У живописном Брестовцу, селу у Горњој Гружи, у браку Радисава Урошевића и жене му Саре, 4. јула 1868. године, као четврто дете по реду, родио се Милан, потоњи епископ шабачки. Основну школу је завршио у манастиру Враћевшница, нижу Гимназију у Крагујевцу, а пољопривредну у Краљеву. Одмах по завршетку школе, жени се Драгињом, са којом је добио сина и кћерку, а потом, као ожењен, ступа у Призренску богословију, коју завршава у 29-ој години. Недуго потом му умире супруга, те он одлази код митрополита Михаила са молбом да се замонаши. Митрополит га шаље у Раваницу, где крајем 1897. године прима монашки постриг и добија име Михаило. У пролеће следеће године, бива постављен за старешину манастира Враћевшнице. Под његовим руковођењем, манастир је унапређен у сваком погледу. Поред пастирске службе, унапредио је и манастирску економију, а подигао је и споменик баба Вишњи...

На предлог митрополита Димитрија, а по одлуци Светог Архијерејског синода, и уз сагласност Краљевске владе, изабран је за старешину Српског подворја у Москви 1905. године. Више података о Михаилу, можете наћи на овом линку, а сада полако прелазимо на аероплан...

Наиме, архимандрит Михаило се током свог боравка у Москви истакао својим радом на мобилисању руске јавности и елите и њиховом упознавању о стању у Србији у предвечерје Првог балканског рата. Кажу да је одржао на стотине предавања по Русији, да је прикупљао помоћ за нашу војску у новцу, санитетском материјалу, опреми, уписивао је добровољце... Углавном, тај његов рад није могао остати непримећен код власти Краљевине Србије, тако да архимандрит, отприлике у ово доба, а пре 100 година, добија један врло необичан захтев од српске Владе, а то је да за потребе наше војске, у Русији хитно набави један аероплан. Изненађење је било велико! Ајд` чизме, ћебад, завоји, лекови, ал` аероплан... Еј! Аероплан. Али, наш се архимандрит и ту снашао...

Прво је, обзиром да је имао податке о нашим студентима који су студирали у Русији, обавио контакте међу њима и окупио око себе оне који су се занимали за авијатику. Нашао је двојицу који су студирали у Петрограду и које је позвао да одмах дођу у Москву. Одмах је успостављен и контакт са руском војним властима, и након неколико понуда, одабрана је московска фабрика Дукс, којој је архимандрит и учинио званичну посету. Та фабрика је радила сопствене авионе, а према француским предлошцима и то Њепор IV и Фарман VII. Та два авиона су ушла у серијску производњу за потребе руске војске и иако много бољи од оног којег ће архимандрит купити, једноставно они у том тренутку нису могли бити испоручени Србији. Руси су могли да их за наше потребе направе тек за два месеца, тј. крајем 1912. године, а рат само што није почео. Пратећи инструкцију Владе, а пошто су му Руси предложили некакво решење, архимандрит пристаје на понуду да купи Дукс Биплан. Наиме, тај апарат је током тог лета учествовао на конкурсу за руски војни авион. У суштини он је био копија Фармана VII, али су Руси на основу француског оригинала унели неке измене које су сам апарат поједноставиле. Међутим, француски оригинал је имао ту предност што је приликом пада авиона, "кабина" пуцала на два дела, што је пилоту давало могућност да преживи (падобрани се још нису користили), што руска верзија, односно поменути Дукс није могао. Руске власти су тако одлучиле да Фарман постане руски војни авион, а Дукс је „лежао“ у хангару док се архимандрит није појавио.

Посао је брзо склопљен, а архимандрит је „искеширао“ 30000 тадашњих динара, што је била врло висока цена, за коју су се у Француској могли набавити много бољи авиони, али треба имати у виду опет ону инструкцију Владе да се хитно и по сваку цену набави авион у Русији.

Заборавио сам још да напоменем да је уз набавку авиона, архимандриту дат задатак да „набави“ и пилота (пошто су наши још били на школовању у Француској), што он уз помоћ оне двојице студената и чини. Ангажован је Александар Агафонов, инструктор Петроградске авијацијске школе и Саратовског аеро клуба, тако да су возом, уз благослов архимандритов, пилот и авион послати за Београд, у који су стигли крајем октобра 1912. године.

ИЗВОР: ВАЗДУХОПЛОВСТВО

Оно нас својим изгледом, својим мирисом, својом намјеном, већ овдје на земљи, подсјећа на рај, јер су, уосталом, и наше људске /антропоморфне/ представе о рају нераскидиво везане уз само цвијеће, које снажно у себи и са собом носи симболику вјечног и савршеног, симболику светог и божанског.

