Као што видите, сам назив овог скупа „Гаврило – Принцип и Судбина“ одређен је на бази поука и порука целокупне нововековне српске историје, исповести нашег хода по мукама, масовним изгинућима, жртвовањима више за друге него за себе. Зар о томе не говори и оно што се данас збива пред нашим очима, а управо ово накнадно сазнање одређује карактер моје беседе; управо ме оно упућује да покажем пут слободарског опредељења „Младе Босне“, српско-муслиманско-хрватске организације, пут њених идеја од њиховог југословенства, унитарног карактера до данашњег сумрака југословенства.

Срби су дуго безглаво тумарали и по балканским и по југоисточноевропским просторима, јер их није водила јасно дефинисана национална идеја, јер се нису на време одредили онако како их је био одредио њихов европски геније Вук С. Караџић, као „народ три вјерска закона“. За разлику од њих, Немци и Италијани су на мање сродним етнојезичким основама створили своје нације и државе. Вук није био великосрбин, како га многи данас „прозивају“, јер су његове налазе потврдили и многи страни научници. Један од њих, професор на Сорбони, Пољак Јозеф Добровски, још средином 19. века је утврдио да је српски језик основа свих словенских језика. То је било опредељење „Младе Босне“, а оно се данас огледа и у неком комичном смислу, јер сви постадосмо полиглоте, сви од предшколског узраста до старости говоримо на четири иноземна језика, док на петом нешто замуцкујемо. Зар није историјска чињеница да су Срби своје име носили у раном средњем веку, да су на српском језику написане бројне њихове повеље.

Убеђен сам да није случајно што су припадници „Младе Босне“ тражили уједињење око Србије као Пијемонта, јер је то значило спајање са извориштем, а почетком XX века и са јуначким слободарским узором и подстицајем. Управо је такав пијемонтско-слободарски узор узбудио непријатеље Српства, Православља и Словенства, па су сви кренули у акцију с циљем да нас сатру, да милионе наше под тешким околностима превјерене браће однароде. Ово коло је водио сам Ватикан, чије је апетите проширила и криза Османског царства и према мухамеданским Србима. Под његовим утицајем на српско етничко биће настао је синдром нарцизма малих разлика, који се у најновије доба изражава у стварању сурогатских нација које се хране идеологијом србофобије, а то је постало једина одредница њиховог идентитета. Да би овакве творевине постале историјске, старе, од основног етничког бића откидале су културноисторијске комаде, које су се у новије доба наслањале на неке револуционарне пројекције без традиционалне подлоге, које су своје самобитности градиле пропагандистички, поштапајући се при томе и својим националистичким боговима без душевности и кидишући на православног Богочовека. Ви добро знате како је њихов „бог“ и на овим просторима употребљаван 1941-1945. године и како га данас употребљавају тамо преко Уне.

Гаврило Принцип припада свим Југословенима, они који га се данас одричу нису Јуословени него идеологизаторске и политикантске маглине, а они у БиХ су и застиђе моралности и распамећености, они не виде основну историјску чињеницу, да је елитна дружина „Младе Босне“ ударила на главу аустроугарску после бахатог понашања великог престолонаследника. Историчари знају да су иза Принциповог пуцња стајали и дубљи разлози, јер је српско-ослободилачки покрет, још од Карађорђевих времена доводио у питање две велике стратегије, германску Drang nach Osten и ватиканске прозелитске намере terra missionis. Ради њиховог остварења већ су била пројектована два модела српског однарођавања, односно германизације: Илирски покрет Људевита Гаја и „југословенство“ бискупа Јосипа Јураја Штросмајера. Пошто су Срби били исувише утемељени, на сцену је ступио хрватски модел Анте Старчевића, који је покушао да превјерене Србе римокатолике утера у своје коло, и то свим средствима, укључујући и геноцидна. Тај његов план суптилније је наставио Ватикан 1900. године, када је на загребачкој бискупској конференцији затражио да се убудуће сви Срби римокатолици одређују као Хрвати. До тада су се у БиХ неки фрањевачки бискупи осећали Србима. После 1900. године нарочито су били активни фратри Дубровника, Далмације, Истре, Славоније и Војне границе. Приморцима није више дозвољено ни да се ставе под кишобран свог СЛОВИНСТВА, како су то дуго радили бежећи од хрватизације. После стварања Краљевине СХС велики вајар Иван Мештровић је краљу Александру често говорио да Хрватска као нација заправо и не постоји, да су они у они у огромној већини Срби, али да има и доста Италијана, Немаца, Чеха, Јевреја итд.

Видовдански атентат Гаврила Принципа и Беч и Берлин су примали без много узбуђења, али су одмах у њему нашли повод за рат против Србије, за који су се интензивно припремали после српских победа у балканским ратовима. Још је 1912. године цар Фрањо Јосиф наредио је напад на Србију, али је одустао због великих протеста словенских народа његове царевине. Због побуне у Осијечкој дивизији, на пример, тада је стрељан сваки десети борац. Велики рат је одговарао и Светој Столици, јер је и она била незадовољна овим српским победама, посебно оном над Бугарском, где је већ била отворила неки прозелитски мостобран према југоистоку.

Величанствене српске победе у Првом светском рату врло су огорчиле њихове непријатеље, али је усуд био то што Србима ни њихови савезници нису помогли да југословенску државу институционализују у складу и са њиховим етнојезичким принципом национа, чиме су конвертитским сепаратистима помогли да је изнутра поткопају. Помоћ разбијачима стигла је отуда одкуда је нису очекивали, из СССР-а, из земље која после бољшевичког преврата 1917. године није била ни православна ни словенска. Срби су одбацивани као класно-идеолошки непријатељи због тога што је тада краљ Александар прихватио десетине хиљада руских белогардејаца, који су за бољшевике били непријатељи првог реда.

Српски непријатељи, и леви и десни, били су нарочито задовољни стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије). Света Столица пре свих је пожурила да пронађе католичку замену за уништену Аустро-Угарску, вековно упориште према православној Русији. А ње после бољшевичког преврата више није било. Замену је Ватикан нашао у Хрватима, па је све учинио ради хомогенизацје ове флуидне зоне.

Краљ није могао веровати да ће сепаратисти, користећи се југословенством, наметнути и остварити своје уске регионалистичко-националне творевине, каква је била њихова претеча Бановина Хрватска (1939), чију трећину су чиниле територије насељене православним Србима

Жртвујући српство неутемељеном југословенству, унитарном, у виду парламентарне наследне монархије, како је овај модел одредио Видовдански устав из 1921. године, краљ Александар је своје заносе наметао свим српским политичким чиниоцима, учинио је све да за ову идеју приволи и Хрвате. Због оваквог свог заноса спречио је лидера БиХ и других мухамеданаца др Мехмеда Спаху да његове следбенике реинтегрише и ресрбизује на природан начин. Наиван краљ хтео је да по сваку цену изађе из „шумадијских опанака“ да би постао „јевропејац“. Ипак, посматрајући његов чин у ширем смислу, био је то и бизмарксистички пут, али Бизмарк је иза себе имао Прусе, а он изгинуле и измучене Србе, чију су победу већ нагризали њихови партијски политиканти и кабинетски учењаци, од којих су многи били само интерпретатори интерпретатора. Краљево југословенство одговарало и идејама „Младе Босне јер је предвиђало да је једино могуће конструктивно окупљање око Србије, која је у заједничку државу уградила потоке крви. Краљ није могао веровати да ће сепаратисти, користећи се југословенством, наметнути и остварити своје уске регионалистичко-националне творевине, каква је била њихова претеча Бановина Хрватска (1939), чију трећину су чиниле територије насељене православним Србима. На бановинској основи је 1941. године настала НДХ, српска кланица. Краљ Александар, који је објективно све ово омогућио, на крају је уместо награде добио смртну казну у атентату 1934. године, и то од оних којима је омогућио да на развалинама његовог дела наметну своје државе. Недавно сам сазнао да је новац атентаторима уручио Јосип Броз, који га је добио у Бечу од генералног секретара КПЈ М. Горкића. Очигледно је да је иза свега тога стајао Стаљин.

Стаљин и Коминтерна су антисрпске представе о југословенској стварности, добијали из разних ватиканских и хрватских кругова, али од коминтерноваца који су били незадовољни српским победама и над њиховим земљама.

Кремљ је и Хитлеров напад на Југославију 6. априла 1941. године тумачио општом техничком одредницом, иако је чињеница да је тада Трећи рајх Србе напао као народ, док је све друге прихватао у свој оквир као од стране Срба угњетане нације

Са таквим представама сви ови кругови су сачекали и Други светски рат. Оно што следи показаће да је у овом рату извршено и поништење идеја „Младе Босне“, да је тада сумрак српства и југословенства припреман и оствариван преко хрватских центара које је персонификовао Јосип Броз. Захваљујући овим центрима по свету су посејане многе пропагандистичке представе „црне“ и „црвене интернационале“, које су потом биле пројектоване и на ратну стварност 1941-1945. године, и то преко стаљинске Коминтерне. Кремљ је и Хитлеров напад на Југославију 6. априла 1941. године тумачио општом техничком одредницом, иако је чињеница да је тада Трећи рајх Србе напао као народ, док је све друге прихватао у свој оквир као од стране Срба угњетане нације. Стаљински доктринари су и београдски 27-мартовски преврат 1941. године примили као општејугословенски чин, и захваљујући обманама титовске КПЈ и као комунистички, иако је он у својим димензијама био српски. Када је на развалинама Југославије створена Независна држава Хрватска (НДХ), вољом Хитлера и Мусолинија, и ова творевина је у Кремљу прихватана као хрватско убежиште од српског националног терора. Чак је било одлучено да се и она призна, чак и да се створи посебна КП НДХ, али до тога није дошло због међусавезничких разлога, јер је у Лондону већ била инсталирана Југословенска краљевска влада у којој је било и хрватских и словеначких министара.

