• Вера
  

|

Име: Ленка

Очево име: Јеврем

Презиме: Рабасовић

Место: Прњавор

Општина: Шабац

Година рођења:

Година смрти:

Преузето из:

Књига:

Жене-Солунци говоре

Аутор:

Антоније Ђурић

Само ми пушка није била тешка. Ни реденици преко груди. Ни револвер и бомбе за појасом. Живот је - хтео да се венчам с пушком.

Била сам ратник. Као створена за невоље. Две године су за мном јуриле потере. Пратили куршуми. Један ме је погодио, смрскао ми ногу изнад колена, други су парали одећу. Стотину пута сам гледала смрти у очи. Нисам се бојала, осим првих неколико дана. Али, дрхтало се и од моје бомбе, од мог гласа. Шваба је моје име изговарао са страхом. Команда је слала потере, али се многе нису вратиле.

Била сам као вук. Тако сам се дању и кретала - вучки. А ноћу, преко пропланака и кроз насеља, поред преплашених сељана - хајдучки. Нисам била сама. Било нас је у почетку десетак, да би се касније дружина повећала на тридесет. Довољно да се непријатељу зада мука.

То је било 1916. године.

Али, да се вратим на почетак, на прекинуте девојачке снове.

Своју девојачку спрему, све што сам годинама везла и плела, чувајући узгред овце на пашњацима Биоске, питомог села испод планине Таре, спаковала сам у сандуке. Чинило ми се да није време за удају.

А просци су, богами, долазили. Не зна се, чинило ми се, ко је лепши. Ко већи делија и бољи домаћин. И ја сам, ако треба да се каже, била на гласу и стасу. Била ми је тек двадесета. Сестре су ми се поудавале, изродиле децу. На мене је био ред. Нисам, додуше, била велика миражџика, имала сам четири брата, али сам уз младост и лепоту још понешто имала да донесем у нову кућу.

Уто, као што рекох, дођоше ратови. Ја нешто у себи мислим: шта ћу ако погине? Зар да тако брзо останем удовица? И закључим да не треба журити. Брзо ће, мислила сам, проћи овај рат с Турцима. Биће времена за свадбе и весеља. И, стварно, брзо се заврши рат. Наши протераше Турке. Момци се почеше враћати. Неки са раном и одликовањима. Оживеше прела и комишања. У селу је то прилика да се виде момци и девојке. Да се кришом држе за руке и погледом милују.

Отац Јеврем ми саветује да се удам. Боји се - престарећу. Неће ме, вели, после нико. Увенуће моја лепота. Све моје друге су се удале. А ја - ништа, не хајем за то. У ствари, бојим се, немирно нреме. Није за свадбе и весеља. Кад оно, стварно, мир кратко потраја - ударише Бугари. Момци опет одоше. Више се нису ни враћали. Одоше и моја четири брата. У кући остадосмо само отац и ја.

Рат потраја. Млади се не вратише у село. Уместо њих стизали су, понекад, црни гласови. Куће завијене у црно. Али, зло је тек долазило. После оних победа на Церу и Колубари, наша војска се некуда повлачила. Нисам знала шта је с мојом браћом, ни да ли су живи. Тоје било 1915. године. Шваба убрзо стиже и у наше крајеве.

За све настадоше тешки дани. Шваба отима жито и сгоку, пали куће, силује жене... А од наше војске, наших заштитника, ни трага ни гласа.

Народ трпи зулум. Даје што Шваба тражи. Они који дају - на муци су. Затварају их, воде у Ужице и тамо муче и убијају.

Дођоше, једног дана, и у нашу кућу. Траже жито, стоку. Отац онемоћао, болестан. Не би дао ништа, али не сме да писне због мене. Боји се - одвешће ме. А један ме стварно гледа. Обузе ме страх. Не дај Боже, мислим, само да не доживим ту срамоту... Боље да умрем.

Дође и пролеће 1916. године. Неки војници се јавили својима са солунског фронта. Пишу да су живи и здрави. Јављају кога из села нема, ко је погинуо, ко нестао... Нико о њима не јавља ни реч. Не знам да ли су живи.

Једног септембарског јутра, сећам се добро, погледам низ пут. Иде човек чији су ми кораци некако познати. Боже, мислим, ко ли је то? Кренем му у сусрет. Не бојим се, видим да је наш. Личи ми на брата Цвија. Јесте Цвијо, није Цвијо. Кад приђох на десетак метара, он ме зовну:

- Потрчи, Ленка, да те брат загрли!

- Цвијо, брате мој рођени! - вичем ја и трчим.- Љубим га и грлим, па се измичем. Не могу да га препознам. Кост и кожа. Једва ако има четрдесет кила. А био је људина. Видим: и рука му неспособна, не мрда прстима...

Уз пут до куће прича ми шта се с њим догодило. У једној борби на Рајцу био је тешко рањен у груди и руку. Ту је и заробљен. Био је у неком логору. Рану на грудима је залечио, али је рука остала неспособна. Почела да се суши. Због тога су га пустили кући. Рачунали су - тако неће моћи да им науди...

Отац се много обрадовао кад је видео Цвија. Али за кратко. Јер, ето, најстарији син - неспособан, рука му се суши...

Цвијо није имао појма шта је с тројицом млађе браће - Божом, Нешом и Владиславом. Нису били у истој јединици. Рат их је од почетка раздвојио, тако да нису знали један за другог.

Цвијо је био код куће неко време. Помишљао је да се ожени. Волео је неку Станиславу Маринковић. И она је њега волела. Њен отац је у то време био председник општине у Биосци.

Неким чудом, ипак, не дође до слоге измећу Цвија и Станиславе. Ништа од свадбе. Мени се чинило, а по селу се и причало, да Цвијо не воли њеног оца Милана. Није му се допало што се за време окупације прихватио дужности председника општине... Станиславу више није хтео ни да погледа. Она се, веселница, надала. Волела је Цвија; није јој сметало ни што му се рука сушила. Желела је да буде с њим до краја живота.

А Цвијо, ко зна зашто, изненада запроси Гвозденију Лукић. И она лепа девојка, нема шта, из честите куће. Брзо се то прочу по селу. Допадала ми се Гвозденија, али било ми је жао Станиславе. Ћутала сам. Нисам Цвију ништа говорила. Рачунала сам: старији је, паметнији, зна шта ради.

Не прође ни неколико дана, стиже за Цвија позив из Ужица. Требало је да се одмах јави властима. Чинило му се да је у то умешан Станиславин отац. Бојао се да није посреди каква клевета. Рече ми:

- Сејо, ово не слути на добро. Њима се никад не може веровати. Можда би било боље да не идем. Ако ми се нешто деси, знај да је у то умешан Милан Маринковић. Можда због Станиславе, а можда и због неких других ствари. Боји се мене. Он служи окупатору, а ја то не волим. Можда хоће да ме уклони...

Чим се јавио властима, био је затворен, али је пете вечери сковао план да побегне. И учинио је то, а ја никада нисам сазнала како му је то пошло за руком. Знам само да му је у томе помогла нека девојка, звала се Лала. Изгледа да је она била неки швапски повереник. Било како било, она му је помогла, тако да је Цвијо успео да умакне и дочепа се села. Око поноћи зачу се тихо куцање на прозор. Претрнух од страха. Помислих да су Швабе. Приђем прозору и видим Цвија. Он ми шапну:

- Ја одох! Бићу на Тари. Ако ти буде претила опасност - дођи. Кукај или певај кроз планину, ја ћу те чути...

Заборавила сам, чини ми се, да кажем да Цвијо тада од оружја ништа није имао. Оне ноћи, кад је умакао из затвора, понео је - сабљу. То је било једино оружје у нашој кући. Сабља је припадала брату Владиславу, који је био коњички подофицир.

Већ сутрадан по Цвијовом бекству селом се пропе вест да су дошле Швабе и купе жито. Иду од куће до куће. Води их кмет. У оно време узети сељацима жито - значило је пропаст. Многи су тада гладовали...

Нико није слутио да ће тога дана у селу доћи до крвопролића.

Док су се двојица Шваба са кметом приближавала селу, Цвијо их је пратио погледом. Налазио се на Поповом брду. Одатле је надалеко могао да осматра. С њим су била два младића: Обрад Јеринић, из Росуља, и Јаков Ваљаревић из Биоске. Нису имали ни по осамнаест година.

Цвијо је био наоружан. И Јеринић је имао пушку, иако никад раније није гађао. Јаков Ваљаревић је носио ону Цвијову сабљу. Младићи су, понесени родољубљем, побегли од кућа. Очеви су им били на фронту, далеко од отаџбине. Обрад и Јаков су оставили уцвељене мајке и сестре и придружили се Цвију истог тренутка кад су сазнали да је спреман да се бори.

Мој брат је желео да се одмах покаже као заштитник нејаких. Као да није помишљао шта то може да нам донесе. У то време су у селу живели само старци и жене, немоћни да се одупру, и деца... Цвијо је то морао да зна. Мало их је који би у овим акцијама могли стварно да му помогну.

Цвијо и она два младића заузеше бусију. Цвијо заповеди:

- Нећемо им дозволити да ућу у село! Пуцаћемо чим се приближе на стотинак метара. Ја ћу гађати оног са подофицирским ознакама, а ти, Обраде, гађај оног војника. Ти, Јакове, буди спреман да кмету одсечеш главу том сабљетином ако се и он маши оружја... Шваба мора да има на уму да је на туђој земљи...

Ове речи мало осоколише младиће, невеште и у држању пушке, а камоли у нишањењу и гађању. Били су још тако рећи деца. Први пут се овако срећу са окупаторским војницима. У њима је пламтела жеља да се покажу као прави борци.

Чим су се Швабе приближиле, Цвијо се подиже и викну:

- Враћајте се назад! За вас нема жита! Кмете, не доводи Швабе у село, несрећна ти мајка!

И кмет и Швабе су, вероватно, мислили да то неко с њима збија шалу. Наставили су као да није било упозорења.

