Ми смо такође смртни. Једном смо били зачети и родили се на свету. Сваки од нас је јединствено, непоновљиво, ново биће, каквог није било никада и неће бити никада. Од момента када је Бог призвао сваког од нас из небића. Зар ја до тада нисам постојао? Није ли било овога "ја", које је у моменту зачетка свог постојања, започело битисати?

Но једном, и то се више пута поновило, Бог ми је дао да дознам оно што бесконачно превазилази свако знање. У Рождеству, код Крста и св. Плаштанице, и на Васкрс, и у Богородичиној Пасхи, Он ми је јавио Своју светлост, Своју љубав, Свој живот. И милиони људи, таквих као што сам ја, када их се дотакла благодат - сазнали су да никада неће умрети и да су саздани Богом и за Бога. И да само у њему могу обрести покој. Ја постојим у Божанској вечности као онај, кога је Бог замислио у Својем срцу и Својој мисли. Пре него што сам био зачет у стомаку моје мајке, ја сам био жељен и вољен од Бога.

Разуме се, мој живот ће се завршити. Ја треба једном да умрем и шта ће бити после тога? Зар ће се све претворити у просто и ништа? Хоће ли све ишчезнути, не остављајући никаквог трага - тачно онако као што ће васељена једном постепено угаснути?

Сада ја знам зашто Црква говори другачије. Она зна да смрт није последња реч. Празник Успења Божије Мајке може се назвати победом над ентропијом. Реч "ентропија", по научницима значи неумољиво кретање света ка не"стајању и смрти. На последњој страници Св. Писма је чудесно обећање: "И видјех небо ново и земљу нову... И рече Онај што сједи на пријестолу: Ево све чиним новим" (Откров. 21; 1,5). Чак ако све што ми видимо данас - наша земља и све звезде, и све галаксије, и ми сами ишчезнемо, ипак неће све бити прогутано смрћу.

Зашто ми толико волимо и поштујемо Богородицу? Она је почетак ове победе, зора новог стварања. 25. март по ст. кал. (а такође 8. децембар, дан зачећа Пресвете Богородице, св. праведном Аном и 8. септембра - дан Рођења пресвете Богородице) и 15/28. август су повезани један са другим. У Ваплоћењу тело Божије Мајке није било просто носиоцем материнства. Она је дала Своје тело плоти Својег Божанског Сина. У њој су се Бог и човек сјединили. Зар је после тога могао Бог оставити Њено пречисто тело, где се Божанско сјединило са људским? Успење је природна последица Благовести. У Благовести, Реч је постала плот у Пресв. Дјеви и пребивала са нама. У Успењу, људско се обожило у Њој и почело да пребива са Богом.

Божија Мајка није знала за грех. То значи да у Њој није било семена трулежи, које ми носимо у себи. На вечерњој празника Успења, ми слушамо обично Богородичино Јеванђеље, зато што празнујемо улазак Божије Мајке у нови дом. "Благословена си Ти међу женама, - тако је поздравља св. праведна Јелисавета, када се оне обе бремените сусрећу, - благословен Плод чрева Твоего".

Она носи под срцем, Онога, Ко ће Својом смрћу победити нашу смрт. На многим древним иконама Успења Богородичиног, приказани су апостоли како стоје око празног гроба. Смрт није могла задржати тело Оне, Која је ради нас родила свету Христа, Живот.

Ето зашто је Божија Мајка - нада свега створенога и 15/28. август - тако радостан празник. Најрадоснији после Васкрсења Христовог.

Протојереј Александар Шаргунов

http://www.prijateljboziji.com/_Bogorodicina-Pasha/28817.html

Новоизабрани Епископ топлички aрхимандрит Арсеније (Главчић), рођен је 10. марта 1978. године у Вршцу, од оца Богдана и мајке Ружице, рођене Ненадовић, добивши на крштењу име Миломир. По породичном пореклу aрхимандрит Арсеније потиче из места Ковачи код Јошаничке Бање, где је рођен његов отац Богдан. Мајка Ружица, рођена у селу Баваниште код Панчева, пореклом је из чувене породице Ненадовића из Бранковине. Деда по мајци Никола потомак је Јакова Ненадовића.

Основну школу завршио је у родном месту 1993. године, одакле, по благослову тадашњег Епископа банатског Хризостома (Столића), одлази у Богословију Светог Саве у Београду. Школовање у Богословији завршава са одличним успехом 1998. године. Одмах након завршетка Богословије, по благослову Епископа Хризостома, уписује се на Богословски факултет у Београду. У току студија два пута је одлазио на усавршавање руског језика на Пушкиновом институту у Москви, 1999. и 2000. године.

Године 2002. Епископ банатски Хризостом поставља га на дужност Секретара Епархијског управног одбора и благајника Епархије банатске. На тој дужности остаје све до септембра 2004. године. Следећи свог духовног оца Епископа Хризостома прелази у Епархију жичку где бива постављен на дужност Секретара Епископа у јулу 2005. године. Истовремено започиње и припрему за монашки живот као искушеник на Епископском двору у манастиру Жичи. У септембру 2005. године дипломирао је на Богословском факултету у Београду.

На дужности Секретара Епископа жичког остаје до октобра 2006. године када, по благослову Светог архијерејског синода Српске православне цркве, одлази на постдипломске студије у Грчку. На Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну уписује се на магистарске студије на катедри за Литургику код професора Панајотиса Скалциса.

У току студија прима монашки постриг у манастиру Студеници 1. августа 2007. године добивши име Арсеније. На празник Светог пророка Илије исте године рукоположен је у чин јерођакона од стране Епископа жичког Хризостома у манастиру Студеници. Две недеље касније, на празник Преноса моштију светог архиђакона Стефана, 15. августа, у манастиру Жичи, Епископ жички Хризостом рукоположио га је у чин јеромонаха. Након тога враћа се на студије у Солун, а наредне године, на празник Преподобне Анастасије Српске, 5. јула, у манастиру Студеници, произведен је у чин aрхимандрита. Магистарску дисертацију на тему: „Типик Светог Никодима Архиепископа српског“ одбранио је 29. новембра 2012. године са одличном оценом.

Након освећења новог Епископског двора у Краљеву, 15. маја 2011. године, заједно са Епископом жичким Хризостомом, као придворни монах, прелази из манастира Жиче у Краљево. Уз свог духовног оца остаје све до његовог блаженог уснућа 18. децембра 2012. године. Након упокојења Епископа Хризостома наставља да врши послушање придворног монаха на Епископском двору у Краљеву. У фебруару 2014. године, на предлог Администратора Епархије жичке Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, добија благослов Светог архијерејског синода Српске православне цркве за докторске студије на Богословском факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну.

На редовном пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 23. маја 2014. године изабран је за Епископа топличког, викара Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја.

• Актуелно
  

Житије

О његовом животу је познато сасвим мало из фрагментарно сачуваних извора. Сходно Јевсевијевој Historia Ecclesiastica, Свети Иринеј Лионски потиче из Смирне, данашњег Измира, у Малој Азији. Био је ученик Поликарпа из Смирне, иако се то нигде изразито не тврди, већ само да га је у својој младости слушао. Свети Иринеј је био други епископ у Лиону, након првог Потина који је 177. за време прогона хришћана пао мученичком смрћу под Марком Аурелијем. Како је Иринеј тада био у Риму у коме је војевао против гностичких догми, борећи се и у питањима монтанизма са полемичним епископом Елевтеријем опомињући га на мир. Богу на истину се преставио након прелаза другог у треће столеће.

Свети Иринеј Лионски је писац многобројних књига од којих је најважније драгоцени богословски трактат Adversus haereses (Разобличавање и побијање лажно знања или in brevi „Против јереси“) у пет књига. Фрагменти на грчком су сачувани, као и интегралан латински превод текста који је настао релативно брзо нако оригинала. На овоме месту бисмо радо подсетили на тројезично издање (грчки/латински/немачки) овог фундаменталног списа у чувеној серији „Fontes Christiani“- Irenäus von Lyon: Epideixis - Adversus Haereses = Darlegung der Apostolischen Verkündigung - Gegen die Häresien. V Bde. Herausgegeben von Norbert Brox, Herder Verlag, Freiburg. Безмало сва његова богословско-књижевна делатност била је усмерена на полемику са гностицизмом. Циљ овог дела се састоји у јасном и недвосмисленом двојењу од хетеродоксног гностичког учења. Ово дело је означено као рудник злата за изучавање историје гностичког учења у 2. веку. Оно је остало најважнији извор и након открића библиотеке у Наг Хамадију 1945. г. Дело се састоји од пет књига, које садрже опис гностичког учења Валентина, побијање гностичког учења аргументима људског ума, разматрање питања Светог Предања и Светог Писма и питање васкрсења човека. Овај спис је до нас дошао у преводу на латински језик, који је сачињен већ почетком III века. Грчки оригинал могао би се реконструисати скоро у целости на основу његових фрагмената сачуваних код Јевсевија, Иполита и Епифанија. Посебну димензију је добила Иринејева борба против Јеванђеља по Јуди, након што је 1976. г. пронађен Codex са коптским преводом овог списа из 4. века.

Иринеј је прослављан и као мученик. Његово мучеништво је посведочено само код Григорија из Тура. Сахрањен је у катедрали Saint-Jean (Св. Јована Претече) у Лиону, која је доцније, њему у почаст, преименована у катедралу Saint-Irenée (Св. Иринеја). Његов гроб и реликвије су 1652.г. у безумној јарости хугеноти уништили.

Учење (богословље) Иринеја Лионског

У теологији Светог Иринеја Лионског су централна следећа питања: учење ο Светој Тројици, учење ο Логосу, учење ο Јединству бића Божјега, учење ο оваплоћењу Логоса,о еклисиолошким, сотириолошким, антрополошким питањима, као и учење ο Светом Предању и Светом Писму, и о многим другим темама.

Средиште Иринејевог богословља, који је утемељитељ хришћанске догматике, чини Јединство Божје, за разлику од раздвајања гностичког Бога у један број „еона“ и гностичког разликовања између једног трансцендентног „највишег Бога“ и једног нижег „Демијурга“, који је створио свет. Иринеј примењује логосну теологију коју је преузео од Јустина Философа/ Мученика, али говори о Сину и Духу као „Божјим рукама“. Христос је за Иринеја тај који је невидљивог Бога учинио људима видљивим. Иринејев нагласак на Јединству Бога одговара јединству икономије спасења. Светитељ истиче да је Бог створио свет и да од тада над њим влада. Све што се збива, збива се по Божјем плану за људе. Овај свет је „зона проблема“ у коме је човек принуђен да доноси одлуке између добра и зла (слобода воље), јер само на тај начин он морално сазрева. Свети Иринеј пореди смрт са старозаветном параболом о Јони и киту. Утврђујући против гностика аутентичност Божанског Откривења, Иринеј се позива на догматско јединство четири Јеванђеља, а онда и на Свето Предање. Док су гностичка лажна "јеванђеља" међусобно различита, Јеванђеља Цркве су међусобно сагласна зато што сва четири говоре истину. Највиша тачка у икономији спсења је Христос. Иринеј види у Христу улогу Спаситеља. Христос је нови Адам који поништава оно што је Адам починио.Тамо где је Адам због плода дрвета показао непослушност, Христос је до смрти на крсту од дрвета осведочио послушност. Иринеј први повлачи паралелу, која ће доцније имати огромну популарност, између Еве и Марије, подвлачећи опреку између заборавности према обавези од њеног апсолутног испуњења, да би констатовао: „Ева је морала бити васпостављена кроз девственост Марије, тиме што је постала заступник девствене послушности, оповргавши непослушност“) [из: Epideixis]. У Христу Иринеј види понављање људског живота. То значи да Христос пролази кроз све стадијуме људског живота освећујући живот својом Божанском природом. Спасење долази кроз отелотворење Сина Божјег као човека. За Св. Иринеја Бог је Творац, "Отац свих", он је "извор свега доброга". Наше знање ο Богу долази кроз Логос. Иринејеви претходници су Логос посматрали у космолошкој перспективи, док га Иринеј посматра шире: Логос има не само творачку него и сотириолошку и обожилачку функцију. Вечни Логос је постао човек ради човековог спасења и обожења, али и даље је остао раван и једносуштан Своме Оцу. Смрт и пролазност су казна за грех. Бог је бесмртан и непролазан; са људском природом у образу Христа сједињен, откривајући нам те квалитете. Грех првих људи састојао се у томе што су чланови човековог бића изневерили своје призвање, из чега је у бићу настала дисхармонија. Тиме је започео процес свођења човека на "само тело". Спасење се састоји у поновном успостављању хармоније човекових елемената. Али да би до те хармоније дошло, неопходно је пре тога успоставити једну другу хармонију - хармонију између човека и Бога. Она је остварена у оваплоћењу Бога Логоса. Спасење подразумева једну промену у начину живота човека, живот у заједници с Богом, у којој човек поприма и својства природе Божје - то је процес обожења човека.

