Владика Андреј (Ћилерџић) рођен је 1961. у Оснабрику у Немачкој. Студирао је филозофију у Солуну, богословију у Београду, био је докторанд и научни сарадник угледног минхенског Универзитета Лудвига Максимилијана. Maja 2014. године, изабран је за првог eпископа новоосноване Епархије аустријско-швајцарске са седиштем у Бечу.

Владика Андреј Ћилерџић

Кад данас гледате како се чисте и нестају последње хришћанске енклаве у Месопотамији, на Блиском истоку, у Африци, какав је Ваш осећај?

- Туге. У тим се конфликтима газе принципи дијалога постављени у двадесетом веку: узајамно поштовање, реципрочност у ставовима, поступно разграђивање предрасуда.

Као човек цркве, неко ко не гледа проблем у оквирима људског века, већ у распону од стотина и хиљада година, шта бисте рекли - да ли се ту ради о историјској или политичкој одговорности религија?

-Тај феномен бих назвао неочишћеним памћењем историје. Историјско памћење садржи "вишак" коме ту није место, он рађа спиралу насиља.

Кад кажете "неочишћено памћење" мислите на оно између хришћана и муслимана?

- Управо то. Историјски хришћанско-муслимански дијалог отворен је пре 1.000 година превођењем Курана. Пре тога није било контакта. Када је 1.453 Мехмет Други ушао у Цариград, он је претворио Аја Софију у џамију, али је истовремено желео да учи, замолио је патријарха Генадија Схолариса да му се објасни суштина хришћанске вере. Тако су султана провели кроз брзу и кратку верзију, морало се пазити на темпо и количину, брзо се замарао. Шта хоћу да кажем - помака је било, као и страховитих падова на лоше и горе. Али двадесети век је увелико - барем што се религије тиче - наступио као време дијалога.

У Турској је 1927 било 2,5 одсто хришћана, након погрома педесетих година остало их је свега 0,3 одсто. Тај дијалог очито нису сви преживели.

- Кад кажем дијалог мислим пре свега на дијалог на Западу, на државно-политички охрабриване контакте између верских заједница као превенцију конфликата. Нарочито је Швајцарска у томе добар пример. Мислим да су исламске вође овде код нас у Европи то схватиле: Да се ислам мора прилагодити овдашњем начину живота, а не обрнуто. Друга ствар је у тим традиционалним земљама где људима недостају парадигме модернитета. Али већа одговорност лежи на нама овде. Хришћанство каже, љуби свог непријатеља...

То каже небески део хришћанства, али има оно и једну сасвим земаљску компоненту, која каже, не дај се свом непријатељу. Да ли катастрофа на традиционалним просторима првобитног хришћанства слаби његову глобалну позицију?

- Ја бих одбацио појам да је хришћанска црква играч у светским збивањима. Управо то представља највећу критику Православља Римској цркви. Изворно, хришћанска црква није црква хероја него црква мученика. Мученика, не у смислу губитника.

Исус за почетнике

То је обична семантика.

- Не, то је много више... Јован Златоусти (Јован Антиохијски, "Кризостомос", теолог из 4 века кога једнако поштују и уважавају све три велике деноминације, православни, католици и протестанти, прим. редакције) је говорио да су највеће богатство цркве сиромашни. Ко би то данас тако рекао - да је моје највеће богатство сиромаштво? Нико! Али управо је тај рефлекс који је дошао из религије изродио актуелну социјалну политику модерне Европе, концепте социјалне државе и државе благостања.

И зато - како је настао данашњи модел социјалне правде, зашто се данас у Европи може овако пријатно живети? Зато што смо принцип "губитника" улили у хуманистичке вредности и темељне принципе социјалне политике. И зато за хришћанску цркву представља проблем када Европска комисија избацује сваки помен хришћанске етике из преамбуле европске конституције. Оваква Европа какву данас видите је настала на основу јеванђељских вредности - чак и кад се не поштују, оне су ту.

Управо тако - европске културе су секуларизати хришћанства. Зашто онда мора свугде да стоји изреком написано "хришћанство", кад је оно ионако ту, трансформисано и преведено у културу. Култура као чувар религије - да ли је то ситуација која Вас плаши или теши?

- Управо из кругова политичара Европске народне странке се заступа мишљење да се концепт религије не сме оставити без свог имена...

Али ако пођемо од тога да је читава егзистенција Европе хришћанска, иако не директно религиозна?

- Свеједно, добро је ствари назвати њиховим правим именом. Овде се не ради о култури, већ о томе да политика покушава да инструментализује религију у своје сврхе, да је неприметно усвоји како би тиме освојила право да говори у име морала. Ја сам био гост у Европској комисији, познато ми је и добро и лоше. Тамо је запосленима потпуно забрањено да у канцеларији држе крст, иконицу, верску слику, било какав религиозни симбол - иако су то, пазите, све хришћанске земље! Но ту је на делу став да религију треба изоловати из јавног живота, обући је у нешто друго, само не у саму себе.

Ви сте присталица европских интеграција?

- Не само да јесам, него сам учествовао у врло значајним билатералним телима, већ тридесет година, од времена када је настајала Европска заједница, после Унија. Тада су европски парламентарци окупљени у Европској народној партији (European Peoples Party) започели дијалог са црквом. Од самог почетка се видело да постоји једна група парламентараца, махом социјалисти, који сматрају да хришћанство није привлачно, савремено, корисно, није перспективно, те да га не треба узимати у обзир.

Ко је већи папа од папе?

Каква је данас ситуација с екуменом? Да ли се уопште померила са спорних питања - примата папе, Филиокве, еклезиологије?

- После Другог светског рата хришћанском свету је било јасно да стоји на рушевинама свих историјских европских тековина. Екумена је била логички излаз из ситуације. Са Другим ватиканским концилом (1962-1965, принцип "aggiornamenta") Римокатоличка црква је искорачила из ексклузивног историјског простора и почела разговоре са Православном црквом. Може се рећи да су данас католици и православни поново открили једно изгубљено братство, осећај да су некад хиљаду година радили под заједничким кровом, да је то била једна кућа, једна породица. Ја сам против теорија кад се каже - Римокатоличка црква није успела да силом потчини Исток својим учењима, па сад то покушава на "перфидан" начин или преко "нејасних" разговора. Разговори су врло јасни и теку кроз институционализоване гремије. И теку добро.

Да не би на крају људи прстом показивали на нас и рекли сви ће се на крају спојити и разумети, само хришћани не.

Владика Андреј у разговору са нашом новинарком

Последњи пут се Католичка црква бавила Православном 1995. у апостолском писму "Ориентале лумен" ("Источна светлост") и енциклици "Ut unum sint" ("Да буду једно"). Оба документа су објављена на стоту годишњицу апостолског писма Ориенталум дигнитас ("О источним црквама"). КЦ пружа руку, али истовремено инсистира на примату. Ту се није много променило.

Па ми морамо да имамо обзира према Католичкој цркви! Последње што бисмо хтели је да на основу папиних изјава о поштовању православних цркава дође до раскола унутар Католичке цркве. Мислим да се ту принципијелно тражи вођство Рима, што код православних није спорно.

Да ли одговорност лежи и на Православној цркви? На крају, за њу је време стало са седмим Никејанским концилом. Став православља је - између четвртог и осмог века дефинисани су сви постулати вере, а после тога, ми о томе више не разговарамо, хвала на питању, све је речено. Да ли је то Православна црква зауставила време, док је на Западу тек тада започео процес интензивних теолошких интерпретација?

-Тешко је то казати. Споменули сте Филиокве. Православљу се увек пребацивало са западне стране да нема Филокве, што значи да се сувише занима за онострано, а занемарује послове света. Филиокве је учење о историји, о томе како се Бог открио у својој конкретној историјској стварности, нешто као Хегелов светски дух. Кроз Филиокве је Католичка црква увелико развила и фундирала овосветско социјално учење. Али велико питање - шта је то што човека чини сретним на земљи је свеједно остало неодговорено.

Три велике деноминације имају свака своју основицу са које се уздижу: православље традицију, католичанство организацију/папу; протестанти принцип "sola scriptura" ("само Библија"). Православље функционише на принципу заустављеног времена, времена замрзнутог на осмом веку. Да ли се одатле може закључити да је оно развило специфичан однос према протоку времена, однос који потенцијално увек може постати, и бивао је, проблематичан? Колико је тај феномен заустављеног времена његова слабост, колико снага?

-То је за централно и суштинско питање. Ја га доживљавам као проналажење линије између ауторитета и слободе, односно као питање оријентације у простору великих идеја. Православље је себе увек сматрало заговорником идеје да између ауторитета и слободе мора да постоји средњи пут.

Марија од Победе - поражена

Српска православна црква је добила на поклон од Бечке надбискупије цркву Maria von Siege, Марија од Победе, архитектонски драгуљ без премца и - одбила је. Службено због тога што није могла да затвори финансијску конструкцију, неслужбено зато што су унутра статуе - а православни визуелни кодекс не допушта статуе. Да ли то одговара истини?

- Не, то су интриге! Истина је да је то једна од најлепших цркава у Бечу, али је њено преузимање било повезано са великим трошковима, не само реновирања, него и одржавања и осигурања. Али није ни то било тако немогуће. Да су сви Срби у Бечу и Аустрији давали само по један евро месечно неколико година, могли смо да је прихватимо. Замислите да је нама та црква заиста предата...Нажалост, недостајала је свест о овој историјској могућности. А статуе - какве то везе има?

Изгледа да старе борбе између иконокласта и иконодула још тињају.

- Није истина, ми нисмо ригорозни кад су слике у питању! У Београду Грци сваке године долазе на помен Риги од Фере и свештеник држи парастос испод његове статуе. Истина, ми немамо обичај да скулптуре доводимо у близину икона, али ако су оне већ ту, нећемо дизати револуције. Али их и не изједначавамо са иконама или са фрескописањем. Фрескописање је канонизовано, оно је предмет васељенског сабора.

Који је, успут речено, последњи пут одржан пре 1.200 година. Може бити да је сазрело време и за нову интерпретацију?

Дуго сам живела под утиском да је СПЦ та која своје вернике држи изоловане од времена и других хришћанских заједница - сада, након неколико искустава са овдашњим верницима рекла бих да је проблем обрнут. Јесте ли Ви, Ваше преосвештенство, је ли врх СПЦ сада постао либералнији од властитих верника?

- То је добро запажање. Велики број свештеника - не врх него свештена лица - долазе до закључка да се црква из практичних разлога треба отварати, спуштати границе према другим зеједнициама, губити страх од додира. И сад одједном ступа на дело парадокс - сад је одједном народ тај који то неће, који се томе опире. Само, некад су највећи заговорници дистанце управо они који ни сами нису доследни у томе. Али да, постоји један значајан број људи који су скептични у односу на црквене контакте, зилоти који кажу - не смемо ништа, само ово наше, то мало, све остале контакте треба свести на минимум.

Ваш задатак је да Србе у Бечу натерате да буду модерни?

-Не бих то тако рекао. Мој задатак је да упознам Србе у Аустрији са интегративном снагом хришћанства у целини. Та сила заједништва долази из Јеванђеља - и четири Јеванђеља су још увек једно Јеванђеље.

Фантомски бол, Цариград

Православне цркве генерално остављају утисак ожалошћене породице - као да на њиховом историјском телу и данас гори рана настала падом Константинопоља и губитком једног снажног култруног и политичког центра који је стајао иза њих. Може ли се и данас говорити о фантомском болу, о синдрому Аја Софије?

- Сигурно да може. Историјске катастрофе остављају неизбрисиве трагове, у памћењу цркве свакако. Али опет, исти тај Исток у страдању, у емиграцији из свог традиционалног египатско-синајског простора, палестинско-сиријског, византијског простора створио је Свету гору, идеал духовности.

Да, али немојмо заборативи да је то само оно што је остало - све је то било пуно веће, а и цариградски патријарх тада није био подстанар.

-Када бисмо сада у овој соби где седимо искључили струју и упалили шибицу, опет не бисмо седели у мраку. Мало постаје велико, зависи из које перспективе се гледа.

Генерално гледано, СПЦ се отвара и ступа на пут модернизације. Људи који је воде не осећају се више у обавези да подржавају рефлекс ексклузивности и изолационизма. Ту сте Ви, ту је Иринеј бачки, Порфирије загребачки, преко вас је на делу једна сасвим нова атмосфера.

- Немојте заборавити ни Његову светост патријарха Иринеја. И не само садашњи партијарх, и претходни је деловао неуморно миротоворно и то у тешка времена док су беснели конфликти међу нацијама на Балкану. Кормило Српске равославне цркве - сад не говорим о њеном врху, него о кормилу - је у сигурним рукама одговорних људи. Ови људи, неки верници који се противе због наших доборих односа са кардиналом Шенборном - такви не би били сигурни кормилари, ко зна где би нам брод завршио.

Икос 1.

