Време исповести. Људи пред аналој са Јеванђељем износе, изговарају, истржу из душе с времена на време реалне тешкоће, а понекад неки асортиман црквено-словенских речи, аскетску реторику, не увек умесну.

На пример, човек на исповести регуларно набраја оно, што он нема. „Нема трпљења“, „нема смирења“ и тако даље. Хватам себе у мисли: може ли бити такво време, када би ти (ја, она, они) могао рећи: „Са смирењем сам уреду. Само стрпљење недостаје?“ Наравно, нико од нас не може да претпостави да ће такво време наступити. Недостатак стпрљења, молитвене сабраности, истог оног смирења, које је свима на устима, али чини се да нико не разуме, шта је то… Одсуство, кажем, свих тих добродетељи представља се као неки вечни недостатак. Ја бих побегао са страхом од човека, који сматра о себи да је „веома смирен“.

Као последица, рађа се питање: да ли је неопходно сваки пут на исповести понављати те свете константе? Прећутно, оне треба да буду јасне и свештенику који исповеда, и човеку који је дошао на исповест. Прећутно, многе ствари су јасне. Ако човек није први пут дошао код истог свештеника, тим пре. Треба ли, на пример, жена од преко 50 година, да објашњава свештенику којег познаје, да нема 19? Сумњам. Осим, по принципу „а, да попричамо?“

Дакле, неке очигледне ствари се повремено могу стављати под наводнике, укључујући разумљиви и неизбежни недостатак горенаведених добродетељи, код свих нас, зар не?

Само питам и ништа не констатујем.

Покајне речи мирјана не треба да се одликују излишним аскетским терминима. „Потпуно послушање“, „силазак ума у срце“, „непрестане сузе за грехе“. Постоје људи у чијим устима су ове речи пуне смисла. Али, постоје и људи који ове речи не смеју да произносе, с обзиром да њихов смисао, ни вредност, ни укус још увек нису спознали. Када човек говори, да је „расејан у молитви“, а да му „вера није ватрена“, и „нападају га сумње“, све је то умесно с времена на време, али никако не сваки пут, као напамет научена песмица. Тада је боље рећи: кајем се што нисам анђео.

Светли анђели имају огњену веру, нерасејану молитву,код њих нема унинија, ни овоземаљског страха, као ни малодушности. Нема умора. Док ја све то имам. И још нешто имам. То јест, желим бити као анђео, али не успева ми. Ни мало. Зато се и кајем. „Кајем се“ је мало! Од тог раздора између жеље и реалности, човек може упасти у униније и очај. Желим да живим на небу, а копрцам се у блату, и нема краја том болесном раздору. Из оваквог страдања рађа се много проблема, и резултат су многе отпале душе.

Ето зашто су свети оци рекли, да уколико видиш почетника који се узноси на небо, повуци га за ноге. И ево зашто је врло важно усклађивати (уз помоћ мудрог савета са стране, и сопственог расуђивања) степен личног духовног здравља са мером подвига на нашим леђима. Духовни труд који није по мери човеку, може сломити, осакатити човека. Тада је присутно и истинско униније, и потпуно одступање од вере. Не дај Боже!

Осим тога, у гресима и недостатку аскетског карактера, не треба се примарно кајати. На пример, греси попут „непрочитаног до краја правила“, „прескакање читања Псалтира“, „парчета рибе“, и слично, немају право да привуку главну пажњу покајника. Људи су, попут одеће коју су појели мољци, изједени лажима, увредама, празним причама (то чак нећу назвати високим термином „празнословље“). Још и лењошћу, завишћу, свакојаком сујетом. Уз такво душевно расположење (изузетака је мало) покушаји духовних подвига личе на покушај да се одигра лепа мелодија на апсолутно раштимованом инструменту. И ноте су исправне (читај – аскетске препоруке), и музичар је добар (благодат Божја не престаје). Ипак, из дирки излази неки „псећи валцер“. Неуспешно је, јер је иструмент покварен.

Бог тражи од нас светост, а не неурозу. Не треба да Му приносимо туђе речи, мада и врло исправне и добре. Треба да Му приносимо сопствени живот, ма колико да је тежак за изговарање. А добродетељ, како каже преподобни Серафим „није крушка, од једном је не можеш појести“.

Протојереј Андреј Ткачов

https://mitropolija.com/2025/12/06/kajem-se-sto-nisam-andjeo/

Пост, наравно није дијета. То је време покајања и молитве. То је као нека пауза, станица у нашем сујетном животу, када се према себи односимо строжије. Пажљивије једни према другима. То никако није банална замена свињских котлета кромпир-палачинкама. Слава Богу да се о томе говори. А православни родитељи међу собом расправљају још и о проблему дечијег поста. Када пост постаје време борбе с лошим навикама и склоностима, борба, у којој се могу наћи чак и седмогодишња деца. У многим православним породицама у време поста ограничавају гледање филмова, одлазак на интернет, компјутерске игрице. Одлично је када деца и тинејџери заједно с родитељима, уз пристанак и јединомислије, истински заједно, као један организам живе животом Цркве. А то укључује и дане Велике и Свете четрдесетнице…

Али како је са ограничењима у храни? Духовни део поста је неупоредиво важнији од приземног неједења меса. Али, ако су важни „квалитативни“ и „духовни“ део поста, зар онда ограничење у храни постаје сувишно? Не чини ли се то застарелим? Примитивним фарисејством, које смо ми етикетирали?

Када дође до речи о посту деце, најчешће се упоредо појављују две тезе:

1.      Црква је одредила пост за одрасле, а не за децу;

2.      Пост штети здрављу детета.

Да бисмо сазнали став Цркве, потребно је обратити се учењу Светих Отаца. А да бисмо увидели хоће ли пост шкодити здрављу детета, потребно је знати, о ком се тачно детету ради и од чега је оно болесно, и уз то бити лекар, пожељно добар, образован и пун искуства.

А ево шта о посту деце говори велики васељенски учитељ и светитељ Василије Велики:

„Пост чува малу децу, уцеломудрује младе, чини часним старца, јер је сед, украшен постом, достојнији поштовања. Пост је украс који највише приличи женама, узда у цвету младости, чувар супружништва, васпитач деце. Такве су услуге поста сваком појединачном дому… Деца, као цветнице, да се орошавају водом поста.“. [1]

И светитељ Јован Златоусти опомиње нас на становнике града Ниниве који су, будући осуђени на пропаст од Бога због својих грехова, били помиловани због своје спремности да се исправе и тродневног поста:

„Горко је било ђаволу, када је видео да се сва његова војска обратила Богу и заративши с демонима, када су тој борби приступила и деца, жене, млади заједно с одраслима, када су бесловесне животиње у виду сабораца биле присаједињене војничком строју. И видео је ђаво нов призор: скот је учествовао с људима у (достизању) праведности и постио ради спасења домаћина.“ [2].

Видимо да, према мисли велико црквеног учитеља, има свој смисао, своје значење, не само пост „мале деце“, већ чак и пост – замислите само (!) – животиња.

На другом месту свети Јован Златоусти посебно говори о посту деце:

„Чули сте шта је казао Јоил: женик нека изиђе из своје клијети и невеста из ложнице своје… саберите старце и дјецу и која сисају (Јоил 2.16)… Тако како су сви одрасли мушкарци огорчили и прогневили Бога, тако нека, рече, умољава Разгневљеног узраст који још за грех ни не зна.“ [3].

И тако, за молитву и пост потпуно је необавезан развијен интелект или, напротив, погруженост онога ко пости у озбиљне, „одрасле“ грехе.

Показује се да су пост и молитва – делови живота наше Цркве – целе Цркве, а не само одређених чланова, који су достигли неки одређени узраст. Пост може донети корист свима нама. И монасима, и мирјанима. И одраслима, и деци, и девојкама и старцима, и… да, чак и малој деци.

Како ће бити ономе ко је болестан – то је сигурно веома индивидуално питање, ко то може спорити? Тешко оболели људи се могу наћи и међу 80-тогодишњим монахињама, и међу 30-тогодишњим мушкарцима, и међу петогодишњом децом.

Али да ли је исправно самоуверено тврдити да ограничења у примању хране животињског порекла по избору, као што пушење или алкохол, штете здрављу малог детета, старца или младића? Постоје лекари који су уверени у корист поста – чак и за малу децу.

Овако је о користи дечијег поста говорила терапеут Наталија Тарасова у интервјуу порталу „Православие.ru“[4]. Такође и познати московски педијатар са више од 50 година радног стажа, кандидат медицинских наука А. М. Тимофеjева у својој књизи „Разговори дечијег доктора“ пише:

„Постоји мишљење да само месне намирнице могу обезбедити све неопходно за организам који расте и да га насите, да су месни производи корисни како старим, тако и младим, болесним и здравим… А како, уопште, треба правилно јести? То је веома озбиљно питање. Потребно је не само узети у обзир састав средине која га окружује, већ и климу, географски положај,  религиозне погледе сваког народа. У Русији су увек били са великом задршком у прихватању месне хране. Јели су каше, поврће, бобичасто воће, печурке… Није ли примерено вратити се искуству минулих година? Много болести било би могуће избећи правилним организовањем исхране.

