Доктор Радан Милетић, заједно са помоћним особљем ДЗ у Фочи и ученицима Богословије, прво је посјетио чланове Удружења слијепих и слабовидних, који, због својих здравствених проблема, нису били у могућности да присуствују скупу чланова у просторијама Црвеног Крста.

Посјета Миладину Костовићу из Устиколине код Фоче, младим богословима ће остати у дубоком сјећању. Миладин живи у трошној кући, у свега неколико квадрата, без најосновнијих животних потрепштина. Будући да је слијеп и једва покретан, о њему се брине његов син. Овом приликом, љекари су обавили преглед, предавши пацијенту неопходне лијекове.

Скуп чланова Удружења слијепих и слабовидних, одржан у просторијама Црвеног Крста у Фочи, са почетком у 13,00 часова. Ово удружење је основано од стране UN-a 1992. године, а чине га цивилни инвалиди – 27 корисника са простора три општине: Фоча, Калиновик и Чајниче.

Предјседница удружења, госпођа Дара Ђајић је најприје поздравила све присутне, уручивши им захвалнице. Затим се, пригодним ријечима, обратила и замјеница начелника општине Фоча, госпођа Раденка Срндовић, похваливши рад чланова и нагласивши да је у наредном периоду планирана још боља сарадња општинске Управе и овог Удружења.

Након тога, обављен је и преглед свих чланова од стране доктора (мјерење притиска и шећера у крви).

Ово је још једна у низу заједничких акција Управе Богословије и Центра за ментално здравље Дома здравља у Фочи, која је овога пута реализована у сарадњи са Црвеним Крстом – Фоча. Акција је организована у циљу обучавања богослова у раду са особама са одређеним степеном инвалидности, у овом случају са слијепим и слабовидим лицима.

Извор: Богословија Светог Петра Дабробосанског

• Епархијске вести
  

|

Имамо и доста проповедника и проповед је потребна, али су далеко потребнији Живи Сведоци Живога Бога. Једног од таквих савремених богоносаца и сведока Христових се литургијски сећамо данас. Сећамо се човека који је био својеврсна „привилегија“ нашег поколења, с обзиром на то да се упокојио крајем 20. века. Пре неколико дана [1]на општу радост свих православних, овај Божји угодник је канонизован од стране Цариградске патријаршије. Старац Порфирије Кавсокаливит, човек чији литургијски помен данас празнујемо, је толико посебан не само међу хришћанима, већ и међу благодатним старцима уопште, да нећемо претерати ако кажемо да се такав Старац појављује једном у неколико столећа.

Није могуће у једној проповеди ни приближно осликати његову величину, али је могуће исцртати обрисе његовог дивног духовног лика који је тако посебан. Љубав је била прва његова типична особина. Из љубави је пошао на Свету Гору да би се потпуно предао Христу, из љубави према Христу је служио својој Цркви и свима који су му долазили за помоћ, у љубави Христовој све је посматрао и она га је у свему инспирисала и водила. То није била нека сентиментална, индивидуалистичка љубав којој су склони многи: била је то жртвена љубав која је доживљавана и проживљавана кроз Цркву као богочовечански организам. Из те „луде“ љубави Старац Порфирије је умео Христа да види и препозна свуда: тражио је Његов траг у цвећу, птицама, звездама... чак је и са стенама и камењем беседио о духовним стварима које му је Господ откривао.

Ова љубав је била праћена болом, од најранијег детињства – Старац је целог живота носио крст многобројних телесних бољки. Болести које је код других молитвом благодатно исцељивао, код себе је свесно подносио желећи да што дубље састрадава са невољницима и страдалцима. Због такве жртвене љубави се удостојио благодатних дарова какви се ретко виђају: пред Порфиријем су нестајале временске и просторне баријере, а откривале се ширине и дубине људских душа и срца. Све је пред његовим умом постало прозирно као стакло. Таквих благодатних дарова се удостојио већ као млади послушник у светогорском манастиру, у другој деценији живота, добивши их преко руског подвижника Димаса на посве специфичан начин. Можемо слободно рећи да је после љубави, послушање било врлина која га је удостојила толиких благодатних дарова. Порфирије је гајио безрезервно послушање према својим старцима Светогорцима, чак и онда када је од њих добијао супротстављене заповести. И касније, као јеромонах, увек је инсистирао на послушању Цркви, говорећи да молитва не може да се уздигне до Господа ако имамо било шта у срцу или уму против свог епископа. То је веома поучна ствар за наше време када свако налази за сходно да говори о црквеној јерархији са непоштовањем.

Посебна oдлика Старца Порфирија је био његов начин подвизавања. Он је говорио да постоји пут борбе против страсти, када се каже „дај крв и прими Духа“, али да је он изабрао други пут који препоручује. Тај други пут јесте пут сталног смиреног усмеравања ума и срца ка Христу, сталног стремљења ка Њему, ка испуњавању Заповести Божијих и задобијању љубави према Господу. Често је умео да говори да не треба истеривати мрак из собе, већ напросто отворити рупицу на зиду да уђе светлост и тада ће мрак сам по себи нестати. Јер, како то објашњава блажени Старац, када Христос дође, силе таме немају шта да траже у нама. Стога је задобијање Христа била суштинска ствар коју је тражио од својих духовних чеда. Данас када људи више причају о Антихристу него о Христу, ово је веома важна препорука.

Још једна посебна одлика Старца јесте његов дар за истраживање разних наука и за проналазаштво. Сетимо се да је својевремено пронашао специфичну рецептуру тамјана спојеног са брикетом, а једном приликом је сам конструисао радио пријемник да би слушао црквени радио. Редовно се занимао за достигнућа медицине, физике и других наука и консултовао се са стручњацима из наведених области. Све то, дакле, чинио је човек који је у формалном смислу имао два разреда основне школе!

Старац Порфирије је још по нечему био посебан – ону детињу радост и непосредност коју је имао са дванаест година када је отишао на Свету Гору задржао је целога свога живота. Када гледамо његове слике, увек видимо један радостан и отворен лик, са кога сија благочестив и смирен осмех. Таквом човеку је лако прићи и такав човек свакога придобија за Христа.