Мноштва Ангела, по Твојој заповести, наоружава се, Мати наша, да нас избаве од невоља, а Ти пак прими молитву ову:

Радуј се, Ти Која нам шаљеш анђеле да нас спасавају!

Радуј се Царице, Која нам горњим чиновима небеску помоћ дарујеш!

Радуј се, анђелима заповедаш да нас чувају!

Радуј се, ангелским војскама непријатеље наше поражаваш!

Радуј се Избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас и од свих оних који нам наносе невоље.

Кондак 2.

Они који су у невољама, видећи толико велику помоћ Твоју, срдачно Те призивају, и почињу непрестано певати Сину Твоме: Алилуја.

Икос 2.

Разумеше многи, Избавитељко, да Те је, страдајућим у свету даровао Син Твој, ради тога Ти овако певам:

Радуј се, јер си оних који су невољама, мати!

Радуј се, страдајућих утехо!

Радуј се, болних исцељење!

Радуј се, надање оних који су изгубили наду!

Радуј се Избавитељо наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 3.

Сила Вишњега дарована Ти је да помажеш свету и нама, који у невољама гинемо, а од Тебе неће бити избављен онај ко не поје Сину Твоме: Алилуја.

Икос 3.

Имајући недостижну љубав према роду људском, Богомати; чије уздахе Ти ниси примала? Чије сузе ниси отирала? и кога ниси принудила да Ти вапије:

Радуј се, јер си оних који су у бедама брзо услишење!

Радуј се, мучених и невољних утехо!

Радуј се, оних који гину брзо спасење!

Радуј се, заробљених ослобођење!

Радуј се Избавитељко наша од невоља, беда и погибије, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 4.

Спаси нас, Избавитељко наша, од бура и налета беда, на нас који гинемо. Погибелну буру на земљу нашу укроћујеш и примаш нам песму: Алилуја.

Икос 4.

Слушаше род људски о Твојој, према хришћанима дивној љубави, и о Твоме моћном избављењу, од сваких, наилазећих на нас невоља, научи се да Ти пева:

Радуј се, људског рода, од беда избављење!

Радуј се, житељских бура прекраћење!

Радуј се, унинија прогонитељнице!

Радуј се наша, после скорби, дародавко радости!

Радуј се, избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље!

Кондак 5.

Уподобљавајући се од Бога вођеној звезди, разгонећи мрак и таму у огреховљеним срцима, молим Ти се, да светом љубављу Твојом видим Господа и запевам Му: Алилуја.

Икос 5.

Видевши људи Русије Твоје, неочекивано од многоразличних беда избављење, радосно Ти певају овако:

Радуј се, у бедама наша помоћнице!

Радуј се, скорби наших ублањење!

Радуј се, невоља наших одагнање!

Радуј се, у скорбама утехо!

Радуј се, избавитељко наша од невоља, беда и погибије, спасвајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 6.

Исцељени, утешени, обрадовани, и спасени Тобом од беда, проповедамо Твоју помоћ и љубав, Мати, и певамо Твоме највеличанственијем Сину: Алиелуја.

Икос 6.

Засијала си нам светлост спасења у магли погибли, ограђујући нас и упућујући нас да Ти певамо:

Радуј се, јер маглу грехова наших разгониш!

Радуј се, јер греховну таму одгониш!

Радуј се, јер мрак душе моје просвећујеш!

Радуј се, јер светом радошћу душу обрадујеш!

Радуј се, Избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 7.

Хотећи пасти у потпуно очајање, јер су ме са свих страна беде притисле, сетих се Тебе, Избавитељко, и ободрих се и утеших, певајући Сину Твоме: Алилуја.

Икос 7.

Нову и необичну Своју милост нам показа, и под моћну руку Твоју нас прими, да Ти ми одавде вапијемо:

Радуј се, Моћна Царице!

Радуј се, јер си нас под Твоју моћну заштиту примила!

Радуј се, јер си нам Своју заштиту даровала!

Радуј се, Ти, Која непријатеље наше посрамљујеш!

Радуј се, Избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 8.

Необично је чудо видети на погубљење одређене и у невољи утамничене без броја, који желе од Тебе задобити спасење и избављење, свељубљено певајући Богу: Алилуја.

Икос 8.

Сви који су у мраку скорби, сви витлани буром невоља приђите ка добром пристаништу и нашој помоћи, Дјеви Избавитељки, вапијући јој:

Радуј се, изворе радости!

Радуј се, невоља прогнање!

Радуј се, беда олакшање!

Радуј се, сваког спокоја дародавко!

Радуј се, Избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 9.

Сва природа људска Те хвали, сви опевају Твоје моћно и многоразлично избављење. Уместо невоља дајеш радост онима који поје: Алилуја.

Икос 9.

Обезумише се многоумни мудраци видећи Твоје брзо и чудесно избављење у невољама страдајућих и ништа нам не говорећи, појећи Ти:

Радуј се, чудесима свет задивљујеш!

Радуј се, чудесима нас укрепљујеш!

Радуј се, безбожне чудесима истребљујеш!

Радуј се, јер непријатеље Божијом силом посрамљујеш!

Радуј се, избавитељко наша од невоља, беда и погибије, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 10.

Желећи спасти сваку душу људску, и свом љубављу бринући се за њу, докле је не научиш да пева Сину Твоме: Алилуја.

Икос 10.

Јави се икона Твоја, Избавитељко, као изградитељка хришћанског мира. Сваку душу од непријатеља ограђујући, у православном свету, чудесима се прослави, а Тебе људи Божији опевају:

Радуј се, Наставнице наша, јер си Свету Гору Атонску жребом за себе изабрала!

Радуј се, Избавитељко наша, Твојим благословом Нови Атон се благослови!

Радуј се, јер си, својим земним јављањем иконе Твоје, весеље наше, изнамење нерушимог савеза и удела са нама!

Радуј се, вечна радости наша, Која си благоизволела да се чудесно стараш о младој Ново - Атонској обитељи!

Радуј се, избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 11.

О, избавитељко, помози нам сада, кривоверје ево ухватило маха, екуменску јерес прихватају многи, праву веру губе, нема Божјег страха. И свејерес нову усвајају, хвале, земне им се душе у јереси гуше. О, Избавитељко Ти помози нама, да нам правоверје освећује душе, и да душе наше кличу Богу своме, Алилуја поје Творцу небесноме. (Овај Кондак дописао преводилац)

Икос 11.

Као лучезарно светило, јави нам се Твоја икона, Избавитељко, Сијајући светлошћу у греховном мраку, упућујући нас да Ти певамо:

Радуј се, јер нас од глади избављаш, и штеточине од биљака одгониш!

Радуј се, јер усеве и шуме и све што расте од пропасти спасаваш!

Радуј се, земљорадника који имају невоље утехо и њиховог труда благослове!

Радуј се, Избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 12.

Благодат, која од иконе Твоје, тече, Избавитељко, струје исцељења обилно излива и срца весељем оживљујује, да све побеђују и да све воле и певају Теби Мати, и Сину Твом и Богу: Алилуја.

Икос 12.

Опевам исцељења, опевам и васкрсење младића Анастасија и певајући кличем:

Радуј се, јер мртве васкрсаваш! Радуј се, умрло срце оживљујеш!

Радуј се, од смрти и вечнога огња избављаш!

Радуј се, посмртно наше упокојење и заштито!

Радуј се, избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 13.

О Свехвална и Свељубима наша Мати, смилуј ми се сада и помози, избављајући нас од љутих и истински неизлечивих наших жалости. Научи нас срдачно певати Богу који и нас од њих ослобађа: Алилуја. (три пута)

Затим Икос 1. и Кондак 1.

МОЛИТВА

О МАЈКО БОЖИЈА, ПОМОЋИ И ЗАШТИТО НАША, БУДИ ИЗБАВИТЕЉКА НАША, У ТЕБЕ СЕ НАДАМ И УВЕК ИЗ СВЕ ДУШЕ ТЕ ПРИЗИВАМ: СМИЛУЈ СЕ И ПОМОЗИ, САЖАЛИ СЕ И ИЗБАВИ, ПРИКЛОНИ УХО ТВОЈЕ И ПРИМИ НАШЕ СУЗНЕ И ЖАЛОСНЕ МОЛИТВЕ, И АКО ХОЋЕШ УСПОКОЈ НАС И ОБРАДУЈ, НАС КОЈИ ИМАМО ЉУБАВ ПРЕМА ТВОМЕ БЕСПОЧЕТНОМ СИНУ И БОГУ НАШЕМ.

А М И Н.

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/

Током свих ових догађања не само да су ишчезле старије урбане структуре града, већ је у доброј мери измењен и рељеф на простору где се некада налазио утврђени средњовековни град. Током 15. века, у доба владавине Деспота Стефана Лазаревића, све до турског освајања 1521. године, у Доњем граду су се налазиле све најзначајније институције. Биограф Деспота Стефана нам оставља драгоцена сведочанства о сакралним здањима тог периода у свом опису Београда, где по први пут помиње цркву Успења Богородице као катедрални храм митрополита београдског. Он помиње да се црква налазила у саставу истоименог манастира.

Из једног каснијег извора, писма београдског митрополита Теофана руском великом кнезу Василију 1509. године, сазнајемо да је у овој цркви, поред других реликвија, чувана и чудотворна икона Богородице коју је према легенди радио Св. Лука, мошти царице Теофане и мошти Св. Петке. Због оскудних историјских података тешко је утврдити да ли је митрополитска црква одмах након турског заузимања града, исто као и остале главне градске цркве, претворена у џамију. Међу истраживачима преовладава мишљење да јесте. Захваљујући тој чињеници остала је, заједно са црквом фрањевачкиг самостана, поштеђења рушења све до краја 17. и првих деценија 18. века.

Касније изграђена црква Ружица смештена је у предграђу Београда, испод Зиндан капије. Ко је и када саградио ову цркву посвећену Пресветој Богородици, попут првобитне цркве порушене у турско доба, није нам сасвим познато. Извесно је то да је ово најстарија београдска црква. Из сачуваног документа из тог периода сазнајемо да је свега пет дана по ослобађању града од Турака већ постојао Одбор за обнову Ружице. Радови на обнови су се одвијали убрзано, тако да је црква већ после десет мецеси освештана. После освећења у њој су почела да се врше богослужења.

Народно предање сведочи да се Ружица налазила на истом месту где је и данас, јер је народ поштовао извор Св. Петке, између осталог, зато што је његова вода пролазила испод темеља храма цркве посвећене Пресветој Богородици. Верује се да су сестре Ружица, Марица и Цвета на простору београдске тврђаве подигле по једну цркву као своју задужбину које су биле прозване по њиховим именима. У једној старој народној песми се помиње црква под овим именом на Београдској тврђави.

Црква је страдала током Првог светског рата, а поново је обновљена и освећена 11. октобра 1925. године. За успомену на обнову цркве из ове године, десно од улазних врата је постављена спомен плоча на којој је записано: „За време светског рата 1914-1918. од стране аустроугарске и немачке војске опљачкан и порушен је овај свети храм војнички. Под Владом Њ. В. Краља Срба, Хрвата и Словенаца, Александра И, управом првог српског Патријарха Димитрија... обновљен је храм Божији“. Приликом ове обнове израђене су и две статуе које су постављене на улазу у цркву, од којих једна представља копљаника цара Душана, а друга пешака из Балканских ратова. Од ратног материјала израђена су три полијелеја, чираци за свеће и вазе за цвеће од топовских чаура. У цркву долази, уз посредовање војног свештеника, духовника цркве Ружице, и шест икона из логора Надор у Африци. Само су две очуване. Вршени су радови и након Другог светског рата. Том приликом је подигнута капија код олтара и продужен је и саниран водовод до Испоснице Св. Петке. Највећи радови вршени су током 1937. године када је саграђена данашња капела Свете Петке, трем уз капелу и црквени дом који је приликом бомбардовања 1944. године био разорен.

Црква Ружица је од 31. маја 1965. стављена под заштиту државе.

Богат коностас Ружице осликао је свештеномученик Рафаило Момчиловић, који је урадио иконостасе манастира Раковице и цркве у Горњем Ковиљу. Ликовно образовање је стицао у Београду, Москви и Италији и током 40 година професионалног бављења сликарством насликао је, поред поменутих иконостаса, и велики број појединачних икона. Иконе иконостаса Ружице је сликао уљем на шперплочи, по скицама епископа Иринеја Ђурића.

Преграду иконостаса са плитким дуборезом у позлати радио је столар Коста Тодоровић. Пројектована је са намером да следи национални стил опонашајући иконостасе моравског стила. Преграде су у рељефима преплета и розета у којима се осећа тенденција да олтарска преграда подсети на зидане мермерне преграде у појединим нашим црквама. Отвор олтарске преграде испуњава пет делова иконостаса, а по вертикали лево и десно су избачена слободна крила иконостаса, тако да има укупно седам делова.

