Постоји једноставна истинита прича о посљедњим данима живота Достојевског од стране његове одане, вољене жене, Ане Григоријевне. У ноћи 25. јануара Достојевски је патио од плућне хеморагије (крварење). Око 5 сати по подне крварење се поновило. Усплахирена, Ана Григоријевна послала је по доктора. Када је доктор почео да слуша и лупка пацијента по грудима, крварење се поновило тако јако да је Фјодор Михајлович изгубио свијест. „Када је дошао к себи“, пише Ана Григоријевна у својим Мемоарима, његове прве ријечи упућене мени биле су: „Ања, молим те позови одмах свештеника, желим да се исповиједим и причестим!..“
„Иако је доктор почео да увјерава да нема посебне опасности, али да бих смирила пацијента, испунила сам му жељу. Живјели смо у близини Владимирске цркве, а позвани свештеник, отац Мегорски, је за пола сата већ био са нама . Фјодор Михајлович је мирно и добродушно  дочекао свештеника, а након дуге исповијести и причешћа, када је свештеник отишао и ја сам са дјецом ушла у радну собу да честитам Фјодору Михајловичу примање Светих Тајни. Он је благословио мене и дјецу, молећи их да живе у миру, воле једни друге, воле и пазе на мене. Фјодор Михајлович ми се захвалио на срећи коју сам му пружила и замолио је да му опростим ако ме на било који начин узнемирио... Доктор је ушао, положио пацијента на диван, забранио му и најмањи покрет и разговор и одмах затражио да пошаљу по два љекара А.А. Пфајфера и професора Д.И. Кошлакова, са којима се мој муж понекад консултовао... Ноћ је прошла мирно. Пробудила сам се око седам сати ујутру и видјела да мој муж гледа у мом правцу. „Па, како се осјећаш, драги мој? упитала сам, нагињући се ка њему.
„Знаш, Ања“, рекао је Фјодор Михајлович полушапатом, „не спавам већ три сата и стално размишљам, и тек сада јасно схватам да ћу данас умријети...“
„Драги мој, зашто то мислиш“, рекох у страшној стрепњи, „сада ти је боље, крв више не иде... Забога, не мучи се сумњама, још ћеш живјети, увјеравам те ..."
"Не, знам, морам да умрем данас. Упали свијећу Ања, и дај ми Јеванђеље"
Он је сам отворио свету књигу и замолио да прочитам: отворио је Јеванђеље по Матеју,  3,глава, ст. 14-15. („А Јован брањаше му говорећи: ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? А Исус одговори и рече му: остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду. Тада Јован остави га“). Око 19 часова крварење се наставило, а у осам и тридесет осам минута Ф.М. Достојевски је умро (28. јануара 1881).

Из књиге И.М. АНДРЕЈЕВА „Есеји о историји руске књижевности XIX  вијека”. Џорданвил, Њујорк, 1968, стр. 207-208.

извор

Дана када је Солжењицин ухапшен — 12. фебруара 1974. године — објавио је текст „Не живети у лажи“. Већ сутрадан био је протеран на Запад, где је дочекан као херој. Тај тренутак означава врхунац његове славе. Солжењицин изједначава лаж са идеологијом — са илузијом да се људска природа и друштво могу прекројити по унапред задатим шаблонима. А његова последња реч, пре него што је напустио домовину, позива совјетске грађане да, као појединци, престану да сарађују са лажима режима. Чак и најплашљивији могу направити тај најмање захтеван корак ка духовној независности. Ако многи крену тим путем тихог отпора, цео тај нечовечни систем ће се затетурати — и срушити.

НЕ ЖИВЕТИ У ЛАЖИ!

Било је времена кад нисмо смели ни шапатом да се огласимо. А сад ево — пишемо и читамо „самиздат“ (рус. тајно умножавани забрањени текстови), окупљамо се по пушионицама истраживачких института и отворено се жалимо једни другима на све што они муљају и у шта нас све гурају. Ту су те лудачке хвале за наше походе у свемир, док нам је кућа у рушевинама и сиромаштву; ту су те подршке удаљеним дивљачким режимима, распиривања грађанских ратова и неразумног уздизања Мао Це Тунга (и то још о нашем трошку!) — а на крају ће баш нас послати против њега, и мораћемо да идемо, јер шта ће нам друго преостати? А они суде коме хоће, здраве проглашавају душевно болеснима — и увек су то „они“, док смо ми — немоћни.

Приближавамо се самој ивици пропасти; већ нас је захватила општа духовна погибија, а она физичка тек што није планула да прогута нас и нашу децу — док се ми и даље, кукавички, смешкамо и успутно мрмљамо:

„А шта ми можемо да учинимо? Немамо снаге.“

Толико смо се безнадежно одрекли своје човечности да смо, за ситне погодности данашњице, спремни да се одрекнемо свих начела, своје душе, свега што су створили наши преци и свих изгледа наших потомака — само да не пореметимо свој бедни, привидно удобан живот. Изгубили смо снагу, понос, занос. Не плашимо се ни опште нуклеарне смрти, ни трећег светског рата (можда ћемо се, ето, сакрити у неку пукотину), али се бојимо једино — да заузмемо грађански став! Једина нам је нада да не одступимо од стада, да се не усудимо кренути сами, јер бисмо могли изненада остати без белог хлеба, грејања и без дозволе за боравак у Москви.

Добро смо усвојили поуке које нам је држава годинама усађивала у свест: одавно смо помирени и задовољни њеним начелом — да човек не може побећи од своје средине, од друштвених прилика; оне нас обликују, јер: „битак одређује свест“. Шта ми имамо с тим? Ми, кажу, ту ништа не можемо.

Али можемо — све! Чак и ако се тешимо и лажемо сами себе да није тако. Нису „они“ ти који су криви за све, већ ми сами, само ми!

Неко ће узвратити: Али, заиста, ништа се не може учинити! Запушили су нам уста, нико нас не слуша, нико нас ништа не пита. Како да их натерамо да нас чују?

Немогуће је натерати их да се предомисле.

Најприродније би било једноставно их не бирати поново — али у нашој земљи нема избора, нема ни поновног гласања. На Западу постоје штрајкови и протестни маршеви, али ми смо превише застрашени, сувише се бојимо: како то — тек тако оставити посао и изаћи на улицу?

Сва она судбоносна средства којима се Русија служила у својој бурној историји прошлог века данас су за нас још мање прихватљива. Заиста, не треба им се поново враћати! Данас, када су све секире већ посекле све што су имале да посеку, када је све што је посејано већ дало свој плод, можемо јасно видети колико су били заблудели, опијени и изгубљени они надмени младићи који су, кроз терор, крваве устанке и грађански рат, желели да створе праведну и срећну земљу. Не, хвала вам, оци просветитељства! Сада знамо да подлост средстава рађа подлост резултата. Нека нам руке остану чисте!

Дакле, да ли се круг затворио? Зар заиста нема излаза? Зар нам једино преостаје да пасивно чекамо — можда ће се нешто само од себе догодити?

Али не — ништа се само од себе неће расплести, ако ми сви, из дана у дан, настављамо да прихватамо, величамо и учвршћујемо, и ако се бар не одмакнемо од његове најслабије тачке — од лажи.

Када се на мирно људско постојање обруши насиље, оно наступа самоуверено, с лицем које пламти од самопоуздања, развија своју заставу и узвикује: „Ја сам Насиље! Склоните се с пута, помакните се — све ћу вас смрвити!“ Али насиље брзо слаби; прође само неколико година — и више није тако сигурно у себе. Да би се одржало, да би изгледало прихватљиво, оно ће неизоставно призвати у помоћ свог савезника — Лаж. Јер насиље нема чиме другим да се покрије сем лажи, а лаж може опстати само уз насиље. И не спушта насиље своју тешку шапу сваки дан, нити на свако раме; али од нас захтева само једно — да се покоримо лажи, да свакодневно учествујемо у обмани, и то му је довољно као доказ наше оданости.

И управо ту, у нашем одбијању, налазимо најједноставнији и најприступачнији кључ нашег ослобођења: лично неучествовање у лажи! Чак и ако је све покривено лажима, чак и ако све стоји под њиховом влашћу, одупримо се најмањим гестом: нека њихова владавина не опстаје захваљујући мени!

И ово је начин да пробијемо привидне окове наше пасивности — најлакши пут за нас, а уједно најразорнији за Лаж. Јер када се људи одрекну лажи, лажи једноставно престају да постоје. Као паразити, оне могу опстати само када се привежу за појединца.

Од нас се не тражи да сами изађемо на трг и викнемо истину, да наглас кажемо оно што мислимо — то је застрашујуће и томе још нисмо дорасли. Али хајде макар да одбијемо да говоримо оно што не мислимо!

Ево пута који је најлакши и најприступачнији за нас и за наш дубоко укорењени, готово органски кукавичлук. Много лакши него (страшно је и изговорити те речи) грађанска непослушност у Гандијевом стилу. Наш пут мора бити овај: никада свесно не подржавати лаж! Када разумемо где лаж почиње (а многи ту линију виде различито) — одмакнимо се од тог гангренозног руба! Немојмо изнова да лепимо опалу крљушт Идеологије, не скупљајмо њене распаднуте кости, не крпимо њен распаднути плашт — и бићемо запањени колико ће се брзо и беспомоћно лажи саме од себе осути, а оно што је било суђено да буде нагo, показаће се као такво пред светом.

И зато, савладавши своју страшљивост, нека сваки човек изабере: хоће ли остати свестан слуга лажи (да се разумемо — не по природи, него да би обезбедио живот за своју породицу, да би васпитао децу у духу лажи!), или је дошло време да се усправи као поштен човек, достојан поштовања своје деце и својих савременика?