Уто плану пушка. Подофицир се затетура и паде. И Обрад опали, али промаши. Јаков није имао прилику да употреби сабљу. Онај војник и кмет зграбише рањеног подофицира и у трку се повукоше...

Село се узнемири. Жене закукаше. Страховале су од освете. Старци су сматрали да је добро да се Шваби покажу зуби. И сами би то, говорили су, учинили, али су престари. Добро је што има младих који хоће да се боре. Цвијо је за њих био велики јунак, осветлао је образ. Старци су кукали што њихови синови нису ту. Показали би опи Шваби...

Одмазда је убрзо стигла. Швабе су пожуриле да казне немоћне сељаке за оно што је учинио Цвијо са два нејака младића.

Већ сутрадан, била сам код неких комшија, кад дотрча једна девојчица и с врата поче задихано да говори:

- Швабе, Швабе... Ту су... Траже Ленку... Има их пуно...

Не трчим напоље, попнем се на брдашце и погледам. Кад имам шта да видим: најмање десет Аустријанаца! Још неки рекоше да се распитују за мене. Цвија и не помињу. Дрхтим од страха, од помисли шта ће се догодити, шта ће бити с мојим оцем.

Ту ноћ сам провела у кући рођака Стевана Пјевића. Крила сам се на тавану све док ми није јављено да су отишли и да нема опасности. Нешто ми је те ноћи пало на памет. Швабе хоће да ме ухвате, како би после лакше уцењивале Цвија. Њеему тада неће преостати ништа друго него да се преда, или да их више не напада... Све што он њима буде радио, они би искаљивали на мени... Нисам смела да дозволим да ме ухвате. То сам чврсто одлучила. Не смем им пасти у руке, макар пзгубила живот...

Тога дана, зачудо, Швабе нису никог дирале. Ни мога оца. Само су се, као узгред, распитивали за мене. Нису носили никакав плен из села, понашали су се као јагњад.

Ујутро, у цик зоре, одем кући. Отац се обрадова кад ме угледа. Загрли ме и рече:

- Бежи, дете моје, куд знаш. Не иди у њихове руке. Мене нека муче, а ти се не дај! Здрава си и млада, бежи у шуму. Иди Цвију. Боље да погинете него да паднете душманину у руке. Тражили су те. Рекли су ми да неће ништа нажао да ти учине, само да те нешто питају за Цвија. Лажу. Хоће да те ухвате, па би после лако и с тобом и с Цвијом.

Покупих нешто ствари, најнужнијих, за пресвлаку, пољубих оца у руку, па у шуму. Сунце грануло, али је прохладно, месец октобар. Попнем се на брдо Измор, па се осврнем да видим село. Ко зна, мислим, да ли ћу га још дуго гледати, можда ће ме Швабе ухватити и обесити, као толике друге. А можда ћу и у некој борби погинути. Борби? Па ја никад пушку нисам опалила, не знам ни како се њоме рукује.

Кажем, грануло сунце, кад око моје куће - војска. Опколио Шваба. Пуно двориште војника. Чује се нечије запомагање. То сигурно бију мога оца Јеврема. Боже, мислим, шта ми је све ово требало? Зашто оде Цвијо? Шта ће сад бити са оцем? Убиће га! Обесиће га! Али, опет, можда је боље овако. Зар да дозволим да ме обешчасте, па да ме обесе?

Први пут у животу зажалих што немам пушку и бомбе. Не бих сада гледала шта се збива, одлетела бих доле, мећу њих, па бомбе, једну за другом... Направила бих лом... Овако, ништа, стојим, а срце ми се стегло. Не знам где је Цвијо. Он нема појма шта се сада догађа у селу.

Не знам шта да учиним, куда да кренем? Да одем да се предам? Да кажем: „Ево ме, ја сам Ленка, шта хоћете од мене?" Глупост! То не би спасло оца. Ни Цвија. Шваба ће учинити што је наумио...

Наиђе једна девојчица. Мислим да се звала Круна. Замолих је да отрчи доле и види шта се догађа у мојој кући. Да ником не казује где сам, само да добро погледа и да се врати и каже ми. Мало касније дође. Сва дрхти од страха:

- Тебе траже, Ленка... И Цвија... Туку деда Јеврема... Траже од њега да каже где си. Бију све редом...

То је то, мислим, јуче као јагањци, тек се распитују за моје здравље... А јутрос, пре сванућа, кренули да ме ухвате! Тако ради Шваба. Нећу ти, Швабо, остати дужна! Јесам женско, бојим се, али прегорећу, знам. Опет, жао ми оца... Јадник, ни крив ни дужан... Сетих се шта ми је рекао на растанку: ,,Стар сам и болстан, али ти и Цвијо се не дајте. Борите се..."

Па да се борим! Али, како? С чим? И с ким? Шта можемо Цвијо и ја толикој швапској сили? Кап воде у мору! Ма, да ми је само оружје, не би се ни Шваба тако понашао. Видела сам ја то кад Цвијо обори оног подофицира. Бежи Шваба, бежи, него шта...

Све тако стојим на брду Измор и мислим. И гледам доле, према кући. Поче и снег да пада. Али Шваба се још не разилази. Бојим се ухватиће ме мрак, па кренем према Симовићевом борјаку. Ту сретнем једног дечака, Илију Пјевића, имао је дванаест година. Питам га шта се догађа у селу. А он ће:

- Траже тебе и Цвија. Бежи куд знаш. Не излази им на очи...

- И нећу, кажем. Док се не докопам пушке, а после - гледаћемо се преко нишана. Па ко буде бржи.

Замолих Илију да пође са мном јер нисам знала којим путем да кренем према планини. Стигосмо до куће неког Милоја Ковачевића. Ту нас ухвати ноћ...

- Спасавај ме како знаш! - рекох Милоју. - Ја сам Ленка, Цвијова сестра. Бежим од Шваба. Ено их доле, још харају по селу. Морам хитно да нађем брата. Али, како да га тражим по мрклој ноћи. Ко зна на кога могу да набасам. Прими нас на конак...

Милоје нас прими, али му не би право. Мене, изгледа, није познавао, а бојао се потере.

Ока нисам склопила. Размишљала сам: шта ја ћу радим, куда сам се запутила, шта ћу ако окупација потраје. Повратка ми више нема, кући не смем, а у њој остаде само отац, стар и болестан. Ко ће њега да гледа, ко да га опере, скува ручак? Одагнам некако те мисли, па ме спопадну друге. Могу и да се предам Швабама, да скончам живот, да ме осрамоте као толике друге и обесе у Ужицу. Да подигну вешала и кажу: „Дођи, народе, да видиш Ленку Пјевић. Она се дрзнула да откаже послушност моћној аустроугарској царевинн. Она - шака јада! И не само што је отказала послушност, већ хоће да се бори, да носи пушку, бомбе, да убија наше војнике..." Онда се тргнем и кажем гласно Илији: „Е баш то хоћу, пушку хоћу, да браним село и нејаке! Запамтиће ме Шваба!" А Илија заспао. И да ме је чуо, ништа не би разумео. Било му је само дванаест година. Никад није мрднуо из села.

Ујутро рано кренусмо даље кроз планину. Веје мећава, не можеш ни да гледаш около. Пролазимо кроз Добро Поље. Почех да дозивам Цвија. Илија, нејак, промрзао, поче да плаче. Освртали смо се, застајали, али од Цвија ни трага ни гласа. После три сата хода стигосмо до врха. Станем поново да зовем Цвија. Чинило ми се да ћемо ноћ провести у овој пустињи, завејани снегом, промрзли и гладни...

Наједном искрсну наоружан човек, засут снегом. Претрнух од страха. Кад - Цвијо. Потрчах му у загрљај и заплаках.

- Знам све! -рече ми он. - Друкчије, изгледа, не може. То ти је судбина. Уместо да гајиш своју децу, живећеш у планини, по пећинама, без сна и хране. Али, не мари. Бићеш са мном. Неће ни Швабе дуго. Доћи ће и њима црни петак...

Одатле кренусмо даље према колиби браће Вићентија и Радоја Царевића. Цвијо их замоли да Илију и мене приме на конак. Брат рече да ће доћи ујутро, па се изгуби у шуми...

Не знам где је Цвијо био те ноћи и зашто није остао с нама. Видела сам да није сам. Мало подаље од њега било је још неколико људи. Њих ћу убрзо упознати, друговати с њима, делити хлеб и со, радост и бригу. Сви су они побегли од швапског зулума. Одбили су да дају жито и стоку, па су им претили хапшењем. Други су једноставно хтели да се боре против окупатора. Чули да постоји мала дружина на Тари; да пресреће и напада Швабе и - дошли. Надали су се скором повратку српске војске. Желели су да допринесу ослобођењу земље...

Сутрадан рано дође Цвијо и рече Илији да одмах крене кући. Дечак се успротиви.

- Молим те, Цвијо, да останем. Бићу ти од користи. Обавештаваћу те где су Швабе. Носићу муницију. Радићу све што хоћеш...

И Илија заплака.

Ове речи и сузе гануше Цвија, па очински рече:

- Добар си ти дечко, Илија. И храбар. Али, ово јо рат. Окупатор је свуда. Биће сигурно и тешких борби. Ко зна шта нас чека. Зато, иди својој мајци. Њој си најпотребнији. Ако Шваба сазна да си био с нама, ти признај. Кажи слободно где си нас видео. Боље него да те туку. Кад дођем у село, потражићу те...

После ових речи Илија се поздрави и оде.

- А ти - обрати ми се брат - остани овде још дан - два. Наћи ћу можда боље склониште. Помажи нешто овим укућанима.

У тој колиби сам се окрепила. Страх је почео да ме напушта. Али следеће вечери, таман смо бпли легли, трже нас лавеж паса. Скочисмо. Као да сам предосећала: Швабе! Упадоше у колибу и почеше да нас туку. Радоја, мене, Вићентија и Анђу. Спомињу моје име. Истераше нас напоље, на мраз. Бију корбачем, кундацима. А ми готово голи, у кошуљама.