За децу је здраво да имају не мање од два вегетаријанска дана недељно, а другим данима у току месеца месних оброка не би смело да буде више од једног дневно… Уверићете се да унутрашњи органи почињу нормално да раде, нестаће непријатности попут надутости абдомена, подригивања, отежалости у јетри, затвори, … Слична храна чува децу од многих хроничних обољења дигестивног, плућног и система срца и крвних судова и посебно од алергијских стања“[5].

Мени се самој посрећило да много разговарам са овом докторком и запишем њене одговоре на питања о дечијем посту. А. М.Тимофејева говори о томе од ког узраста дете може да почне да пости:

Доктор А.М. Тимофејева: „За децу је корисно да им се ограничи масна храна. То не доводи ни до малокрвности, нити до губитка тежине.“

„У време поста могуће је потпуно мирно уклонити месо већ у том узрасту када дете почиње да прелази на такву храну. Никада нисам видела да је недостатак меса довео до малокрвности, или губитка тежине. Ако деца у посту не једу масно – нестаје алергија! И олакшава се процес варења… Ако дете има више од две године и има неких алергијских тегоба, њему је онда просто неопходно укинути месо, али и млеко. Рибу можете давати. Овде се треба посаветовати са духовником. Ако благослови – лако ћу да уклоним и рибу – то је само на корист детету.“.

Речи докторке Тимофејеве о посту биле су оријентир неколико покољења московских православних многодетних породица, код којих је у посту, у фрижидеру било мрсне хране. Само дечији кефир и неслани колачићи за оброке деци.

Уосталом, разговор није о лекарима.

Реч је о томе је ли то потпуни смисао дечијег поста? Шта може да подари детету, дечачићу, школарцу, младоме, традиција периодичног одрицања од употребе меса и млека?

Запажање прво: Пост као навика

Одрасла сам у породици, у којој у посту, као и увек, праве једну храну за све, то јест, у време поста мама је правила само посна јела. У великим постовима у фрижидеру није било мрсног – осим дечије хране. Тако је било и са породицама мојих другова и другарица. Таква је била и породица нашег духовника. Као што има дана слободних и радних. Као што има лета, јесени, зиме и  пролећа. Тако и пост – једноставно постоји.

Наравно да је важно да пост не буде на силу. У нашој породици сви посте. Али ја свако од деце питам: „Хоћеш ли постити овај пост?“ Наравно, поставивши ово питање детету које живи у православној породици, црквеној култури, које живи у породици где нема шансе да се пост не пости – чврста намера детета да пости већ је „предодрећена“ свим устројством породичног живота. Али такво постављање питања показује да је пост као и све друго лични избог свакога.

Ништа друго, већ баш пристанак на пост постаје за дете једно од показатеља „одраслости“.

У нашој породици, трогодишњи дечак добија увече шољу млека и кашицу за доручак. А већ петогодишње дете строго држи све постове. Притом, по својој жељи. Уосталом, старија браћа и сестре посте и родитељи, такође, посте. „Ја сам већ велики!“ – буни се петогодишњак, кад му предлажем да у среду или петак попије млеко које је остало од млађе сестре. „Добро, ја не притискам, велики, ако си велики немој пити“. Ето тако прихватање поста постаје један од показатеља „одраслости“.

А још и способност да се нечега одрекне, способност да не поједе, не попије нешто, шта год му се прохте – то је несумњиво знак одрастања. Баш то, а не изглед мобилног телефона или џепарац. Нека је то дечије уздржање, незрело, нека је подражавање старијих – али то је већ уздржање.

Деца која су се од детињства навикла да посте, лако ће постити и касније, у старости, у младости, у одраслом добу. Ако привикнемо на пост шестогодишње дете, нећемо морати да лупамо главом када му са дванаест, петнаест година предложимо да почне да пости.

Уздржање, пост ће постати неодвојиви део његовог живота. Наравно, ако наше дете уопште остане у Цркви…

Запажање друго: Пост као могућност пливања узводно

Пост школарца је посебна прича. У школској кухињи за доручак и ручак увек дају мрсан оброк. Понекад буде риба, али не средом и петком, већ понедељком и четвртком. Чудно, али је чињеница. Шаљући децу у школу, ми им саветујемо да не пробирају, већ да једу све, осим меса.

Али деца сама праве избор. Ја сам се у детињству строго хранила, чак и без рибе. Двоје од моје деце су сами решили да строго посте не само код куће, већ и у школи, и тако посте већ неколико година. Не хвалим их због тога, али их, наравно, и не грдим. Једноставно им дајем да понесу са собом нешто од посне хране.

А још једно моје дете, школарац који учи у истој тој установи и храни се у тој истој трпезарији, у посту у школи једе млечне производе, а одбија само месо. И у том случају нити хвалим, нити грдим. Ни наглас, ни у себи – никако. Не упоређујем то дете са осталим „посницима“. Свако прави свој избор. Главно и задивљујуће је нешто друго: деца која су расла у ритму поста, у доба поласка у први разред спремна су да самостално и слободно бирају да се уздрже од хране.

И то није домаћи пост, где су увек на столу укусна, омиљена и разноразна посна јела. Овде су пред тобом на тањиру кувани купус и кобасица. И ти ћеш појести купус са хлебом, а кобасицу ћеш понудити некоме од другара из разреда. Ово је већ заиста уздржање. То је подвиг за који ни изблиза није способан ни сваки одрастао човек. То је већ пост. Прави.

Ако дете иде у основну школу и још пости – то се по правилу примећује. Сви једу пљескавице а ти не. Сви се хватају за јогурт а ти одлазиш у страну. Сви једу колаче, сладолед, и друге посластице а ти се одричеш. Не зато што их не волиш. Не зато што је мама забранила – мама није овде, не види. Ти си једноставно „верујући“. А то су већ „религиозна убеђења“. Видљива, практично опипљива, за разлику од свакаквих неоснованих декларисања.

Учила сам у разним школама, завршила сам светски институт. И треба рећи да деца више од других људи из исте групе или разреда имају поштовања према онима који посте. Да, чак и у основној школи, деца су у стању да уоче подвиг одрицања од укусне хране, која је у тањиру, да процене подвиг некуповања сладоледа онда када за то има новца. Проценити, при том, не значи онога ко пости поставити на некакав пиједестал. Пост тога не уводи одмах у категорију „јаких“. Напротив, пост излази ван свих система оцењивања „снаге“ и „слабости“. То је нешто несхавтљиво, чудно и другачије.

Пост и у свему другом помаже да будемо другачији, да не личимо на остале из разреда: не пушити, чувати целомудреност…

У десетом разреду (2. разред средње школе, прим.прир.) сам се нашла у новој школи. Када се сазнало да држим постове – сви, наравно, завирују у твој тањир, као и у твој лични живот – нови другари из разреда, од којих нико није био црквен, били су запрепашћени. Главни комедијаши су се, наравно, грохотом смејали. А када су видели како се све то остварује у животу, када су видели да стварно волим школске кобасице, али да средом и петком обавезно нудим то кулинарско чудо њима, вечно гладним – то су брзо увидели. И још су питали: „А, јел’ ти већ почео пост?“ И до краја се нико више није смејао. Сви су схватили: постоје ствари које ја сама себи не дозвољавам. Не из страха, нити кукавичлука, не због зависности од родитеља, већ у сагласности са сопственим, посебним правилима.

Тако и не чуди што сам, строго постећи и дајући им виршлу и кобасицу, и у свему осталом била другачија. У њиховим очима  сам била „верујућа“ и „са убеђењима“. Значи да ми се „праштало“ и то што “нисам ни пробала цигарете“ и, што је још страшније, „да се ни са ким нисам пољубила“. Било ми је „допуштено“ да јавно изјављујем да су за мене односи пре брака неприхватљиви. Рећи да су ме стварно уважавали као и све друге – не, није било тако. Мени је једноставно било „дозвољено“ да не будем као сви, нису ме исмевали, понижавали, као што обично раде са „белим вранама“… То је значило и да нисам била део првих „њихових“ журки, нису ме звали да са њима попијем, нису ми поверавали „своје“ тајне и понекад… понекад, ме је то и болело. И мада су са мном комуницирали, неки ме на свој начин чак и волели, понекад сам пожелела да будем „као и сви“. Али, ако си већ кренуо тим путем, иди до краја. Уосталом, проблеми православне омладине су потпуно друга тема.

Запажање треће: Пост као вид послушања

Зашто постимо баш у среду и петак, а не у четвртак и суботу? Зашто постимо од 27. новембра до 6. јануара (новог календара), а не од 25. новембра до 16. децембра? Зашто Велики пост траје баш седам, а не осам или три недеље? За то постоје разлози. Са њима је могуће и неопходно упознати се, размотрити их, али је најважније да нам је баш тако заповедила наша Црква. Зашто пост препоставља ограничавања у храни, а не у одећи, сну, комуникацији? Зашто не једемо месо и млеко, када је забрана слатког и брашна, на пример, логичнија, кориснија и озбиљнија? Зашто ми православни у посту не користимо баш производе животињског порекла? За то постоје разлози. Али је овде главни разлог – наше поверење, наша послушност Цркви.

Слобода је важна, као и слобода избора, али пут до слободе води кроз послушање. И пост је могућност да се научимо да слушамо – да слушамо глас Православне Цркве.