Цркву је живописао познати академски сликар Андреј Биценко. Нажалост, услед влаге, живопис је у великој мери оштећен. Основна одлика стваралаштва овог руског емигранта који се школовао у Кијеву, а између два рата живео и радио у Београду, је спајање традиционалне шеме црквеног сликарства и елемената савремене реалистичне уметности. Карактеристично за живопис ове цркве је то да на њему налазимо известан број наших савременика. Наиме, целу западну страну црквене лађе покрива композиција на којој је представљена Христова Беседа на гори где међу случаоцима налазимо: војног свештеника Петра Трбојевића и Краља Александра И Карађорђевича, а на северној страни Краља Петра И и руског Цара Николаја ИИ Романова.

Капела Свете Петке

Капела Свете Петке подигута је у периоду када, на молбу кнегиње Милице Султану да их преузме, мошти ове светитељке долазе у Београд. Део моштију бива смештен 1417. године у капелу коју је подигао неки београдски великодостојник у Доњем граду. Након коначног турског освајања Београда 1521. године, мошти заједно са великим делом становништва одлазе у Цариград где почивају до 1641. године када их откупљује молдавски војвода и преноси у град Јаши. Црква Ружица чува једну частицу моштију Св. Петке.

Није нам сасвим познато да ли је ова првобитна капела била саграђена у близини извора, попут данашње. Извор помиње 1658. године Француз Килке у свом опису Београдске тврђаве. Иначе, сматра се чудотворним и тече вековима. Једном је пресахнуо, приликом повлачења војске из отаџбине 1915. године, међутим, поново је потекао 1918. године на Светог Онисима од када се овај празник у храму служи Лутургија и врши освећење воде.

Та првобитна капела је била земуница у коју се улазило низ степенице, а један мали ходник водио је до извора. Због лошег стања у коме се налазила, на иницијативу Патријарха Варнаве изграђена је и освећена данашња капела на дан Св. Петке 1937. године. Приликом копања темеља пронађени су остаци неког ранијег храма и ископане су бројне кости војника погинулих у одбрани Београда 1914-1915. године. Пренете су у посебно изграђену костурницу у бедему испод Јакшићеве куле.

Капела је двапут живописана. Први живопис који је радио академски сликар Владимир Предајевић је пропао због слабог квалитета материјала због чега је други пут одабран мозаик као трајнија варијанта. Урадио га је београдски сликар Ђуро Радловић у периоду од 1975. до 1982. године, а осветио га је патријарх Герман 27. фебруара 1983. године. На западном зиду капеле приказано је опредељење Светог кнеза Лазара за Царство Небеско. Ту се налазе Царица Милица, Свети Стефан, као и Београд са небесним покровитељима Светим Симеоном и Светим Савом. Налазимо и конпозиције Свете Тројице, Благовести, Рођење, Преображење, Васкрсење Христово. Тематика живописа јужног зида капеле повезује извор Свете Петке и бању Витезди. Даље налазимо и Свету Петку у чијој позадини се види и ова капела, тврђава и црква Ружица, као и монументални лик Пресвете Богородице и Христов „нерукотворени образ“ отиснут на убрусу. Важно је истаћи и то да живопис капеле изражава стремљење од земље ка небу - доња зона представља земљу, средња појаву Бога у свету и историју нашег спасења, а трећа дочарава славу Царства Небеског.

У комплексу капеле Свете Петке налази се и крстионица Свете Петке изграђена 2004. године, новоизграђени парохијски дом са трпезаријом и библиотеком, капела за паљење свећа и црквена продавница.

С обзиром на то да је култ Свете Петке посебно развијен у нашем народу, мноштво света свакодневно посећује ову светињу, посебно петком када се у Ружици служи Литургија са читањем канона Св. Петки и целивањем светих моштију, а поподне се у капели служи вечерње са читањем канона када се поново износе мошти.

Извор: Православље

• Вера
  

|

но као непорочна невеста Слова Божијега

и велику пред Богом имајући смелост

за нас свејадне моли се неодступно,

да би многостраснога океан препливавши

удостојио се у дан судњи благодати са висине,

теби са благодарењем умилно певали:

Радуј се, великомученице Злато,

златна целомудрија палато!

Анђела и свих светих небеских украсе,

љубављу Христа си заволела највишом

и девства чисто заручивши се Њему чувањем

Злата, достојна хвале остаде неоскрвњеном,

и мираз златоткани – одећу пурпурну

Небеском Заручнику са весељем уручи.

Молитвеницу топлу од Бога добивши,

дјеви богомудреној умилно певамо:

Радуј се, изворе небеских утеха!

Радуј се, прекрасно девства прослављање!

Радуј се, Цара Христа обручнице нескверна!

Радуј се, заштитнице свих који те воле верна!

Радуј се, кадионице Најсветијему пречиста!

Радуј се, дјево искрена и чиста!

Радуј се, звездо која си у мраку ропства засијала!

Радуј се, месече златни, таму греха си разагнала!

Раруј се, великомученице Злато,

златна целомудрија позлато!

Видевши света сатанство неверних,

одлучи да храбро муке претрпи

и молитвом у срцу укрепивши се, рече:

„Верујем у Христа, Њему Јединоме служим,

Он јесте Жених, Њега ја се не одричем

чак и ако таму страдања сада претрпим!“

Овакву љубав богомудре дјеве

хвалећи, певамо Христу умилно: Алилуја!

Разума небескога дјеве не разумевајући

и желевши је грешни грехом оскрнавити Злату,

дадоше је женама својим, да јој ласкама и речима,

помуте срце дјеве сластољубљем и златом.

Међутим, не смути се, нити се узруја света,

но већма благодаћу храбривши се у љубави

оста на камену Вере, посрамљујући безбожне,

стога и ми златну Злату овако прослављамо:

Радуј се, Христова изабранице овенчана!

Радуј се, Бугарске мученице свехвална!

Радуј се, Божанске вере славословље!

Радуј се, јер си смирила будалаштину агарена!

Радуј се, која си смутила пагане, богољубице!

Радуј се, љубазна другарице Богородице!

Радуј се, преслатко мученика певање!

Радуј се, од јереси надежно чување!

Радуј се, великомученице Злато,

златна целомудрија палато!

Силом обмане да сломе не могоше

Злату добронаравну, зловерни призваше

са сестрама њеним, оца и мајке – са сузама

да дјеву одврате од вере чисте, хвалама,

да не би никада могла да пева Богу: Алилуја!

Имајући дјева чисту према родитељима љубав

смути се обманом и умало не поколеба се,

међутим не може измишљотине непријатеља,

и Злата небомудрено родитељима осврнувши се:

„Оних који ми говоре да се одрекнем истинитога Бога,

од сад вас не познајем. Христос је отац мој,

и мајка моја од сада је Владарка Пречиста,

сви мученици војници су ми браћа и ссестре!“

Ми, дакле, дивећи се небомудрености чисте Злате

непрестаним гласовима јој овако певамо:

Радуј се, славо свете Цркве богогласна!

Радуј се, сасуде девства светли и прекрасни!

Радуј се, превечно пролеће достигавши цвете!

Радуј се, златозарна светлости који нас осветљаваш!

Радуј се, вечно блаженство оних који те певају!

Радуј се, бесконачна радости свима који те поштују!

Радуј се, ризнице добара и исцељења!

Радуј се, прехвална свећо која светлиш вернима!

Радуј се, великомученице Злато,

златна целомудрија палато!

Буром према родитељима не могавши пристрашћем

Злату на безбожништво паганско обманути,

ђаво се разјари и неверне распаљаше

зверски, да је непоштедно бију.

Тело дјеве чисте агарјани почеше

сећи и пред очима њеним вешати је,

но међутим, претходно према Богу разгоре се Злата

Пламеном љубави, Христу у трпљењу певајући: Алилуја!

Духовноме њеном оцу свештенику Тимотеју

догоди се да је био близу места страдања. Злата

посла њему молећи да молитвом својом

помогне јој да ток страдања оконча.

И, Златом посрамљени, злочинци дивљајући,

обесише на дрво непорочну дјеву

и секоше је, док се од тела не разреши.

Она пак сада духом слуша који јој певају овако:

Радуј се, злата Македоније дјево!

Радуј се, орлице која нас окриљујеш крилима!

Радуј се, оградо часнога супружанства!

Радуј се, златни украсе монаштва!

Радуј се, свима вернима благоверна кнегињо!

Радуј се, свима у девствености верна другарице!

Радуј се, Златногласна лиро свете Вере!

Радуј се,звездо данице целомудрија прекарсна!

Радуј се, великомученице Злато,

Златна целомудрија палато!

Ову боговођену звезду, која нам је верно осветлила

уски пут спасења у трулежноме веку овом,

Злату, која је горку чашу до дна испила

Неућутно хвалећи, Богу вапијемо: Алилуја!

Видевши љута страдања духовне кћери,

Тимотеј светом Никодиму све исприча,

Никодим пак, славни побожнима на корист

свезлате Злате написа победу.

Мошти свечасне дјеве узевши, благоверни

са побожношћу и песмама погребоше,

са чистим тамјаном на небесима кађењем

песме свехвалне овако узнесоше:

Радуј се, дрвета небеских ластавице бела!

Радуј се, победитељко врага девојко смела!

Радуј се, јер си ђавола немоћ јавила!

Радуј се, свима силу целомудрија си открила!

Радуј се, духовно млеко си нам источила!

Радуј се, народа обичаје нове си изобличила!

Радуј се, свима љубећима те радости спасења!

Радуј се, од нечистота света вернима очување!

Радуј се, великомученице Злато,

Златна целомудрија палато!

Проповед јеванђељ у веку јереси

увек измишља према људима поробљивач

да уништи лажима у умножењу страсти

да нико не пева Спаситељу: Алилуја!

Засијавши у мраку дугих година ропства,

Злата златолико нам сунце показа се

којим тама разагна се агаренске обмане,

топло озаравајући страдални наш род.

Данас султан духовни изнова међутим зацари се

људе обмањујући Православља издајица

проповед Јеванђеља опет мрак обузе

стога са сузама од ноћи кличемо Злати:

Радуј се, обманутих ка светлости Истине позвање!

Радуј се, свих покајника чврсто устајање!

Радуј се, свезлатна иконо Православља!

Радуј се, нечистих злих духова славно изагнање!

Радуј се, народа словенских грозду чист и сладак!

Радуј се, потоку златострујан и пресладак!

Радуј се, дјево,од голубице чистија!

Радуј се, реко струјама Цркву си позлатила!

Радуј се, великомученице Злато,

Златна целомудрија палато!

Заблуделе који хоће од садашњега века

и многе јереси ка светлости Истине прећи

дјево чистонаравна, избави из блата

да заједно уселимо се у пресветли храм чистоте,

певајући Онога који нас је ослободио навек од

трулежи: Алилуја!

Тебе, нову невесту свих Цара прослављамо,

поштујући те усрдну молитвеницу Злато,

јер у њиви ропства клас процветали златнога стабла

напојен крвљу незнаних страдалника,

са њима за нас моли се, славна дјево,

који певамо теби овако:

Радуј се, ваистину слушкињо Господња верна!

Радуј се, Христа невесто чиста нескверна!

Радуј се, прекрасни крине њиво целомудрија!

Радуј се, преслатки саћу луга богомудрија!

Радуј се, љубави огледало небо орошено!

Радуј се, Светога Духа језеро блажено!

Радуј се, злата врлина сијање!

Радуј се, прекрасно Саздатеља вајање!

Радуј се, великомученице Злато,

Златна целомудрија палато!

Необично и дивно јавила си трпљење

Злата мученица, Бугарске покров –

она нам се јави последњих дана утеха,

место скривања од злобе свих непријатеља.

Стога веома гласно због ње узносимо песме

Богу: Алилуја!

Сва Црква Православна данас светло празнује

у висинам свих Анђела славље звучи

и заједно земаљски са небескима ликују –

све Злате спомен светлу земаљска твар врши.

Сви у мраку малаксалости, дођите, захватите

опроштај грехова из воде источника пречистога,

и сви обремењени жалостима дођите

да сунцу Православља најсјајнијем певамо:

Радуј се, Едема голубице белоснежна!

Радуј се, љубави Христове висино бескрајна!

Радуј се, село плодовима милостиво и обилно!

Радуј се, златолучни крсту растератељу мрака!

Радуј се, изабранице Цара векова прекрасна!

Радуј се, Свете вере гусле доброгласна!

Радуј се, без саблазни издашни драги камену!

Радуј се, кристале богоради пречисти!

Радуј се, великомученице Злато,

Златна целомудрија палато!

Свако живо биће и хор Анђела

видевши те, дивљаху се, будући да си млада

познала си тајну неизказанога богословља,

оснажи се да пред лицем непријатеља пева

Вечноме: Алилуја!

