хришћанске" ...

Жељко,

Поуке.орг