И од тог дана нека он:

• Не напише, потпише, нити на било који начин објави и једну једину реченицу која, колико он види, искривљује истину;

• Не изговара такву реченицу — ни у приватном, ни у јавном разговору, нити да је прочита с папира, нити да је изговори у улози васпитача, агитатора, учитеља или глумца;

• Нека у сликарству, вајарству, фотографији, техници или музици не приказује, подржава или преноси и једну лажну мисао, и једно искривљење истине — онако како је сам поима;

• Нека у писму, нити у говору не цитира ниједан „водeћи“ навод ради додворавања, осигуравања или успеха на послу — осим ако у потпуности не дели наведено мишљење и верује да се оно савршено уклапа у дати контекст.

• Нека не буде приморан да учествује у демонстрацијама или збору који је противан његовој жељи и његовој вољи; нека не узме у руке нити подиже транспарент или паролу у коју не верује потпуно.

• Нека не подиже руку приликом гласања за предлог који искрено не подржава; нити да гласа — ни јавно, ни тајно — за кандидата кога сматра сумњивим или недостојним;

• Нека не буде приморан да присуствује састанку на којем се очекује унапред режирана и искривљена расправа;

• Нека одмах напустити седницу, збор, предавање, представу или филм чим чује да говорник изговара лаж, идеолошко празнословље или бесрамну пропаганду;

• Нека се не претплаћује, нити купује у продавници новине или часопис који искривљује или прикрива стварне чињенице.

Ово ни у ком случају није потпун списак могућих и нужних начина избегавања лажи. Али онај ко почне да очишћује себе, прочишћеним оком ће лако уочити и друге могућности.

Да, у почетку ће бити неправде. Неко ће привремено морати да изгуби посао. За младе који желе да живе у истини, живот ће у почетку постати знатно тежи, јер су и њихови испити и лекције прожети лажима, па ће бити приморани да бирају. Али за онога који жели да буде поштен више нема заобилазног пута: ни за један дан, ни у најсигурнијем техничком занимању, не може избећи ниједан од ових избора — који се мора направити: или у корист истине или у корист лажи; или у корист духовне независности или пак духовног ропства.

А онај који нема храбрости да одбрани ни сопствену душу — нека се не хвали својим напредним ставовима, нити својим положајем академика, признатог уметника, угледног грађанина или генерала. Нека себи јасно каже:

Ја сам стока, ја сам кукавица, тражим само топлу собу и пун стомак.

За нас, који смо се са годинама уљуљкали, ни овај најумеренији пут отпора неће бити лако отпочети. Али колико је то ипак лакши од самоспаљивања или чак штрајка глађу: пламен неће обухватити твоје тело, очи ти неће искочити од врелине, а твоја породица ће увек имати бар комад црног хлеба и чашу бистре воде.

Зар нам један велики европски народ, који смо издали и изневерили — Чехословаци — нису показали како се човек може супротставити тенковима голим грудима, ако у њима куца достојно срце? То, можда, неће бити лак пут, али је најлакши међу онима који су нам преостали. Није лак избор за тело, али једини могућ за душу. Не, неће то бити лак пут — али међу нама већ има људи, десетине њих, који се годинама држе свих ових начела, који живе у истини.

И зато: не морамо ми бити први који ће кренути тим путем — довољно је да им се придружимо! Што нас више крене заједно, што нам редови буду гушћи, то ће нам свима овај пут бити лакши и краћи. Ако нас буде на хиљаде — неће моћи да изађу на крај с нама, неће моћи ни да нас додирну. Ако нас буде на десетине хиљада — више нећемо препознати своју земљу!

Али ако се уплашимо и узмакнемо, онда престанимо да се жалимо што нам не дају да дишемо — јер то сами себи чинимо! Тада се само покоримо и сакријмо, док нам другови биолози не приближе дан када ће моћи да читају наше мисли и мењају наше гене. А ако и од тога узмакнемо — онда смо безвредни, безнадежни, и о нама Пушкин с горчином пита:

Зашто стадима нудити ослобођење?

Њихово наслеђе у сваком поколењу —

јарам с звечкама и бич.

Александар Солжењицин

12. фебруар 1974. год.

извор

Због чега је названа иконом над иконама?