Адам је до грехопада имао и лик и подобије. Подобије се састојало у посебној натприродној светости, бесмртности, врлинском животу, уподобљавању Богу, јединству с Њим. Адамовим грехопадом човечанство је изгубило подобије, али је оваплоћењем Логоса добио могућност уподобљења помоћу својих дела, својим начином живљења. Чин обнављања подобија сада се налази у рукама самог човека, премда може да добије подобије и као дар божанске благодати, а такође и као награду за одговарајући начин живљења. На тај начин, ομοιωσις је код Иринеја идеал духовног и, пре свега, моралног човековог савршенства, док се εικων схвата у два смисла: прво, као Логосно-подобије у телесно-духовном јединству човечје природе и, друго, као богоподобије у разуму и слободној вољи Бога.

Богословље Светог Иринеја Лионског је утисло неизбрисиви печат православном учењу као њена средишна парадигма. Запад је под упливом теологије Блаженог Августина.

Св. Иринеј Лионски цитира углавном књиге које су ушле у састав канона Новог Завета. У његовим списима нема помена Филимона, 2. Петрове, 3. Јованове посланице и Јуде. Основни критеријум истине јесте Свето Предање као преношење правила вере. Предање Цркве је свуда исто и једно због тога што оно има само један извор - Господа Исуса Христа, док су гностичка предања творевина многих људи. Истина припада целој Цркви, и зато је немогуће говорити ο апостолском прејемству без повезаности са апостолском истином - само Црква вођена Духом Светим, може да посведочи ту Истину. Епископским прејемством преноси се правило вере, а без правила вере нема ваљаног епископског прејемства. Свим четирма Јевађељима је признавао богонадахнутост („инспирацију“), вероватно као реаговање на Маркионово преиначено Јеванђеље од Луке, које је он сматрао јединим исправним Јеванђељем.

Свети Иринеј Лионски је на основу свога грандиозног интелекта и своје списатељске плодностиимао огроман утицај на развој хришћанског учења како на Истоку тако и на Западу. Он је у свом учењу објединио источне и западне тенденције, те је његово богословље надвремена парадигма, чија се унутрашње богатство састоји у величанственом споју система свеобухватне икономије и свеобухватног возглављења.

протођакон Зоран Андрић, Минхен

• Наука
  

|

Слава о подвизима и врлинама преподнога Пимена раширила се по целој земљи. Једном је управитељ области зажелео да га види. Преподобни Пимен избегавајући славу, размишљао је у себи:,,Ако велможе почну да долазе к мени и почну да ме поштују, онда ће и многи од народа почети да долазе к мени и нарушаваће моје безмолвије, и лишићу се благодати смирења коју Божијем помоћу стекох. И одбио је да се види са њим. Многим монасима преподобни Пимен је био духовни учитељ и руководитељ. Они су записивали његове одговоре због назидавања себе и других. Један монах је упитао:,,Ако видим грех брата свога, треба ли да га покријем“? Старац је одговорио: ,,Ако ми скривамо сагрешења брата својих, то ће и Бог покрити грехе наше, и знај да су твоји греси сличну брвну, а греси брата свога сличну труну, и тада никада нећеш доћи у смућивање и саблазан. Други монах обратио се преподобном упитавши га:,,Учиних тежак грех и хоћу да проведем у покајању три године. Да ли је доста три године за покајање. ,,Старац је одговорио: „Много је“. Тада је монах наставио да пита, које време покајања преподобни сматра да је потребно – година или четрдесет дана? Старац је одговорио: „Ја сматрам да ако се човек покаје од свег срца и чврсто реши да се више не враћа на грех, онда ће Бог примити његово тродневно покајање“. На питање како да се избави од рђавих помисли које наилазе, старац је одговорио: „Ако човек има са једне стране себе огањ, а са друге стране суд са водом,и ако се запали од огња, он узим воду из суда и гаси огањ. Сличне томе су зле помисли, које ако се слушају од непријатеља нашега спасења, могу рећи се, као искра распалити у човеку греховне пожуде. Треба те искре гасити водом, тј.молитвом и предавањем себе Богу. Преподобни Пимен је био строг испосник и није узимао храну по недељу дана и више. Међутим, другима је саветовао да једу свакога дана, али без преједања. Чувши за једнога монаха да је разрешио себе да узима храну седмога дана али да се гневи на брата, преподобни рече: „Научио jе да пости шест дана, а од гнева не може да се уздржи ни један дан“. На питање шта је боље – говорити или ћутати, старац је казао: „Ко говори Бога ради добро чини,и ко ћути Бога ради ,такође добро чини“. И још „Дешава се да неки човек ћути, али ако његово срце осуђује друге,то он непрестано говори. А има и таквих који по цео дан говоре језиком, али у себи уствари држе молчаније, због тога што никог не осуђују“.

Преподобни је говорио: „Човеку је неопходно да сачува три главна правила: бојати се Бога, молити се често, и чинити добро ближњима“. Зло никада неће учинити зло. Ако је теби неко учинио зло, узврати му добрим, и твоје добро победиће његову злобу“. Једном када је са ученицима дошао у египатску пустињу (јер имао је обичај да прелази са места на место, да би избегао славу од људи), сазнао је да ту близу живи неки старац незадовољан његовим доласком и да му завиди. Да би победио злобу отшелник, преподобни се упутио ка њему са братијом, поневши са са собом храну да би ручали. Старац је одбио да изађе и да их прими.Тада је преподобни Пимен казао: „Ми нећемо отићи одавде док се не удостојимо да видимо и да се поклонимо светоме старцу“, и остао је са стоји на сунцу пред вратима његове келије. Видевши такво трпљење и незлобивост преподобног Пимена, старац га је примио са љубављу и рекао је: „Нема сумње, истинито је што сам чуо за вас, али видим у вама да су вам добра дела сто пута већа. Такоје знао преподобни Пимен да отклања злобу и давао је собом пример другима. Он је имао тако велико смирење да је често са уздахом говорио: „Ја ћу бити бачен на место где ће бити бачен сатана“.

Једном је к преподобноме дошао један монах издалека, да би чуо његове поуке. Он је почео да говори о узвишеним и недокучивим тајнама о којим се говори у Светоме писму. Преподобни му је окренуо лице и ћутао. Изненађеном монаху су објаснили да преподобни не воли да разговара о узвишеним стварима вере. Тада је монах почео да га испитује о борби са душевним страстима. Свети тада погледавши на њега са радошћу рече: ,,Ево сада си добро рекао и ја ћу ти одговорити“, и дуго га је подучаво како да се бори са страстима и да их побеђује.

Преподобни Пимен се упокојио у сто десетој години живота,око 450.г. Убрзо после смрти он је канонизован за светога и добио је назив Велики – у знак великог смирења, скромности, правдољубивости и самоодрицањскога служења Богу.

Изабрани угодниче Христов и предивни чудотворче, преподобни оче Пимене, подвизима твојим си задивио анђеле и многе људе си извео из дубине греховне, прослављајући Господа ,који је тебе прославио, ми недостојни приносимо ти ове похвалне песме. Ти пак, стојећи у хору праведних пред престолом Сведржитеља, милостивим твојим очима погледај на нас који ти љубављу кличемо:

Радуј се, преподобни оче Пимене, молитвениче за душе наше!

Заволевши живот сличан анђелима, преподобни, мајку, дом и сву имовину твоју си оставио и заједно са два брата твоја, бежећи од света, отишао си у један од многих манастира у Египатској пустињи.Због тога видевши пламен духа твога и приљежност млађе браће твоје према Христу радосно ти певамо:

Радуј се, од детињства си Господу предао ум и душу твоју!

Радуј се, од младости твоје сачувао си чистоту тела твога!

Радуј се, јер си заволео Господа свим срцем твојим!

Радуј се, јер си пламтео љубављу према Њему и млађој браћи!

Радуј се, јер си ради љубави према Господу оставио родитељски дом!

Радуј се, јер си и браћу твоју избавио од саблазни света!

Радуј се, од младости украшени вером и љубављу!

Радуј се, очишћени многим сузама и уздасима!

Радуј се, јер си у слабом телу објавио велику душевну силу!

Радуј се, јер си сву радост твоју положио у Исуса Христа!

Радуј се, награђени даром расуђивања!

Радуј се, узнешени на висину смирења!

Радуј се, преподобни оче Пимене, молитвениче за душе наше!

Видевши мајку твоју која је побуђена природном љубављу према деци дошла у место обитавалишта твога ниси хтео да је примиш, подразумевајући да ће са мислима о твојој мајци ући у душу твоју и жеље брзопропадљивога живота овог света. Због тога си се у убогој келији са браћом твојом затворио учећи се да волиш једино Господа и ради Њега си омрзнуо све земаљске сладости и привезаности, вапијући Му: Алилуја!

Имајући Богом просвећени разум, уклонио си жалост мајке твоје, оче наш, која ти је плачући пред вратима келије твоје рекла: „Хоћу да вас видим, љубљена децо моја“, упитавши је: „Хоћеш ли да нас видиш у овом или у будућем веку“. Тим твојим сладостним речима научена у своме срцу прихвати веру и наду Вечнога Живота и радосно се врати кући својој хвалећи те овако:

Радуј се, јер си победио земаљску љубав да би умножио небеску!

Радуј се, јер си одбацио привремено да би задобио вечно!

Радуј се, јер си млађој браћи твојој показао пример савршенога одрицања!

Радуј се, јер си и мајку твоју обрадовао надом у вечна добра!

Радуј се, јер си због бисера Христовога презрео све красоте овога света!

Радуј се, јер ништа ниси хтео да волиш осим Христа!

Радуј се, јер заволевши Христа волео си светом љубављу и мајку твоју!

Радуј се, јер одбавивши телесне пожуде из срца положио си душу твоју за браћу!

Радуј се, слуго,јер си заволео Господа твога!

Радуј се, јер и нас учиш да Га волимо!

Радуј се, миомирисни крине пустиње!

Радуј се, сине Царства Небескога!

Радуј се, преподобни оче Пимене, молитвениче за душе наше!

Чуван и укрепљаван силом Божијом, усходио си из силе у силу, преподобни, удостојио си се благодатних дарова, само једном речју плашиш демоне и додиром руком твојом подижеш болесника са одра болести, и то видевши сви људи прославише Бога, дивног у светима Својим, кличући Му: Алилуја!

Непрестано стремећи ка небесима, преподобни, изнад свега си заволео безмолвије, стога и некога кнеза који је хтео доћи к теби ниси примио бојећи се да не упаднеш у замку гордости. Дивећи се толикој дубини разуђивања твога и прослављајући висину смирења твога, усрдно те величамо:

Радуј се, јер си преподобне монахе учио смирењу!

Радуј се, јер и нама немоћнима налажеш тај закон!

Радуј се, јер си стекао истинско смирење у души твојој!

Радуј се, јер си сачувао ту врлину!

Радуј се, јер си искушење гордости одбацио од ногу твојих!

Радуј се, јер си се бојао Бога и Њему јединоме служио!

