У том тексту аутор, односно ауторка, на самом почетку пушта машти на вољу и зановета на тему да ли је потписник ових редака прекјуче боравио у Београду да би постигао „усаглашавање ставова са патријархом Иринејем поводом писма владике Атанасија у којем оптужује државни и црквени врх за издају Косова”.

Стварно задивљује обавештајна обавештеност Danas-овог сарадника, односно сараднице: кладио бих се да нико из БИА или било које друге аналогне установе, домаће или стране, није регистровао овај готово целодневни боравак бачког епископа у Београду, али Danas-ов сарадник, односно сарадница, богме јесте. На велику жалост Danas-a и његових сарадника и сарадница, Бачка и Београд нису повезани само истим почетним словом него и крајње неприхватљивом великосрпском субверзивном делатношћу: данашњи бачки владика не само што не слуша савете неких новосадских политичара да се клони Београда него, ето, мало-мало, па бива виђен у Београду, те се може, у духу Danas-у драгих европских вредности, сматрати опасним настављачем ратнохушачке политике свога давнога претходника, бачкога владике Јована Јовановића, који је, иако поданик К. u. К. монархије, доказаном антидемократи и присталици прекомерне употребе силе, Карађорђу, купио његов први топ.

Али, и поред примерне обавештености, Danas-у остаде непознат разлог боравка дотичног сумњивог лица у Београду. Као најпоузданији извор информацијâ о себи самом, имам част да обавестим знатижељног (знати жељног) сарадника или знатижељну сарадницу Danas-а, у циљу добијања потпуне информације, да прекјуче у Београду нисам ни видео Патријарха српског, а камоли да сам са њим „усаглашавао” било шта. Истовремено, са жаљењем морам да исправим Danas-овог текстописца: владика Атанасије за издају оптужује само државни врх, док „црквени врх” – ма шта тај израз значио – оптужује за колаборантски однос илити за генералну подршку државном тријумвирату, уз апстраховање – по њему, владици Атанасију – издајничке улоге истога. Са данасовске стране и са разних других страна радо нападани „црквени врх” није, срећом, у прилици и могућности да изда Косово, све и кад би хтео, а јемчим да неће, упркос жељама и пројекцијама Danas-ових аутора, са чијега становишта бих иначе лично очекивао похвалу за свакога ко је вољан да нас, ради вртоглавих висина светле европске будућности, ослободи баласта званог Косово (плус Метохија, што, данас/danas, звучи тако примитивно поповски и ситно калуђерски...).

У наставку свог смушеног текста К. Ж. објашњава како владика Атанасије види улогу доле назначеног у врзином колу наше данашњице, па онда препричава догодовштине са митинга Остајемо у Србији од 10. маја и, као круну свега, наводи коначно и обавезујуће мишљење Danas-овог главног експерта за Српску Православну Цркву, велеученог Мирка Ђорђевића, о читавом „случају”, а посебноcњегово велеумно сагледавање главних „струја” у данасовцима не превише симпатичној Цркви и његово пророчко најављивање новог неразумљивог саопштења из пера аутора овога коментара, зачудо разумљивог – чак и њему, само ако хоће да то призна.

На крају морам да дубоко разочарам и растужим К. Ж., Danas, Мирка Ђорђевића и још понеког вешћу да Косово није поделило Цркву, нити ће је поделити, нити је може поделити. Напротив, Косово и Косовски Завет јесу један од битних чинилаца јединства ове помесне Цркве, као и чинилац јединства између Danas-овог дежурног негативца, владике бачког, и умировљенога владике захумско-херцеговачког, независно од тога шта они мисле један о другом или, тачније, један о поступцима и речима онога другог. Уосталом, Црква се, по самој својој природи, не може поделити. Од ње се, додуше, појединци и групе могу оделити. Не знам да ли у такве појединце спада и К. Ж., али сам прилично сигуран да у то друштво спада водећа екипа антисрпског, антиправославног и противверског листа за који ради.

Епископ бачки Иринеј

За многе име о. Софронија постало је познато по књизи ”Старац Силуан”, чији је он аутор. Преподобни Силуан – атонски подвижник нашег века, блажени старац, био је духовни наставник о. Софронија кога је Константинопољска Црква 1988. године прибројала лику светих.

Заиста, “чудесна су дела Твоја Господе”: преподобни Силуан упокојио се 1938. године, 24. септембра (по новом календару, 11. по старом), такође на дан сећања на преподне Сергија и Германа Валамских.

На двадесету годишњицу упокојења преподобног оца Софроније представљамо једну од његових беседа:

Пут ка уподобљености Богу

Поново се радујем што сам са вама, иако ме је снага потпуно напустила. Неко од вас ми је недавно поставио много питања, на које немам снаге да одговорим, јер ми “не ходимо чврстим знањем, већ вером”- у Божанство Христово. У Француској ме је неки дечак, који ће касније постати свештеник, питао: “А зашто је то тако?”. Не знајући шта да му одговорим, рекао сам: “Зато!”, и он се задовољио тим одговором. И ми се често срећемо са таквом сложеношћу, када смо доведени пред свршени чин, који је и видив и опазив. И када нас неко упита: “А зашто је то тако?”, нисмо кадри да на то дамо одговор. Јер свагда стојимо пред чудом, пред чином Стварања овога света, чином који надилази човека. Човек мора да се приопшти Богу занавек и да наследи пуноту Божанства. Према томе, сваки пут када нас мучи наше незнање и непоимање, одговор је исти: Бог ствара свет сагласно Својој замисли која је за нас непојмива.

Ако знамо коначни циљ Божији, ако верујемо у Христа као нашега Творца, као Бога Који је Дух Апсолутни и Беспочетни, ми ћемо се осећати као да ходимо у светлости која нам помаже да се не спотичемо о разно камење – страшно камење свакојаких сумњи. И, следујући заповестима Христовим, ми савршавамо словесно поклоништво, које, ипак, по својој суштини, остаје тајна.

Питање: На који начин се телeсни, природни дарови човекови претварају у духовне?

Ово питање се јавља у вези са оним што пише Преподобни Јован Лествичник. Он је запазио овакву појаву: има људи, који су страдали од ропства страсним покретима и страстима, али су, на крају, ипак, успели да их победе. Да ли то, онда, испада да онај који није имао ту борбу, и не зна о чему су ту ради? Како то објаснити? Како се, на пример, код Преподобне Марије Египатске, Свете Марије Магдалине и других, телесна љубав, [распламсана] до степена опседнутости, неочекивано претворила у Божанску љубав? А колико је само људи – можда се ради, чак, и о већини! – који остају зацементирани у своме незнању! На ово питање, дакле, не могу да вам одговорим, као што не могу да одговорим и на нека друга питања као што су – “Зашто?” и “Шта чинити?”

И сам сам приметио да се они који су обдарени било којим уметничким даром брже надахњују у духовноме животу од оних који те дарове немају и који, чак, понекад и не знају шта значи надахнуће.

Али, када сам се дотакао тих питања у разговору са Преподобним Силуаном, све теорије су пале у воду. Поставио сам следеће питање: “Човек може да има извесне способности и таленте. Али, шта да ради ако нема таленте? Он тада ништа не схвата, ни за чим не трага, ни за чим не чезне…”

Тада сам се, са Старцем Силуаном, задржао на питању о људима који су опседнути страстима. Код неких људи страсти попримају крајње бурни облик који помрачује ум, и човек тада “чини оно што неће”, како и говори Апостол Павле. И поменули смо неке случајеве монаха који су, кроз подвижнички живот, успели да сломе свој – необуздани, бурни и страсни – карактер и да постану људи кротки и тихи, чак, и у већој мери од оних који су по природи били такви.

У том разговору сам упитао Старца Силуана:

“Зар, онда, заиста испада да је боље у почетку бити опседнут страстима, па тек, потом, започети битку за чистоту живота, коју захтевају заповести Христове?”

Он ми је рекао:

“Они који се боре против своје острашћене природе имају извесну предност, зато што за њих то питање поприма трагични облик и напрегнутост. Али, ако узмемо пример Мајке Божије, онда све наше теорије падају у воду. Она је по природи свагда била кротка и тиха и, будући таква, она је достигла до способности да прими Божанскога Логоса. Без икакве страсне неуравнотежености, Она се од детињства погрузила у молитву и достигла највишу меру савршенства”.

Према томе, ако је Мајка Божија, Која уопште није била подложна страстима и Која није страдала ни од какве необузданости, узишла на такав степен кротости и светости, онда из тога произлази да не треба претходно бити носилац великих страсти, сумњи и, уопште узевши, трагичних унутарњих сукоба, то јест онога стања због кога јадикује А. С. Пушкин:

Ко ме непријатељском влашћу

Из ништавила позва,

Ко ми душу испуни страшћу,

Ум ми сумњом растрза?

То је предивни опис страснога човека!

Према томе, ми стојимо пред тајном стварања вечних богова који ће вечно битовати као пријатељи и сродници-браћа Исуса Христа и као деца Небескога Оца, и то је наш циљ. Али, ми се рађамо као они који су од земље узети. Погрузимо се у ову тајну: како то ми, који смо “од земље узети”, сада размишљамо о ономе што припада области духа?

Шта се догодило самоме Силуану? Током бурних година младости он је сагрешио са неком женом. У почетку монаштва, по доласку у манастир, имао је искушење. Ми не знамо у ком облику и које снаге, али духовник му је рекао: “Не примај страсне телесне помисли!”, и он је почео да се бори против тога. И током четрдесет и шест година, он није примио ниједну страсну помисао. Како је то могло да се деси ми не схватамо. Сматрао сам неопходним да у његовоме житију укажем на чињеницу да је он био човек изузетне снаге. И будући да је био нормалан и здрав човек, како је могуће да он, током пола века, није примио ниједну телесну помисао? Ми то не можемо ни да наслутимо. Али, њему се то догодило, како је неко правилно приметио, након што му се јавио Христос. Пошто је, у магновењу, доживео то виђење, Силуан је касније говорио да је читаво тело тада његово било испуњено Духом Светим. Али, којом ће љубављу да победе своје телесне страсти они који нису имали тај опит, када сама природа [човечанска] као да принуђава човека на извесне чинове? Закон размножавања (детерађања) је козмички закон. И зато онај ко побеђује тај закон у себи, у извесним аспектима свога живота већ постаје “надкозмичан”, то јест – вечан.

Један Енглез, врло образован и добар човек ми је рекао: “Не могу да схватим зашто је грех да волим жену која ми није супруга? Не видим греха у таквој љубави”. И како му то објаснити? Али, видимо да Апостол Павле, набрајајући све грехе који нас одвајају од Бога, највише говори о телесној страсти. Како је дошло до тога да таква врста љубави противречи љубави Божијој? Ми то можемо да потврдимо, чак и на основу сопственога искуства, али да објаснимо – “зашто је то тако? – то не можемо. Зашто је у чину стварања вечних богова био потребан и тај негативни опит, ми то не схватамо. Ипак, Откривење говори да има оних који ће заћи за копрену Осмога Дана.

До сада нисмо достигли до стања да будемо слободни од свега – од страсти и свих земаљских облика, од нашега “тела”, да будемо способни за Божански живот. Силуан је на тренутак предокусио Љубав Христову, и то у таквој мери да је зажелео да страда за Христа. Другим речима, то насладошћење Божанском Љубављу је тако силно да човек треба да прође, чак, и кроз мученичку кончину да би га умерио и успокојио…

И, опет, не схватамо ништа! И можемо само да ћутимо када разматрамо питање – “како се телесно претвара у духовно?” А ево шта се дешава: у житију Старца [Силуана], на основу његових бележака, написао сам да је он желео да се моли чисто, али да је видео демоне који су испунили његову келију. И када је хтео да се поклони Богу пред иконом, између њега и иконе се испречила демонска приказа огромних размера, која је очекивала да јој се Силуан поклони. И он је сео на столичицу и почео да се моли: “Господе, у чему је ствар? Хоћу да Ти се молим, а не могу?” Господ му је указао на то да је гордост узрок његовога страдања. Тада је Силуан почео да се моли, вапијући к Богу: “Али, помози ми! Шта да мислим и шта чиним да бих се смирио!”. Господ му одговара: “Држи ум свој у аду и не очајавај!”. Шта да кажемо о овим речима? Само једно: у суштини, овде ништа није схвативо – шта уопште значи то “држати ум у аду?”. Међутим, даље код Силуана читамо: “Почео сам да чиним како ме је научио Господ, и ум се мој очистио… и Дух је сведочио спасење”. Тако је он прешао у другачије [духовно] стање, које је ретко ко достигао у историји хришћанске Цркве. Он је прешао у то стање, благодарећи својој вери и дару да чује реч Самога Христа.

Тако и ми живимо искључиво вером у Христа, али ништа не можемо суштински да објаснимо ни научно, ни философски, ни аскетички. Почетком Револуције у Русији 1917. године водиле су се расправе о безбожју и министар просвете Луначарски је рекао: “Много сам путовао, посетио многе саборне храмове, видео сам велика дела сликарства, чудесну архитектуру, слушао сам појање у коме сам уживао, али Бога нисам видео!”. Тада је устао један стари лекар и рекао: “Ја сам хирург. Сада сам у пензији, али рећи ћу вам нешто из моје прошлости. Извршио сам много операција и отварања лобање, отварао сам грудни кош, и видео срце, и држао у рукама мозак човеков, али тамо нисам нашао мисао”. Видите, каква тајна! Шта је то мозак? “Комад ткива” – и како се, онда, у њему рађа мисао о Вечности? Али, то је појава сасвим другачије врсте!

Према томе, на који начин се страсна љубав претвара у Божанску? Ми знамо да су они који су били опседнути страсном љубављу умирали као њене жртве, а да су само малобројни покајањем успели да пређу на раван Божанске љубави. И тај прелазак од природне, физичке љубави ка љубави Божанској скопчан је са болним процесом дугогодишње подвижничке борбе. Зашто код неких борба против те страсти, коју сваки монах одавно већ не жели, траје тридесет-четрдесет година, а код Силуана је та страст била одсечена за једну једину секунду? Како да објаснимо ту појаву? Са оцем Н. сам неједном, шетајући или седећи, разговарао о томе да нам се, када погледамо око себе, све око нас чини невероватним и “немогућим”. Тако и јесте: ми ништа не схватамо – све је “немогуће”.