И на крају, наведимо још једну његову одлику: Старац Порфирије је много волео српски народ и међу Србима је имао доста духовних чада. Када је богоборна комунистичка кула на овим просторима полако почела да се урушава средином осамдесетих, Старац је рекао како види Христа који иде српском земљом и одабира оне који су његови, што се недуго потом заиста и остварило. Нека би молитвама Светог Старца Порфирија и ми били међу онима које је Христос одабрао да би живели за Њега свим својим бићем, амин.

*Из књиге Празниче беседе (Бернар, 2014) презвитера Оливера Суботића

Беседа је произнета 2. децембра 2013. године.

• Вера
  

|

Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности, да буде савршен Божији човјек, припремљен за свако добро дјело.

(2Тим. 3, 16-17)

Данас, када живимо у доба развоја информационих технологија који обликују свет и културу, указала се могућност да Библија постане и најдоступнија књига.

Старе Библије и ретки грчки и јеврејски текстови сада су нам доступни на разним веб сајтовима. У бескрајној мрежи интернета трагачи за знањем могу пронаћи најразноврсније информације, мапе, тумачења, манускрипте Светог Писма Старог и Новог Завета.

Библија је на интернету доступна и у аудио форми и у форми слике (стрипа), филма – можете је читати, слушати и гледати.

На популарним друштвеним мрежама постоји много страница, на свим језицима света, које сваког дана објављују одређене стихове из Библије који су везани за празнике, читања Писма на богослужењима и које су инспирисане вечним темама као што су – Бог, љубав, истина, слобода… и то називамо актуализацијом Светог Писма.

Библија, која је од самог почетка претендовала да пружи универзалну поруку свим поколењима, не престаје да надахњује, охрабрује, пружа утеху, даје одговоре на егзистенцијална питања која муче човека, и преко 2000 година заокупља пажњу истраживача – јер је она извор од кога онај који пије „неће ожеднети до века“ (Јн 4, 14).

Библија је, пре свега, књига Цркве, јер се живот Цркве састоји у сталном обнављању разумевања Светог Писма. Језик Цркве (језик богослужења) јесте језик Библије, не само у буквалном смислу, него и у смислу да су читава структура богослужења, обреда, символике и сликовитости, као и дух богослужења, у целини непосредно повезани са Светим Писмом и дубоко укорењени у њему. Без познавања Светог Писма не може се разумети ни богослужење. Значење Светог Писма се очитује у литургији и то нам даје кључ за тумачење Писма. На пример, символика воде у крштењу (Ја дакле крштавам вас водом за покајање; а Онај који иде за мном, јачи је од мене; ја нисам достојан Њему обућу понети; Он ће вас крстити Духом Светим и огњем. Мт.3,11) или смисао везе између силаска Св. Духа и Педесетнице (И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. Дап. 2, 4) се не може схватити уколико се нисмо бавили тим темама у Старом и Новом Завету. Сви чинови у литургији (благосиљање, благодарење, покајање…), њихово значење и њихове духовне димензије дате су нам у Светом Писму, али једино кроз божанствену литургију оне се могу представљати у новом, јединственом смислу.

Дакле, актуализација Библије се увек чинила у оквиру Цркве, али је увек била присутна и у музици, књижевности, ликовној уметности. Данас, актуализацију Светог Писма на интернету можемо повезати са феноменом поновног читања! Текстови Библије који су давно записани сада се актуализују на тај начин што се, и у виртуалном свету, егзистенцијално дотичу живота људи који их тумаче.

У том смислу ћемо поменути и ПОУКЕ, православни портал, који нас упознаје са читањима Светог Писма (од почетка Великог поста до Васкрса, од Васкрса до Духова, од Духова до почетка Великог поста), празничним читањима, читањима у посебним приликама, а као посебан део овог пројекта издвајамо Свето Писмо са преводима и упоредним местима https://www.pouke.org/svetopismo/index.php. Овде можемо пронаћи Библију преведену на неколико језика (српски, руски, грчки, хрватски, енглески, мађарски, немачки, француски, шпански…). Библију на српском језику можемо и читати и слушати. Креативни тим Поука је и помоћу мапа покушао да приближи читаоцима разна места из СП: Авраамово, Јаковљево, Јосифово путовање као и мисионарска путовања апостола Павла, изглед Палестине у Христово доба, Храм у Јерусалиму… Веома је значајно и то што овде постоји и преглед упоредних места за напредније познаваоце Библије и преко 200 библијских тема, те је довољан само један клик да добијемо одговоре који се налазе у Старом и Новом Завету.

Дакле, довољан је само један потез мишем да започнете фантастично путовање кроз време и простор ванвременске Библије. Срећан пут! Благо онима којима је пут чист, који ходе у закону Господњем (ПС, 119,1).

Извор: http://stanjestvari.com/2014/12/02/%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B2%D0%B8%D1%80%D1%82%D1%83%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0-%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7/

Насловна фотографија преузета са интернет странице http://dss.collections.imj.org.il/habakkuk

Поштовани чланови и посетиоци православне друштвене мреже Поуке.орг,

Покрећемо ову тешку и болну тему у намери да учинимо шта је у нашим могућностима да се ослободи Архиепископ Јован охридски.

Овде можете погледати тему о свему шта се дешава у мученичкој и напаћеној Архиепископији

https://www.pouke.org...пије-у/?st=528/

Админ-тим Поуке.орг

Основе милосрдног и харитативног рада налазимо у Јеванђељу, у речима Господа Исуса Христа: „Ходите благословени Оца мојега јер огладњех и дадосте ми да једем; ожедњех и напојисте ме; наг бијах и оденусте ме, болестан бијах и обиђосте ме", у одговору на питање праведника: „Кад те видесмо Господе гладна, жедна, болесна, нага?" - „Заиста вам кажем, кад учинисте једноме од ове моје мале браће, Мени учинисте" (Мт: 25, 31-46). Христос поистовећује потребите са собом. Дакле, питање милосрђа према ближњем није тек споредно питање које се не тиче духовног живота православног хришћанина, већ има дубоко есхатолошки значај с обзиром на то да се оно директно тиче човековог спасења. У причи о Милостивом Самарјанину Господ говoри да милосрдан и братољубив однос према ближњем нема национална и верска ограничења, већ да смо дужни волети и старати се о конкретном човеку, ма ко то био.