Свака икона има за циљ да визуелно прикаже компликоване филозофске појмове. Посебно је то карактеристично за православне иконе, али и међу њима „Тројица“ Андреја Рубљова заузима посебно место, представљајући заиста јединствен феномен. Монах-иконописац је успео не само да изрази једну од најважнијих и најтежих за разумевање догми о јединству три лика Божја, него и да то учини на највишем уметничком нивоу. Богослови сматрају да је у овој икони сублимирана хришћанска представа о Богу и љубави.
Историја иконе нераскидиво је везана за Тројице-Сергијеву лавру, један од најважнијих православних манастира, који је основао Сергије Радоњешки. Сматра се да је икона „Тројица“ насликана у првој половини XV века (по мишљењу стручњака Третјаковске галерије, између 1422. и 1427. године). Наводно је ученик Сергија Радоњешког и други игуман манастира Никон тражио од Андреја Рубљова да наслика икону Свете Тројице „у част свог оца Сергија“ за тек саграђену Тројицку цркву манастира. Сматра се да је радионица Рубљова такође фрескама осликала читав Тројицки манастир.
Ово јединствено ремек-дело није само изузетно лепо, него у себи носи и теолошку дубину и богатство симбола. На једном сабору у Русији (1551.) овој икони дат је епитет “иконе над иконама”.
“Канон” икона Свете Тројице према којој се раде све репродукције је ремек-дјело Андреја Рубљова (1360-1430). О животу овога аутора не знамо много. Зна се да је живио светим монашким животом у манастиру Свете Тројице, 70 км североисточно од Москве. Андреј Рубљов је био духовни син Сергеја Радоњешког који је уједно био најважнији реформатор монашког живота у Русији.
Композиција иконе приказује сцену из Библије, када су три анђела посетили Сару и Аврама (1. књига Мојсијева 18,1-33). Рубљов се концентрисао на приказивање фигура три госта. Порука дела је многострука. То је, између осталог, апел за јединство у време сукоба међу кнезовима. У исто време, то је израз религијског јединства у тројству (Отац, Син, Свети дух)
Интересантно је овде приметити како Авраму долазе три човека, а Аврам им се обраћа у једнини. Њих су тројица, али их Аврам види тако уједињене да му изгледају као једно. И они сами, иако су тројица говоре као један. Они су ходочасници у пролазу, а говоре с Аврамом као с пријатељем који треба знати њихове мисли и тајне. Аврам није видио Бога осим кроз ликове анђела, али с њим разговара.
Анђели – Гласници
Анђео значи гласник. Сваки од њих у својој духовној, али ограниченој и тиме малој нарави носи велику поруку из које ми људи можемо схватити: да смо љубљени од Бога, да смо средиште његове пажње, да смо важни у његовим очима. Преко својих анђела, Бог нам упућује своју реч и преко њих прима наше одговоре и наше молбе.
Имају ли ови анђели лице мушкарца или жене? Божји живот је комплетан, нема потребу за комплементарношћу као човеков живот. Живот Бога је љубав пуна и савршена, љубав снажна и кротка, љубав њежна и блага. У њему нема разлике која треба постојати између мушкарца и жене. Бог који даје живот је све, он је отац и мајка заједно. Због тога, онај који с њиме живи и ко га непрестано држи пред очима, постаје снажан као отац и њежан као мајка. Човек који љуби Бога, од њега добија пунину живота која испуњава празнине и недостатке нарави. Животи светаца нам то непрестано сведоче.
Геометријске форме
На самом почетку преношења Божје Речи на дрво, Рубљов пише ликове круга и троуглова. У самој икони ликови су постављени тако да чине кружницу. За њу се каже да је најсавршенији геометријски лик. Кружница нема ни почетка ни краја, зато симболизује вечност и савршенство нашега Бога. Кружница доминира читавом композицијом.
Бог је један, али ме сусреће на три различита начина. У кружници се налазе савршена три анђеоска лика који показују савршену љубав која нема почетка ни краја. Реципрочна љубав трију особа нема форму затвореног круга. Њихова љубав се отвара међу њима олтаром који има лик путира. Према том путиру су усмерени погледи. Према њему су усмерене руке анђела. Бог контемплира човештво које је симболизовано од квадратног стола и његовог подножја. Бог види како је то наше човештво изгубљено, жели га спасити. Види колико је изгладњело и жели га нахранити, види нас напуштене и узима нас у наручје.
Троугао који је постављен на површини стола а врх додирује врх главе Анђела у средини, тај једноставни геометријски лик нам говори да су троје у једном и једно у тројству. Овако круг и троугао се не виде, управо као што се не види ни Бог, који је свеприсутан, иако га ми не видимо.
Форма четвороугла се дотле види добро јер представља оно што је видљиво тј. све створено. Створење је разнолико и раздијељено, тако постоје и различите квадратне форме. Бијела квадратна површна која се не види у потпуности јер је заклањају кољена анђела, указује да земља прима и угошћује невидљиво небо. Наш се Бог не срами доћи на земљу, дати се угостити као ходочасник.
Осмороугаоник означава пунину осмога дана Господњег. Што се тада догађало? Кад је био осми дан? Након седмог и још увијек траје. Што се у њему догађа? Историја спасења у којој ми живимо и учествујемо.
Три путира
Велики путир који се може угледати у угловима ликова анђела представља како Отац и Дух Свети дају отеловљену Реч која стоји у средини.
Путир који се твори од столњака на којем се налази посуда с месом, а столњак додирују кољена анђела слика су Еухаристије која је центар гибања читаве кружнице.
Путир насликан на поду између постоља, представља простор где се може приступити и ући у дијалог љубави, препустити рукама Духа да нас обликују, пребивати у Божјој близини. Кољена су нам тада постављена до предњег дела олтара на којем се налази мали прозор. Он подсећа на то да се у сваком су олтару полажу реликвије мученика.
Али, ако проматрамо крила анђела ,онда су и она постављења у форми путира.
Симболи пастирских штапова и хаљина
Иако су сели за сто, анђели не одлажу своје ходочасничке штапове. Држе их у левој руци, спремни за устајање и наставак пута. Што нам то говори? Бог је увек у пролазу. Он пролази. Када пролази није наметљив, него му ми требамо посветити пажњу и гостопримство, иначе можемо пропустити прилике његовог пролаза.
Штапови на врху имају орнамент попут краљевског жезла. То нам говори да ми Бога можемо звати краљем, али се изнад свега према њему требамо опходити као према Краљу. Штапови су обојани у црвено, нису златни попут краљевских који су често пута симбол насилне моћи. Ови су црвени, што је боја мудрости која љуби, и то љубављу која је стрпљива. Такво је краљевање Божје.
Сваки је анђео оденут у тунику и плашт. Туника указује нарав. Плашт се за разлику од тунике код сваког анђела добро уочава и то одело представља и показује улогу, задатак, мисију и нарав. Сваком анђелу је једна од ових хаљина плаве боје, боје неба. То што сва три анђела имају хаљину плаве боје говори да је Бог један. Три анђела нам показују једнога Бога који нас љуби с три различита срца. Три нам анђела показују љубав Божју, заједништво трију Божанских особа.
Христос – прави човек
У центру се налази анђео одевен у одело снажних боја које привлаче поглед. Сав његов лик није видљив. Нижи део и ноге су му скривене бијелим столом који дели и сједињује све три особе. То нас подсећа да Сина Божјега његови савременици заправо нису никада у потпуности успели видети – схватити. Његова туника је широка свечана. Тамно црвене је боје која подсећа на проливену крв. Златни епитрахилон означава Христово краљевско свештенство. Епитрахилон нам говори да је Он примио сву власт од Оца. Он је Божанска особа и то нам потврђује боја плашта.
Овај нам анђео каже како је једна од Божанских личности – човек, и то прави човек од крви и меса, човек као ми, који може умрети попут нас. Тамно црвена боја нам говори о смрти човека који умире за љубав. Погледамо ли главу овог анђела видимо да је сва наклоњена према другоме и то нас просветљује о самој особи Оца. Син воли Оца, то се види по његовој отвореној спремности према Оцу. Син поклања потпуну пажњу речи коју му Отац упућује.
Отац
Анђео према којем Син гледа с понизним поштовањем, с предањем потпуним и пуним љубави помаже нам контемплирати Оца. Туника овог анђела је плава и скоро сакривена. Бога Оца нико никада није видео. За узврат има плашт у којем се прелијевају различите боје. Плашт сакрива интимност његове личности и објављује славу. Плашт представља сво Божје дело. Представља целокупно и величанствено створење. “И небеса славу Божју објављују” Свако Божје дело показује његову присутност, његову мудрост, његову љубав и његова невидљива савршенства.
У овом лику анђела имамо Оца који зна стварати, но више од свега он зна подржавати све створено својом љубављу. У овом лику можемо видети с којом пажњом и понизношћу он врши улогу Оца. Он је извор живота, његов први покрет је љубав којом благосливља земљу. Његова се рука благо уздиже према столу који представља земљу и благосливља је. Његова рука је усмерена према и Сину, који је пажљив и спреман. Сав лик Сина говори – “Ево ме долазим”. Проматрајући га, као да се чује вечни Амин према Вољи Божјој. И Син благосливља, он ради оно што види да Отац ради, јер “ко види Сина види и Оца”.
Дух Свети
Трећи анђео прихвата, признаје и наставља покрете љубави прва два анђела. Плава туника се добро види, јер је улога Духа Светога показивати и подстицати на веру у Бога, поучавати и подсећати на Реч (Ив 14,26), а његов зелени плашт говори да је Дух Свети онај који даје живот. Боја његовог плашта се шири према поду. Тиме се показује да његова свјетлост и његова топлина обавијају све, обнављају све на непрестану славу Божју. Дух Свети нас обавија и прожима када се попут Сина потпуно предамо Оцу, када попут Оца дајемо своју љубав људима.
Ако се затворимо и жалимо, ако се одбијамо предати, тада се затамњује наш поглед, а у срце се враћа жалост. Ова трећа Особа како нам показује њен покрет прихвата Вољу љубави коју Отац упућује Сину, а коју Син чини својом. Рука анђела живота је положена на сто – олтар и води према благослову двојице других анђела, води према одредишту. Дух Свети је онај који даје људима способност приметити љубав којом су љубљени. Његова свјетлост даје отворити људима очи да у Богу виде тату који их љуби. Његова снага испуњва људска срца да могу другима пренети оно што су видели.
Огледало
Из Светога писма знамо да Син Божји седи с десне Очеве. Како то да га Рубљов овде поставља с леве? Није превид или грешка, јер овде Рубљов следи св. Павла који каже да ми Божанску стварност видимо као у огледалу, а у огледалу се види на обрнут начин.
Изван круга
Изван круга и троугла, али у савршеној хармонији с њима, примећујемо ликове који имају улогу додати нешто овој поруци. Све створено које произлази из Божјих руку показује и траг је који упућује на његову лепоту, величину и љубав.
Иза главе Духа Светога видимо нешто недефинисано. Је ли планина, пламен, или замах ветра. Може бити планина, јер у тишини планине Дух говори и делује. Може бити и пламен јер је Дух Свети попут ватре. Он је као пламен који силази на главе апостола. Он је ватра која осветљава нутрину оних који је приме док не угледају љубав и њен смер. Он чисти и обнавља. Може бити и удар ветра, јер је Дух Свети попут ветра, не може се ухватити. Дух је замах ветра љубави, који носи. Ако се ја зауставим како би се дивио себи, излазим из динамизма удара љубави. Овај ветар дува према Сину, јер је он достојан пажње. Он је мета нашег разматрања и контемплације. Дух увек носи да гледамо Сина.
Иза Сина се налази зелено дрво, његова је крошња покренута Божанским вјетром. Аврам анђеле поставља под храст мамбре. Осим што овај храст симболизује дрво крста, оно овде постаје дрво живота из Раја, које производи плодове живота, а његови листови су лиек за сваку болест. Плод тога стабла је Исус Христос, а листови су сакраменти. Ветар Духа светога гура крошњу према кући и тако оријентише наш поглед према пребивалишту које је Отац припремио. Он ту отвара прозоре и врата како би нас прихватио. Ова кућа прима све људске синове који су постали Христова браћа и њој добијају љубав Очеву. Кућа није само дело Божје као што су то ветар и стабло, она се изграђује и људским трудом. Тако је Црква грађевина која је већ готова, али је још увијек у дорађивању и изградњи. И свако од нас је један живи камен.
Постоји ли место за нас
Како бисмо ми волели ослушнути и из близине видети што раде и што говоре њих Тројица. Ми се обично волимо неопажено приближити, онако са стране, али је немогуће ући у интимност њиховог заједништва од позади, јер нам крила анђела спречавају да ишта видимо или чујемо. Могуће им је приступити само од напред. Можемо стати само испред њих. Препуштени проучавању њихових погледа. Само то место ми допушта ући у дијалог љубави тројице анђела који говоре љубав и слушају љубав, ширећи је око себе.
Кад клекнемо у средину овог доњег путира, видимо да је то место из којег могу пити Сина Божјега, могу пити његову љубав сачињену од понизности и благослова. Док пијем, и ја постајем пиће које се троши попут зрна које жели донети род. Спуштајући поглед према кољенима видимо како она додирују олтар с прозорчићем кроз који су прошли сви они који су се истрошили и који су попут Христа дали свој живот. Прозорчић, као да нас позива и подстиче – кад су могли “ини и ине можеш и ти”…