Уосталом, и наш животни круг, од рођења до смрти, обиљежен је цвијећем. Станемо ли испред породилишта видјећемо како у њега улазе родбина и пријатељи породиље, носећи, поред осталог, и цвијеће. Исто тако, одемо ли на гробље видјећемо многобројне букете свјежег цвијећа на гробовима наших покојника. Између породилишта и гробља, те двије крајње тачке нашег овоземаљског постојања, цвјетни круг не губи на својој снази, јер су сви наши важнији животни догађаји, примјећивали ми то или не, испраћени цвијећем, јер његова симболика надраста и саме догађаје о којима говоримо.

Цвијеће изражава савршеност савршене творевине, а цвијећем се изражава љубав, поштовање, наклоност... Оно нема употребну вриједност за оног ко га прима, али је порука коју оно носи са собом снажнија од сваке користи. Због тога цвијеће представља слику божанског у нама самима, наш потенцијал савршености, и савршеност Савршеног Господа, Којем су, приликом Његовог уласка у Јерусалим, путеве посули цвијећем. Зато се овај велики празник у нашем народу назива Цвијети, и само цвијеће нераскидиви је дио овог празника, јер га оно употпуњује, осликава и предочава.

У нашој црквеној пракси, историјски је утемељена улога цвијећа, и она није од јуче. Њени су коријени у Светом Писму, гдје, између осталог, и Сам Господ каже: „Погледајте на пољске љиљане, како они расту, нити се труде, нити окрећу; али вам кажем да се ни Соломон у свој својој слави није одјевао тако као сваки од њих“ /Мт. 6, 29/. А љиљани или кринови, о којима се говори у новозавјетној причи, нераскидиво су повезани са Пресветом Богородицом, јер је они симболишу, истичући њену духовну чистоту и вјечно дјевојаштво. И баш због тога, у данашњој Грчкој, угледајући се на традицију која сеже далеко у прошлост, крај чудотворних икона Пресвете Богородице остављају се стабљике љиљана /кринова/, које се на празник Успења Пресвете Богородице, без воде, расцвјетавају у њежно бијеле цвјетове. Тада се освештавају и дијеле вјернима. Чинећи чудо, без сумње, Пресвета кроз цвијет љиљана пројављује своју и љубав свога Сина према човјеку и цјелокупној творевини.

Свети Авва Јустин Ћелијски, одушевљен Богом и божанским у нама и око нас, записао је: „Није ли цвеће најскривенији остатак изгубљеног раја? Није ли у њему рај највише сачувао себе и пренео кроз векове до нас? Зато је, ваљда, и мед од цвећа! Рајска сласт и душа раја – пробија се кроз цвеће, избегавајући да се сретне са људским злом. Јер наше зло и јесте пакао, најпре за цвеће. Јер је оно најосетљивије, јер је најрајскије од свега што постоји у видљивим световима. Ако хоћете да се у овом свету осетите као у рају – живите међу цвећем, са цвећем, цвећем: његовим дахом и његовим духом“. У овим ријечима Авве Јустина препознајемо глас божански у срцу човјековом, који рањен гријехом прародитељским вапије за Небом, гледајући у маленом цвијету велика пространства изгубљеног раја. Зато жуди за цвијећем, да се непрестано присјећа изгубљене отаџбине, и зато живи цвијећем, да би се у Дан Суда обрео у „мјесту цвјетном, у мјесту тихом, гдје нема бола, патње и уздисаја...“

Окружујући се цвијећем, окружујемо се божанским, подстичући спољашњим наше унутрашње бивствовање ка савршености Савршеног Господа, Који нас цвијећем обасипа да бисмо ми, трудом и подвигом, процвјетали, црпећи своје животне сокове са зденца вјечности.

Манастир Клисина

Изабрани страстотерпче (мучениче) Христов и благодатни војнику Христа Цара и

Руске земље,песмама хвалимо тебе,заступника и посредника нашега.Ти пак,пошто имаш смелост пред Господом,ослободи нас од свих невоља да ти кличемо:

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Творац Анђела и Саздатељ све творевине јавио те је руској земљи као храброг војника и непобедивог мученика за веру православну,побуђује нас да те за подвиге страдања твојих овако прослављамо:

Радуј се,јер си од младости твоје заволео Сина Божијега!

Радуј се,јер си од младих година храбро носио Крст Христов

Радуј се,јер си у младим годинама ниси помишљао да скинеш Крст са себе!

Радуј се,исповедниче,призвани од Бога!

Радуј се,јер си душу своју положио за име Христово и Крст Његов!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Свети млади војник Евгеније видећи како се невина крв пролива на земљи Кавкаској, храбро је примио своје назначење да ратује у Чеченији,и био је заробљен од неверних Чечена,ниси се уплашио њихових превара,изругивања и мучења, храбро презирајући неправедни савет њихов певао си Христу Богу:Алилуја!

Разумом и свом душом устремивши се ка Христу Цару,о добри војнику Евгеније,смело си исповедао Христа на скупу безбожних.Због тога хвалећи одважност и смелост твоју овако ти кличемо:

Радуј се,јер си презрео претње нечастивих Чечена!