- Говори где је Ленка! - окоми се један на мене. - Говори! Била је овде, обавештени смо...

- Не знам, кажем, ни ко је Ленка. Никад нисам чула за њу. Ово је поштена кућа. Мирна чељад...

Не верују. Туку нас и даље. Гледам молећиво укућане и трпим ударце. Само да ме не одају. Да не кажу: станите, не туците нас, ево Ленке, пред нама је! А можда не би ни поверовали, ко зна како су ме замишљали. Можда - наоружану до зуба...

И данас, после толико година, са захвалношћу се сећам те породице. Претукли су све укућане, али узалуд - нису ме одали. Усред тог мучења одјекнуше пуцњи. Швабе се згледаше и заборавише нас. Искористих прилику и шмугнух иза колибе. Кроз снег. Рекох својим добрим домаћинима да крену за мном. Ваљда ће нас Цвијо спасти...

Освртала сам се, али за мном нико није ишао. Најзад стигох на један пропланак. Иза дебелих стабала угледала сам неколико људи. Ту је и Цвијо. Испричах шта се догодило. Неколицина људи спусти се до колибе где сам коначила. Убрзо се вратише и рекоше да су Аустријанци побегли. Донели полупечену овцу са ражња коју су Швабе спремале.

Ту сам схватила да је мој брат Цвијо као неки харамбаша. Сви су слушали његову заповест. Ваљда зато што је имао ратничко искуство. Чинило ми се да га ови људи, од којих сам само неке познавала, воле и поштују. Први пут сам се осећала сигурно.

После неког времена Цвијо нареди покрет према месту званом Вис на самом врху Таре. Наједном фијукнуше меци и забише се у стабла. Наши потражише заклон и отворише ватру. Настаде борба.

Цвијо ми тутну у руке пушку и викну:

- Гађај! Пази да не промашиш, сваки метак нам је драгоцен!

Први пут у животу држала сам пушку. Нисам имала времена да размишљам. Повукох ороз и испалих први метак. Насумце. До мене, уз дебело стабло, стоји Јаков Ваљаревић. Онај младић, који је са Цвијом дочекао кмета и Швабе пред Биоском. Гледам како он набија метке и гађа. Угледах како се Шваба пребацује иза дрвећа. Све у скоковима, погнуте главе. Држим то место на нишану. Мислим, ако се још једном подигне опалићу. И стварно, не прође ни неколико секунди, угледах главу и повукох обарач... Истовремено одјекну пуцањ и чу се јаук... Испалих још три метка. Онај Шваба се више не диже и не јаукну...

Борба се тек распламсавала. Цвијови људи су ћутали. Нико ништа није говорио. Само су нишанили и обарали Швабе. Крај мене изненада експлодира бомба. Поткреса гране стабла иза кога сам чучала, откиде комаде дрвета и изрова земљу...

Ни то ме није уплашило. Наједном ми је све било обично. Као да сам свикла на бојеве. Пажњу ми привуче Шваба који се као и онај малопре пребацивао према нашем положају. Нећеш, мислим, далеко. Можда си ме ти ударио корбачем и кундаком, можда си ти мучио оне Царевиће... Можда си ми оца тукао, кућу спалио, мене у шуму отерао...

Осећам како ми крв навире, како ме мржња обузима и ја бих сада, овог раног јутра, кад сам се нашла на мегдану, да - убијам... Опет се појави она швапска глава са телећаком на леђима и опет јаук и стропоштавање у снег... Није ми тада падало па памет да су то млади људи, да су пошли у рат туђом вољом, да, можда, никоме ништа нису нажао учинили, али опет – окупатор је то...

До мене добауља Цвијо, ништа ми не говори, само ме гледа. Ваљда је хтео да се увери да сам жива и да сам научила да гађам пушком. И ја ћутим, не казујем му да сам већ смакла двојицу. Мислим - боље је да се не хвалим. Можда је и видео. А зашто, опет, да му не кажем. Нека зна какву сестру има и како нисам узалуд трошила му ницију. Не казах ништа, јер оно што се тог тренутка догодило пресече ми мисао...

Јаков Ваљаревић поче да дозива у помоћ. Пуцњава још траје и ја опрезно погледах према његоном заклону. Несрећни младић се превијао од болова. Отпузила сам до њега. Видим, у крви је... Рањен у плећку. Кад ме угледа, ућута и више не јаукну. Ваљда га је срамота. Меци почеше да звижде и око мене. Незгодно неко место.

Погледом тражим Цвија. Не знам шта да учиним. Ако покушам да Јакова изнесем, бојим се убиће и њега и мене... Швабе само чекају да се неко помоли низа дрвета. Угледах Цвија како чучи иза једног стабла. И он је мене видео. Наједном се диже, баци бомбу и мени руком даде знак да легнем... Одјекну страшна експлозија, па се све утиша. Швабе су се повукле.

То је био њихов први пораз у сусрету с нашом дружином.

Сви се окупише око несрећног Јакова. Нађосмо неке крпе и зависмо му рану. Само је он био рањен, сви други читави. Пет мртвих Шваба. Колико рањених - нико не зна, ако их је било, однели су их у Ужице. Цвијо рече да покупимо њихово оружје па да се повучемо према врху Таре. Треба наћи добро склониште и избећи потерама... Осим тога, снег је, није погодно за кретање и борбу. Треба чекати пролеће, да шума олиста...

Од неких сељана сазнадосмо да су Швабе ухватиле оне људе код којих сам била и везане их одвели у Ужице. Моји добротвори су, значи, на муци. Вићентије и Радоје Царевић су у затвору. Тамо ће их најпре мучити, тражиће да кажу куда се крећемо, па ће их потом, као и толике друге, обесити. Себе сам сматрала кривцем за њихову несрећу. Мучила су ме свакојака питања. Ако сам већ хтела да се борим, зашто нисам отишла са војском, као Милунка Савић, чију сам слику гледала у новинама... Кад већ нисам на фронту, ево прилике и овде. И овде се бори, гине, рањава. Ратно је доба. Истина, нисмо као права војска, али зна се ред. Свако има своје задужење.

Иако сам војник, с пушком, дужна сам да овим људима, ако је затишје, оперем кошуље. То сам и радила. Наложимо ватру, угрејемо воду, па оперем кошуље свима. Једном смо тако остали без рубља,јер су Швабе припуцале баш кад сам прострла да се суши...

Мени више није било повратка у село. Осуђена сам на неизвестан, тежак задатак. Цвијо ми је рекао да стално вежбам руковање пушком. Те како се пушка држи, те како се прислања уз раме, нишани, повлачи обарач, репетира. Затим, како се прелази с положаја на положај, како се бира заклон, баца бомба, све оно што мора да зна сваки војник. Нисам се бунила. Напротив. Муниције је било доста, а мете су ми биле - борови. Била сам толико увежбала око да сам могла да се кладим да ћу погодити мету. И, заиста, они који нису веровали, плаћали су опкладу. Научила сам како се баца бомба, мада ме је, признајем, у почетку било страх. Плашила сам се да не избројим погрешно, да ми експлодира у руци...

Цвијо је био веома задовољан:

- Ти, бре, сејо, као да си рођена за војника. Сада сам сигуран да ћеш моћи да ме осветиш ако меШнабс убију. И скупље ћеш да продаш своју главу.

Недељу дана касније имали смо још једну борбу са Швабама. Мало је требало да нас похватају живе. И то би нам се сигурно десило да није било неког Радоја... Тог јутра до земуница у којима смо боравили дотрча Радоје. Тако га је, у ствари, ословио један из дружине кад га је угледао. Ја га нисам познавала.

- Бежите куд знате! Швабе су кренуле у овом правцу! - рече Радоје. - Трчао сам преким путем, кроз шуму и снег да вас обавестим...

То рече и изгуби се иза дрвећа. Онај наш из дружине приђе Цвију, шапну му нешто, на шта се онај подиже и заповеди:

- К'оружју! Швабе су нам за петама! Изаћимо у колону по један, опрезно. Морамо овом стазом према Калуђерским барама. Другог пута нема...

Само што смо изашли, Шваба осу паљбу. Ми узвратисмо. Има нас десет. Толико и пушака, доста бомби и муниције. Снег дубок. Али Шваби је теже, није навикао на овакве невоље. Поред тога, на туђој је земљи, боји се, мисли да га иза сваког грма чека наш човек...

Цвијо је поред мене. Преносим шапатом његову заповест: да се више не гађа, да се чекају групе па да онда на његов знак - бацимо по бомбу. Ово је изгледа, мало охрабрило Швабе... Можда су помислили да су нас уплашили или да нас је толико мало да не смемо више ни да се огласимо.

И заиста, не прође ни неколико минута, појавише се две групе од по четири-пет војника. Пребацивали су се у краткпм скоковима. За то време, њихови су осули јаку ватру. Иза ових група, које су се брзо пребацивале појавио се мањи стрељачки строј. Ишли су све слободније, охрабрени муком с наше стране. Јадна ли вам мајка, мислим се. Не знате шта вас чека. Ту ће вам, у овој планини, на овом снегу, бити крај...

Тако ја размишљам кад угледах дигнуту Цвијову руку. То је знак. Треба, по договору, лагано избројати до пет и - бацити бомбу. Тако је и било. Мајко моја, учини ми се да се цепа планина. Све се претвори у јаук, у дим. Искомадана стабла су се стропоштавала на мртве и рањене Швабе. Латисмо се пушака. Онај стрељачки строј, преостали део, окрену леђа и даде се у бекство... Цвијо посла двојицу да покупе пушке и муницију. Део тог оружја оставили смо у земуници и добро га сакрили. Чували смо га за оне који су долазили. Јер, како је наш отпор растао, тако се и дружина увећавала. Већ на пролеће 1917. године било нас је тридесетак...