Радуј се, јер си смирењем твојим победио ђавола!

Радуј се, јер си смирењем утврдио дух твој на висини!

Радуј се, јер никада ниси оставио ту врлину!

Радуј се, јер си прослављао Бога у целом животу твоме!

Радуј се, богомудри наш учитељу!

Радуј се, украсе целога света!

Радуј се, преподобни оче Пимене, молитвениче за душе наше!

Избегавајући буре животних искушења, уплашио си се, преподобни, због тога што су почели да те славе монаси и мирјани и зато си тајно напустио твој манастир. Проходио си пустињу из манастира у манастир наслађујући се гледањем лица великих угодника Божијих, и као пчела мед сакупљао си од њих врлине, радујући се и певајући Богу: Алилуја!

Чувши ближњи и даљњи богоугодни твој живот, преподобни, много њих дођоше слатком потоку богонадахнутих речи твојих и радосно ти клицаху:

Радуј се, преславни оче наш!

Радуј се, предобри пастиру наш!

Радуј се, Богом научени учитељу наш!

Радуј се, примеру сваке врлине!

Радуј се, јер си уништио све ђаволске обмане!

Радуј се, јер си презрео његова искушења!

Радуј се, јер си стекао велику слободу пред Господом!

Радуј се јер си твојом молитвом чинио велика чуда и исцељења!

Радуј се, јер си побожним животом твојим привео многе спасењу!

Радуј се, јер си богоугодним речима твојим указао највернији пут усхођења на небесима!

Радуј се, громе,који си уплашио ђавола!

Радуј се, фруло Духа Светога, која наслађујеш уши верних!

Радуј се, преподобни оче Пимене, молитвениче за душе наше!

Непрестано размишљајући на Божије милосрђе према грешницима, преподобни, неком монаху који те је питао шта да чинимо ако видимо грех брата свога, да ли да га изложимо руглу, кротко си одговорио: „Ако покријеш грех брата твога, и Христос ће у дан суда покрити твоја сагрешења“,да би Му певао у векове: Алилуја!

Видевши побожнога цара Теодосија обученог у оделу обичнога војника, који је дошао код тебе,преподобни, и тражио да једе, дао си му суви хлеб, со и воду, и он се показао слађим од царских јела. Цару који се због тога изненадио као мудри учитељ рекао си: „Слуге твоје спремају храну без молитве и са празнослoвљем,ми пак све чинимо са благословом Божијим“.Знајући дакле, силу молитве твоје смело ти кличемо:

Радуј се угодниче Божији, који твориш чудеса смелом молитвом твојом!

Радуј се, јер си чудесима твојим прослављао веру Христову!

Радуј се, јер си благословом твојим учинио да је суви хлеб са водом слађи од царских јела!

Радуј се, јер заповедаш да све чинимо са благословом Божијим!

Радуј се, јер учиш да све животне жалости наслађујемо молитвом!

Радуј се, јер нас поучаваш да у Богу полажемо сладост живота!

Радуј се, јер призиваш богате ка уздржању!

Радуј се, јер гладне и убоге укрепљаваш да полажу наду на Господа!

Радуј се, уразумитељу весељака!

Радуј се, утешитељу плачућих!

Радуј се, устајање клонулихи очајника!

Радуј се, добра надо свима нама!

Радуј се, преподобни оче Пимене,молитвениче за душе наше!

Био си проповедник смирења и неосуђивања грешника, оче, некога инока који се саблазнио око брата свога и који је због тога хтео да напусти манастир прво си упитао да ли је својим очима видео тога који је учинио лоше дело, а потом си узео са земље малу грану дрвета и казао си: „Запамти да су греси брата твога као ова гранчица, а твоји су као брвно и немој се због тога саблажњавати“, него смирено певај Богу: Алилуја!

Засијао си оче наш, у пустињи као пресјајна светиљка, одгонећи таму незнања и унинија[1] од оних који су долазили теби, учећи све да покоре тело духу и да непрестаним мислима послуже Христу. Зато прими од нас ове похвале:

Радуј се, јер си пожуде тела обуздавао страхом Божијим!

Радуј се, јер си дух твој поставио за влада над страстима!

Радуј се, јер си демонска искушења и нападе одгонио далеко од себе!

Радуј се, јер си душу твоју сачувао непорочном Христу!

Радуј се, јер си ум твој очистио од нечистих и хулних помисли!

Радуј се, јер си узашао на висину безстрашћа!

Радуј се, јер љубављу твојом све покриваш!

Радуј се, јер и нас учиш да не осуђујемо ближњега!

Радуј се, милосрђем твојим побуђујеш нас на покајање!

Радуј се, јер никога ко ти је дошао ниси отерао од себе!

Радуј се, огледало срдачне чистоте!

Радуј се, неисцрпна ризнице свепраштања!

Радуј се, преподобни оче Пимене, молитвениче за душе наше!

Желећи показати прави пут покајања, учио си преподобни, да није спасење у броју дана, нити у делу спасења, него у истинском одвраћању од греха. Због тога си неком брату који те је упитао да ли му је довољно три године за покајање,одговорио: „ако се од свег срца твога покајеш и да немаш намеру да више то исто не чиниш, Бог ће примити твоје покајање за три дана“!Стога и ми славећи твоје милосрђе певамо Му: Алилуја!

Диван беше живот твој, преподобни, јер никада ниси дао души твојој да задрема сном унинија, но по цео дан си хитао на подвиге, помињући ону причу: „Када котао ври, онда га не сме дотаћи мува, али када се охлади онда сви инсекти улазе у њега. Тако и лењога монаха лако напада враг, а ономе који гори духом и труди се не може му никако прићи“. Зато ти усрдно кличемо:

Радуј се, неугасива свећо молитве!

Радуј се, непрестани изворе суза!

Радуј се, јер од младости ниси знао за лењост!

Радуј се, јер си бдење и молитву изабрао као најбољи део!

Радуј се, јер си цео живот твој показао као пример свима!

Радуј се, јер си у самоћи и затвореништву као звезда засијао свету!

Радуј се, јер си постом и уздржањем покорио тело духу!

Радуј се, јер су колена твоја од стајања на молитви и поклона покривена тешким ранама!

Радуј се, јер се клонули побуђују на подвиге животом твојим!

Радуј се, јер и лењивци се подижу на рад!

Радуј се, верни слуго Господњи!

Радуј се, нелицемерни слуго Његов!

Радуј се, преподобни оче Пимене, молитвениче за душе наше!

Необично је било видети како велики подвижник не штеди себе, попушташе немоћнима и новопочетницима. На питање како треба постити заповедио си да свакога дана треба по мало јести, указујући тиме на средњи, царски пут, као најбољи, одсецајући тако тиме самоугађање и узношење ума, без спотицања певајући Богу: Алиуја!

Сав си био у Богу, преподобни, умилним срцем и скрушеном душом увек стојећи пред Њим и учећи твоју духовну децу да се удаљавају од животних брига, таштине света и славе, да чувају у себи смирење и самоукоравање и да тако задобију дар умиљења. Чувши то и поучавајући се твојим животом овако те хвалимо:

Радуј се, јер си оставио све да би пронашао Христа!

Радуј се, јер немаш ништа да би свиме овладао!

Радуј се, у старо одело си био обучен да би се обукао у одећу Царства!

Радуј се, који си презрео сваки вид хране да би се наситио рајске сладости!

Радуј се, који си одрицањем земаљских ствари стекао небеса!

Радуј се, јер си уместо привремених задобио вечна блага!

Радуј се, јер још док си на земљи живео,твојим мислима непрестано си боравио на небесима!

Радуј се, јер созерцавајући о небеском и причајући са анђелима, сачувао си у себи самоукоравање!

Радуј се, јер иако прослављен од Бога и од људи,ни за шта си себе сматрао!

Радуј се, јер понизивши себе наследио си славу вечну!

Радуј се, становнику горњега света!

Радуј се, сунаследниче Христов!

Радуј се, преподобни оче Пимене, молитвениче за душе наше!

Учио си, преподобни, да све помисли узносимо према Богу, збога тога си и био упитан шта је више потребније за спасење: ћутање или говорење, одговорио си да су оба достојни и равни хвале, ако се врше Бога ради: онај који Бога ради објављује науку Божију, прославља Бога или упућује ближњега ка спасењу, а онај који Бога ради ћути он помислима и срцем говори: Господе Исусе Христе, Сине Божији,помилуј ме грешнога. Стога похитајмо и ми да говоримо и ћутимо Бога ради, да би се удостојили да певамо са анђелима: Алилуја!

Био си Богом умудрени говорник, преподобни, учећи све да на основу смирења почнемо да зидамо дом духовнога живота, и да га утврђујемо вером, надом и љувављу и да се подвизима молитве, сузама и уздасима узводимо на висину, као покровом покривамо себе предавањем вољи Божјијој. Због тога умоли Господа да и ми стекнемо силу и мудрост за ово, оче наш,да би ти приносили ове похвале:

Радуј се, јер си припремио срце твоје за стан Духа Светога!

Радуј се, јер си га украсио свесавршеном љубављу према Господу!

Радуј се, јер си га опрао непрестаним покајничким сузама!

Радуј се, јер си га дубоким уздасима испунио миомирисом !

Радуј се, јер си душу твоју обогатио многим врлинама!

Радуј се, јер си коначно искоренио плеву страсти!

Радуј се, јер си се удостојио да видиш Бога чистим срцем!

Радуј се, јер си полетео у висину безстрасним умом!

Радуј се, анђелски си поживео на земљи са људима!

Радуј се, човече Божији, анђелски си послужио Богу!

Радуј се, од Господа овенчани венцем славе!

Радуј се, заштитниче, даровани нам од Бога!

Радуј се, преподобни оче Пимене, молитвениче за душе наше!

Желећи свима спасење, преподобни, уразумио си једнога гневнога презвитера. Он пак, видевши лењост братије, одмах се распали гневом и у главној (саборној) цркви са њих свуче монашки чин. Ти пак, као отац деци заповедо си му да трпљењем и љубављу исправљамо оне који су сагрешили, подижући све да певају Богу: Алилуја!

Подражавајући у кротости Цара Небескога Господа Исуса Христа, добрим си побеђивао зло, оче наш. Старац неки кога су оставила духовна деца, и пошла за тобом, рањен завишћу поче рђаво да говори о теби. Ти пак, дошао си код њега са даровима. Дуго време си стајао пред вратима његовим кротко трпећи сунчану жегу, све док тај старац,разнеживши се срцем, прими те са целивом и од тога часа постаде твој најискрениј пријатељ. Помињући такву твоју победу над ђаволом,вапијемо ти:

Радуј се, јер подражаваш кроткога Христа!

Радуј се, јер си Његовом благодаћу стекао незлобивост!

Радуј се, јер си наследио земљу кротких!

Радуј се, јер си многа срца привукао себи кротошћу

Радуј се, јер си незлобивошћу победио ђаволску злобу!

Радуј се, јер си његово лукавство уништио простотом!

Радуј се, јер си твојом незлобивошћу обратио непријатеља у брата!

Радуј се, јер си његовим покајањем развеселио Христа!

Радуј се, јер си као миротворац назван син Божији!

Радуј се, јер си због смирења узвеличан од Самога Господа!

Радуј се, јер си заволео свога непријатеља!

Радуј се, јер и нас учиш незлобивости и љубави!

Радуј се, преподобни оче Пимене, молитвениче за душе наше!

На небесима наслађујеш се анђелским песмама, преподобни оче, јер на земљи ниси трубио пред собом, тајио си многа откривења у души твојој, свима смирено говорећи да сам и ја од земаљских и да само страсти и слабости моје исповедам.Због тога са анђелима и светима певаш Богу: Алилуја!

Удостојио си се да још на земљи видиш небеску светлост, преподобни оче, тело пак твоје постом си стањио и ум твој на молитвено делање си учинио, некада дакле у рајским становима са анђелим и светим истинскога, некада пак, видео си себе у виђењу како на Голготи пред Крстом Господњим плачеш и целиваш Његове пречисте ране. Због тога измоли нам да се и ми озаримо том светлошћу, угодниче Христов, да би ти принели ове похвале:

Радуј се, гледаоче тајни Божијих!