Не владајући вештином говорништва ,света,

неразумност агарјана премудро изобличи

и чување девствености на Бога полажући,

блаженство неизречено на веки задоби,

њега и ми грешни молитвама њеним

да се удостојимо да очекујемо и Злату прослављамо:

Радуј се, покрове проповедницима јеванђеља!

Радуј се, манастирима светим прехвални анђеле!

Радуј се, смиреним богословима напредовање!

Радуј се, старе пристрастности изобличење!

Радуј се, последњих времена јасно светило!

Радуј се, чамаца душа верних кормило!

Радуј се, Свете Цркве лучо небопарни!

Радуј се, јер си умирила све обмане злобних!

Радуј се, великомученице Злато,

Златна целомудрија палато!

Жећи да се сви спасу, заступнице дивна

молитвеница крепка за све смирена Злата,

свима који страдају утеха премирна,

и на Суду – који је прослављају покров и благодат,

коју Бога ради веома гласно прослављамо: Алилуја!

Тврђава си онима који се чувају од света адоточивога

и који те воле топло од пада чување –

молитвама твојим избави од мука вечних

сви хорови православних, мученице, који те поштују,

венце теби словесне прослављене плету:

Радуј се, у океану невоља нам острво неприступно!

Радуј се, заступнице, у молитвама неодступна!

Радуј се, тврђаво у свету прељуботворном нам пречиста!

Радуј се, опроштају грехова бањо зрачна!

Радуј се, болним душама биље исцелитељско!

Радуј се, срдачним ранама тишино лечилишна!

Радуј се, чистим монасима мајко милосрдна!

Радуј се, којима живе у свету помоћи усрдна!

Радуј се, великомученице Злато,

Златна целомудрија палато!

Нама који ревносно хоћемо да те похвалимо месмама Владару свих

подари речи – за милосрђа твоја

која су се сладосно разделила, и Теби се молимо

дај благодат да благодарно кличемо: Алилуја!

Златосјајну свећу у мраку ропскога страдања,

видимо Злату која указује пут ка светлсти спасења свих:

она нам се јави пример врлина Светога Писма

љубави од које Божији венац јесте свих заповести.

Овенчања овог и ми да се удостојимо очекујући,

дођите,поклонимо се Злати, овако певајући:

Радуј се, љубави неисказане море!

Радуј се, Цркве свих умирање раздора!

Радуј се, пећино од напада сакривена!

Радуј се, гладоватељко правде насићена!

Радуј се, алабастреру божанскога момира!

Радуј се, златна гранчице Богопоштовања!

Радуј се, Бугарске света кћери чиста!

Радуј се, којих те поштују војвоткињо благоверна!

Радуј се, великомученице Злато,

Златна целомудрија палато!

Благодат необичну јави нам у страдању

Злата венца слављена, да и ми имамо

чврсту на Бога у жалости наду,

зверства не бојећи се које ће јавити

сина безакоња,све у свету обманути.

Молитвама њеним избави од злотвора

Боже милосрдни,да певам Ти увек: Алилуја!

Прослављајући те дјево и мученице славна,

за све који су у невољама и у напастима

двоструко приносимо ти и са сузама мољење:

Радуј се, уморних помоћи обилна!

Радуј се, жалосних утехо преслатка!

Радуј се, онеправдованих заштитнице свесилна!

Радуј се, рањених исцелитељко кротка!

Радуј се, свих који плачу заступнице блага!

Радуј се, очајника саветнице златна!

Радуј се, од мрака света у светлост нам усељење!

Радуј се, у палату небеску верних увођење!

Радуј се, за нас свегрешне Бога умољење!

Радуј се, искварених страстима дивни украсе!

Радуј се, дјево свезлатна и прекрасна

Цркве Православне птицо богогласна!

Радуј се, великомученице Злато,

Златна целомудрија палато!

О, Злато достохвална, Србије похвало!

примивши добросрдачно сада оних који те воле песме,

од сваких нас невоља и грехом поробљене

молитвама твојим добродушним спаси,

да се удостојимо и на небесима

са тобом непрестано да Христа Бога

величамо: Алилуја!

О, преславно процветање народа србског, сунцезрачна дјево, пурпурном хаљином крви своје украшена, предобра мати наша, великомученице Злато. Услиши чеда твоја која ти сада са љубављу прилазе,и прими ове наше мале молитве и снисходљиво их принеси Господу Богу нашему. Сагрешисмо и безаконовасмо и недостојни смо да видимо висину небеску због мноштва неправди наших, свезани смо греховним везама и ништа не учинисмо по вољи Саздатеља нашега, нити сачувасмо заповести Његове. Због тога приклањајући колена скрушеним и смиреним срцем нашим пред Творцем и Спаситељем својим и молимо твоју материнску заштиту пред Њим. Подигни руке твоје, красна дјево и мученице,свезлатни сасуде љубави Христове и заједно са Пречистом Богородицом и свима светима рода нашег умоли Творца свих, да пошаље милост Своју на многострадалну земљу нашу, да умири гордост људи, да утоли горке саблазни црквене, све оне који су одступили од Православне вере да просвети светлошћу истине Своје, старе да умудри, младе да упути, добро их чувајући од лоших навика и јеретичких обмана, све нас пак да обнови бањом покајања. Умоли, о златонаравна мати,прекрасни цвете девства и похвало мученика, Господа и Спаситеља нашега, да нам подари дух смирења и кротости, дух целомудрија и послушања, дух љубави и нелицемерја, и да управи ум наш и срца наша у правој вери да укрепи, да би упућивани истином и обасјавани љубављу поживели тих и миран живот у свакој побожности и чистоти. Моли се о славна великомученице, преслатка мати наша Злато, Преблагословеној Светој Тројици да нас избави од сваке невоље, да нас сачува неустрашенима од свих напада непријатељских, да се не плашимо ни рана ни претњи, него да до краја останемо верни Христу Жениху, и да тако са добром надом и истинитим уверењем пређемо у тамошњи свет, призивајући богопријатну твоју заштиту и Божанску Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа непрестано хвалећи и благосиљајући, сада и увек и у векове векова.Амин!

Свети Апостоли су се уподобљавали и угледали на Христа који их је припремао за проповед и наоружао благодатном силом преношења благе вести и исцељења ( Лк. 10. 1 -9 ) , јер благодатни живот цркве почиње од педесетнице ( Дел. 2 ) када они крећу у свет да проповедају Јеванђеље. У почетку је то била усмена проповед и казивање догађаја из Живота Христовог , али се касније јавила потреба да се сви ти догађаји запишу, те су Јеванђеља ,затим Дела Апостолска , посланице Светих Апостола , први мисионарски списи који су писани са намером да се саопшти - пренесе Блага вест о Царству Божијем, о Васкрсењу. Нису само апостоли просто преносили, препричавали предходне догађаје , већ су их својим животом и сведочили , наоружани само благодаћу Божијом пронели су име Христово свим народима трпећи при том разна мучења , прогоне , тамнице по речима Светог Апостола Павла '' Свима сам био све да како год кога спасем '' ( 1 Кор. 9, 22 ). Црква је апостолска не само просто по своме наслеђу, већ и по томе колико је ревносна да проповеда јеванђеље , колико се стара о својим члановима и како их васпитава , да би они били '' сведоци ( Христа ) и у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље'' (Дел. 1.8 ). Васкрсење као темељ цркве представља и основу мисије цркве у целој васељени и можемо рећи да од момента Васкрсења Спаситељевог и почиње мисија цркве. Заповест о томе да је Њему дата свака власт '' и на небу и на земљи '' ( Мт. 28. 18 ) потребно је било објавити ''сваком створењу'' ( Мт. 10,15 ). Као што смо видели проповед Јеванђеља и старање о словесном повереном стаду јесте уствари мисија Цркве Христове, она је заснована на личности истинског Пастира Христа и на његовом учењу и духовном руковођењу. Мисија цркве има иза себе хиљадугодишње искуство посведочено од стране многобројних проповедника и подвижника, који су руковођени Пастироначалником Христом и следујући Њему , били очински пуни љубави и бриге за поверено им стадо. Њихово искуство служења и проповедања јесте за нас данас неисцрпна ризница која треба да послужи као ослонац и руководство у одговорном служењу. Следујићи Христу они су увек били на челу заједнице верника , духовно их назидавали у молитвеном општењу са Богом посредством Светих тајни а нарочито Свете Тајне Евхаристије где се и пастир и служитељи тајанствено сједињују са Богом. Овакаво схватање мисије Цркве Христове имало је за последицу да су дванаест рибара простих људи , пронели Јеванђеље Христово по свој Васељени. '' Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела , и славе Оца вашега Који је на Небесима '' ( Мт. 5, 16 ). Ово је образац живота сваког проповедника и служитеља , јер пример благочестивог живота представља основу мисионарског служења и обавезу сваког хришћанина. Отуда су проповедници увек имали благу и приступачну реч, знали су да су само сарадници Божији на делу просвећења и спасења света и човека , поље њихове борбе јесу била срца оних који слушају и на тај начин су се борили са кнезом таме, '' У свету се ђаво с Богом бори , а поље битке су – људска срца '' [2] али је проповедник спреман и живот свој положити за своју паству и многобојни су примери страдања из живота апостола и мисионара . '' Опит духовног руковођења словесних оваца , предат нам је у аманет од богомудрих наставника , побуђује нова поколења пастира да следе њихов пример – да се ревносно моле за своју паству, очински је воле ... Да заједно са Божијим чедима преживљавају невоље и тешкоће да се радују њиховим успесима.. ''[3]

Црква располаже са неисцрним искуством Светих Отаца на пољу мисионарске делатности и ако је проповедник, свештенослужитељ, свестан своје непрекидне везе са Благодатном Пуноћом Цркве он само сведочи и учи '' очувању јединства духа у савезу мира '' ( Еф. 4,3 ). Међутим савремени свет отвара и нека нова питања за проповедника, на која треба промишљено и у Духу Цркве дати одговор. Последњих деценија двадесетог и почетком двадесетпрвог века заједно су са спољним слободама дошле и саблазни које успављују душу људску греховним задовољствима те савременом човеку дају безброј могућности и представа о лагодном животу у новом потрошачком друштву . У таквом окружењу неопходна је мисија Цркве која ће јасно и недвосмислено да разликује лаж од истине , да осећа патње и потребе савременог човека , да проповеда јеванђелски закон и разобличава грех и неправду '' са сваким дуготрпљењем и назидањем '' ( 2 Тим. 4, 2 )

Црква се под изговором секуларизације друштва не сме и не може затворити унутар себе и гледати на данашњи свет као нешто што јој је страно , већ мора ићи у сусрет људима , да враћа наду на спасење онима који су је изгубили, даје одговоре на свакодневна питања, да буде истинита светлост '' Која светли у тами, и тама га необузе '' ( Јн. 1,5 ). Одувек је мисија цркве била наставак Христовог земаљског служења и удео у живом присуству Његовом у свету изражене у речима '' Као што Отац посла Мене и ја шаљем вас ( Јн. 20, 21 ) , тако је Црква позвана да сведочи Христа којој је Он глава, јер све што чини кроз њу , Господ Чини . ''Тако да наша главна брига није шта предузети , већ како бити живи сведок Господњег присуства у свету ''[4]

Обавеза је Цркве да користи све могућности које су јој дате, средства савременог света ради ширења Јеванђеља . Нове савремене технологије (електронски медији ) које су доживеле експанзију у нашем времену телевизија, радио, интернет , представљају велики изазов за мисију цркве . Правилан, јединствен приступ овим средствима са тачно одређеним смерницам даје небројене могућности (особито када говоримо о интернету ), да се реч Божија чује '' од једног краја до другог краја васељене ''[5].

Црква је све присутнија у медијима не само штампаним већ и електронским . Црквени радио , телевизија , интернет презентације Помесних цркава , епархија па и парохија само су показатељ да се и на другачији начин може сведочити присуство Божије у овоме свету , а притом не нарушавајући ништа од свога учења. О употреби савремених технологија у Цркви , као и о Њеној све већој присутности у свакодневном животу има опречних мишљења оних који би под видом секуларизације затворили цркву у њу саму а веру свели на приватну ствар, јер се Глас цркве присутан у народу супростравља њиховим жељама и хтењима . Својим све већим присуством и на овом пољу ''електронске мисионарске делатности '', црква сведочи да '' Благоразумна употреба појмова и ствари рађа целомудреност, љубав и знање, а неразумна распусност, мржњу и незнање.''[6]

Када говоримо о присутности цркве у електронским медијима, мислимо на њено активно учествовање у њима , а оно је свакако везано за радио програм. На простору бивше Краљевине Југославије почетци радио програма везују се за период између двадесетих и тридесетих година прошлог века. Емитовање радио програма на нашим просторима везује се за Радио Београд, тога 24. марта 1929. године у згради Српске академије наука и уметности тачно у десет часова протојереј Никола Божић, осветио је просторије у којима ће се емитовати радио програм [7]. Од самог почетка емитовања у своме програму Радио Београд је имао емисије религијске садржине , али је незаобилазно било преношење Свете Литургије из Саборне цркве и из цркве Светог Марка. Те исте године је успостављена жична веза са две институције , које је Радио Београд сматрао за најреферентније за његов рад , са Народним Позориштем и са Саборном црквом .