Сви смо били весели што смо тако разбили Швабе. Само је Цвијо био нешто забринут. Одмах после те битке рече:

- Нама, као што видите, Шваба не може ништа, али може нејаком народу... Чуо сам да су позатварали многе сељаке, сумњичећи их да нам дају коначиште и храну... Кажу да је ужички затвор пун људи из крајева куда смо пролазили. Мислим да би било добро да се мало смиримо. Да начинимо земунице и да се притајимо до пролећа. А тада ће ваљда стићи и наши са солунског фронта.

И остали су тако размишљали. Сви смо били спремни да се мало притајимо, сачекамо да прође зима, заварамо Швабу како би оставио сељаке на миру, а на пролеће опет ударимо свом снагом.

Што се мене тиче, ја сам се већ навикла на овај живот. Била сам, као и остали, стално на опрезу. Сељаци су нас помагали, гледајући у нама своје једине заштитнике, али и опасност да им натоваримо на врат Швабе, жељне освете. Многи од ових честитих људи давали су нам храну, нешто одеће, обуће, обавештавали су нас о кретању непријатеља, слали поруке...

Иза Доброг поља, на пропланцима, начинили смо шест земуница. Све близу, али одвојене једна од друге. Дању смо чували стражу. Неки су одређивани да набављају храну. А храна: кромпир, пасуљ, лук, сир, брашно... Ја сам у земуници пекла хлеб у црепуљи. Кромпира је било доста. Месо смо ретко јели. Најчешће смо били гладни. Али, нико се због тога није жалио. Рат је, окупација, сељаци су намучени и опљачкани. Ни они немају шта да једу...

Све до средине фебруара 1917. године мало ко је знао за нас. Цвијо није могао да се смири. Као да је био на ватри. Пекло га је, можда и осећање кривице због недужних сељака који су главом платили наше одметништво... Поред тога, мислио је - каква смо ми војска која се скрива по земуницама, док Шваба хара по селима, убија и пљачка...

О оцу Јеврему ни гласа. Првих неколико недеља, док сам била у близини села, знала сам да је жив, да су га Швабе тукле и да су опљачкале готово све, а после, када сам била дубоко у Тари, нисам ништа чула. Већ је било прошло пет месеци од како сам се одметнула од куће, како сам наоружана. О браћи која су била с војском на фронту, такође ништа нисам знала. Неки из села су се јавили својима, моји нису. Никакви гласови о њима нису стизали. Надала сам се да су живи...

Једног јутра, сећам се, снег је био велики, месец фебруар, Цвијо рано изиђе из земунице. Рече да ће се вратити најдаље за три сата. Нама рече да будемо на опрезу, да не излазимо без нарочите потребе.

Нико не зна где је Цвијо тог дана ишао. После три сата вратио се смркнут, невољан.

- И ми смо неки војници! - рече љутито. - Ко бајаги некакве комите! Лежимо овде, у земуницама, а Швабе у селу отимају жито, пљачкају сиротињу. Спремајте се! Чистите оружје! Чим снег престане да пада, изаћи ћемо из ових јазбина у народ. Да га бранимо од Шваба. Нама је место на фронту, у рату, а не у земуницама и поред ватре...

И нама је било тешко. Осећали смо неку кривицу. Збиља, имали смо доста муниције и оружја, а лешкарили смо по земуницама. Нисмо били ни лоше одевени, не лошије од наших јатака који су нам давали храну и обавештавали о кретању Шваба и другим новостима. Носили смо сукнена одела и опанке. Хранили смо се углавном бареним кромпиром.

Цвију је, чинило ми се, било најтеже. Тешко му је падало ово скривање по земуницама. Дању је ћутао, увече би проговорио коју реч. Излазио је готово сваког дана. Састајао се са јатацима. Ми нисмо знали ко су ти људи с којима је сарађивао. Цвијо их је држао у тајности. Желео је да их поштеди у случају да неко од нас падне Швабама у руке. Били смо обавештени о свему што се дешавало по селима, у Бајиној Башти и Ужицу. Цвијо се о свему распитивао. Тражио је од наших јатака да сазнају ко се све јавио од војника са Солунског фронта. Молио је да му та писма донесу, јер се надао да ће одгонетнути оно што у њима није јавно речено - има ли наде скором повратку.

Провели смо још неколико дана у земуницама. Снег је престао да пада. Било је и сунца. Излазили смо из земуница, излажући се благим сунчевим зрацима. Били смо бледи, испијени влагом. Осећао се дах пролећа. А ми смо то чекали. Да шума олиста, да озелени, па да се тако чешће виђамо са Швабама. Живот је хтео да на ове сусрете не чекамо дуго.

Једног поподнева врати се Цвијо са уобичајеног извиђања. Био је нешто веселији него иначе. Осмехивао се. Чим смо га таквог видели, знали смо да ћемо се ускоро, можда још исте вечери, гледати преко нишана са Швабама. И, стварно, тако је било. Јатаци су га обавестили да су окупатори реквирирали десетине оваца и коња и да се налазе на Калуђерским барама.

Цвијо као да је такву поруку једва чекао. Једним звиждуком сакупи дружину и рече:

- Спремајте се! Још ноћас напашћемо Швабе. Повратићемо све што су од сељака отели!

Дружина се томе обрадова. Јаков Ваљаревић, младић из Биоске, коме рана беше зарасла, срећан. Једва је чекао да кренемо у борбу. Приђе му, пружи руку и рече:

- То је права реч и прави тренутак. Шума је замукла као да нема живих... Већ дуго не опалисмо ни метак. Досадио ми овакав живот. Кад могу наши војници да се боре на Солунском фронту, можемо и ми...

Већ после петнаестак минута били смо спремни. Земунице смо, за сваки случај, затворили. Искуство нам је налагало да за собом не остављамо никакав траг.

Ишли смо у колони по један. Нисмо разговарали. Били смо опрезни. Дуго смо пешачили. Негде пред поноћ били смо на Калуђерским барама. Кад смо се приближили швапском биваку, Цвијо даде знак да станемо. Био је мркли мрак. Цвијо поша у страну калуђера Милекића и наредника Сумеуна Симеуновића и стаде се нешто сашаптавати с њима. Нама рече да станемо иза стабала, а они се запутише у мрак.

Мислим да смо стајали двадесетак минута, кад стиже Цвијо и даде знак да кренемо за њим. Њих тројица су у тишини уклонили швапске стражаре. Остале ћемо сада да ухватимо на спавању! Цвијо направи распоред тако да смо опколили зграду. Ја сам била на око 80 метара. Свуда около је била шума, само је зграда била на једној чистини. Калуђер је овај крај одлично познавао.

Чекали смо Цвијов знак за напад. Стајала сам иза бора кад изненада зачух разговор. Језик нисам могла да разумем. Било ми је јасно да нису наши. На пртини, десетак метара од мене, запрепашћена, угледах двојицу Шваба. Уто Цвијо даде знак за напад и пушке плануше... Сви кренуше према згради у којој су биле Швабе. За тренутак се збуних. Откуд баш сад наредба за напад. И откуда они да наиђу овуда? Времена за размишљање није било.

Истог тренутка искочих иза дрвета с упереном пушком и викнух:

- Стој! Руке увис!

Швабе дигоше руке. Клате се. Од страха или, можда, од ракије? Помислих да су ова двојица била у некој кући. Можда су пљачкали, силовали, тукли? Спопаде ме жеља да их одмах поубијам. Али, опет, некако ми није згодно: заробила сам их, они ћуте, не дају отпор и не би било поштено да их усмртим.

Тамо напред, пред кућом, грми. Пуцњава је трајала више од пола сата. Потом чујем Цвијо ме зове. Измакнем се два-три корака па кажем Швабама да пођу напред. Право пред Цвија и дружину. Сви се изненадише. Откуд сад ова двојица? Мислили су да су у току борбе искочили кроз прозор и да су налетели на мене... Ја им испричах да сам их заробила пре него што је почео напад. И они су били заробили неколицину. Сви везани.

Те вечери било је шест мртвих и девет заробљених. Неки су, ипак, успели да побегну. Видело се по оружју, у страху су га заборавили. Ту смо дочекали зору. У оној згради је било доста хране - меса, хлеба, дувана, ракије... Појели смо оно што је било за јело. Цвијо рече да ракију нико не дира. Мислио је да ћем<]]>3556Tue, 01 Apr 2014 20:00:00 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346479577/%D0%B4%D0%B0-%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D1%81%D0%BD%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BD%D0%B0-%D0%BB%D0%B8%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B3%D0%B8%D1%98%D1%83-%D0%BF%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%D1%82%D0%B5-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%B7%D0%B0-%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D1%81%D0%B0%D1%82-%D1%83%D0%BD%D0%B0%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4-r3543/

У недељу, 30. марта, у јутарњим сатима, тачније у 2h, казаљке на сату се померају на 3h и тако ће остати до последње недеље октобра. Ове године ће то бити 26. октобар.

На овај начин се продужава боравак на дневном светлу, а као главни разлог за овакав корак наводи се и уштеда енергије због дужег дана. Померање часовника за 1 сат унапред није обавезно за све земље, већ свака од њих задржава право како ће и колико померати часовник.

Рецимо, Медведев је у Русији укинуо летње и зимско рачуње времена, а као разлог наводи: “Прилагођавање на промену у померању казаљки на сату прате стрес и оболевање”. Док је Исланд једина земља која није увела овај начин рачунања времена.

У исто време на јужној хемисфери почиње зимско рачунање времена.

У нашој земљи летње рачунање времена је почело 27. марта 1983. године.

Погледајте када ће се казаљке на часовницима померати наредних

овде

Извор

Генерал потпуковник Љубиша Стојмировић, председник Клуба генерала и адмирала Србије, отворио је изложбу и подсетио још једном да не можемо заборавити најстрашнији злочин према једном народу - према српском народу, злочин који је постао пракса и у односу на друге народе света.