Ми просто не приморавамо нашу децу да испуњавају некакав скуп религијских обреда: метаније, молитва пре јела, крстимо се, исповест… ми не приморавамо уопште, ни у ком случају, никога, осим сами себе. Ми сами живимо живот Цркве и приводимо њему и своју децу. Није да их просто приводимо, већ и све што можемо објашњавамо, учимо их учењу Цркве, учимо заједно са њима, заједно се трудимо да нађемо објашњење црквених обичаја, традиција, устава. Није само „тако треба“, већ „зашто баш тако треба“, због чега ће тачно тако бити боље за нас. Али „и тако треба“ – такође. И чак иако нисмо нашли објашњења, ми свеједно примамо то што нам предлаже Црква. Прихватамо – зато што верујемо.

Држећи пост и знајући да га је установила Црква, деца се уче да држе оно што је Црква установила. Тако проста, тако банална, тако опипљива ствар као што је пост, од детињства и младости нас учи да потчинимо свој живот, своје жеље, свој фрижидер, чак и свој тањир… учењу Цркве. „Не живи како ти се прохте, већ како Бог говори“ – такву, чудесну, руску народну пословицу доноси уџбеник првог разреда програма „Школа Русије“ из књижевне лектире. „Не живи како ти се прохте, већ како Бог говори.“ – говори и нама, нашој деци, држање поста.

Запажање четврто: Пост као наука управљања собом

Уздржање – то је управљање самим собом, то је када се човек „држи“, када престаје да буде роб својих жеља, а постаје господин и управитељ. О томе занимљиво говори свети Јован Златоусти:

„Управници су они који умеју да управљају собом… Ко хоће да буде управитељ дома и да њиме добро руководи, тај је дужан да, пре свега, устроји своју сопствену душу јер је она њему најближи дом… Ко је успео да устроји своју душу и да у њој једно учини владајућим, а друго потчињеним, тај ће бити у стању да управља и домом; ко домом, тај и градом, а ко градом, тај и васељеном.“[6]

Ред у породици, устројство државе – све почиње од способности свакога да управља самим собом. Човек који уме да управља собом је цар и самодржац у својој души. У противном, како каже руска пословица, настаје нешто страшно и, авај, понижавајуће: живимо без „цара у глави“, када демократске масе наших жеља управљају нашом вољом, разумом, духом.

Потчињавање својих осећања, свог језика, својих настројења, жеља – „цару у глави“ – и јесте уздржање. Када читамо дела светог Јована Златоустог, тада ће честа реч „уздржање“ у грчком тексту звучати као σωφροσύνης. Шта буквално значи „целомудреност“. Да, испоставља се да су целомудреност, целовита мудрост (целостная мудрость) и уздржање веома блиски појмови.

Научити дете уздржању је један од главних педагошких задатака, које поставља пред нас, родитеље, наш драги и вољени светитељ, Јован Златоусти. Ево о чему велики васељенски учитељ и светитељ предлаже родитељима да разговарају са децом:

„Од почетка о уздржању (σωφροσύνης), или пре свега о неопштењу са нечастивцима… о разговору са добрима… о уздржању стомака, о задржавању руку, о неграмзивости, о томе да су новац и слава и све слично – ништа.“ [7].

Ето тако, у једном реду: способност управљања собом у сфери полова, способност формирања и филтрирања свог круга дружења, способност управљања својим желуцем, управљати својим гневом… Краће, држати свој живот у реду, за уздама.

Баш такво уздржање, уздржавање у свим сферама живота, управљање свим жељама и осећањима и јесте истниско уздржање и истинска целомудреност. Али, приметимо, овде има своје место и управљање својим „стомаком“.

А најинтересантније је то да баш уздржавање у храни може бити први степеник на путу до стицања искуства у управљању самим собом.

Тако у „Трактату о васпитању деце“, Златоусти предлаже разне методе да се дете научи целомудрености, уздржању баш у животу полова. Једно од тих средстава је овакво:

„Нека твоје дете научи да пости, ако не истрајно, а оно у крајњој мери два пута недељно – у среду и петак.“ [8].

Питамо се, откуд овде целомудреност? Али како ће помоћи детету то што не једе одређеним данима месо да се сачува од блуда, те страсти „младалачког узраста“?

А помоћ може бити суштинска.

Жеља да поједе, да поједе укусно – једна је од основних и најјачих код човека. И ако је  дванаестогодишњи дечак способан да управља својим желуцем, способан да не поједе сарделу кад пожели, он ће онда научити да управља и својим жељама, и са четрнаест и шеснаест година ће му бити лакше да научи да управља и својим другим природним и основним жељама. Не значи да ће бити лако, али ће бити лакше.

Ето пријело му се нешто укусно за дуручак. Природна, нормална, људска жеља. Отварамо фрижидер –  а тамо чоколадни колачић са шлагом. Омиљени! Пружиш к њему руку – ту је питање самом себи: „сад је пост?“ Авај, среда. Значи, чекамо до сутра. Или у школској кухињи вруће пирошке са месом. У џепу новца за две такве. И аутоматски питање – а може ли? Па данас је уторак, значи да може! Да, код онога ко пости много година, то питање ради на аутоматском принципу. То питање ми сваког јутра поставља мој шестогодишњи син: „А данас може млеко?“. Сада је почео и да се оријентише у календару, трчи, гледа – који је данас дан?  Има ли ознаке да је пост?

То је веома важно питање: може ли желети даље или не може? Може ли да се поједе то што се жели или не може? Тај одговор се налази, не у области сопствених жеља, могућностима и логичком расуђивању свог Ја, мог новчаника, мог фрижидера, већ у области, по могућству и неопходно, неког вишег, унутрашњег закона.

По тој схеми ради систем управљања и другим жељама, осећањима и настојањима. Свиђа ми се тај младић. И ја се њему свиђам. И ето, већ смо полудели од заљубљености. Али има оно што се не може радити. Хоћу да се предам баш овом, обожаваном, зеленооком, одмах, без остатка… Може ли? Може. Али не сад.

Уздржање у храни и учи овоме „не може“, када „желим“.

Како није ни банално, површно, нити прозаично такво поређење… али месо и млеко никако нису зло, то је дар Божији, који ми примамо с молитвом и благодарношћу. Али не сада у Великом посту, већ после Васкршње Литургије и после молитве и благослова трпезе. Тако и драгог човека можемо волети целог, без остатка, и душом и телом. Али баш телом изричито само после Венчања. Нека је жеља силна, нека и он жели силно, али још не може. Чак и ако он не жели тако и оде… Свеједно, не може. И томе да не може када се хоће, и учи уздржање у храни.

Уздржање у полној сфери, уздржање у гневу, уздржање у речима – то је степен далеко озбиљнији, од уздржања у храни. И многи који држе пост у области кроћења желуца се налазе у неком противљењу уздржању језика, раздражљивости… Али опет уздржање у храни као примитивније, може нас и нашу децу припремити за више видове уздржања. Најважније је схватити да ово примитивно стомачно уздржавање јесте важна, али одвећ почетничка етапа. А без те почетне припреме, без те прве степенице, ми бацамо своју децу ненаоружану, неувежбану и неприпремљену на бојно поље са страстима.

Наравно, ако деца нису научила да посте, ако сада не посте и никада не буду постила у будућности, то никако не значи да ће огрезнути у све страсти, да ће обавезно бити робови својих жеља. И напротив, ако посте од трогодишњег узраста и расту у оцрковљеној  породици, то никако не гарантује да са шеснаест година неће постати наркомани, алкохоличари или блудници. Авај, уопште нема гаранције! Уз то, за достојну припрему будућег војника Христовог, кога смо ми призвани да васпитавамо, наравно да је недовољно да просто петком не једе месо. Али, због тога пост није мање педагог-помоћник по питању васпитавања наше деце. Пост је од Цркве дарована нама и нашој деци „штака“ за пролазак уског и компликованог пута до двери Царства Небеског.

Као и сваки други лек, неколицини људи пост није дозвољен. Да би постили, одредили меру и услове за примање овог чудотворног, вековима провереног лека, неопходно је посаветовати се са лекаром – свештеником. Али пре него што просто избацимо из свог живота, из живота своје породице то лековито, васпитно-превентивно средство, пре него што га одбацимо зато што нисмо разумели његово објашњење, зато што тај педагошки лек има већ неколико хиљада година – треба барем покушати. А шта ако неочекивано помогне? Ако одједном проради?

Ана Саприкина (pravoslavie.ru)

https://mitropolija.com/2025/12/05/ana-saprikina-pedagogija-uzdrzanja-ili-zasto-je-post-i-za-decu/

Еванђелско зачало данашњег празника Светог апостола и јеванђелисте Матеја (Мт. 9, 9–13) дубоко потреса начином на који открива величину Христове љубави и милости. Матеј, прије него што је постао Његов ученик, био је цариник — човјек који је презиран, као сарадник Римљана, друштвено изолован и сматран грешником. Ипак, Христос га не одбацује. Прилази му и упућује му позив: „Пођи за Мном“. А Матеј, без оклијевања, оставља све, пође за Њим и преображава се од грешника у Апостола.

Када се фарисеји саблажњавају видјећи Исуса како сједи за трпезом са цариницима и грешницима, Он им одговара рушећи сваку предрасуду: „Не требају здрави љекара, него болесни“. Свети Јован Златоусти то овако тумачи: „Христос се не удаљава од грешника, већ их привлачи, као што љекар не избјегава болесне, него их лијечи“ (PG 57, 78).