Преко Коминтерниних гласила, какво је била радио станица „Слободна Југославија“, пропагандним путем Титов авнојевски федерализам постао је прихватљив и за велике савезнике, па је на Техеранској конференцији, крајем 1943. године, партизански командант као вођа снага борбености добио примат над четничким, који је ишао линијом пасивне резистенције да би спасао народ од окупаторских репресалија

Рат који је уследио сврстао је све Србе, без обзира на њихову идејнополитичку оријентацију, на антифашистичку страну. Титовска КПЈ заступала је са стаљинско-троцкистичким науком да овај светски сукоб треба искористити за остварење револуције. Тито је због тога у мају 1941. године напустио Загреб, јер тамо није имао шта да тражи, јер су сви његови сународници орно прихватали хитлеровце и своју НДХ. Прешао је у Србију где је отпор народа окупаторима био логичан, али само онај који уважава дате војнополитичке околности. Овакве околности су уважавали, колаборатер од невоље, врло угледни генерал Милан Недић и прослављени војвода Коста Пећанац. Њих је, али на један други начин, уважавао и ђенерал Дража Михаиловић, командант четника-равногораца... Комунистичка партија наступила је са планом да српску равнотежу противречности искористи ради провоцирања рата Срба против Срба, с циљем да би помоћу својих снага, Срба русофила (партизана) афирмисала своју линију борбе као једини покрет праве југословенске оријентације. Ова стратегија је водила ка уништењу српског покрета југословенске оријентације, који је персонификовао ђенерал Михаиловић, који је преко модела тријалистичког федерализма остваривао етнојезички принцип национа. Преко Коминтерниних гласила, какво је била радио станица „Слободна Југославија“, пропагандним путем Титов авнојевски федерализам постао је прихватљив и за велике савезнике, па је на Техеранској конференцији, крајем 1943. године, партизански командант као вођа снага борбености добио примат над четничким, који је ишао линијом пасивне резистенције да би спасао народ од окупаторских репресалија. Радило се о стаљинско-титовској игри коју је прихватио као реалну политику и британски премијер Черчил, потпуно убеђен да тиме помаже југословенског краља и монархију. Черчил је ову своју наивност пренео на часног америчког председника Рузвелта, па је овај одустао од намере да Хрвате као геноцидни народ стави под старатељство ОУН.

Негде крајем 1942. године партизански одред који је носио назив „Гаврило Принцип“ спалио је кућу Принципове мајке Марије, која је била крива што је под свој кров пре тога примила борце Динарске дивизије војводе Ђујића. Старица је призор немо посматрала, скрхана болом за Гаврилом и новим за другим сином Николом, лекаром, којег јој годину дана пре тога заклаше усташе

У току ових ратних игара и манипулација Срби су идеолошки дељени и супростављани до искључивости, у име „политике братства и јединства“ и неке нове Југославије, у име Русије, радника и сељака. Титовци су у томе успели, управо на подручју Босанске и Книнске крајине, јер су командна места у српском партизанском покрету све више заузимали хрватски комунисти, који су ради привлачења „заведених Хрвата“ умногоме остављали на миру НДХ, а то је међусрпске сукобе доводило до усијања. Навешћу један пример који илуструје то српско идеологизаторско стање. Негде крајем 1942. године партизански одред који је носио назив „Гаврило Принцип“ спалио је кућу Принципове мајке Марије, која је била крива што је под свој кров пре тога примила борце Динарске дивизије војводе Ђујића. Старица је призор немо посматрала, скрхана болом за Гаврилом и новим за другим сином Николом, лекаром, којег јој годину дана пре тога заклаше усташе. Док је ојађена мајка седећи на једној клупици туговала са згаришта њеног дома чуо се пркосни пој граховских девојака: „Ој Грахово Принципово крило, ти си увек само српско било“.

У делу беседе који следи показаћу изузетно антисрпски карактер титоизма, оне чињенице које показују да је Тито систематски потискивао геноцид над Србима, да би и Ватикан и свој народ ослободио од одговорности, али и да би се стварали услови да се у будуће пронађе нека српско-хрватско-муслиманска геноцидна равнотежа. Тиме треба објашњавати и загребачку тужбу против Србије упућену Међународном суду правде, тиме треба објашњавати муслиманске оптужбе које се односе на Републику Српску. У ову Титову игру укључена је и Немачка на посебан начин.

Преко фратара Тито је скинуо одговорност и са „Хитлеровог папе“ Пија XII и са његовог доглавника бискупа Алојзија Степинца, иако су они објективно подржавали усташе

Како је Тито пројектовао овај хрватски пут, рат 1941-1945. године је завршен компромисом – убице и жртве су биле поравнане. Да би задовољио Ватикан, али и на одређен начин и нову Немачку, средином маја 1945. године у Загребу је пред око 300 фратара за злочине оптужио Павелића, али је додао да је он умногоме био нагнан од стране Трећег рајха, а чињеница је да су се и Хитлерови генерали згражали над патологијом хрватских злочина. Преко фратара Тито је скинуо одговорност и са „Хитлеровог папе“ Пија XII и са његовог доглавника бискупа Алојзија Степинца, иако су они објективно подржавали усташе. Хрватску државу поздравило је 12.873 фратара, од којих су многи директно учествовали у покољима Срба, Јевреја и Цигана. Ову су поздравиле и католичке „часне сестре“, у логору Јасребарском њихове жртве била су и деца (Види: Материјале Државне комисије за ратне злочине, АЈ, К. 144)

Ватикан се за то Хрватима одужио 1971. године, када је папа Павле VI, после разговора са Титом, дао древном Заводу светог Јеронима хрватски предзнак. Потом и 1991. године, када је признао независну државу Хрватску, и друге на то натерао.

Да су и Немци имали разлоге да не протестују без Брозових подвала из 1945. године показују резултати разговора Тита и канцелара Вили Бранта одржани 1972. године, када је сукцесор Трећег рајха био ослобођен од плаћања ратних репарација, које се процењују на хиљаде милијарди УСА долара. Разлог за то је био и хрватски, јер су њиховим неплаћањем кажњени Срби, али је и спречено да се после рата демистификују разне обмане и компромиси који су изједначавали српску жртву са хрватским убицом.

Броз Италијанима није опростио дуг за злочине, напротив казнио их је вероватно због тога да би се приближио Дубровчанима, Далматинцима и Истранима, и тиме осудио Павелићево уступање питомог приморја које никада није било хрватско, али је тиме реафирмисан ватикански план хрватизације. Тито је тако казнио Италијане што су током рата спасавали Србе, бекством у италијанску окупациону зону.

Мислим да је данас Република Српска, којој многи дају пијемонтску улогу у српству, обавезна да од Међународног суда правде затражи да буду намирени сви ови историјски рачуни, укључујући и онај, компромисни са Римом.

Пошто се ово велико народно собраније посвећено Гаврилу Принципу одржава на територији дејтонске БиХ, налазим за сходно да одредим карактер неких ратних и послератних игара које се свијају око тзв. „босанског трбуха“. Ради се о плану који је настао још у међуратно доба, да би у Павелићево доба био оствариван помоћу муслимана као „Цвијећа хрватског народа“, и то геноцидним путем. Циљ је био да су путем геноцидног огледања мухамеданских Срба против њихове матице, они засвагда отргну од свих коренова. Овај пројекат је на свој начин обновио Тито преко федерализације БиХ, али је систематски, потајно подстицао хрватско-муслиманску спрегу, наставак оне ратне која је била пројектована и по компартијској и по војној линији. После рата је Броз, видећи да се већина муслимана одредила национално српски, створио муслиманску нацију са великим „М“, једину такву у исламском свету, да би преко ње стара хрватско-муслиманска коалиција била интензивирана, и то је потрајало и током целе прве две године грађанског и верског рата 1991-1995. године, све док Хрвати нису видели да њихови партнери желе да буду самобитни. Онда је Туђман због страха да би Срби могли присвојити читав „босански трбух“ 1993/1994. године, кидисао на партнере, али је добио батине. Али, пошто овај пројекат није био само хрватски него пре свега ватиканско-амерички, коалиција је обновљена 1994. године на састанку у Вашингтону, када је овим пуленима западне политике било заповеђено да се поново усагласе, опет уз обећавање богатих дарова на српски рачун. Муслимани су тада на дар добили национално бошњаштво, али и чврсто обећање да ће бити испуњено обећање које су САД почетком 1992. године дале Алији Изетбеговићу, да ће добити унитарну БиХ. Отуда настојање да се пронађе изговор који би Србе прогласио геноцидним да би америчку заповест морали прихватити. Гласина о геноциду у Сребреници, где се стварно десио српски злочин, али као одговор на претходне муслиманске у Подрињу и другде, требало је да послужи овом циљу. Али пре свега циљу стварање велике католичке Хрватске, са „босанским трбухом“.

Дејтонске привилегије дате Хрватима, окупација Војне границе, протеривање стотине хиљада православних Срба просто су мамиле муслимане, преименоване у Бошњаке, да се потпуно наслоне на Хрвате. Толико је њихове предводнике носила енергија србофобије да нису видели шта их на крају очекује, да преко успутне станице федерације БиХ буду подвргнути планском превјеравању и однарођавању којем су већ били подвргнути преостали Срби у Хрватској. Нису видели ни основно, да њихово настојање за унитаризацијом БиХ није ништа друго него настојање да у великој будућој Хрватској укључе и „босански трбух“, пошто га претходно „очисте од Срба“.