Радуј се,јер се ниси покорио њиховим саветима!

Радуј се,јер никад ниси помислио да се одрекнеш вере Христове!

Радуј се,јер си и у тамници преумножио љубав према Гоподу!

Радуј се,јер си и другове своје,младе војнике Игора,Андреја и Александра оснажио добрим речима!

Радуј се,јер си омрзнуо издајство и подлост!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Сила Божија која просвећује свакога човека посетила те је у мрачној тамници,о свети мучениче Евгеније,јер укрепљаван благодаћу Божијом ниси се уплашио батинања, саслушавања,исцрпљености од глади и мучења и крст свој ниси скинуо пред злобним Чеченима који су ти због тога главу одсекли;због чега си примио од Христа Бога победнички венац кличући Му:Алилуја!

Имајући ум и срце просвећено Духом Светим,ти си по наговору Његовом (побуђен Њиме) поревновао да се подвизаваш за земљу руску и веру православну,и све до крви био си храбро у вери.Осрамотио си безумље мучитеља и гордост њихову.Због тога те хвалимо, храбри војнику Христов Евгеније,овако:

Радуј се,светла славо мученика!

Радуј се,преславна похвало руске земље!

Радуј се,уздигнути штите на очување побожности!

Радуј се,храбри посрамитељу чеченскога неверја!

Радуј се,достојни наследниче светих војника Илије Муромца,Александра Невског и кнеза Димитрија!

Радуј се,чврсти подражавоче светих мученика Георгија Победоносца и Јована војника!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Безумни мучитељи зажелевши да те убију,свети мучениче Евгеније,жедни крви твоје, као злобни вукови наредили су да тело твоје обесе на справи за мучење истезањем,и да те предају љутим мукама,а ти укрепљаван возљубљеним Тобом Господом са чврстом надом клицао си Му:Алилуја!

Чувши од тебе злобни Чечени који су те заробили чврсто исповедање православне вере још више се распаљиваху злобом, према теби,а највише тиме када си рекао:о безумни мучитељи,пошто ме узалуд мучите,мени је слатко главу моју да положим и да крв своју пролијем за православну веру и моју руску земљу.Због тога ти кличемо,свети војнику Евгеније,овако:

Радуј се,јер си због хрброг исповедања Православља крв своју пролио!

Радуј се,јер си крвљу својом узвеличао славље вере!

Радуј се,јер си одбио да пред мучитељима скинеш свој крст!

Радуј се,јер си одбио да се поклониш нечастивој вери!

Радуј се,покровитељу руских војника!

Радуј се,добри наш учитељу љубави према Господу и родној Русији!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Био си сличан боговођеној звезди,свети мучениче Евгеније,када су у младим годинама проповедао веру Христову усред безбожних Чечена,и љубав према родној земљи Русији си пронео кроз сва изругивања и мучења вапијући Христу Богу:Алилуја !

Видевши руски војници и сви православни људи твоје храбро и неодступно стајање у вери,свети мучениче Евгеније,јачаху у православној вери и у љубави према отечеству своме мнострадалноме и овако ти завапише:

Радуј се,јер имаш у срцу своме љубав Христову!

Радуј се,јер си грејан њоме посрамио своје мучитеље!

Радуј се,јер у небеску војску приводиш мноштво земаљских војника!

Радуј се,јер као Христов војник боравиша са небеском војском!

Радуј се,утешитељу оних који су у тамницама и затворима!

Радуј се,топли заступниче пред Господом и Пресветом Богородицом за руску земљу!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Проповедник силе Крста Господњега јавио си се,славни мучениче Христов Евгеније, јер и ако ти је глава одсечена,ниси се раставио са својим крстом.И тако си посрамио своје учитеље и нас научио да кличемо Христу Богу који те је крепио:Алилуја!

Засијао си као ново светило православне вере,славни мучениче Христов Евгеније,јер си заједно са другим новомученицима за свету веру у последњим годинама,Русима пострадалих од слугу сатанских.Стога ти свехвални мучениче сатоплом љубављу овако кличемо:

Радуј се,јер си за страдања твоја и силног трпљења твога присаједињен хору мученика!

Радуј се,чврсти и неустрашиви исповедниче Христов!

Радуј се,јер као незлобив молио си се за мучитеље твоје као за добротворе!

Радуј се,чувару и учитељу младе деце!

Радуј се,похвало исповедника!

Радуј се,радости мученика!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Злобни мучитељ желећи да душу твоју улови у ђаволске мреже,старао се да те превари многим похвалама и сујетним обећањима,светском славом и трулежним богатством,но ти си му говорио:богатство моје је Господ и слава моја је Христос,Њему јединоме певам: Алилуја!

Нову милост показа Господ кад те укрепи прд лицем мучитеља да ревносно стојиш за веру православну и крст Христов смело прославиш чврстим трпљењеам,мучен у свему и поругани (исмејавани) ми ти вапијемо,дивни мучениче Евгеније:

Радуј се,јер си на заклање био вођен као незлобиво јагње!