извор

– Постоје ли нормални страхови?
– Наравно. Страх је, уопште говорећи, веома важно за прилагођавање. Захваљујући њему сва бића, и човек и животиња, избегавају опасности.
– Како знати да се у страху појавило нешто патолошко? Рецимо, човек је већ узео кредит и десило се нешто, те је могуће да остане без посла. Дакле, постоји реалан ризик да ће човек имати проблем с враћањем кредита и да неће моћи издржавати породицу. Један човек може у тој ситуацији да буде мање-више смирен, а други веома нервозан.
– Таква ситуација би забринула сваког од нас. Стабилан човек ће с времена на време размишљати како да изађе из те ситуације, разматраће различите могућности, вршити претпоставке и релативно лако може да прекине тај мисаони процес у моменту када он није актуелан. 
„Сада је субота вече и свакако ништа не могу да урадим. Сада могу само да гледам филм, да се играм са дететом или копам по башти.“ Страх постаје патолошки онда када не пролази ни у каквим околностима, чак ни онда када тренутно не покреће ни на какву активност.
– То јест, главни је момент – способност пребацити пажњу на нешто друго?
– Способност управљања својим стањем.
– Хајде да издвојимо особине човека или узроке због којих је један човек у већој мери подложан страху него неко други.
– Забринутост и страхови човека се повећавају уколико он генерално осећа да је неисправан, лош, неперспективан. Ако он подсвесно очекује да га други могу осудити, критиковати за неуспех, наћи му да нешто не ради исправно. Ако професора математике упитате: „Јеси ли ти уопште учио таблицу множења?“, он ће се осмехнути и рећи: „Знаш, вероватно нисам био на том часу.“ А ако 
то исто упитате лошег ђака, он ће поцрвенети од стида.
– Је ли то општи принцип формирања забринутости који се односи на све животне ситуације?
– Да, то је општи принцип. Степен страха и забринутости који су код нас изазвани различитим околностима зависи од тога колико је човека задовољан собом, од тога чиме се он бави и колико се осећа социјално позитивним.
– На који начин човек треба да се мења како би се ослободио разних страхова, забринутости и постао отпорнији?
– Човек треба постати позитивнији, пријатнији за околину. Што је страх јачи, то су спасоносна средства једноставнија: уступити место у метроу, дати првенство пролаза некоме, упутити садржајан (а не формалан) комплимент, помоћи понети нечији пртљаг. Фактички, најједноставнија врста помоћи људима јесте укључивање у њихов живот.
– Дешава ли се да човек себе сматра потпуно социјално позитивним или чак добрим човеком, а да уз то ипак осећа страх?
– Да, веома често, али то само значи да човек има погрешну представу о себи. Сви људи себе сматрају добрима, чак и они који нама са стране изгледају сасвим „лоши“. То је важна илустрација колико је непоуздано наше уобичајено мишљење о себи: „Ја сам добар човек“. Наравно, не треба увек себе сматрати свесно лошим, не. Али, ради сопствене отпорности треба се ослањати, не на умирујући унутрашњи глас, већ на неке објективне показатеље. Најједноставнији од њих је саосећање. Каква је моја реакција на туђи погрешан поступак: да ли осуђујем или саосећам? И није важно зашто осуђујем човека важно је да осуђујем. Није важно зашто помажем човеку 
– важно је да му помажем.
Да бисмо били отпорнији, да би нас стрес мање парализовао, да бисмо мање цупкали ногом седећи испред телевизора, да би нас мање обливао хладан зној због брига, треба што више вежбати своју саосећајност. То је физиолошки механизам, тако функционише наша психа.
– Шта ви мислите о примени арт-терапије у лечењу страха?
– То је оно што се назива симптоматско лечење. То јест, оно ублажава симптоме, али не лечи саму болест. Попут штаке или гипса. Помаже да се преживи тешко стање. Арт-терапија може променити емотивно стање човека, али не и његов животни став. А за трајну корекцију је неопходно управо ово друго.
– Радили сте у кризним подручјима, тамо су вероватно многи људи патили од страхова. Које сте методе тамо користили?
– Између осталог, користио сам и арт-терапију. Уопштено говорећи, често примењујем арт-терапију, и ликовну и позоришну терапију. Деци-таоцима, која су преживела терористички напад и својим очима видела како људи гину, која су се нашла у животној опасности и слично, потребна су, пре свега, „средства против болова“. 
Она цртају своју победу над терористима, над бандитима. Од тога полако пролази тешко стање, нестају главобоље и ноћне море.
Али, како бисмо постигли трајну промену на боље, ми са том децом и омладином радимо нешто друго: постављамо их у ситуацију у којој они пружају помоћ другој деци. На пример, водимо их на путовања на којима они брину о млађој деци или деци инвалидима. То је оно што истински повећава њихову отпорност на стрес.
– Цртеж победе над терористима је умесан када постоји траума из прошлости коју треба излечити, а
не онда када човеку треба помоћи да у будућности мање пати од страхова?
– Да, управо тако. Цртежи су корисни онда када треба брзо отклонити посттрауматски синдром.
– А да ли је и у раду сљудима који су преживели ратне околности или се тренутно налазе уњима, делотворна та иста социјална позитивност, брига о другима?
– Да. На пример, дете се веома много плаши мрака или самоће. А претпоставимо да су у његовој свакодневици такве околности неизбежне – родитељи морају изаћи у двориште, а он се тада плаши. Њему у томе може помоћи ова „техника“: Узмемо неку плишану играчку и тешимо је. Ако нема играчке – можемо узети било шта, јастук, оловку... и говоримо: „Ово је меда и он се много плаши да остане сам, плаши се мрака, плаши се да се иза ових завеса неко крије. Хајде утеши га.“ И дете га теши: „Види, ја сам ту с тобом, не дам те никоме. Хоћеш да сада склоним завесе па да видиш да тамо нема никога?“ То за дете мења ситуацију из корена – оно истог тренутка почиње да се осећа самоувереније и сигурније.
– А како радите са страховима одраслих?
– На исти начин. С одраслима је једноставније јер су они сами господари својих околности и ситуација. Али треба додати и ово: на отпорност од страхова, стреса, код одраслог човека утиче не само тренутна социјална позитивност него и његов културно-образовни профил.
Стрес много лакше парализује оне људе које је живот ограничио у развоју. Једна од група које су у психолошком смислу највише страдале у терористичком нападу у Беслану, биле су, колико год то чудно звучало, домаћице. А њих је тамо било много. То су особе којима живот није дозволио да се развијају. И обавезно је потребно лечити ту „авитаминозу“.
А како то радити, одакле почети? Треба почети учити било шта, без претензија да то постане професија, будући посао и слично, већ само зарад учења, ради одржавања менталне кондиције. Пожељно је да то буде управо неки ментални труд, а не плес и слично. У том смислу се најефикасније показало учење математике и страних језика.
– На који начин интелектуални развој јача отпорност према страховима?
– Показало се да, што је видокруг човека ужи, што је мање ситуација које човек може да замисли, макар и на основу туђих искустава или примера из књига, то су страшније његове представе о обичним и ванредним ситуацијама.
Узмимо за пример војнике, они се добро сналазе у опасним војним акцијама, али се слабо сналазе умирним, суптилним ситуацијама у којима је потребна много већа флексибилност. Што је шири видокруг, то је човек флексибилнији. Лакше му је да се прилагоди новим условима, новим саговорницима и самим тим је и отпорнији.
– Постоји мишљење да је сваки страх повезан са страхом од смрти. Да ли сте сагласни с тим?
– Рецимо овако: скоро сваки страх је страх да ће мој организам бити угрожен, чак доведен до лишавања живота. Страх да ће ме казнити, ударити, лишити хране, учинити нешто лоше... На крају крајева – да ће ме лишити живота.
– Постоји ли неки специјални начин рада управо са страхом од смрти?
– Страх од смрти је, опет, нормалан и неизбежан. Али он такође може бити мањи или већи – пре свега у зависности од тога колико се човек остварио. Када човек осећа да се није остварио, мисао о смрти код њега изазива паничан страх. Ова мисао, разуме се, ником није пријатна, али што се човек више остварио (а то уопште није исто што и бити „успешан“!) то се он спокојније односи према неизбежној будућности. Осећај остварености га не ослобађа од тог страха, али умањује његов интензитет.
– А зар се човек не може осећати оствареним и без да буде социјално позитиван? На пример, мушкарац своју реализацију често види у успесима на послу, а жена у породици и деци...
– То, у ствари, и јесте социјална позитивност. Ми смо до сада говорили о њеним најједноставнијим облицима којима се она, наравно, не ограничава. Успех у професији је једна од најбољих начина, јер шта значи бити социјално позитиван, него бити користан за друге људе.
Друга је ствар што понекад долази до бркања појмова „позитивност“ и„успешност“. Успешност је, за разлику од позитивности, пре свега за самог себе. Такво бркање појмова није тешко приметити када човек који је одличан стручњак са успешном каријером уз све то бива непријатан према својим укућанима. У таквим, нажалост, честим случајевима, човекова забринутост ће бити прилично висока и страхови и напетост ће га стално пратити.
– Да ли неизвесност шта ће бити у будућности повећава страх?
– Да, неизвесност плаши.
–Претпоставимо да је ратно стање. Човек никада није живео у ратним условима и не зна шта ће се деси ти с њим, не зна како да поступа. Или, човек се плаши да изгуби посао и остане без новца. „Како да поступам у непредвидивој ситуацији?“ Шта нам можете рећи о вези између такве неизвесности и страха? Можемо ли помоћи човеку да преброди страх, ако га посаветујемо да направи план својих активности?
– Наравно. Добро је да имамо план својих активности у овој или оној ситуацији, да замислимо могуће варијанте и испланирамо поступке. Што се човек више труди да испланира свој живот – предстојећи дан, недељу, месец, годину итд. – забринутост је све мања.
– Да ли ви радите са таквим особама које се плаше да изађу на улицу, да комуницирају са другима? Или је то ближе психијатрији?
– Не, не. Ја не мислим да је то ближе психијатрији. Радим са њима. Управо такви људи и јесу тема нашег данашњег разговора. Све што смо рекли се у потпуности односи и на њих. Страх од ништавности и бескорисности постоји код свих нас, само што поприма различите спољашње облике: једни се плаше јавног превоза, други – ватре, трећи – мрака, четврти – непознатих људи итд.
– А ако они буду снагом воље покушавали да, без обзира на свој страх, путују јавним превозом, разговарају са људима и слично, да ли ће им то помоћи?
– Ја не верујем у ефикасност таквих напора.
– Значи, човеку који се затворио у своја четири зида, погрешно је и бескорисно говорити „Изађи међу 
људе“, што обично и саветују, већ треба рећи „Изађи и помози људима“?
– Управо тако. Уопште, у покушајима да се помогне не треба полазити од „лекција о здравом животу“ нити од насилног извлачења из уточишта у које се човек склонио због страха. Прво му се треба придружити у том његовом уточишту и уверити га у безопасност, пре свега, безопасност комуникације с вама, с оним ко с њим улази у контакт. Просто, треба проводити време са њим, гледати серије, чаврљати о ономе што је њему занимљиво итд. Кувати му чај и хранити га сендвичима. И не давати никакве савете, чак ни оне добронамерне. Треба га придобити и чекати да сâм затражи савет.
– Судећи по томе што је страх код таквог човека попримио такав крајњи облик, вероватно је код 
њега и крајњи степен егоизма. То јест, човек не даје ништа околини.
– Да. Само је боље називати то не егоизмом, већ недостатком укључености. Мени се чини да тај израз више одговара, мада је то субјективно.
– Од чега зависи та укљученост човека?
– Од присуства одређеног унутрашњег ресурса. Укљученост у живот других је биолошко својство друштвено организованих живих бића, оно је генетски у нас заложено. То је просто конструктивно понашање живог бића које је неопходно за опстанак популације. О истом се може говорити и као о садржајном и несадржајном понашању.
Какво је то садржајно понашање? На пример, једна јединка види да је друга јединка пала. Подигнути је или јој помоћи да се подигне – то је чисто садржајна реакција. Ту су неумесне приче о некаквом алтруизму, моралности и др. А у којим случајевима јединка не реагује тако? Када је одговарајући ресурс истрошен, када јој је или физички тешко да некога подигне или психички, ако се ради не о физичком паду, већ о нечијем лошем расположењу.
– Узмимо преступника као пример социјално негативне особе. Он је безосећајан, краде и вређа друге људе, уместо да их „подиже“. Да ли то значи да је такав човек подложан страховима?
– Да, наравно.