Христос се позива и на пророка Осију: „Милост хоћу, а не жртву“ (Ос. 6, 6), подсјећајући да Бог више жели срце које је сажаљиво, него жртву која се приноси без љубави. А свети Григорије Богослов објашњава да је „милост узвишенија од жртве, јер је жртва спољашње дјело, док је милост покрет срца. А Бог тражи срце“ (Слово 42).

Исто тај дух сусрећемо и код новијих светитеља. Свети Пајсије Светогорац је говорио: „Христос је дошао да спасе, а не да осуди; Он никога не одбацује, него све стрпљиво чека са љубављу.“ А свети Порфирије додаје: „Бог не тражи наш страх, него нашу љубав; Он не жели да нас казни, већ да нас исцијели.“

Бивши цариник Матеј, стога, представља живи примјер покајања и наде. Од презреног пореског службеника преображава се у Апостола и Јеванђелисту, показујући да нико није искључен из Божије благодати. Бог не гледа на прошлост, већ на спремност срца за преумљење. И као што карактеристично пише Свети Исак Сирин: „Не мрзи грешника, јер сви смо грешни; омрзни његов гријех, али се моли за њега“ (Слово 90).

У свијету који често одбацује, искључује, маргинализује и жигоше људе, Христова порука је јасна и радикално другачија: милост је изнад суда. Бог нас позива да гледамо свога ближњег са саосјећањем и разумијевањем, као што и Он гледа нас. Само тако можемо бити Његови истински ученици — дјеца Божија која познају исцјелитељску и преображавајућу силу љубави.

Превео: п. Никола Гачевић

извор

Млади пар, људи уистину предани Цркви, искрено посвећени, с простодушношћу свој живот предају у руке Божје. Он их благосиља обема рукама. Духовна чада старца Порфирија, познатог савременог и просветљеног светитеља, који грли њихов живот са свим његовим доживљајима. Он им је штит од сваке невоље, заштита од сваке претње. Његова молитва превазилази све препреке. Мирно, благодарно и безбрижно теку дани. А Бог им дарује и петоро веселе дечице: две девојчице и три дечака. Најстарије од њих је Ева. Једно даровито, мудро створење с разумом зрелог човека. На њеном лику се огледа прерана зрелост. Небеска физиогномија. Слатких је манира. Вољена од свих. Опија и истовремено изазива осећај дужног поштовања и дистанце. Напунила је дванаест година. Прави анђео. „Онима који љубе Бога, све иде на Добро“. Највероватније тако мисле и родитељи, и веома спонтано прослављају Бога. Какав благослов, Боже мој!”

Изненада, једног дана, док безбрижно корача главном улицом, испред канцеларије њеног оца неки аутомобил губи контролу и живот породице, до тада непомућен, из корена ремети. Девојчицу шаље у болницу, а одатле у свет „где нема бола, жалости и уздисања, него живот вечни“. Ева, незнано нам како и зашто, за неколико тренутака обрете се у Рају Божјем, гурајући своје затечене родитеље у пакао патње и болног запрепашћења. Као да Бог нестаје пред њима. Када нам је све по вољи, онда је Добар, но када се све преокрене неумољиво и изненада, онда постоји осећај не само одсуства, него и непостојања Његовог. Отац Порфирије, с дубоком саосећајношћу, учествује у њиховом болу, али дискретно настоји на огромној љубави Божјој, коју он сам изражава с толико доброте, вере и љубави, да елиминише сваку сумњу у погрешност његових осећања.

Живот је пре свега једно непрестано успињање. Уместо да се надаxњујемо једним земаљским анђелом, незасити милујући га својим осећањима, једино што сада можемо учинити јесте трагање за њим, својом рањеном вером и болном молитвом.

Време тече. Остала деца расту, напретком и својим даровима испуњују мајчин живот болном срећом а очев скрушеношћу прихватања Божанске воље. Утеха им је друго дете Деспина. Дете сасвим другачије од Еве. Задевало, пуна живота, све време у покрету, увек насмејана. Све што чини тесно је повезано с радошћу, надом, срећом, сјајем безбрижне невиности. Гледаш је и имаш осећај да представља слику „наследника земље“, одраз житеља Царства Божјег. Стичеш утисак да ова врста створења нема никаквог додира с грехом, болешћу, смрћу. Када си у контакту с њима заборављаш све оно што је негативно, сваку опасност, све што је мрачно. Смирујеш се и потпуно тихујеш. Осим ако ниси мајка која је изгубила Еву из свог загрљаја, а да тога још није ни свесна. Ако ниси онај коме је из видокруга утекао један анђео а још то не можеш да схватиш. Ако ниси онај који будући да је некада веровао погрешно, сада треба да буде исправно неверан. Тада, чак и у својој срећи, уочаваш опасност неумољиве слике Царства Божјег, византијску строгост лика једног Бога Који се не подсмева на светован начин, него Свој поглед уверљиво фиксира на сваког човека и на цео свет.

Једног пролећног дана цела породица се обрете у једном епирском манастиру, недалеко од границе.

Њихов пријатељ постаје монах. И он воли да се игра. Пријатељ је деце. Једноставан и срдачан човек. Сва његова појава, и поред озбиљности монашког изгледа, без обзира на строгост изненадне спољашње промене, и поред интензитета свих његових монашких завета које је он најискреније положио, веома одговара слици једног великог радосног детета. Игра се с децом. И она се њему радују. Деспина лудује. Цела атмосфера је веома радосна и још пунија благодати. Све је тако величанствено, тако лепо, толико Божје, да ништа не може нарушити ову радост. Недопустиво је то!

Али, авај, ево како није и немогуће. Четири дана после пострига, ја у Атини добијам један телефонски позив од заједничког нам пријатеља зубара.

— Седи, оче – каже ми – нећеш веровати оно што чујеш.

— Шта се дешава? Причај! — одговарам ја.

— Деспина већ данима има неки бол на десном кутњаку. Уобичајен случај, па смо решили по повратку из Епира да је прегледамо. Начинио сам снимак и готово сам сигуран да има остеосарком на доњој вилици. Не могу да верујем. Све чиним да оспорим прву дијагнозу, а она се увек потврђује.

Знао сам шта то значи; вађење целе вилице, њена замена једном страном карлице или неком њеном кости, интезивне терапије, квалитет живота трагично обесхрабрујући и могућност живота до пет година испод 10 посто процената. Боље је скончати него тако живети!

Не могавши да се помирим с једним таквим следом догађаја – Бог у Којег сам и ја веровао не би нешто тако дозволио — са страхом питам пријатеља зубара:

— Можда си какву грешку начинио? Зар не би било боље да поновиш нека испитивања? Да ли је могуће да обичној зубобољи узрок буде остеосарком?

— Нажалост, остеосаркоми доње вилице јасно и лако се дијагностикују, али имају веома ружну прогнозу — одговара ми. Позвао сам те у нади, уколико си у прилици, да им икако помогнеш не би ли одмах отпутовали за Америку. Не треба ни трена часити.

Није прошло много времена од када сам се, боравећи у Америци, сусрео с таквим случајем једног грчког детета, помогавши им у превођењу и споразумевању. Сваки пут када је требало да се нађем с дететом – једним плавушаном од седам година — од ужасног призора срце ми се стезало. На хиљаде питања је одзвањало мојом главом, стотине осећаја тумарало је мојим срцем. Осећао сам да се смућујем и патим као никада у свом животу. На крају, Ово дете није издржало. Поживело је неколико страдалних месеци назови живота. Његов изглед је до болa рaњaвао несрећне родитеље, указујући на то да му ни најуспешнија наука овога света није могла помоћи. Сценарио се још једном понављао. С надом би отишли у Америку, у најбољи центар, с можда најизузетнијим лекарима на свету, а вратили би се у Грчку само с претпоставкама о даљем Току живота. Отишли би с болесним, али на изглед нормалним дететом, а вратили би се с нечим што се не може гледати и што се не да поднети. И то у најбољем случају…

Отац, овај херој, сазнао је сву истину. Мајка не баш много ствари. Одмах одлазе до старчића, како су га звали, до старца Порфирија, за благослов. А он, саосећајан какав је, изражава велику бригу и интензивни страх. Jeдини прозорчић који је дозволио да се у његовој слутњи незнатно излије светлост наде било је то што им је саветовао да одмах отпутују. Изгледа да је у његовом срцу, заједно с огромном борбом љубави, постојала и нека мала искра наде. Она је била знак да треба одмах ићи у иностранство.

За недељу дана родитељи с дететом одлазе у Америку, негде у Охајо. Какво страшно путовање! Агонија смешана с ишчекивањем, безнадежност с надом. Страх да се и све што пружаш може показати сасвим немоћним, личи на оштрицу која се у ритму покреће по рани и чини да душа боли више од тела. Утешни сапутник им је молитва оца Порфирија. И његова бледа нада..

Све се одвија изузетном брзином. Три дана после њиховог доласка одређује се време операције. Поновљена су испитивања, потврђено је оболење и лекари све саопштавају правим именом. Тако тамо одређује закон и налаже менталитет.

Дан операције. У Грчкој сат показује 4:10 послеподне. Звони ми телефон. С друге стране мајчин глас.