Све ове идеолошко-политиканске ујдурме су стаљинско-коминтерновског карактера, иза којих су се налазили разни навигатори. Тито је био само њихов извршитељ у општем смислу, али и операционализатор у посебном, хрватском смислу. Он је у име неприродног, авнојевског југословенства потиснуо и уништио српски национални покрет на европским принципима заснованог југословенства, чиме је био испровоциран још један рат Срба против Срба. Њен епилог збио се при крају рата и после њега када је уништен српски горњи слој друштва. Тако је био отворен процес и свестране фрагментације и српских и југословенских земаља, како данас видимо у корист туђина.

Срби су на ова насиља морали одговорити национално, али нису јер су их предводили многи ученици титовских школа, какав је био и С. Милошевић

Уследила је титовска диктатура у којој су српске послове обављали многи анационални идеологизатори, умногоме из доњих слојева српског друштва. И то стање је потрајало до почетка 90-их, када је био испровоциран нови грађански рат, који је био наставак претходног, светског. Срби су на ова насиља морали одговорити национално, али нису јер су их предводили многи ученици титовских школа, какав је био и С. Милошевић. Они су се тада, 1992. године повукли у уставни оквир неке сужене Југославије, Савезне Републике Југославије, која је проглашена као заједница два народа, Срба и Црногораца, иако се радило о једном народу. Показивало се да је идеолошка свест код Срба потискивала традиционалну, историјску.

Ову беседу привешћу крају постављајући и себи и вама још једно битно питање: Како изаћи из овог страшног свестраног ћорсокака, који је Сервију са британских карата из краја 19. века, која се 814. године простирала од Пелопонеза до Моравске (дела Чешке), свео на неку Сервијицу, коју западњаци данас хоће да сведу на некадашњи Београдски пашалук? На јавној сцени су две српске политичке опције: Једна је чланство у Европској унији без алтернативе, друга је руска алтернатива овом опредељењу. Питање је, шта значи прво - а шта друго опредељење. Прво се данас представља као српско, иако оно по суштини не одговара ни Србима ни онима који се осећају Југословенима; друго је антитеза првом, изведена на основи поука и порука нововековне историје.

После београдског преврата 2000. године и ступања на политичку позорницу српских западњака, прва опција се остварује упркос свим општим и посебним околностима. Први корак овог режима био је хапшење Слободана Милошевића и његово изручење Хашком трибуналу за ратне злочине, што је испод сваког националног достојанства београдског политичког „круга двојке“. Преко овог срамног чина Запад је објективно ослобађан одговорности: и за уништење РСК и за бројне злочине почињене у БиХ, и она која је представљала НАТО агресија 1999. године, преносили су на терет српског и југословенског лидера, због наводно његове нове великосрпске политике. А чињеница је да је овај могао одговарати само пред Србима, управо због тога што на националне изазове хрватских, муслиманских и албанских сепаратиста није одговорио национално, снагом целокупног народа. Инкриминације против Милошевића послужиле су Западу да дозволи његовој Хрватској да се на својој територији понаша на средњовековни начин, укључујући и нова превјеравања и однарођавања Срба. Послужиле су оне и Албанцима да марта 2004. године изврше нове погроме над Србима Косова и Метохије, и да ту 2008. године створе своју државу, и уз навигацију САД прогласе своју независну државу. Углавном је сва „америчка Европска унија“ то одмах признала.

После београдског преврата српство је свођено на србијанство, чак оно слуганског западњачког карактера, које је угрожавало и остатак Србије. На тлу овог остатка коло су повели разни регионалисти и аутономаши, покренули су мађарско, санџачко, чак и неко влашко питање. Потом је Београду наложено да прихвати политику помирења у виду сарадње у региону, што је значило да треба да засвагда призна страшне свршене чинове на српским развалинама: да призна отргнуће РСК, да призна одвајање Црне Горе, те јужне Србије и Маћедоније од српства, да прихвати стварање унитарне БиХ. У име политике сарадње у региону, Србија је била притиснута политикама економског протекционизма у сарадњи са суседима, са Хрватском и Словенијом у првом реду, без одговарајућег реципроцитета. Био је то наставак исте оне краљевске међуратне политике, али и оне послератне титовске.

Демократствујуће су пратили и многи националиствујући, властољупци којима је Милошевић више сметао због „ауторитативне“ него због националне политике. Овакви су у знаку таквог национално-анационалног стања тумарали београдским улицама

Ова српска политика била је умногоме след међуратног партократорског политизирања, када су се српске југословенствујуће демократске партије свађале са оном која је омогућила насртаје сепаратиста. Била је она слична и оној из средине 90-их година, када се у Србији и Црној Гори политизирало, док су сепаратисти настављали Други светски рат да би постигли коначни циљ. Демократствујуће су пратили и многи националиствујући, властољупци којима је Милошевић више сметао због „ауторитативне“ него због националне политике. Овакви су у знаку таквог национално-анационалног стања тумарали београдским улицама. Ови нису видели српство изван србијанства. Тада је генерал Младић, приликом посете главном граду тужно процвилио: „Они се купају на Лиду и Ади циганлији, а мени гину војници.“

Не само сумрак српског национа, који данас прераста у тмасту помрачину, него пре свега поуке и поруке целокупне нововековне српске историје упућују Србе да уместо европске алтернативе, уместо чланства у Европској унији прихвате реалну само алтернативу националног опстанка. А таква је данас не само царинска унија са Руском Федерацијом, него и конфедерално јединство са њом, које се преко Евроазијског савеза показује и као потпуно комплементарна и етничка и економска заједница, али и заједница различитих цивилизација. Она је и за Србе и за бивше Србе била прихватљива и из културно историјских и из економских разлога.

Потребно је, међутим, да се Срби за такав пут темељно припреме, да се Русији представе на аутентичан начин који их са њом спаја али и да јој поднесу неке историјске рачуне, а они се своде око по Србе погубног стаљинизма, који је главни виновник и њиховог данашњег сумрака и националног ћорсокака. Чињеница је да су у стаљинско-коминтерновским доктринарским кухињама справљене готово све пројекције које су се завршиле разбијањем српства и пропашћу Југославије.

У Москви је настао мит о великосрпском националном угњетавању Хрвата, који није имао никакве везе са стварношћу, напротив ратом осакаћена Србија између два светска рата није достигла ни средњи просек југословенског развитка. На основу оваквих неистина у рату су оствариване разне линије великохрватске политике. На оваквим основама деловао и Јељцинов режим. Он је помогао америчко-немачком и ватиканском програму етничког чишћења РСК. Наводимо један пример из почетка 1995. године, када је руски представник Керестеџијанац послушао америчког „дивљег Била“, Холбрука да од крајишких Срба затражи да одмах прихвате „план З – 4“, а овај план је Републику Српску Крајину сводио на трећину површине и Србима одузимао излазак на широки ток Дунава, а разлог је био да се Русија преко Срба не појави на овој широкој обали. Стаљинска и послестаљинска Русија није знала да су Барања, Славонија и Западни Срем насељени углавном православним Србима. Још мање да су Јадранско приморје насељавали само Срби римокатолици и Срби православци.

И поред свега тога, Стаљин и Коминтерна су, верујући у српско национално угњетавање Албанаца, сачинили програм који је свету српску земљу предавао Албанији

У Москви је настао мит и о српском угњетавању Албанаца на КиМ, иако је чињеница да су између два светска рата захваљујући Србима Албанци прешли пут од врло примитивног племенства до неког грађанског друштва, створили су и своју политичку партију Гајрет. Отворене су и многе школе, углавном по њиховој жељи – верског карактера, у којима је извођена настава на албанском језику. И поред свега тога, Стаљин и Коминтерна су, верујући у српско национално угњетавање Албанаца, сачинили програм који је свету српску земљу предавао Албанији. Програм је 1947. године био усвојен приликом разговора Титовог изасланика Е. Кардеља са Стаљином у Москви.

У Москви су најављени пројекти о федералној Македонији, чак и језик на основу дијалеката који је ову древну српску земљу највише удаљавао од српства. На основу таквих обмана наступао је и Ватикан, па је 60-их година створена и македонска православна црква.

Коминтерновци, иза којих су се несумњиво налазили неки ватиканско-хрватски центри, тражили су и независну несрпску Црну Гору, иако се радило о „српској Спарти“, која се вековима поносила својим српским јуначким легендама. На основу таквих обмана Москва је резоновала и почетком XXI века, па ни прстом није мрднула, мада је и овде на превару наметнута независна држава. А свим историјски писменим људима је било јасно да се тиме одваја Србија од мора, да би се онемогућила да се преко ње Русија не појави на Медитерану.

Колико је због дугог једноумља и нова Русија била обманута показаћу на примеру једног догађаја с краја прошлог и почетком овога века. Поводом 50-годишњице победе над фашизмом у Москви је одликован Туђман, а 2005. године и други хрватски председник С. Месић, стриц предводника хитлеровско-павелићевских јединица код Стаљинграда, потпуковника Марка Месића

Новој препорођеној Русији, коју персонификује Владимир Владимирович Путин, требало је неколико година да изађе из мрака стаљинистичких антисрпских стереотипа, јер су они већ били ушли у широку друштвену орбиту, у школске уџбенике свих нивоа. Колико је због дугог једноумља и нова Русија била обманута показаћу на примеру једног догађаја с краја прошлог и почетком овога века. Поводом 50-годишњице победе над фашизмом у Москви је одликован Туђман, а 2005. године и други хрватски председник С. Месић, стриц предводника хитлеровско-павелићевских јединица код Стаљинграда, потпуковника Марка Месића. Овог убицу српске нејачи 1941/42. године, Стаљин је на основу Титовог предлога, пред сам крај рата поставио за команданта југословенске интернационалне бригаде, који је после уласка у Србију од српских националиста затражио да му приђу. Када је генерал Недић то сазнао заједно са својим сарадником Димитријем Љотићем напустио је Београд да не би дошли у сукоб са браћом Русима. Овај честити српски генерал је 1943. године одбио Хитлеров предлог да један српски одред упути на Источни фронт, уз обећање фирера да ће цензус за једног убијеног Немца сто Срба бити смањен на педесет за једног. Он је тада фиреру рекао да то не може тражити, јер они се никада неће борити против Руса.