Александар Колмановски

(из књиге Компас за душу)

Као што је и Свети Јован Рус, ратник и чудотворац, бранио Косово и Метохију и након тога се приказао верницима у Грчкој, тако је и Свети Димитрије, на дан када га Православна црква прославља, бранио српски народ у Херцеговини. Тог дана се појавио и у цркви у Солуну и верницима рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне. Тамо је борба за Православље!“

Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.

У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка Иконама Светитеља. Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет. Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“.

Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“. На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго, молили у тишини. Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године.

То је била година Првог српског устанка.“

Догађај се збио у Солуну пре славе Светог Димитрија, 1992. године.

извор

Да ли је криво вино због пијанства? Да ли су криви ножеви и друго оружје за убиства? О чему се ради? Како да се направи правилно разликовање? Свети Јован Златоуст како само он уме објашњава нешто што можда многима није јасно данас. Прочитајте расуђивање овог стуба Православне Цркве.

„Слушам како многи … говоре: нека је проклето вино! О, глупости; о, безумља! Други греше, а ти прекореваш дар Божији? Какво је то безумље? Зар је вино, о, човече, узрок таквог зла? Не, није вино, већ неуздржање оних који злоупотребљавају вино. Дакле, боље реци: нестани пијанство, пропадни раскоши! А ако будеш рекао: пропадни вино, онда можеш након тога рећи и: пропадни гвожђе – зато што постоје убице; пропадни ноћи – зато што постоје лопови, пропадни светлости – зато што постоје клеветници; нека погину жене – зато што постоје блуднице. На тај начин ћеш на крају пожелети да истребиш све. Међутим, ти немој поступати тако – то је сатански дух. Немој презирати вино, већ презири пијанство. Када пијанац дође себи, опиши му сву његову срамоту. Реци му: вино је дано за увесељавање, а не да ти се смеју; дано је за јачање здравља, а не да би слабио дух. Бог те је почаствовао овим даром: зашто неумереном употребом овог даром срамотиш себе? Послушај шта говори апостол Павле: „Више не пиј само воду, него пиј по мало вина, због свога желудца и честих болести својих“ (1. Тим. 5:23). Ако овај светитељ, чак савладан болешћу и честим немоћима није употребљавао вино, док му није заповедио учитељ, какве ћемо осуде онда бити достојни ми који се и здрави напијамо? Тимотеју је речено: „пиј по мало вина због свога желудца“; а од вас ће свакоме који се напија, апостол рећи: употребљавај мање вина, јер се од пијанства рађа блуд, псовање и друге нечисте похоте. Ако не желите да се уздржите од пијаства због тога, онда се уздржите макар зато што оно буди гнусне похоте. Вино је дано ради весеља – написано је „вино весели срце човеку“ (Пс. 104:15), а ви и ову његову добру особину кварите“.[1]

[1] https://azbyka.ru/otechnik/Ioann_Zlatoust/tolk_51/57

извор

Читајући јеванђелски одломак о апостолу Петру који је ходао по води ка Христу, а потом почео да тоне, враћамо се мислима на симболични призор животног мора.

Да не бисмо потонули у овом мору, потребно је имати срце окренуто Христу. „Горе имамо срце“ – чујемо сваки пут пре почетка Евхаристијског канона. Наш ум, попут жене Лотове, вуче нас на дно, плашећи нас сенкама опасности и страхом од мука. Само живот без роптања и прихватање воље Божје као своје сопствене може нас сачувати од тонућа. Потонуће у овом путовању доживљавају они који су јако привезани за ствари и послове овога света. Надвласт земље се може победити само ако дух непоколебиво живи у Богу.

Баласт који вуче на дно

Привезаности су тежак терет који не дозвољава ходање по води. Ум препун вести, сувишних информација, страха и брига – најтеже је оптерећење у овом путовању. Размишљања о духовном могу забавити наше его, али не приносе души корист. Боље је учити да живимо у Богу тихо, мирно и молитвено.

Подводне пећине које вуку потонуоце на улазу носе натпис „задовољство“, а на излазу „разочарање“. Младост је с главом уроњена у ову мочвару, старост је везана бригама, а само у зрелим годинама, након много разочарења, још се може изаћи на обалу истине.

Вера није знање, већ суштина

Она се проверава у тешким околностима. Знање је као слика воде на платну, а вера је живо извориштe од кога се увек може напојити.

Наш главни непријатељ је егоизам

Христос нам је заповедио да волимо једни друге, али није дао упутство како то чинити. Зато сваки човек љубав схвата на свој начин. Међутим, истинска љубав не нарушава слободу. Љубомора и жеља за поседовањем нису љубав, већ егоизам – наш највећи непријатељ.

Егоизам је убедио наш ум да светост није за нас, да „није наша мера“.

Самољубље и самосажаљење уплашили су нас мукама које нас наводно чекају на путу ка Богу. Уживање нуди „изградњу кућица“ код кратера вулкана, јер „ту нам је добро“. Уместо спасења, човек се крије у кућицу од илузија, надајући се да ће некако проћи. Али у дубини душе зна: неће проћи. Врата за бекство су унутар нашег срца. Тамо нас чека Христос.

Спасење је могуће само сада

Већина људи жели бољи живот, ретко ко жели спасење. А спасење се не може догодити ни јуче ни сутра – само сада.

Само сада можемо се сећати Бога и победити свет силом Христовом.

Само сада можемо добити слободу од помисли, потопити ум у срце, изговарати Исусову молитву, опростити и пустити све увреде. Бог је са нама само сада и ни у једном другом тренутку. Али ђаво нам преко сећања и маште вуче пажњу у прошлост или будућност, не дозвољавајући да живимо у садашњем тренутку.

Како доћи до мира?

Прихватити срцем и разумети умом да Бог све уредно израчунава и да никада не греши. Тада ћемо ходати по таласима животног мора, схватајући да то не радимо својом снагом, већ благодаћу Божјом која спасава све који јој верују.

Протојереј Сергеј Успенски

извор

Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову. Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа.

Настала су страшна времена, о којима је и Сам Господ говорио, док је указивао на знаке Свог Другог доласка. Тада је, између осталог, и ово рекао: И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога, и омрзнуће један другога… и зато ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих. У ово наше време, управо то и гледамо! То је оно што изазива патњу у нашем срцу, оно због чега нам се срце цепа.

Данас видимо да се многи људи мрзе и издају једни друге. У њиховим срцима је охладнела љубав, тако да од ње ни трага није остало. Народи живе по законима свеопштег непријатељства, уместо по закону Христове љубави. Онај ко у новинама прати шта се у свету догађа, згрозиће се кад види како сатанска лаж и неправда тријумфују и како велике државе подстичу на политичко насиље, које је заиста за сваку осуду.

Шта треба да чинимо и како да живимо? Треба сачувати љубав Христову до Другог доласка Господа Исуса Христа. Треба сачувати љубав Христову у срцима малог стада Христовог! Зато ужас због таквог начина живота, неправди и погажене љубави, који гледамо свакога дана и свакога часа, треба да нас подстакне да у срцима својим распламсавамо љубав Христову.

Како то учинити и коме се уопште љубав дарује?

На дар је добија само онај ко испуњава заповести Христове и ко ходи уским путем страдања, не скрећући с тог пута, без обзира на страдања и прогоне који му прете.

Треба ићи до краја крсним путем, и то без освртања. Треба ићи ка светлости Христовој! А, будемо ли упорно и без стајања ишли ка светлости, онда ћемо до ње и стићи.

Како је могуће волети људе који нас мрзе?

Могуће је, ако не у потпуности, а оно макар у малој мери. Размислите о томе шта је то саосећање. То је један од облика свете љубави. Нисмо ли дужни да свим срцем жалимо људе који су одбацили Христа и који ходе путем погибли? Зар нисмо сви ми дужни да се сажалимо над таквима?!

Тешко је волети их потпуном и чистом љубављу, али је могуће сажалити се над њима и свим срцем туговати што се ти несрећници налазе на путу погибли. Ако их не будемо презирали и проклињали, самим тим ћемо испунити Христов закон у односу према њима.

Знате ли да су великог светитеља Серафима Саровског напали разбојници, неколико људи из села које се налазило поред самог манастира? На смрт су га претукли, главу му разбили и ребра поломили, тако да је изгубио свест и неколико месеци провео у манастирској болници, све док Пресвета Богородица није дошла и исцелила га.

Како се он понео према разбојницима?

Њих су похватали и на суд предали, али је преподобни Серафим са сузама молио да их не кажњавају, него да их ослободе. Светитељ Божији је плакао због њих и било му је их је жао, што значи да их је волео. Такво осећање показивали су многи, заиста многи светитељи. Они су се управо на такав начин односили према онима који су им велико зло наносили.