Радуј се, сажитељу са светима Његовим!

Радуј се, јер си у срцеу твоме стекао умносрдачну молитву Господњу!

Радуј се, јер си на светој Голготи стајао пред Њим!

Радуј се, јер си се духовно наслонио на животворни Крст Његов!

Радуј се ,јер си умно целивао пречисте ране Његове!

Радуј се, јер се обилно изли љубав Божија у твоме срцу!

Радуј се, јер се туга земаљска прогна далеко од тебе!

Радуј се, јер си са Јосифом и Никодимом мислено полагао у гробу Господа твога!

Радуј се, јер си са мироносицама радосно сусрео Васкрслога Господа!

Радуј се, уме, који видиш Бога!

Радуј се, серафиме у телу!

Радуј се, преподобни оче Пимене, молитвениче за душе наше!

Благодаћу Божијом обдарени да исцељујеш болесне и прогониш демоне, срце твоје си сачувао скрушеним и смиреним, оче наш. Сматрао си себе да си достојан да ћеш бити бачен са сатаном у огањ вечни. Стога и нас лишене врлинама и који нисмо стекли молитву, и који се узносимо више од фарисеја, исцели молитвом твојом, да би поживевши у скрушености заједно са тобом певали Господу: Алилуја!

Прослављајући твој анђелима сличан живот, хвалимо те, преподобни оче Пимене, који си у младости био пример живота младићима, у храбрости - правило вере храбрима, у старости – учитељ старцима, свима нама свагда молитвеник и заштитник. Збога тога ти кличемо:

Радуј се, јер си у детињству свим срцем заволео Христа!

Радуј се, јер си од младости Њему послужио!

Радуј се, јер си се због љубави Његове уселио у пустињу!

Радуј се, јер си изабрао ћутање да би са Господом вечно причао!

Радуј се, јер си страхом Божијим приковао тело твоје да не би послужило ђаволу!

Радуј се, који си на себе наложио велики пост да би се насладио Христом!

Радуј се, јер си претрпео разна лишавања, да се не би лишио Христа!

Радуј се, јер си срце твоје учинио сасудом благодати!

Радуј се, јер си тело твоје украсио безстрашћем!

Радуј се, посрамљење ђавола!

Радуј се, похвало Свете Цркве!

Радуј се, преподобни оче Пимене, молитвениче за душе наше!

О, преподобни и богоносни оче наш Пимене, погледај на нас слабе који свакога дана упадамо у многа сагрешења, и богопријатним твојим посредовањем избави нас од свакога искушења противника и страх Божији усели у срца наша, да би у смирењу поживевши у овом веку, удостојили се вечнога блаженога живота, и да са свима светима певамо у бесконачној радости: Алилуја!

О, дивни угодниче, преподобни оче наш Пимене, ми грешни не можемо да те достојно похвалимо. Био си пример монаха, даваоц исцељења, становник пустиње,љубитељ безмолвија,искоренитељ страсти,и учитељ сваке врлине. Због тога умилно теби прилазимо и смирено те молимо: подари из твоје ризнице и нашој убогости .Твојим смирењем одбаци нашу гордост, безстрашћем твојим спали наше стасти, бодрошћу твојом отерај од нас дух лењости, сузама пробуди нашу безосећајност,бдењем нас подигни од нерада,молитвама у нама запали пламен молитве, љубављу нам учини да имамо братољубље, подари нам дух кротости и смирења, дух чистоте и побожности, ослободи нас од страсти и приведи нас истинском покајању. Ти си у уму твоме непрестано имао на Крсту распетога за нас Сина Божијега. У уму и у срцу непрестао да имамо Њега и ми јадни, помози нам да горимо љубављу према Њему и да се кајемо за наше грехе, сећајући се да ћемо се срести на дан СтрашногаСуда, да се удостојимо да приправни уђемо у Царство Небеско са тобом и са свима светима, славећи Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин!

[1] Униније – клонулост,малаксалост

Д. Зечевић

Мештани села надомак Луковске Бање сазидали цркву у част монаха свирепо усмрћеног 1999. године на Косову

ЗА само девет дана, мештани Сеоца, села надомак Луковске бање у Куршумлијској општини, саградили су цркву посветивши је монаху из овог села који је киднапован и свирепо погубљен јуна 1999. године на Косову.

Крај црквице, коју су градили сопственим средствима и уз помоћ донатора, родбина и мештани подигли су и споменик оцу Харитону (Радославу Лукићу) који је страдао на најтежим мукама.

- Храм посвећен оцу Харитону саградили смо уз благослов владике нишког Јована и куршумлијске Цркве Свете Тројице, али на иницијативу човека са Космета који је своје болесно дете лечио читајући му стихове о оцу Харитону. Човек по имену Бобан дошао је својевремено у село и замолио мештане да изграде цркву у част монаха родом из Сеоца, који је на свиреп начин погубљен у Призрену - прича Небојша Крстић, секретар Црквеног одбора.

И док објашњава да ће црква носити назив „Цвети“, по дану када је Исус Хрст ушао у Јерусалим, баш као што се, вели, и отац Харитон уздигао у царство небеско, Крстић истиче да ће храм мештане увек подсећати на невино пострадалог монаха, који је страдао за крст часни.

- Деведесетих година ишао сам у школу са Радославом, који је, када се замонашио, добио световно име отац Харитон. Одувек је био привржен Богу и крсту часном, због кога је и страдао јер су зликовци који су га свирепо мучили, а потом одсекли главу, то учинили зато што је био православни свештеник.

ИЗГРАДЊАОсим добровољних прилога мештана, изградњу храма у Сеоцу помогло је и куршумлијско предузеће „Планинка“, као и куршумлијска општина. - Остало је још унутрашње малтерисање и осликавање цркве која ће, надам се, окупљати не само преостале мештане већ и оне који су у потрази за бољим животом отишли из села - износи Небојша Крстић.

Поносан на мештане који су за врло кратко време подигли храм, Небојша подсећа да је после замонашења у манастиру Црна Река, отац Харитон, као монах, добио премештај у Храм Светих архангела код Призрена. Решен да обави послушање, тог 15. јуна 1999. године кренуо је, према сведочењу монаштва, у град, похрану.

- Рекавши „Нека је благословено“ кренуо је аутомобилом, без страха. У самом граду зауставили су га тројица терориста и легитимисали. Одмах по легитимисању терористи црних униформи и још црњих душа одвели су га његовим аутом у непознатом правцу. Ово се дешавало наочиглед немачких војника у саставу НАТО „мировњака“. Цео догађај видео је и један немачки новинар, фотографисао и истог дана обавестио епископију. Почео је голготски пут новог Христовог мученика - испричали су монаси у филму снимљеном о овом монаху, док су из Епархије рашко-призренске тада саопштили да је после бројних убода ножем и мучења оцу Харитону одсечена глава.

- Муџахедини су по причи једне муслиманке из Призрена играли читавог дана фудбал са главом оца Харитона - испричали су монаси о овом свирепом и људском уму незамисливом гесту албанских терориста, док је обдукцијом установљено да је монахова глава одсечена оштрим предметом. Кости руку биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова.

- Подрасник и џемпер били су у пределу срцана неколико места избодени ножем. Џемпер је са предње стране био распорен. Били су то најстрашнији докази неописивих мука које је овај преподобномученик поднео заХриста - појашњавали су монаси резултате обдукције.

Монахово тело, које су зликовци тајно закопали у месту Тусус код Призрена, пронађено је августа 2000. године од стране Комисије за ексхумацију тела несталих и киднапованих Срба. Недалеко од оца Харитона пронађена су и тела неколико Срба пострадалих у исто време.

ТЕЛО САХРАЊЕНО У ЦРНОЈ РЕЦИ

У периоду потраге за оцем Харитоном, када монаштво још није знало да је усмрћен, према причи појединих монаха, отац Харитон јављао им се у сну говорећи да је пострадао. Његово тело (глава још није пронађена, а сумња се да је бачена у бунар у Призрену) пренето је из Призрена у Грачаницу, где је 11. новембра 2000.године одслужен парастос, а потом у његов први манастир - Црну Реку, где је и сахрањен.

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:505895-Kursumlija-Hramom-slave-oca-Haritona

Састанак је уприличен поводом одлуке Владе Републике Србије, донете је 25. јула ове године, о објављивању пригодне поштанске марке у част 100 година од рођења Патријарха српског Павла. Ова одлука је објављена у Службеном гласнику Републике Србије број 81 од 1. августа 2014. године.

Вишедеценијска сарадња ЈП „Пошта Србије” и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве на објављивању традиционалних издања пригодних марака поводом најсветијих хришћанских празника, Божића и Васкрса, као и доплатних поштанских марака за изградњу Храма Светог Саве на Врачару, довела је и до сарадње на објављивању пригодне поштанске марке у част стоте годишњице од рођења блаженопочившег Патријарха сропског, Павла.

Патријарх је са представником Поште Србије Радомиром Бојанићем разговарао је о предстојећим активностима у вези са објављивањем и представљањем ове пригодне марке, којом приликом је договорено да се изложба у част објављивања пригодне марке поводом стоте годишњице од рођења Патријарха Павла одржи у октобру у ПТТ музеју у Београду. Његова Светост Патријарх Иринеј ће на отварању изложбе произнети кратку беседу о животу Патријарха Павла, а тачан датум свечаног отварања ове изложбе, којем ће присуствовати и личности из црквеног, културног, политичког и јавног живота, биће одређен у договору са представницима Поште Србије.

Одлука Владе Републике Србије и ресорног Министарства трговине, туризма и телекомуникација да у Програм издавања пригодних поштанских марака за 2014. годину уврсти и издање у част стоте годишњице од рођења Патријарха Павла изазвала је велико интересовање међу филателистима, народом, а нарочито међу Србима из дијаспоре, па је готово читав тираж овог издања продат у претплати, непосредно по објављивању одлуке Владе Републике Србије.

Марка у част Патријарха Павла биће пуштена у оптицај 11. септембра 2014. године, заједно са пригодним ковертом првога дана. Ликовно решење за ову марку на којој је приказан портрет блаженопопочившег Патријарха Павла. израдио је академски сликар мр Бобан Савић, креатор поштанских марака Поште Србије.

• Званичне посете
  

|

Некада се живот наши старих, наших предака, вртио у малом простору родбинских и комшијских веза, у малим световима, али који су били испуњени радом, народним стваралаштвом и надасве топлином, осећајем готово непознатим савременом човеку. То је био амбијент у ком су се практиковали стари занати, делатности које су храниле породицу али истовемено пружале могућност активног стваралштва, па и уметничке креације. Тада није било великог тржишта, јурњаве за динаром, суровог такмичења са конкуренцијом па је бављење занатом, које је прелазио са генерације на генерацију, представљало осим решења егзистенцијалних проблема и простор неке врсте народне уметничке реализације. Данас, сви знамо, није тако. Стари занати су готово нестали у немогућности да парирају фабричкој производњи, а савремени темпо живота нас све више избацује из сопственог лежишта уносећи немир који је основ спречавања уметничког замаха и уживања у лепоти.

Софија Ињац, наш данашњи саговорник се управо и бави нечим што се може третирати врста старих заната. Израђује бројанице спајајући рад, стваралаштво, уметност па чак и неку врсту верске мисије. Већ је позната у хришћанском свету, међу верницима, свештеницима и монасима, али и у интернет простору пошто се у функцији продаје бави маркетингом преко друштвених мрежа. Осим тога имала је више изложби, од којих је најбитнија изложба коју је одржала у Новом Саду у бившој Прометејевој галерији а садашњем културном клубу «Зрно». У догледно време планира да представи своје стваралаштво и у Београду. Баш због тога што је посао којим се бави редак и што је продаја израђених артикала повезана са личном маркетиншком довитљивошћу одлучили смо се за разговор са Софијом Ињац, сматрајући њену причу необичном, а њен рад уникатним и занимљивим за наше читаоце.