Појава Владимира Владимировича подигла је Србе на ноге. Један део Срба прихватио га је као ослободиоца, неки Срби су тада веровали да је ова појава и митски наговештена још крајем 20. века преко прорачанства једног светогорског старца који је казивао да ће ускоро на небу Русије засијати сјајна звезда, темељно обновити Русију и Србима рећи: „Браћо, опростите за сва зла која сте због неруске Русије претрпели. Реците шта је ваше и ми ћемо вам вратити!“ Срби су тада били притиснути Јељциновом политиком која је за њих била више погубна него све западне, јер су веровали у вечиту Русију.

Путину је било потребно неколико година да исправи брод који је био пред потонућем. Да би спознао ко су Срби нужно му је било и да уклони саветнике који су били ученици стаљинских училишта

Међутим, српска очекивања нису била дуго остварена. Путину је било потребно неколико година да исправи брод који је био пред потонућем. Да би спознао ко су Срби нужно му је било и да уклони саветнике који су били ученици стаљинских училишта. Тада је Србе погодио још један усуд у њиховом односу према Русији, који их је са њима поново сукобљавао: Русија је почетком 20. века устајала и враћала се себи; Срби су после београдског пуча 2000. године бежали и од себе и од Русије и окретали се Западу. Ишли су према аждаји која их је скоро била прогутала.

Подвлачим да је моје пледирање за српско потпуно окретање Русији, уверен сам, једина алтернатива националног опстанка. Али то не значи да тражим окретање леђа Западу, јер светосавски гледајући Срби су одвајкада представљали мост између Истока и Запада. Они данас тај мост могу обновити наслањајући се на пројекције западног и Евроазијског јединства.

Уверен сам да је то Русија, а моје уверење почива и на чињеници да је она и историјски позвана да Србе прихвати, уз то и да намири оне дугове који говоре да је неруска Русија Србима нанела велику историјску штету. Управо то они данас испаштају

Данашња српска национална ситуација је трагичнија, и њу је немогуће превазићи без спољног ослонца, а такав ослонац не може бити Запад, јер је он у односу према Србима већ показао своје право лице. Нужан је стратегијски заокрет, онај који је и у културно историјском и у економском смислу комплементаран, уз то и онај који је у стању да их извуче из овог ћорсокака; чак и да покрене шире реинтеграционе процесе на простору разбијене Југославије. Уверен сам да је то Русија, а моје уверење почива и на чињеници да је она и историјски позвана да Србе прихвати, уз то и да намири оне дугове који говоре да је неруска Русија Србима нанела велику историјску штету. Управо то они данас испаштају. Потребан је не војно-политички савез са њом него конфедерално уједињење, јер би само оно уклонило наметнутне им развалине.

Русија је данас таква и у идеолошком и у традиционалном смислу, јер је доживела и државну и друштвену катарзу после скоро једновековног лутања у име великих идеја које су крајем 20. века дожиеле разне субјективистичке деформације.

Зар није нелогично очекивати да ће албански узурпатори српске имовине свој плен самовољно испустити? Зар није логично очекивати да ће после заједничког уласка Србије и Косова у Унију, албански чобани напасати своја стада и у портама српских светиња?

За српско органско спајање са Русијом довољан је само косовско-метохијски проблем, јер је угрожена земља државног и духовног идентитета, са којом је немогуће правити политичке компромисе, ради се о „црвеној линији“ опстанка. Стога сва актуелна преговарања, укључујући и Бриселски споразум, питања су која изискују политику - бити или не бити. Актуелна идеја о заједничком уласку Србије и Косова у ЕУ највиши је израз српске политичке независности и глупости, јер није логично очекивати да Косово после уласка у овај оквир неће добити подршку оних који су већ признали његову независност. Зар није нелогично очекивати да ће албански узурпатори српске имовине свој плен самовољно испустити? Зар није логично очекивати да ће после заједничког уласка Србије и Косова у Унију, албански чобани напасати своја стада и у портама српских светиња? Једино за Србе може бити прихватљиво оно заједничко ступање у ЕУ коме би претходиле међународне гаранције да су Косово и Метохија саставни део Србије, као и међународна обавеза да ће пре тога вратити сву српску имовину коју су узурпирали.

Ако дође до српског уједињења са Русијом треба очевитати да ће на КиМ довести до спајања легенди о Димитрију Донском и Лазару Српском, до духовног и народносног јединства Грачанице са Кијевском лавром (кад ова изађе из Галицијског окружења), Московске патријаршије са Пећаршијом, Дечана са Псковским и Новгородским светилиштима. Тек тада ће се чути весели глас православних богомоља од царског Призрена до Петропавловска камчатског.

Питоми приморци, који су себе називали општим именом Славини, чијим су плавим Јадраном пловиле лађе које су носиле имена „Цар Лазар“, „Милош Обилић“, „Краљевић Марко“, „Браћа Југовићи“, Далматинци чији су славни фудбалски клуб „Хајдук“ 1911. године основали римокатолици и православци истог рода, добро знају ко су и шта им ваља чинити

Остатак на линку

Међутим, ови нивои не постоје као одвојени код нашег аутора, па стога ипак користим речену синтагму. Димитријевићу је далек преврат који је направио блаженопочивши архимандрит Иларион Руварац[2] у приступу историји као науци, јер је управо избацио „романтичарски“ моменат као и „орално предање“, да би могао доћи до објективне историјске истине. Сувишно је рећи да је тада био етикетиран као анти-србин и неправославац.

Ја ћу се посветити само једном Димитријевићевом параграфу (Из историје србско – ватиканских односа: Средњи век), односно само једном питању, јер би детаљнији одговор на цело његово поглавље захтевало писање једног кратког прегледа историје Србије у средњем веку. Које је то питање, изложићу после ове преамбуле: Димитријевић вели: „папски теолози и њихови ученици на Истоку, попут Јована Зизјуласа“, и „како је наглашавао отац Георгије Флоровски“. Само овај увод говори о хагиографском поступку ВД (за Владимир Димитријевић). За Зизјуласа не помиње митрополитску титулу и одмах га асоцира папским теолозима, а за Флоровског вели да је отац. Зашто? Зато што је Флоровски – јако непријатна фигура за антиекуменисте – био један од православних корифеја у екуменском дијалогу, а био је и ментор будимском епископу Данилу Крстићу, ватреном антиекуменисти и духовнику ВД. Но, заборавља се да је Зизјулас био и ученик Флоровског. Ова нота служи само као упозорење на реторику нашег аутора[3], према чијој главној тези: У историји Срби никад ништа добро нису видели од Рима.

2. Свети краљеви Милутин и Драгутин између Истока и Запада

Почевши од Кулина бана[4], ВД излаже своју визију како су Срби били стално гажени папском чизмом и долази до: „Године 1319, папа Иван[5] Двадесет Други обратио се Филипу Таренском, носиоцу титуле цариградског владара, са жељом да се против краља Милутина покрене крсташки[6] рат – јер је он ‘неверник’, ‘шизматик’ и ‘непријатељ Римске цркве’, а 1320, после ратних успеха Угара у борби против Срба, папа је позивао Немце, Пољаке и Чехе да се удруже са Мађарима како би се ‘шизматичка’ Србија покорила“. То је моје једно једино питање којим се бавим.

Дакле, према Димитријевићевој реконструкцији, папа Јован XXII, покреће крсташки рат против Милутина јер је овај православни бедем надирућем католицизму. Но, да ли је то све баш тако?

На сабору у Дежеви Драгутин предаје власт свом млађем брату Милутину, док је за себе задржао области северно од Западне Мораве. Милутин замењује Драгутина у великом савезу, који је формирао краљ обеју Сицилија Карло I са циљем рушења византијског цара Михајла VIII и обнове Латинског царства, које је Михајло срушио 1261. Тај савез, поред Милутина сачињавају: папа Мартин IV, Филип Куртене, син Балдуина II, титуларни латински цар, Јован I Анђео, ванбрачни син епирског деспота Михајла II, владар Тесалије, Георгије I Тертер, бугарски цар, Млетачка република, која је претходно подржавала Михајла, а кога сада папа Мартин проклиње, иако је прихватио унију (sic!). Дакле, са католицима Милутин напада Византију у циљу обнове Латинског царства. Колико је то само далеко до романтичарског тумачења преп. Јустина Поповића који вели: „благочестиви Милутин беше ревнитељ у вери Православној. Јер када у његово време византијски цар Михаило VIII Палеолог (1258-1282. год.) склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и међу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља“.[7] Ни не помињу се „православни“ Милутинови саборци: папа Мартин IV, Карло I, Филип Куртене, Млечани… Лепо је читати житија у манастиру и за приватну побожност, али историја је нешто друго.