Другог дана, у суботу, 22. марта, у свечаној сали Центра „Сава“ химном Боже правде, Мокрањчевим руковетима и песмом у славу Богородице Радуј се, Невесто Неневестна, Прво београдско певачко друштво поздравило је учеснике међународне конференције под називом „Глобални мир насупрот глобалном интервенционизму и империјализму“.

Госте из европских и прекоморских земаља поздравио је и благословио Епископ бачки др Иринеј (Буловић).

Поздравне говоре казивали су Нићифор Аничић (Друштво српских домаћина), Момчило Вуксановић (председник СНВ Црне Горе), Миодраг Зечевић (Председник организације СУБНОР), Момир Булатовић (некадашњи председник СРЈ), Живадин Јовановић (Београдски форум за свет равноправних).

Из Светске организације за мир обратиле су се: Сокоро Гомес из Бразила, председник ове организације, секретар - госпођа Илда Фигуериедо из Португалије ( Ilda Figueriedo) и извршни секретар г. Ираклис Тсавдаридис из Грчке. Госпођа Сокорo је упутила оштру критику на рачун тадашње агресије на СРЈ, која је постала пракса спровођења интереса одређених светских сила. Сви учесници скупа су изрекли осуду тадашњег бомбардовања наше земље и дали готово јединствену оцену да је Косово и Метохија савест човечанства и да су на том питању пали и право и правда.

Из Русије су говорили г. Сергеј Бабурин, посланик Државне Думе, познати генерал Ивашов, као и уважена историчарка проф. др Јелена Гускова.

Међународној конференцији присуствовали су амбасадори: Белорусије г. Владимир Чушев и Венецуеле гђа Диа Надер де Ел Андари, као и други високи представници страних амбасада, гости из земље и иностранства, суседних земаља, интелектуалци, историчари и многи културни радници. Стране медијске куће су у великом броју пратиле дешавање.

Међународна конференција се завршава у понедељак, 24. марта, на дан бомбардовања наше земље пре петнаест година, међународним меморијалним маратоном који полази са платоа код храма Светог Саве, полагањем цвећа код споменика деци жртвама НАТО агресије на Ташмајдану и полагањем цвећа у Парку пријатељства код „Вечите ватре“.

• Догађаји (концерти, изложбе)
  

Није на нама грешнима да судимо због чега је Промисао Господња удостојила Својом посетом управо светог Александра Свирског на светој руској земљи. Али сама чињеница да је север руске земље Троједини Бог удостојио те почасти, налаже да се са дужном пажњом боље упознамо са овим светитељем и овим манастиром, па тако путовање по “Ризницама Свете Русије” настављамо причом о манастиру светог Александра Свирског…

Преподобни Александар Свирски канонизован је само 14 година после своје праведне кончине. Многи његови ученици и поштоваоци су још били живи, па у његовом житију не наилазимо на уобичајене хагиографске шеме о благочестивости. Замонашен је на Валаму 1474. године и својим подвизавањем задивио је и највеће Валамске подвижнике тога времена. Та беспоговорна спремност ношења Крста која је исходила из дубине душе преподобног Александра, није могла остати без утехе Господње. И данас је очувана пећиница у којој се једва може сместити један човек, у којој је једном приликом 1485. године, током молитве, преподобни зачуо глас: “Александре, изађи одатле и иди на место које ти је раније указано, тамо се можеш спасити”. Велика светлост указала му је место на југо-истоку, на обали реке Свир, где се преподобни одмах преселио. Господ је прво једном бојарину открио овог великог угодника, који се годинама хранио само биљем које је расло уоколо, а после се брзо његова слава великог молитвеника и исцелитеља душе и тела прочула по читавој околини. Дар прозорљивости од Бога дарован, допринео је да га верујући народ руског севера још за живота сматра светитељем. Тачно на 23 годишњицу од пресељења, црквицу преподобног обасјала је велика светлост и он је угледао три мушкарца која су дошла к њему. Зачуо је наредбу: “Љубљени, пошто си видео Три Лица која говоре са тобом, сагради цркву у име Оца и Сина и Светога Духа, Једносушне Тројице… А мир Свој ти остављамо и мир ти дарујемо”.

На том месту касније је саграђена капела, а житије светитеља нам казује да се после ове величанствене посете светитељ није уобразио, него се и даље усрдно трудио да верно служи Цркви, братији и народу. Светитељ се подвизавао у густим шумама руског севера, на 260 километара северозападно од Петрограда, између Финског залива и Ладошког језера, где су на пропланку близу Рошћинског језера саграђена два манастира – Светотројички и Преображењски. Међу паганским староседелачким народима севера, овај подвижник је пре свега својим подвижничким животом, ширио и учвршћивао веру Православну на руском северу, основавши 1506. године манастир. Упокојио се 30. августа 1533. године, а 1547. године уврштен је у лик светитеља Господњих. И данас најразличитији невољници који са вером приступају моштима светитеља, добијају телесно и душевно исцелење. Тако је дивни Бог у светима Својим, који је преко овог угодника Свога пројављивао чуда за његовог земног живота, наставио то чинити и кроз његово нетрулежно тело, на славу Његове вечне и непобедиве Цркве Православне.

Ранко ГОЈКОВИЋ

(преузето са сајта Фонд

Стратешке

Културе)

Тагови: Руска Православна Црква Русија

Молитва Светом Александру Свирском

(у једном молитвенику пише да помаже код болести кичме и добијања мушког детета)

О, свештена главо, ангеле земни и човече небески, преподобни и Богоносни оче наш Александре, велики угодниче Пресвете и јединосушне Тројице, мноштво милости онима који живе у светој обитељи твојој и свима који с вером и љубављу долазе (притичу) к теби, указуј! Измоли све што нам је потребно у овом привременом животу, и што је тим пре за наше вечно спасење неопходно: помози заступништвом твојим, угодниче Божји, да у свету чврсто пребива света православна Црква Христова, на којој је саздано царство (Његово) са побожношћу неразрушивом; буди нам свима, чудотворче свети, у свакој жалости и невољи брзи помоћник; нарочито у часу кончине наше, буди нам заступник милосрдни, да не будемо предани на митарствима ваздушним, власти злобног непријатеља, већ да се удостојимо несметаног уласка у Царство небесно. О, оче, молитвениче наш непрестани! Не посрами надање наше, не презри смирено мољење наше већ нас увек заступај пред престолом живоначалне Тројице, да се удостојимо заједно с тобом и са свима светима, макар смо и недостојни, у насељима рајским славити величанство, благодат и милост једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова. Амин

http://youtu.be/BTpJYFIt7bM

На самом почетку символа православне вере каже се: „Верујем у једнога Бога, Оца Сведержитеља, Творца неба и земље…“ Овде се Бог помиње као творац свега видљивог и невидљивог. Слика је јасна, недвосмислена и догматски исправна. Бог је заиста наш небески Отац. Он је Сведржитељ који је створио небо и земљу.

Када су света солунска браћа преводила богослужбене књиге и догмате вере на словенски језик, бирали су изразе који најбоље изражавају суштину оригиналног текста. Понекад су морали, међутим, да занемаре вишезначности високог стила старогрчког језика. Реч „Творац“ је егзактни превод грчког израза “ποιητής” . Ипак, у Мајнарићевом речнику наведена су следећа значења: творац, зачетник, створитељ, изумитељ, и на крају, песник — поета. Онај који је овде за нас само „Творац неба и земље“ за сваког Грка је уједно песник неба и земље. Псалмопевац Давид каже да је Бог све премудрошћу створио. Ове речи бисмо могли схватити као похвалу савршеној Божанској поезији, јер је све створено савршено и складно, као што се стихови ткају од пажљиво бираних речи, при чему песник унапред зна како ће изгледати готово дело.

Човек, као круна Божјег стварања, способан је не само да разуме лепоту Божанске уметности, већ и да опонаша свог Створитеља, те да је и сам ствара.

У зависности од њене намењености и посвећености, уметност се може поделити на световну и религиозну. Иако је њихова намена недвосмислено јасна, неопходно је ипак објаснити религиозну уметност. То је широки појам који обухвата с једне стране слободни уметнички израз надахнут религиозном темом, а са друге Богослу­жбену уметност, чија је сврха унутар обреда. Богослужбена уметност је наменска и не подлеже истим критеријумима оцењивања као уметност која је сама себи циљ. Слободна уметност има само естетску вредност, а Богослужбена и естетску и употребну. Богослужбена музика, уопште, представља принос срца Богу у свим религијама. Не постоји ни једна религија чији се обред врши у тишини. Штавише, могли бисмо рећи да се Адамово потомство, памтећи прву славу и лепоту Едемског Богослужења, током целе историје обраћало Богу кроз музику.

Хришћанска, а нарочито православна Богослужбена музика не може бити било каква. Постоје јасни критеријуми који морају бити задовољени. Православна Црквена музика мора бити вокална, јер је људски глас најсавршенији инструмент. Постоји још један разлог због којег у Цркви није дозвољена употреба инструмената. Музика, по нашем схватању, не може бити одвојена од речи. Појањем ми изражавамо суштину текста, а речима хвалимо Господа. Православно појање мора бити једногласно, јер Господа славимо једним устима и једним срцем, односно једним гласом. Током времена, кроз историјски развој богослужбене музике усваја се и усавршава систем „осмогласја“, као оквир унутар којег се развија црквена музика и богослужење.

Историјски посматрано, можемо разликовати два временски неједнака периода у процесу развоја црквене музике. Они се сусрећу у четвртом веку. Њихово размеђе пада у време признавања хришћанства за равноправну веру Римског царства, а овај процес је коначно и неповратно утемељен изградњом нове престонице царства — Константинопоља. Први период стога можемо назвати пред-византијским, а потоњи — византијским.