Али, који закључак да изведемо из свега тога? Старац Силуан говори: “Почео сам да чиним како ме је научио Господ… и ум се мој очистио… и Дух је сведочио спасење”, које је прелазак из димензије времена у димензију Вечности. Тако је, данас, и са нама: ми не можемо, уистину, ништа да објаснимо, али када заповест Христову примимо као једини закон целога нашега битија – и временскога, и вечнога – тада почињемо да ходимо путем ка ономе што већина људи, који не испуњавају заповести, не може да схвати. А бива овако: када испуњавамо ове заповести, дух који оне садрже, на неки чудан начин, постаје наше стање. И тада се све у нама мења и сви процеси нашега унутарњега битија постају другачији. Али, најтежи момент овога питања, ипак, остаје: ако је Силуана посетио Господ и дао му такву силу да, током пола века, упркос изузетно снажноме телу, он ниједном не прими телесну помисао, шта ми да радимо? Неки кажу: “Треба Сам Господ да дође к нама, да се усели у нас и дела у нама како је заповедио, зато што ми, по својој вољи и својим подвигом, не можемо да дођемо у то стање”. А ако ми то не можемо сами да постигнемо, каква би то била, онда, неправда од стране Бога да нас осуди, и то, чак, на вечне муке! Свакочасовни опит нашега живота показује нам да кроз нас струје енергије које су нам непознате, које проузрокују ове или оне покрете у нама. Човек је биће “покретано од стране другога”. Ако смо ми такви,зашто, онда, потпадамо под Божију осуду? То људи не могу да схвате. Ако би човек био лутак кога, у потпуности, покреће туђа воља, онда би Бог био нечастан. Ако се Преподобни Силуан молио за цели свет са усрдним плачем, зашто други немају такву молитву, већ се само он молио на тај начин ? Философски гледано, ми не можемо сами да пређемо од нашега телеснога живљења ка животу чистога духа… Када кренете истинитим путем – којим је Сам Господ заповедио [да се иде] – “не саплићући се ни о какво камење” (како иначе бива када ходимо ван светлости заповести), наш живот задобија другачији карактер. И тада наше телесно стање прелази у духовно. Како је то могуће, не схватам. Како тело постаје дух – то је за мене необјасниво!

Запало ми је да будем духовник на Светој Гори где се подвизавају хиљаде људи да би испунили заповести Христове. Видео сам најпростије људе, који нису имали никакво спољашње овосветовно образовање, али који су обитавали у стању благодати: и њихови покрети, и њихове реакције на догађаје били су другачији, не као у других људи. Када се монах сусретне са било којим грубим човеком, тај човек у њему изазива састрадање и монах се моли за њега: “Господе, исцели човека, раба Твога”. И он молитвом прелази са једнога човека на многе људе и од многих људи на целога Адама. Таквог поступка можемо да се придржавамо и да га примењујемо, чак, и у нашем животу. Али, како се то остварује? Наравно, присуствовањем Божијим [у нама]. Ако се уздржавамо од нечистоте коју Бог не воли, онда нам Он долази и Њему је тада пријатније да буде са нама. Но, ако примамо рђаве помисли, Богу је тешко да буде са нама, будући да нема никакве сагласности и никакве хармоније између Духа Бога нашега и нас самих. Данас ћемо се, зато, задржати на овој недоумици – ми, заиста, ништа не знамо. Живео је генијални човек у [Старој] Грчкој – Сократ који је рекао: “Знам да ништа не знам”.

Тако и ми, Хришћани, знамо само то да испуњавање заповести Христових доводи до одређених учинака: управо до тога да човек прелази од димензија земаљских ка димензијама вечнога живота спасених. И када Хришћанин види човека који чини зло, у њему се природно рађа састрадање према таквоме човеку као према ономе који је обузет смрћу. Ми познајемо то стање, али не можемо да објаснимо на који начин оно бива. Према томе, могуће је извући следећи закључак из наше данашње беседе: “Знам да ништа не знам. Међутим, ако живим по заповестима Христовим, обузима ме огањ Његове љубави”. Тако се телесна љубав претвара у љубав Божанску управо кроз веру у Христа и кроз испуњавање Његових заповести.

Силуан је говорио да мало тога знамо из живота Мајке Божије на земљи и да не можемо да разумемо пуноту Њене љубави према Сину и Богу Њеном. “Али, знамо, да што је већа љубав, то је веће страдање душе”. Према томе, ако ступамо на монашки пут са љубављу према Христу, на потпуно природан начин бива да наш дух страда од бола. Силуан даље говори: “Што је пунија љубав, то је пуније познање Бога”. То значи да у стању љубави ми познајемо Бога – Љубав. И наставља: “Што је жаркија љубав, то је пламенија молитва”. И све те три тврдње ме поражавају када их читам, али најснажнији утисак производи последња, четврта тврдња, која је, заиста, већ натчовечанска: “Што је савршенија љубав, то је светији живот”.

Ако је Мајка Божија била разбуктана огњем савршене љубави, онда отуда природно следи да су сви Њени покрети мисли и срца били свети. И, на тај начин, ми заиста постајемо богомпокретни зато што таква љубав више није човечанска, већ беспочетна љубав Самога Бога. Та Божанска Љубав постаје садржај нашега сопственога живота. И када познамо ово и када достигнемо ово стање, тада од нас одступају све недоумице. И како је рекао Господ: “Када Ме будете видели, у тај дан Ме нећете питати ништа” Међутим, ми смо за сада у процесу борбе против страсти. И не треба себе да правдамо ни за какве своје поступке и речи: монах треба да буде строг према себи. Када знамо мисли Христове, свако одступање од Христових заповести сматрамо преступом.

Ми ћемо опет и изнова говорити о томе на који се начин у нама саздаје уподобљеност Христу. У тропару Преподобнима се каже: “У теби се, оче, спасе оно што је по образу; узевши крст, за Христом си пошао. Презиру спрам тела пролазнога учио јеси и бризи о души бесмртној; стога се, оче преподобни, дух твој са Ангелима радује…” Када кажемо: “Преподобни оче Силуане, моли се Богу за нас!”, ми тврдимо да се он уподобио Христу, и то веома уподобио, поставши “преподобан”. У грчкоме језику та реч не постоји и, у том смислу, више волим тропар на црквенословенском него на грчком, зато што не носи у себи ту идеју: у почетку по образу саздани и, потом, уподобљени. Како да постанемо “подобни”, и још више од тога -”преподобни”, “веома подобни”? Овај тропар у себи носи велики смисао – управо тако треба да живимо: монаси треба да живе “преподобним” животом… Сваки човек има свој сопствени пут, али свако – по науму Божијем – треба да се уподоби Христу у свему и да постане преподобан. И ја се зато молим да сви ви постанете преподобни оци и преподобне матере…

Кушања су друго питање. И ми ћемо покушати да се тога питања дотакнемо са великим трепетом, јер кушања престају тек на висотама крајњих одлука. Када се живот човеков нађе на самоме крају, човек је одговоран за сва своја дела. И њему предстоји да се одлучи и да се определи за сву Вечност…

Преузето из књиге “Духовне беседе”, Манастир Хиландар

Поводом тешке саобраћајне несреће у кањону Мораче, којом приликом су многи румунски путници изгубили живот или тешко повређени, Његова Светост Патријарх српски Иринеј упутио је саучешће Његовом Блаженству Патријарху румунском Данилу, уз молитве Господу Богу да подари рајско насеље упокојенима, а успешно и брзо оздрављење преживелима, као и утеху њиховим породицама.

СПЦ

У оквиру једне од активности организација Конрад Аденауер је 14. априла 2013. уприличила у београдском Аеро клубу представљање књиге Да истинујемо у љубави, аутора протођакона Златка Матића, асистента на Православном богословском факулету Универзитета у Београду (Основи римокатоличке и протестантске теологије) и професора Догматике и Катихизиса у Богословији Светог Јована Златоуста у Крагујевцу.

О Званичном богословском дијалогу Православне и Римске Католичке Цркве, како и пише у поднаслову ове студије, казивао је Епископ браничевски Игњатије. Као рецензент овог дела, истакао је потребу да се на једном месту прикупе и објаве сви званични текстови и закључци које је, од времена успостављања до данас, имала Комисија за богословски дијалог између Православне Цркве и Римокатоличке Цркве. У свом обраћању гостима из других конфесија, представницима Канцеларије за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама, као и представнцима јавних установа, владика Игњатије је подсетио на прво хиљадугодиште човечанства кад је Црква сведочила јединство и Истину. Временом, у другом хиљадугодишту дошло је до размимоилажења и искуство је сасвим друкчије.

Данас се указује потреба за дијалогом међу Црквама и књига Да истинујемо у љубави садржи преводе оригиналних докумената, што је неопходно за разумевање суштине дијалога.

По речима надбискупа београдског Станислава Хочевара, неопходно је што више дијалога, али и конкретног пастирског деловања како би се дошло до истиновања.

- Када тема јединства Цркве и напора да се оно очува или васпостави постане саставни део наших катихеза, академских предавања, проповеди и изнад свега молитве, започеће лагани процес рецепције свих досадашњих корака на том путу... Циљ ове студије је да поравна стазе и припреми једно такво кретање и уздизање на нашем духовном простору, да најави покрет који се дешава у Духу Светоме, Духу истине и(ли) заједнице, - пише протођакон Златко Матић.

Модератор овог скупа је био доц. др Давор Џалто.

Зорица Зец

Извор: СПЦ

Oči u oči, lice u lice..i samo tišina oko nas..ništa me nije ispitivao, samo me promatrao …i ja sam promatrala njega..čitao je iz mojih očiju..čitao je sve ono što se dogodilo u mojoj kući..moje oči govorile su više od bilo kakvih riječi..i upijao svojim očima moju tugu..a onda je rekao da sad odlazi k svojim roditeljima i da će doći ujutro..koliko god sam izgarala od želje da ostane pored mene, zauvijek, toliko sam i priželjkivala da ode…strah kojemu nije bila mjesta, povremeno bi isplivao na površinu..ionako sam duboko u sebi znala da ne bi učinio ništa loše..a onda se ustao i rekao:

Tosbeheena 'ala khair (Laku noć)!“ Smješak je govorio više od riječi, kao i njegovo prodoran pogled prema meni..uvijek je malo govorio..nije ni trebao ništa reći, pogled je govorio sve što je trebalo u tom trenutku izreći... thoba je zalelujala oko njega..kao da se slika ispred mene usporila..koračao je prema vratima, okrećući se nekoliko puta…osmijeh nije odlazio sa njegovog lica..mjesečina kao da je prodirala kroz staklo prozora i dodirivala njegovu thobu..u trenutku učinio se kao da je anđeo..svjetlost oko njega razbijala je prigušenu svijetlost svijetiljke u kutu..to jei on bio, anđeo..anđeo koji se te večeri nije slučajno našao ispod one svijetiljke i ispred one džamije..i više me nije bilo strah..sva tjeskoba i tuga nestale su u trenutku..nisam više razmišljala o svojim roditeljima i onome što se desilo..kao da sam ušla u neku novu dimenziju svog života, zalupivši vrata onome što je bilo i ostalo iza mene..tako je bilo..

ušla sam u spavaću sobu i pomolila sam se..glasno sam izgovarala riječi molitve..dok su mi klizile suze niz lice..jedna po jedna..zapravo i ne znam zašto se to dogodilo..nisam razmišljala o ničemu, niti o svojim stvarima koje više nemam, a niti o onome što slijedi sutra niti o onome što donosi novi dan..a onda sam prišla prozoru..i promatrala sam taj veličanstveni mjesec i zvijezde..počela sam se pitati što se to dogodilo da se u jednom trenu sve promijenilo…promijenio se sav moj život..i te večeri započela je nova priča, okrenula se nova stranica knjige moga života…nisam listala unazad, niti pokušala ponovo čitati već požutjele stranice moga života..kao da se sve tako davno dogodilo..samo sam htjela spavati..i te noći stvarno sam spavala..kao da se nije ništa dogodilo…iako sam se ujutro propitkivala kako je moguće da sam tako mirna, znala sam da iza toga stoji netko drugi..Onaj koji je napisao knjigu moga života..