Михајло VIII је 1282. успео да уништи анжујску Краљевину обеју Сицилија и тако онеспособи савез Карла I, док се тешње везују Јован I Анђел и Милутин коме овај даје своју ћерку за жену, јер је Милутин претходно отерао своју прву супругу Јелену. Исте године Михајло умире, наслеђује га његов син, Андроник II, који је на Милутина послао најамљене Татаре, али су они доживели пораз. Милутин са Драгутином наставља да осваја византијске територије, Драгутин се потом повлачи, а Милутин укупно три године ратује са византинцима и мења три супруге; поред поменутих оженио се рођеном сестром мађарског краља Владислава IV Куманца, 1284. жени ћерку бугарског цара Георгија Тертера. Милутин туче и Бугаре (православце), заузима Видин, са Татарима (паганима) склапа мир. Милутинова војска није престајала да упада у Византију, мада су већи освајачки походи престали након 1284, тако да вреди поменути само заузимање византијског Драча 1296. Године 1297. почињу преговори о склапању мира између Милутина и Андроника II, што бива учвршћено склапањем брака између Милутина и петогодишње (осмогодишње?) Андроникове ћерке Симониде, 1299. године. Византинци су на овај брак бацили анатему, зато што је то Милутину био већ пети брак а Симонида дете. Наш, романтични, Јустин вели: „Млада кћи царева, принцеза Симонида… би од самог цара предата Милутину, пошто их претходно у законити брак благослови и венча охридски архиепископ Макарије.“ Јустин неће поменути колико је година имала Симонида (млада), али ће тврдити да је брак законит, мада је против свих канонских брачних одредби.

Милутин ће између 1301-1312. водити грађански рат са братом Драгутином. Византинци ће га помоћи, док Угри неће моћи да помогну, и поред добре воље, Драгутина, због својих унутрашњих борби. Ту ситуацију ће искористити брибирски кнез Павле I Шубић да покуша да заузме Хумску област, али се све завршава миром пошто је Милутин заробио Павловог сина Младена II Шубића.

Каталонска компанија, сачињена од каталонских најамника, предвођена Рожером де Флором, а којој су се били придружили и Турци Селџуци, ратује са Византијом, да би од 1307. напала и Свету гору, као и сам Хиландар, под игуманом Данилом, кога је тамо сам краљ поставио; Милутинови најамници су спасли Хиландар, као што су одбили нападе 1308. и 1309. године. Карло Валоа, брат француског краља Филипа IV Лепог, постао је 1301. главни претендент на титулу латинског цара и у том смислу се удружује са Филипом Тарентским; прикључује се и Каталонска компанија, Млечани, Византијски управници Солуна (Јован Мономах) и Сарда (Константин Дука Лимпидарис), папа Климент V, који баца анатему на Андроника II 1307, док Милутин преговара за учешће у овом савезу од 1306. Један доминикански изасланик оцењује Милутина као непоузданог, развратног и суровог, док као верног католицима хвали Драгутина. Савез са Милутином зарад рушења Византије се ипак склапа. Једна од одредби споразума обавезивала је Милутина да пређе у католичанство. Зато папа Климент V, 1308. шаље легате у Србију, али Милутин налази неке изговоре да то не уради. Могуће је да се Милутин приближио Анжујцима да би се могао проширити на рачун Византије, али и да би се борио против Драгутина, који је тада био у незавидној ситуацији јер је био у сукобу са Анжујцем Карлом Робертом, који се борио за титулу краља Мађарске.

Но, Милутин се ипак окреће свом тасту Андронику II, и шаље му војну помоћ за борбу против Турака, што Драгутин покушава да искористи да би дошао до потпуне власти, а уз њега приступа добар део Милутинове властеле, незадовољне његовим окретањем Византији. Милутин умало не изгуби престо због помоћи Византији. Мир се постиже посредовањем СПЦ. Андронику Милутин поново помаже против Турака, док Милутинова и Драгутинова мајка, краљица Јелена Анжујска умире 1314. као православка, иако је цео живот провела као католкиња, док има више него озбиљних индиција да је Драгутин добар део свог живота био католик.

Милутинове муке се настављају и 1314. када на њега устаје његов син Стефан, потоњи Дечански, који је око себе окупио Драгутинове прваке незадовољне провизантијском политиком Милутина. Искусни краљ је призвао сина топлим и пуним патоса речима, овај му је поверовао, а Милутин га баца у ланце, да би касније наредио да га ослепе (Јустин „романтичар“ вели: „Милутин га испочетка прими лепо, но потом, на интриге многих злурадника и непријатеља људског спасења, помете се толико да сина свога затвори у замак у Скопској области и допусти да га тамо ослепе“).

Драгутин умире 12. 3. 1316. што користи Милутин да уђе у његову област (Мачва са Београдом, Браничево и области северно од Западне Мораве), а Драгутиновог сина Владислава, законског наследника, тамничи. Све то доводи Милутина у сукоб са мађарским краљем Карлом Робертом који је добро знао да је део Драгутинове земље само мираз и да му је дат на привремену управу. Карло прави савез против Милутина 1318, у који улазе Младен II Шубић, Филип Тарентски, албанске старешине под браћом Мусаки, а здушну подршку им је дао и папа Јован XXII (1316-1334).

Милутин туче Младена II и додаје својој титули назив краљ Хрватске. Такође бије и Албанце и осваја неке градове на простору данашње Албаније, и поклања сребрни олтар католичкој цркви светог Николе у Барију. Карло Роберт и папа покушавају да прошире своју алијансу позивајући Чехе, Пољаке, Немце и Коруштанце. Но, Милутинова Србија остаје, док он умире 29. 10. 1321.

3. Закључна разматрања

Само ова, у најкраћој црти, набрајања неких савеза, коалиција, довољна су да се разуме да овде нису посреди никакви верски или крсташки ратови. Милутин ратује више са православном Византијом него са католичким Западом. Слијепчевић пише да су у његово време била четири покушаја уније (1291, 1303, 1306 и, најозбиљнији, 1308).[8] Он склапа савезе са папама када се интереси обеју страна поклапају. Папа Јован XXII креће против Милутина не из верских разлога, него због промене карата на столу. Наравно да ће га реторички називати рашким шизматиком и голубом превртачем. А са тим истим шизматиком, чија је мајка била католкиња, склапали су савезе. Исто ради и Милутин. Коалиције нису формиране на верској него на интересној основи.[9] Зато се ВД не може дати за право, као што се не би могло поздравити како је Милутин био католик јер је склапао савезе са католицима. Сам папа Јован XXII, биће назван „папа банкар“, ући ће у жесток сукоб са францисканцима, од којих ће неки завршити у огњу, а које ће искористити Лудовик Баварски и прогласити папу рашчињеним због јереси 1328.

Два би била, како се мени чини, главна мотива који могу објаснити „екуменистичку“ политику Немањића.

1) Начелна политика асимилације католичког живља – како оног везаног за латински обред и романске провенијенције, тако и католика који су службу вршили на српском језику – у Српску државу. Краљеви траже од католика да буду лојални, добри „Срби“. Сличну политику имамо у данашњој Кини која је направила своју Католичку цркву која није под папом. Навешћу само један[10] пример: краљ Урош I директно се умешао у сукоб између Бара и Дубровника око митрополитског права требињског католичког владике, па је бенедиктинца Салвиуса, папског легата, који је покушао спровести папине одлуке у корист Дубровника прогнао. Урош I вели за дубровачког надбискупа да би га најрадије убио и да ни он ни папа немају ништа да траже у његовом краљевству јер оно има своје латинске и словенске бискупе и надбискупе и властитог папу, кога и једни и други морају да слушају. Код барских католика је зато Урош био више него популаран; клицали су: Quid est papa? Dominus noster rex Urosius est nobis papa![11] („Ко је папа? Господар наш, краљ Урош, је наш папа!“).

Разуме се да је ово била јака, одлична позиција Немањића у преговорима са Римом. Увек су могли изаћи са понудом: пристајемо на сарадњу и можемо вам омогућити да католици у српским земљама буду под вашом влашћу; заузврат тражимо…

2) Крв. Добар део крви који је текао венама Немањића био је западног, или ако неко хоће, католичког порекла. Кључна особа је Јелена Анжујска, Урошева супруга и мајка светих краљева Драгутина и Милутина. Она није престајала да се труди на „екуменском“ плану. Ради на обнови угашених католичких епархија па се зато поново намештају стонски и требињски католички епископи, мада ће Милутин опет прогнати требињског епископа, који се више није смео служити ни требињском титулом (надаље је мркански епископ). Јелена је Regina Serviae, Diokliae, Albaniae, Chulmiae, Dalmatiae et maritimae regionis.[12] Дубровчане протежира, издаје им у закуп тргове, потврђује им право на њихове винограде, кумује дубровачком кнезу Марину Бадвари. У центру ових радњи је манастир и плато св. Сергија и Вакха, помаже сиротињу, а из писама папе Климента V Јелени, у којима он образлаже и контроверзно filioque, види се да је она била велики католички агитатор. Нарочито интезивну преписку има са папом Николом IV, који јој 1291. шаље легата да је исповеди и разреши грехова. Допушта јој да узме за свог исповедника фра Николу де Восића или неког другог францисканца. Те исте године Јелена и Драгутин пишу папи Николи IV[13] тражећи да им помогне у борби против богумилске јереси у Босни, да им пошаље способне мисионаре који би знали и народни језик. Папа им шаље францисканце. У Босну смо их ми, Срби, дозвали. Мисија је имала одличне резултате, како сведочи и архиепископ Данило II: „Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и св. Духа, и присаједини их светој саборној и апостолској цркви“.[14] Ово је јако важан моменат јер сведочи о постојању богомила у Босни, чије присуство негира Миодраг М. Петровић, тврдећи да се под богомилима имају разумети римокатолици.[15] Јелена и Драгутин не могу писати папи да им помогне у обраћењу православаца, као што је немогуће да папа шаље францисканце да католике обрате на католичанство (sic!). Дакле, ради се о покрштавању богомила (научници се и данас разилазе шта би заиста били ови јеретици, али је архивирана теза о постојању некакве организоване босанске цркве, а ту је јако битан допринос дао сам М. Петровић).