У чему је специфичност израде ваших бројаница и осталог накита?

Специфичност је у томе што је спојен традиционалан начин израде са модерним дизајном и материјалима. Ово се нарочито односи на израду бројаница.

Да ли се бројанице данас могу сматрати накитом?

С обзиром на модеран дизајн и одсуство основног верског образовања, приметно је да их људи у већини доживљавају као накит, као део свакодневног асесоара. Што значи да се делом могу сматрати и накитом.

Да ли је то проблем ?

С' верске тачке гледишта то јесте проблем. Мада се већина оних који се баве израдом бројаница труде и да објасне чему оне заправо служе. Сами купци често постављају питање како да их употребљавају па тако продавци бројаница на посредан начин врше и верску мисију. Наравно то је у интересу и продаваца бројаница.

Са уметничке тачке гледишта то није проблем. Верски мотиви у уметности кроз векове су готово преовлађујући. Тако данас иако је друштво у великој мери секуларизовано једна слика рецимо Микелађелово «Стварање Адама» има трајну и незаменљиву уметничку вредност и у очима савремених посматрача као и у прошлости.

Зашто баш израђујете уникате?

Зато што сваки комад има своју причу, сваки је специфичан на свој начин, нисам желела да радим серијски, униформно, просто сам имала идеју да свако може да изабере бројаницу спрам свога сензибилетета и личности. Иако неке на око можда изгледају исто, гледам да се разликују макар у неком детаљу. Крстови су нарочито специфични, од нерђајућег челика, посребрени, са сјајним дизајном. У томе заправо и јесте њихова уметничка вредност.

Користите полудраги камен за бројанице, да ли и ви као и многи други комбинујете хороскопске знаке, магијска својства полудрагог камења и на тај начин постижете бољу продају?

Полудраги камен користим углавном када радим изложбене бројанице, јер им то даје естетску вредност. Дешава се такође да купац изабере модел и тражи да буде од полудрагог камена.

Да, догађа се, на жалост, да купци траже одређену врсту полудрагог камена због њиховог тобожњег енергетског дејства и при том од мене очекују објашњење тих дејстава. Тржиште је преплављено таквим понудама бројаница са магијским дејством , а све у сврху бољег профита. Лично мени етика не дозвољава да се користим туђим сујеверјем да би остварила бољу продају.

То манипулисање сујеверјем ради профита на жалост широко је распрострањено на овом нашем поднебљу и без одговарајуће едукације тешко ће се искоренити.

Ко су ваше муштерије с обзиром да продају вршите преко Фејсбука и галеријски путем изложби?

Моји купци су специфични. Најчешће су то људи који се и сами баве неком врстом уметности, наравно не могу да изоставим свештенике, монахе, и црквене људе не само православне вероисповести већ и римокатолике.

Колико је могуће искористити друштвене мреже за промовисање уметности, традиције или продају одређених артикала?

Друштвене мреже су популарне и пре свега веома посећене. Данас када је интернет медиј број један, реклама на друштвеним мрежама ће пре бити уочена него на застарелим медијима попут новина, телевизије или радиа. Због тога се све више људи одлучује на овакав тип промоције. Отварају се фејсбук странице преко којих имате могућост да понудите људима свакодневно праћење вашег рада. Интернет пружа интеракцију између произвођача и купца тако да произвођач има прилику непосредно да се увери у квалитет и вредност онога што ради и да побољша свој производ, да га прилагоди жељама и потребама купца. Осим тога купцима је значајно лично сведочење квалитета производа, које се често може наћи на друштвеним мрежама у виду коментара у којима се изражава захвалност или задовољство купљеним артиклом. Тај вид рекламе је неизводљив на класичним медијима, мада постоје покушаји типа Сека Саблић на пијаци изнебуха вади однекуд кесу са прашком од 3 кг и тврди како је то за њу најбољи прашак за веш. На класичним медијима овакво субјективно сведочење «квалитета» не производи упечатљив ефекат, заправо има контраефекат. Сасвим обратно је на друштвеним мрежама.

Бавите се герила маркетингом и уредник сте многих ФБ страница, реците нам нешто о томе?

Управо у претходном одговору се садржи одговор и на ово ваше питање. Герила маркетинг на интернету је вештина промовисања одређеног производа субјективним сведочењем његовог квалитета, али и не само то. То је читава философија маркетинга. Суштина се своди на три речи: Шокирај, насмеј, заинтересуј. Успешност страница које уређујем на фејсбуку је пре свега у свакодневном ажурирању. Потребно је знати кад су људи на итернету, знати заокупити пажњу тих људи. А фејсбук је једном речју сликовница уз пар добро смишљених опаски. Дакле уколико комбинујете добре фотографије са одређеним текстуалним порукама и при том истрајавате у томе успех је загарнтован.

Да ли су сви који приступе некој страници коју уређујете аутоматски и купци артикала који се ту рекламирају?

Наравно да нису аутоматски купци. Људи су прилично скептични када је у питању куповина преко интернета, а поготово преко друштвених мрежа, јер је појава превара преко лажих профила и страница честа. Чланови страница хоће да знају ко сте, ко стоји иза тога, да поразговарају у случају да заиста хоће да купе то што им нудите. Потребно је дакле ваше лично сведочење али и сведочење других купаца. Потребно је улити поверење купцу а то је данас веома тешко.

Шта је битно за добар рад једне странице, да би била праћена и запажена?

Да би једна страница имала успеха није најважнији број чланова као што већина мисли. Значи није ствар у квантитету него у квалитету људи који су ту и прате вас. Хоћу рећи да је битно да сваки члан, а и ви као неко ко рекламира свој производ знате због чега сте ту. Битно је да људи који су ту, то купују, коментаришу, процењују оно што изложите, јер тек онда се може рећи да сте постигли интеракцију са купцима, а то даје ефекат.

Колико је битна фотографија за продају артикла?

Фотографија је најважнија ствар за промоцију преко друштвених мрежа. Треба да буде добро урађена, јер визуелни ефекат оставља дефитивно најбољи утисак на купца нарочито на друштвеним мрежама. То просто не може никога да остави равнодушним, заинтересоваће се да макар оде на страницу и погледа шта је то, чиме се бавите, шта нудите.

Да се вратимо на израду накита. Како сте дошли на идеју да спојите традиционалну религијску уметност са савременим материјалима и дизајном?

Израдом обичних плетених бројаница се бавим већ дуги низ година, но то је посао који готово искључује креативне могућности, монотон је. Упоредо с тим свој таленат остварујем и на другим пољима уметности. Просто је било природно да једног дана дође до споја уметничког сензибилитета са израдом бројаница.

Да ли сарађујете са неким код нас ко се бави сличним пословима?

Сарадњу имам са онима који се баве истим и сличним пословима. Ту пре свега истичем атеље ТРАДИЦИЈА Живке Ракетић, затим са многим манастирима, и појединим галеријама.

Да ли верујете да ће у будућности интернет заменити супермаркете, бутике и друга продајна места?

Мислим да неће. Просто је увек другачује када оно што желите да купите имате прилику и да видите уживо, додирнете, од онога што се понуди фотографијом, електронски. То се није десило ни на западу где је индивидуализам и отуђење прешло линију пожељног и где је интернет шопинг узео маха. Код нас су још мање шансе за тако нешто.

За крај можете ли нашим читаоцима рећи да ли сте истински задовољни својим послом и да ли се осећате испуњени и остварени као креатор уникатних дела?

Да нисам задовољна својим послом, радила бих нешто друго. Остварујем се преко свога посла, што је данас реткост. Реткост је пре свега што људи нису истрајни. Започињу мноштво послова очекујући брзу зараду и после првих препрека брзо одустају. Уопште данас је луксуз имати неки свој посао а поготово посао који вас остварује у коме ваша креативност може доћи до изражаја и у коме уживате. Тако да могу рећи да сам до краја задовољна.

Видео са изложбе у Новом Саду

Линкови:

Блог "Бројанице"

Фејсбук страница "Бројанице"

Фејсбук страница "Софијин свет"

Пратећи ток људске мисли кроз векове, без двоумљења можемо закључити да је, одмах после питања о самом себи и свету око себе, човек најчешће постављао питања о Богу - некад директно, а некад на посредан начин. Ако посматрамо ову појаву са гледишта верујућег човека, доћи ћемо до закључка да је то сасвим природна ствар, будући да је човек боголико биће, носилац образа Божјег, макар тога и не био свестан. Атеисти ће, са своје стране, тврдити да је човек заиста међу првим питањима поставио и питање Бога, али зато што није могао да докучи свет и појаве око себе, или је, пак, имао разлоге психолошке природе. У сваком случају, око овог питања ломила су се копља вековима, па су, сходно томе, и најумнији представници људског рода покушавали да дају свој одговор.

Било је и лакомислених људи, који су у једном тренутку гордо помислили да ће наука са својим открићима заменити веру у Бога. То су изричито покушали идеолози дијалектичког материјализма, али безуспешно - остао је дубок понор у бићу савременог човека, понор који је само могао да попуни живи Бог. Међутим, испоставило се још нешто, сасвим неочекивано: покушај оспоравања вере науком уродио је сасвим неочекиваним плодом - потврдом многих православних догмата управо од стране савремене науке. Примера ради, после Ајнштајна је постало јасно да је стварност која нас окружује релационог карактера, па је самим тим научном свету постала јаснија и релациона онтологија оличена у светотројичном догмату.

Стога збуњује чињеница да чак и данас, када је идеологија дијалектичког материјализма и теоријски и практично поражена, чујемо приговоре дела интелигенције атеистичке провенијенције да наука и веронаука немају шта да траже у истој клупи.

Вера и наука

На изазов атеиста, који су покушали да науку противставе теологији, одговор је дошао од учених теолога који су користили управо знања из природних и техничких наука као савезника. Тај приступ је давао резултате, али било је и претеривања у случајевима када је код неких научни метод претендовао да постане теолошки метод, што је негативна крајност на којој су пали западњаци. Код мудрих теолога, научни постулати стали су у службу Божју не заменивши аутентично виђење Цркве. И код православних Срба је било теолога који су користили знања из природних и техничких наука у службу Цркве. Примера ради, један од њих био је блаженопочивши протојереј-ставрофор др Лазар Милин, професор апологетике, веома плодан писац и мисионар, иначе човек огромне енергије и храбрости, који је смело и сасвим отворено писао у време најжешће атеистичке пропаганде и прогона Цркве од стране комунистичке власти. Данас га многи памте као човека који никада није оклевао да изађе на јавни мегдан идеолозима дијалектичког материјализма, доктрине не тако давно доминантне у нашем друштву.

Иако треба отворено рећи да се класичној апологетици (својеврсна одбрамбена област богословља) као таквој има много штошта приговорити у методолошком смислу, није баш све црно-бело. Наиме, основни проблем код апологетике је у наглашавању формалне логике уместо аутентичног литургијског приступа, чиме се доста нагиње ка западној теолошкој мисли која је, управо због рационалистичких стремљења, дошла у ћорсокак. Међутим, исто тако треба рећи да је много људи из света науке управо преко апологетске литературе дошло до Цркве, а у време жестоког налета атеистичких доктрина и разних фалсификата из области социологије религије, то је била прва брана која је многе сачувала од неверја. Најзад, нико не зна да ли ће опет затребати апологетска делатност, поготово ако у обзир узмемо информациони тоталитаризам који све више узима маха у целом свету.

Наука и веронаука

Ван претензија да се дубље бавимо аксиолошким разматрањем апологетике у оквирима црквене мисије, вреди приметити да неки апологетски закључци данас могу и те како да послуже код школске веронауке. То је поготово случај код злонамерних тврдњи да је немогуће спојити школски програм са веронауком, те да је она у смислу школског предмета чист промашај. Стога свима, а првенствено деци, треба практично појаснити да вера и наука нису узајамно искључиве ствари. Треба им дати неки добар пример, задржавајући при том литургијску усмереност као најбитнију основу веронауке, да се час не би претворио у препуцавање са атеистичком пропагандом, без истинског плода за Тело Христово.