Управо тако и Сам Бог трпи грешнике. Трпео је чак и тако страшног разбојника какав је био Варвар, разбојника који је три стотине људи убио, а потом се покајао. Богу је принео такво покајање које ми ни замислити не можемо, и Бог му је опростио и тако га силно заволео да му је и дар чудотворења даровао. Будући да је Сам Господ тако дуготрпељив у односу на тешке грешнике, како онда да се ми усудимо да их мрзимо и проклињемо? Треба с њима да саосећамо, а саосећање је један од облика љубави. Ако је могуће сажалити се чак и над убицама и злочинцима, шта онда рећи о онима чији је грех много мањи, о несрећним крадљивцима и о свима онима који су у погибељном греху? Такве треба много више жалити него што је преподобном Серафиму било жао оних који су хтели да га убију.

И, нека нико од вас не каже: како могу да волим те људе који нам трују живот и који брукају цео народ. Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер, љубав испуњава срце човека који се труди да Богу угоди, који се стално моли и тело своје смирава, човека који се труди да помогне онима око себе. Љубав Христова се улива у срце таквог човека тако да га до краја испуни, а испуни га тако да почне и на друге да се излива, као што се и код преподобног Серафима излила на хиљаде грешника који су код њега долазили. За такву љубав молите се сви речима Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога, дух љубави даруј мени, слуги Твоме! И даће вам Бог дух љубави!

Свети Лука Кримски

Извор: Фондација Пријатељ Божији

Mного људи има тешкоћу да схвати зашто је уопште потребно да особа ради на себи. Када кажем „рад на себи“ не мислим на конкретно испуњавање јеванђелских заповести које спадају у духовни живот. Не, мислим пре свега на душевни (психолошки) рад, на рад који се тиче наших образаца понашања, наших уверења, свега оно што управља нама у свакодневном животу, а што има корене у нашој прошлости. Зашто би се неко бавио тиме, ако се о томе не говори у Светом Писму, као што се говори јасно и конкретно о молитви, посту, милостињи, изучавању вере, итд.?

Постоји пар разлога, један од њих има итекако везе и са нашим духовним животом.

Први разлог: да би нам живот овде на земљи био више испуњен душевним миром, лакоћом, радошћу (на шта нас позива апостол Павле). Када кажем радост, мислим заиста на искрено осећање радости, а не на оно што се очекује од нас јер ето, ми смо хришћани, знамо да би требало да се радујемо. Па се онда трудимо да радосно честитамо једни другима празнике, иако унутар себе уопште не осећамо радост, ако ћемо искрено.

Затим, да бисмо у себи пронашли и изменили сва она уверења о животу која су погрешна и која нам доносе страдање. Неко би могао да помисли: „Чекај, зар не треба да страдамо овде, да бисмо се наслађивали у вечности?“ Ради се о томе да нису сва страдања са смислом и не доносе сва страдања духовну корист. Ако неко страда зато што је са „мајчиним млеком“ усвојио уверење да не вреди ништа, да је глуп, да му ништа не полази за руком, да је „баксуз“, да није достојан нечије пажње и љубави, одговорите и сами искрено – какве везе то има са Господом и Јеванђељем?

Други разлог: овакав рад нам је потребан и због нама блиских и драгих особа (ко је родитељ, ради своје деце пре свега), да бисмо њима олакшали и улепшали живот. Какве везе има душевни, психолошки рад на себи са децом? Ако ми не радимо на својим немоћима, комплексима и неурозама, наша деца ће непогрешиво све то преузети од нас. Само наша искрена промена може да узрокује и промену њиховог понашања. Наша деца су попут сунђера, упијају од нас све, како се осећамо, како размишљамо, доживљавамо овај свет и себе у њему… Не морамо чак ништа ни да им говоримо.

А шта тек са свим оним стварима које им говоримо, које нисмо ни промислили, већ их често понављамо по аутоматизму јер смо то слушали од наших родитеља, без да се запитамо да ли је то исправно, да ли је заиста тако? Рецимо:

„Немој да се смејеш, после ћеш плакати“.

„Када је нешто лепо, неће дуго да траје“.

„Немој да се љутиш, то је ружно понашање“.

„Немој да плачеш, није то ништа“.

„Дечаци не плачу“.

„Ти никада ништа не можеш да урадиш како треба“.

„Не иди сам, нешто ће ти се десити“.

„Немој да трчиш, повредићеш се“.

„Само ако се намучиш, значи да вредиш“.

„Не знаш ти то, пусти мене“.

„Мораш да будеш добар, иначе те нико неће волети“.

„Све сам жртвовала због тебе“.

О оваквим погрешним и лажним уверењима која непромишљено преносимо својој деци, а која затим живе у складу са њима, може да се напише цео текст. Било ми је важно да наведем неке примере да схватите колико је и из овог угла важан рад на себи, препознавање свега онога што наноси бол како нама, тако и нашим најближим особама.

Без озбиљног рада на себи, без истинског задовољења наших потреба за прихватањем, љубављу, пажњом које нисмо добили у детињству, ми нећемо бити у стању да на прави начин све ово што је нама остало незадовољено, испунимо нашој деци. Оно што сами немамо у искуству, врло тешко можемо да пренесемо деци. Просто ћемо живети према обрасцима из детињства, на ауто-пилоту што се каже…

Зато је квалитетан и дубоки психотерапијски рад толико важан и користан. Квалитетан психолошки рад нам даје прилику да препознамо и суочимо се са старим болом уместо да се кријемо од њега, да пронађемо прави начин за нас да га решимо, да откријемо ко смо заправо ми заиста, где је наше право „ја“? И све ово итекако има везе са трећим разлогом.

Трећи разлог (онај који је у вези са нашом вером): да бисмо имали шансу да заиста схватимо суштину наше вере. Да погледамо на Бога и себе реално. Да скинемо наочаре које су нам ставили у детињству и кроз које гледамо на свет, (и на веру између осталог). Суштина је да психолошке блокаде које постоје у нама веома отежавају контакт са собом и са Богом. Спречавају нас да видимо Бога какав Он јесте заиста, да престанемо да на Њега (можда и несвесно) преносимо наша (често горка) искуства са нашим родитељима. Оно што радимо, врло лако може да буде мотивисано погрешним уверењима. Бог не одбацује наш труд и жртву, али би се више радовао када бисмо и ми сами могли да реално видимо себе, да збацимо сав тај терет који носимо из детињства.

Јако је тужна чињеница што неки верујући људи уместо да ово препознају (или обрате пажњу ако негде прочитају о томе или им неко скрене пажњу) и реше да ступе у битку ради свог правог „ја“, ради истинског односа са Богом и собом, да истрају у томе (иако све делује страшно и као немогућа мисија) – одлучују се за „лакши“ корак. Раде нешто што им веома брзо и лако доноси „резултате“. О чему се овде ради? Зашто кажем „лакши“? Зато што у поређењу са искреним, напорним (и некада врло болним) трудом који захтева озбиљан рад на себи, ово што ћете прочитати у наставку заиста делује као „дечија песмица“.

Ево како православни психолог Наталија Скуратовскаја пише о том „лакшем“ кораку због кога људи настављају да страдају, иако им се чини да је све у реду:

„Због механизама психолошких одбрана (потискивања, отпора и сл.) човеку може бити тешко да види истину о самом себи. У таквом случају људи често прибегавају замени појмова, када користе изабране и важне речи из друштвено прихваћеног дискурса. То се често дешава и са верујућима, када се психолошки проблем „чудесним начином“ претвара у хришћанску врлину (на пример, ниско самопоштовање се доживљава као показатељ хришћанског смирења). Због богатог и разноврсног црквеног наслеђа и особине наше свести да бира, човеку са недостатком самопоштовања прилично је лако да се фокусира на оне ауторитетне духовне текстове у којима се о човеку говори као о ништавилу и станишту греха. Такво виђење се лако усваја, јер одговара унутрашњем осећају.

О овој замени и њеним последицама за верујуће људе, свештеник Павле Великанoв пише следеће: „Нажалост, када су у питању верујући, овакво вредносно мишљење, где је лествица идеала постављена изузетно високо, а самопоштовање, сходно томе, веома ниско, лако долази до тога да човек своје неуротично стање протумачи као врлину смирења — коју треба неговати и даље развијати. Најјасније се то испољава у ‘смиреном’ и ‘капитулираном’ типу неуроза. Без разумевања да се ради о неуротичном комплексу, а не о смирењу као једној од најважнијих хришћанских врлина, прогноза душевног стања таквог човека биће неповољна. У својим крајњим облицима ова ‘замена’ може довести до самомучења, самомржње, па чак и до самоповређивања — при чему сам неуротик то доживљава као неку врсту ‘сведочанства’ да се налази ‘на првој линији’ борбе са ‘старим човеком’, да ‘подражава велике свете’, и да је зато ‘на правом путу’.“ Неуротична личност осећа потребу за таквим негативним односом према себи, који, парадоксално, испуњава исту психолошку функцију – да поправи однос према самом себи. Претходна душевна мучења и страдање почињу да се доживљавају узвишено, као нешто духовно. Обична неурозa постаје „подражавање светима““.[1]

И стварно, зар није „лакше“ да нашим психолошким проблемима и траумама просто дамо одговарајућу „православну“ терминологију, поткрепимо неким светоотачким цитатом и то је то?

Стварно, много је лакше, удобније и пријатније да се помоћу духовних мисли и цитата кријемо од сопственог бола. Имамо и изговор пред собом да то није суочавање са собом, већ „духовни живот“. Међутим, дубоко у себи знамо да нам је веома страшно да се суочимо и погледамо у себе, јер ко зна шта тамо можемо видети? Да ли ћемо успети да се суочимо са оним што носимо у себи, шта ако нас све оно што држимо у души не поклопи као огроман талас и ми се потпуно распаднемо?

Буквално свако има сличне сумње и стрепње све док не направи први корак. А затим следећи и тако редом. И онда схвата и види да у овом раду на себи није сам, да га на том путу прати Господ и да што темељније и доследније ради на себи, више радости и мира налази.