Јелена ће са барским архиепископом Марином радити на покатоличењу бугарског цара Георгија Тертера, а 1303. папа Бенедикт XI ће примити Јелену са њеним земљама под заштиту папског престола и Св. Петра.

Према томе, јасно је да су овоземаљски, али понекад и верски, разлози руководили склапању савеза и вођењу ратова на овом узаврелом подручју. Овоземаљски мотиви су били пресудни. Зато треба посматрати сваки случај засебно. Не може се рећи: Немањићи су били антивизантинци,[16] или пак: љути противници Запада. Бесмислена је и једна и друга теза. Сумарно узевши, више су ратовали са Византијом него са Римом од кога су добили краљевску круну. Са краљевством почиње и стварање једног националног и државног идентитета Срба, које ће ови кроз векове бранити по цену живота. Није ли то једно добро које видесмо од Рима?

Рим 23. 6. 2014.

[1] http://borbazaveru.info/content/view/6880/1/

Пренето и на „Стању ствари“, у оквиру ширег текста, под насловом Хочевар битнији од Светог Јустина Ћелијског: http://wp.me/p3RqN8-1Fq

[2] Видети прегледан уводни текст у Руварчеву методологију: http://www.istorijskabiblioteka.com/art:ilarion-ruvarac. Када би следио Руварца, Димитријевић би био савршени човек Божији.

[3] Индикативна је и једна друга реченица: „И у Србији је све било јасно – Свети Сава је одвојио Србство од Рима, чији су крижари владали Византијом“. – Сава одвојио Србство од Рима? Кад је СрБство било Римско? ВД показује и шта му је на првом месту: нација, а не вера. То је лајтмотив свих српских националиста. Опет, ВД се не изражава у духу српског језика па вели: крижари. Ни ово није ненамерно; не жели да каже крсташи, него према хрватском крижари, не би ли ове још више огадио слуху српског читаоца. Не може се негирати ВД да је талентовани оратор.

[4] ВД превиђа да је управо Вукан Немањић нахушкао папу на Кулина бана, вид. Драгана Јањић, Писмо Вуканово папи Иноћентију III, Баштина 32 (2012) 115-127. На стр. 115-16 она преноси Вуканово писмо: „Најблаженијем и најсветијем Оцу и господину Иноћентију по Божијој милости првосвештенику Римске цркве и Папи свих, Вукан по Божијој милости краљ Дукље и Далмације, упућује поздрав и изражава оданост… Особито не желимо да тајимо од Вашег очинства да је јерес преко мере ојачала у земљи угарског краља, односно Босини (Босни), толико чак да је сам Бакилин (бан Кулин) заведен заједно са својом женом и својом сестром, која је била жена покојног Миросклава Захумски, и са многим својим рођацима, те је у ту јерес увео више од десет хиљада хришћана… Због тога огорчен, краљ Угарске натерао их је да к Вама дођу и да их Ви испитате, а они су се врати ли са лажним писмом говорећи да сте их Ви озаконили. Зато Вас молимо да краљу Угарске саветујете да их издвоји из свога краљевства као што се кукољ одваја од жита“.

[5] У српском би се рекло: Јован.

[6] Овде је ВД заборавио да преправи у крижарски.

[7] Архимандрит Јустин Поповић, Житија светих, 30. октобар (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih1030.htm). Просто је невероватно како је ава, пишући три житија (Драгутин, Милутин, Јелена Анжујска) успео да не помене католике!

[8] Ђ. Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве, I, Београд 1991, стр. 137.

[9] В. одличан текст о средњевековној интерпретацији догађаја, Небојша Порчић, О спољнополитичким мотивима у делима Даниловог зборника, Историјски часопис 52 (2005) 135-164.

[10] Детаљније: Ивица Пуљић, Црквене прилике у земљама херцега Стјепана Вукчића Косаче, Феномен “крстјани” у средњовјековној Босни и Хуму, Сарајево-Загреб, 2005, стр. 239-268, овде 255-256.

[11] С. Станојевић, Борба за самосталност католичке цркве у немањићкој држави,Београд 1912, с. 80.

[12] О краљици Јелени видети: K. H. Kостић и Ф. A. Cтанојевић, Краљ Стефан Драгутин, Београд 1899, стр. 152-154.

[13] Још 1288. папа Никола пише краљевима Урошу и Драгутину: „Уосталом будући да због неспособности људске природе, не можемо да у исто време лично будемо на разним местима, а не бисмо хтели својом отсутношћу занемарити оне код којих нисмо присутни, шаљемо им пажљиве и разборите мужеве уместо нас. Преко њих испуњавамо дужност своје апостолске службе. Стога смо сматрали да треба да ти пошаљемо из Реда Мање браће људе, додуше сиромашне у овом свијету, но вером богате, потпуније поучене у Господњем закону. То су наши драги синови, браћа Марин и Ципријан, који ти носе ово писмо, да ти и твој народ спасоносним поучавањем ове браће потпуније упознате Божјег сина Исуса Христа, његову славну Мајку и прописе хршићанске вјере“, L. Wadding, Annales minorum, V, ad Claras Aquas 1931, стр. 193-4. Детаљније: Марјан Жугај, Босанска викарија и фрањевци конвентуалци, Croaticacristianaperiodica, 24 (1989) 1-26.

[14] Архиепископ Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских. Службе, Прир. Гордон Мак Данијел и Дамњан Петровић, језичка верзија: Лазар Мирковић, Димитрије Богдановић и Дамњан Петровић, Београд 1988, стр. 70.

[15] Ту тезу развија у више текстова: М. Петровић, Помен богомила – бабуна у Законоправилу светога Саве и ,,црква босанска”, Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Београд 1995, 263-283; Црквенодржавне идеје светога Саве између Цариграда и Рима, Зборник радова, Историјски институт САНУ, књ. 13, Београд 1996; Кудугери – богомили у византијским и српским изворима и Црква босанска, Историјски часопис, 44 (1998) 35-75; Свети Сава на Жичком сабору 1221. године и латинска јерес, Историјски часопис, 45-46 (2000) 11-30; Нови подаци Никодима Химнографа о јереси у Србији и Босни средњега века, Историјски часопис, 47 (2002) 59-76; Константин Философ – Костенечки о бабунима – богомилима у Београду у XV веку, Историјски часопис, 48 (2002) 73-88; Владислав Граматик о богомилима у Сребреници у XV веку, Словенско средњовековно наслеђе, Београд 2002; Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила – српског номоканона, Историјски часопис, 49 (2003) 27-45; „Бабунска реч” у Законику цара Стефана Душана 1349. и 1354. године, Археографски прилози, 25 (2003) 143-161.

[16] Што би неко могао помислити када чита Стефана Првовенчаног, Живот Светог Симеона, VII: „Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области”.

Извор: Стање ствари

Појава голубова на месту страдања Милице Костић Разговор са игуманом манастира Студенице Архимандритом др Тихоном(Ракићевићем)

Како је дошло до тога да сте се заинтересовали за Миличино страдање и кренули у његово истраживање? Откуда да се баш Ви тиме бавите?

– Дошло је постепено. Пре више година дошао сам у манастир Студеницу да у њему будем искушеник. Недуго потом, после неколико недеља, чуо сам о Милици и њеном страдању. Иако су ти подаци били крајње оскудни, сазнање о овом догађају оставило је на мене дубок утисак. Одмах ми је некако било јасно да ће пут ка мом спасењу морати да прође кроз ову личност и да ће доћи дан када ћу се покренути и учинити нешто, тада нисам знао шта, у вези са Милицом. Тако се после више година и догодило.

Првих година у манастиру нисам се посебно освртао на ово име, али је оно, премда потиснуто, било снажно присутно у мојој свести. У наредних петнаест година нико је преда мном није поменуо нити сам ја њу пред било ким од живих људи поменуо.

Најпре сам се само радовао што постоји таква личност. Тако је време пролазило.

После неколико година (мислим да је то било око 2001. године), некако спонтано, почео сам Милицу да помињем на проскомидији, вадећи честицу за свете мученице. Милицу сам овако помињао годинама. За све то време нисам о њој никоме говорио нити сам ишта више чуо о њој. Међутим, током једне зиме почео сам да чиним још нешто. Служећи Свету Литургију, помињао сам је на још једном месту – где се помињу свети за које се приноси литургијска служба. То сам изговарао шапатом, не желећи да ико чује и да ме било шта пита.

Почетком једног пролећа почео сам, у молитви, отворено да се обраћам Милици. Сматрао сам да могу да се молим – зар нисам зато и дошао у манастир? Некако сам тих месеци био прикривено упоран. Знао сам да ће нешто да се догоди.

И шта се догодило?

– То је било моје сведочење хришћанства у том времену и на овом месту. Испитивао сам шта ми ваља чинити. А већ онда ми је било јасно шта ћу чинити, али сам хтео да до тога дођем постепено, како би све било што сигурније и са што већим благословом. Иако сам се утврдио у помисли (намери) да ово дете извучем из људског заборава, хтео сам наново да се уверавам да је то и Божија воља. Стицао сам дубоко духовно уверење да у Царству Божијем влада расположење за Миличину рехабилитацију. Ово за мене није било нешто ново, али оно што ми је било најважније то је да сам у једно био коначно сигуран – да ово дете нећу ничим повредити, тј. да се о њега нећу огрешити радећи оно што ће уследити. Било ми је битно да се уверим да је самој Милици ово по вољи.

Шта сте предузели?