Bilo je 8 sati..a ja nisam imala ništa, ni odjeću, ni školske knjige, niti išta što mi je trebalo..morala sam krenuti dalje..i nije me bilo strah..znala sam da ono što mora biti da će biti, bez obzira što sam se našla u novonastaloj do tada meni nepoznatoj situaciji..misli su mi se ispreplitale moždanim vijugama na novom obzoru života..života bez roditelja, bez Halile i onoga svega što je ostalo iza mene dan prije..stala sam ispred ogledala u toj ogromnoj kupaonici i promatrala novu Miriam..rukama sam prelazila preko lica punom modrica i posjekotina, dodirivala raščupanu kosu…što obući kada ništa nemam, čime se počešljati kada češlja nemam..sve je postalo tako suptilno, nestvarno..a opet tako stvarno..a onda sam krenula prema onoj ogromnoj dnevnoj sobi..misli mi je prekinula slika koja je zaprepastla moj pobrkani um..na kožnoj garnituri stajalao je mnoštvo ukrasnih vrečica koje su svojim raznolikim bojama razbijale monotoniju mojih misli..začuđeno sam gledala u jednu po jednu..pitajući se od kuda su se stvorile i što je u njima..Otvarala sam prvu, drugu, treću i tako redom..u prvoj su bile dvije haljine, u drugoj četka za kosu i mnoštvo kozmetike, u trećoj dva para cipela, u četvrtoj školski pribor i knjige....Nije mi bilo jasno od kuda se sve to stvorilo..Prebirila sam te skupocijene stvari..Okretala sam se oko sebe, prolazeći prstima kroz kosu.Neki čudan strah i panika hvatali su me u jednom trenutku..“Pa tko je mogao ući u stan i da li je još uvijek ovdje?-pomislila sam..Moje prestrašene misli prekinula je buka koja je dolazila iz kuhinje..Krenula sam oprezno hodajući na prstima..Došla sam do vrata kuhinje, koja su bila polu otvorena..Oprezno sam osluškivala što li se tamo događa…Čulo se zveckanje kuhinjskog posuđa, a onda sam skupila hrabrosti i ušla..Prizor koji sam ugledala ispred sebe, više me nego iznenadio..Stajala sam kao ukočena gledajući u Ephrema koji se pripremajući doručak okrenuo prema meni..Bio je tako lijep..tamno odijelo još je više isticalo njegove plave oči ..Sjajio je nekim posebnim sjajem..Nasmijao se i rekao:“Sabah el kheer( Dobro jutro)!“.. Odvratla sam iznenađeno, a onda sam krenula prema njemu..Začuđeno sam promatrala sva ta jela koje je tako vješto pripremao..Sjela sam za onaj veliki stol još uvijek u čudu..Odjednom sam dobila nevjerovatan apetiti i toga sam jutra pojela više nego čitav tjedan, s obzirom da sam oduvijek malo jela..Promatrao me sa smješkom, stavljajući u tanjur mnoštvo delicij..Bio je izuzetno pažljiv..Nije puno govorio kao i uvijek, tek po koja riječ..Komunicirao je onim posebnim sjajem u očima i smješkom na licu koji nije ni trenutka odlazio..Pitala sam ga od kuda sve one stvari u dnevnoj sobi, a on mi je objašnjavao da mi je sve to kupio i ako još nešto trebam da mu kažem..Osjetila sam se tako jadno i bespomoćno..Nisam htjela ovisiti o nikome..Umirivao me da se ništa ne brinem, da je sve u redu i da se nada da je pogodio veličinu..Nisam mogla vjerovati da se uopće nalazim sama s njim za stolom, a kamoli da mi je kupio mnoštvo stvari..Nije mi bilo jasno kada je prije sve to uspio kupiti i donijeti..Pričala sam mu da moram nastaviti sa školom i naći neki posao, jer nije u redu da mu smetam i da boravim u njegovom stanu..Odmah me prekinuo i rekao da će mi pomoći sa školom, ali da inzistira da ostanem ovdje i da će se on brinuti za mene, a ako želim s vremenom nešto raditi, neka radim samo da mi ne bi bilo dosadno..Nisam mogla vjerovati što mi on nudi, ali sam duboko u sebi osjećala da ovo nije u redu..Više nisam inzistirala na svojim planovima, već sam odlučila da ću samoinicijativno ih provesti u djelo..Nakon doručka izašao je iz stana i čekao me ispred zgrade..Bio je prefino odgojen da bi boravio i stanu dok se spremam i oblačim..Promatrala sam ga kroz prozor kako strpljivo stoji pored auta..Sve mi je to još uvijek bilo nestvarno, kao da sam čekala da će me netko svaki čas probuditi iz tog lijepog sna.. Kao da sam blokirala svoj um, ne želeći se prisjećati onoga što je bilo..Pokušavala sam prikriti povrede puderom koji mi je donio..No, tragovi su se još uvijek nazirali, kao i trag duše koja je u trenutku počela plakati..Sjetila sam se svoje majke..Nisam mogla ni zamisliti kako se sada osjeća i što proživljava..O ocu nisam htjela ni razmišljati..Tjerala sam ga iz svojih misli svim silama koje sam crpila iz činjenice da sada imam anđela čuvara i da mi nitko više ništa ne može..Obrisala sam suze s lica, splela kosu u pletenicu, obukla haljinu koju mi je Ephrem donio i odlučno krenula dalje..Sišla sam do auta, gdje me kao i uvijek dočekao smješkom, otvarajući mi vrata. Osjećala sam se poput kraljice..Inat se prouidio u meni kao i odlučnost da mi više nitko neće spriječiti da krenem dalje s njime..Vozili smo se do škole, izmjenjujući tek po koju riječ..Bilo je sunčano tog dana, a sunce kao da je pokušavalo otjerati tugu koja je povremeno navirala..Dok smo se zaustavljali ispred škole ugledala sam Fatmu kako izbezumljeno gleda oko sebe..Pozdravila sam Ephrema, a on mi je pružio dvije kutije umotane u crvene mašne i rekao da otvorim poslije škole..Znatiželjno sam dodirivala ono što mi je dao, boreći se sama sa svojom znatiželjom i pitanimja što li se nalazi unutra..Izašla sam iz auta i krenula prema Fatmi..Stajala je onako slatka u svom hidjabu, prestravljenih očiju..Stala sam ispred nje bez riječi..Oči su joj bile tako tužne, a istovremeno tako lijepe..Nije mogla da ne primjeti mnoštvo modrica i posjekotina koje su provirivale ispod pudera na mome licu..Pitala je što se dogodilo, šokirana onim što sam joj počela pričati..No, morale smo krenuti na početak nastave, te smo prekinule naš razgovor..Cijelo jutro došaptavale smo se pod satom, ne obazireći se na profesore što su predavali toga dana..Jedva je čakala da sve to završi kako bi joj mogla ispričati sve detalje..Poslije nastave otišle smo do obližnjeg parka, a onda sam joj nastavila pričati svoju tužnu priču..U trenutku suze su klizile niz njeno lice, gledajući me tužno.Pokušavala me uvjeriti da ne ne idem više k Ephremu jer sigurno moji neće stati na tome..Znala sam i ja da su vjerovatno obavjestili pola obitelji i da će sve napraviti kako ne bi ostvarila svoj naum..Cijena je bila prevelika i sve ono što će uslijediti..Nagovarala me da odem kod nje i da ćemo smisliti neku priču za njene roditelje..No, odbila sam pokušavajući joj objasniti da će oni ubrzo sve saznati i da ne želim da ima probleme..Časkale smo satima, ne obazireći se na vrijeme koje prolazilo..A onda sam se sjetila onih dviju kutija koje mi je dao Ephrem i brzopleto ih izvadila iz torbe..Rekla je da ne može više izdržati i da ih otvorim da vidimo što je unutra, ali da i dalje stoji pri tome da ne smijem se vraćati u njegov stan…Pomogla mi je trgati papir sa kutija a onda se otvorila prva. Unjoj je bio skupocjeni mobitel . Okretale smo ga,a Fatma je začuđeno gledala i nestrpljivo pokušavala upaliti taj skupocjeni stroj..Rekla sam joj da se grozno osjećam i da ću to vratiti još danas..Složila se samnom, a onda je rekla:“ Hajde, otvori drugu da vidimo što je u ovoj kutiji!“Otvorila sam i drugu kutiju, a onda je uslijedio ugodaš šok..Nisam očekivala to što sam vidjela..U kutiji je stajala Biblija sa ukrašenim stranicama pozlatama i prekrasna brojanica..Nismo mogle vjerovati, a Fatma još više, znajući da je Ephrem praktični musliman i da je ovo što mi je poklonio više nego iznenađujuće..Listale smo stranicu po stranicu, okretajući brojanicu među prstima..A onda smo otišle do obližnje Crkve..Stajala sam ispred ikonostasa i zahvaljivala na anđelu kojeg jeposlao..Molila sam za mamu i za trenutak da je barem na kratko vidim, da je mogu zagrliti i reći da sam dobro..Fatma me čekala kod vrata, promatrajući svaki moj korak..Kada smo izašle iz Crkve, rekla mi je da je bila ujutro kod mene da idemo zajedno u školu, ali da je bilo sve zaključano i da nitko nije otvarao..To je probudilo moju znatiželju, te sam htjela saznati što li se događa i gdje je moja mama..Dogovorile smo se da ona ode i izvidi što se tamo događa..Krenule smo prema mojoj već tada bivšoj kući, a mene je obuzimao sve veći strah..srce mi je sve brže lupalo, ponestajalo mi je zraka..Kako smo se sve više približavale tako sam sve više zastajala..Fatma me pogledala i rekla da se ne brinem da ja čekam ovdje, a da će ona vidjeti što se događa..Tako je i bilo..Stajala sam preko puta kuće i promtrala kriomice što će se dogoditi..Ušla je u dvorište i pozvonila na vrata..Okrenula se i pokazivala mi rukom da se udaljim jer će me netko vidjeti..Vrata su se otvorila, što sam jasno vidjela, a ja zatvorila oči ne želeći vidjeti tog čovjeka koji me je od tamo izbacio kao psa..Žmirila sam nekoliko minuta, a onda je dotrčala Fatma..Uzbuđeno mi je ispričala da nema nikoga osim Halile..Ništa joj nije previše rekla osim što je izgledala poput duha, kao da će svakog trena nestati..Bila je slomljena i nije imala snage ni govoriti..To me jako rastužilo..Fatma me zagrlila i rekla da moram otići od Ephrema i da će se sve sigurno srediti..No dala sam joj do znanja da me neće nitko razdvojiti od njega i da ću nastaviti s onime što sam numila..Ubrzo je shvatila da me ne može nagovoriti, te je rekla da će me podržati što god odlučim..Otišle smo do njene kuće..Nisam ulazila, jer nismo znale da li su i njeni nešto u međuvremenu saznali..Čekala sam je ispred ulaza nestrpljivo iščekujući bilo koju informaciju..Kada je izašla glasno je uzdahnula i rekla da njeni ništa ne znaju i da je to za sada dobar znak..Pokušavala me ponovo nagovoriti da ostanem kod nje, ali sam odlučno odbila..Onda je rekla da ju pričekam i ponovo ušla u kuću..Kada se vratila uzela je moju desnu ruku i stavila u nju novac..Bila je to sva njena ušteđevina..Rekla sam da to ne mogu uzeti i da ću već neki posao naći..No inzistirala je..Zagrlila sam je i poljubila..Zaplakala je i rekla je da se čuvam..Mahnula sam joj i krenula…Hodala sam sve brže i brže u strahu da ne bi naišao netko od mojih..“Možda me traže:“-pomislila sam..Bilo je teško u to vjerovati poslije svega, a osobito kada se radilo o mome ocu..Sada sam sve više razmišljala o njemu..Kao da se desila neka zakašnjela reakcija na proživljeno..Nosila sam se s time i bolje nego što sam mislila da ću moći..A onda sam nazvala Ephrema..Njegov glas s druge strane bio je poput najljepše melodije toga dana..Izmamio je osmijeh na mome licu, tuga je nestala, srce je zaigralo..Došao je po mene vrlo brzo nakon mog poziva..Nisam ga htjela zadržavati, jer je imao ionako puno posla u tvrtki..Šutila sam cijelo vrijeme u autu, šutio je i on..Kada smo došli ispred zgrade, rekao mije da će me pričekati i da me vodi na jedno mjesto..Inzistirao je, iako sam mu govorila da ide svojim poslom i da ne brine za mene..Zahvalila sam mu na svemu što je kupio, a onda sam ga upitala zašto mi je kupio Bibliju i brojanicu i kako to da je znao što i gdje treba kupiti..Nasmijao se objašnjavajući mi da zna koliko mi to sve znači i da ne želi da se odvajam od Issa(a.s)kojeg toliko volim..Oči su mi zasuzile, a onda sam mu rekla:“ hvala što postojiš!“..

Nisam ga ispravljala kao onoga dana u onoj Crkvi, da se zove Joshua, a ne Isa..više ništa nije bilo važno..Važno je bilo samo kako on to govori i na koji način..Borila sam se sama sa sobom da ga u tom trenutku ne zagrlim..No, nisam htjela učiniti ništa što je bilo suprotno onome kako sam odgojena..Izašla sam iz auta i žurno krenula prema stanu..Na ulazu me pozdravio čuvar, odvratila sam i nastavila dalje..Jurila sam onim ogromnim stanom, popravljajući kosu i šminku, oblačeći drugu haljinu koju mi je Ephrem poklonio..Savršeno mi je prIstajala, što me još više fasciniralo..Kako li je samo pogodio veličinu.Bio je nevjerovatan u svemu pa me više ništa nije ni čudilo..Od njega se nije ništa manje moglo ni očekivati..Za desetak minuta bila sam ponovo u njegovom autu..Nasmijao se i rekao : „Ya amar!“..

Opet sam bila njegova mjesečina..A ja sam se utapala u svakoj njegovoj riječi..Vozli smo se kroz Damask, ne obazireći se više na taj grad i na prolaznike slučajne a i one namjerne..Zašto? Jednog dana ćemo shvatiti da i oni nisu bili slučajni, niti išta što se dešavalo....Kriomice sam ga promatrala kutkom oka, što je i on povremeno činio..Nekakva čudna ugoda prolazila je mojim tijelom..Bila je to opčinjenost i zaljubljenost tim divnim Ephremom…Ubrzo smo došli do restorana gdje je rezervirao mjesto za ručak..Gospodin na ulazu doveo nas je do stola na terasi s koje se prostirao predivan pogled na Damask..Uživala sam u svakoj sekundi, a on me nasmiješen promatrao..Nisam znala što da kažem..nije bilo tih riječi kojima bih mu mogla zahvaliti na svemu što je činio za mene..Konobar je nosio mnoštvo tanjura, koje sam promatrala u čudu..Zapravo više sam se čudila sebi, jer sam u trenutku osjetila da bih mogla pojesti sve što vidim..To je zapravo reakcija na ugodu koju sam osjećala u njegovu društvu..A onda u jednom trenutku dodirnuo mi je ruku, a ja sam osjetila neku neobičnu toplinu koja se prolazi poput igala cijelim mojim tijelom..Pogledao me onim plavim očima i glasno rekao:Ana behibek( Volim te)!“ Nisam ni uspjela odgovoriti mu u istom tonu, kada se terasom prolomio bjesan krik:

„ Ma koga ti voliš, smeće muslimansko!“ Svijet mi se okrenuo po drugi put u životu, slike onog dana u mojoj kući letjele su mojim mislima..Hvatala me nesvjestica..On me još uvijek držao za ruku, gledajući s nevjericom prema ulazu u unutrašnjost restorana..Najgora noćna mora postala je stvarnost..Čudovište iz moje mašte, postalo je java..A onda sam skrenula pogled u pravcu Ephremovog, a tamo je poput prikaze stajao moj otac, a pored njega moj stric svećenik ..Pokušavao ga je zaustaviti, potezajući ga za rukav, da se smiri, ali bezuspjesno..Kao sjedila sam na onoj stolici..Poželjela sam u trenu skočiti s one terase, i završiti s agonijom svoga života..Istrgnuo se stricu i bjesno dotrčao do stola za kojim smo sjedili..Uhvatio je stoljnak, a sve što je bilo na njemu letjelo je u sto komadića..Psovao je i vrijeđao Ephrema, njegovu vjeru, njegovu obitelj, sve redom..Ephrem je bio nevjerovatno miran..Nije reagirao samo je sjedio i gledao u njega..A onda je moj otac uhvatio Ephrema za vrat digao sa o ne stolice i počeo udarati šakama..Krv mu je potekla iz nosa..On se nije branio..Samo je rekao u trenutku:

„Smirite se, strariji ste od mene, ja vas poštujem ne želim se tući s vama!“..A onda sam izgubila živce i počela vikati da nas ostavi na miru..Okrenuo se prema meni uhvatio me za kosu i rekao:

„Hoćeš biti muslimanka, radije ću te ubiti!“

i počeo me udarati kao onog dana u kući..Nije me više ništa bolilo, kao da sam odjednom otupjela na svu tu bol..Ali bolila me duša, gledajući Ephrema i onu krv koja je tekla ispod nosnica..Ephrem ga je pokušavao zaustaviti zajedno sa stricem..vukli su ga za rukave, za sako na leđima, ali nije se dao..I dalje je čupao ono malo kose što je ostalo..A onda me pustio i odgurnuo..Nisam mogla plakati, niti išta reći..Nisam vjerovala u kakvom smo se skandalu našli..Konobari su zvali policiju..Sva sreća u toj nesreći da nije bilo nikoga osim nas na toj terasi.Manja sramota, kako je on često znao reći..Opet se okrenuo prema Ephremu i govorio mu najgore kletve na račun njegove vjere..A on je i dalje ostao miran..Stric ga je uspio u jednom trenutku primiriti i rekao mi da idem s njima ako ne želim još više problema..Odbila sam govoreći mu jecajući da me ionako istjerao iz kuće i da nemam što raditi tamo..Govorio je da idem k njemu i strini i da će se sve riješiti.. Stric ga je uspio odvući vani, a onda je došla policija..Ne znam ni sama što su oni rekli i kako su to riješili.Ephrem je odbio podnijeti prijavu protiv njega.Znala sam da neće to učinit zbog mene..Prišla sam mu i pokušala mu maramicom zaustaviti krvarenje iz nosa..Srce mi se paralo gledajući ga takvog, više nisam mogla zaustaviti suze, a onda sam mu rekla:“

Oprosti!“ i okrenula se i otišla sa ocem i stricem..Ne osvrčući se više..Jer znala sam ako ga samo jednom pogledam, da neću otići..Ali nije više bilo smisla..Ne bi nas pustio na miru, ni on ni svi oni koje je uključio u svoje ludilo..