Дела Апостолска сведоче нам да је једна од улога тек успоcтављене ђаконске службе био управо милосрдни и харитативни рад (Дап 6,2).

У Литургијама Светог Марка, Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог помињу се „они који се сећају сиротиње" и моли се за оне који су оптерећени тешким радовима, болестима и другим невољама.

ПРИМЕРИ МИЛОСРЂА У ЖИВОТИМА СВЕТИТЕЉА И ОТАЦА ЦРКВЕ

У житијима Светих уочавамо колико су ови људи били посвећени делатној љубави: милосрђу, харитативнм раду, служењу ближњима.

Свети Василије Велики (329-379) дао је практични пример када је после свог крштења разделио своје имање сиромашнима, а касније настојао да развије своју визију „Новог града" у предграђу Кесарије Кападокијске. Циљ овог подухвата био је прилично радикалан јер је одбацивао принцип приватног власништва, а заговарао један једноставнији и милосрднији приступ. „Василијада" је била место где су сиромашни могли наћи храну, бескућници уточиште и склониште, а болесни залечење. О тим људима који су патили, бринули су монаси и монахиње.

Свети Јован Златоусти (347-407) био је прави заступник сиромашних и заговорник делатне љубави према онима којима је помоћ било које врсте потребна. Због заступања обесправљених дошао је и у сукоб са царицом, а богате је стално опомињао да расподеле своје богатство онима који немају ништа или имају веома мало.

Вредан је помена и податак из житија Светог Николе Мирликијског (270-343), да је овај светитељ био врло познат и по милосрђу. И он је, попут бројних других светих људи, после смрти својих родитеља разделио своје имање сиромашнима. Прича о три кћери засебно сведочи о његовим милосрдним делима.

Руска Црква је нарочито позната по примерима Светих посвећених делатној љубави према ближњима.

Свети Јован Кронштатски (1829-1908) био је прави раднички свештеник који је и служио у граду пуном радничке сиротиње. Основао је „Дом трудољубља", који је обухватао бројне секције са основном сврхом служења људима који су грцали у беди.

Света Јелисавета Фјодоровна (1864-1918) је руска светитељка која се после смрти свога мужа замонашила и основала „Марто-Маријанску обитељ" - комплекс зграда (болница, сиротиште, школа и библиотека) које су служиле за помоћ и збрињавање угрожених. Поред тога, Света Јелисавета је обилазила забачене делове Москве и пружала утеху маргинализованим и одбаченим људима. Мученички је пострадала од стране бољшевика.

Света Марија Париска (1891-1945) је светитељка која се у Паризу бринула о бескућницима, алкохоличарима, проституткама, пропалицама, сиромашнима. Као монахиња саблажњавала је лицемерно-благочестиву средину, јер се разликовала од других својим служењем онима којима је помоћ била неопходна. Мученички је пострадала у логору Равенсбрик, полажући свој живот за другога (у гасну комору отишла је уместо једне младе жене). Канонизована је маја 2004.

СРПСКА ЦРКВА И МИЛОСРДНА ДЕЛАТНОСТ

Утемељивач аутокефалне Српске Цркве, Свети Сава, био је и зачетник милосрдног рада у нашој помесној Цркви. Познато је да је, по угледу на византијске манастире који су у оквиру својих комплекса имали и болнице, домове за бескућнике, гостопримнице, Свети Сава покушао да уреди и манастире Хиландар и Студеницу. Потоњи манастир познат је и као прва српска болница. Законоправило Светог Саве садржи читав низ мера које се односе на заштиту социјално угрожених. Ова чињеница упечатљиво оповргава приговоре да Православна Црква, нарочито српска, нема развијену социјалну делатност. Истина, услед турског и комунистичог ропства, социјално харитативни рад православних хришћана био је знатно онемогућен, али је обновљен са престанком владавине иноверних или оних који су противници присуства Цркве у јавној сфери. У оквиру Српске Православне Цркве постоје бројне добротворне установе које се баве милосрдним радом, иако се тој чињеници често не придаје велика пажња. Навешћемо само неке примере:

ДОБРОТВОРНИ ФОНД „ЧОВЕКОЉУБЉЕ"

Са почетком кризе на простору бивше Југославије деведесетих година 20. века, настао је Добротворни фонд „Човекољубље", као хумантирна организација Српске Православне Цркве. Доком читаве деценије „Човекољубље" је пружало хуманитарну помоћ социјално угроженим групама станивништва у региону, без обзира на националност и вероисповест. По завршетку ратова, „Човекољубље" усмерава своју активност у смеру психо-социјалне подршке људима оболелим од ХИВ-а, помоћи старим лицима и бројним другим видовима друштвеног служења. У својој харитативној делатности, овај добротворни фонд сарађивао је не само са другим хришћанским социјалним и хуманитарним организацијама, попут Каритаса или ЕХО-а, већ и са исламским и јеврејским хуманитарним организацијама. Добротворни фонд „Човекољубље" је живи пример духовне обнове.

„ВЕРСКО ДОБРОТВОРНО СТАРАТЕЉСТВО"

„Верско добротворно старатељство" Архиепископије београдско-карловачке још један је пример практичног социјалног и хуманитарног рада. Ова установа спроводи бројне харитативне акције, попут посета избегличким центрима, старачким домовима, домовима за бескућнике, инвалиде, слабовиду децу и децу ометену у развоју.

Милосрдни фонд „Свети Василије Велики" (који делује као пододбор ВДС-а) је православна социјална иницијатива која за циљ има помагање сиромашнима, болеснима, особама са инвалидитетом, маргинализованима и заборављенима. Фонд је настао у Параклису Светог Јована Златоустог у Студентском граду на Новом Београду, Божијом промишљу и ентузијазмом тамошњих младих парохијана. До сада је спровео преко двадесет акција скупљања помоћи, првенствно за социјално угрожене породице, али и за бројне појединце и социјалне установе.

ПОТРЕБА ДАНАШЊЕГ ВРЕМЕНА

Време у коме живимо је време великих социјалних неправди. Огроман је број сиромашних. Повратак нашег народа вери и духовним вредностима треба да прати и развој и обнова милосрдне делатности и харитативног рада. Свето Писмо, Свето Предање и историја Цркве сведоче нам о потреби и значају харитативне делатности и милосрдног рада. Примери из ближе прошлости говоре нам да је социјално служење могуће чак и у најтежим околностима. Али претходно свако мора поћи од себе и у свом срцу саосећати са патњама свог ближњег. Свака практична делатност доћи ће, потом, сама по себи.