Како одговорити детету које често провоцирају противници веронауке причом о неспојивости веронауке и осталих школских предмета? Сећам се једног таквог неформалног разговора са основцима, када сам се у тренутку сетио примера који сам негде прочитао у радовима проф. Милина. Наиме, деца су поставила следеће питање: ако је Дарвинова теорија еволуције нешто попут аксиома (управо је тако и перципира велика већина атеиста), како је ускладити са оним што се предаје на часу веронауке? Одмах сам им поставио контра-питање: ако је иста теорија заиста неспорна, како онда њоме објаснити опстанак овце до дана данашњег? Овца спада у групу животиња за коју можемо рећи да поседују релативну старост, пре свега наглашено у односу на крволочне животиње, њене противнике (вук), те да је постојала много пре него што је човек почео са њеним узгајањем и припитомљавањем, а самим тим и заштитом. Констатујмо следеће особине овце : а) нема јаке очњаке попут вука да би могла да растргне своје непријатеље када би ови покушали да је нападну, б) нема брзе ноге као антилопа да би могла да утекне крволоцима који су много бржи од ње, в) не разможава се ни приближно броју у ком то чине друге незаштићене животиње (зец), док се њени непријатељи размножавају у много већем броју (овца годишње донесе на свет једно јагње, а вучица неколико младунаца), г) не укопава се у земљу, нити бежи у тешко приступачне шупљине у терену, д)нема заштитне механизме попут творовог непријатног мириса или јежевих бодљи, нити се неупадљиво може уклопити у околину попут неких инсеката. Епилог приче: основци су били пуни среће када су ме следећи пут срели, јер су то исто питање онако радознали поставили и наставнику биологије, а овај се насмејао и само их упитао где су то прочитали, рекавши им успут да је то заиста нерешив проблем са становишта дотичне теорије. Деци је том прилико постало јасно да, поред тога што треба уче, треба исто тако да гаје критички став према свему, што и треба да буде један од циљева формалног образовања. А што је најбитније, до тада порушени мост између веронауке и осталих предмета у њиховим маленим главама био је успостављен...

Но, много је бољи начин тражити позитивне примере односа вере и науке, пре свега у животима и делима највећих научника, чиме би се избио главни аргумент априористима међу противницима веронауке, а деци отклонила свака сумња коју им злонамерници нашаптавају.

Чињеница је да се човек научним достигнућима пео све више и више на лествици формалног знања, но што се више пео, то су видици који су му се отварали бивали све шири. У таквим тренуцима отварања непрегледних видика, смирена срца највећих научника кликтала су Богу, славећи премудрог Творца. "У творевини као да додирујем Бога", говорио је Кеплер, а Пастер је стално понављао да је, посматрајући и проучавајући природу, стекао веру бретонског сељака. Они и многи други су, увидевши савршену законодавност појава и сврсисходност свега у природи, готово тренутно дошли до сасвим логичног закључка да иза једног таквог поретка мора постојати савршени Творац. Онде где је савршени закон, мора постојати и савршени Законодавац, била је мисао тих великана.

Наравно, то је далеко од истинитог и откривеног новозаветног Бога који милује и спасава - Личности пар екселанс - али је сигурно један степеник ка Њему, јер уколико човек пожели да Га сретне, сигурно је да ће му се и открити. Тако велики математичар Коши отворено изјављује да је хришћанин, наводећи у истом смислу и плејаду великих научних имена. А међу оне великане науке који су дошли до тог истинског, личног односа са Христом, можемо слободно убројати и великог математичара Блеза Паскала, који је, иако толико уман, ипак првенство давао срцу, говорећи да срце има разлоге које разум не познаје. Па и Њутна, који је био до те мере побожан, да је устајао и скидао капу сваки пут када би неко у његовом присуству поменуо име Божје. На крају, не треба никако заборавити ни нашег Пупина, за кога је погрешно рећи да је био религиозан, управо зато јер је био веран - тачније литургијски побожан човек.

Искушење рационалне вере

Истине ради, треба отворено рећи и то да је теологија понекад трпела и лош утицај од неких научника који су били религиозни, а желели да искористе научни метод у стварима вере. Из таквих примера деца могу извести закључак да њихова вера, иако није неразумна, ипак превазилази разум и његове ограничене претензије. Особито је у овом смислу карактеристичан пример Рене Декарт који је, кренувши од крајње сумње у све и порушивши претходно све ауторитете, дошао прво до чињенице да бар постоји сумња од које је кренуо (Dubitio ergo cogito), на основу тога извео чињеницу сопственог постојања (чувено Cogito ergo sum), а потом, консеквентном применом истог принципа, дошао до постојања Божјег. Просто речено, Декарт је до закључка постојања Бога дошао тако што се запитао одакле у његовом ограниченом уму представа о Апсолутном бићу, дошавши до закључка да је тако нешто потекло управо од тог Савршеног Бића. Нажалост, Декарт се на таквом суштински индивидуалистиком и рационалном приступу зауставио, и тиме (иако несвесно) нанео велику штету западној теологији, којој је већ Августин дао погрешно усмерење. Уводећи свој рационално постављен метафизички систем, Декарт је управо желео да утврди веру западног човека, али да трагедија буде већа, диреткно ју је поткопао, отварајући широм врата за каснији продор нихилистичке мисли. Ове чињенице треба да буду свесни и вероучитељи, уколико би дошли у искушење да на веронауку примењују схоластичку методику, желећи да се такмиче са осталим предметима. Мост између веронауке и осталих предмета треба да се успостави управо зато да би деца осетила да Хришћанство није изолација, већ отвореност према свету, али на томе треба остати, јер веронаука је далеко изнад интелектуализма, пошто њена срж лежи у литургијском образовању човека - подвигу обнове образа Божјег у себи.

Због тога треба подвући ограничења разума и научног метода, који само донекле могу да открију величанство Божје и у чему се исцрпљује њихова улога, која престаје у тренутку када човек пригрли Христа и уђе у литургијску заједницу верујућих. Пример таквог човека показује Игор Шафаревич, познати руски математичар и философ, иначе наш савременик. Када су га деведесетих година упитали шта ће бити са Русијом, кратко је прокоментарисао: "Као математичар који барата егзактним структурама, морам рећи да наде готово да нема, али као хришћанин који верује у благодатну силу Духа Светог, дубоко верујем у њен потпуни опоравак!". Тиме је индиректно дао предност вери у односу на рационално постављене научне поставке које су говориле супротно и показао првенство Божјег промисла над рационално постављеном парадигмом, првенство које се толико пута показало и у историји.

Генијалне вође човечанства

За крај овог кратког дискурса цитираћемо владику Николаја: "Мален је мој разум, то је истина, но ја немам ништа боље од њега, зато се њему морам поверити. Ја се морам поверити мом разуму нарочито онда, кад је он у сагласности са разумом генијалних вођа човечанства, који су на овој планети пре мене живели. Гле, сви ови људи који су били вође браћи својој и који су запајали браћу своју вишим животом, сами су тражили вођство у Бога и сами су црпили живот и за себе и за друге у дубоком и непресушном Божанском извору живота" (Беседа под називом „О осигурању живота“, говорена у Недељу Самарјанке).

Можда ван овог цитата ништа друго о овој теми и није потребно рећи?

Аутор: Оливер Суботић

Извор: Православље број 925

Икос 1.

Равноангеоски живот искала си, блажена мати, по смрти мужа свог одбацила си лепоту овога света и свег што је у њему, жеље очију, жеље тела и гордост свагдашњу, и јуродством ум Христов стекла си. Стога услиши од нас похвалу коју ти узносимо:

Радуј се, ти која си животом својим једнака Андреју, Јуродивом Христа ради!

Радуј се, ти која си се имена свог одрекла и себе мртвом назвала!

Радуј се, јер си у јуродству име твога мужа Андреја примила!

Радуј се, јер назвавши се именом мушким, слабости женске одрекла си се!

Радуј се, јер си имање своје добрим и убогим људима раздала!

Радуј се, јер си добровољно, Христа ради, сиромаштво прихватила!

Радуј се, ти која си нас јуродством својим научила да се oд сујетне мудрости овога света отргнемо!

Радуј се, блага утешитељице свих који ти се молитвено обраћају!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 2.

Гледајући твој необични живот, јер си презрела дом свој и свако земно богатство, родбина по телу безумном те сматраше, а људи из Петрова града, гледајући смирење твоје, патње и добровољно сиромаштво, појаху Богу: Алилуја!

Икос 2.

Разум од Бога дат у привидном безумљу сакрила си; у сујети великога града као пустињакиња живела си, своје молитве Богу непрестано узносећи. Ми, који се дивимо таквом животу твоме, кличемо ти похвално:

Радуј се, ти која си тешки крст јуродства, од Бога теби дат, на леђима својим понела!

Радуј се, ти која си привидним безумљем сјај благодати сакривала!

Радуј се, ти која си дар прозорљивости крајњим смирењем и молитвеним подвигом стекла!

Радуј се, јер си дар свој на корист и спасење страдајућих показала!

Радуј се, јер си страдања људска прозорљиво, у даљини непрегледној гледала!

Радуј се, јер си жени доброј рођење сина прорекла!

Радуј се, јер си жени тој од Бога чедо испросила!

Радуј се, јер си сваког научила да се Богу молитвено обраћа!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 3.

Силом одозго, од Бога ти дарованој, врелину и љуту студен храбро си подносила, распињући тело своје против страсти и похоте. Зато просветљена Духом Светим кличеш непрестано Богу: Алилуја!

Икос 3.

Имајући, блажена, небо за покров свој и земљу за постељу своју, Царства Божјег ради одрекла си се сваког угађања телу. Гледајући такав живот твој, са умилењем те призивамо:

Радуј се, јер си земаљски дом свој људима уступила!

Радуј се, јер си небеско уточиште искала и примила!

Радуј се, јер си се, немајући земаљска блага, у свем духовном богатила!

Радуј се, јер си нас животом својим трпљењу научила!

Радуј се, јер си љубав Божју људима показала!

Радуј се, украшена плодовима благочестивости!

Радуј се, јер си трпљење и незлобивост свету показала!

Радуј се, љубазна заштитнице наша пред Престолом Свевишњњега!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 4.

Буру животну у граду Петровом усковитлану, кротошћу и незлобивошћу надјачала си, Блажена мати, и бестрашће према трулежном свету стекла си. Зато и појемо Богу: Алилуја!

Икос 4.

Чувши о теби како страдаш Христа ради, жалосне тешећи, немоћне крепећи, заблуделе на прави пут изводећи, народ страдални помоћи твојој прибеже славећи те:

Радуј се, ти која си пут Христов свим срцем заволела!

Радуј се, ти која си крст Христов радосно понела!

Радуј се, ти која си сваку срамоту света, тела и ђавола претрпела!

Радуј се, јер си даровима Божјим испуњена!

Радуј се, јер си љубав ка ближњима показала!

Радуј се, јер си страдалнима утеху пружила!

Радуј се, јер си сузе уплаканих обрисала!

Радуј се, јер си благодаћу Духа Светога чудесно огрејана!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 5.

Боговођеном звездом показала се светост твоја, Ксенија Блажена, која је обасјавала хоризонт Петровога града. Јер си људима који су у безумљу греха гинули јавила пут спасења и све их пока јању призвала, да би клицали Богу: Алилуја!

Икос 5.

Видевши подвиге твоје у молитви, трпљењу студени и врелине, благочестиви људи хтедоше да умање патње твоје, одећу и храну доносећи ти. Ти си пак све то убогима раздавала, желећи да подвиг свој сачуваш. Ми пак, дивећи се добровољном сиротовању твоме, кличемо ти овако:

Радуј се, јер си жегу и студен Христа ради добровољно подносила!

Радуј се, јер си у молитви непрестано пребивала!

Радуј се, јер си Петров град свеноћним бдењем од несрећа ограђивала!