Најстарије помене хришћанског богослужбеног појања налазимо већ у самом Светом Писму. По речи јеванђелисте, Господ је отпојао хвалу, а апостол Павле препоручује хришћанима да се подвизавају појањем. Иако немамо конкретних музичких материјала који би нам пружили увид у начин појања првих хришћана, можемо га донекле реконструисати и везати за јеврејске корене. Будући да се Хришћанство развило као испуњење Јеврејских очекивања Христа, схватљиви су старозаветни утицаји у хришћанском обреду. Први следбеници Христови и даље су се сматрали Јеврејима и испуњавали су закон. Они нису себе изопштили из јеврејске заједнице. На својим саборима на којима су се причешћивали, одржавали су обред који је још увек умногоме подсећао на старозаветне молитве. Стога је схватљиво да је и начин појања и читања на тим првим литургијама остао неизмењен.

После престанка прогона хришћанства, створени су предуслови за велики напредак богослужбене музике, као и теологије, иако оригинално музичко стваралаштво, како се данас схвата на западу, никада није практиковано. По учењу Свете Православне Цркве, Богослужење на земљи је подражавање небеске литургије. Како каже св. Јован Златоусти:

„Горе (Бога) прославља анђеоска војска, а доле људи који врше службу у црквама и тиме опонашају исто то славословље. Горе, серафими поју трисвету песму, а доле мноштво људи узноси исту ту (химну). Настаје заједнички празник за небеске и земаљске житељ; једна заједница, једна радост, једна угодна служба.“

Песме су Цркви објављене преко пророка и виђења светитеља. Ове богонадахнуте химне и њихове мелодије појац, или композитор прихвата као узоре и служи се њима као обрасцима. При том, његов задатак није самоистицање, већ му је циљ уподобљавање небеским песмама. Ово начело није композитору никако наметнуто као ограничење. Сам стваралац га прихвата свестан оне вертикалне везе између небеске и земаљске литургије.

Овај динамични развој црквеног песништва не сме се сматрати последицом вањског утицаја који је присилио Цркву да створи велику количину естетски допадљивог, а теолошки безвредног материјала. Управо супротно. Како су васељенски сабори дефинисали теолошке основе Цркве, химнографи су природно уносили верске истине у литургијски живот. Обогаћивали су литургију дефинисаним догмама напросто да би образовали вернике и на тај начин изграђивали и јачали веру. Неко је једном питао о. Георгија Флоровског где се најбоље могу научити догмати Цркве. Он је одговорио:

„Иди и стој поред појаца годину дана и научићеш богословље наше Цркве.“

Према мишљењу Александра Шмемана, нова ера за црквену музику није настала као резултат развоја музичке теорије или појачке технике, већ је условљена новом улогом коју је појање добило у оквиру богослужења. Изласком из катакомби и изградњом великих цркава, хришћани су коначно могли да славе Бога онако како су сами желели. Ослобођени притиска од сталних прогона, могли су размишљати о томе како да Највољенијем упуте најлепше речи хвале, а тамо где ни речи нису довољне, природно су биле допуњене песмом. У условима ширења црквене мисије и украшавања службе свакој изговореној речи даван је „квалитет песме“. Оновремени типици често користе реч појање имајући на уму читаву службу, чији су се сви делови сматрали песмом Богу.

Овакво поистовећивање молитве и појања налазимо у Св. писму Новог Завета. У Откровењу старци поју пред престолом Христовим. Говорећи о догађајима после причешћа апостола, јеван­ђелист Матеј каже да Господ и ученици „отпојавши изиђоше на гору Елеонску“. Апостол Павле у својој посланицама Ефесцима и Колошанима препоручује вернима да се подвизавају Псалмима, појањем и песмама духовним. И данас, по православном схватању, појање није само део службе, па чак ни њен најзначајнији део. Појање је синоним за службу.

Већ смо истакли да је на развој и организацију хришћанске музике велики утицај имала јеврејска, иако већ хеленизована традиција. Међутим, процес њеног преношења у нову, хришћанску заједницу био је углавном практичне природе, највише у погледу задржвања структуре песама и саме службе. На пољу теорије црквена музика се ослањала на старогрчко, питагорејско учење о интервалима, античку поделу лествица (данашњих црквених гласова) и њихово груписање према сродности у три тонска рода (дијатонски, хроматски и енхармонски). Из мноштва хеленистичких (грчко–орјенталних) лествица, коришћених у народној музици, временом је издвојено осам модуса који су по свом карактеру могли одговарати црквеној употреби.

Принцип појања у осам античких модуса био је у Византији присутан од најранијих времена. Најстарији сачувани осмогласник је из VI века, а саставио га је извесни Сервус Антиохијски. Касније је овај систем усвојен од стране православне Цркве, а данашњу форму добио је највише заслугом св. Андреја Критског, Јована Дамаскина и др. У Осмогласнику су сакупљене песме према гласовима у којима су компоноване. Сваки од гласова „влада“ богослужењем недељу дана — од суботе увече до литургије у следећу суботу.

Усвајање осам модуса (или гласова) старогрчке музике омогућило је Византинцима да развију и искажу појањем посебна осећања (попут туге или радости) која су могла бити у складу са литургичким циклусом. Током овог периода, неки од највећих композитора у историји Православне Цркве, створили су величанствена музичка дела и даровали Цркви нове музичке облике. Неки од њих су: св. Јефрем Сирјац, Андреј Критски, Јосиф Химнограф, Козма Мелод, Јован Дамаскин, Роман Мелод.

Иако је црквена уметност у раном и нарочито средњевизантијском раздобљу доживела пун процват и утемељила православно богослужење у данашњем облику, из времена од 4. до 10. века није нам сачуван ниједан музички рукопис. Поред очигледне старости докумената који су се тешко могли сачувати до данас, један од разлога би могао свакако бити иконоборачки бес праћен харањем и паљењем манастира и њихових књижница. Ни касније историјске прилике нису биле наклоњене покушајима да се нотни записи сачувају. Период латинске окупације у 13. веку сигурно није оставио библиотеке нетакнутим. Селџуци у Малој Азији, с друге стране, ионако нису имали нарочито поштовање према хришћанским светињама. Стога најстарији сачувани рукописи византијске епохе датирају из 10. века, премда је нотација до 12. века још увек сасвим нечитљива.

Преношење византијске музичке традиције међу словенске народе текло је упоредо са ширењем хришћанства. Света Равноапостолна браћа морала су имати изграђене мелодије за богослужбене текстове у преведеним књигама. Посведочено је у житију св. Константина (Ћирила) да су своју мисију представили папи Хадријану II појући литургију и свеноћно бдење на словенском. Овај мисионарски подухват свв. Ћирила и Методија није се односио на Словене који су насељавали Балканско полуострво. Срби и Бугари су у то време већ били крштени, а службу су вршили на грчком језику. Византинци, који су као потомци старих Римљана постојано инсистирали на својим територијалним правима, никада нису разматрали могућност да „новонасељеним варварима“ дају такву привилегију. Усвајање словенске писмености било је резултат настојања цара Симеона за културном аутономијом Бугарског царства у односу на Цариград. Пресељењем центра ћирило–методијевске традиције са запада на исток, у Бугарску, балкански Словени су постепено, током неколико наредних столећа, замењивали дотадашњу грчку праксу службом на свом ученом језику.

О почецима музике у српској држави веома се мало зна. Не постоји ни један сачувани музички рукопис до 14 в. Ипак, у житијима св. Симеона и св. Саве често се помињу црквено појање, славословља, појање на бдењу. Сачуван је и податак из Хиландарског устава 1198. г. да је типик о службама и појању у манастиру усвојен према Ватопедском узору. У житију св. Симеона његов син каже да су на сахрани светитељевој заједно појали Грци, Срби, Бугари, Руси и Грузини. Из ових података тешко би се могао извући некакав закључак о самим мелодијама па чак и о сличности српских црквених напева са византијским узором.

Најстарији познати српски композитор црквене музике био је кир Стефан Србин. Живео је у 14 веку и то вероватно ван српске државе, можда на Светој Гори. Претпоставља се да су његови савременици били Никола Србин и Исајија Србин, чије се композиције чувају у Народној библиотеци у Атини. Ови аутори су углавном компоновали двојезичне композиције, на српском и грчком. Такође је познато да су поједини позновизантијски мелографи у 15. в. нашли уточиште на смедеревском двору деспота Лазара Бранковића.

На основу поређења сачуваних српских музичких рукописа са савременим грчким, може се закључити да су наши средњевековни композитори потпуно усвојили византијско појачко мајсторство. Анализом њихових записа и мелодијских фраза, не може се уочити било каква разлика или посебност у односу на дела грчких аутора, што значи да су пратили развој музичке уметности у Константиновом граду.

После пада Цариграда под турску власт 1453 и Смедерева 1459, цео Балкан је био покорен. Од тог времена, у новим и тешким условима, црквено појање, као уосталом и сви видови црквене уметности постепено замиру. Немогућност систематског изучавања појачке технике одразила се на умешност тумачења сложеног нотног писма. Могло би се рећи да су напори мелографа у отоманском периоду били усмерени на поједностављивање нотације и на тумачење старих композиција. Највећи допринос у том смислу дао је Петар Пелопонески Лампадарије (18. в.)

Размеђе 17. и 18. века донело је полет у изучавању црквене музике на целом Балкану. У Цариграду је основана патријаршијска школа, док је на другом крају полуострва, у Београду митрополит Мојсије Петровић основао грчку школу у којој се изучавало појање. Њени први учитељи били су даскал Герасим, старац Константин и Никола Логијатат. сва тројица су били светогорски калуђери. Најбољи међу њима је ипак био јеромонах Анатолије из манастира Ватопеда.