Извор: Православље

• Вера
  

Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким ослабио и пропао.

Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Вера
  

|

Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, - научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола.

Твој живот на земљи, свети царе, био је - молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше - од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском.

О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба - мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега.

Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне - од маловерја, нас полуверне - од полуверја, нас кривоверне - од кривоверја, нас неверне - од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју.

Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша - Радост изнад свих радости; вечна Истина наша - Истина изнад свих исгина; вечна правда наша - Правда изнад свих правда; вечна љубав наша - Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш - Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше - Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, - о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Вера
  

-Постао сам верник када сам се први пут причестио. Вера је пре свега унутрашња жртва, а манифестује се споља. Јеленино и моје венчање, крштење наше Нине, свако причешће, као и све друге свете тајне и многи лепи догађаји изнова ме учвршћују у том уверењу – каже Иван који у браку са јеленом Томашевић има двоипогодишњу ћеркицу Нину. Пут испитивања сопственог духа одвео га је, између осталог и до тумачења реченице Виктора Игоа: „Волети ближњега значи видети лице Бога“. Јер каже „шта је друго сусрет са лицем Господњим до рај!“

- Благодат или духовни миље незслужени је дар који нас увекнадилази и чини децом Божјом. По апостолу Павлу ми сами себе лишавамо благодати и уводимо у пакао. А пакао је грозота коју чини недостатак љубави. Пакао је мржња.

Објашњавајући шта за њега значи страхопоштовање према Богу, Иван каже како нас „у Старом завету Бог васпитава страхом од казне, а у Новом страхом од греха. Старозаветни страх је ропски, а новозаветни синовски, и тако се претвара у страхопоштовање“.

За Васкрс 2009. Отпутовао је на Христов гроб. Из Израела му је пре тога писао његов духовник: „Сине, овде и неверујући постају верујући. Јерусалим је предукус Раја.“

- И заиста је било тако. Седам година пре тога две недеље сам боравио на Светој Гори. По повратку у Србију углавном сам ћутао. Родитељи су се силно забринули шта ми је, а ја сам тог лета само научио шта је празнословље.

О вери највише разговара са верујућим људима, али и са неверујућима, у нади да ће они спознати реалност. Иако никада не инсистира да прихвате оно о чему он говори, његови саговорници га скоро увек оставе у нади.

-Захвалан сам Господу што ме је удостојио сусрета са нашим духовником, оцем Иларионом Ђурицом. Јер лош духовник саблажњава и нема већег непријатеља вере од њега. Духовник без светости је и духовни и морални бесмисао. Он мора дисати светост, молитву односно своје очинство у ком је истовремено и његово материнство. Мора да развија душу својих синова и кћери благодатним животом. Што је чистији пред Богом, то је више духовни отац.

Васпитаван у духу православља, још од детињства дубоко у себи је знао и осећао како ће му Бог помоћи у важним ситуацијама. У то се уверио још 1997, кад је на Велику Госпојину преживео ужасну саобраћајну несрећу. Зато младим генерацијама поручује да верује свом снагом. И телесном и духовном.

-Нека се труде да постигну веру, јер ће са њом постићи и наду и љубав. Вера је већа од праведности. Она нас обожује и чини вишима од нас самих.

КАКО ЈАВНА ЛИЧНОСТ КОЈА СЕ БАВИ СВОЈИМ ДУХОМ ОПСТАЈЕ У МОНДЕНСКОМ СВЕТУ?

У монденском свету вребају моћ, привидни углед, престиж, богатство, али илажна обећања, дивљења и ласкања. Тај свет пориче доброту и светост и тиме негира натприродни – духовни живот у човеку. Монденски свет своди свет на уживање. Не кажем да уживања нису благословена, али само кад су са мером. Зато немам амбицију да будем раскалашан глумац, нисам звезда, манипулатор и варалица фасцинацијом. Нисам идол, јер идоли брзо падају, а моја намера је да трајем нормалан и ообичан.

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1501028466830619

Сав си свет, чист и безгрешан, дивни Првоан­геле Божји; молимо те свесвети, молимо те свечи­сти, молимо те свебезгрешни, учи нас дан и ноћ како да живимо свето, чисто и безгрешно, и даруј нам твоје херувимске силе, да бисмо истински и стварно херувимски живели на земљи ми који по неизмерном човекољубљу Божјем престављамо хе­рувиме на земљи. Не остави нас у отровном блату наших сластољубивих земањских жеља, него хас подигни у небеске анћелске висине и оспособи нас да анђелски свето чисто поживимо док смо у телу на земли. Милостивно погледај на нас, Све­победни Архангеле, снисходљиво се спусти до нас, те нас, заспале у гресима, пробуди на борбу са злом, са грехом, са смрћу, са ћаволом, да бисмо, вођени и сокољени тобом, лако савлађивали сваки грех, сваку страст, сваку смрт, сваког ћавола. Ми знамо, богоносни Архангеле: ти имаш власт над нечистим дусима, над болестима, над смрћу, над гресима; испуни душе наше божанском силом сво­јом, еда бисмо и ми неустрашиво ратовали и херувимски побеђивали све непријатеље спасења на­шег, вере наше, душе наше.