Радуј се,јер се ниси уплашио оних који убијају тело ,али душу не могу убити!

Радуј се,јер трулежну славу земљску ни у шта си сматрао!

Радуј се,јер си више заволео очување вере од свих обмана и славе овога света!

Радуј се,јер си изабрао да пострадаш и умреш за Христа!

Радуј се,јер си се крстом Христовим похвалио пред лукавством и злобом мучитељевом!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Прехвални и преслaвни знак милости Божије види се на теби,о прехвални мучениче Евгеније,јер од мноштва икона твојих излива се благодатно миро,и свима који са вером прилазе њима дарује се помоћ и исцељење,учећи нас тиме да певамо дивном у чудесима својим Богу:Алилуја!

Сав рањен дубоким ранама,и много дана пребијани,огњем паљени,глађу и другим суровим мукама мучен,нежално ножем посечени предао си праведну душу твоју у руке Божије примајући од Господа преславни мученички венац.Због тога умилно помињући страдања твоја,приносимо ти ове похвале:

Радуј се,јер си претрпео многе муке од чеченских агарена!

Радуј се,јер си победио њихову злобу и лукавство!

Радуј се,јер нас поучаваш да чувамо веру у једнога Бога у Тројици!

Радуј се,јер упућујеш стопе наше на пут спасења!

Радуј се,јер си примио многе ране за прободенога Христа!

Радуј се,јер ниси поштедео живот свој за Христа!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Сви земаљски слушајући о подвизима твојим скрушаваху се,славни мучениче Евгеније, и страдања твоја поштују.Црква православна пак, прославља мученичку смрт твоју и весели се због твог имена пева радосно:Алилуја!

Многоречити говорници не могу достојно похвалити страдања твоја претрпљена за Христа.А ми дивећи им се приносимо по слабости нашој ове мале похвале:

Радуј се,јер си свим срцем заволео Христа!

Радуј се,јер си примио вољна страдања за Крст Његов!

Радуј се,јер си претрпео страшна мучења!

Радуј се,послани од Господа да критикујеш маловерје наше!

Радуј се,похвало руске земље!

Радуј се,утврђење православне вере!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за православну веру!

Желећи да се спасеш,славни мучениче Евгеније,својим страдањем показао си пример правог одласка Богу,презрео си све подле и лукаве заповести мучитеља,и не бринувши се много о телу своме радосно си примио гвоздене ланце и затвор у тамници ,певајући Богу који те је крепио:Алилуја!

Мучениче Евгеније,ти си непобедива тврђава свима који са молитвом прилазе теби:ожалошћенима и онима који су у тамницама и ожалошћеним мајкама за својом децом.Због тога за сва доброчинства према нама тобом пројављена благодарно кличемо:

Радуј се,угодниче Христов и благопријатни молитвениче за нас!

Радуј се,крепки наш чувару!

Радуј се,чврсти заступниче за родну Русију!

Радуј се,дивни молитвениче за руске војнике!

Радуј се,јер нас управљаш на пут покајања!

Радуј се,јер нас упућујеш на пут спасења!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за веру православну!

Приносимо ти умилне песме,свети мучениче Евгеније,и нема довољно речи које могу похвалити преславна страдања твоја.Међутим,видевши усрдно мољење наш теби узнешено милостиво га прими,и ослободи нас од грехова и невоља да би чистим срцем певали Саздатељу нашем:Алилуја!

Као светла свећа јављаш се суграђанима твојим који су у мраку незнања,богоизабрани мучениче Евгеније,и просвећујеш маглу незанања и окамењене равнодушности наше и упућујеш нас према истинитој и спаситељној вери.Због тога ти се молимо:просвети нас помрачене гресима да ти певамо овако:

Радуј се,светла лампо која просвећујеш нашу таму!

Радуј се,духовна топлото која загреваш нашу хладноћу!

Радуј се,јер у војничком звању показујеш пример доброга војника!

Радуј се,јер омладину поучаваш љубави према Господу и отачаству!

Радуј се,добри заштитниче православних војника у ратовима!

Радуј се,верни помоћниче оних који ишту правду и истину!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за веру православну!

Знајући благодат дану ти од Бога,празнујемо твој спомен,мучениче - војниче Евгеније и прилазимо светој икони твојој,штитимо се твојом

силном помоћи као непобедивом тврђавом.Због тога те хвалимо и усрдно певамо Богу:Алилуја!

Певамо страдања твоја,свети мучениче Евгеније,славимо твоје чврсто стајање у православној вери,поштујемо мученичку смрт твоју,прослављамо спомен твој јер се на теби јави слава Христова,слава Цркве Православне.Стога ти љубављу кличемо:

Радуј се,дивна славо исповедника!

Радуј се,висока похвало мученика!

Радуј се,присаједињени војсци небеској!