Оцењујући рад митрополита Мојсија, Јован Рајић, отац српске модерне историографије каже:

„…тој благоразумни муж привел из Свјатија Гори јеромонаха Анатолија искуснаго псалта. И устројив в Белграде греческују школу, из њејаже по времени взимал доброгласнија јуноши, ихже ониј псалт по греческој псалмодији, обучил пјети, числом довољних, чим изрјадно увесељаше церков…“

Сачуван нам је и уговор који је Анатолије саставио са митрополитом Београдским. По том уговору имао је Анатолије своје ученике:

„…не токмо учити пети по псалтикији, но и сачињати, и писати да могут, и от васего сердца целоје мајстерство своје открити и ничто утајити (…) и не отступити, нити от њих отити (…) донде же произвести ученики будет в савершеније целоје…“

Школа у Београду није била једина. Сличне су отваране у многим другим местима. Од даскала који су држали појачке школе у Бачкој издваја се монах Ананије из манастира Лавре, док су у појачким школама у Бановцима и Мишковцима многи фрушкогорски калуђери су научили појање. Међу њима је најзначајнији архимандрит Дионисије Крстић (1757 — 1836), први учитељ појања у Каровачкој богословији, који је извршио редакцију греческог напева, касније названог „карловачки“.

Извори из тог времена сведоче нам да је међу свештеницима било оних који су умели појати словенски и гречески на све три литургије. Осим тога:

„Свако вече на вечерни Господи Возвах — појало би се, и један од ученика преносио би књигу от десне на љеву певницу, стихире читао, и за њим пјевчика чтомо пјево би, и то се звало кањерати“.

Изасланик митрополијски је забележио за неке свештенике да имају „добар глас“, а за неке да имају „слаб глас“, а за неке, пак, „да немају гласа“ или као што је то на ондашњи начин лепо речено, „јестество на тоје не имат“. За једног свештеника забележено је да појати „нест учил“. Сви ови подаци сведоче нам о високом нивоу појачке технике који је достигао српски народ у веку музичке ренесансе.

Паралелно са ширењем скраћеног Дионисијевог — карловачког напева, који се преносио искључиво усменим путем, постојали су напори појединаца да се сачува традиција музичке писмености, а самим тим и континуитет са нашим музичким средњим веком. Сасвим узгред, Атанасије Николић у својој аутобиографији помиње настојање епископа будимског Дионисија Поповића да појање подигне на виши ниво:

„Онда беше у Будиму владика Дионисије, пређе бивши Митрополит Београдски, који после уговореног мира са Аустријом пређе у Аустрију и добије Будимску Дијецезу. Он је ове године (1819) завео богословију у Будиму и своје богослове сам је учио певати по старим црквени нотама (псалтике). Моји другови позову и мене да идем с њима да чујем то оригинално пјеније...“

Из 18 в. сачуван нам је и велики број рукописа који тек треба да буду дешифровани. Од свих је можда најзанимљивији рукопис чувеног Петра Лампадарија, који је саставио осмогласник по старом начину, грчким словима на словенском језику за босанског митрополита Серафима.

Почетком 19 в. У Цариграду је коначно усвојена нова аналитичка метода црквеног нотног писма. Одобрила ју је патријаршијска комисија. Од тада до данас састављено је више музичких зборника него у целој дотадашњој историји.

Онај део нашег народа који се у то време борио за слободу, није усвојио нову нотацију. Она је, међутим, била прихваћена на широком подручју које обухвата данашњу Македонију, Косово и Југоисточну Србију. Подручје Београдске и Карловачке митрополије је остало без нових музичких записа све до појаве првих музичара образованих на западу, Корнелија Станковића, великог Стевана Стојановића Мокрањца и других, мање познатих, иако веома значајних.

Свесни да је време и музичка неписменост наших појаца већ окрњила лепоту црквених песама, ови истакнути музичари, сваки у своје време и сваки за себе, предузели су велики и значајан посао бележења црквених мелодија по народном напеву. Међутим ови наши истакнути музички делатници нису били упознати са теоријским основама црквене музике, дакле са музиком далеко старијом и у многим аспектима различитом од њима савремених западноевропских музичких и естетских схватања. Самим тим и њихово дело није довршено, већ нам више служи као путоказ у смеру темељнијег изучавања теоријских поставки и законитости црквених гласова и напева.

http://www.spc.rs/sr/crkvena_muzika_bogosluzhenje

О књизи аутор је обрадио 182 житија светих ратника разних народа Руса, Грка, Срба, Украјинаца, Грузијаца, Персијанаца, Литванаца и других. Први пут на српском језику дата су и нека житија румунских светих војника. О књизи су говорили начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, директор Медија центра „Одбрана“ потпуковник Славољуб Марковић и начелница издавачке делатности те куће Драгана Марковић, Епископ ремезијански Андреј, јеромонах Доситеј из Хиландара и аутор.

Генерал Диковић истакао је да је пуковник Гроздић дао пун допринос „пруживши нам прилику да у плодовима његовог дугогодишњег рада уживамо и да се духовно богатимо, размишљајући о ратницима са светачким ореолом“.

- Читаоцу може да се учини да наслов „Свети ратници“ садржи унутрашњу противречност. Ако знамо да рат доноси велика зла, може ли ратник да буде светац? Делује неспојиво, али само наизглед. Правда и неправда често су две стране, истоградне. Освајач је оличење неправде, а онај који брани своје огњиште, породицу, светиње и отаџбину од насртаја освајача поборник је правде, рекао је начелник Генералштаба и додао да браниоца и ослободиоца учешће у рату не лишава врлина, него их искушава, истиче и уздиже.

Идеја да објави опширнија житија светих војсковођа и војника, код аутора постоји већ више од десет година.

Најдубља жеља била је да помоћу ове књиге укажем на најмоћније оружје којим се може победити сваки непријатељ, а то је сила духа и морална сила. Оружје војнику није једини него последњи и коначни аргумент у националној одбрани. „Свети ратници“ су пример како се реч претвара у дело, рекао је пуковник Гроздић и захвалио сарадницима на сарадњи.

Промоцији су присуствовали државни секретар Министарства одбране Зоран Ђорђевић, представници Министарства одбране, Војске Србије, Српске Православне Цркве, пријатељи и бројни гости.

У музичком програму учествовали су група Пирг и Маја Стојановић са Факултета музичких уметности.

Књигу је за објављивање благословио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј.

Извор: Министарство одбране Србије

• Нове књиге
  

Погледајте видео на линку

http://www.prva.rs/upload/media/2014/02/14/10460/sto-bog-sastavi_prva.rs.mp4

Путује из Јапана у Русију да обнови храм у сиромашној покрајини. Али у Русији, он је морао да се суочи не само са замршеност руског менталитета, али и са локалним јакузама ... Главног лика на екрану створио је права јапанска и холивудска звезда Кари Хиројуки Тагава. Поред њега учествује и велики руски глумац Петар Мамов (”Острво”, ”Цар”...)

Више о филму и фотографије са снимања овде:

http://www.pravmir.ru/yaponskij-svjashennik-ierej-san/

Књига је у А4 формату, исписана црним и црвеним мастилом, са украсним вињетама, почетним словима и минијатурама по узору на старе византијске рукописе. Приредили смо је на начин за који сматрамо да је најподеснији за употребу на богослужењу, али и за учење. Принцип биљежења текстова је исти као и у нашој Антологији Божанствене Литургије, први том, што значи да се користи метод Симона Караса, биљеже се ритмови, привлеканија и исократима.

Ово издање је још један зрео плод дугогодишње успјешне сарадње манастира Хиландара и г. Игора Зиројевића. Чињеница да се манастир Хиландар још увијек обнавља од страшног пожара, који је нанио огромну малтеријалну штету манастиру, није била сметња да се оствари наша заједничка жеља да се ово издање поунди нашој Цркви и свима заинтересованима потпуно бесплатно.

Надамо се да ће ово издање бити још један скромни допринос изучавању и унапријеђењу богослужења код нас Срба и иначе код Словена.

Издавач и аутор

ВЕЗА ЗА ПРЕУЗИМАЊЕ

Извор: Манастир Хиландар

Једног љета, један од најстаријих печорских монаха, чувар о. Авакум, објавио је у трпезарији послије вечерњих молитви да у манастир више неће пуштати никога ко није православац. Доста је било! Нашминкане туристкиње долазе, све под руку са безбожним неотесанцима, које на километре можете осјетити дуван, или комунисти и баптисти, или новопечени екуменисти, или муслимани све под руку са некрстима Јеврејима. Овоме се мора стати у крај!

Братија није много обраћала пажњу на старчево гунђање, али га је неко ипак упитао, "А како ћеш знати да ли је неко православац или не?"

Авакум се озбиљно замисли, али не задуго. "Па, ако буде знао Символ вјере тог ћу и пустити! Ако не буде знао нека шета напољу, у манастиру нема шта да тражи."

Сви су се насмијали његовим ријечима, и заборавили на то. Међутим, сљедећег јутра, док су монаси одлазили на своја послушања, са изненађењем су примијетили да је манастир неуобичајено празан. Побожни ходочасници су шетали око цркава, крстећи се, познате бакице су долазиле по благослов, путници са својим завежљајима су се одмарали након литургије, док је један јуродиви трчао око бунара. Али она уобичајена досадна гомила туриста је нестала. Била је то права Света Русија! Изгледа да је о. Авакум заиста урадио оно што је рекао да ће учинити.

Тако је и било. Од раног јутра, када би ступио на дежурство крај Свете капије, о. Авакум је од сваког посјетиоца тражио да изговори никејско-цариградски Символ вјере, који су саставили оци првог и другог васељенског сабора у четвртом стољећу. Његова рачуница је била генијално проста: свака цркви блиска православна особа зна овај текст напамет.

Од пола седам до десет ујутру нико од посјетилаца који долазе у манастир није имао проблем са Символом вјере. Међутим, након 10 часова стиже први аутобус са групом туриста. Нико од совјетских туриста није могао проћи испит о. Авакума. Сви они су само псовали и пријетили му док су стајали испред затворене капије. Али искусном војнику какав је био о. Авакум, чије груди су красиле медаље од завршетка рата, овакве пријетње су биле смијешне. Затим је стигао други аутобус, а потом и аутобус са страним туристима према распореду... Укратко, тачније до поднева, велика бијесна гомила се скупила пред вратима манастира. Управо то је оно што је главни псковски надзорник свеколиког црквеног живота видио кроз прозор његове црне "волге" када се довезао до манастира; био је то псковски повјереник за вјерска питања, Николај Александрович Јудин.