Свепобедни војводо Небеских Сила, ти си очи­стио небо од Сатане и црних ангела његових, - очисти и душе наше од сваког греха, јер греси на­ши отварају врата и прозоре душа наших, те кроз њих улазе у нас нечисте силе демонске прљајући и умртвљујући душе наше, које треба да су анђел­ски чисте и анђелски обесмртне. Без твоје свепо­бедне помоћи, Небески Војсковоћо, ми лако по­стајемо плен нечистих сила; стога те од свег срца молимо: уврсти нac у своју непобедиву војску, и ратуј за нас и испред нас, водећи нас и предво­дећи нас у свакој оборби за душу нашу, за спасе­ње наше, за вечност нашу, и осигуравајући нам победу над сваким rpexoм и над сваким ђаволом. О, пресвети Архангеле, ми смо очајно немоћни пред демонском силом вражијом, ако нам ти не притекнеш упомоћ божанском силом својом. Са тобом, ми ћемо увек односити победу у свима бит­кама за душу нашеу и спасење наше и вечност на­шу; а без тебе – ми беспомоћно посрћемо из по­раза у пораз, из греха у грех, из пакла у пакао. Зато буди увек с нама, и нe напуштај нас због гре­хова наших и смрада нашег, него, љубећи нас бо­жанском љубављу, учини да омрзнемо грех и све греховне сласти, и испунимо душе своје миоми­ром еванђелских врлина. Ево, душе своје преда­јемо теби, пресвети Првоангеле Божји; молимо те и преклињемо, води нас увек путевима који одводе у Царство Небеско, да бисмо заједно с тобом, милостивог Спаса нашег – преслатког Господа Христа, и Његовог свечовекољубивог Духа Утешитеља, коме слава и хваласада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор: Епархија западноамеричка

• Вера
  

|

„Чини ми се да се та дехристијанизација не дешава вољом европских народа, јер у Француској, на пример, маса њих је протестовала против озакоњења истополних бракова, али је то ипак тесном већином усвојено”, рекао је патријарх Кирил.

Додела почасног доктората била је само једна од ставки у густом распореду првог дана посете поглавара Руске православне цркве Србији. Тродневна посета започета је свечаним дочеком на Аеродрому „Никола Тесла” и обраћањем медијима, настављена поздравном молитвом у Саборној цркви, доделом почасног доктората, да би се у поподневним часовима руски патријарх састао са државним врхом, председником и премијером Србије.

Патријарх Кирил стигао је у Београд специјалним летом око 10.30 часова са делегацијом у којој су и митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе, епископ солнечногорски Сергије, чланови патријарховог кабинета и Одељења за спољне црквене везе, али и 18 новинара из Русије, који извештавају о овој посети. На Аеродрому „Никола Тесла” високу делегацију сачекали су представници државе и цркве, министар спољних послова Ивица Дачић и патријарх Иринеј са члановима Светог архијерејског синода СПЦ, бројним владикама и свештенством.

Позивајући поглавара руске цркве да се приликом боравка у Београду осећа као свој међу својима, патријарх Иринеј подсетио је да се ради о уобичајеној црквеној посети, овог пута узвратној, будући да је делегација СПЦ прошле године боравила у Москви.

– Руски човек када дође у Србију, осећа се као код своје куће – била је једна од првих изјава патријарха Кирила по доласку у нашу земљу.

Обраћајући се новинарима на аеродрому, он је истакао да два народа и две цркве везује заједништво у вери, култури, да су тесне историјске везе које нас спајају, заједнички ратови и победе, али и систем вредности. После званичног дочека на аеродрому, патријарха Кирила су испред Саборне цркве у Београду сачекали со, погача и мноштво окупљеног народа који је испунио цркву, порту и оближње тротоаре.

– Нисте први пут овде, а ваша љубав према нашој цркви и нашем народу осведочена је неколико пута, јер сте долазили увек када је било потребно. Пратили сте збивања везана за нашу земљу, нарочито за Косово и Метохију. Људи на Косову и Метохији жељно су очекивали вашу посету која је овог пута морала да изостане. Али, верујем да то не умањује ваше молитве за њих – рекао је патријарх Иринеј.

На свечаности која је отворена универзитетском химном „Gaudeamus igitur”, патријарха Кирила поздравила је академска заједница, ректор професор др Владимир Бумбаширевић, проректори, декани, професори универзитета, студенти. Патријарх Кирил подсетио је на бројне везе Србије и Русије кроз историју. Осврнуо се и на новије прилике, истичући да Руска црква снажно подржава став СПЦ и њену борбу за Косово и Метохију, као и да се диви храбрости људи са Космета који нису напустили земљу својих предака упркос бројним недаћама.

О повезаности две земље говори и то што је одлуком патријарха Кирила Русија донирала израду мозаика у Храму Светог Саве, истакао је председник Србије Томислав Николић приликом сусрета са поглаваром РПЦ у згради председништва.

Сећање на бомбардовање 1999.

Излазећи из оквира уобичајене академске беседе, патријарх Кирил са присутнима у Ректорату је поделио и своје успомене из посете Србији драматичне 1999. године.

- Седео сам тада са владиком Иринејем на обали Дунава, пили смо кафу и још нешто када су се огласиле сирене за ваздушну опасност. Мој најјачи утисак тада био је то што нико од младих људи који су се затекли на кеју није потрчао да нађе склониште, нису се плашили смрти. Питао сам владику Иринеја шта да радимо, а он ми је одговорио: ништа, да наставимо да пијемо кафу – испричао је патријарх Кирил.

Сарадња две цркве и две државе

Председник Владе Србије Александар Вучић примио је синоћ патријарха московског и све Русије Кирила и патријарха српског Иринеја.

Сусрет премијера и двојице патријарха протекао је у срдачној и пријатељској атмосфери, током које се говорило о унапређењу сарадње две цркве и о јачању сарадње две државе.

Током састанка Вучић је изразио захвалност патријарху Кирилу на донацији руске владе која је, по налогу председника Русије Владимира Путина, усмерена на завршетак радова за унутрашње украшавање Храма Светог Саве, саопштила је Влада Србије. Фонет

Јелена Чалија

http://pravoslavnisvet.wordpress.com/2014/11/15/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%BA%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D1%85%D1%80/

Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха.

Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском.

Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље!

Патријарх Српски Павле

Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.

Ћирковић је научни саветник Астрономске опсерваторије у Београду, ванредни професор на Природно-математичком факултету Универзитета у Новом Саду и научни сарадник Института за проучавање будућности човечанства [Future of Humanity Institute] Универзитета у Оксфорду.

Његова главна истраживачка интересовања обухватају следеће области: астробиологију (потрага за ванземаљским животом и СЕТИ, антропички принцип), космологију (тамна материја, будућа еволуција свемира), философију (стрела времена, каузалност, епистемологија, интердисциплинарни дијалог), футуролошке студије (посебно оне које се тичу ризика од катастрофе и трансхуманизма), научну фантастику и историју природних наука.

Ћирковић је до сада објавио 5 књига и око 200 научних, стручних и прегледних радова у истраживачким часописима и у зборницима радова са међународних конференција.