Радуј се,осењени штитом вере!

Радуј се,јер си заволео Крст Господњи више од свакога другог оружија!

Радуј се,јер си стекао шлем спасења!

Радуј се,свети мучениче Евгеније,храбри војнику Христов за веру православну!

О свеблажени и свети мучениче Евгеније,прими ове наше похвалне песме и избави нас од свакога зла твојим топлим посредовањем пред Богом,да би заједно са тобом клицали: Богу:Алилуја!

О прехвални нови цвете руске војске,мучениче Христов,војниче Евгеније,ти си надахнуо христољубиву војску и развеселио си руску земљу победом православнога духа над злобом сатанских безумних чеченских агарена.Прославио си,дакле,Свету и Живоначалну Тројицу.Три месеца си био у несносним мукама,али ниси се одрекао крста. Сачувао си заклетву верности војсци,ниси посрамио мајку која те је родила,глава ти је одсечена,својом младом крвљу покрио си грехе многих.Мучениче Христов Евгеније,сада стојиш пред престолом Господа сила и славе Његове са многим небеским војницима,моли Христа Бога нашега и Његову Пречисту Матер,усрдну Заступницу да дарује нама, војницима Христовим непобедиву храброст и победу над непријатељском војском да Господ оснажи веру православну у срцима верних чеда Православне Цркве у којој је одувек спасење наше,да буде славно име Бога неашег Оца и Сина и Светога Духа пред свим народима у векове векова.Амин!

Ретко је где далматинско сунце тако топло и пријатно као овде и мало је места Творац обдарио таквим лепотама као што је украсио Трибањ. Странци га преко лета преплаве шаторима или камповима. Недавно је и Јадранска магистрала прошла кроз сред села, те сада пројури овуда дневно хиљаде аутомобила.

Према неким подацима из 1905. Године ово село је имало 40 домова. Услед расељавања и своје тешке судбине оно је данас нешто мање.

Живећи далеко од свога рода и племена, ова шака Светосавске деце све до пред рат љубоморно је чувала своју веру, обичаје и лепу црквицу. Њихова вера и ревност гласила се на далеко. Као такве није их мимоишла црна 1941. година. Били су први на удару.

На Илиндан тога злокобног лета похватано је из тих неколико кућа осамдесет и четверо људи, жена и деце и позатварано у цркву. Ту су мучени глађу и најзад тешким мукама уморени. До недавно су се по зидовима цркве распознавали трагови њихове крви. Црква је била тешко оштећена. Ваљда зато да ти болни трагови не би парали срца тугом за изгубљенима, преостало становништво је отада бежало од црквених зидина као од какве авети. Од рата до недавно верски живот се овде био потпуно угасио. У цркву би кроз рушевине љубопитиљво провирио само можда какав странац, јер се иста налази уз саму магистралу и десетак метара од морске обале.

Доласком за епископа далматинског, Преосвећени г. Стефан се заинтересовао за ово своје много страдало село, посетио га и био потрешен њиховом тешком судбином. Дао је да се направе врата на цркви и четврте недеље Часнога пошта осветио је ову црквицу од “скверни безбожних језик” и одслужио прву послератну литургију. Но преплашене вернике било је тешко откравити и повратити Цркви.

Престрашени за време рата мукама и грозотама које су ради своје вере поднели они и данас живе у неком страху – плаше се исповедати своју веру.

Многи од њих разишли су се по Велебиту за својом стоком и тамо живе по стајама, те врло ретко силазе у село које лепотом привлачи свет, чак и онај од преко океана. Зато ћете на плажи видети врло мало мештана. Мало је и домаћих туриста, јер сваки онај кога ране свога рода боле и коме је позната трагедија ових мирних и невиних људи не може да нађе разоноде и покоја души на овоме месту.. Иако их све око њих подстиче на ведрину и расположење, мешатани су доскора мало знали за радост. Бол и туга понети из рата прате их и данас, те помрачава сваку земаљску радост и срећу. У многим кућама црнина за пострадалима се још носи.

Преосвећени Владика их је посетио неколико пута, тешио и звао да се врате својој матери Цркви.

Ове године Епархија је успела да обнови трибањску цркву. Много заслуга у томе има садашњи администратор ове парохије - млади свештеник Ђуро Скочић, који је од свога стана - осамдесет километара далеког - долазио и са мајсторима радио на обнови ове богомоље. Он се хвали да су им у послу много помагала дечица из суседства. Она су са много љубави и труда приносили цигле и други материјал. Једнога дана троје од њих изашло је пред њега са необичном молбом: тражили су да их крсти. Жеља је радо услишена. Прекинули су посао за момент и Цркву Христову увећали са три нова члана. Један од радника био је кум. Да би се одужила свештенику за то, ова тројица малишана су, уместо плате, и даље вредно радили на обнови цркве.

Почетком јуна ове године радови су завршени и црква је снабдевана најпотребнијим одеждама. Чекало се само на освећење.