Bespomoćno me dozivao:“

Miriam ne idi!“

Njegovo riječi kao da su zaglušivale moj um, poput bubnja udarale su o moje misle..No, odlučila sam izdržati do kraja i otići..Ne zbog sebe, već zbog njega...Previše sam ga voljela da bi dozvolila da pati zbog mene..Jecala sam hodajući osramoćena kroz onaj restoran prema autu moga oca..Još uvijek stajao je tamo sa stricem i policijom..Ništa nije govorio, samo je ubrzano disao i škripao zubima..Isto ono škripanje kao i onoga dana.. onda je stric rekao da uđem u auto..Sjela sam odostraga i odvezla se u svoje zatočeništvo u zlatni kavez koji me čekao, daleko od Ephrema, daleko od neispričane priče i pokidanih stranica moga života..Ostala je samo tuga i čežnja..

..sa očima koje su parale svijetlost svijetiljke i nadmašile i mjesec i zvijezde..Pogledi su nam se sreli, a kada je shvatio koga vidi, zakoračio je s oprezom gledajući tko je u blizini..a ja sam ustala i više nisam mogla izdržati i krenula ubrzanim korakom prema njemu..Stajao je i dalje ispod one svijetiljke ukočeno, nijemo sa tek jednim korakom prema naprijed..a ja ispred njega..i krenula je rijeka mojih suza, bez riječi..a onda je shvatio..i bilo je jače od nas, i svih onih koji su protiv nas..svih onih koji su nas zločudnim očima promatrali..I zagrlio me čvrsto, da sam ostajala bez daha i tiho šapnuo:

Miriam,

Plakala sam sve jače i jače, sve glasnije i glasnije..A on me nije puštao iz svog zagrljaja..Osluškivala sam otkucaje njegova srca, koji su poput opijuma omamljivale moj um i tijelo..Odjednom sam osjetila neeopisivi mir..spokojan, čaroban..sve je postalo malo i nevažno, i moje modrice i počupana kosa, i krv na mojoj odjeci..a on i ja postali smo veliki, najveći..i ono što je raslo u nama..naša neispričana priča dobila je svoj nastavak..svoju priliku , svoj vrhunac..Ephrem i Miriam..Grčevito sam se držala za njegovu thobu..trljajući uplakane obraze..Nijemo smo stajali jedno drugome u zagrljaju..osjetila sam jecaj njegove duše i suze koje su dodirivale moju kosu..Toplina koja je izvirala iz njegovog srca obuzela me do nekakve čudne ugodne omamljenosti..Nije nas bilo briga za sve one poglede iz dvorišta džamije, niti za one koji su ljutitio mrmljali prolazeći pored nas..Ja sa svojih 17 godina i njegovih 29..Kao da je vrijeme stalo tog časa..Zapravo bilo mi je drago što me otac izbacio iz kuće..drago jer da nije bilo tako ja te večeri ne bi s njim stajala usred Damaska ispod one svijetiljke, niti bi osluškivala otkucaje njegova srca…I stajali smo tako…a onda je rukama dotaknuo moje lice i prešao prstima preko mojih modrica i posjekotina..Gledala sam prema dolje, posramljena jer me nikada niti jedan muškarac nije tako dodirivao Ali to je bilo tako nevino, u njegovim dodirima nije bilo muške pokvarenosti, niti koristi..njegovi dodiri bili su zapravo melem za moje ozlijeđeno lice, kao i melem za moju razgoljenu dušu..A onda je dotaknuo moju bradu i nježno moje lice podigao prema sebi..Gledala sam nijemo u njegove suzne oči i ponovo se utapala u njima..Ovaj put nisam htjela bježati od njega, od nas..ionako nisam imala kuda..Gledali smo jedno u drugo tako minutu-dvije, a onda me uhvatio za ruku, drugom rukom dohvatio moj kofer i krenuli smo..krenuli smo držeći se za ruke kroz čitavo središte Damaska..On u islamskoj thobi od glave do pete, a ja u poderanoj odjeći sa privjeskom Bogorodice jasno vidljivim oko vrata..Nismo ništa govorili, niti sam išta pitala..

Nije mi bilo važno gdje idemo, i koliko dugo ćemo hodati..U tom trenutku sam se osjećala kao da mogu prijeći cijelu kuglu zemaljsku s njime pješice, i ne bi bila umorna..Pored njega nestaje sav umor, sva tuga, sve rane, bolovi i nijemi jecaji..S njime svijet postaje ljepši, pa i prljavi papirić na cesti, lokva blata uz rub pločnika i plastična boca koju vjetar valja ulicama Damaska…Hodajući tako došli smo do parkirališta, na kojem je među mnoštvom auta bio i njegov auto..Iznenađeno sam gledala u taj stroj, sa tim ogromnim gumama..Fascinirao me više nego onaj motor s kojim smo tumarali izvan Damaska..Otvorio mi je vrata, nasmiješio se, a ja sam uplašeno i usporena sjedala na sjedište tog automobila..Naime, prvi put sam se našla sa jednim muškarcem u nekom zatvorenom prostoru, sama, a da to nije škola, bolnica ili sl..I to još u njegovom autu..Nekakav ugodan strah prolazio je mojim tjelom..Panično sam povlačila ostatke one kosulje prema bradi..Ne znam zašto, vjerojatno instiktivno, iako sam znala da mi on ne bi naudio niti pokušao išta tako.. Njegove oči i osmijeh bili su tako nevini, bez imalo zlih primisli..Gledala sam u mnoštvo tih tipki i lampica u tom čudesnom autu..Iznenađena i ne vjerujući da se nalazim u takvom autu i još k tome s Ephremom..Odjednom su mi svi oni udarci moga oca i uvrede postale tako slatke, smisao da se desi ono što se moralo desiti te večeri..a u pravo se dešavalo,ja i Ephrem.. I dalje smo samo šutili, kriomice pogledavajući jedno drugo..nisam znala što bih rekla, niti kako da reagiram..bilo je čudno sjediti s njime u tom autu, sama..moja djevojačka panika, mješala se sa osjećajem ugode..Kuda zapravo idemo više nije bilo važno..važan je bio samo trenutak u kojem smo se nalazili..a onda se nagnuo preko mene..nesvjesno sam se trznula, osjećaju sve jače udarce svoga srca..a on je pružio ruku prema sigurnosnom pojasu i pričvrstio ga u utor..nekakvo čudno olakšanje sam osjetila, a glasan uzdah iz mojih usta parao je tišinu..što sam pomislila u tom trenutku, bilo je više nego smiješno..a znala sam da Ephrem sa svim svojim manirima, ne bi učinio ništa loše..što je to bilo loše..nevini poljubac i dodir..sve je to bilo loše u svijetu u kojem smo živjeli....on je to znao, kao i ja..pa mu nije ni padalo na pamet ništa od toga..a onda moje izbezumljenje misli prekinuo je zvuk motora..i krenuli smo..svijetla automobila lomila su mrak u ulicama Damaska..tog grada kojeg sam tako voljela, a u trenu i tako zamrzila i sve ono što mi se događalo toga dana u toj kući..vozio je polako, oprezno, bez riječi..nekakvih 10-tak minuta..a onda smo se zaustavili u djelu grada gdje je sva društvena krema posjedovala svoje luksuzne stanove i poslovne prostore..začuđeno sam gledala u zgradu koja se nazirala kroz prozor njegovog automobila..u tom trenutku počela sam se pitati kuda me vodi..hotela nije bilo na vidiku..ostajalo je samo jedno..njegov stan..ne, ne, ne dolazi u obzir-pomislila sam u sebi..To nisam ja, to nije Miriam koja je odgojena da ne ulazi u stanove muškaraca, koji joj nisu rodbina..a onda me pogledao i rekao:

„Ma tkhafeesh!“ (ne boj se)..

U sebi sam vodila nijeme monologe:ne boj se, što to znači ne boj se, gdje me vodiš..U tom trenu htjela sam pobjeći glavom bez obzira..izbjeći bilo kakvu priliku da budem u nekom stanu sam s njime..To se kosilo sa mojim odgojem i svim vrijednostima kojima su me učili..Primjetio je moju zabrinutost, a onda me umirio riječima:

„Ovo je moj stan, ovdje ćeš ostati, dok ja ne vidim što ćemo dalje..Ja ću se vratiti kući, k svojima, i doći ću ujutro..Zgrada je sigurna, ne brini se..Čuvar na ulazu je osoba od povjerenja i ja ću sve riješiti s njime!“..

A onda sam grizla usnicu da ne prasnem u smijeh..Smiješno je bilo da sam uopće mogla pomisliti da on ima neke druge planove..Ta to je bio Ephrem, mladić koji je vjerski odgajan, mladić koji se prema svakome odnosio kao prema svojoj majci ili sestri..Dakle, opasnosti nije ni bilo, sve je bila samo moja prestravljena mašta..Izašli smo iz auta i krenuli prema ulazu..Prišao je čuvaru i objasnio mu je o čemu se radi i da mora biti diskretan..Čovjek je kimnuo glavom potvrdno i rekao da nema problema i da nije ništa vidio ni čuo..Sad mi je već bilo lakše..Koračali smo stepenicama, koje su vodile do visokog prizemlja zgrade..Jedno pored drugoga, dok je držao onaj moj otrcani kofer u ruci..Došli smo da vrata..još nisam mogla vjerovati gdje sam i to s Ephremom..nisam mogla vjerovati da ću spavati izvan kuće i to u njegovom stanu..nisam ni razmišljala o onome što se zbiva u kući te večeri, nakon što sam izbačena od tamo..kao da sam namjerno tjerala te misle od sebe, kako ne bi osjetila tupu bol u prsima na samu pomisao kako mama plače i kako se osjeća sada..Bilo je lakše zaokupiti misli o tome kako ću spavati u stanu jednog muškarcu..ako ću uopće i spavati..Bilo je teško zamisliti da bi nakon svega proživljenog mogla sklopiti oči, pa i na trenutak..Otvorio je vrata, a ja sam još uvijek s nevjericom kao ukopana stajala na pragu..Nasmiješio mi se i rekao:

„Yallah!“(uđi)

Ne povjerljivo sam koračala, korak po korak u to prostrantvo koje se ukazalo ispred mojih očiju..Ne znam da li sam više bila zaprepaštena činjenicom da sam tu gdje jesam ili onim ogromnim prostorom i svim lijepim i modernim stvarima..Ogledavala sam oko sebe, čudeći svom tom luksuzu..A Ephrem..on je samo promatrao i nasmiješen gutao pogledom svaki moj pokret očiju i tijela..A onda mi je prišao i uhvatio me nježno za ruku..A u meni opet neka vrućina i strah.. držeći za ruku vodio me kroz taj labirint od stana..bez komentara poslušno sam ga pratila kora po korak..rukom u njegovoj ruci..a onda smo se zaustavili ispred vrata..Bila je to spavaća soba..Kad sam ugledala onaj ogroman krevet, kao da me netko polio vrućom vodom i ni koraka dalja nisam napravila..Pa što on misli da ću ja ući u njegovu sobu-pomislila sam..Pa čak ni Ephremu to nije dozvoljeno..Ta moja djevojačka naivnost je bez obzira na činjenicu da Ephrem nije od onih koji te uvuku u spavaću sobu, odavala neke skeptične reakcije poput onih: On je muškarac i to je dovoljno.. Kad mi je objasnio da ću samo ja spavti i u ovoj sobi sama i u tome stanu sama, osjetila sam neko blaženo olakšanje koje je izmamilo osmijeh na mome licu. Nisam ništa ni manje očekivala od Ephrema. Ušla sam u tu sobu , ogledavajući svaki njen kutak, ukrase, slike, namještaj..Prišla sam polici na kojoj su stajale slike Ephremove obitelji. Uzela sam u ruke najveću, na kojoj su bili njegovi roditelji, sestre i braća..Gledala sam ta lica, koja su godinama dolazila u našu kuću.Pomislila sam kako se ovo sve nije dogodilo i da će sve biti kao prije..Zatvorila sam oči na trenutak..Mislima sam željela otjerati slike koje su mi dolazile pred oči onog stravičnog prizora u kući..Nisam ni željela pomišljati na to da je to kraj mog života s mamom, Halile, da je završio pogled iz moje osobe na katu, na užegle ulice Damaska i jesenji list koji se valja ulicama na vjetru..Koliko god sam mrzila taj savršeni svijet, toliko mi je i u trenutku nedostajao..Kao da je prošla cijela vječnost..A onda sam prišla najvišoj polici u toj sobi…Pogled se zaustavio na toj robusnoj knjizi, koja je pobudila moju znatiželju..Pružila sam ruku prema vrhu te police, stajajući na prstima..A onda je Ephrem prišao i pružio mi tu knjigu..Znatiželja je bila jača od mene..Držala sam je u rukama, koje su gotovo utrnule od njene težine..Bio je to Ku'ran..Ephrem me mirno promatrao, stajajući u onoj thobi tik uz mene..Nije progovrio ni riječi..Dotaknula sam korice te knjige, otvarajući stranicu po stranicu..Pogledom sam prelazila preko brojnih sura (stihova u Ku'ranu), a onda se odjednom otvorio prozor i pojavio taj čudni vjetar od niotkuda..Silina hladnog zraka koji je prostrujila je kroz sobu, izmamila je tu knjigu iz mojih ruku, i udarila je o pod.. crvenilo je obojilo moje obraze..Nisam mogla vjerovati što se dogodilo..Ta, to je bila njegova sveta knjiga, a ja nespretna ispustila sam je iz ruku..Gledala sam nijemo u tu knjigu u nevjerici što se dogodilo..Toliko sam se loše osjećala da nisam od srama mogla podignuti pogled prema Ephremu..Što reći u takvom trenutku? Ni sama nisam znala..A onda se spustio prema podu i dignuo Knjigu, a ja sam i dalje posramljeno stajala kao ukopana ispred njega..Nasmijao se glasno i podignuo moje lice prema gore, tako da je jasno mogao vidjeti moje oči i izraz lica..A onda je rekao:

„La taqlaqi!“(ne brini)

Zatvrio je knjigu i otpuhnuo prašinu koja je usput pokupila na svojim koricima i stavio je natrag na onu policu..I dalje sam se glupavo osjećala, preispitivajući samu sebe, kako mi se to moglo desiti, kako sam mogla biti tako šeprtljava..No, prekinuo je moj nijemi monolog i odveo me do dnevne sobe..Pogled je sezao kao beskonačnost, koja se gubila u mnoštvu njenih kvadrata..Više se nisam usudila prilaziti niti jednoj zanimljivoj stvari, koju sam ugledala, kako ne bi ponovila isto kao i sa knjigom..Primjetio je moju opsjednutost događajem od malo prije, pa se ponovo nasmijao, želeći mi dati do znanja da se nepotrebno brinem..A onda mi je ponudio da sjednem..Sjela sam na tu ogromnu kožnu fotelju, kao da sam uronila u nekakvo more, pridržavajući se rukama za naslone pored..Sjeo je nasuprot mene, a onda je započeo razgovor..Promatrala sam njegovo držanje..njegovu thobu u koju je bio odjeven, negove kretnje usnama, njegove plave oči..Bio je toliko fascinantan, da me dovodio do nekog do tada, nepoznatog ludila..onog lucidnog..Imao je pravo arapsko držanje, oštro, graciozno..I postao je moj Princ..A onda u jednom trenu, ne znam ni sama kako, kao da smo ušli u neku drugu dimenziju i našla sam se lice u lice s njim..toplina je prošla mojim tijelom..i prvi puta u životu mi nije bilo hladno..tamo negdje oko srca..

Метју Бејкер (Провиденс, Род Ајланд, 1977), тренутно један од најбољих познавалаца богословског наслеђа оца Георгија Флоровског, говори за Православље о својим истраживањима, о неопатристичкој синтези, савременом српском богословљу. Пре него што ће уписати докторске студије на Универзитету Фордам, код проф. Аристотела Папаниколауа, Бејкер је завршио мастер студије на Светом Тихону (2008) и Светом Крсту (2010), а извесно време је истраживао заоставштину оца Георгија Флоровског на Принстону и Светом Владимиру. Аутор је неколико запажених студија, а превођен је и на српски језик.

Када сте почели да истражујете живот и богословску заоставштину оца Георгија Флоровског? И зашто сте одабрали баш њега?

– Најпре сам, пре отприлике десетак година, прочитао његова Сабрана дела (Collected Works, Vol. 1–14). Привукло ме је његово истраживање историје и тајне људске слободе. Био сам под снажним утиском „јеванђелског“ код њега, „проповедничке теологије“ (preaching theology) – нечега што нисам тако јасно препознао код других савремених православних теолога…

Проблем са рецепцијом Флоровског уопште јесте недоступност његових списа. Сабрана дела нису добро уређена, непотпуна су и нема их више у продаји. Многе текстове је готово немогуће набавити. Због тога се ниједан научник није позабавио целокупним корпусом његових списа, да не помињем његове необјављене чланке. Али, као што је Ендрју Лаут написао о Њуману: читалац мора, да би га разумео, да прочита мноштво његових списа. Захвалан сам што ми је биограф о. Георгија Ендрју Блејн омогућио увид у целокупан објављени корпус дела Флоровског као и многе необјављене чланке, и што ми је омогућен приступ архивама на Принстону и на Св. Владимиру, где тренутно боравим.

Након много година занемаривања, током којих је његово рукописно наслеђе сведено на само неколико површно схваћених фраза, Флоровски је сада у жижи интересовања, што је прилика да се пажљивије позабавимо његовом мишљу. Флоровски је изузетно значајан, али никада није тумачен на прави начин – а разумевање његовог богословског система је кључно за сагледавање позиције правословног богословља у недавној прошлости, садашњости и будућности. То ме је подстакло да довршим своје докторске студије на Фордаму, где боравим већ три године и спремам се да, под менторством професора Аристотела Папаниколауа, напишем дисертацију о ерминевтици Флоровског.

До каквих сте закључака дошли проучавајући живот и дела Флоровског? Како коментаришете његов значај и допринос православном богословљу?

– По речима Св. Јустина Поповића, Флоровски је икона на иконостасу православне теологије новог века. Владимир Лоски, Шмеман, Романидис и Зизјулас сматрају Флоровског највећим православним теологом његовог доба. Василије Кривошеин, такође, дели њихово мишљење. Јован Мајендорф бележи: „Ја сам, готово у потпуности, верни следбеник Георгија Флоровског.“ Бројни светогорски подвижници су га назвали оцем Цркве. Старац Софроније, духовно чадо Преподобног Силуана, упутио је сопствено „богословско исповедање“ оцу Георгију са молбом: „Помози ми да се одржим на царском путу Отаца“.

Флоровски је одиста „кључна“ личност чији утицај се види код готово свих значајних савремених православних теолога. Истовремено, сматрам да није исправно схваћен. Уз изузетак Јована Зизјуласа, готово нико од свих њих који су на разне начине приступали о. Георгију није исказао дубље философско интересовање за оно што је од самог почетка обликовало Флоровског, и у светлу чега би требало посматрати све његове потоње списе.

Које су суштинске тачке неопатристичке синтезе Георгија Флоровског?

– Прва, основна и централна тачка, јесте виђење Исуса Христа, оваплоћеног Господа и Спаситеља, распетог и васкрслог, који се вазнео и који ће поново доћи. Односно, да христологија није само једно богословско поглавље, већ је заправо, или би требало да буде, интегрална структура читаве теологије. Црква, и небеска и историјска, јесте Тело Христово – „обличје славе“ скривено под „обличјем слуге“. Као „потпуни Христос“ , Црква је „егзистенцијална претпоставка“ читаве теологије.

Да ли је, према вашем мишљењу, замисао неопатристичке снтезе прихватљива и применљива данас? Каква су Ваша запажања у вези са овим „методом“?

– Сматрам да јесте. Упркос недавно изреченим критикама, од којих је већина заснована на површном и непотпуном познавању списа, а понекад и на богословским претпоставкама које су не баш православне – нисам наишао на боље решење.

„Пост-патристичка“ православна теологија је неодржива. Ова идеја је показатељ најгоре врсте прогресивног историцизма – нека врста „Виговског тумачења историје“, да се послужим описом историчара Херберта Батерфилда – чини се да неминовно корачамо ка добу већег просветљења, слободе и хуманости, „добу пунолетства“, док су Оци утамничени у прошлости. Заправо, Оци су испред нас, са Исусом, – ми треба да трчимо да бисмо их сустигли. Оклевам да „неопатристичку синтезу“ назовем „методом“. Свакако да у методолошком смислу заслужује пажњу. Али „метод“ у овом контексту звучи помало претенциозно. И у великој мери упућује на замисао у којој Флоровски – у неку руку попут Хајдегера и Гадамера – критикује на неокантовски начин тенденцију растварања „историје“ у „систем“ примењивањем искључиво јединственог метода. Флоровски, као и Аристотел, наглашава да „методи“ морају да одговарају субјекту на који се примењују. Дакле, када су субјекти живе особе, као што је случај у теологији, онда метод мора да буде јединствен, персонализован, дијалошки.

То је разлог због којег Флоровски наглашава значај учешћа теолога у богослужењу, молитви и пастирском делању, и зато је написао да „само љубављу можемо да постигнемо синтезу“. Чак и проучавање отачких текстова поима као личносни дијалог који се спроводи у времену, уз посредство писаних знакова. Флоровски је једном приликом свој приступ описао као „ход од једног великог човека ка другом“. Дакле, уместо „методом“ исправније је назвати га „путем“ – „отачким путем који нема краја“, како га је називао Сергеј Хоружиј. Флоровски јасно тврди да се ради о бескрајном путу: „Немогуће је у потпуности извршити синтезу у историји“.

Које су по вашем мишљењу горућа питања за православно богословље данас? Како видите даљи развој правословне теологије?

– Најпре, као што сам већ истакао, имамо широко ерминевтичко поље: питање откривења, искуства, предања, историчности и развоја, концепција и аналогија, и питање разума у теологији. То се такође односи и на питања која се заједљиво покрећу у савременој философској ерминевтици. Једва да смо почели да формулишемо наша становишта као одговоре на изазове савременог доба. Сматрам да су поједини савремени православни теолози једва дочекали да постмодернизам прогласе блиским хришћанству. Мислим да према статусу реализма – и месту историје у нашем вероисповедању – морамо да се односимо много пажљивије. Поједине верзије критичког реализма, као и „научни реализам“ новијег порекла, могли би да нам буду бољи партнери у дијалогу од антиреалистичних тенденција постмодернизма. Дијалог између теологије и науке је веома значајан.

Друго, сматрам да је Митрополит Јован Зизјулас у праву када истиче у први план значај примата Епископа у Цркви, као богословско (а не само канонско) питање. Сам Флоровски је 1959. године, суочавајући се са екуменским изазовима Римокатоличке цркве, тврдио да православни морају да разјасне своје становиште, што потребује исправан развој учења. Уопште узевши, мислим да ће дијалог са латинском традицијом у свим својим фазама и даље бити веома значајан. То је истицао и о. Флоровски, нарочито у закључку Путева руског богословља. Добро је видети да су и римокатолици почели да се занимају за Флоровског. Истакао бих недавно одбрањену дисертацију мог пријатеља Данијела Латијера на Универзитету Дјукејн на тему „доктринарног развоја“ код Њумана и Флоровског.

Треће, Митрополит Калист Вер је рекао да ће 21. век бити век теолошке антропологије. Додао бих да ће дискусија вероватно бити концентрисана на значај разлике међу половима у Божанској икономији стварања и спасења. Било би погрешно рећи да се у предању претходних векова о овоме уопште није говорило. С друге стране, данас се гласније и другачије постављају питања, а предање које нам је предато пружа нам још увек несвршену богословску синтезу којом се може дати адекватан одговор.

Да ли сте имали прилике да се упознате са савременим српским богословљем? Ако јесте, како вам се чини?

– Донекле сам упознат са богословским наслеђем Св. Николаја Велимировића и Св. Јустина Поповића, као и Епископа Атанасија Јевтића и Епископа Максима Васиљевића. Утисак на мене су оставили и студенти из Србије на Светом Крсту у Бостону и Светом Владимиру у Њујорку, као и многи други уважени српски теолози и моји пријатељи као што су Владимир Цветковић и Давор Џалто. Упознат сам и са Philotheos-ом, часописом богословског факултета Универзитета у Београду.

Генерално гледано, стекао сам утисак да је код православних Срба присутан висок ниво посвећености богословљу и свест о његовом значају. То се не односи само на српско богословље, него и на црквеност Срба уопште. Постоји много оних који се баве науком и размишљају црквено. Срећом, Срби поседују традиционални сензибилитет који није у нескладу са високом интелектуалном културом. Додао бих и да верујем да Срби, а са њима Румуни и Бугари, заправо имају најбоље изгледе да развију високо космополитску богословску културу, управо зато што људи са Балкана уче језике једни других. То није случај код Американаца, Грка или Руса.

I okrenuo nam se život naopačke..Bjesno je držao telefonsku slušalicu u ruci i tipkao broj po broj..Zvuk tipki odzvanjao je kao odron kamenja..Jedan po jedan, sve glasnije i glasnije..Ta nesnosna buka drapala je tišinu oko nas i jecaj moje majke i Halile..Moj tupi pogled u njih dvije i gromoglasni udarci njegovih prstiju na telefonu, stvorili je konfuziju u mojoj glavi..Prolazile su mi slike mog djetinjstva kroz glavu..cijeli život koji sam provela s njim..Sa onim dragim i nježnim ocem, koji kao da je ispario u trenu i postao potpuni stranac..Stranac čiji slijedeći potez nitko nije mogao znati..Znao je samo on i njegov ponos, njegov arapski svijet u kojem je sve morala biti idealno i savršeno..Svijet u kojem su mu se svi divili..Divili se njegovom uspijehu, karakteru, obitelji, odgoju i svemu onome što je stvorio.. Lice mu je bilo smrknuto, oči su sjajile nekim zastrašujućim sjajem..Škrgutao je zubima..Veo tuge nadvio se nad njim i nekog prikrivenog zla kojeg je toga dan prigrlio i potpisao moju životnu presudu..Drhtala sam i dalje poput grana koja su se savijale na vjetru, brojeći suze koje su jedna po jedna se slijevale niz moje lice..Još jednom sam pogled usmjerila prema njemu, kao da sam se u tom trenutku oprostila od njega..Oprostila se od oca koji je bio moj idol u životu, od oca koji mi je pričao priče za laku noć , češljao mi kosu prije spavanja i učio me moliti, od oca koji je bio moj uzor u životu..