Са овим српским научником разговарали смо на неке од тема које је истраживао – о климатским променама, футуролошким студијама, односу вере и науке...

ОДНОС ТЕОЛОГИЈЕ И НАУКЕ

Да ли савремена научна достигнућа представљају опасност за Цркву и богословље? Да ли савремене научне теорије могу угрозити веру Цркве или је могу додатно утврдити?

– О овоме постоје најразличитија схватања. Овде само могу укратко да изложим лично мишљење да у оној мери у којој се сами предмети бављења ових сфера људске делатности коректно сагледају, међу њима нема преклапања, што значи да нема ни угрожавања са једне, ни потврђивања са друге стране. Истовремено, баш таква позиција (позната и као хипотеза о не-преклапајућим областима) омогућује и сарадњу на конкретним, прагматичним питањима, као што су еколошки проблеми, проблеми везани за тероризам и криминал и слично. Нажалост, има сувише екстремних ставова и на једној и на другој страни, при чему последњих деценија у многим деловима света имамо религијску радикализацију, јачање клерикализма, креационизма и сличних екстремних појава које су обично праћене антинаучном реториком, којима би саме верске институције требало да се много снажније супротставе и ограде од таквих видова екстремизма.

Од пре тридесетак година постоји међународно Удружење свештеника–научника [society of Ordained Scientists]. Да ли су кроз историју хришћански свештенослужитељи дали какав значајан допринос науци, и постоје ли неки које бисте Ви издвојили?

– Свакако, што је последица историјске чињенице не само да је већим делом историје човечанства доминирала религијска мисао, већ и онога што се ређе помиње, а то је да су, све до последњих пар векова, на највећем делу планете једине институције које су имале какву-такву вертикалну мобилност и способност напредовања за способне појединце биле религијске институције. Бројна свештена лица дала су огроман допринос науци, довољно је поменути само једном Жоржа Леметра, творца теорије Великог праска, затим руског физичара, математичара, филозофа и мученика Павла Флоренског или оца Пјера Тејара де Шардена, језуитског мисионара и палеонтолога, који је у Кини открио фосилне остатке Homo sinanthropusa, нашег хоминидног претка, познатог и као „пекиншки човек“. Мој омиљени пример и један од највећих личних узора свакако је Руђер Бошковић, дубровачки језуита, астроном, филозоф, инжењер и дипломата, вероватно најуниверзалнија личност читавог 18. века, човек несхватљиво широких интересовања и још веће енергије, који се подједнако успешно бавио дипломатијом у служби језуитског реда, прорачунавањем насипа за одбрану од поплава (ето знања које, нажалост, у Србији ни у 21. веку није схваћено довољно озбиљно, а Бошковић се тиме бавио 1760-тих и 1770-тих година на строго математичким и рационалним основама) и одређивањем орбита комета и сателита у Сунчевом систему. Његове заслуге остале су незаслужено у сенци потпуно бесмисленог – а рекао бих отворено и идиотског – спора наших балканских народа око његовог етничког порекла, мотивисаног уобичајеним дневнополитичким „шибицарењем“, а његово велико дело је остало највећим делом непознато јавности и у Србији и у Хрватској

Какав однос религије и науке можемо очекивати у будућности?

– То је врло комплексно питање које зависи од сувише много различитих процеса и трендова. Могу само да изразим лично уверење да је с обзиром на огромне изазове који пред човечанством стоје, једна врста озбиљног интеркултурног дијалога и сарадње на решавању врло конкретних и ургентних проблема најбољи развој догађаја. Да ли ће до њега доћи друго је питање, на које нажалост немам одговор...

Да ли би теологија требало да се обазире на научна достигнућа или не, и из ког разлога?

– У оној мери у којој садржи филозофске компоненте, она макар у индиректном смислу, кроз филозофију, не може избећи контакт са научним резултатима и идејама. Лично сматрам да не би ни требало да га избегава, већ да напротив послужи као једна врста интеркултурног моста за стварање услова за прагматичну сарадњу на решавању проблема које сам поменуо.

Да ли теологија уопште треба да буде у дијалогу са науком? Какве су потенцијалне штете, а какве користи од таквог дијалога?

– Док се дијалог не карактерише екстремизмом, мислим да штете нема. Сва штета, на било којој страни и у било којем табору, потиче од екстремних ставова и идеја.

Да ли је могуће бити хришћанин, односно верник уопште, а истовремено као исправне прихватати закључке савремене науке, нпр. теорију еволуције или теорију Великог праска?

– С обзиром на то да су и једну и другу теорију великим делом створили и утемељили хришћани (у случају Леметра и Великог праска чак и свештена лица!), очигледно је да је то историјски могуће и да је често и данас случај. Сад, да ли је у питању психолошки феномен како то многи тумаче, или је потврда да су у питању не-преклапајуће области, отворено је питање.

Какво је Ваше мишљење о НОМА принципу, односно о редукционистичким или компромисним приступима питању односа вере и науке – да ли је ту у питању узмицање религије пред науком?

– Сматрам да је НОМА одлична основа за изградњу озбиљних и одговорних односа религијских и научних институција. Сматрам да то важи чак и уколико бисмо закључили да НОМА није филозофски задовољавајућ приступ – опет наглашавам, постоје снажни и врло практични мотиви за дијалог и сарадњу науке и религије. Не бих рекао да је у питању узмицање религије, већ можда узмицање религијског екстремизма који је карактерисао многе раније епохе, у историји Европе читав период до појаве просветитељства. Тај екстремизам и јесте главна препрека дијалогу и сарадњи који су нам потребни.

БУДУЋНОСТ ПРЕД НАМА

Према Вашем мишљењу, постоји ли нада за човечанство, и на чему се заснива?

– Сматрам да је позната реченица једног од највећих хуманиста 20. века, Херберта Џорџа Велса, да је „историја човечанства све више трка између образовања и катастрофе“ погодила право у центар, како би се то спортски рекло. Дакле, нада понајвише лежи у домену образовања.

Како оцењујете стање науке у нашој земљи?