— Како си, мој оче? Не могу све ово поднети! Малочас су одвели Деспиницу у операциону салу. Казали су ми да ће трајати око седам сати. Полудећу. Јуче су ми показивали како ћу је хранити. Дали су ми мали коферчић с помагалима, јер ћу јој ја механички отварати уста. Показали су ми и једно друго дете које је оперисано протекле седмице, како бих се привикла, и умало нисам остала без свести. Не могу издржати, мој оче, не могу. Помоли се. Зовем и оца Порфирија, али не одговара на телефон. Дај Боже да се моли за нас.

Ја без гласа. Шта да кажем? Вероватно сам нешто и рекао, но не сећам се. Неке од оних неприкладних речи које личе на уобичајене незграпне изразе исправно постављене један уз други, али који заједно не пружају ни трачак снаге и живота.

Спустих слушалицу. У Охају је око 8:15 ујутру. Тражила ми је да се помолим. Коју молитву да прочитам? Кад се не надам, кад не верујем, кад се већ отац Порфирије моли!? И шта ћу рећи Богу? Зар Он не зна наше потребе? Не види ли нашу драму? Пошто нам се до сада није приклонила љубав Његова, зашто би то чинила од сада па надаље? А и шта бих тражио, кад не верујем? Стидим се.

На крају сам и ја изговорио пар речи молитве. Узех своје бројанице и затражих да нас све Бог помилује. Вероватно је то било најлакше, јер се нисам смућивао мислима. Али, када бих био Бог и видео једног тако намученог и духовно јадног попа да се моли на тај начин, зажалио бих што имам и таквог попа и своју Цркву која има тако мизерне служитеље у својим редовима.

Време неприметно пролази. У 5:20 поново звони телефон. Опет мајка из Америке.

— Оче, ускоро је изводе из операционе сале. На крају ништа страшно није било. Извукла се само с извађеним зубом. Рекли су ми да је само циста, која није тако опасна. Шта би то било? Знаш ли ти? Ја немам појма. Верујем да ми говоре истину. Ако си у могућности, покушај да се чујеш с оцем Порфиријем, јер нама се не јавља на телефон. Он ће знати.

Гласно исказах своју радост, али за себе сачувах потпуну сумњу, те прекинух везу. Сасвим је немогуће, помислих. Нема шансе.

Одмах позивам пријатеља зубара и препричавам му догађај. Разговарамо кратко, размењујемо своје мисли и сумње. Он са свог стручног становишта. И долазимо до закључка: дијагноза остеосаркома је тако јасна — свакако потврђена и овде и у Америци – а његова разлика од оштре израслине је тако велика и очигледна, да су вероватно схватили како се стање погоршало па нису хтели приступити радикалним интервенцијама. Психолошко стање толико рањене мајке није издржало истину, те јој је неко рекао овако лепу бајку да не доживи слом. Нажалост, изгледа да су ствари много лошије но што смо веровали.

Одлучујемо да мој пријатељ позове старца Порфирија. Можда је он у међувремену ступио у контакт с Деспининим оцем, који би имао објективније сазнање о стању.

Доктор телефонира. Старац Порфирије подиже слушалицу и одговара:

– „Прошли смо кроз ватру и воду и извео нас је у спокој“ (Пс.66,12). На крају ништа озбиљно није било. Извадили су јој зубић и смирила се и она и ми. Сада почиње славословље. Ништа друго.

— Шта се десило, баћушка? Да ли ти је јавио Деспинин отац?

— Не, ни са ким нисам разговарао. Молио сам се и тек сада, када се моја душа утешила, узех телефон у руке. Деспина је одлично. Ако разговараш с њима, реци им да се не журе с повратком, него нека остану неколико седмица да виде Америку. Уместо тумора наишли су на цисту. Уместо целе доње Вилице извадили су само један зуб. Уместо укуса смрти, сви смо окусили јединствено искуство чуда. Једног чуда које је учинио Бог. Једног пак чуда које не би учинио да није било Старца Порфирија.

Чим је завршила средњу школу Деспина се удала. Данас је мајка много деце. Истиче се својим отвореним срцем. Пуна је живота и вере. Њен живот је једно чудо. Има све. Једино што јој недостаје јесте… један зуб. Али пошто је кутњак, то се и не примећује. А и када би се видео, чинио би је још лепшом. Показивао би не оно што јесте, него оно што изображава. „Благодат Божја дише где хоће“.

Извор: Манастир Подмаине

“Христос се рађа – славите! Христос с небес – срећите Га! Христос на земљи – узнесите се! Запевај Господу сва земљо!“ Овим је речима започео своју Божићни проповед свети Григорије Богослов, и због тога оне [већ] шеснаест столећа брује у нашем црквеном богослужењу, постављајући пред нас једно и исто питање: у чему је значај Христовог Рођења за сваког од нас; на који начин ми можемо сусрести Христа, који је сишао са небеса; како се можемо узнети са земље на небо; како можемо да прославимо Христа својим животом?

Многе религије које исповедају једног Бога, обећавају човеку да се он може у некој мери дотаћи Бога, искусити осећај Његовог присуства и блискости. Али ниједна религија, осим хришћанства, не дозвољава човеку да позна Бога као брата, као пријатеља. Оваплоћењем Сина Божијег, по речима преподобног Симеона Новог Богослова, ми постајемо синови Бога Оца и браћа Христова. Бог се оваплотио да би имао могућност да општи са нама као равнима, да би, поделивши нашу судбину и проживевши наш живот, добио право да нам каже о Себи и о нама ту последњу истину, која нам ни на један начин није могла бити откривена. Истину о томе да нема провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека сусрету човека и Бога – један на један, лицем лицу.

Овај сусрет бива у нашем срцу. Због овог сусрета је Господ дошао на земљу, постао човек и проживео људски живот: родио се у Витлејемској пећини, бежао у Египат, вратио се у Назарет, васпитавао се у дому дрвосече, крстио се, ишао на проповед, ходио по Галилеји, Самарији и Јудеји, проповедајући Царство Небеско и исцељујући болести људске, претрпео страдање и крсну смрт, васкрсао из мртвих и вазнео се на небо. Све то због тога да би се десио тајанствени сусрет, да би се срушила преграда између човека и Бога, која је била подигнута људским грехом. „Средостение градежа разрушися, пламенное оружие плещи дает, и херувим отступает от древа жизни, и аз райския пищи причащаюся“ поје се у црквеној песми. Преграда је разрушена, и херувимски мач, који препречује улаз у рај, одступа; врата раја се отварају и човек се поново враћа дрвету живота, од кога се храни Небеским Хлебом.

Прича о Адамовом грехопаду, то је прича читавог човечанства и сваког човека. Адамов грех се понавља у сваком од нас када се окрећемо од Бога и грешимо. Али се и Христос овлапотио ради сваког од нас, а стога је и Адамово спасење Христом и наше спасење. „Разрешися связанный Адам, свобода же всем верным даровася“, говори се у канону који се чита на повечерју предпразништва Христовог рођења. У Христу се свим људима враћа она богослична слобода, коју су Адам и његови потомци изгубили грехом и отпадништвом од Бога.

Свети Григорије Богослов Богооваплоћење назива „другим стварањем“, када Бог, као да поново ствара човека, примајући на себе људско тело, „другим обећањем“ између човека и Бога: „Онај Који јесте почиње да постоји; Нестворени се ствара; Несместиви бива смештен,… Богати осиромашује узимањем [на себе] тела, да бих се ја обогатио… каква је ово нова тајна? Дарован ми је лик Божији и изгубио сам га, а он узима моје тело да би и лик спасао и мене обесмртио. Ступа с нама у другу заједницу, која је далеко боља и узвишенија од прве.“

У Оваплоћењу се по речима светог Јефрема Сирина, дешава „трампа“ између Бога и човека: Бог од нас прима људску природу, а нама дарује Своје Божанство. Оваплоћењем Речи настаје обожење човека. „Реч се оваплотила, да би се ми обожили“, говорио је свети Атанасије Велики. „Син Божији постао је Син Човечији, да би синове људске учинио синовима Божијим“, рекао је свети Иринеј Лионски. Обожење, за које је човек био предназначен у самом чину стварања и које је изгубио грехопадом, човеку је враћено оваплоћеном Речју.

И управо се у Христовом рођењу догађа свецело обновљење људске природе. Не само у том непоновљивом Рођењу, које се догодило пре две хиљаде година у Витлејему, већ и у оном Христовом рођењу, које се поново и поново догађа у нашим душама. Јер човекова душа, то су „животињске јасле“, које је Бог начинио сместилиштем Свог Божанства и Својим храмом. Човек се у грехопаду „уподобио стоци неразумној“, али Бог прилази палом човеку и од његове душе чини место где се дешава тајанствени сусрет између Њега и нас.

Највеће чудо богооваплоћења је у томе што, савршивши се једанпут у времену, оно се понавља у сваком човеку који долази Христу. У дубокој ноћној тишини Реч Божија се оваплотила на земљи; тако се Он оваплоћује и тихим дубинама наших душа – тамо, где разум занемљује, где се речи исцрпљују, где људски ум стоји пред Богом. Непознат и непрепознатљив, родио се Христос на земљи и само су Му мудраци и пастири заједно са анђелима изашли у сусрет: тако тихо и за друге неприметно се Христос јавља у људској души, а она му излази у сусрет, зато што се у њој разгорева звезда која је води ка Светлости.