Тако да од те 1929 . године на Радио Београду су слушаоци могли чути пренос службе из Саборног храма недељом и о великом празницима, репортажу са полагања камена темељца за храм Светог Саве на Врачару , предавања о пригодним темама ,свакако преносила су се и дешавања из унутрашњости земље а не само из Београда. Од 1941 свакодневно су се на таласима овог радија тачно у дванаест часова могла чути, наизменично звона са Саборне цркве и са Опленца. Овде треба напоменути да су исто тако биле заступљење и друге верске конфесије ,као римокатолици и мухамеданци , чији су се верски садржаји преносили таласима Радио Београда.[8]

У послератном периоду тешко је говорити , уствари не може се говорити о присутности Цркве у медијима , барем не на просторима бивше СФРЈ , осим у негативној конотацији од стране тоталитарног атеистичког режима . Црква је стављена на маргину друштва а вера је постала приватна ствар, чак су и штампани црквени медији пролазили цензуру и били доступни само у храмовима. Међутим ван домашаја ових режима у којима су се нашле Српска, Руска, Румунска, Бугарска, Грчка Црква , долази до постепеног преласка са радија на телевизијски програм , што ће касније само помоћи да лако прихвате и увиде значај и нових информационих технологија – интернета .

Тек пред крај прошлог века заједно са националним освећењем и обновом свести долази до постепеног помињања цркве у медијима . Садржаји верске конотације полако али сигурно почињу попримати легитимитет у свим радијским и телевизијским програмима, што је како је и било очекивати , изазавало опречна мишљења. Наиме, морамо приметити да се данас могу чути и приговори цркви како је све присутнија у јавном животу , да се дотиче питања која се не тичу ње саме , односно њеног уређења, да је за државу која је проевропски орјентисана сарадња са црквом изузетно погубна [9].

Овакав став заузимају они који гледају на Цркву као на највећу препреку у спровођењу својих идеја у оквирима овога света. Позивајући се на секуларизам они сматрају да је вера потпуно приватна ствар те да је Црква слободна чинити и радити али само унутар себе саме , без икаквог уплитања у горућа друштвена питања, а верници – Црква немају ни право да се уплићу у јавни живот .Присталице оваквог мшљења се позивају на закон, односно на члан 11 Устава Србије којим је дефинисан однос Цркве и државе и где се каже да су '' Цркве и верске заједнице одвојене од државе''[10] . Ипак евиденто је све веће присуство Цркве у медијима, поготово у електронским , мада знатно је више оних који говоре о Цркви и проблемима са којима се сусреће , него што је то само Њено присуство. По речима Епископа Јегарског Г. Порфирија , Цркви је '' потребно да има простор у електронским медијима и то јавним, унутар којег бисмо ми сами о себи по савести сведочили . Напомињем да се у овој држави 95% становништва изјаснило да верује у Бога. Природно је да овај проценат грађана који својим порезом између осталог финансијски издржавају медије , имају право на програме са верским садржајима''.[11] Медији су плод људске цивилизације и Црква је позвана да својим ставом и учешћем да позитиван садржај овом продукту човечанства. Она је позвана да учествује у свакодневном животу својих чланова а уједно медији пружају могућност да Црква изађе из саме себе и и проповеда Јеванђеље на један нови начин који је приступачан широком аудиторијуму следујући Христову заповест '' Идите, дакле и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам Вам заповедио'' (Мт.28, 19 ). Данас је Српска Црква све више присутна у животу својих верника посредством Црквених медија ( радија и телевизије ) а и све је већи број веб сајтова , који већим делом врше информативну функцију . Од 2008 .године наша Црква има дозволу за рад две црквене телевизије Тв. Логос на подручју Трстеника и Тв. Беседа на подручју Новог Сада, Осим тога у оквиру СПЦ добијено је и 11 дозвола за црквене радио станице. То су Радио Слово љубве (Архиепископија београдско-карловачка - Београд), Радио Глас (Нишка епархија – Ниш), Радио Искон (Врањска епархија - Врање), Радио Златоусти (Шумадијска епархија - Крагујевац), Радио Логос (Жичка епархија - Трстеник) Радио Милешева (Милешевска епархија - Пријепоље) Радио Источник (Ваљевска епархија - Ваљево) Радио Тавор, Радио Беседа, Радио Благовесник и Радио Славословље (Бачка епархија у Бачкој Паланци, Новом Саду, Сомбору и Суботици). Римокатоличка верска заједница добила је дозволу да на територији Србије организује пет радио станица. Све оне носе назив Радио Марија и део су мреже ове велике медијске куће а налазе се у Лесковцу, Пландишту, Новом Саду, Сомбору и Суботици. У пар случајева (Суботица и Сомбор) ради се о такозваном тајм-шерингу то јест подели програма између православне и католичке радио станице на истој фреквенцији.

Оснивање Црквених медија није усупротности са унутрашњим уређењем и прописима Цркве већ је овај начин ширења ( мисије ) пожељан. Устав СПЦ у члану 108. став 3 „упућује и ободрава свештенство и народ да оснују и организују религиозно-добротворне, духовно-просветне, родољубиве и уопште корисне установе за напредак вере и морала у народу.”[12] У члану 69. који одређује делокруг Светог архијерејског сабора, ставу 2 каже се да Сабор „уређује унутрашњу и спољашњу мисију Цркве ради утврђења, одбране и ширења православне вере и чистоте хришћанског морала; установљава за то потребне органе и оснива потребне заводе, установе и удружења.”[13] Свети архијерејски синод чланом 70. овлашћен је да се „стара о ширењу православне вере и руководи пословима унутрашње и спољашње мисије.”[14] Став 8 овог члана једини се конкретно односи на информативну делатност. Њиме се регулише да Свети архијерејски синод „бира уредника и управља службеним листом Српске православне цркве и другим званичним издањима''[15]

И поред горе наведених реализованих пројеката и отаврања црквених медија држава и даље сврстава Цркву у делокруг цивилних делатности односно невладин сектор. Она дозвољава Цркви да има савремена средства комуникације и информисања али само на локалном нивоу. Каква је будућност тих медија умногоме зависи и од сарадње са лаколаном влашћу која није регулисана никаквим документима већ је препуштена слободи воље .

Отуда је сасвим оправдан став Епископа Порфирија када каже да је '' Право Цркве да захтева од државе простор у јавним радио – дифузним сервисима , и да Православље треба да има , уколико је могуће своју телевизију и свој радио''[16] Црква би тада имала свој медијски простор који би самостално уређивала и промовисала своје вредности и избегла би садашњу позицију некога ко се брани од разних клевета и напада издајући саопштења и интервијуе , другим сервисима. Јединствена радио и телевизија Српске Цркве пружила би могућност да се свако ко је заинтересован укључи, погледа и расуди о свим питањима која га интересују , добивши одговор од оних који имају искуствено сведочење Јеванђеља. Покушаћемо да у кратким цртама изнесемо разлоге о оправданости потребе оваквог јединственог сервиса а то су:

Јединствен медијски систем Цркве који би добио националну фреквенцију представља један нови мисионарски изазов како на кадровском , методичком и креативном пољу рада, тако исто и са суочавањем са јавним мњењем и притисцима који ће надолазити као што је то и данас случај са епархијским средствима информисања , радиом и телевизијом на локалном нивоу.

Као што смо видели Црква се још у потпуности није интегрисала , није задобила свој јединствен медијски простор , мислимо на радио и телевизију , а пред њом се отвара нови вид савремене комуникације , који свакако превазилази националне и државне оквире, а то је интернет. Предности интернета су што је он доступан свима у свету, првенствено му је окренута и свакодневно га користи млађа популација, као и лак приступ информацијама на њему.Свакако интернет представља велики потенцијал као главно мисионарско средство Православне Цркве у новом миленијуму.

Однос Цркве према савременим медијима – интернету , могли бисмо да окарактеришемо као '' критички , али у смислу плодне критичке синтезе, а не неплодног критицизма. Информационе технологије се, стога, не прихватају или одбијају као такве, већ се указује на њихову правилну односно погрешну употребу, али не са техничког аспекта''.[17] Из наведеног се види да се Црква не противи новом виду комуникације , већ има критички став према могућностима које човечанству пружа разноликост, као и брз приступ информацијама које могу утицати на промену односа према свету и човеку, односно, које могу трансформисати живот модерног човека. Међутим, Црква је позвана да и овај медијски простор осмисли и да укаже на све штетне последице које може донети , као и на смислено коришћење ове врсте медија. Можда је овде умесно поменути изјаву Блаженопочившег патријарха московског и целе Русије Алексеја II:'' Велику помоћ проповеди Јеванђеља представљају повећане информационе могућности и отворености различитих слојева нашег друштва према Цркви. У тим условима пастир је призван да са посебном ревношћу сведочи о Истини, разобличава грех и неправду''[18], поводом отварања конференције '' Пастирство: традиције и савременост. Ка стогодишњици упокојења Светог Јована Кронштанског ''. Вероватно да је из оваквог става Руске Цркве и њеног односа према интернету проистекла идеја и створен је један портал – простор на интернету на адреси христијанство.ру,који има тенденцију обједињења свеправославне тематике која постоји на интернету , и који представља неку врсту '' информационе оазе или смернице ка страницама православне тематике''[19]. Црква је све присутнија на интернету и полако осмишљава своју мисију на њему , мада је досадашње искуство , иако је мало , показало да ипак наступ на овој врсти медија мора итекако бити осмишљен, строго критички, методолошки а и технички исправан. У даљем излагању покушаћемо да укажемо на запажене недостатке у православном интернету , односно интернет презентацијама, као и могућностима које интернет може понудити Православној Цркви данас.

Свакодневно се на интернету појављују нови садржаји, странице са верским – православним садржајем. Разноликост информација, као и количина која се тренутно може пронаћи на интернету, сведочи да православна тематика ( у сегменту некомерцијалних сајтова), слободно можемо рећи, правазилази све садржаје који се тренутно могу видети на интернету. Са квантитетом свакако се поправља и квалитет истих. Међутим , оно што се да приметити јесу проблеми који су решиви а који свакако умањују квалитет сјатова православне садржине.

Главни уредник православног портала '' Православље и мир'' Ана Данилова , је у свом извештају о раду православног интернета изнела примећене недостатке уређивачке политике као и самог понашања корисника православних сајтова, те ћемо овде изнети њена запажања , која се свакако тичу Цркве уопштено па и са наших простора.

Корисници форума, уредници и учесници на сајтовима који садрже правосллавну тематику, треба , првенствено да имају у виду мисионарски аспект Цркве као и то да је поштовање другога као и познавање закона полемике и реторике основни предуслов за задобијање пажње слушалаца , стицање поверења. Неспремност за дијалог и јаке речи , истицање себе и свог става несумњиво воде у још дубљи раздор између саговорника . '' Нажалост дешава се да ми понекад, ослепљени самољубљем које покушавамо да поистоветимо са вером, занемарујемо другога ''[21]. Свакако да могућност коју нам пружа интернет треба користити за сведочење Јевађеља а не за личне ставове које заступамо, јер како ћемо представити себе , највећим делом зависи од нас самих.

Овде треба напоменути да корисницима, односно посетиоцима сајтова , није увек лако разграничити личне ставове појединаца ( ако су они свештеници ) од става Цркве по неком питању. Утолико се више мора пазити шта, о коме и о чему говоримо – саопштавамо , као и у име кога то говоримо. О томе говори и Патријарх Кирил када каже:'' Многи су људи спремни да мишљење свештеника поистовете са мишљењем целе Цркве''[22], наравно не упуштајући се дубље у саму анализу изјава, као и стручности онога који говори. Овде треба напоменути да постоји велики број текстова, форума, истраживања, која се тичу питања односа Цркве према биоинжењерингу, информационим технологијама, научним истраживањима итд. Смемо се усудити да кажемо да је исправно прихватити само саопштења или радове људи који су стручни у својим областима и располажу објективним чињеницама као и искуством у свом раду .Последице оповргавања научних истраживања или доношења погрешних закључака којим ће навести и друге да суде тако, јесте велика опасност за мисију Цркве. На таква питања Црква треба да одговори званичним саопштењима, као званичним ставом ,којим би јасно дефинисала свој однос према питањима савременог друштва.'' Основи социјалне концепције Руске Цркве''[23], јесте одговор који је Руска Црква изнела као свој званични став према актуелним питањима данашњице, а који треба да служи ''као руководно начело за синодске институције, епархије, манастире, парохије и друге канонске црквене установе у њиховим односимаса световном влашћу, различитим удружењима; средствима информисања''[24] Овакав начин јединственог става који је званични став Цркве представља исправан начин наступа и ограђивања од индивидуалног мишљења који може довести до погрешног закључка о односу према неком питању.