– Нажалост, то стање је тешко оценити другачије него као трагично. Недостатак и материјалних и људских ресурса, добрим делом као последица потпуно катастрофалне научне политике вођене јако дуго времена, а интензивиране током трагичних 1990-тих и свеопште кризе друштва и вредности, довела је до ситуације у којој се научна активност добрим делом одвија у изолованим енклавама и заснива на ентузијазму и енергији малог броја појединаца, док је она за државне и друштвене институције пословична „последња рупа на свирали“. Као последицу тога имамо и потпуно неквалитетно научно образовање, по многим параметрима буквално примереније 19. него 21. веку и експлозију научне неписмености, што се може видети и по популарности разних псеудонаучних и антинаучних сујеверја попут астрологије, надрилекарства, у новије време и негирања климатских промена и сличних патолошких појава. По издвајањима за науку смо на зачељу европских земаља, а такође се упорно и систематски игноришу реформе које је неопходно учинити у пореском систему да би се омогућила већа улагања приватног сектора у истраживања и развој. Све ово, нажалост, има за последицу објективну чињеницу да ћемо, док такво стање ствари траје, сваке године и сваког дана све више заостајати.

Да ли су климатске промене (рачунајући у њих и зрачења која допиру из космоса) опасност за човека и постојање живота, или пак само опасност за наш начин живота?

– Климатске промене свакако представљају велику опасност не само по људе, већ и много већим интензитетом по бројне друге биљне и животињске врсте. Већ данас су бројне врсте које зависе од леда на високим географским ширинама угрожене, мада је до пре само коју деценију њихова бројност била огромна. Сасвим независно од нашег става према узроцима глобалних климатских промена, оне јесу нешто што је највећим делом етички неприхватљиво и представља ризик већи од свих других природних катастрофа и ризика. Што се људске популације тиче, она ће пре свега бити угрожена последицама климатских промена по пољопривреду и последичним растом цена хране. У таквим условима, постоји врло реална опасност да у сиромашнијим деловима планете дође до таласа велике глади, а као последица тога и пандемија болести које су увек кроз историју пратиле периоде глади, због умањења људског природног имунитета.

Какво је Ваше мишљење о вештачкој интелигенцији и о њеним могућностима, али и о ризицима који могу настати – или пак већ постоје – услед коришћења исте? Угрожава ли вештачка интелигенција цивилизацију?

– Вештачка интелигенција би свакако било једно од највећих открића и постигнућа у историји човечанства, незаборавним речима Тјуринговог ученика, професора Гуда, „последње откриће које човек треба да уради“, подразумевајући да би након тога сама наука могла да буде аутоматизована на начин на који су то данас, на пример, словослагачки послови у штампарији. Међутим, то би свакако довело до великих ризика, из врло једноставног разлога: истинска вештачка интелигенција била би једноставно сувише сложен систем чије понашање није могуће предвидети. Непредвидљива, а потенцијално веома моћна технологија једноставно није нешто у шта се треба олако упустити. На крају крајева, ни разуман хемичар неће помешати две супстанце у епрувети ако је исход реакције потпуно непредвидљив – оне би могле експлодирати или ослободити отровне гасове. Предвидљивост је кључна одлика успешних научних теорија, а ми нажалост још увек не поседујемо адекватну теорију интелигенције да бисмо били у стању да предвидимо особине вештачке интелигенције. Ово свакако не значи да од покушаја остварења треба одустати, већ пре свега да рад у овој области треба да буде веома опрезан и праћен сталним преиспитивањем, како сазнајних, тако и етичких стандарда.

САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ

Савременој цивилизацији, према неким оценама, прети демографска катастрофа: креће ли се ли цивилизација ка самоуништењу, и постоји ли механизам да се такав процес заустави?

– Као што је Нилс Бор често у шали говорио, предвиђање је веома тешко – а нарочито кад се ради о будућности. Бројни ризици свакако стоје пред човечанством данас, од којих неки имају ултимативан узрок у огромној људској популацији, која је свакако ван еколошке равнотеже са својом природном средином и примарном биолошком продуктивношћу наше планете. Срећом, стопа раста популације (још увек не и сам раст!) је почела да опада последњих пар деценија, тако да се нека од екстремних апокалиптичких предвиђања из 1960-тих и 70-тих година нису остварила, на добробит свих. Са друге стране, када се споји са опасностима које прете од климатских промена, пренасељеност постаје поново велики проблем. Лично сам умерени оптимиста када се ради о будућности цивилизације – на крају крајева велика популација је добрим делом последица побољшане медицинске заштите све већег дела човечанства, а већ сама чињеница да су неке болести које су у прошлим временима погађале милионе, па и десетине милиона људи, попут великих богиња, дечије парализе или дифтерије данас практично заборављене не може да не подстакне известан оптимизам.

Откривен је већи број потенцијално насељивих планета (нпр. Кеплер 186ф). Које је Ваше мишљење о оптимистичким идејама да човечанство спас може потражити на некој новој Нојевој барци – да се живот настави на неком другом месту, на другој планети?

– Ово је већ знатно дугорочније питање, којем, међутим, свакако треба посветити више пажње већ данас, пошто одлуке које се данас доносе могу имати несагледиве последице и по даљу будућност човечанства. Уколико као врста изађемо на крај са изазовима блиске будућности, као што су климатске промене и исцрпљивање фосилних горива, тада ће се поставити питање ресурса потребних за дугорочни опстанак. Такви ресурси се могу пронаћи једино у нашем свемирском окружењу, најпре у Сунчевом систему, а на дуже стазе и на планетама попут новооткривених планета налик Земљи. Такви ресурси свакако постоје, читав низ успешних планетолошких мисија које су за циљ имале на пример мала тела (астероиде и комете) у Земљином непосредном космичком окружењу јасно показују да се и рудна богатства и тзв. испарљиве супстанце попут воде, амонијака и других које се могу употребити у производњи хране налазе на тим малим телима у огромним количинама. Препреке за њихово коришћење већ данас су мање научне и технолошке, а више економске и политичке природе. Уколико сматрамо да је дугорочни опстанак човечанства нешто што представља вредност у моралном смислу, ове препреке је потребно превазићи. Разговарала М. Петровић

---------------------------------------------

Милан М. Ћирковић је аутор уџбеника Увод у вангалактичку астрономију (Универзитет у Новом Саду је објавио овај уџбеник 2008. г.), аутор књиге Артефакт за свемирско путовање: огледи о науци и фантастици (Смедерево 2009), као и аутор књиге Астробиолошки пејзаж [The Astrobiological Landscape] коју је објавио Универзитет у Кембриџу 2012. године.