U tom trenutku sjetila sam se jedne svoje životne epizode..Tako je bilo stvarno, da sam pomislila da sam vratila vrijeme nazad i da smo ponovo mirna i sretna obitelj..No, to je bila iluzija koju je stvarao moj um da se obrani od novonastale mučne situacije od koje sam bježala glavom bez obzira.. Bilo mi je deset godina..Tog sunčanog dana sjedio je u vrtu i promatrao kako se igram..Trčkarala sam u svojoj rozoj haljini i bijelim cipelama, koje je donio iz Libanona..Često je poslovno putovao, a ja sam sa nestrpljenjem isčekivala njegov povratak, stajajući na vratima kuće satima, čekajući kada ću ugledati njegov automobil..A kad bi došao trčala sam mu u zagrljaj, govoreći:

„Abee, Abee!“ (Oče, oče)

Nasmijao se i podigao bi me na svoje ruke, polubio u rumene obrazčiće i dao poklon koji mi je donio..

Tako sam i tog dana odjenula ono što mi je donio sa zadnjeg poslovnog puta i uživala u mirisu cvijeća u našem vrtu.. Promatrao me nasmiješen, a onda mi je prišao i posjeo sebi u krilo, pogladio po mojim rasčupanim uvojcima i rekao:

„Malakee!“ (anđele moj)

U tom trenutku bila sam najsretnija djevojčica na svijetu..Ništa mi nije bilo važno, ni igračke, ni slikovnice, ni prijateljice, samo ja i moj dragi tata koji me čuvao od pokvarenog svijeta..Taj savršeni prizor vraćala sam u svojoj glavi ispočetka pa ponovo ispočetka..Kao da se nisam htjela odvojiti od njega i nekom čarolijom zaustaviti vrijeme..

No, udarci njegovih robusnih prstiju o tipke telefona, vratili su me u stvarnost..I zadnji broj došao je na red..Koga li on to zove? Što radi? Sama sam sebe potajice tješila da možda ne zna i ne zove Ephremove roditelje..No, to je bio samo privid kojim sam htjela prikriti zapravo što se događa.. A onda sam pogledala majku, jecala poput malog djeteta, zajedno sa Halile, koja ju držala na svojim grudima pokušavajući utješiti..Zapravo ni sama sebe nije mogla utješiti..Taj prizor dovodio me do ludila i izazvao je lavinu mješavine osjećaja u meni..Mješala se tuga, silna tuga sa hrpom nakupljenje ljutnje zbog ne dane prilike..Prilike da me pita, da se branim, da objasnim..Ta prilika nije nikad a ni nestala jer zapravo nije ni bilo..Uvijek je bilo sve kako on kaže i njegova je bila zadanja..U tom trenutku sam ga mrzila, mrzila svim svojim bićem..Prvi puta sam osjetila u sebi taj fascinantni osjećaj mržnje..Ne zbog sebe, ne zbog Ephrema, nego zbog majke..Mrzila sam onu sekundu kada sam se vratila kući toga dana i kada me dočekao na vratima..Mrzila sam njegov ego i sebičnost, njegov ponos i brigu što će drugi reći..To sam tako mrzila..Tog trenutka odlučila sam se razračunati sa njegovim ponosom i njegovom časti..Podigla sam se na noge, prošla prstima preko svojih vlažnih obraza i krenula stepenicama prema njemu..I dalje je držao slušalicu u ruci ne obraćajući pažnju na mene..Tako se barem tada činilo..Korak po korak koračala sam kao usporeni film, uzdišući i gutajući zrak..Kao da su to bili moji posljednji uzdisaji..Stala sam iza njega, osluškujući njegove glasne uzdisaje..Čekao je na telefonu, a odgovora s druge strane nije bilo..A onda je bjesno bacio telefon o zid..Sve se razletilo u stotine komadića..Zatvorila sma oči u trenutku, glasno uzdahnući..Osjetila sam veliko olakšanje..Više mi nije bilo važno što će biti samnom..Bilo je samo važno da ne nastavi sa svojim cirkusom i da Ephremovim roditeljima ništa ne kaže..A onda me napokon primjetio iza sebe..Ne znam da li je cijelo vrijeme znao da stojim iza njega ili za njega tada nisam postojala, pa mu je bilo svejedno..A onda se okrenuo prema meni i počeo me nazivati pogrdnim imenima, dok mu je slina bjesomoćno curila oko usana..Zgrabio me ponovo za kosu, zapravo za ono malo što je od nje i ostalo..Vukao me ponovo uza stepenice, kao divljeg psa i psovao na sav glas..Mama je plakala, sve jače i jače, sve glasnije i glasnije..Dovukao me do sobe i gurnuo na pod..Izvukao je kofer iz ormara i počeo trpati moje stvari u njega..Zapravo trpao me ostatke moje garderobe i cipela i ono što je od toga svega ostalo..Bilo mi je svejedno, potpuno svejedno..Samo sam htjela da to sve već jednom završi…Da toj priči dođe kraj..Kraj mog života sa njime u toj tada hladnoj i jezivoj kući.. Uhvatio me za ponovo za kosu i dovukao zajedno sa poluzatvorenim koferom iz kojeg su virile moje stvari, do ulaznih vrata, a onda me odgurnuo u dvorište, nogom u stražnjicu kao zadnje smeće..Nije me to dirnulo..Više me zapravo ništa nije moglo dirnuti..Dušu mi je ionako razgolio, lice i tijelo unakazio svojim šakama..Ali srce mi nije mogao uzeti ni ono što je tinjalo u njemu..Bacio je zamnom onaj kofer, iz kojeg se razletilo sve što je u njemu bilo..Nasmijala sam se cinično i okrenula prema njemu..Nije me ni pogledao samo me vrijeđao, a onda je zalupio vrata..Zatresli su se zidovi i prozori kuće, brava je ispala na tlo..A onda bolan krik moje majke :

„Neee!“

Kao da je i sada čujem..kao da ju ponovo vidim..Bjes u meni je rastao i želja za osvetom..Osvetom da mu vratim svaku suzu koju je majka sa Halile isplakala, svaki jecaj, svaki krik..Stajala sam u odjeći koju je ratrgao, sa modricama po licu, rasčupane kose, sa mrljama krvi ispod nosa..Drhtale su mi ruke, tada čak i više nego kada me udarao..Skupljala sam stvari oko sebe, ne mareći za prolaznike koji su se znatiželjno zaustavljali pored naše kuće..Laknulo mi je kada sam ugladala među stvarima svoju malu torbicu s mobitelom, nešto novaca i kreditnom karticom. Upravo onom koju mi je darovao za 16-ti rođendan, kako bi mogla kupiti što mi svaki mjesec treba..U trenutku lucidnosti i zdravog razuma, grčevito sam drzala tu karticu i mobitel, jer su mi trebali, bez obzira koliko sam htjela mu sve to baciti u vrata, jer je to njegov poklon.. Pokušala sam skupiti ono malo kose u kopču koju sam našla u torbi..Nekim čudom je ostala čitava..Baš čudom..Komadićem moje portgane košulje obrisala sam krvavo lice i krenula..Krenula u bezdan, u mrak..Sama i bespomoćna..Bez ikoga na svijetu..Kao napušteno štene koje tumara ulicama Damaska..I hodala sam i hodala, a da nisam znala kuda zapravo idem..Ne znam koliko sam hodala, možda dva sata..Bezbroj lica promatralo me s čuđunjem, osvrčući se zamnom..Kao da sam sablast kojoj se nitko nije želio približiti..kao duh od kojeg su svi bježali.. Više nisam mogla ni plakati, niti govoriti, ni vikati..samo sam hodala..U krug vjerojatno, nesvjesno.. Nisam imala kuda..Ni djed ni baka ni stric ni itko od rodbine me ionako ne bi primio. Bili su kao i on, a ja crna ovca u njihovom savršenom arapskom svijetu..Svijetu kojeg sam tada istinski počela mrziti..Tumarajući okolo nisam ni shvatila do kuda sam zapravo došla..U stvarnost me vratio poziv na namaz džamije koja je bila u blizini..Odjekivala je zvučnicima i postajala glasnija nego ikada..a onda sam podigla pogled prema nebu i rekla; Vodi me, gdje hoćeš, ti znaš..govorila sam hrvatski…iz inata prkoseći tom omraženom arapskom..mrzila sam sve što je imalo veze s njim..Nisam odmah ni shvatila da sam se našla pred onom istom džamijom u koju je Ephrem odlazio sa svojom obitelji.. Stajala sam i nijemo promatrala sa onim otrcanim koferom sve one koji su ulazili u dvorište te džamije pripremajući se za namaz..Promatrala sam cipele koje su skidali, vodu koja je curila iz slavine..Poglede su upirali prema meni, u čudu gledajući prema meni.. A onda sam sjela na obližnju klupu na koju sam stavila svoj kofer..Držala sam grčevito privjesak s likom Bogorodice, koji je nekim čudom ostao čitav zajedno sa lančićem, na mome vratu..Zazivala sam je u svojim mislima, bespomoćno..Sjedila sam tako neko vrijeme, osjećaju hladnoću koju je nosila noć u Damasku…Odjeća je bila natopljena suzama i mrljama krvi..A ja sam i dalje s Njom potajice razgovarala..Sa onom čije ime s ponosom nosim, sa Njom koja je je žena i koja najbolje razumije..A onda sam rekla: Dao si mi Kriz da ga nosim i strpljivo ću ga nositi, da si mislio da nemogu ne bi mi ga danas dao..samo me ne ostavljaj, pomozi mi ga nositi.. A onda sam se okrenula ni sama ne znajući zašto i kako..A tamo ispod stare ulične svijetiljke stajao je čovjek u thobi, sa najljepšim očima na svijetu..sa očima koje su parale svijetlost svijetiljke i nadmašile i mjesec i zvijezde..

...Vukao me za kosu, vičući histerično gdje sam bila cijeli dan..držala sam ruke na licu..sve se okretalo oko mene..srce kao da mi je lupalo u grlu..ponestajalo mi je zraka, a on me i dalje vukao..izgubila sam pojam o vremenu i prostoru..trajalo je sekunde, a kao da su prolazili sati..nikako da prestane..

vikao je da su zvali iz škole, da me nije bilo ni na jednom satu, da se smucam okolo, da će me naučiti pameti, da sam ga razočarala, da ga sramotim..a onda me držeći za kosu gurnuo prema stepenicama..udarila sam leđima..strah je prevladao toliko da ni bol nisam ni osjećala..

gledala sam u njega, nijemo, uplašeno..znala sam da što god bi rekla da ne bi imalo previše nekakvog smisla..njega se nije moglo prevariti, znao je od onoga trenutka kada je usao u bolničku sobu i zatekao Ephrema..znao, a nije želio vjerovati u to..

nisam imala puno izbora..reci istinu ili šutiti..trećega nije bilo..kao da se sve pocelo rušiti oko mene, a on nije prestajao vikati..onda u jednom trenutku, se zaletio prema meni i udarao me rukama po glavi, licu..grčevito sam držala ruke preko lica, a on ih je bjesno vukao..

onaj njegov pogled neću nikada zaboraviti niti riječi koje mi je izgovorio..riječi koje su tako boljele..

a onda je došla Halile..plakala je i molila ga da me pusti, a on je i dalje vikao da sve zna i da mu se neće nitko smijati.a ja sam i dalje samo šutila..nisam mogla ni plakati, a niti išta reći..

Okrenuo mi je leđa i bjesno vikao, gromoglasni povik lomio je tišinu toga dana:

" Allah, Allah"-okretao se nekoliko puta oko sebe..Kao da nije znao što da napravi slijedeće..

..držala sam ruke grčevito na stepenicama pored sebe..

Halile ga je i dalje molila:

"Nemojte Gospodine!"

..ali ne, on nikoga nije slšao..uvijek je bilo po njegovome, bio je najpametniji, uvijek u pravu, on je uvijek znao najbolje..bijes je ovladao njime..

u jednom trenutku ponovo se okrenuo prema meni i zgrabio me za kosu..poput krpe me vukao po stepenicama do sobe..nogom je udario u vrata i gurnuo me na pod unutra..uhvatio me za lice objema rukama i gledao mrko i ljutito u oči..oči u oči na centimetar udaljenosti..drhtala sam poput pruta, znoj je počeo oblijevati moje lice..a onda se odmaknuo i počeo bacati stvari oko sebe..haljine, cipele, šminku, knjige, sve do čega se domogao..

Halile je i dalje stajala u prizemlju i plakala moleći da prestane..ali ne, još je više bacao sve oko sebe..

okrenuo se još jednom prema meni , ubrzano je disao , gutao zrak, a onda je kao strijela otišao dolje..

nisam mogla vjerovati sto mi se dešava..kao da sam u nekom strašnom filmu, koji traje satima..

gledala sam prema izlazu sobe, prestrašeno isčekujuci slijedeći njegov potez..a onda se začula svađa..

Halile ga je molila, a on je samo psovao..nestala je njegova pobožnost, pretvorio se u nešto sto nisam do tada poznavala.. tog dana upoznala sam njegov drugi alter ego..strašan, zastrašujući

..to nije bio moj otac..to je bio nepoznat stranac..netko koga prvi put vidim ..nisam ni molila ni zapomagala..samo sam čekala i drhtala..šok se prožimao mojim tijelom..

a mama..gdje bila mama?. stajala je kao ukopana dolje, šutila , gledajući oko sebe s nevjericom..i nju sam razočarala..srušila sam sve njihove nade koje su polagali u mene..njihov častan i pobožan svijet, svijet poslušnosti, pokornosti, poniznosti..

a onda je bunt proradio u meni..uspavani tigar je odlučio pokazati zube..digla sam se s onog poda i krenula dolje..s vrha stepenica vidjela sam Halile kako tješi mamu, obje su plakale..

a onda se pojavio on..držao je nož u ruci..vise nisam mogla ni koraka naprijed napraviti..nisam mogla vjerovati što vidim..pa on to ne bi nikada napravio..

tko je bio zapravo taj čovjek?-pomislila sam..tko je to.

.a onda se zaletio, a mama i Halile su skočile na njega i držale ga za noge i molile:

"Nemoj, nemoj!"