Још један сегмент на интернету може нанети велику штету мисији Цркве а то је проблем индивидуализације црквених информативних сајтова. Поред званичног сајта Српске Православне Цркве, постоје и други самостални сајтови епархија, парохија, манастира, црквених општина, радија итд. Не треба замерати на оваквој појави до сада јер је свако према својим могућностима,у различито време покретао интернет презентацију. Међутим, ово отвара и једну другу негативну страну интернета, а то је да свако може себе представити као неку Епархију , манастир, парохију притом користећи само име СПЦ као псеудоним за уношење немира у народ, лажних изјава, догађаја , па чак и апела за прикупљање помоћи [25].

Спречавање оваквих нежељених појава које само штете Цркви, могуће је једино ако би се на нивоу једне помесне Цркве , у овом случају СПЦ , објединили постојећи садржаји на једном порталу као званичној интернет презентацији СПЦ. Јединствен наступ на интернету свих црквених канонских институција , представљао би значајан допринос обједињењу православља на интернету и испуњавања мисионарске заповести да се '' све састави у Христу што је на небесима и на земљи'' ( Еф.1,11).

Као што смо напоменули велика распрострањеност и свакодневно коришћење интернета ,већином млађе популације, његова практична примена у свакодневном животу, велики број садржаја, чини га најмасовнијим средством комуникације савременог друштва. Овакву могућност коју пружа овај медиј; Црква треба да осмисли својим присуством на њему у циљу ширења имена Божијег ''''сваком створењу'' ( Мт. 10,15 ). Присутност Православља на интернету је свакодневно све већа , а и различит је дијапазон материјала који се пружа посетиоцима. Све ово требало би да нас охрабрује и подстиче на даљи рад и осмишљавање даљег деловања у циљу послања које је наш императив,'' Као што Отац посла Мене и ја шаљем вас ( Јн. 20, 21 ) , тако је Црква позвана да сведочи Христа којој је Он глава, јер све што чини кроз њу , Господ Чини . ''Тако да наша главна брига није шта предузети , већ како бити живи сведок Господњег присуства у свету ''[26] Ово нас упућује на то да православни медији , па и интернет , никако не смеју постати само информативни , јер онда иако пружамо информације, и проповедамо Христа а не позивамо на дело љубави и на веру која је делатна и која се остварује у овоме свету овде и сада , онда ћемо сами себе свести на чисто информативни сервис,који не позива на учешће у благодатном животу у Христу и који се не стара о свакој души са сваким дуготрпљењем и назидањем( 2Тим. 4, 2 ).

Интернет пружа могућност да се посетиоци православних сајтова укључе у дијалог на разним форумима , да постављају питања, добијају одговоре, чак и да разговарају лично са свештеником – духовником. Редовно обнављање садржаја од стране администратора унеће свежину на страницу и заинтересовати посетиоце, сведочења савременика о искуственом животу у цркви, затим,обједињавање сличних пројеката са православном тематиком отвара све више могућности ширењу Цркве, која у свету подела и конкуренција, треба да буде јединствена, и своју мисију врши као ''Једна Света Саборна и Апостолска Црква''[27]

Црква је одувек вршила мисију ширења Јеванђеља од апостолског времена до данашњих дана, без обзира на историјске околности , Она је увек била видело које се '' светли у тами и тама га не обузе'' ( Јн. 1,5 ).Сасвим је неоправдана тврдња неких да смо ми ( Црква ) чувари истине, и да је сведочимо самом чињеницом нашег постојања. Да су апостоли наступали после празника Педесетнице са оваквим размишљањем, да су остали у Јерусалиму ,тешко би ко ван њега и чуо за име Христово. Његове речи '' Идите , дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам Вам заповедио; и , ево , Ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин!'' ( Мт. 28. 19 -20 ) . Ове речи упућене апостолима постале су императив цркве и њен задатак у свим временима до свршетка века. Ми смо данас позвани да испуњавамо ову Христову заповест користећи само богато мисионарско искуство Цркве сведочећи не само речима већ и животом наше послање , сећајући се речи Св.Апостола Павла:'' Свима сам био све да какогод кога спасем'' (1Кор.9,22 ).

Савремене технологије а посебно савремени видови комуникације, радио, телевизија, интернет јесу средства која пружају могућност проповеди Јеванђеља '' од једног краја до другог краја васељене ''[28]. Чињеница да су у нааше време пољуљане моралне вредности, искривљена слика стварности а човек уљуљан у греховну самодовољност,чини мисију Цркве још неопходнијом како према спољном свету, тако исто и према својим члановима над којима мора да бди и да их духовно руководи дајући смисао постојања света и човека не заборављајући притом на речи Христове:

'' Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела , и славе Оца вашега Који је на Небесима '' ( Мт. 5, 16 ).

Драган Јаковљевић

протонамесник, Петница

ЛИТЕРАТУРА

[1] Милан Вујаклија; Лексикон страних речи и израза, стр. 572

[2] Достојевски Ф.М. Браћа Карамазови

[3] Патријарх Московски Алексеј II , говор на отварању конференције '' Пастирство, традиције и савременост ка

Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од помисли које човека вуку ка доле уместо да га узводе у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на ближњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни.

Ниста се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божји. И често се чује питање засшо је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Бозија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која стити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улаже у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскосним погребом.

Неможе се оповргнути истина да се и у току дана могу видети звезде, али то је могуће из дубине која мора бити уска и окомита, недоступна за светлост сунца. Исто се дешава и са сваким од нас јер што је човек дубље у своме смирењу, то је њему лакше да види Небо.

Свакоме ономе ко се труди зарад свога спасења, могло би се и требало би му се рећи: Нема потребе да сазнајеш неднебеске тајне, не трагај за тиме да сазнаш оно што је скривено, или оно ста се односи на будућност. За спасење је неопходно да верујеш, да испуњаваш заповести и да свагда очишћујеш своје срце, а не да будеш радознао. Опасно је желети да се сазна оно ста је скривено, а још је опасније настојати да се те тајне и открију. По промислу Божијем нама се открива оно шта нам је потребно и увек у мери у којој то можемо да схватимо.

Нека је слава Христу, Који нам се јавио у смирењу наше природе, да би нам показао узор смирења. Он се родио у пећини, да ми не бисмо тежили лепоти своје собе или своје келије, лежао је у јаслама да ми не би тражили меку постељу, био је повијен у пелене да бисмо волели просту одећу, досао је као дете које још није умело да говори да бисмо ми били једноставни као деца, незлобиви и да свој језик не бисмо покретали на празнословље. Нека вас ове истине осене и нека осене и мене,за шта молим и васе молитве.

Оно сто је горко не мозе се горким осладити, него само оним што је слатко. Тако се и горки коментари не могу осладити горким речима. Кротост, трпљење и љубав не могу само да осладе оно шта извире из горког источника, него и сам горки извор могу да промене у слатки.

Ако је наша душа подвргнута неком лишавању, Бог тражи стрпљење и наду да би се душа искушала и очистила.

СВЕТИ ФИЛАРЕТ МОСКОВСКИ

"А има и друто много што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге. Амин" (Јн. 21, 25).

Преузето из оригинала: "На богочовечанском путу", Манастир Ћелије, Ваљево, 1980.

Поставио/ Храм Светог Јована Крститеља

Пројекат под називом MAILCry (скраћено од mail cryptography), који је развио Милош Антонијевић, стални стручни сарадник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве (цепис.спц.срб ; cepis.spc.rs) из области електронске заштите података, даје један од начина за превазилажење наведених безбедносних недостатака који се тичу електронске поште. Основна идеја пројекта у виду on-line апликације је да, у што већој мери, поједностави процес писања и слања шифрованих и дигитално потписаних e-mail порука. За разлику од постојећих решења која се могу наћи на интернету, комплетан поступак (де)шифровања и потписивања обавља се на локалном рачунару и на тај начин се обезбеђује да подаци коришћени у процесу буду доступни једино самом аутору поруке. Чак и у случају неовлашћеног приступа e-mail налогу, шифровану поруку је могуће прочитати једино уз помоћ јединственог кључа коју корисник чува на безбедном месту на свом рачунару. Са друге стране, дигиталним потписом се недвосмислено гарантује: ауторство поруке (потписник је аутор поруке), интегритет поруке (примљена порука је идентична послатој) и непорецивост (аутор не може да порекне садржај поруке и свој потпис). Примењени систем заштите података користи проверене и поуздане алгоритме енкрипције отвореног кода који су у широкој употреби више од 30 година. Апликација пружа могућност коришћења постојећих e-mail налога - јавних (попут gmail-а), провајдерских или приватних, и може се користити као независни webmail клијент са широким опсегом опција за управљање порукама.

Пројекат је доступан на адреси http://mailcry.com и његово коришћење је бесплатно. Он представља програмерски допринос Милоша Антонијевића, једног од информатичких стручњака ангажованих при Српској Православној Цркви на пољу интернет комуникација, безбедности електронских порука и одбране електронске приватности. На том пољу, подсетимо, наша помесна Црква је у протеклој деценији имала значајну улогу, пре свега у подизању опште свести грађана о праву на приватност, издавање више стручних студија из те области и у покретању јавног дискурса на теме електронске приватности.

Извор: cepis.spc.rs

• Наука
  

• Вера
  

|

– О где си ти Надо, дошла из оног твог дворца, где си у Београду живела, у ову турску кућу, да служиш деци овде у Битољу.

– Ово је лепши дворац!

– Љубав те је довела, љубав покренула. Зато си и дошла вамо.

У Светом писму стоји:

„Нероткиња ће имати више деце од оне која рађа“. То је за овакве прилике казано. Имаћеш овде стотину духовне деце. А колико је само духовне деце имала света Петка, па свети Сава који је цео наш народ родио? Дошла си овамо да оставиш велики помен својим родитељима и себи...

Овако је текао разговор владике Николаја Велимировића и мирјанке Надежде Аџић, тек пристигле из Београда у Битољ.

А она, млада и истрајна, вођена хришћанском љубављу, читав је живот посветила сиромашнима, немоћнима и болнима, а понајвише деци. У беди

и немаштини, најпре у Битољу а онда у Трстенику, у своја недра је свијала гладне сирочиће, грејала их мајчинском љубављу и хранила оним што је могла прикупити.

После дванаест година рада са сиротињом као искушеница, Надежда Аџић се замонашила. Као игуманија манастира Враћевшница, дуго је водила мајчинску бригу о сестрама и самој светињи. Упокојила се у Господу 1975. године, као једна од најобразованијих српских игуманија. Била је духовна следбеница владике Николаја, који је добро знао колика је њена љубав према Христу. А на само пар дана уочи владикине смрти, по Божијој промисли, Ана му шаље и једну шареницу ткану у Битољу, да га подсети на заједничке дане када су одгајали и хранили на стотине малишана.

Случајно или не (а у животу је мало шта случајно), тим ћилимом и је и прекривено тело владике на самртној постељи.

Пут ка Христу

Ана Аџић (мирјанка Надежда) је рођена фебруара 1900. године у Београду. Њена породична лоза је имала дугу богословску традицију и са мајчине и са очеве стране. Мајка Милева је потицала из познате београдске породице Поповић, а отац Сретен је био један од најзначајнијих српских педагога и дугогодишњи управитељ Учитељске школе у Јагодини.

После завршене престижне уметничке школе очекивало се да се Нада уда и изроди децу, али се то није остварило. Од ране младости је показивала занимање за живот српских монахиња и издвајала се од својих другарица по честој молитви.

– Мени је јасно само да се нећу спутавати браком – говорила је Надежда. Сувише ми је то уско и загушљиво, а сам Господ ми је указао на нове путеве широке и светле. Хоћу да молим Бога да њему служим до краја живота... Срце ми је понекад слабо (боловала од

срчане анемије), али ја се не осврћем, јер знам да још има недовршеног посла и да ме

велики задаци тек чекају.

На позив владике Николаја, 1935. године, Надежда је дошла у Битољ да би радила као управница Дечијег хранилишта за сироту децу. Хранилиште је било посвећено светом Николи и звало се Богдај. У својим белешкама Надежда је марљиво записивала своја осећања, размишљања и сусрете са владиком. Често је и сам Николај писао Богдају, а ова писма се и данас чувају у манастиру Враћевшница. Свако дете, сваку њихову сузу и осмех, Надежда је доживљавала као себе. Трудила се да за сиротиште обезбеди огрев, прикупи храну, али се није бринула само за своју децу.

Водила је бригу и о сиротињи из комшилука, бринула да се и она радује Божићу, Васкрсу... Заједно са децом би се радовала свакој посети Николаја, кога су деца из милоште звали Деда Владика. У раду су јој помагали мештани Охрида, црква, али и бројни познаници и пријатељи из Београда.