Са Ником Бостромом, Ћирковић је коуредник врло цитираног зборника научних радова Ризици глобалних катастрофа [Global Catastrophic Risks] објављеног 2011. године у издању Универзитета у Оксфорду (српско издање: Хеликс, Смедерево 2011).

М. Ћирковић се активно бави популаризацијом астрономије и науке уопште. Написао је велики број научнопопуларних чланака и десетак књижевнотеоријских огледа, одржао бројна предавања и учествовао у више радијских и телевизијских емисија.

Превео је више научнопопуларних књига на српски језик, између осталог и дело Сер Роџера Пенроуза Царев нови ум (Информатика, Београд 2001).

http://www.pravoslavlje.rs/broj/1142/tekst/nauka-vs-vera-izmisljeni-sukob-ili-trajno-neprijateljstvo/

Зашто се очај, бес, неправда и понижење после београдског шамара на фудбалској утакмици Србија–Албанија морају пренети на слабе, на комшије, на пекаре и посластичаре, на Албанце и Горанце по централној Србији? Можемо ли у непрестаном понављању зла макар нешто научити, можемо ли заштитити друге од себе, имамо ли снаге да не помажемо властито самоубиство. Мислимо ли, макар, на сународнике осуђене на живот поред Албанаца или са Албанцима? И на крају, најважније питање, где су ту институције и где су у њима голи људски животи лишени етничких, религијских или културолошких одредница? Из зла које смо доживели премало смо научили, можда нам се оно зато и враћа у различитим облицима.

Све је око нас горело 17. марта 2004. године. У безглавој паници одношени су рањени и повређени, тумарали су около и пуцали насумице шведски, норвешки војници Кфора, док су индијски полицајци гурали демолирана борна кола – улице и куће у Чаглавици гутала је ватра. Знали смо да ће сагорети све, да више нема Призрена онаквог какав је био, да хиљаде људи остају без дома… Трчали смо, фотографисали, јављали, заустављали страх и катастрофу, борили са свешћу да ћемо преживети и да ће неко зауставити зло. Између искиданих веза и сулудих гласова, Ивана Петровић са нишког Сити радија зове и панично каже: „Гори џамија у Нишу!”

„Дођите и све нас поубијајте”, рекао сам и прекинуо везу.

После те реченице сам се препустио стихији без свести да постоји опасност, без размишљања о томе у кога ће окренути оружје амерички војници који су, у том моменту, пуцали у албанску руљу што је надирала из Приштине. Два дана касније фотографисао сам црну мрљу Богородице с котарицом, хранитељке Призрена и свих гладних. На месту где је било ремек-дело европског сликарства оног доба није било ничег, ни руке, ни котарице ни хлеба који значи живот. У свет је са „нестабилног Балкана“ отишла слика спаљених цркава и џамија и уклопила се у постојећи стереотип о Србима који су, и у овој причи, морали бити лоши. И ових дана таква слика одлази у свет, неки ће је подржати због интереса, неки што верују у њу, зато морамо имати снаге да је зауставимо.

Свако ко има намеру да, у централној Србији, запали албанску или горанску пекару или радњу, да провоцира и да се удара у јуначке груди, нека дође у Гојбуљу, Ораховац, Церницу, нека подели страх гета, неизвесност живота и етничку мимикрију по градовима и путевима, нека, бар, један дан осети притиске националне стихије и недовршеног коначног обрачуна.

Тај јунак који јуриша на пекаре треба да са собом, на Косово и Метохију, понесе камење, бомбе, Молотовљеве коктеле и злу намеру. Не да их баца на Албанце, јер он то не сме, треба да их стави у котарицу Богородице из Љевишке, чије се лице, захваљујући обнови, како-тако, поново промолило испод гара, пепела и мржње. Када то уради, можда и осети лековити мирис хлеба у рану зору на оријенталној калдрми – биће то исти онај мирис који сваког дана носи својој деци из пекаре коју је јуче запалио.

Живојин Ракочевић

Извор: Политика

http://radiosvetigora.wordpress.com/2014/11/12/%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%81-%D1%85%D0%BB%D0%B5%D0%B1%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8-%D0%B8-%D0%B0/#more-22103

ОШ „Радомир Лазић“ у Азањи организовала је Свечану академију поводом обележавања стогодишњице од почетка Првог светског рата у локалном Дому културе 7. новембра 2014. године. Академији је присуствовало око 300 ученика, наставника, родитеља, представника Цркве, представника локалне самоуправе и суграђана, а у самој сали није било ниједног слободног места. Вредно је помена да смо имали и посебне госте на Академији, а то су били ученици и наставници из ОШ "Раде Додић" из Милутовца код Трстеника.

Сама Академија, која је била замишљена као историјско-књижевни рецитал са елементима сценске игре, названа је „У славу и част предака и Отаџбине“ и била је употпуњена прикладном музиком и видео пројекцијом. У организацији Академије учествовало је 30 ученика седмог и осмог разреда које су припремали наставници Слађана Р. Јелић, проф. српског језика, и Дамир С. Живковић, дипл. историчар. У програму је учествовала и наша бивша ученица Јована Старовлах својим изванредним певањем. Свечана академија почела је нешто мало после 19 часова уз обраћање Слађане Р. Јелић и директорке школе Слађане Ж. Јелић и трајала је око осамдесет минута. Доказ да је посао добро урађен јесте и вишеминутни аплауз присутних, али и сузе које смо изазвали представљањем тешких судбина нашег народа и војске током Првог светског рата. Ни ученици, који су учествовали, нису крили своје одушевљење.

Цео догађај је пропраћен и од стране локалне телевизије РТ Јасеница која је снимала целокупан програм.

Планови за даље постоје јер Програм, по речима присутних, би требало да живи током читаве школске године.

Након ове Академије сви присутни су напустили салу пуни емоција али и жарким пламеном вере, родољубља и поштовања својих предака,а ту ватру су у наша срца усадила деца, ученици наше мале школе. И завршавамо стиховима Милана Ракића:

• Веронаука
  
• Догађаји (концерти, изложбе)