Радуј се, јер си гнев Божји много пута од њега одвратила!

Радуј се, јер си се сваког дана у години ноћима у пољу молила!

Радуј се, јер си сладост рајску у сиромаштву духа окусила!

Радуј се, јер си у сладости тој све земаљско оставила!

Радуј се, јер сва у Богу пребиваш!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 6.

Проповедају светост живота твога, Богоблажена, сви излечени тобом од многих болести, беда и жалости: богати и убоги, стари и млади. Зато и ми, славећи те, кличемо Богу: Алилуја!

Икос 6.

Засијала је слава подвига твојих, Блажена мати, када си ноћу градитељима цркве Смоленске .ркамен тајно доносила, олакшавајући напор зидарима црквеним. Тобом вођени, и ми грешни кличемо ти овако:

Радуј се, јер си нас научила да тајно добра чинимо!

Радуј се, јер си подвигу благочестивости све призивала!

Радуј се, помоћнице градитеља храмова Божјих!

Радуј се, јер си светост црквену заволела!

Радуј се, јер труд наш на путу спасења олакшаваш!

Радуј се, брза помоћнице оних који к теби прибегавају!

Радуј се, блага утешитељ ко свих жалосних~

Радуј се, Петровог града небеска заступнице!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 7.

Желећи да избавиш од жалости уплаканог лекара који је жену сахранио, заповедила си некој девојци на Охту да побегне и тамо себи мужа нађе и утеши. И учињено је онако како си ти прорекла. Они пак у радости клицаху Богу: Алилуја!

Икос 7.

Ново чудо молитве своје показала си, Блажена мати, када си благочестивој жени рекла: "Узми копејку, угаситејку". Тиме си јој прорекла пожар у дому њеном. И по молитви твојој пламен огња угаси се. А ми, вођени тобом, кличемо ти похвално:

Радуј се, ублажитељко жалости људских!

Радуј се, јер си смелост пред Богом за страдајуће показала!

Радуј се, свећо неугасива која у молитвама Богу јарко гориш!

Радуј се, заступнице у бедама и несрећама нашим!

Радуј се, спаситељко од погибељи страстима обузетих!

Радуј се, јер си благочестиву девојку од брака неверног одвратила!

Радуј се, јер оклеветане од очајања избављаш!

Радуј се, брза заштитнице на суду неправедних!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 8.

Путнице бездомна, прешла си пут живота твога у престоном граду отаџбине наше у великом трпљењу, невоље и грдње подносећи. Сада пак, у горњем Јерусалиму пребивајући, радосно појеш Богу: Алилуја!

Икос 8.

Сваком си била све, Блажена Ксенија: невољнима утеха, сла-бима покров и заштита, тужнима радост, убогима одећа, болеснима исцелење. Тога ради кличемо ти:

Радуј се, ти која у горњим становима пребиваш!

Радуј се, ти која се за нас грешне тамо молиш!

Радуј се, ти која благи лик служења Богу објављујеш!

Радуј се, покровитељице пони-жених и прогањаних!

Радуј се, ти која молитвама својим Православље заступаш!

Радуј се, заштитнице увређених и оних који ти се моле!

Радуј се, укрепитељко увређених!

Радуј се, ти која невернике и подругљивце посрамљујеш!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 9.

Свакојаке болести претрпела си, Блажена мати, сиромаштво, глад и жеђ, и грдње људи безбожних који мишљаху да си безумна. Ти се Господу молиш упорно Му кличући: Алилуја!

Икос 9.

Речити говорници не могаху разумети да си ти безумљем својим безумље целога света разобличила и немоћи својом јаке и мудре посрамила. Не видеше у теби силу и премудрост Божју. Ми пак, који помоћ твоју примамо, појемо ти овако:

Радуј се, носитељко духа Божјега!

Радуј се, јер се са Апостолом Павлом немоћи својом хвалиш!

Радуј се, јер привидним безумљем твојим свет разобличаваш!

Радуј се, јер лепоту овога света спасења ради одбацујеш!

Радуј се, јер небеска блага свим срцем љубиш!

Радуј се, јер нас на пут спасења призиваш!

Радуј се, јер страшне грехе пијанства разоткриваш!

Радуј се, јер си бесплатни и милостиви лекар свима била!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 10.

Желећи да спасеш душу, тело си своје са страстима и похотама распела и неповратно себе одбацивши, крст си свој на леђа положила и Христа свим срцем следила, појући Му: Алилуја!

Икос 10.

Бедем си чврсти и уточиште неуништиво онима који ти се моле, мати Ксенија. Тога ради заштити и нас од непријатеља видљивих и невидљивих молитва ма својим, да бисмо ти клицали:

Радуј се, ти која нас на подвиг духовни покрећеш!

Радуј се, ти која нас од вражјих замки избављаш!

Радуј се, тамјане кађени, Богу принесени!

Радуј се, ти која мир Божји у срца људска доносиш!

Радуј се, ти која дух злобе у срцима озлојеђених умртвљујеш!

Радуј се, ти која деци кроткој благослов дарујеш!

Радуј се, јер их тајном молитвом од болести исцељујеш!

Радуј се, јер свету озлојађеном Мудрост Божју показујеш!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 11.

Похвалну песму приносе ти, Блажена Ксенија, они који су твојим молитвама спасени од невоља, жалости и свих напасти, и заједно с тобом радосно кличу Богу. Алилуја!

Икос 11.

Живот твој, Света мати, показао се као озарујућа светлост која у мраку живота овога људе обасјава. Ти си пале у провалију греха избавила и ка светлости Христовој усмерила пут њихов. Зато ти и кличемо:

Радуј се, јер православне Божјом светлошћу просвећујеш!

Радуј се, Христова угоднице, јер си у свету небески живела!

Радуј се, јер си у мукама многим велику благодат стекла!

Радуј се, јер у тами греха благодаћу Божјом сијаш!

Радуј се, јер очајнима руку помоћи на путу спасења пружаш!

Радуј се јер слабе у вери укрепљујеш!

Радуј се, јер дух злобе посрамљујеш!

Радуј се, ти која си животом својим ангеле задивила!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 12.

Благодат обилну изливаш, Блажена Ксенија, на оне који штују спомен твој и прибегавају покрову твоме. Тога ради и нама који се теби молимо источи од Бога реку исцељења, да Му кличемо: Алилуја!

Икос 12.

Појући о многим чудесима твојим, Блажена мати, славимо те и свеусрдно молимо: не остављај нас грешне у жалости, но умоли Господа сила да не отпаднемо од вере наше православне, него да се у њој с тобом утврђујемо и да ти кличемо.

Радуј се, јер си нас састрадању са страдајућима научила!

Радуј се, јер си немоћи наше свеусрдно примила!

Радуј се, јер си нас распињању тела са страстима и похотама научила!

Радуј се, покровитељко и посреднице оних који штују спомен твој!

Радуј се, јер си пут пун невоља прошла!

Радуј се, јер си спасење вечно тиме улепшала!

Радуј се, јер тешиш оне који се гробу твоме клањају!

Радуј се, јер се за спасење Отачаства нашег заузимаш непрестано!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 13.

О, света блажена мати Ксенија, у животу твоме крст тешки понела си. Прими од нас грешних мољења која теби приносимо. Заштити нас молитвама твојим од замке духова таме и свих оних који нам зло мисле. Умоли Сведарежљивог Бога да нам пода силу и крепост како би свако од нас узео крст свој и пошао за Христом појући Му с тобом: Алилуја!

Икос 1.

Равноангеоски живот искала си, блажена мати, по смрти мужа свог одбацила си лепоту овога света и свег што је у њему, жеље очију, жеље тела и гордост свагдашњу, и јуродством ум Христов стекла си. Стога услиши од нас похвалу коју ти узносимо: Радуј се, ти која си животом својим једнака Андреју, Јуродивом Христа ради!

Радуј се, ти која си се имена свог одрекла и себе мртвом назвала!

Радуј се, јер си у јуродству име твога мужа Андреја примила!

Радуј се, јер назвавши се именом мушким, слабости женске одрекла си се!

Радуј се, јер си имање своје добрим и убогим људима раздала!

Радуј се, јер си добровољно, Христа ради, сиромаштво прихватила!

Радуј се, ти која си нас јуродством својим научила да се oд сујетне мудрости овога света отргнемо!

Радуј се, блага утешитељице свих који ти се молитвено обраћају!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 1.

Изабрана угоднице и Христа ради јуродива, света блажена мати Ксенија, која си изабрала подвиг трпљења и злопаћења, похвалну песму приносимо ти штујући свети спомен твој. Ти пак, заштити нас од видљивих и невидљивих непријатеља, да ти кличемо: Радуј се, блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

МОЛИТВА СВЕТОЈ БЛАЖЕНОЈ МАТЕРИ КСЕНИЈИ ПЕТРОГРАДСКОЈ

О, света свеблажена мати Ксенија! Ти си под заклоном Свевишњега живела, праћена и укрепљивана Богомајком. Глад и жеђ, студен и врелину, увреде и гоњења претрпела си, дар про-зорљивости и чудотвор ства од Бога добила и под заштитом Свемогућег спокој си нашла. Сада те Света Црква као миомирисни цвет прославља. Стојећи на месту твога погребења, пред ликом твојим светим, као живој, која си са нама, молимо ти се: прими молитве наше и принеси их Престолу Милосрдног Оца Небеског, и имајући смелост пред Њим, испроси вечно спасење оних који теби притичу, дарежљив благослов за добра дела и намере наше и избављење од свих невоља и жалости. Заступи нас светим твојим молитвама пред престолом Свемилостивог Спаситеља нашег, недостојне и грешне. Помози, Света Блажена мати Ксенија, да се дечица светлошћу Светога крштења озаре и печатом Духа Светога запечате, да се дечаци и девојчице у вери, честитости, богобојажљивости васпитавају и да успеха у учењу имају; да се болесни и слаби исцеле; породичну љубав и слогу пошљи; монахе удостоји да се добрим подвигом подвизавају и од увреда их огради; пастире у крепости Духа Светога учврсти; народ и земљу нашу у миру и спокојству сачувај и сажали се на оне који су на самртном часу лишени причешћа Светим Тајнама Христовим. Ти си нам нада и уздање, брзо услишење и избављење, теби благодарност узносимо и с тобом славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.

МОЛИТВА ДРУГА СВЕТОЈ КСЕНИЈИ ПЕТРОГРАДСКОЈ

Блажена мати Ксенија, прими похвалну песму ову од нас недостојних, подобних не теби, него мужу твом Андреју у свему. разврату, пијанчењу, среброљубљу, немарности према вечном спасењу и неосетљивости на Божје упозорење и доброту. И као што мужа после смрти ниси осудила и презрела, него знајући какав је подвиг потребан да би се за такву душу молила, подвиг јурод-ства си узела, и обукавши одело његово, себе си мртвом назвала, а њега живим, да би га бар тако Божје милости удостојила, тако и нас, несебична, погледај, и чуј речи наше: недостојне неба и земље и целе потчињене греху, којима не приличи да на Престо Божји помисле, незаштићене од Ангела који од нас одступише, ти нас, саосећајна Ксенија, са дна очајања подижеш и чиниш, узданице наша, да учинимо оно што још можемо; јер, чувши од оних који ти копејку даваху да им се она као благодат враћала, уредисмо овај мали спомен на тебе од сувишка нашег, желећи да га и са другима поделимо. Смилуј се, дакле, на нас ниште у сваком погледу, свемилостива, молитвама твојим дај нам олакшање терета сагрешења наших и смелости да најпре иштемо отрежњење своје. Даруј нам, подвижнице, и помисао на смрт, суд и осуду, и страх Божји укорени у нама. Из вртлога страсти, уживања и свеколике светске опседнутости подигни нас. Чудотворко, учини да и ми, непотребни, слева кренемо надесно и да заједно са нашом православном браћом доживимо делић озарености оних који су на Божанску Тајну Вечеру позвани. Чувши за велику милост твоју, ми ти се, нескромни, молимо и за све наше пријатеље и све душе које се у овом свету изгубише и предадоше себе забораву сенима светских саблазни: демонској музици, дрогама, моди и непотребним наукама, и лажним учитељима и идеологијама, и политици и свакојаким идолима. Не налазећи им кривицу, све их као заблуделе потражи и измоли од Доброг Пастира нашег да тобом вођени и заузимањем Све благословене Владичице наше Богородице, осете радост преумљења и новога живота. И све нас, свесмирена, научи твом подвигу самозаборава и незнања. Јер истините су речи Господа нашега да благослов од Оца примају и наследници Царства постају само они који себе заборавише и који не знају кад шта добро и похвално учинише. Знамо да нећеш постидети наду коју у тебе полажемо, него још и умножи твоје заступништво, да и многи други скупа с тобом, у све дане живота свога, славе Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Житије

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0-r1129

Нови свештеномученик - милешевски игуман, ОТАЦ НЕСТОР ТРКУЉА

Између два светска рата западни део Рашке области био је веома запостављен од Краљевине Југославије. Пут од Пријепоља до манастира Милешеве био је у веома лошем стању. Приликом једне посете блаженопочившег Патријарха Варнаве до манастира није се могло доћи аутомобилом, па је до Милешеве Патријарх са пратиоцем стигао на коњима. Манастир са економијом био је у жалосном стању, конаци оронули, у цркви и на фрескама појавила се влага, воћњаци запуштени и пропали, ливаде у корову, сточни фонд осиромашен, шума неплански сечена, а духовно-културног живота скоро да и није било.