О свом раду је писала:

– У тој деци је сам Христос. А Господ наш каже: Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ни ући у Царство небеско. Ко се понизи као дете ово, тај је највећи и у Царству небеском. И ко прими такво дете у име моје, мене прима.

По благослову, тада већ владике Жичког Николаја, Надежда ће уочи рата, 1941. године, са сестрама доћи у Србију. Исте године оснива и хранилиште за децу у Трстенику. Волели су је мештани, свесрдно су јој помагали, а њој није било тешко да за децу и проси по Трстенику. Собом је вукла колица и у њих стављала прилоге. Ишла је и по околним селима по киши, блату и мразу. На раменима је вукла тешке џакове и са њима пешачила километре. Крхког здравља и нежног тела, није дуго издржала. Терет јој је толико повредио кичму да је до краја живота ишла повијена.

По завршетку рата, нове власти сестрама одузимају здраву и лепо однеговану децу и на чување им дају умно и физички ометену у развоју.

– Нисмо то могле издржати. Тој јадној деци била је потребна стручна помоћ дефектолога, а не обична нега – причала је касније Ана.

Замонашила се 1948. године у манастиру Сретење на Овчару. Име Ана јој је послато од епископа Валеријана, по светој пророчици Ани. По његовом благослову, убрзо по монашењу, прелази са још пар сестара у манастир Враћевшницу. И тог времена ће се мати Ана нерадо сећати. Трпело се на свему. Храни, одећи, обући... Нешто одела је стизало од Владике Николаја из Америке. Као дар својој духовној следбеници Владика је послао и шиваћу машину. По доласку у задужбину Радича Поступовића убрзо је постала и игуманија.

И данас се могу чути приче да би игуманија, када би нека гошћа дошла на конак по залеђеном и каљавом путу, приносила лавор и прала јој ноге. Ниједан просјак није изашао из манастира док му се нешто не поклони. Сваком госту, путнику намернику,

знала је да посвети време. Мештани су је често виђали и код стоке, у њиви, у свакодневном послу. Од других сестара се издвајала по томе што је увек носила старију одећу и обућу. Знала је свима да пружи духовну нежност, бригу и љубав.

Као и људима, пажњу је посвећивала и биљкама. Кажу да се у њеној ћелији ни мува није смела убити.

А дана 18. новембра 1975. године, мати игуманија је уснула у Господу и сахрањена на монашком гробљу у манастиру Враћевшнице. Отац Рафаило, игуман манастира Никоље, овако је говорио на опелу блаженопочившој игуманији Ани:

– Мајко света, очекује те прво Деда Свети, од кога си све слушала и творила. Дочекује те

сва она сиротиња за коју си се распињала. Дочекује те Мајка Божија чији си аманет и завет

испунила ...

извор

Укуцавањем мог имена у било ком претраживачу, Зоран Ђуровић, одмах ће се отворити одредница у Википедији, а одатле имају и линкови за продубљеније истраживање. Православни сам свештеник, српске националности, канонски припадник Васељенске патријаршије (Константинопољ). Живим и радим у Риму, али и у Београду и Загребу. Бавим се научним истраживањима у теологији, првенствено патристици, иконологији, екуменизму, живим од уметности. Колики је обим моје сарадње са КЦ може се видети из интернетских натукница. Оно што је ваљда најважнији податак је да сам пуних седам година провео на специјалистичким студијима на Августинијануму у Риму, где сам и докторирао, а сам институт је део, иако као аутономна јединица, папског латеранског Универзитета. Војску у бившој Југославији сам избегао (после три дана отпуштен; многи интелектуалци су глумом избегли служење војске) јер сам предвидео трагичне догађаје који ће уследити. Био сам један од главних предводника рушења Милошевића у Смедереву, ризиковао живот због тога. У најкраћем, папски сам доктор и осведочени антикомуниста (мада не и заслепљени, тј. по америчкој матрици: све што тврде комунисти је зло и погрешно). Дакле, све горе споменуте етикете које би ми неко из „патриотских“ разлога желео налепити, не стоје. Напротив, у српској јавности сам познат као „расрбитељ“, „архијеретик“ и сл. Наравно, у научном и културном свету другачије сам вреднован. Опет, на крају овог уводника, желим да напоменем да нисам „официјални“ глас СПЦ, него неко ко је дубоко забринут због свакодневних проблема који се налазе на екуменском путу.

Пре неколико дана сам видео на једном од српских сајтова пренети Интервју из Гласа Концила, 30 (2092) | 27.7.2014, Томислава Вуковића, МР. МЛАДЕН ИВЕЗИЋ, АУТОР КЊИГЕ »ТИТОВ ЈАСЕНОВАЦ«, Идеологијска и дневнополитичка улога јасеновачкога мита.[1] Најпре сам помислио да ови моји (Жао ми је што су моји а не своји неким мојим непријатељима), „отачествени“, пренели неку лаж, некакав фалсификат изашао из ДБ кухиње. Поставим им и питање о извору, они одговоре, кад оно, на моје запрепашћење, стварно ГК! Научио сам се бити опрезан, тако да фалсификате „наших“ душебрижника брзо намиришем и објавим научну анализу, тј. откријем праву природу информације, одакле је дошла. Тако сам показао[2], факат који је на крају и сам аутор морао признати, да папа Јован Павле Други није никад рекао америчком председнику Клинтону, током јавног појављивања у Денверу, „Требало би да бомбардујете Србе”, као што сам показао да су фалсификована писма у којима се тврди како је пројекат стварања македонске и црногорске цркве подржан и финансиран од стране Ватикана[3]. И једна и друга ствар су више него убедљиво показане, сами медији су пренели демантиј, али је штета остала. У Србији ћете и даље у пућанству чути како је папа Пољак позвао да се Срби бомбардују, и како Ватикан финансира одвајање црногорске цркве. Мањина је заинтересована за објективно истраживање. Такође показујем и како се усташка политика не може идентификовати са ватиканском, мада овај ваш Интервју као да жели да ме порекне.

Младен Ивезић би данас делио Санадереву судбину да је ове ствари рекао у Аустрији (пример Gerd Honsik), Белгији, Немачкој (негирање јеврејског холокауста), Израелу, Португалији, Француској и Шпанији (негирање холокауста било ког народа), док би сигурно био по одређеним тачкама суђен у Аустралији, Новом Зеланду, Шведској, Литванији, Чешкој, Словачкој, Румунији. У одређеним земљама се иде у затвор до 10 година за преступ негационизма. Овде није реч о простом ревизионизму (који може имати и позитивних конотација уколико утемељен на научним основама), него о негационизму. Могли бисте да ми се цинично насмејете у лице и кажете: Па ми немамо закон који забрањује негационизам! – Тачно, господо хришћанска, али ви сте католички тједник. Библија пак забрањује негационизам када у Исаије вели да ће награбусити они који за бело веле црно и обратно. Једно су наше „демократске“ земље, Хрватска и Србија, које по ценама следе и претичу Европу, по платама пак не, као што најпре доносе законе који слабе породицу, али их ови „банални“ проблеми не интересују. Много је битније да се уведе Хрвату такса за удисање свежег зрака док пролази парком, него један закон који би душевно био корисан. Будите сигурни да ће Срби одмах потрчати за Хрватима и рећи: Па зар смо ми гори, одмах таксе на свежи зрак, бициклистима још 5% горе јер имају бицикла, а додир пнеуматика загађује стазно-уличну површину, а сељацима још 10% горе јер имају промају (пропух) због отворених прозора. Не, закон о негационизму неће бити донет у нашим земљама јер ми знамо истину.

Писма прете Божијим судом за овај преступ. Ма, ко још верује Библији? Ми смо кршћани, Библија је нешто друго, застарело. Битно је да смо национално освешћени, да смо Хрвати, да смо Срби. Бити национално или националистичко гласило, нико вам то, племенита господо, не брани. Проблем је када се декларишете као католичко гласило. Католичанство обухвата и српство. Хтели ви то или не. Хтели Срби да виде папу Јована Павла II у рају или не. Католичанство обухвата и једне и друге. Исто и Православље. Нема једног без другог. Па ви у вашој насловници велите да промичете идеје екуменизма, или сам ја нешто погрешно схватио?

Дакле, по основи негационизма, ствар остављам по страни, јер верујем да ће Исус доћи поново пре него што Хрвати и Срби донесу закон о томе, велим да немам никакве намере да се упуштам у обарање негационистичке тезе. Може да се негира само нешто што је основано на научној аргументацији. Ивезић може да се препире са Шешељем да ли су Хрвати Срби или не. Може да побија и тезе аутохтоничне српске школе (Јован И. Деретић и ини) како су Срби народ најстарији, ваљда старији и од амеба, али се онда јављају Бугари као претенденти на ту титулу, и на крају Македонци. Ко ће да изађе као победник?

Сасвим сам свесан да су ови аргументи сатиричке природе, али једнако болно свесан, да су, нажалост, примерени. Тезе ових псеудо-научника су примамљиве, хране се на рачун недовољно фундираног националног идентитета, осећаја угрожености и инфериорности. Таква апокалиптична свест је за разумети, али не и за одобрити.

Један болан пример сам имао када сам написао текст о Хрватској ћирилици[4], где сам одмах био дочекан са цепаницама напојеним уљем и машћу, да бих брже сагорео, јер сам говорио о нечему што сматрам фактичким, а не дискутабилним, да су и Хрвати писали ћирилицом, али су ми на крају објаснили да ти што су писали ћириличним писмом (истина са својим особеностима, али ко да се задржава на тим баналностима), били у ствари Срби. Повео сам се за научницима из ХАЗУ (in primis Матео Жагар), али они нису добри Хрвати! Иронију на страну, данас и факултетски образовани Хрвати, у већини, не кажем сви, не знају да су имали ћирилицу као писмо. И, треба ли да нас онда изненађује када видимо кретене који чекићима насрћу на ћириличне натписе?

Ивезић би могао рећи: Ма ви нисте добро разумели, та табла је морала бити уклоњена због водених инфилтрација! У томе је ствар око које се споримо. За све може да се измисли разлог, „научни“ аргумент, али који може да пије воде само код простог народа, но како он чини већину и гласачку машину, онда је веома добро и штавише „свето“ усмеравати га. Тако нпр. у Србији функцију председника Скупштине обнаша Небојша Стефановић, плагијатор (на знање хрватским политичарима, лакше је и јефтиније сада купити докторат у Србији него некад на Косову у Екс-Ју), али у Србији то није никакав преступ. Напротив, за похвалу је. Ови пак који су отишли у Јасеновац, они су у ствари били уплатили за хотел, за одмор. Све су то суманути разлози који се могу бранити јер ми немамо структурисане државе и јасно регулисано законодавство. У нормалним земљама би такви ишли у затвор, али како такви иду код нас на положај, у господарство, образовани беже напоље. Гаде се крви и блата у које треба да ускоче. На крају бива, тражили сте – гледајте. Правите земљу са медиокритетима.

Ја немам никакве намере да истерујем правду и утврђујем бројеве, мада су они битни, тако да када би Хрвати истребили чак зилион Срба то не би могло да поткрепи тезу како су Хрвати геноцидни народ (то су само Срби, око тога не споримо), јер не постоји геноцидан народ по природи (изузмимо Србе). Геноцид може да се деси. Сада је описан јуридичким терминима. Опет, то не значи да је народ геноцидан. Јевреји су то најбоље осетили на својој кожи, али како неки хрватски историчари веле,антисемитске законе је донела НДХ под притиском Немачке. Не би то они, него Немци… Како рече Адам, пошто сте ви католичко гласило, а треба да вам је Библија фамилијарна: Не бих ја јео од плода, него ме наговори жена коју си ми Ти дао! Немци су зли, а ми смо фини.

Према перверзној Ивезићевој тези у Јасеновцу је помрло око 1000 особа, наравно природном смрћу, можда неко и случајно убијен, натрчао на бодеж и сл. У крајњем случају, гађа се ауктор цифрама, неких 5 тисућа. Пошто он говори о противречним документима и подацима (кад их није било?), он долази у отворени сукоб са „великим“ хрватским повјесничаром Фрањом Туђманом, који говори о 30 до 60 тисућа жртава, као и са доказаним непријатељем Хрвата, Ивом Јосиповићем, који говори о геноциду. Мене радује када се у уводнику говори да Ивезићева теза не налази на одјека у Хрватској, јер то говори о менталном здрављу те земље. Има наде. Ти Хрвати су моја браћа. Стрипаџије као Кордеј или Илић. Сликари чија имена не могу сада поменути да их не би ставио на црну листу. Навијам за Хрвате на Светском првенству у фудбалу, лудео сам због јапанског судије. Због чега? Зато што су Хрвати моји.