– Сматрајући да „нема ништа тајно што неће бити јавно“ (Лк. 8, 17), кренуо сам трагом догађаја. До тада сам имао само уверење о светости овог детета док су моје информације о њему биле крајње оскудне. Помолио сам се Преподобном Симеону за благослов и направио велику метанију пред његовим гробом. У исход нисам сумњао, мада су резултати истраживања у наредних годину дана превазишли чак и моја очекивања.

У једној београдској библиотеци сам пронашао најважнију штампу из 1974. године. Снимио сам неколико новинских чланака који су извештавали о Милици. Дошавши кући, ишчитао сам и прекуцао све чланке. Они су ми били почетна „веза“ са оним што сам проналазио касније. Требало је да пронађем неке људе који су се у њима помињали. Тек тада сам прочитао да се Миличино село зове Стројинци и да се налази близу Бруса. После неколико дана пронашао сам Миличину родну кућу, упознао неке њене рођаке и био на њеном гробу. Полако сам почео да увиђам да је њена погибија још увек незарасла рана за веома велики број људи.

Од оних које сам планирао да пронађем неки више нису били међу живима. То је био случај са адвокатом који је заступао Миличину породицу приликом процеса. Доктор који је примио Милицу у болницу такође се упокојио. Ипак, после три месеца имао сам у рукама изјаву криминалистичког инспектора Добривоја Стефановића, из децембра 1974. године, који је једини, поред доктора Петра Машића, чуо последње речи које је Милица изговорила. Премда је ова изјава од великог значаја за цео случај, она ми није била довољна јер је записничар, очигледно, штуро куцао његове речи бринући се за правне детаље.

Остало је да, ако је како могуће, пронађем сâмог инспектора. Пронашао сам га, као пензионера, у Трстенику. Он је сада мој одличан пријатељ. Приликом нашег првог сусрета дао ми је детаљну изјаву о томе шта је Милица проговорила на самрти.

Неким чудом, после неколико месеци имао сам податке, документа и изјаве, који су расветљавали не само детињство, младост и страдање Милице Костић него и догађаје после њене смрти. Иако је сам почетак мог истраживања изгледао веома обесхрабрујуће, у наредним месецима врата по врата сама су се отварала. И поред деликатних момената и великог људског бола на који сам наилазио, све сам пронашао готово без икаквог отпора са било које стране. И то уз мало излазака из манастира јер је немали број људи показао велику спремност да ми помогне.

Зашто је Миличин лик био гурнут у заборав, зашто је био занемарен?

– Основни разлог је био друштвено-политичке природе. Милица је страдала месец дана пре прославе „тридесет година од ослобођења Крушевца и социјалистичке изградње“. Одмах после ове прославе одржани су велики конгреси Савеза социјалистичке омладине Србије и Југославије. Цела година је била у знаку новог устава из 1974. и његових амандмана. Свуда се причало да се друштво труди и стара о омладини. И у свој тој еуфорији једна девојка, ученица, у центру града гине бранећи се од силеџија. Овај догађај је на видело изнео одређене друштвене недостатке који су били прикривани. Осим тога, Милица је била девојка које је веровала у Бога. Поникла је у верујућој, традиционалној, православној породици. У данима после њене смрти, код многих је нарастало саосећање са њеном жртвом. Оно је код великог броја људи било праћено јачањем посебног етичког набоја. Овај набој је тражио од друштва да предузима мере против силеџијства.

Друштвене прилике нису биле наклоњене Милици. Никоме на власти тада није требало таласање у граду. Њен случај је закопан једном кратком али суровом медијском кампањом. Девојку која се борила да сачува елементарно људско достојанство прогласили су трагичном а средину из које је поникла заосталом. Дете које је својом жртвом значајно утицало на сузбијање силеџијства у нашим градовима уместо највећих грађанских признања од друштва је добило игнорисање.

По чему је посебан подвиг ученице Милице? Због чега је њен подвиг хришћански? Да ли постоје свети који су на сличан начин пострадали?

– Њен поступак је крајње необичан. Такви поступци су изузетно ретки у историји наше Цркве. Сличне поступке нико не саветује. Ипак, Црква је у неким случајевима препознала Божији благослов и благодат за такав поступак. Зато прослављамо свете мученице Пелагију, Домнину, Веронику, Просдоку (пострадале почетком 4. века).

Читав живот Милице Костић открива једно беспрекорно дете које је читавим својим бићем било окренуто ка добру. Безазлено, племенито и свето дете. Али поред ове безазлености, ово дете је одлучило да истраје и да, ама ни у чему, не учини уступак силеџијама, чак и по цену живота. Осим тога, Милица је била верница. Уз светост живота и настројења и ова околност је легитимише. „Чистима је све чисто“ (Тит. 1, 15) – „њихов ум и савест“ (Тит. 1, 15), а самим тим и свака одлука и поступак. Није код Милице превасходно значајно на који начин је пострадала већ то што је Милица – Милица, јединствено дете светог живота и настројења. У нашој историји светих описане су врлине многих знаменитих личности. Иза јавних личности често остане много трагова. Али о страдању жена и деце остало је мало записа и сведочанстава. Вероватно их је зато мало и у нашем календару. Њихове патње и њихова тајна страдања углавном су остала скривена. Ова чињеница ми је дала још већу вољу да радим на откривању живота Милице Костић.

Да ли постоји идеја да се Милица канонизује?

– Постоји. Владика шабачки Лаврентије негује ову идеју деценијама. Захваљујући њему, ово име није заборављено у нашем народу. Нека га Бог награди за то. Тек сам накнадно сазнао да су оне вести које сам ја давно чуо о Милици и стигле до мене захваљујући њему. О канонизацији не могу ништа рећи. Ја радим оно што мени, као монаху, приличи у овом звању и на овом месту – у манастиру. Моје је до сада било да у тишини саберем и обрадим чињенице. Осећам да је Бог то од мене очекивао. Обиље података до те мере расветљава ову личност да нема никакве сумње да је ово дете у свему беспрекорно. Сматрам да знам шта ће бити али треба да ћутим. Иначе, све што сам Вам до сада рекао свесно сам рекао веома уздржано.

Ја нећу, тачније – не могу, да прекинем своју делатност у вези са неформалном рехабилитацијом ове свете личности. У међувремену се појављују још неки детаљи које треба да обрадим. Одмах по мом последњем доласку у Хиландар, пред Сретење ове године, отац Методије, игуман Хиландара, рекао ми је да је код њих у манастиру Александар Јовановић, свршени теолог и појац из Крушевца који је одрастао у згради са које је пала Милица, и који треба нешто да ми каже. Аца ми је тамо испричао неке догађаје из свог детињства. Он је одрастао у поменутој згради и то на истом спрату са кога је скочила Милица. Када је био дете, једног септембра, деца из зграде су се играла у стану и соби из које је она скочила. Чула су неко цвркутање и видела са спољашње стране прозора „гомилу неких птица које подсећају на ласте“. Птице су брзо летеле укруг, правећи венац, тј. круг око прозора. Као када би шестаром описао прозор, његове димензије. То је трајало неких 15 до 20 минута, можда чак и више. На питање Аце и остале деце упућено газдарици о чему се ради, следио је одговор да се то дешава „на дан када је скочила она девојка“. Још је додала да се исто догађа сваке године. Аца је ово видео неколико пута а његова рођена сестра Јована два пута. И она је видела венце од птица. То се понављало у истом периоду сваке године. Аца се не сећа тачно да ли су то били голубови или ласте. То је било у годинама између осамдесете и осамдесет четврте - пете, нешто пре него што је он кренуо у први разред.

Када сам, неколико дана после тог разговора са Ацом Јовановићем, са братијом кренуо кући са Хиландара, од Уранополиса ка месту Свети Никола возио ме је отац Александар Павловић, који је долазио код нас у Студеницу још као ученик богословије , а сада је свештеник у Грчкој. То је била прилика да се видимо. Чим смо сели у кола отац Александар ме је обавестио да је читао у Православљу оно што сам писао о Милици. Тад ми је рекао да је и он растао у згради са које је она пала, на петом спрату. И он је са децом „на један дан када се то дешавало“ гледао како су се скупљали голубови баш на тој страни и на том прозору са кога је Милица скочила. Ту се скупљало много голубова. Отац Александар се не сећа тачно да ли је то био облик срца или крста али их је било много само на једном прозору. Као деца одлазили су сваке године у тај стан да гледају голубове. Он их је гледао најмање три-четири пута у различитим годинама, у периоду од деведесет треће, можда четврте, до рецимо двехиљадите године. Деци, која су се дружила и играла иза зграде било је занимљиво да готово сваке године иду у стан на једанаестом спрату у одређено време (око девет до мало после десет ујутру) да гледају голубове. То је у ствари доба дана када је Милица пострадала. Лет голубова је трајао око пола сата, четрдесет минута. Двадесетак беличастих голубова је летело а неки су стајали на ивичњаку прозора. Осим њега ту је било још деце међу којима и његова садашња супруга Смиљана. Они су одлазили у тај стан кад им кажу: „Е, данас се скупљају голубови.“ Тада се сва деца покупе и иду горе да гледају голубове.

---------------------------------------------

Преглед књиге о Милици Костић, као и кратак филм о њој, може се погледати на електронској адреси:

http://milicakostic.rs/

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2014/06/blog-post_10.html

Свештеника је радарска патрола зауставила на улаз у Суву Реку уз образложење да је за 21 километар возио брже од дозвољене брзине, која у насељеном месту износи 40 километара на сат.