Позивајући ме да пођем са њим на ову свечаност, Преосвећени је дубоко уздахнуо и дуго причао о црној и тешкој прошлости Трибња. Радосна срца сам на Духове пошао са њима да лично видим и посетим ове страдалнике.

Дочекали су нас као свој свога.

Још док смо се, у непрегледној колони страних аутомобила, магистралом приближавали Трибњу почели смо сретати групе жена и деце свечано одевених са букетима цвећа. Хитали су некуда из села. Застајали су и поздрављали само наша кола.

Кад смо стигли у село наишли смо на велико изненађење: никога код цркве нисмо затекли. Црквени тутор дође и објасни нам да је свет отишао на гробље мислећи да ћемо тамо прво доћи да им прелијемо мртве, јер од рата није свештеник долазио, па су им многи гробови непреливени. Схватили смо да су то били они које смо сретали у путу па смо се и ми вратили натраг ка гробљу.

На каменитим падинама Велебита, око четири километра од села, видела се једна мала капела; видео се и народ око ње. Запевка се чује одозго чак доле до магистрале, па смо лако познали да им је то гробље. Попели смо се и ми горе.

Из камена и корова једва се назиру накривљене крстаче. Жене попадале по гробовима па кукају; деца чупају коров. Запевка свезала небо за земљу. У једној гробници, кроз напуклу плочу, виде се кости осморице непознатих људи који су поклани за време рата на самом прагу ове капеле. Неко рече да су, по свој прилици, Личани. Народ је и над њима запалио свеће, а дечица набраше по гробљу неког ливадског цвећа, те и њихов гроб окитише.

Ушли смо најпре у капелу да се поклонимо светињама. Иако нема врата, унутра су сачуване врло лепе уметничке и доста старе иконе. Све је тако тужно. Свеци са икона гледају нас некако сажаљиво. Вероватно по први пут виде овде српскога Владику, па као једини сведоци свега онога што се око њих догађало, хтели би, ваљда, да нам нешто кажу, али и њих потреса запевка која допире споља.

Жене пале свеће и по олтару и по црквици - где се год може воштаница прилепити.

Владика стави епитрахиљ и омофор те одслужи помен за све овде сахрањене, па изађосмо да преливамо гробове. Преосвећени поче од једнога краја гробља а ја са другога.

Једна девојка пала по гробу свога брата, загрлила крстачу па цвили и дозива, да би и сам камен проплакао. Куне нашу црну прошлост. Нисмо је могли ућуткати, јер и нама сузе потекоше. Потрешени овом тугом и болом напустили смо гробље и са народом пошли опет у село да одслужимо литургију и цркву осветимо.

Успут смо разговарали са народом. Тешко је изразити љубав којом је овај сироти свет дочекао свога Владику. Нигде нисам видео такву топлину и искреност као овде. Осећао сам се као међу својим рођацима.

“… Наши су се стари доселили однекуд са босанских планина” - поче причати један остарији човек, “па кажу да тамо и сада има наших презимена, те нам је драго видети ма кога са те стране…”

“Немојте замерити, Преосвећени, што смо скоро били подивљали и своју веру занемаили, нисмо имали свога пастира. Од рата до недавно желели смо видети православног свештеника…” - извињава се црквени појац. “Драго нам је што чујемо да су скоро у свим српским крајевима цркве обновљене и да су ратне ране скоро залечене. Трудићемо се и ми да од сада будемо бољи и достојни свога имена. Хвала Вам што сте нам помогли да цркву обновимо, те не морамо од стида обарати поглед пред странцима као досада. Трудићемо се да је још лепше украсимо, па кад прођу овуда наши људи, нека виде да и ми нисмо последњи…”

У препуној црквици Владика је извршио освећење исте, затим, уз саслужење двојице свештеника, одслужио св. Литургију и на крају парастос за она 84 мученика настрадала у овим зидинама. Када се имена њихова помунуше у молитви, сви верници заплакаше као мала деца.

Поподне смо се вратили натраг. Тешка срца смо се растали са овим добрим сиротим светом, јер смо видели да им је посета свога Архипастира донела неизмерно много охрабрења и радости, и да ће им овај дан остати у трајној успомени.

У лепом парохијском дому, који је удаљен од плаже свега десетак метара и који је до недавно био празан, сада се одмара по један свештеник из унутрашњости који уједно служи у овој црквици и обавља верске потребе међу овим малим стадом Божјим. Стижу нам вести из Трибња: верници све више долазе у цркву, те заиста држе своје обећање. Верски живот је прострујао тамо.

Пре неколико дана пролазио сам кроз Кистање. Био је пазарни дан. Неко ме викну из масе света. Изађе преда ме човек позната и радосна лика. “Како сте оче, Лаврентије?” - рече. “Сећате ли ме се ? Ја сам из Трибња. Били сте код нас на освећењу.”