На крају, аутогол који примам: ГК, тврди у суштини како никаквог Јасеновца није било, можда ни Другог светског рата, како су то несрећни Срби само умислили јер су Великосрби. ГК се на крају испоставља само као хрватско национално гласило, које нема никакве везе са оним што обећава у програму: да промиче екуменизам и одлуке Другог ватиканског концила; програмски се истиче и борба против великосрпства. Великосрпства, ако се изузме моја маленкост, више нема у Хрватској. ГК губи свој смисао? Не, јер му остаје промицање екуменизма.

Ви, једноставно, не промичете екуменизам. То вам вели папински доктор. Дакле, у најмању меру неко раван вама. Мада има и нешто више, јер је августинијански декан (Роберт Додаро) обећао да ће се мој методолошки допринос користити у будућим истраживањима. Дакле, и хрватски патролози биће обогаћени доприносом једног српског теолога, који је стасао уз дела Томислава Шаги-Бунића, Марјана Мандаца, фра Бонавентуре итд. Верујем да је здрави екуменизам процес који већ постоји и да га талибани у српској и хрватској цркви не могу зауставити. Ова сулуда мржња, најискреније могуће срдачно неподношење, које постоји између (одређених) Срба и Хрвата познати су и у Ватикану, тако да неки гледају са забринутошћу, па деле моје предвиђање да ћемо опет бити сунећени, или се пак смеју над том бедастоћу. Најсвежији пример имам ових дана, јер сликам у цркви једног свећеника Шпанца, који ми је са запрепашћењем рекао како је имао сусрет са неким хрватским клирицима – из кога је испливало да их Хрвати не подносе јер су шпански војници подржавали Србе, а Шпанија уз то и не признаје Косово! Требало је видети његово лице када је питао: Зоране, како је могуће да католици не подносе католике? Онда сам му испричао како сам докторици Кјари Курти (Chiara Curti, вице-архитекта катедрале Sagrada Familia) објаснио феномен зашто је православље експлодирало у Каталонији: То је зато што, да би се разликовали и аутодетерминисали у односу на Шпанце, прибегавају и различитој, „чистијој, аутентичнијој“ вери од католичке коју имају Шпанци(мада је католицизам у Шпанији у катастрофалној ситуацији, много горој него у Италији). Механизам изгледа фамилијаран?

На крају, политика вашег уредништва је противречна. Противприродни блуд је објавити проповијед дубровачког бискупа монс. Мате Узинића на миси на Блеибургу, 17. свибња 2014. и интервју са Ивезићем! То значи да нема уредничке политике. Код Узинића се говори о тражењу опроста за жртве, осуђује отворено негационизам, да би се дошло до мира код самих Хрвата. Ивезић, негациониста, нема помена о жртвама, а камоли о злочину. Узинић умишља. Сигурно је титоиста или великосрпски националиста убачен у редове КЦ да би је разорио изнутра (тако за мене веле српске „патриоте“, да подривам СПЦ). Узинић је хришћанин, зато и екумениста, јер је универзалност неотуђиви прерогатив Цркве Христове, ако ћемо веровати св. Августину и Симболу вере.

Ја, мада „духовно посрнули“ Србин, потписујем и дивим се овим Узинићевим језгровитим речима: „Без објективног односа према својој прошлости, до којег се може доћи само ако постанемо способни не видјети само ‘своје’ жртве и ‘туђе’ злочине, него и ‘своје’ злочине и ‘туђе’ жртве, немогуће је имати исправан однос према својој садашњости и својој будућности. Наставити ћемо се и даље идеолошки дијелити и, овисно о странама на којим се налазимо, повећавати постојеће табуе и митове. И умјесто преузимања одговорности за друштво које нам је повјерено, поновно ћемо се затворити у себичне, било особне било групне интересе, усташке или удбашке, свеједно. То онеспособљава нашу креативност, ону која се очитује свугдје гдје дођемо, јер су Хрвати свугдје, осим у властитој домовини, успјешни и цијењени грађани“.

Но, Ивезић, мисли да бискупу није добро. Причињавају му се некакви злочини. Ово је добар филмски моменат: садиста који се још цери над жртвом. Код публике изазива само фантазме како ће му позитивац доћи главе на што је суровије могући начин. Изругивање жртви правда најбруталније смакнуће негативца.

Ја се нисам нигде осврнуо на некакве факте или назови аргументе магистра Ивезића, јер би то значило обезвређивање рада генерација научника и давало некакве тежине Ивезићевим тврдњама, а оне то не заслужују. Сваки, понављам, сваки негациониста има своје аргументе, али са њима, у нормалним земљама иде у затвор. Закон о негационизму не значи и забрану слободе говора. То су различите сфере. Анти-негационизам је усмерен против онога што рекох на примеру филма.

ГК не може рећи да промиче екуменизам, а објављује Ивезића. Ни бискуп Узинић, кога узех за пример, ни ја, нисмо „титоисти“ или „великосрби“. Исто се може рећи и за блаженог Алојзија Степинца, који је протестовао код усташког режима због зверстава која се чине над српским пућанством. Зашто је Кардинал дигао глас? И он је био склон халуцинацијама? Ја бих можда, као прост човек, и допустио да не разумем Ивезића, како је он у ствари промицатељ екуменизма, али морам да верујем папском доктору у читању текстова. Диплома ми не допушта да видим Ивезића екуменисту или некога ко жели добро Србима, али ни Хрватима. ГК, како ја видим ствари, је у неком схизофреном стању, тј. раздељен унутрашњим струјама, где су на једној страни ревизионисти, а на другој (дај Боже да их има) промицатељи идеја екуменског, Другог ватиканског концила, и следбеници пута који снажно трасира папа Франциско.

Жалосна или срећна је истина да је Црква једна. Људи од духа, било којој да припадају конфесији, јесу једна црква, као што и они наопачни сачињавају другу, али не предодређену на блаженство. Ближњима не сматрам ни православне ни католичке талибане.

Рим, 5. 8. 2014.

ИЗВОР: Стање ствари

[1] Пренето и на Стању ствари.

[2] Зоран Ђуровић: Новинарски или докторски фалсификат др Зорана Петровића Пироћанца?, НСПМ, 9. 6. 2011.

[3] Зоран Ђуровић: О лажним ватиканским писмима за аутокефалност тзв. Црногорске православне цркве, Стање ствари, 29. 12. 2013.

[4] Зоран Ђуровић: Хрватска ћирилица, Поуке.орг, 30. 1. 2014.

Ми смо такође смртни. Једном смо били зачети и родили се на свету. Сваки од нас је јединствено, непоновљиво, ново биће, каквог није било никада и неће бити никада. Од момента када је Бог призвао сваког од нас из небића. Зар ја до тада нисам постојао? Није ли било овога "ја", које је у моменту зачетка свог постојања, започело битисати?

Но једном, и то се више пута поновило, Бог ми је дао да дознам оно што бесконачно превазилази свако знање. У Рождеству, код Крста и св. Плаштанице, и на Васкрс, и у Богородичиној Пасхи, Он ми је јавио Своју светлост, Своју љубав, Свој живот. И милиони људи, таквих као што сам ја, када их се дотакла благодат - сазнали су да никада неће умрети и да су саздани Богом и за Бога. И да само у њему могу обрести покој. Ја постојим у Божанској вечности као онај, кога је Бог замислио у Својем срцу и Својој мисли. Пре него што сам био зачет у стомаку моје мајке, ја сам био жељен и вољен од Бога.

Разуме се, мој живот ће се завршити. Ја треба једном да умрем и шта ће бити после тога? Зар ће се све претворити у просто и ништа? Хоће ли све ишчезнути, не остављајући никаквог трага - тачно онако као што ће васељена једном постепено угаснути?

Сада ја знам зашто Црква говори другачије. Она зна да смрт није последња реч. Празник Успења Божије Мајке може се назвати победом над ентропијом. Реч "ентропија", по научницима значи неумољиво кретање света ка не"стајању и смрти. На последњој страници Св. Писма је чудесно обећање: "И видјех небо ново и земљу нову... И рече Онај што сједи на пријестолу: Ево све чиним новим" (Откров. 21; 1,5). Чак ако све што ми видимо данас - наша земља и све звезде, и све галаксије, и ми сами ишчезнемо, ипак неће све бити прогутано смрћу.

Зашто ми толико волимо и поштујемо Богородицу? Она је почетак ове победе, зора новог стварања. 25. март по ст. кал. (а такође 8. децембар, дан зачећа Пресвете Богородице, св. праведном Аном и 8. септембра - дан Рођења пресвете Богородице) и 15/28. август су повезани један са другим. У Ваплоћењу тело Божије Мајке није било просто носиоцем материнства. Она је дала Своје тело плоти Својег Божанског Сина. У њој су се Бог и човек сјединили. Зар је после тога могао Бог оставити Њено пречисто тело, где се Божанско сјединило са људским? Успење је природна последица Благовести. У Благовести, Реч је постала плот у Пресв. Дјеви и пребивала са нама. У Успењу, људско се обожило у Њој и почело да пребива са Богом.

Божија Мајка није знала за грех. То значи да у Њој није било семена трулежи, које ми носимо у себи. На вечерњој празника Успења, ми слушамо обично Богородичино Јеванђеље, зато што празнујемо улазак Божије Мајке у нови дом. "Благословена си Ти међу женама, - тако је поздравља св. праведна Јелисавета, када се оне обе бремените сусрећу, - благословен Плод чрева Твоего".

Она носи под срцем, Онога, Ко ће Својом смрћу победити нашу смрт. На многим древним иконама Успења Богородичиног, приказани су апостоли како стоје око празног гроба. Смрт није могла задржати тело Оне, Која је ради нас родила свету Христа, Живот.

Ето зашто је Божија Мајка - нада свега створенога и 15/28. август - тако радостан празник. Најрадоснији после Васкрсења Христовог.

Протојереј Александар Шаргунов

http://www.prijateljboziji.com/_Bogorodicina-Pasha/28817.html

Новоизабрани Епископ топлички aрхимандрит Арсеније (Главчић), рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, од оца Богдана и мајке Ружице, рођене Ненадовић, добивши на крштењу име Миломир. По породичном пореклу aрхимандрит Арсеније потиче из места Ковачи код Јошаничке Бање, где је рођен његов отац Богдан. Мајка Ружица, рођена у селу Баваниште код Панчева, пореклом је из чувене породице Ненадовића из Бранковине. Деда по мајци Никола потомак је Јакова Ненадовића.

Основну школу завршио је у родном месту 1993. године, одакле, по благослову тадашњег Епископа банатског Хризостома (Столића), одлази у Богословију Светог Саве у Београду. Школовање у Богословији завршава са одличним успехом 1998. године. Одмах након завршетка Богословије, по благослову Епископа Хризостома, уписује се на Богословски факултет у Београду. У току студија два пута је одлазио на усавршавање руског језика на Пушкиновом институту у Москви, 1999. и 2000. године.

Године 2002. Епископ банатски Хризостом поставља га на дужност Секретара Епархијског управног одбора и благајника Епархије банатске. На тој дужности остаје све до септембра 2004. године. Следећи свог духовног оца Епископа Хризостома прелази у Епархију жичку где бива постављен на дужност Секретара Епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи. У септембру 2005. године дипломирао је на Богословском факултету у Београду.

На дужности Секретара Епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. На Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну уписује се на магистарске студије на катедри за Литургику код професора Панајотиса Скалциса.

У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. На празник Светог пророка Илије исте године рукоположен је у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници. Две недеље касније, на празник Преноса моштију светог архиђакона Стефана, 15. августа, у манастиру Жичи, Епископ жички Хризостом рукоположио га је у чин јеромонаха. Након тога враћа се на студије у Солун, а наредне године, на празник Преподобне Анастасије Српске, 5. јула, у манастиру Студеници, произведен је у чин aрхимандрита. Магистарску дисертацију на тему: „Типик Светог Никодима Архиепископа српског“ одбранио је 29. новембра 2012. године са одличном оценом.

Након освећења новог Епископског двора у Краљеву, 15. маја 2011. године, заједно са Епископом жичким Хризостомом, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево. Уз свог духовног оца остаје све до његовог блаженог уснућа 18. децембра 2012. године. Након упокојења Епископа Хризостома наставља да врши послушање придворног монаха на Епископском двору у Краљеву. У фебруару 2014. године, на предлог Администратора Епархије жичке Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, добија благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.

На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја.

• Актуелно
  

Житије

О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. за време прогона хришћана пао мученичком смрћу под Марком Аурелијем. Како је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких догми, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир. Богу на истину се преставио након прелаза другог у треће столеће.

Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо нако оригинала. На овоме месту бисмо радо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „Fontes Christiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde. Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и након открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. г. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века.

Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је у катедрали Saint-Jean (Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и реликвије су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили.

Учење (богословље) Иринеја Лионског

У теологији Светог Иринеја Лионског су централна следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама.

Средиште Иринејевог богословља, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“, који је створио свет. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном параболом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спсења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, подвлачећи опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека.

Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога.

Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина.

Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем.

Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодностиимао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватног возглављења.

протођакон Зоран Андрић, Минхен

• Наука
  

|