Духовни печат оца Нестора

Ближила се 1935. година и датум обележавања 700 година од упокојења Светог Саве. Милешева је вапила за узорним монахом - игуманом, који би не штедећи себе уложио сву своју снагу и способност у обнову свете царске Лавре. Није било лако пронаћи тако свестрану личност. Наш познати социолог, народни трибун, посланик и министар Сретен Вукосављевић лично је молио Владику рашко-призренског и писао Светом Архијерејском Синоду да пошаљу и поставе игумана манастиру Милешеви, који би представљао Српску Цркву и монаштво.

По Божјем промислу, отац Нестор Тркуља долази за игумана манастира. Отац Нестор је рођен 1890. године у селу Маринковци код Босанског Грахова у угледној породици Тркуља. Монашку школу је завршио 1925. године у Раковици. Његов даљи предак Исаија Тркуља био је игуман манастира Крупе у Далмацији, а његов ближи рођак (можда и брат) био је војвода Коста Тркуља.

Пошто је био веома образован, благе нарави, кротак и смеран у срцу, а поврх свега и добар економ, убрзо успева да око себе окупи братство и сараднике, те почиње са обновом монашког живота. Његова улога у обнови манастира била је осмишљавајућа. Свему је дао свој печат, јер је био и веома утицајан. За кратко време је стекао углед како код Срба, тако и код муслимана. Свакодневно је запошљавао тридесетак радника како би унапредио манастирску економију. И данас многи старији житељи милешевског краја имају живо сећање на тај период.

Захваљујући оцу Нестору, манастир Милешева је о својој седамстогодишњици достојно репрезентовао себе свету и свим поклоницима који су га походили. Отац Нестор се показао као прави пастир и духовни вођа свога народа. Његов рад се огледао и на националном и на културно-просветном пољу. Као чувар гроба Светога Саве просвећивао је омладину и ђаке кроз часове веронауке, а уз све своје обавезе био је организатор и члан Соколског друштва и других српских националних и културних клубова. Као што је волео свој народ, поштовао је и друге народе и своје комшије муслимане. Његовим залагањем, основана је ђачка трпеза за сиромашне ђаке, а људима је помагао и морално и материјално. Отац Нестор Тркуља је остао у сећању својих савремника као велики хуманиста и човекољубац, као човек који је био аполитичан. Он је, пре свега, био човек Цркве и свога народа и, што је и природно његовом звању, огорчени противник обезбоженог комунизма.

Мученичко страдање

Његов веома плодан рад на њиви Господњој зауставио је несрећни грађански рат 1941-1945. године. Околности под којима је отац Нестор изгубио живот, по свему судећи, неће никада до краја бити расветљене. Игуман милешевски, отац Нестор Тркуља, био је невина жртва српско-српског идеолошког рата.

Мученичко страдање оца Нестора почело је првих дана грађанског рата. Због јаких италијанских снага које су запоселе милешевски крај, почетком септембра 1941. године, формирана је Златарска партизанска чета. Тих дана борци из Милешевског среза су издвојени и под руководством Велибора Љујића упућени да формирају Милешевску чету. Једна група бораца Златарског одреда упућена је у манастир Милешеву да од његовог старешине оца Нестора Тркуље затражи, боље рећи одузме, писаћу машину, уз обећање да ће му бити касније враћена.

Када је ова група, предвођена Велибором Љујићем и Љубишом Миодраговићем дошла близу манастира, неочекивано је наишла италијанска војска, која се упутила у село Косатицу ради набавке сена. Партизани су се повукли на Титеровац и извршили препад на Италијане, после чега су се повукли на Златар без писаће машине. Који дан касније, ка манастиру Милешеви је упућена јача формација на челу са Љубишом Миодраговићем, која је одузела писаћу машину и радио, а старешини оцу Нестору запрећено да ће бити стрељан уколико буде говорио „неистину“ да је манастир оскврнављен, одузета писаћа машина и друге драгоцености, а посебно ако буде сарађивао са окупатором.

После ове акције милешевских партизана неко је обавестио италијанску команду у Пријепољу да је вођа ове групе, Љубиша Миодраговић, заноћио у Седобру, у кући Боја Бојовића. У рану зору 27. септембра, Италијани су опколили кућу, убили Љубишу Миодраговића и два брата Бојовића, а потом и запалили три куће Бојовића.

Верујући да је Љубишу и другове Италијанима проказао отац Нестор Тркуља, партизани су га убрзо стрељали на једном скровитом месту на Великој Равни у близини манастира. Милешевска партизанска чета учинила је, по многима, непромишљен чин, за који се брзо прочуло по целом срезу.

Чињенице

Пресудитељи и извршиоци пресуде јавно су се огласили, ваљда да се подиче, али не и да се постиде овог безумног чина.

О том догађају један од руководилаца покрета, касније цлан ЦК КПЈ, пише: „На суђењу игуману учествовала је цела чета. Када је донета пресуда о смртној казни стрељањем, он тада обећава да ће радити за партизане и нуди златан часовник...“

Када је игуман стрељан, поред његовог свештеног тела остала је пресуда написана на једном полутабаку.

Пресуда гласи: „Игуман Нестор Тркуља осуђен је на смрт због следећег:

- зато што је док су били Немци и усташе, био велики њихов сарадник, агитатор и слуга;

- што је ту своју издајничку работу наставио са Талијанима, па је био још и шпијун;

- што је довео окупатора на место где је заноћио секретар ПК КПЈ Љубиша Миодраговић, те је крив за његову смрт и смрт још двојице другова.“ (Милутин Дивац, Основи историје народноослободилачке борбе Среза милешевског, рукопис стр. 32 и 33).

Из текста пресуде се види да је била реч о веома добро смишљеном и монтираном „судском“ процесу. Најбољи познаваоци личности оца Нестора дубоко су уверени да он никада није био сарадник Немаца и Италијана, а поготово не усташа, који су доласком у Пријепоље и околину отпочели терор над Србима. Усташе су пресретали људе, скидали им шајкаче цепајући их бајонетима, а занатлијама су наређивали да са својих радњи поскидају називе исписане ћирилицом и на њихово место поставе нове исписане латиницом.

Прави сведоци

Друг Милутин Дивац, под знацима навода пише „његовог свештеног тела“! Којег ли цинизма, богохулства и патолошке мржње према Српској Цркви и свештеницима.

Аутор књиге „Милешевско бурно доба“ Петко М. Радаковић коментарише убиство игумана Нестора: „Освета је, свакако, била исхитрена, јер није било опипљивих доказа да је игуман био заиста шпијун окупатора“. После слома комунистичког режима многи борци, припадници Милешевске партизанске чете, сведочили су о невиној погибији оца Нестора.

Ратко Пушица, Бошко Пушица, његова сестра Јегда и Радомир Пушица, сви из Доње Косатице, на дан убиства оца Нестора чували су стоку и чули у непосредној близини три или четири пуцња. Други дан наишли су на беживотно тело убијеног свештеника у коме су препознали игумана милешевског. Лежао је на леђима, лицем окренутим ка небу. Једну руку је држао у џепу капута, а другу стегнуту у песницу. Шешир је био четрдесетак метара од тела. Деца су обавестила старије.

Вест о мученичкој смрти оца Нестора Тркуље брзо је одјекнула милешевским крајем. Обавестивши врховну команду италијанске војске у Пријепољу, братство манастира са оцем Алексејем на челу пренело је тело Светог игумана, сахранивши га са јужне стране цркве где и данас у миру почива.

Само један је судија

Нови свештеномученик Нестор Милешевски својом невином жртвом постао је равнодостојан Светом мученику Нестору чије име је и носио. У своме манастиру Милешеви поднео је многе муке од лажних хришћана и братоубица. Узевши на раме крст мучеништва, пострада као некада игуман Пајсије Београдски.

Својом крвљу је обојио своју монашку расу и свештеничку одежду, приносећи себе на жртву, држећи се истините вере православне и чувајући гроб Светога Саве. Крв његову проливену прими Бог као жртву миомирну. Они који су га убили мислили су да су тиме завршили све, не видећи да његова слава тек почиње. Данас је отац Нестор присутнији од свих који су га убили. Има га у милешевској порти, има га на споменику подигнутом њему и његовим састрадалницима, има га пред Христом Господом, пред којим предстоји заувек као поборник и посредник за све који се моле.

На овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора отац Нестор Тркуља је сврстан и прибројан Светим свештеномученицима. Идеолошки ороз, повучен у бесмисленом обрачуну са неистомишљеницима, није окрзнуо његово духовно дело којим се напајају многи поклоници милешевске светиње.

Свети свештеномученице Несторе, моли Бога за нас!

Извор: „Милешевац“, лист Милешевске епархије, бр. 8 од 28 .јуна 2004, стр. 52-53.

• Календар
  

|

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/14/07/02.07.14._dejan_pavlovic_cuvri_o_hodocascu_u_kucance13.07.za_sajt.mp3

http://www.slovoljubve.com

Археолошка ископавања су обављана током лета 2012. године на археолошком локалитету Хорбат Мизмил и открила су остатке пољопривредног имања из византијског доба (пети-шести век по Хр. Локалитет је напуштен при крају византијског периода, и онда је поново насељен у време крсташких ратова (11-12. век), да би просперитет достигао током владавине Мамелука (13-14. век).

Печати су стално коришћени да би заштитили документа и да их не би отворила неовлашћена лица.

Мар Саба је сиријско име Светог Саве, а он је један од најважнијих и најутицајнијих предводника хришћанског манастирског покрета који се развијао у Јудејској пустињи током византијског периода. Један број манастира је основао Свети Сава у византијско доба; међутим, најзначајнији постигнуће је био манастир Светог Саве, који су звали „Велика лавра“. Манастир се налази на гребену која надгледа реку Кидрон и опстаје као једини манастир у Јудејској пустињи као непрекидно насељен од свог оснивања. У овом тренутку, овде се испашта десетак монаха; манастир припада Грчкој Православној Цркви. Манастир је отворен само за мушкарце; женама није дозвољена посета.

Печат истиче важну улогу манастира Мар Сабе током овог периода. Вероватно је имао важну политичку улогу. Према речима др Роберта Кула, „манастир Мар Саба очигледно је играо важну улогу у пословима Јерусалимске краљевине током крсташких ратова, тако што је одржавао блиске односе са владајућом краљевском породицом. Манастир има безброј поседа и ова пољопривредна парцела можда је део манастирског поседа у време крсташког периода“.

Извор:OCP

• Култура