Мислим да смо заиста заслужили да будемо искрени према себи. Због нас самих пре свега. Прија да мислимо за себе да смо духовно узнапредовали, али хајде да видимо заиста како смо и како се осећамо. Какви су плодови нашег духовног живота?

„И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их.“ (Мт. 7:20)

Станоје Станковић

Када човек изгуби смисао, туга не мора бити крај – она може постати почетак. И у најдубљем безнађу, душа понекад шапће оно што разум не уме да каже: да још увек жуди за Светлошћу. Свака сумња, свака празнина, може бити простор у којем се вера поново рађа. Тамо где изгледа да Бога нема, човек Га заправо највише тражи.
Господе, ако сам изгубљен – не одбаци ме.
Ако не говорим – чуј моју тишину.
Ако не видим – буди ми Светлост.
Ако не верујем – не одустај од мене.
Јер и кад не знам да Те тражим, душа Те жели.
И кад не умем да се молим, свака моја суза је Теби позната.
Не тражим одговоре, само Твоје присуство.
Не тражим снагу, само да ме држиш док сам слаб.
Дођи, Господе у моју таму – и остани.
Постоје тренуци када човек не само да осећа тугу, већ као да га туга сама посматра. Свет око њега није више ни леп ни ружан – он је нем. Као да сва светлост која је некада обасјавала душу сада само открива празнину. „Свет није ни добар ни зао – само равнодушан према онима који још верују у боје.“ То није мислена игра, већ унутрашњи крик душе која је изгубила додир са смислом.
У таквом стању, молитва не звучи као разговор, већ као ехо у празном простору. „Боже“, каже човек, али не зна да ли је то реч или само дах. Ипак, тај дах је већ молитва. Јер човек који вапи, макар и без наде, већ тражи. Он не зна да тражи Бога, али жуди за нечим што није он сам. И то је почетак.
„И небо се понекад прави да не види“, помишља човек који се осећа напуштено и изгубљено. Али управо та тишина, тај осећај напуштености, није крај. То је увод у најдубљу спознају: да човеку није довољна сопствена светлост. Да му је потребна Светлост која није од овога света.
Када разум и срце не говоре истим језиком
Када човек изгуби осећај Божје присутности, разум и срце почињу да се свађају. Разум каже: „Нема смисла.“ Срце одговара: „Боли.“ А душа стоји између, као дете које не зна коме да верује. У тим тренуцима рађају се мисли које звуче као мудрост, али у себи носе само умор: „Бог ћути“, „Ја сам сам“, „Нико не чује.“
То није слабост. То је знак да душа још није умрла. Јер она која је заиста мртва – не пита ништа. А она која пати, која се бори са празнином, још увек тражи. И баш та глад, тај бол, тај немир – то је живот. Молитва усамљеног није никада изгубљена; само понекад пролази кроз таму да би могла да се чује у правом тренутку.
Свето Писмо не обећава лак живот, али обећава присуство: „Ја сам с вама у све дане до свршетка века.“ (Матеј 28,20) И кад човек мисли да је сам, тај тихи глас, невидљив и неприметан, ипак шапуће. Туга, ако се пажљиво слуша, уме да каже: „Још увек верујем.“
Светлост која не долази споља
Када човек призна своју празнину, не као пораз, већ као истину, почиње чудесан процес. Тамо где је пре владао страх, сада се јавља нешто нежно – не као гром, већ као шапат. Душа која је била изгубљена у својој тами, изненада примећује да жуди за Светлошћу коју је некада познавала, али је заборавила.
То није повратак у старо, већ ново рађање. Вера се не враћа као навика, већ као унутрашња спознаја: човек више не тражи само излаз, већ лице Онога који је Светлост сама. „Ја сам светлост света; ко иде за мном, неће ходити у тами, него ће имати светлост живота.“ (Јован 8,12)
У том тренутку, свака суза, свака сумња, свака ноћ постаје део пута. Душа која је мислила да је изгубљена, сада види да је управо кроз своју слабост постала способна да препозна Божју снагу. Тамо где је изгледало да Бога нема, човек Га заправо тражи. И то тражење није узалудно.
Позив који не престаје
Није ретко да управо на дну безнађа човек први пут чује себе – и Бога – заиста. Тамне мисли, мрачни тренуци сумње, нису крај, већ призиви душе ка нечем већем. Ако се пажљиво слуша, у њима се чује глас који не прекида, који не осуђује, који само позива: „Врати се.“
„Ходите да се вратимо ка Господу;“ (Осија 6,1).
„Јер ћу те исцелити, и ране ћу ти излечити, говори Господ…“ (Јеремија 30,17)
Тај позив не долази као команда, већ као понуда. Он не тражи савршенство, већ отворено срце. И човек који је прошао кроз таму, који је осетио да је молитва понекад само тишина, сада зна: и тишина може бити молитва. И туга може бити пут. И празнина може бити простор где Светлост долази – не као доказ, већ као дар.
Ако си ти тај који тражи, знај: тражиш не зато што си изгубљен, већ зато што си позван.

извор

Данас многи немају ништа против тога да тестирају своје нерве неким од екстремних спортова: скакањем падобраном, бављењем паркуром, освајањем планинских врхова, одласком на рафтинг на планинским рекама, или само скакањем из банџија над дубоким кањоном, негде на одмору. Међу љубитељима јаких емоција могу се пронаћи и оцрковљени људи. И шта има посебног у томе? Делује да није грешно. Но, да ли је све тако једнозначно? Противурече ли екстремни спортови хришћанству? Расуђује игуман Нектариј (Морозов).

А вама је то слабо?

Савремени човек презасићен је, не само информацијама, већ и доступношћу оних разонода, које пре нису биле доступне. Зато многе ствари постају незанимљиве, досађују и изнова и изнова, тежи се нечему што би истински дубоко могло дотаћи осећања. И, по правилу, броју таквих изазовних и забрињавајућих ствари прибрајају се и ризичне разоноде.

Други разлог због којег људи подвржу себе неоснованом ризику, могао би се буквално назвати „провокација за кукавичлук“. Вероватно се сваком од нас дешавало да буде сведок томе како један човек провоцира другог, и то би се завршавало већом или мањом трагедијом.

Могу се чути промишљања о томе, како млади човек ради овакве ствари у жељи да се осети мушкарцем. Закључује се да млади просто не знају да како би се осећали мужевно, требају бити самостални људи, способни да се брину о ближњима, да раде, доносе корист, зарађују колика-толика неопходна стредства за одржавање породице, и на крају крајева да одговарају за своје поступке. То је досадно и тешко, то је нека рутина-лакше је урадити нешто екстравагантно, од чега нема никакве користи, већ је често само потпуна штета.

Смртни наркотик

Ако говоримо о нама, хришћанима, онда ствари ове врсте сведоче о степену нашег хришћанског сазнања, јер сваки верујући човек, који је макар једном чуо проповед као што је „Не кушај Господа Бога својега“ мора себи поставити питање: Зар то што ја сада радим, није ли то непотребно кушање Господа Бога? Једна ствар је, на пример, човек који ради у специјалним јединицама. Он осваја вештине спуштања са велике висине по зидинама здања. Друга је ствар када се сличним бави човек чија делатност није никако повезана са таквим начином помагања људима и учи се овим вештинама из чистог задовољства. Овде постоји одређени ризик од погибије. Ради чега? И ако тог тренутка човек погине, какав ће бити суд Божији о њему? Наравно, они који су погинули у екстремним спортовима несрећним случајем, не смеју се упоређивати са самоубицама- то је свесно лишавање себе живота, а овде није била намера да се умре. Али, ни оправдања зашто је то урађено, апсолутно нема.

Међутим, некада се дешава и следеће. Особа не погине-сакати се и остаје повређена за цео живот. И опет се намеће питање: Како са тим даље живети? Ради чега је човек осудио себе на то? На истом YouTube, поред клипова где екстремни спортисти праве неке фантастичне скокове, могу се наћи и они други. На њима је снимљено како се скакачу не отвара падобран, или он, бавећи се паркуром, прескаче са једног крова на други, качи се брадом, пада и ломи кости главе. Колико таквих примера! Чини се, они би требали да заустављају људе. Но, код савременог човека који је сав у интернету или телепространству, формира се посебна психологија: све време му се чини да је у питању игра. Није прошао ниво-може опет. А тај „ниво“-то је твој живот. Ниси прошао-ти си погинуо. Готово, тебе више нема. Особа то врло често не схвата.

Погледајмо дубље. Људи безумно ризикују животом ради добијања задовољства не само у екстремним разонодама. То је један од видова дроге -можемо их поделити на алкохолизам, наркотике, коцкање, екстремну разоноду-и видећемо да су врло слични. Свакако, постоји разлика између скока са моста у стању неконтролисаног и необузданог „јуначења“ и скока падобраном, за који се човек циљно спремао. То су различити степени „опијености“, али свему томе својствено је стање-мешавина сујете, гордости, осећаја сопствене неустрашивости и одушевљења тиме што, као да се држи цео свет на длану. Зато ја сматрам да све што садржи у себи елемент непотребног ризика за нас, хришћане, је сувишно.

Ризиковати ради спасења

Екстремни спортисти или они који имају опасне разоноде изгледају лоше и, може се рећи, недостојно, поред људи који заиста оправдано ризикују-ради спасења ближњих. При чему, нису то увек људи који су се посебно спремали за професионални ризик. Ризик којем су изложени ватрогасци, спасиоци, војници, такође је богоугодан. Неко ће, вероватно, питати: „А шта ако се ја, на пример, бавим спортским пењањем са циљем да у случају пожара или неке друге невоље уђем у зграду и укажем помоћ људима?“ У датом случају све зависи да ли човек заиста има такав циљ. Чак и да има, вероватноћа да ће се животу наћи у ситуацији да примени такво умеће је мала, и није вредно ићи на реалан ризик.