- Па откуда овде ( око 150 километара далеко)? Упитах га.

- Дотерао сам бостон на пијацу - одговори он. Био је пун среће што ме је видео, а нарочито се обрадовао кад сам му казао да сам у манастиру, који није далеко одавде, и да се у њему спремају ђаци за наше будуће свештенике.

Оставио је бостон и дуго ми причао о Трибњу. Каже да их је недавно посетио и један београдски прота, који је код њих преноћио и обећао послати им прекривач за часну трпезу у олтару и неке богослужбене књиге. Са много љубави је помињао њихову цркву и свечаност око њеног освећења. Затим ме одведе камари свога бостона, показа га и рече: “Узмите оче, колико год можете па понесите нашој дечици. Нека само уче и нек се спремају. Треба нашем народу много свештеника. Гледајте, па одгајите којег и за Трибањ, јер и ми смо ваши - и ми смо деца Светог Саве”.

о. Лаврентије Трифуновић

* * *

Трифуновић, о. Лаврентије, И ОНИ СУ НАШИ, Православни мисионар - Подлистак Гласника Српске православне цркве, Број 6, Београд, 1965, штр. 256-259.

Извор: Видовдан.орг

Тема се налази на Живе Речи Утехе на линку:

https://www.pouke.org/forum/topic/19859-%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BC-%D0%BC%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%B8%D0%BC%D0%B0/

Јаков љубљаше веома Исуса, и изјави, да ће Га он узети на свој део. И зато се он назива братом Господњим. Јаков од почетка беше привржен Господу Исусу. Према предању он је и у Мисир ишао са Пресветом Девом и Јосифом онда када је Ирод тражио да убије новорођенога Цара. Чим је чуо науку Христову св. Јаков почео је по њој живети. За њега се вели да целога живота није јео масти ни зејтина, него да је живео само о хлебу и води. И био је девственик до краја живота свога. Много је бдио ноћу и Богу се молио. Господ га убројао у својих 70 апостола. По васкрсењу Своме славноме Господ Исус њему се јавио нарочито, као што сведочи св. Апостол Павле (I Кор. 15). Био епископ у Јерусалиму 30 година, и ревносно управљао црквом Божјом. По указању Господа саставио прву литургију, која је била сувише дуга за доцније хришћане, те су је морали скраћивати св. Василије и св. Јован Златоуст. Обратио многе Јевреје и Јелине у веру Христову. И сами неверни Јевреји дивили су се његовој праведности, и називали су га Јаковом Праведним. Но када дође за првосвештеника Анан, он са другим старешинама јеврејским умисли убити Јакова као проповедника Христова. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, рекоше му старешине, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Св. Јаков се попе и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о Његовом васкрсењу и Његовој вечној слави на небесима. Разјарени свештеници и старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још би у животу. У том притрча неки човек те га удари по глави тако силно, да му мозак изађе из главе. И тако сконча мученичком смрћу овај преславни апостол Христов и пресели се у царство Господа свога. Беше Јакову 63 године када пострада за Господа свога.

Тропар (глас 2):

Јако Господењ ученик воспријал јеси праведне евангелије, јако мученик имаши јеже неописаноје дерзновеније, јако брат Божиј, јеже молитисја јако јерарх, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

Свети Игњатије патријарх Цариградски

Син цара Михаила Рангаве. Дође за патријарха после св. Методија 846. године. 858. године збачен с престола и послан у изгнанство. На његово место се запатријарши Фотије, први секретар царев. Но када дође на престо цар Василије Македонац, он опет поврати Игњатија на патријаршество. И управља црквом св. Игњатије са великом ревношћу и мудрошћу. Сазида манастир св. Архангела, у коме се и упокоји у Господу у 89. години живота на земљи.

Светимученик Јаков Боровицки

О овоме светитељу зна се само онолико колико је он открио после своје смрти у визији људима из места Боровица. Његово тело допливало је једнога дана по реци Мети пред Боровиц 1540. год. и ту се зауставило. Од моштију његових пројавила су се многа чудеса.

Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога." Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г.

Тропар (глас 5):

Удобреније Христових страстотерпаца и очи Христови церкве, очи просвјетите дух наших, Сергије многострадалне и Ваксе преславне; молитесја ко Господу, јако да убјежим тми грјеховнија и свјета јавимсја обшчници невечерњаго, молитвами вашими, свјатији.

Свети мученик Полихроније

Родом из епархије Агатанидске, од сељачких родитеља. Као младић аргатоваше у винограду некога Цариграђанина. Но и као аргатин Полихроније се предаваше даноноћном подвигу поста и молитве. Видећи његов живот, ангелски по чистоти и уздржљивости, газда му се удиви и даде му много више новаца него што је зарадио. А св. Полихроније узе новац и сагради цркву. У време Никејског Сабора Полихроније беше чтец; и том приликом показа толику ревност у заступању Православља пред Аријанцима, да га посветише за свештеника. Доцније ови злобни јеретици из освете нападоше св. Полихронија у самој цркви и исекоше га на комаде. Тако пострада овај велики бранитељ истине и чистоте Православља, и прими венац славе од преславног Господа свога.