Ми тајанствено сусрећемо Христа у молитви, када одједном откривамо да је наша молитва прихваћена и услишена, да је Бог „пришао и уселио се у нас“ и испунио нас Својим живоносним присуством. Сусрећемо Христа у Евхаристији, када, причешћујући се Крвљу и Телом Христовим, одједном осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом божанском енергијом и у нашим жилама тече Крв Бога. Христа сусрећемо у другим тајнама Цркве, када се додиром са Њим обнављамо и оживотворавамо за вечни живот. Христа сусрећемо у нашим ближњим, када нам се човек одједном отвара и ми прозиремо у његову скривену дубину, на којој сјаји лик Божији. Христа сусрећемо у нашем свакодневном животу када усред његове галаме чујемо Његов зовући глас или када видимо да се јасно и изненадно умеша у ток историје.

Управо тако, изненадно и неочекивано, Бог се умешао у живот људи пре двадесет векова, када је својим рођењем преокренуо читав ток историје. Управо тако се он опет и опет рађа у душама хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи их верујућима од неверујућих, светима од грешних, спасеним од гинућих.

Нека празник Христовог Рођења постане празник Христовог рођења у нашим душама и нашег поновног рођења у Христу. Заћутимо за свет, да би се у нашим душама родио Логос Божији и испунио нас Божанством, Светлошћу и светошћу.

извор

Савремена дидактика дефинише стицање знања као један од важнијих циљева наставног процеса, док се појам знања види као систем уређених чињеница и генерализација.
Суд о томе колика је улога чула у стварању система чињеница варирао је кроз различите епохе. Мислиоци попут Песталоција или Русоа, као представници традиционалног схватања очигледности у настави, сматрали су да је основни задатак наставе да ученику пружи чулна искуства или да омогући посматрање. Дидактичари данашњице виде улогу чула као полазну основу за мишљење и мисаоно расуђивање, тј. да се непосредно чињенично сазнање остварује чулним опажањем, а шире представе, закључци или везе међу њима у виду генерализација формирају се помоћу мисаоне активности
Историја, дакле, биљежи различита схватања утицаја чулног искуства, али и његово стално присуство у наставном процесу. Било да овај утицај опажамо у Аристотеловом инсистирању на томе да његов ученик Александар Македонски сазнаје о животињама тако што ће их сецирати па потом биљежити запажања и формирати закључке, или да нешто слично видимо у начину на који је људско тијело проучавао Леонардо да Винчи, или пак увиђамо мисао о неопходности чулних опажања у Пијажеовој теорији когнитивног развоја, ,,углед“ чулности у разумијевању процеса учења је у мањој или већој мјери константно изражен.
Може се учинити необичном тврдња да се хришћанство кроз историју обилато користило научним принципом очигледне наставе, али ту тврдњу оправдава богослужбена укупност колико и њени детаљи.
Навешћемо овдје детаљ употребе полијелеја у храму и његове улоге у богослужењу. Сама ријеч грчког је поријекла и значи мноштво уља, или мноштво свјетала. Значење се везује за првобитне полијелеје, тј. раскошно украшене, најчешће масивне кружне конструкције са више уљаних свјетиљки. Касније је уље замијењено воском, па су полијелеји носили десетине и стотине свијећа, а у новије вријеме понегдје у католичким храмовима свијеће је замијенило електрично свјетло. Симболика полијелеја везује се за Божанску свјетлост, као нетварну енергију Божју. Украси на полијелеју најчешће су везани за Богородицу, Христа и анђеле. Док у католичкој традицији употреба полијелеја, поред речене симболичке, има и практичну функцију кроз освјетљавање храма, у православљу он има и литургијску улогу. У одређеним дијеловима богослужења полијелеј се лагано покреће или заљуља, чиме се предочава радовање небеских сила у славу Божју, анђеоска литургија која се непрестано одвија око Божјег престола. Овим чином током службе, на један очигледан начин, долази до заједништва небеске и земаљске Цркве.
Када су у питању српски храмови, полијелеји красе све веће задужбине Немањића ‒ Студеницу, Грачаницу, Сопоћане, Дечане… И свуда имају својеврсну дидактичку улогу као средство очигледне вјерске наставе. Дидактичка функција њихова траје од времена када су писмени били ријеткост, а вјерни читали с фресака. Тако је полијелеј у Високим Дечанима симболични а очигледни посредник између небеса и учесника у земаљској литургији, тј. између Христа Пантократора фрескописаног у централној куполи и вјерника подно куполе, у наосу, у чијем се централном дијелу налази полијелеј. Својим усмјереним и појачаним свјетлом током богослужења полијелеј истиче кључне поучне тачке фрескописа, те тако претвара читав храм у мапу спасења. Свјетлост с небеса пресијава се на доминантно плаве и златне (некада златним љуспама обложене) фреске, прелазећи из двије у три просторне димензије. Више хиљада фрескописаних ликова, који сачињавају преко двадесет сценских цјелина, скупа с лозом Божјих помазаника Немањића на тај чудесно очигледан начин учествују у богослужењу, а вјерни, макар били неписмени, спознају овај својеврсни ,,космограм“ и дан-данас.
Услед неријетко агресивног и извитопереног секуларизма, који одриче религији сваки облик научности, рекосмо да може дјеловати необично употреба очигледних дидактичких средстава вјерске наставе. Но свеједно, или упркос томе, полијелеј се ,,ипак окреће“.
 
Литература: Енциклопедијски рјечник педагогије, 1963; Очигледна настава у теорији и савременој пракси, мр Александар Јанковић, 2009.
 
Извор: Журнал.ме

Протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, говорио је у Јутарњем програму Телевизије Прва на тему еутаназије, смрти и хришћанског схватања достојанства човјека.

Он је нагласио да разговор о смрти не треба схватати као нешто мрачно, јер је смрт природни и неизбјежни дио постојања сваког човјека.

„Смрт није негативна појава сама по себи, она је саставни дио живота. Од првог тренутка рођења човјек иде ка часу свог упокојења. И долазак на свијет и одлазак са свијета су у власти Онога који нам је дао живот“, истакао је главни и одговорни уредник радија ,,Светигора“.

Подсјетио је на древне црквене пјесме у којима се говори о страхоти смрти, али и на хришћанску наду у вјечни живот.

Навео је и ријечи једног добротвора који је казао да су „гробови врата кроз која сваки рођени мора проћи“, наглашавајући да је блажен онај који тај праг пређе са чистом вјером.

Говорећи о друштвеним расправама о еутаназији, отац Никола је нагласио да Православна црква не прихвата ни активне ни пасивне облике убрзавања смрти.

„Сваки облик убијања или самоубиства, био активан или пасиван, није прихватљив. То лишава човјека његовог достојанства и обесмишљава дар живота“, поручио је.

Подсјетио је да се у тренутку смрти открива „коначан суд човјековог живота“, због чега је живот до природног краја.

Осврћући се на дилему да ли се одустајање од лијечења може сматрати еутаназијом, отац Никола је истакао да таква поједностављења нису исправна.

Навео је бројне случајеве у којима су љекари давали безнадежне прогнозе, а болесници су након престанка терапије ипак живјели годинама. Одбијање захтјевне операције или тешке терапије, како каже, не мора да значи жељу за смрћу, већ „потребу да се сачува достојанство живота и тијела“.

Отац Никола подсјетио је и на реакцију Грчке православне цркве која је, још око 2000. године, снажно устала против законских модела који промовишу еутаназију.

Објаснио је да у јавности постоји забуна о разлици између Божије воље и Божијег допуштења.

„Ако неко има инфаркт, па кажемо: ‘То је Божија воља, пустимо га, нека Бог одлучи’, то је погрешан и поједностављен приступ. Црква никада није била против медицинске науке. Међу светитељима има и љекара – Свети апостол Лука, Свети Козма и Дамјан, а у наше вријеме дивни Лука Кримски, који је био и љекар и исповједник“, нагласио је он.

Отац Никола Пејовић је подсјетио на драматичне моменате из времена пандемије корона вируса, када су многи људи умирали у изолацији, без породице и ближњих.

„То је једна од најстрашнијих ствари коју је та епоха донијела. Људи су одлазили сами, без руке ближњега, без утјехе. Љекари са прве линије фронта свједоче да је тај осјећај усамљености често утицао на исход болести“, рекао је.

Оцијенио је да је тај модел изолације допринио даљој дехуманизацији друштва и пораста индивидуализма, који онда доводи и до лакшег прихватања идеја попут еутаназије.

У завршном дијелу излагања, отац Никола је поручио да је човјек биће заједнице и да ни радост ни туга нису потпуне, ако се не дијеле са другим.

„Одлука да се себи одузме живот или да се изабере такозвана ‘блажена смрт’ није само одустајање од живота, већ негирање човјека као бића створеног за заједницу. Човјек није само оно што се види – он је носилац вјечног достојанства, личности и логоcности.“

свештеник Павле Божовић

https://mitropolija.com/2025/11/25/protojerej-nikola-pejovic-o-eutanaziji-smrt-nije-kraj-vec-trenutak-istine-i-susreta-sa-bogom/

„Смирење има много страна и много особина. Ипак, тешко га је разумети само теоријски, без личног искуства: исувише много ствари људи погрешно сматрају за смирење.