..gurnuo je jednu i drugu i potrčao prema meni..a ja? u tom trenutku sam mu se nasmijala..i rekla:

"Ra7et 3aleek ba2a rea7et 3aleek..!" (izgubio si, izgubio)

...podivljao je..uhvatio me za vrat..počela sam se gušiti..nestajalo je tlo pod mojim nogama..

mama i Halile su trčale i vrištale..opet su mu se bacale oko nogu..a on me vukao za vrat i gušio..onda me odgurnuo i udarila sam glavom o zid..

ušao je u sobu i sve stvari isjekao u sto komada...

vikao je:

" sve ću uništiti što sam ti kupio, hodati ćes gola, sve ću razbiti i zapaliti da nas ništa ne podsjeća na tebe".

te riječi su me jako pogodile i počela sam plakati..osjetila sam gorčinu i neobjašnjivu tugu..

odbacio me kao zadnji otpad na svijetu..a zbog čega , što volim Ephrema, jer nisam bila u školi...ja zapravo nisam ni bila sigurna sto on zna ili ne zna..nije bila samo škola u pitanju on je zasigurno nešto više znao..trebalo je samo čekati..a sve je trajalo kao vječnost kojoj nema kraja.

.hladnoća je prolazila kućom..toplina obiteljskog doma je nestajala, sve je postalo hladno, tmurno, tužno..sve se raspalo u trenu..u jednoj sekundi..e, kad bih mogla vratiti tu sekundu..ne bih došla kućitog dana, samo da sam znala, da će tako biti..

srce mi drapalo gledajući mamu i Halile kako zapomažu, kako ga mole na koljenima..a nisam mogla ništa učiniti..pola sata je uništavao sve pred sobom, svaku stvar koja je imala veze samnom..kako je rekao da ih ništa više ne podsjeća na mene..

a nas tri smo klečale na podu..nisu mi se usudile prići, a ni ja njima..a onda je nastavio sa svojim scenama i izjurio kao mahnit iz sobe niz stepenice i zgrabio telefon u ruke..nisam mogla vjerovati..znala sam da će od tog trena izbiti rat..Nazvao je svoje dugogodišnje kućne prijatelje, Ephremove roditelje.odjednom je zaboravio je na prijateljstvo i godine odanosti..sve je to pogazio zbog svog ponosa i svoje časti..

gdje su nestali oni prijateljski zagrljaji, zajednička slavlja, druženja,..kao da ih je vihor odnio negdje u nepovrat..

i okrenuo je broj..i okrenuo nam se život naopačke..

"Anta lateef!"(vrlo ste ljubazni)..

Zahvaljivao se medicinskoj sestri na hodniku. A mi? Mi smo sjedili kao ukopani. Odjednom kao da su nestali svi naši tjelesni refleksi, kao da su nama se umovi paralizirali. Ni on, a niti ja, nismo znali što i kako reagirati u tome trenutku, što reći..Pogledi su nam i dalje ostali kao hipnotizitani, a vrijeme je prolazilo sve brže..Djelilo nas je nekoliko sekundi svega od ulaza mog oca u bolničku sobu..Prepustili smo se sudbini i onome što slijedi. Nismo imali baš puno izbora. Mogao se sakriti u ormar ili ispod mog kreveta. A kakve sam sreće vjerovatno bi ,mojem ocu u tom trenu baš nešto ispalo iz ruke ili bi mama moje stvari pospremala u ormar..A onda što onda? Više ne bi bilo objašnjenja ni izgovora, sve bi postalo jasno i glasno..A i postati će jednom..u tom trenutku samo se produžavala agonija i ono što će ionako uslijediti..Odgađanje trenutka, jedini je izlaz bio u tom trenu..A trenutak kad tad stigne, zar ne?

Približavali su sve bliže vratima bolničke sobe u kojoj sa ležala, glasovi su im se sve jasnije čuli. Grčevito sam stiskala posteljinu šakama, a Ephrem se ustao sa mog kreveta i stao ispred. Bila je to jedina njegova reakcija u tom trenutku, vjerojatno instiktivna, jer da ga je moj otac našao da sjedi pored mene, više ne bi bilo mjesta za riječi i objašnjenja..sve bi nestalo u rijecima njegova bijesa.. Tako nešto trebalo je izbjeći pod svaku cijenu i čekati što će se desiti dalje...To iščekivanje kao da je trajalo cijelu vječnost..kao da smo na giljotini oboje i kao da želimo što prije ostati bez glave..Da, jednom i zamalo hoćemo...

Stajao je ispred mene, čitajući strah u mojim očima..jednom mi je rekao da sam izgledala poput gazele, koja bježi pred predatorom..Tko je bio predator tada..cijeli svijet, da..cijeli svijet je postao predator u tom trenutku..predator koji je htio zadržati društvene i privatne moralne okvire pošto poto, ne obazireći se na nikoga osim na svoje stavove i norme. Dok je tako stajao ispred mene, razmišljala sam o svemu tome, a tugu je preplavio osjećaj gnjeva i ljutnje..kao da sam u trenutku poželjela im reći sve u oči i lice, prkositi svima, protiv svih pravila..Raskinuti lance društvenih robovanja..Da, tada sam to htjela, ali ne shvaćajući što to sve nosi za sobom..A jednom sam i shvatila..A on.o.pet sa onim plavim očima i osmijehom na licu..nestala je ukočenost i neizvjesnost i pobijedio ih njegov osmijeh..bio je jači od svega..pa i od mog straha koji je nestao u trenu..i tada sam jasno vidjela poruku u njegovim očima:

" Ne boj se, biti će sve u redu!"

I kao dobra vila odnio je svojim plavim očima, kao čarobnim štapićem, sav strah koji je kolao mojim venama.. A onda su se otvorila vrata..

Kao uspreni film, a ja sam u sebi vikala: ajde više uđite i da ovo sve završi..

Škripala su, a moj pogled se usmjerio prema podu sobe, koji je postao ocean, u kojem sam trazila brod na horizontu..u ovom slučaju i tada, cipele moga oca..i ušle su u moj obzor, a njegovi koraci kao da su zaglušivali prostoriju..postali su neizdržava buka.. A onda su koraci zastali, zastao je moj otac, a iza njega i mama..muk se prolamao sobom..Pogled sam sramežljivo podigla prema licu mog oca..a on kao da se ukopao o pod sobe, lice mu je pprimilo neki čudan izraz, kao da su njime prolazile boje, koje su izmjenjivale od crvene do zelene..Rukom je polako skidao naočale s lica, a škrgut zubi kao da je lomio tišinu oko nas..Znala sam..znala sam kad počinje škrgutati zubima da je ljut, jako ljut..moja hrabrost je nestala, a onda je rekao:

"Salam!"

Ephrem je i dalje stajao, nasmiješen, kao da se nije ništa događalo..Ne znam da li je glumio ili da li mu je bilo u tom trenutku svejedno što će se dogoditi.. Uzvratio mu je pozdrav..a onda kao da me ošinuo pogledom..gotovo da sam mogla osjetiti udarce njegovog pogleda..A onda je ponovo pogleda Ephrema i rekao:

"Ta'ala !"(dođi samnom)

Gotovo, znala sam što slijedi..jer nije ni pitao kako sam, niti jedne riječi..bilo je očito da će biti svašta..grmijeti će i sijevati na sve strane..ali ja to više nisam mogla promjeniti, mogla sam samo čekati..Vjerovala sam u Ephrema..Znala sam da će on pronaći način što i kako reći..Samo me ubijalo to iščekivanje, da čujem što je bilo, iako je jedan dio mene strepio da ga možda više neću ni vidjeti, nakon svega ovoga...I izašli su njh dvojica..prvo tata, a ond Ephrem..priželjkivala sam da se okrene još jednom, da mu pogledom kažem da ga obožavam što postoji, da obožavam tlo po kojem hoda i da me više nitko i nikada neće odvojiti od njega...ni razlika u godinama..ni njegov islamski ni moj kršćanski svijet..da sam spremna na sve..baš na sve..a onda me pogledao kraičkom oka..upravo mi je rekao ono što sam i ja mislila u tom trenutku..nisu mi trebale ni slova, ni riječi, ni rečenice..sve sam pročitala u kutu njegovog plavog oka..i izašli su, a vrata su zalupila, odjekujući cijelim katom bolnice..Mama je šokirano stajala pored mog kreveta i krenula sa ispitivanjem..drhtavim glasom pitala je što on radi ovdje, što se događa.., da li ja znam što će tata sada reći i kako će reagirati, da li je meni jasno da me nisu tako odgajali, da li shvaćam što sam napravila, kako sam mogla dozvoliti da muskarac koji mi nije rod boravi samnom u boničkoj sobi bez prisustva rodbine..i tako je ona krenula i to je trajalo i trajalo..u jednom trenutku vise je nisam ni slusala..Kolutala sam očima, a onda je na hrvatskom rekla:

"Da li ti mene uopće slušaš?"

"Naravno, da ne..jer ne mogu doći ni do riječi niti pohvatati sve što si rekla..nisam ništa loše učinila..došao je u ime svoje obitelji me posjetiti..ja mislim da je to lijepa i ljudska gesta, a vi ste napravili nakaradu od toga!"

-odgovorila sam odriješito bez imalo zadrške..

Gledala me sa nevjericom, ne očekivajući takav odgovor..Pokušala je smiriti situaciju, ali ja se nisam dala..Njega sam jos mogla shvatiti, jer dolazi iz svijeta, kojeg dolazi, ali nju nisam nikako. Poprimila je s godinama njegove stavove, a što je najgore podrzavala ih je..Bila mu je bezuvjetno odana, i kad nije u pravu bio, uvijek je bila na njegovoj strani..No, nisam joj nikad to zamjerala, jer vjerojatno bih i ja tako postupila...možda..

Mom ocu u tom trenutku, najveća je pljuska bila, što ja nisam njemu javila da je Ephrem tamo..jer on bi brzinom svjetlosti bio tamo s nama i ne bi nas ni ostavljao na sekundu same..Moj postupak smatrao je uvredljivim i neprihvatljivim, što je dao do znanja i Ephremu na hodniku. No, Ephrem je vješto izbjegao bilo kakve rasprave, započeo razgovor prvi, da je došao samo minutu prije njih, kako bi u ime obitelji izrazio želje za brzi oporavak, te da se nisam osjećala dobro, i nisam bila u stanju ih nazvati. Rekao mu je i da je bio baš na izlasku i da se ispričava na neugodnoj situaciji. Naravno, moj tata je oduvijek bi opčinjen Ephremovom pristojnošću i načinom na koji se ophodi njime. To su bili maniri koje je cjenio kod Ephrema, osim činjenice da bi jedan musliman se zagledao u njegovu kćer.. Povjerovao je Ephremu, ali znam da ga je nešto te večeri kopkalo. Njega se nije lako moglo prevariti i bilo je samo pitanje trenutka kada će sve izaći na vidjelo. Nešto mu se nije slagalo u toj njegovoj priči i njegov dar psihološke analize osoba, govorio mu je da nešto u našim pogledima je ukazivalo na kontradikcije njegove priče..

Nisam previše obraćala pozornost na njegova predavanja koja su uslijedila te večeri. Iako mu je Ephrem objasnio o čemu se zapravo radio, odnosno, ne radilo, ne bi se zvao tako kako se zove, da nije imao na sve to jos nešto nadodati. Slijedila je priča, za pričom, diskusija za diskusijom..i tome ne bi bio kraja da ga mama nije prekinula i ukazala na to da se moram odmoriti.

A nakon što su otišli, meni su u misli poput fleševa nadolazile slike, njegovog lica, osmijeha i očiju.. I sve mi se vraćalo nazad, svaki trenutak..i ne bi taj trenutak mjenjala za ništa na svijetu..Onaj njegov stav, držanje, način komunikacije, pogleda i osmijeha..sve je to bilo tako fascinantno i vraćala sam sve iz početka u svoje misli..I tako su prolazile minute, sati, dani..Moji su svakodnevno dolazili, i ostajali po dva sata...Otac je nešto slutio, tako da nije bezrazložno hodao po bolnici i sobi, dolazeći iznenada i ne najavljeno.Iritirala me ta njegova strogoća, tvrd karakter i diktatorski stav..No, nisam obraćala prevše pažnju na to i svim silama sam mu se odupirala koliko god sam to mogla..

Zlatni kavez me i ovoga puta čekao kod kuće..Ostala sam u bolnici još dva dana, a onda sam dosla kući.. Toplina obiteljskog ugođaja i moja draga Halile osnažile su me, da se što prije oporavim..A tu je bila, iako daleko, pet tako blizu, i moja najveća snaga i moć ovoga svijeta, Ephrem...Dok smo sjedili za obiteljskim stolom i molili prije večere, u kutu blagavaone odzvanjao je zvuk moga mobitela..Stigla je poruka..Prošla me nekakva silina i toplina..Otac me pomno promatrao, a ni mama nije zaostajala za njim. Pratili su svaki moj korak, a ja sam nastojala ne odavati uzbuđenost i ushićenost koja se probudila u meni..Glumila sam hladnoću i reakcijama pokušavala odigrati uobičajenu reakciju, kao kada mi je i Fatma slala poruke..

Sjetila sam se trenutka kad me posjetila u bolnici, čudno gledajući u moje lice koje je zamišljeno odlutaol duhom negdje drugdje na mjesto koje se zove Ephrem..Nekoliko me puta pitala što mi se događa, no ja sam to pripisivala razlogu zbog kojeg sam u bolnici..Znala sam da je nisam mogla prevariti, predobro me poznavala..Ali čekala je da joj ja sama nešto kažem..nikada me nije ispitivala ni propitivala..Zato je toliko volim..Uvijek se znala ponašati i nositi sa situacijom, uvijek je imala prave riječi za sve što se događalo..Tako je bilo i toga dana, u očima sam joj isčitala da čeka trenutak kada ću joj ispričati, nešto reći..

Krenuli smo s večerom, a ja sam nemirno pogledavala prema mobitelu , čekajući trenutak kada ću pogledati da li je Ephrem poslao poruku. Znala sam u dubini moje duše da je tako.. Dala bih sve u tom trenutku da sam mogla pročitati samo slovo koje je napisao..Gutala sam zalogaj za zalogajem, čudeći se sama sebi koliko sam pojela, s obzirom da malo jedem..I tata me u čudu gledao, komentirajući da su me dobro liječili u bolnici, kad jedem obično ono sto pojedem za tjedan dana.. Ta večera nikako da prođe toga dana..Činilo se kao da traje cijelu vječnost.. A onda više nisam mogla izdržati i zamolila roditelje da se udaljim od stola, s obzirom da se nisam osjećala dobro..Ali stvarno se nisam osjećala dobro, ne zbog boesti, već zbog uzbuđenosti koja se u tom trenutku mogla mjeriti sa predinfarktnim stanjem..Ne znam ni sama kako sam se u trenu našla u svojoj sobi sa mobitelom u ruci. A on je slutio..slutio je jos od onog dana kada je zatekao u mojoj bolnickoj sobi..i slutnja će doći na vidjelo..a do tada živjeti ću za svako njegovo slovo i svaki zvuk pristigle poruke na mobitelu..Ništa više nije bilo važno, sve je postalo malo i s malim slovom na papiru, a on je dobio veliko slovo, najveće, Ephrem..Pogledavši na ekran mobitela, srce je zaigralo još jače..Da, bila je to njegova poruka..Grčevito sam stiskala tipku, po tipku dok se poruka nije otvorila..A kad se otvorila, opet sam se našla između džamije i Crkve, namaza i molitve..i pisalo je :

"Kolla yawm ashtaaqo laki aktar!" (svaki dan nedostaješ mi više nego dan prije)..