У манастиру су се сви намјерно трудили да његово презиме изговарају "Ијудин", што има значење "од Јуде". Није то било зато што је комесар био гори од било ког другог комесара. То је било напросто зато што је сваки надзорник црквеног живота био симбол тлачења Цркве споља. Истина, мора се рећи да је Николај Александрович био веома добродушан човјек, који је радио у државним органима многе године а без да је отврднуо од обиља моћи. Па ипак, он је био најмоћнији шеф који је одлучивао о судбини свих свештенослужитеља који су били под његовом надлежности. Он је могао одузети такозвану регистрацију било ком свештенику, и онда тај свештеник није више могао служити у цркви. То је било најмање што је могао урадити. Повјереникова немилост врло лако је могла довести до читавог низа проблема које је провјерени кадар КГБ-а могао да обезбиједи сваком оном за кога би процијенио да представља опасност по совјетску државу. Стога су све црквене старјешине увијек долазиле у повјереникову канцеларију на први позив.

Сви осим настојатеља Псковско Печерског манастира, архимандрита Гаврила. Он је био једини ком је Јудин сам долазио ако је имао нека питања. Зашто је то било тако? Мислим да је то било зато што је игуман знао како да се постави. Поред тога, о. Гаврило је био јак и независан игуман. Такође је био веома чврст - увијек би остварио оно што би намјерио.

Истина, неки људи су злонамјерно претпостављали да Јудин иде "на ноге" у манастир зато што је игуман већи по чину. Али то су били само зли језици. Иако су сви знали да игумани и настојатељи тих дана су морали имати међусобне односе са представницима власти. Али више о томе касније.

Видјевши очигледан неред који се дешавао у "његовом дворишту", Николај Александрович Јудин истог тренутка је искочио из аута. Брзо схвативши о чему је ријеч, одлучно се пробио кроз гомилу до врата и из све снаге је песницом почео да лупа по старинским, гвожђем окованим, храстовим вратима.

"Ко је тамо? Смјеста отварај врата!"

"Изговори Символ вјере!" зачуо се пријетећи глас о. Авакума иза врата.

"Шта?!" рече повјереник, не вјерујући својим властитим ушима. "Какав Символ вјере? Рекао сам отварај!"

"Изговори Символ вјере!" исто тако непомирљиво допирало је са друге стране врата.

Николај Александрович је чак изгубио дах од негодовања. "Шта ти мислиш ко си ти? Како се усуђујеш? Ја сам повјереник! Ја сам Јудин! Отварај или ћеш зажалити!"

"Изговори Символ вјере!"

Овај узвишени дијалог трајао је десетак минута.

Најзад, повјереник је погледао на свој сат и одустао. "Отварај, преклињем те! Већ четврт сата касним на састанак са твојим игуманом. Можеш ли да замислиш како ће ме сада дочекати!"

Са друге стране капије завладала је тишина. Изгледа да је о. Авакум свакако могао замислити шта чека овог несрећника.

"Да, нећеш се добро провести..." узахнуо је са разумијевањем. Али одмах потом понови, "Изговори Символ вјере!"

"Не знам тај ваш Символ вјере!" завапио је повјереник. "Шта је сад то?"

О. Авакум се поново дубоко замислио и коначно донио одлуку. "Добро сада!... Понављај за мном!"

Затим су се, са друге стране капије, зачуле древне, величанствене ријечи никејско-цариградског Сивола вјере. "Вјерујем!" почео је о. Авакум.

"Вјерујем..." проциједио је сатјерани повјереник, осврћући се на туристе.

"У једнога Бога Оца!... Авакум је побједоносно наставио.

"У једнога Бога Оца," понови Јудин помирен са судбином.

"Сведржитеља!"

"Сведржитеља..."

"Творца неба и земље!"

"Творца... неба и земље..."

Након што је повјереник за вјерске послове Псковске области јавно исповиједио посљедњи догмат садржан у великој молитви, "Чекам васкрсење мртвих и живот будућег вијека. Амин," врата су се лагано отворила допуштајући му да уђе на манастирско тло.

Буквално ошинувши погледом свог мучитеља и псујући га кроз зубе, повјереник је пожурио према игумановом двору гдје га је отац настојник чекао у видно изнервираном расположењу.

"Шта је то Николају Александровичу! Шта вас је навело да закасните? Већ вас чекам пола сата!" пријекорно је дочекао госта.

"Зашто то мене питате?!" насрну повјереник на њега. "Шта се то овдје догађа? На капију сте ставили душевног болесника. Никога не пушта унутра - од свих тражи да изговоре неки Символ вјере!" Напољу стоје аутобуси, туристи!... Странци!!! Знате ли какав ће скандал избити због овог?

На ово се игуман забринуо. Послао је оца економа да сазна шта се тамо дешава и да заведе ред, а да истог тренутка доведу о. Авакума у игуманов кабинет на обрачун.

До времена када је о. Авакум стигао у ходник, повјереник се већ био смирио, уз помоћ обилне хране и француског коњака.

Када је угледао чувара, отац настојник се љутито издигао из фотеље. "Шта си то урадио?! Без благослова, самовољно, уводиш неки свој ред у манастир?!"

Самовоља је заиста велики гријех за монаха. Отац настојник је био потпуно у праву у вези тога. А о. Авакум је истог тренутка признао свој гријех. Одлучно је закорачио према столу и бацио се пред ноге о. Гаврила.

"Крив сам! Опростите ми оче игумане!"

"Губи се одавдје, самовољниче!" грмио је игуман над њим, чак га одгурнувши чизмом.

Повјереник је побједоносно ликовао. Када је отишао, игуман је опет тражио о. Авакума, који је изнова пао пред његове ноге чим је ушао у собу.

Међутим, овај пут отац настојник га није звао да га грди. "Добро, одлично урађено! Ево, узми ово!" добродушно рече о. Гаврило, давши у руке боцу "наполеона" о. Авакуму.

Те вечери о. Авакум и неколико других старијих монаха, ратних ветерана, са задовољством су окусили чувени игуманов коњак.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Из књиге "Несвети, а свети"

Манастир Лепавина

Он је истакао да разуме шта јесу уметничке слободе, али да исто тако млади људи, чији су радови били предмет ове изложбе, морају разумети и настојати да не морају по сваку цену тражити славу и пажњу – и то у времену чији је симбол управо провоцирање славе по сваку цену. Преносимо саопштење директора Културног центра Новог Сада у целости:

„Синоћ целе ноћи нисам спавао. Имао сам тешку дилему. Нећу спавати ни ноћас, јер сам изабрао. Прекјуче се у Културном центру појавила изложба студената Академије, мимо процедуре, тако да нико није знао садржај до последњег тренутка. Један од радова је представљао фигуру распетог Исуса, ког већина грађана поштује као Бога.

Тражио сам мишљење о раду од свих ауторитета до којих сам стигао: аутора, професора, верника, обичних грађана. Уметници су углавном говорили да није увредљив, а и ако јесте, да је уметничка слобода неограничена. Верници и обични грађани углавном да их ипак вређа, да је то поигравање са светињом. Ти грађани имају право на заштиту верских осећања, а уметници на слободу изражавања. А међусобно се искључују. Одлука је била тешка, али одлучио сам да заштитим обичне људе, који у уметничком делу ипак виде и оно очигледно, ”Исуса који граби паре”. Одлучио сам да не дозволим ризик да грађани буду увређени и обесправљени и да још морају да плате за то. Јер та иста већина грађана, која се изјашњава да верује у Исуса, уједно је и главни извор финансија Културног центра. Предложио сам излагачима да овај пут не изложе поменуто дело. Одбили су и одлучили да повуку читаву изложбу. На друштвеним мрежама се управо покреће олуја по којој слутим да је све то планирани перформанс, који ћемо гледати у наставцима наредних дана.

На то имам коментар.

Живимо у време када се младима са свих страна натура инцидент као пут до успеха и славе. Пређи границу доброг укуса, и чека те награда. Тим путем кроче и млади учесници риалитија, и младе старлете, и млади насилници.

Младим уметницима желим да бар они буду другачији. Да повуку границу и одбију старлетизацију. Нек се опробају и у провокацији, која јесте саставни део уметности. Али нек почну од лепоте и хуманости. Нек почну од класичних идеала:Est modus in rebus, sunt certidenique fines (Постоји мера у стварима, постоје, најзад, одређене границе). Нек почну од упорног рада. Ако већ почињу од провокативне друштвене критике, нек барем не почињу од нечије највеће светиње. Ја се из убеђења нећу придружити промоцији инцидентности, а ни концепта ’45, када је свака увреда верских осећања сматрана прогресивношћу, а свака одбрана примитивизмом. Молим грађане да се изјасне, да се укључе у дебату, да је не препусте хејтерима, партијским војницима и заинтересованим групама.

Идеалног одговора на овакве дилеме можда и нема, али имамо одговорност да заједно градимо консензус и тражимо меру.Имамо ли право да кажемо не?

Директор Културног центра Новог Сада

др Андреј Фајгељ

Извор: Новине новосадске, Епархија бачка

Почевши од историјског аспекта овог догађаја и његовог значаја, отворили смо и питања о хришћанству и хришћанима данас. Моралним дилемама, и духовним потребама модерног човека. Шта је то што нам религија данас нуди, а шта је оно што нам треба? Колико се променио однос верника и Цркве? Зашто је битна религиозност у 21. веку? Такође, осврнули смо се на хришћанство данас, на његов утицај некада и сада, као и положај и улогу цркава у модерном друштву.

У једносатној студијској емисији наши саговорници су били представници православне, католичке, реформатске и евангелистичке цркве.

Извор: РТВ

Аутор и уредник емисије: Милорад Вујков