Спремност да се човек одрекне своје личности, да увек пристаје на све, пасивност, малодушност, па чак и кукавичлук – све то понекад људи називају смирењем. Неки на тај начин лако оправдавају своје слабости, уздижући их на ниво најузвишеније врлине, док други, разумевајући смирење на исти начин, унижавају га и не желе чак ни да чују да у смирењу може бити нешто добро.

Али постоји један предивни пример који може да нам помогне да ипак схватимо смирење мало боље, да на њега погледамо из угла који ће нам дозовлити да увидимо његову мудрост, лепоту, достојанство и снагу. И чак – могућности које се скривају у њему.

Ради се о догађају из живота оснивача џудоа, Џигоро Кана, који сам већ негде помињао у другом контексту.

Према његовом сопственом сведочанству (или је у питању предање о њему – није толико ни важно), једном приликом је он посматрао како су се пахуље снега који је снажно падао,  спуштале грану дрвета – на танку, еластичну. Под тежином снега се грана послушно повијала све ниже и ниже ка земљи. Повила се у тој мери да снег већ није могао да не склизне са ње на земљу. Ослобођена, грана се поново исправила и подигла навише.

Џигоро Кано је, како се прича, из те еластичности која обезбеђује победу, извео принцип џудоа. А за нас је овде важније, без сумње, нешто друго: задивљујућа снага смирења која попушта под притиском, али нам не дозвољава да се сломимо. Смирења које унапред види победу – не у жестоком отпору, не у грубој борби, већ у спокојном, разумном трпљењу, у лепоти кротког и мирног духа.

Овај „механизам“ најбоље делује онда када је човеково главно стремљење – ка небу, ка Богу. Када је, пак, човек више заокупљен земаљским стварима, а вечност није ништа више до лепе апстракције, онда… онда може и да не делује.

Међутим, тада ни много других ствари неће деловати“.

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.

Превео Станоје Станковић

извор

„Христе мој, питао си ме зашто плачем.
Исцијепала ми се одјећа, пробушиле су ми се ципеле, изашли ми прсти напоље и патим.
Смрзавам се, сада је зима. Синоћ сам отишао код газде, али ме је отјерао.
Рекао ми је да пишем у моје мјесто, да ми пошаљу оданде.
Христе мој, толико времена радим, а нисам послао ни грош мајци…
Шта да радим сада, како да се снађем без одјеће?
Крпим, крпим, па се опет исцијепа.
Опрости ми што Те узнемиравам.
Клањам Ти се и молим Те, слуга Твој Анастасије.“

Узео је једну коверту, пресавио писмо и ставио га унутра.
Споља је написао:
„ Прима: Господ наш Исус Христос, на Небеса“.

Ујутру је изашао из своје собе да оде у пошту.
Помислио би човјек да ће му се тамо сви службеници смијати!
Али Бог има своје тајне стазе.
Није оставио свога вјерног слугу.

Чим је изашао на улицу, срео га је један комшија трговац, који је посебно волио Анастасија.
Случајно је и он ишао ка пошти.
Упита Анастасија:
— Куда идеш тако рано?
— У пошту да пошаљем једно писмо.
— И ја у пошту идем. Немој да се мучиш, дај га мени, ја ћу да га пошаљем.
Анастасије му предаде писмо и врати се кући.
Комшија се зачуди - коме то дијете шаље писмо?
Погледа коверту да види примаоца:
„Прима Господ наш Исус Христос, на Небеса“.
Одмах је све разумио.
Отворио је коверту и прочитао писмо.
Неописиво се потресао, гануло га је.
Када је завршио своје дневне послове, отишао је и купио одјећу и ципеле.
Сложио их у један пакет и на њега написао:
„Од Христа Анастасију“.
Када је Анастасије примио пакет, обрадовао се неизмјерно.
Био је увјерен да му је пакет послао Сам Христос.
Није ни посумњао да је Христос одговорио на његову молбу преко комшије.
Сузних очију заблагодарио је Христу.

Превео: о. Никола Гачевић

Ако тако често помињемо Христа, молимо се Мајци Божјој и светитељима, да ли су Анђели Божији мање присутни у нашим молитвеним сећањима? Ми их се сећамо само онда када их спомиње света Црква, а у остало време их већина од нас не спомиње и ретко им се обраћамо у молитвама.

А из Речи Божје видимо да анђели непрестано служе нашем спасењу заједно са светим људима, па се чак више радују и брину за њега него сами људи.

Христос се рађа, и уместо људи, који нису препознали време када је Спаситељ дошао к њима, који чак нису ни примили онога који „својима дође“ (Јн. 1, 11), Анђели славослове рођеног Богомладенца чудесном песмом, коју и ми сада са духовним страхопоштовањем понављамо: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“.

Крштава се Христос и након крштења побеђује ђавола у пустињи, опет не видимо људе који би помагали Христу, искушаваном у Његовом подвигу; уместо људи који су касније, желећи да подражавају Христовом подвигу, масовно одлазили у пустињу, сада поново једино Анђели служе Христу (Мк. 1, 13).

Христос страда у Гетсиманском врту, док Његова душа тугује до смрти и он се моли до крвавог зноја, опет око њега нема људи који деле његову тугу, само га Анђели бодре (Лк. 22, 43); чак и најближи ученици, Петар, Јаков и Јован, спавају тврдим сном, по речима старозаветног псалмопојца о Христу: „Увреду очекиваше душа моја и муку; и очекивах сажаљивача, и не беше (га), и тешитеља, и не нађох (га)“ (Пс. 68, 21). Истина, Петар жели да подигне мач у заштиту Христа, када је дошло време да буде предан у руке грешника, али Христос, који је пострадао од људи, није тражио такву помоћ, имајући могућност да се избави, имајући „више од дванаест легиона анђела“ (Мт. 26, 51 – 53).

И сведоци Његовог славног васкрсења били су једино Анђели, они благовесте о васкрсењу ученицима који су се разбежали од страха и заборавили све Његове речи.

А како су тек непрестана и превасходна деловања Анђела у нашим животима! Јер они истрајно желе да „завире“ (1Пет. 1: 12) у тајну нашег спасења, они као чувари окружују свакога од „малих овијех“, радују се због сваког грешника који се каје, више него због деведесет и девет праведника, који немају потребу за покајањем; за њих Господ устројава трпезу духовног весеља (Лк. 15: 6 – 7, 23, 32), као за Своје најближе пријатеље, када неко од људи, слично блудном сину из јеванђелске приче, мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се. Од њих Господ жели да састави једну Цркву са нама, земаљску и небеску, да нас начини пријатељима и сажитељима Анђела. Ради тога је и сишао на земљу, да би на раме Своје узео заблуделу овцу – људски род и сјединио је са Анђелима, попуњавајући људима саборе Анђела, отпале заједно са сатаном. И ето, без обзира на тако блиско и непрестано учешће Анђела на делу нашег спасења, испуњено тако великом и брижном љубављу, ми их тако мало поштујемо. Ипак, света Црква нам непрестано напомиње о њима. Не само да је данашњи светли празник, као и друге празнике нарочито посветила прослављању небеских сила, већ нам и свакога дана предлаже различите молитве Анђелима, сваки понедељак нарочито посвећује њиховом прослављању и искању њиховог молитвеног заступништва. Очигледно, будући да смо тела, већином уперујемо своје телесне очи, прикивамо очи самога срца само за приземно и видљиво; због тога заборављамо на небеске бестелесне силе и готово да уопште не молимо њихово молитвено заступништво и помоћ, коју су они као слуге спремни да нам дају, заборављајући своју небеску величанственост и славу.

Али како само велику штету нашем духовном животу доноси то што ми тако ретко улазимо у духовно заједничарење са небеским Анђелима. Јер за човека који стално живи у низинама, испуњеним штетним испарењима, неопходно је да се са времена на време пресели на висине са чистим планинским ваздухом, чак се лечење болести често и састоји једино у томе, да човека пошаљу да удише здравији и чистији ваздух.

Ми живимо у доњој земљи приземних, животних страсти, удишемо њихова штетна, отровна испарења, често се усмеравајући ка низинама и безднима греха и како нам је само неопходно да чешће удишемо горњи, небески ваздух чисте светости, којом Анђели непрестано дишу. И не само то, јер ми, обложени тешким, лењивим, немоћним и подложном страстима телом, тако смо слаби, тако побеђивани телесним страстима, да без борбе уступамо сваком налету страсти на наше душе. Анђели пак имају велику духовну снагу, веома су покретни на добро, лако долазе тамо где очекују њихову помоћ! И стога је заиста неопходно чешће им узносити молитве које предлаже света Црква: „Поревнујмо Анђелском животу и мисли уперимо ка висини и с њима духовно опевајмо Господа“! Зато су свети угодници Божји у своме уму увек представљали анђеоски начи живота као савршени образац подражавања и на самом делу су им се уподобљавали, постајући „анђели у телу“.

А како је тек неопходна помоћ Анђела у борби са духовима злобе! Јер ова борба „није против тела и крви“ (Еф. 6, 12), односно не са немоћним људима попут нас, већ са од нас силнијим и покваренијим духовима злобе, који су увек и на сваки начин спремни да нам невидљиво науде. Како пак, не прибећи помоћи небеских сила на челу са њиховим Архистратигом, кроз кога је чак и сами сатана свргнут с неба као муња (уп. Лк. 10, 18)? Тешко нам је да директно узиђемо на ту неизмерну духовну висину, на којој пребива сами Бог, првоначална Светлост, а ето, Господ је створио Анђеле, „другу светлост“, пројављујући их као посреднике, међу ниво, коме нам је далеко лакше да се приближимо, будући да и ми носимо образ Божји. Анђели су свакако духовна бића, али су ипак створени и ближи нама, и нама телеснима је лакше да подражавамо њима него непосредно Самоме Богу, Свесавршеном, Најчистијем Духу.