I krenula je poruka za porukom i tako sat vremena...Nista mi vise nije bilo vazno, ni tata, ni mama, niti da li će ući u sobi..nista..samo sam zeljela čitati i čitati..Te veceri mjesec je sjajio na poseban način, zvijezde su bile posebno lijepe..miris uzegle ulice Damaska, odjednom je postao tako ugodan..sparina je postala kao oaza u pustinji, strah kao biser u skoljci na dnu mora..sve se promijenilo..kao i ja i on..Ležala sam promatrajući strop sobe..uranjajući u svoje misli i luziju da će se pojaviti u nekom kutku sobe..a onda je moju mastu prekinula zvonjava mobitela..Nesvjesno sam uzela mobitel u ruku niti ne gledajuci na ekran tko zove..A s druge strane čuo se glas:

"Ashanak Ya Amar!"(za tebe moja mjesečino)..

Bila je to najljepša melodija te večeri..kao da je odzvanjala zidovima sobe..Nisam mogla nekoliko sekundi govoriti, a onda se više nisam mogla ni zaustaviti..Pričali smo i pričali..recitirali jedno drugome stihove arapskih pjesnika..o ljubavi. životu, zabranjenoj ljubavi..Vrijeme je prolazio, neprimjetno..vratila sam se u stvarnost tek kada sam vidjela da sunce izlazi..a ja moram za dva sata u skolu...e kad bih mogli nastaviti razgovarati, trajalo bi cijelu vječnost..ne bi marili ni za dan ni za noć, ni za vodu, ni za hranu..ali to je bilo nemoguće..previše je onih koji inzistiraju na svakodnevnim obvezama i pravilima..govorio mi je kako jedva čeka čuti ponovo moj glas, kako jedva čeka da me vidi..i ja sam to sve čekala, pa i više od toga..A onda sam sklopila oči i odspavala ono malo vremena što mi je preostalo do početka nastave..Ne znam ni sama kako sam uspijela zaspati, ali san je bio slađi nego ikada..Sanjala sam cijeli naš razgovor..vraćala sam se iz početka, pa opet izpočetka..a onda zvuk budilice i ustajanje.. Nisam mislila na skolu, niti na ista sto me čekala toga dana, osim na Ephrema i kako ću ga sresti..Zapravo gdje ću ga sresti samo na trenutak..

Halile me već u kuhinji čekala sa doručkom.Opet se ljutila na mene, jer je moj doručak bio samo čaj i ništa više..Uzela sam žurno torbu i odjurila iz kuće..Kao i obično čekala me Fatma..Gledala me s čuđenjem, jer sam bila posebno sretna tog jutra..Vrtila sam se u krug po cesti, pjevušila, skakutala..A onda sam je primila za ruku i počela pričati..Nisam ni primjetila da smo je jednom nasle ispod krosnje starog stabla i pričale..Nije znala što bi rekla..očekivala je sve ali takvo nešto nije..upozoravala me, da je to nemoguće i da sama znam da će izbiti rat..ali nisam se dala smesti..a ona me je samo htjela vratiti u stvarnost i pomoći da shvatim..a što sam imala shvatiti osim da me više nije bilo briga za ništa..osim za ono što slijedi, a to je Ephrem..Znala sam da mi želi pomoći i znala sam da se bojala za mene..Molila me da razmislim..A ja nisam više imala mjesta u glavi za ikakvo razmišljanje osim o Ephremu.. Zaljubila sam se i nije bilo lijeka..Pokušavala me urazumiti i vratiti u stvarnost..Doslovno me molila da ne brzam..Vjerovala je u njega, ali nije vjerovala u sve oko nas..nije vjerovala u lažni moral i okvire, nije vjerovala u arapski svijet pun predrasuda i ograničenja..baš kao ni ja..Podsjećala sam je na dane kada smo odazile s nastave i šetale gradom, kada smo odlazile na jednodnevne izlete do obale mora, kada je skinula hidjab i kada je postala slobodna, kako je znala reći..kako nas tamo itko ne pozna i možemo biti ono što želimo..I tada sam htjela biti ono što jesam, to sam joj pričala, da želim biti Miriam kakva jesam..a to je ona koja voli jednog Ephrema svim srcem..srcem koje će jednom umalo pući..kao opijena nsam se zaustavljala pričati o njemu, a onda je naše čavrljanje i raprave preknuo zvuk motora...i povik:

"Miriam!"

Pogledala sam prema cesti, a tamo je sjedio na motoru Ephrem..Nisam mogla vjerovati..Više me nije bilo briga ni za nastavu ni za školu..rekla sam Fatmi da idem..a ona me je molila da to ne radim, da će netko vidjeti..Nisam htjela slušati, samo sam joj govorila da neka nešto smisli ako netko pita za mene..i potrčala prema njemu..a ona me upravno dozivala da se vratim, a ja sam ne osvrćući se, trčala prema Ephremu..Sjedio je na onom ogromnom motoru s kacigom u ruci...s osmijehom najljepšim na svijetu..kao i uvijek..i zasjenio je sunce toga dana i cvijeće u parku..ništa nije bilo ljepše od njega.. Pozdravio me, a ja sam ga tražila kacigu i da mi pokaze kako se sjedne na to čudo..Šokirao se što trazim i pokusavao mi objasniti da ćemo to izvesti drugi put, jer bi nas netko mogao vidjeti..Nisam marila što je govorio, već sam sjedila na onom stroju i rekla da me vodi što dalje iz ovog grada.. Ubrzo je pristao, ne odoljevajući mojim luckastim zahtjevima, i krenuo..zvuk motora prolamao se ulicom..dok me Fatma jos uvijek bezuspjesno dozivala...Drzala sam ga oko struka, naslonjena na njegova leđa..više mi nista nije bilo važno..to je bilo sve što sam zeljala u tom trenutku i nista više..Vozio me i vozio, a ja kao da sam lebdjela..U tom trenutku, kao da nisam više pripadala svijetu u kojem živim..kao da smo u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mjestu..i upravo to da ne pripadam ovdje, promijenilo je naše živote zauvijek..

Osjećala sam njegov miris i miris vjetra istodobno..otkucaji njegova srca pod mojim prstima i zvuk motora bili su posebna melodija..Nisam htjela silaziti sa tog motora..i to mi je bilo dovoljno..da ga mogu tako dodirivati do vječnosti..pa i dan više od toga..Ne znam ni sama koliko smo se dugo vozili..vrijeme je tako brzo prolazilo, koliko god ga pokušavala zaustaviti..a onda sam molila u sebi..molila se kao i onoga dana u Crkvi da ga sretnem negdje..a sada sam molila da nikada ne ode..I moje misli i molitvu prekinulo je zaustavljanje motora u jednm starom selu nadomak Damaska...Ispred nas je bila Crkva..Znala sam da ovo nije slučajno i da sve ima svoje zašto..Sišli smo s motora, hodajući jedno pored drugoga...pitala sam se zašto korača prema toj Crkvi..a on kao da je pročitao moje misli i odjednom je rekao da idemo u Crkvu zapaliti svijeću..zastala sam, šokirana, ne vjerujući u t što sam čula..On, praktični musliman da ide u Crkvu, zapaliti svijeću..ma ne , ja sam sigurno nešto pogrešno čula..ali taj njegov pogled prema Crkvi..bio je tako drugačiji..hodao je ne trepnuvši, kao začaran..Nisam ni znala što se zapravo događa, da li je to sve stvarnost ili šala..Nastavio je hodati, dok nismo došli do vrata Crkve..Pogledala sam ga s nevjericom još jedanput, ali u njegovim očima samo nijemi krik..Zaista krik..Krik koji je govorio više od bilo kojeg glasnog uzvika...To je bila borba protiv onoga kako su nas učili..ti u džamiju, ona u Crkvu, što dalje jedno od drugoga..sve nam je bilo dopušteno, a opet sve tako zabranjeno..zabranjeno samo od same pomisli da bi dvoje ljudi različith vjera, ali potpuno različitih mogli biti više od poznanika ili prijatelja..ali to nas nije spriječaval, da nastavim putovati putem kojim smo krenuli, pa makar nam to i bilo posljednje putovanje..

Ušli smo u Crkvu ..prvo ja, a onda on iza mene..stajao je tik ispred vrata sa unutrašnje strane i ogledao svaku ikonu na zidu, promatrao svaki kutak te stare Crkve..Ja sam se molila ispred ikone Bogorodice, a on je i dalje stajao na mjestu..Nije se pomicao niti u koju stranu, sam je promatrao..promatrao na neki čudan neobičan način..Nisam mogla isčitati što je u tom trenu prolazilo njegovom glavom..Kao da je stvorio zid između svojih misli i svega drugoga oko sebe..a onda je pogledavši prema ikonostasu glasno rekao:

"Isa a.s.!"

Nasmiješila sam se i nastojala ga ispraviti..Zašto? Zato što mi arapski kršćani nikada nećemo reći za Isusa našeg Gospoda, Isa a.s. Tako ga zovu muslimani, jer za njih je samo prorok.. A za nas je puno više, ono što i zapravo jest pravi Bog i pravi čovjek. Da mi je u tom trenutku netko drugi rekao Isa a.s., vjerojatno bi letio kao raketa od tamo, ali to je bio Ephrem..a Ephremu je sve bilo oprošteno..A onda sam ga pogledala i rekla:

"Joshua!"

Nasmijao se i ponovio što sam rekla. Shvatio je poruku u onome što sam rekla. Nije bilo stvar u imenu ili slično, bila je stvar u tome da je On naš Bog i da ga zovemo kao i židovi Joshua, kako bi se razlikovali od muslimana. Nije mu trebalo ništa dodatno pojašnjavati, shvatio je što sam željela reći..

A onda je uzeo svijeću, stajajući i dalje i upirući pogled prema ikonama. Kao da je sjajio u trenutku, sjajio nekim neobičnim sjajem. Nije mu bilo teško ući u tamo gdje sam ja tako voljela biti, tamo gdje sam tako radosno svim srcem dolazila svakodnevno. Da, volio je ono što i ja, moj svijet postao je i njegov. Odjednom me obuzeo neki poseban mir.Čuđenje je nestalo i kao da mi je bilo sasvim uobičajenom da je on u Crkvi i još k tome sa svijećom u ruci..Mislim da je Gospod tada dotaknuo naša srca, dao nam do znanja da ustrajemo zajedno..A onda sam i ja uzela svijeću i zapalili smo je zajedno..Ja sam glasno izgovarala molitvu, a on je pažljivo slušao..Upijao je svaku moju riječ, ne skrečući pogled sa moga lica..Molila sam za nas, za njega, za mene i za svijet u kojem smo se nalazili. Molila sam da nas Gospod vodi po svojoj volji i da ćemo prihvatiti sve što traži od nas i što nam daje.Molila sam da nas vodi.I vodio nas je..

Vrijeme je tako brzo prolazilo..Sat kao da je trajao sekundu, dan kao da je trajao minutu..nizale su se rečenice za rečenicom..priča za pričom..a ni jedne riječi o onome što će biti..nismo htjeli kvariti trenutak ni pomisli da će ovo netko jednom htjeti spriječiti, pa pokušati uništiti...bilo je prelijepo da bi kvarili ugođaj takvim mislima..Koračali smo poput kakve djece ulicama sela, glasno se smijajući svemu što smo ugledali..od ptice do cvijeta, od sunca do prašnjave ceste..A onda kao da me nešto vratilo u stvarnost..Bilo je vrijeme da se vratimo nazad..Sjela sam na motor i opet ga zagrlila na isti način kao kada smo i kretali tamo..dotaknuo je uvojak moje kose i pomirisao ga, zatvorivši oči na tren..a onda je upalio motor i krenuli smo nazad u surovu stvarnost..Sve je prošlo u sekundi..Kao u vremenoplovu vratili smo se nazad u Damask..Nisam željela ni sama sebi priznati strah koji sam osjećala..strah od činjenice da možda već znaju da nisam bila u školi...Osjetio ga je i on..ali ne zbog sebe, već zbog mene..koliko god se trudio otjerati ga od mene, on je bio i dalje prisutan..Sišla sam sa motora u onom istom parku u kojem sam bila to jutro sa Fatmom..Nijemo me s tugom u očima gledao..I kad ga nisam gledala, svaki tugu u njegovom pogledu sam osjaćala..i odavno je vrijeme prošlo da se vratim kući..kao da mi se korak usporavao i nije mi dao da odem..a onda je rekao:

"Abadan laa tansynii!"(ne zaboravi me nikada)

Znao je i te kako je znao..a znala sam i ja...znali smo da će i oni znati..srce mi je pucalo..duša se lomila..dah mi je zastajo..zrak nestajao..a ja sam samo htjela potrčati mu u zagrljaj..a nisam smjela..nismo smjeli..jer previše ih je oko nas..previše crnih lica, zlih i zavidnih..otrovnih usta..i morala sam krenuti kući..suze su se lsijevale niz moje lice..a on je pružio ruku i uhvatio jednu moju suzu i stavio je na svoja njedra..a oči su mu zaiskrile..počela sam jecati trčeći prema kući..nisam se osvrtala..jer da jesam, nikada ne bih otišla kući..ljudi su me u čudu gledali, onako uplakanu..trčala sam i trčala sam, kao i onog prvog dana..došla sam do vrata kuće..nečujno sam pokušala ući, što mi nije uspijelo, jer moji su kao vojna straža stajali pred vratima..bez riječi otac me uhvatio za kosu..bez imalo milosti..pala sam na koljena..a njegov izraz lica govorio je sve..lasi su letjele oko mene..zrak je postajao tako težak...i postala sam zarobljenica vlastitog oca..

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/13/03/29.03.13_rec_pastira_-_o._vukasin_milicevic_64kbps.mp3

http://www.slovoljubve.com/emisije/rec-pastira-otac-vukasin-milicevic