И као што Божјем промислу би изабран за борца против незнабожачких и христоборних царева, тако исто би, ради свога кршења бачен у постељу, од опасне и неизлечиве губе. Трудише се многи да га излече, али без успеха, те напослетку му рекоше да једини спас и његово излечење лежи у томе да се окупа у крви мале деце. Нареди цар Константин да се ухвате и покољу сва деца. Закукаше мајке, а он устукну и по цену сопственог живота, горко се покаја и пусти децу. То беше мило Богу који га је тиме само кушао, те му посла два апостола, Петра и Павла, да га упуте на прави пут спасења. Он нареди епископу Силвестеру да га крсти и тог часа ишчезну његова болест. Сматрајући се недостојним да оде на поклоњење Христовом гробу, уместо себе спреми и посла своју мајку, царицу Јелену. Оде она на поклоњење Христовом Гробу, и са тог пута се врати са честицом часног Крста, који понесе свом сину на дар. Света царица Јелена урадила је много тога што је корисно за хришћанску веру. У Јерусалиму је пронашла Часни Крст који су незнабожци бацили изван града и засули ђубретом; подигла је многе цркве, од којих треба напоменути: цркву над пећином Рождества Христова (на Гори Маслинској); цркву на месту Вазнесења Христова у Гетсиманији; цркву на месту Успења Пресвете Богородице и још 18 цркви.

Пронашавши Часни Крст и ископавши га, света царица Јелена га стави на једног мртваца, јер управо тада пролазила је једна посмртна поворка, јер беше умро неки човек из града, те он васкрсну на очиглед свих присутних. Од тог дана православна црква празнује тај догађај, 14 септембра као Крстовдан. Многи незнабожци приђоше хришћанској вери, а Часни Крст би стављен у сребрни ковчег ради чувања и поклоњења.

Ова света царица се упокојила 327 године у 80. години живота. Свети цар Константин, благочестив и дарежљив, поживео је још 10 година од упокојења своје мајке, те се и он представи Богу 337 године у 65. години живота. Његово свето тело пренето је у Цариград и сахрањено по његовом завештању у Цркви Светих Апостола у Цариграду.

И данас, после толико година, свети Равноапостолни цар, живи бесконачним животом у вечном Царству Христовом, помажући многима који ишту од њега и Јединога Бога помоћ и исцељење.

Тропар (глас 8):

Креста твојего образ на небеси видјев, и јакоже Павел званије не от человјек пријем, во царјех апостол твој Господи, царствујушчиј град в руцје твојеј положи: јегоже спасај всегда в мирје, молитвами Богородице, једине человјекољубче.

Преподобни мученик Пахомије

Родом из Мале Русије. У младости ухвате га Татари и продају једном Турчину кожару као роба. Провео у ропству двадесет седам година, у месту Усаки у Малој Азији. Насилно га потурче. Оде у Свету Гору, замонаши се и проведе дванаест година при манастиру светог Павла. Реши се да пострада за Христа. Његов старац духовник Јосиф отпрати га у Усаки где се Пахомије јави свом бившем господару као хришћанин у монашком оделу. Турци га ударе на муке, потом баце у тамницу, и најзад посеку 8. маја 1730. године на сам дан Вазнесења. Од његове крви и моштију десила се многа чудеса. Сахрањен на острву Патмосу у цркви светог Јована Богослова. Тако овај сељак малоруски постаде мученик и венценосац у царству Христовом.

Преподобна Јелена Дечанска

Света Јелена Дечанска је била сестра Светог краља Стефана Дечанског и жена бугарског цара Шишмана другог. Да би заратио са Србијом Шишман је своју жену на силу отерао у један манастир у Бугарској. Након што је он доживео пораз у судару са српском војском, Неда (њено световно име) је ослобођена и дошла је у Србију, где се замонашила под именом Јелена. Подвизавала се у испосницама дечанским. Није нам позната тачна година када се упокојила (половином 14. века) а сахрањена је у дечанском храму, где јој се и данас налазе њене свете мошти. Једном приликом, када су Турци покушали да униште манастир Дечане, из њене гробнице, као и из гробнице Светог краља Стефана избио је пламен који је отерао нападаче. Слави се на дан Светих Константина и Јелене - 03. јуна. У Метохији се налази једна њена задужбина, манастир Будисавци (код Клине), који је грађен кад и манастир Дечани, само је знатно мањи. Манастир је данас метох Пећке Патријаршије и преживео је уништавање по окончању рата. У Будисавцима Патријаршија још увек има знатно имање. У манастиру су три монахиње, а након рата, у Будисавцима је киднапован јеромонах Стефан Пурић, о коме се још увек ништа не зна.

Кондак 1.