Лакше је узићи на релативно нижи ниво, у лествици постојања, на чијем врху је Сами Господ у слави.
Можда ће неко рећи: шта ће нам помоћ Анђела, када имамо Самог Христа Бога, Његову Пречисту Матер, Богородицу, часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима? Зар они нису свесилни и зар нам не могу помоћи? Зар је недовољна помоћ Христа који се обукао у наше тело да би и Сам био искушан и помагао нама који смо искушавани (Јевр. 2, 18; 4, 15)?

Да, али Христос се јавио у нашем телу ради тога да би, снисходећи нам, тиме нас следствено лакше узвео на висину небеског Анђеоског живљења. Он зато није ни остао на земљи у телу, већ се вазнео, да и ми „мислимо о ономе што је горе, а не што је на земљи“ (Кол. 3, 2). И Мајка Божија је након смрти вазнесена са телом ка Своме Сину и Богу „у небесна и Наднебесна“, а у време живота на земљи, живећи у храму и припремајући се да постане сместилиште Бога невидљивог, није ли боравила у друштву Анђела? Сећајмо се да „тело и крв“ не могу да наследе Царство Божије и да ће се наше тело након васкрсења изменити, постаће „духовно“, да би постало саучесник Царства Небеског (1Кор. 15, 44, 50). Дакле и живот Исуса Христа у телу на земљи, као и Мајке Божје, напомињу нам како је неопходно стремити општењу са анђеоским светом. Свакако да је Христос моћан да нам помогне, али спасавајући бића, обдарена слободом, не уводи их насилно у Своје Царство, него хоће да они употребе и силе своје слободне воље да би ушли у њега, да би сами, узајамно помажући једни другима у овим силама, садејствовали изграђивању Небеског Царства. А како се управљати у овој борби за Царство Христово без учешћа најузвишеније и јаче војске небеских сила?

Чешће и силније призивајмо помоћ Анђела, да би се у заједници са њима наш дух олакшао од телесних страсти које нас чине отежалим и вуку нас ка земљи, да би се слично лакше било привучено сличним на висину, да би смо се довољно укрепили и одржали на тој висини и да гледајући горе не би смо били повучени у бездан, где су горчином сопственог отрова страсти упали демони и људи који су им се уподобили.

Извор: Манастир Подмаине

„Ко је и шта је она? / Згуснуто слово или неувенљив цвијет / Осмjех неба / Нада саткатна од планинског жубора / и мириса покошених трава / ткање сеоске ткаље / у које се уткива тихи повjетарац / и пољски цвијет. / Смирај сунца / јутарњи славујев пој / Крвава бајка / из дубина крик! / Прворођена, задахнута дахом Божијим / изаткана у дубинама земље / ослобођена свjетлошћу сунца / Сверодна мајка која рађа / и остаје дјева / стара колико свијет / обнављање свега чега се дотакне / наш стид и наша чистота / и пјесма наша / најмилија сестра Владике Рада / вјечито дјетињство / и помиловање наше!“

(Митрополит Амфилохије „Десанка Максимовић“, из збирке песама У Јагњету је спас)

Упуштајући се у тумачење религиозног у стваралаштву одређеног писца ми покушавамо да одгонетнемо пишчев однос према религији и задиремо у оно најдубље „Постоји ли Бог?“ код тог писца и уколико постоји какав је тај однос. Десанкина дуговечност читавом њеном опусу даје посебну шареноликост. Тако можемо уочити да се стваралаштво пре комунизма, за време комунизма и након комунизма, разликује по много чему. Ипак, морамо приметити да је, без обзира на санкције које је трпела, а тиме је и трпела њена религиозност, она ипак једна од оних која је дато искушење искористила да своју религиозност продуби. Исконска, здрава, изворна, исповедна религиозност једне жене, одрасле у патријархалној породици (чија су чак четири колена са мајчине стране били свештеници) може се уочити на почетку њеног стваралаштва.
Њена религиозност је баш она за коју често чујемо да је спутавана и укидана, а недостатак баш такве вере оставља велики траг и прави дисконтинуитет у развоју духовности код Срба. Тада је однос са Господом био личан, са Њим се разговарало, Њему се предавала душа без остатка. Акценат није био на форми, начину (ипак је могуће уочити завидан степен знања о вери), већ на осећању припадања Њему, Његовој свемоћи и личном осећању пролазности и немоћни. У песми „Спознање“ (објављена 1930. године) песникиња се обраћа анђелима јер, како и сама каже, није достојна да изађе пред Њега: „О анђели прозборићу уздрхтале речи/ никад нисам осетила шта је вера права/ ни дубоко побожно надахнуће/ никад веровала у светлост ову, прегршт заборава. Мислила сам све као поноћ тамна засуће.“
Лирски субјект вапи за истинским покајањем и потребом да се преобрази, преуми, да у свој живот, у своју душу унесе истинску радост живота. Како на једном месту каже Свети Владика Николај: „О Господе без Тебе се ни покајати не можемо.“ Десанка баш такав осећај износи: „И никад не осетих правог покајања, знам сада опроштај мени бити неће.“ И након тога закључује: „Изгубила сам, изгубила, на земљи душу/ што је из руку анђеоских примих/ и златну детињу наду, знам испред Бога стаће херувими, да грешној мени Његовом лицу прићи не даду.“ Јасно истицање али и познавање хришћанства могло се препознати и из термина које користи. Морамо да приметимо тачност при одабиру речи, па тако не чуде наслови песама „Кајање“, „Помилуј Боже“, али и честа употреба речи „измирење“, „покајање“, „благовести“.
Период комунизма утицао је и на њено стваралаштво. Комунизам је санкционисао сваки облик, па чак и сваки термин која припада Православљу. Што је личност била образованија (а знамо да је она била професор), истакнутија и утицајнија, то су санкције биле веће. Тако данас знамо да је она проглашена за државног непријатеља, само зато што је у листу заслужних Срба уврстила Владику Николаја и оца Јустина Ћелијског. Поред тога, била је удата за Руса, Сергеја Сластикова, што је њу директно сврставало у ред русофила, а у доба након Информбироа то није било пожељно. Она тада не одустаје од писања, наставља са својим стваралачким радом, премда морамо приметити да преовладава поезија за децу, родољубива поезија, идилична поезија, поезија о словенским боговима. Ипак, успева да разуме да вера може да буде експлицитна, видљива, наметљива, али да може и да буде она вера апостола Јована, вера у којој је љубав изнад сваког закона. Захвалност Творцу за све што је створио, описивање најтананијих осећања, идући од заљубљености до смрти вољене особе, па и смрти детета, величање па и чување од заборава тешких догађаја који су погодили нашу земљу, били су део баш њене поезије. Православље се није помињало. Међутим, како је време пролазило, како је она стицала још већу зрелост и смелост, тако се полако поново уочавају пупољци њене вере са почетка стваралаштва. Тако 1964. године објављује збирку песама „Тражим помиловање“, као критику Душановог законика у коме нису важили исти закони за властодршце и сиромашне себре. Тада се смело, на корицама једне збирке песама нашла реч „Помиловање“. Песма „О пореклу“ из поменуте збирке почиње речима: „Ја знам ко сам/ по звону/ што са задужбина немањићких пева“. Две деценије спровођења комунистичког режима са јасним усмерењем на санкцију религије, довеле су до изражене потребе за уметношћу. Следи период интензивног развоја за већину уметности код нас, снимање филмова, писање поезије и прозе, сликање, па и превођење. Јасан је притисак од стране интелектуалаца упућен режиму, па и данас имамо аутограф из 1973. године Десанкине песме „Грачаница“: „Грачаница, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса везнети, као Богородице Милешеве и Сопоћане“ или „да бар светитељи с твог иконостаса немају наших неимара руку, ни анђели Симонидино лице“. Потпуно јасно изношење свести о православном, па и личне вере и настројења одзвања у речима: „Грачанице, да си нам бар јабука, да те можемо ставити у недра“.
Довољно је само погледати неке од наслова збирки песама које су објављене у периоду последње деценије комунизма од 1983. до 1992. године: „Слово о љубави“, „Међаши сећања“, „Михољско лето“, „Небески разбој“ и закључити да је извесна слобода у јавном исповедању вере заиста наступила. „Прадедови нам знани и незнани/ често су је држали у руци, и читали из ње по хиљаду пута/ речи не сасвим јасне, и зато лепе: „Исаије ликуј…/Вјечнаја памјат…/Отче наш, иже јеси“…“ (Дедовски требник, 1983).
Говорећи о религији у стваралаштву уметника, остајемо запитани да ли је Господ прихватио тако умножене таленте? Да ли је љубав којом одише њена поезија заиста потрла сваки закон? Као и, хоће ли Господ помиловати ону која је за свога ближњег „Тражила помиловање“?

Александра Мијаиловић,
професор српског језика и књижевности

Извор: Жички благовесник