Наш живот је и тако испуњен ризиком, његово присуство или одсуство од нас никако не зависи. Често бива, човек излази из куће, пада му цигла на главу, или леденица са крова. Седа у аутобус и догађа се несрећа. Данас смо свакодневни сведоци тога на интернету: тамо погинуло шеснаесторо људи, тамо петоро умрло, онамо се још нешто десило. И то је немогуће одстранити, уклонити из нашег живота. Није ли то довољно ризика?

„Уколико је Богу угодно-прескочићу.“

Постоји такво потпуно нехришћанско убеђење: верујући човек може како год да ризикује јер њега води Промисао Божији, па ризиковао-не ризиковао, оно што буде било угодно Богу, то ће и бити. На ово можемо одговорити сасвим здравим расуђивањем које проналазимо код светих отаца: ако идеш по ивици пропасти, природно је да можеш пасти. Како не би упао у провалију, одмакни се од ивице. То се односи на било који грех. Зашто говорити у датом случају о вољи Божијој, о Промислу Божијем, када си ти сам творац своје беде у таквој ситуацији? Зашто човек препушта Богу оно што би требало сам да понесе? Ти уради оно што је до тебе, предузми све мере предострожности, а остало очекуј од Бога, Његовог Промисла о теби, Његовог суда о теби. И онда, улазећи у авион, мирне савести ћеш говорити: „Ако је Богу угодно, ја ћу безбедно долетети,иако немам појма како таква велика машина лети-а ако не, значи прекинуће се мој живот.“

Узгред, веома интересантна ствар: људи који ради адреналина ризикују свој живот, често уступају пред принудним ризиком у ситуацијама када заиста остаје само уздати се у Бога. То говори да обичај играња са смрћу не развија у човеку ни реално уздање у Промисао Божји, ни истинску храброст.

И потпуно ми је неразумљива таква предпоставка : ризик, сусрет са неком претњом, као да је радост за човека. А много је људи који, путујући негде ради опасног екстремног спорта, од таквих путовања очекују управо радост. Виђао сам у животу људе који су се стално излагали опасности, којима су претили да ће их убити, које су плашили. Знате, они нису одавали утисак радосних људи, они нису одавали утисак срећних људи – они су одавали утисак утучених људи. Зато се ја не слажем са тим да је “адреналин” нешто добро, што благотворно утиче на човека.

Забрањује ли хришћанство узимање свих тих доза адреналина? Хришћанство није систем забрана, и ми не говоримо о томе шта се сме, а шта се не сме, него о томе шта је корисно, шта изграђује човека, шта га припрема за вечност, а шта га разара, шта га чини неподесним за вечност. Овде је иста ствар, ту свако бира свој пут. Но, много волим речи преподобног аве Доротеја о томе да кад се човек прихвата неког посла, а не представља себи циљ тог посла, не зна због чега се труди - он ће се трудити узалуд. И ја сам додајем, не само узалуд, него, по свој прилици, и на своју штету.

игуман Нектарије Морозов

извор

Док посматра сцену крштења на Јордану у италијанском филму „Јеванђеље по Матеју“ из 1964. године, гледалац има утисак да у моменту када Христос прилази св. Јовану Крститељу цијела природа занијеми пред величанством и љепотом тог призора! При снимању сцене, редитељ је користио, за оно вријеме, нове покрете камере у, како се у једном од бројних интервјуа и сам изразио, скоро документарним кадровима. Његов филм се у много чему разликује од осталих који су рађени на тему Христове проповиједи, будући да је лишен холивудске естетике, гламура и патетике. За глумце су намјерно изабрани натуршчици.

Такође, редитељ се труди да прича јеванђеља по Матеју једноставно тече, при чему се строго водило рачуна да у сценарију не буде импровизација, већ да сваки дијалог у филму буде директно из јеванђељског текста. Из свега реченог се може закључити да је филм радио неко ко добро осјећа дух јеванђеља и одлично познаје хришћанску културу. Све то не би било нимало необично да редитељ филма није Пјер Паоло Пазолини, у то вријеме познати љевичарски активиста и атеиста, који је у више наврата и прије и после снимања филма јавно критиковао дјеловање Римокатоличке цркве. Међутим, у тим јавним иступима готово увијек се трудио да не повриједи осјећања вјерника. О његовој просвећености и отворености за друго и другачије мишљење сведочи и чињеница да се одазвао на дијалог Римокатоличке цркве са невјерујућим умјетницима, који је 1962. године папа Јован 23. иницирао у Асизију.
Неких годину дана прије доношења закона о вјерским заједницама који је узроковао величанствене литије, на једној од црногорских телевизија је емитована емисија у којој као да су се учесници напросто утркивали у својој необавјештености и непознавању православне вјере и културе. У томе је предњачио гост емисије који је истакао мишљење да су православне иконе и фрескопис лишене радости, те да , по њему, имају скроман умјетнички домет, при чему му је посебно засметао начин на који се на иконама приказује лик св. Петке!? Из овога закључујемо да тај човјек једноставно не зна какав углед и значење православна икона и фрескопис имају у светској културној баштини. Уосталом и сам Пазолини је више пута истицао да је лик главног глумца за свој филм бирао по узору на лик Христа у византијској иконографији. Уопштено посматрано, значајан број наших јавних дјелатника – политичара, глумаца, редитеља, радијских комичара и свих осталих који полемишу против Цркве, су углавном људи који никада нису присуствовали неком православном богослужењу, па самим тим нису ни осјетили радост богојављенске литургије
на којој се, након заамвоне молитве, поју прелијепи тропари , који спадају у сам врх црквене поезије, након којих слиједи чин освећења воде. Из незнања о својој хришћанској култури и традицији рађа се непросвећеност, а непросвећеност најчешће узрокује мржњу. Управо је та мржња довела до тога да се Црква ових дана, махом у коментарима на безмало сваки текст везан за њу на разним интернет порталима, оптужује за неке ствари са којима никако није могла имати везе, као што је страшни догађај на Цетињу. Мржња доводи и до паљења аутомобила који је користио свештеник Мијајло Бацковић. Мржња онемогућава и сваки цивилизовани дијалог са Црквом.

Када су Пазолинија својевремено упитали како се догодило да баш он као невјерујући човјек сними филм о Христу, он им је одговорио на следећи начин: “ Ако знате да сам невјерник, онда ме познајете боље од мене самог. Можда сам и невјерник, али сам невјерник који гаји носталгију за вјеровањем“. Носталгију и чежњу за вјеровањем је гајио и Антон Павлович Чехов. Иако се већину свог живота изјашњавао као агностик, то га није спречавало да се диви православној култури и богослужењу. За њега се зна да је често ишао у цркву и појао за пјевницом. Због тога у његовом грандиозном књижевном опусу нема баш ничега што би увриједило осјећања вјерника. Међутим, поставља се питање да ли је могуће да озбиљне домете у култури и било којој друштвеној области која афирмише основне људске вриједности оствари особа која у себи гаји било какав облик мржње, па и онај према Цркви?

Са друге стране, ко од нас хришћана може са сигурношћу да каже да се, за разлику од непросвећених атеиста, невјерујући људи у чијим срцима нема мржње према Христу, на кончини неће на неки тајанствен начин сусрести са милошћу и љубављу Господњом? Није ли нам Господ у јеванђељу по Луки поручио следеће: „Ко није против вас, са вама је“ (Лк. 9,50)!

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви

Тешка времена траже одговорне, а то значи зреле људе. Једна од важних особина зрелости је одмереност, имати дакле меру у речима и делима, што по правилу значи и не бити острашћен, дакле не бити роб страсти, а поробљеност страстима себи и другима представљати као сведочење истине.

Такође, зрелост подразумева и одговорност, дакле бити спреман да се одговара за своје речи и дела, не обавезно пред неким правним или моралним судом, већ пред својом савешћу, као гласом Божијим у нама који нам говори како никада не би требало да повредимо ни једног човека.

Зрео човек је, дакле, онај који пази, који је пажљив према ономе што чини и говори, а самим тим према својим мислима, јер оне су често корен оваквих или онаквих речи и дела. То подразумева да је такав човек пажљив према себи, сопственом јединственом и непоновљивом појединачном постојању, али и према другима, а те две ствари су нераздвојне. Не можете наудити себи, а да тиме не повредите и друге, као и обрнуто. То је некакав закон нашег људског општења, наше заједнице, чак нашег голог опстанка.

А за човека ни један опстанак није „голи“, јер он не живи само „о хлебу“. Хлеб није само симбол хране као такве, него обрађене и нама прилагођене хране, дакле нашег стваралачког деловања којим обликујемо затечено и дато у природи. Хлеб је већ чињеница културе, тако да када кажемо да човек не живи само „о хлебу“, не значи да мора да једе да би живео, него му је потребно и неко стваралачко и преображавајуће чињење, а оно увек подразумева неки смисао – одговор на питање „чему све то“. Макар и имплицитан, наслеђен и нерефлектован одговор, али ипак одговор који делује у нама и кроз нас.

Самим тим, кад кажемо да је зрео човек одговоран, то подразумева да има активан однос према неком смислу свог говорења и чињења, па и самог постојања. Као такав трудиће се и да буде колико-толико слободан, а ако то не може бити у потпуности од природних датости, може у смислу непредавања страстима.

Бити одговоран, одмерен и неострашћен, дакле зрео, важно је за наш уравнотежен развој и наш однос са људима, а друштво са што више таквих људи би могло да буде – уз у овом веку несавладиву палост као стање света – релативно подношљив простор нашег овоземаљског постојања. А то је нешто што зависи од сваког од нас појединачно. То је задатак наших живота, а не доказивање да смо најбољи од свих других и обрачунавање са било ким због било чега.

https://kompasinfo.rs/vladimir-kolaric-o-zrelosti/