“Привели су ме код Суве Реке зато што сам тражио да ми извештај о саобраћајном прекршају напишу и на српском језику. Нисам био против плаћања казне али сам одбио да узмем пријаву исписану само на албанском, из простог разлога јер не знам шта у њој стоји.. Када сам покушао да кренем даље према Ораховцу, извукли су ме, наслонили на аутомобил, раширили ми руке, претресли, потом ставили лисице и привели у полицијску станицу у Сувој Реци. Све то су гледали моја супруга и двоје деце”, рекао је Митрић за Радио Грачаницу.

Митрића су најпре одвели у полицијску станицу а онда и код судије за прекршаје. Пустили су га после три сата.

“Инсистирао сам да изјава коју су ми дали да потпишем буде на српском језику. Тек када су са тим завршили, дозволили су ми да се удаљим, односно да одем до супруге и деце, који су ме у албанском селу, на путу, више од три сата чекали у колима”, казао је Митрић.

Он је редакцији рекао да су му у полицији рекли да то што инсистира да му саобраћајну пријаву напишу на српском, “никада неће да се догоди”.

Митрићу је полиција одузела саобраћајну дозволу, али му нису дали потврду о одузимању документа. Казна за прекораћење брзине износи 25 евра, рекао је парох Стево Митрић.

http://rtg.rs/?p=13808

Очекује се да ће Папиној миси на стадиону у Аману присуствовати 50.000 верних, од којих су сви рођени Јорданци. Неких 200.000 хришћана сачињавају само 3% становништва Јордана, од којих половина припада Јерусалимској Патријаршији, док су њих 65.000 католици, а остали су припадници оријенталних и протестантских Цркава.

Римокатолички бискуп Јордана Марлон Лахам истакао је да у његовој отаџбини живи „мозаик хришћана“ од којих су сви припадници историјских Цркава. Он је позитивно оценио дијалог хришћана са муслиманима и истиче да се негује на свим нивоима. Обављају се редовни сусрети епископа и бискупа са муслиманским великодостојницима. Односи са властима и краљевском кућом „одлични“су, сматра он. Међутим, бискуп Лахам је додао да постоје и поједини муслимански фанатици, „мада се ја не осећам у опасности“. Муслиманско братство и радикалне исламистичке групе немају у Јордану велико упориште. Бискуп је оценио да хришћанске установе у овој земљи уживају високи углед као у Анџари, и иначе у целој земљи услед високог нивоа свога рада, управо и код муслимана. На пример, Римокатоличка Црква у Јордану у 35 парохија одржава 60 парохијских и монашких школа, као и пре годину дана отворени Универзитет у Мадаби (Мадева) са 1.200 студената.

У свим хришћанским школама 50% процената ученика су муслимани: „Добро је васпитавати јорданску децу за плуралистичко друштво“, нагласио је бискуп Лахам. Ово гледиште дели и грчки православни архимандрит Инокентије из манастира у Мадаби. Међу арапским земљама Јордан је „једино место на Блиском истоку где уживамо ове верске слободе“, изјавио је архимандрит.

Постоји 13 грчких православних школа са 6.000 ученика. У школама се изводи заједничка настава, док су на верској настави хришћанска и муслиманска деца раздвојена. Нарочито значајно за ово свештено православно лице јесте чињеница „што смо ми овде рођени и нисмо придошлице“.

И протестанти у овој држави у потпуности подржавају јорданску власт. Пастор Андреј из арапске Епископалне цркве руководи центром за глуве као и једном школом код Амана: „Добро смо. О томе се не зна на Западу“. Он даље вели да је краљ Абдулах II спровео реформе „Јордан је на добром путу“. Не постоји, каже он, поларизација као у другим арапским земљама пошто људи знају да им је боље него у другим околним земљама.

После мисе у Аману Папа ће 24. маја увече посетити место крштења Господа Христа у Витанији (арапски Al-Maghats), као и сусрести се са избеглицама и са извесним бројем лица са посебним потребама.

Јордан је успео да сачува социјални мир, мада су се осећали конфликти последњих година услед прилива избеглица од једног милиона људи, и то у земљи која има свега шест милиона становника. Каритас Јордана помаже ове избеглице храном, одећом, лековима, хигијенским средствима, материјални и финансијски, мада све ово није довољно. Наиме, многи Сиријци живе у напуштеним кућама, гаражама, шаторима. Председник ове хуманитарне организације је изјавио да се без помоћи из иностранства не може удовољити огромним потребама. Он истиче да је Каритас Аустрије једна од најзначајнијих партнера на овом богоугодном делу. Каритас пружа и психолошку и психијатријску помоћ из разлога што су многе избеглице доживеле у својој земљи велике трауме. Иначе, јорданске школе су препуњене, па нема места за сву сиријску децу да се школују, те се Каритас залаже како би се оваквој деци пружила послеподневна настава, те да читав нараштај народа не би пропустио животну шансу услед недовољног образовања.

Медији истичу да Јордан пружа велику пажњу тзв. библијском туризму, пошто се држава налази на једном делу територије древног Ханана. У првом плану стоји место крштења Господа Христа, с јорданске стране. Овде се једна православна црква налази над тим местом крштења, док су са израелске стране фрањевци подигли црквицу. Тако, са обе стране реке Јордана, који је широк само десет метара, поклоници и туристи улазе у реку и загњурују се и симболично подражавају Исусово крштење.

Недалеко од Витаније почиње пут за Мртво море и за библијску гору Навав (Небо) с које је законодавац Мојсије видео Обећану земљу,. Јер му није било дозвољено да уђе у њу.

Недалеко до ове горе налази се место Мадаба (Медева), гдесе у православној цркви св.Ђорђа налази географске карта Палестине у мозаику из 6. века по Хр., што је огроман археолошки налаз, који је ушао ус ве археолошке и историјске књиге везане за Свету земљу.

На путу од Амана у правцу севера према сиријској граници налази се древни град Џераша (библијски Гераса), „град с хиљаду ступова“, што није претерано. Место је веоам посећено, скоро као Помпеја или Римски форум!

Поклоници радо посећују место Мар Елиас (пола сата вожње према североистоку), где су остаци византијске цркве; сматра се да се одавде проток Илија у огњеним кочијама вазнео на небо. Наравно, врхунац посете Европљана је град Петра, као престоница древног Наватејског царства. Петра је откривена почетком 19. века, иначе се спомиње у Библији као Села, као и Наватејско царство.

Према Катпресу, Радомир Ракић

• Хришћански свет
  

Sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve, pored učestvovanja u prikupljanju pomoći za najugroženije u poplavama, našlo se i na prvim linijama odbrane od vodene stihije.

Otac Agapit i otac Atanasije punili su džakove peskom kod Šapca i tako zajedno sa svojim narodom pomogli u odbrani ovog ugroženog grada.

Takođe na terenu i prvoj liniji poplavljenog Obrenovca našao se i vladika Lipljanski Jovan Ćulibrk i pokazao kako je biti uz svoj narod kada mu je teško.

http://www.kurir-info.rs/rame-uz-rame-s-narodom-svestenstvo-u-odbrani-od-poplava-foto-clanak-1374835

Сама Твоја љубав према човеку умољава те: дај ведро време свом наследству и да сунце обасја оне којима је потребно и који моле милост од Тебе. Развесели лице земље ради свога убогог народа, деце и стоке, и свих осталих живих бића, које ситиш својим благовољењем и дајеш им храну у право време. Да, Господе, Боже наш, не отрини напразно нашу молбу и немој нас посрамити у нашем очекивању, него нас поштеди по милости својој и посети својим милосрђем, јер пролазе узалуд наши дани и нестаје у болести живот наш. Немој нас погубити због наших безакоња, којима смо навукли на себе Твоје негодовање и жестину Твоју, него поступи са нама по својој тихости и по мноштву милости Твоје. Јер, гле, скрушене душе и смирена духа падамо ничице пред Тобом, и као некорисни служитељи, који и највећу казну заслужују, у покајању умилно Ти вапијемо: грешисмо, чинисмо безакоња и прегрешења у свему преступајући заповести Твоје. Стога све што шаљеш на нас, истином и праведним судом шаљеш на нас, али немој нас до краја предати пропасти, глади и погибли, нити да нас поплави водена бујица, него се у гневу сети милости и због свога милосрђа забадава се дај умилостивити, те се као благ смилуј на оно што си саздао и на дело својих руку, и брзо избави од сваког зла. Амин!"

Можете читати и Акатист Светом Пророку Илији, Богородици-Избавитељки оних што од недаћа страдају

Money donations:

Government of Serbia has opened this bank account for everyone willing to donate:

The assistance to those in need can be paid to the dinar account 840-3546721-89, purpose of payment: the removal of consequences of the emergency situation - floods.

The number of the foreign currency account at which the assistance for the removal of consequences of the emergency situation can be deposited is 01-504619-100193230-000000-0000.

Assistance to the vulnerable population in flooded areas in Serbia can be sent through SMS to the number 1003, for all three mobile network operators – Telenor, Telekom and VIP Mobile.

The text price is RSD 100, and the funds will be directed to the account of the government of the Republic of Serbia especially open to collect the aid.

More at:

http://www.srbija.gov.rs

* * *

SEVERE floods have struck the people in Serbia these days, leaving thousands of children homeless, without food, water, warm and dry clothes. Roads and bridges are flooded, schools and kindergartens have been shut down, 100,000 homes in Serbia left without power, while rain-swollen rivers and surging water course through towns and villages, overflowing across streets into homes, causing landslides and other disasters.

These are the heaviest rains and floods ever recoded in 120 years.

* * *

photo: People sit in a boat after being evacuated from their flooded houses in the town of Obrenovac, east from Belgrade D Aleksic

Рат је пуковника Миленка Павловића затекао на месту команданта 204. ловачко авијацијског пука. Тада се само 14 авиона МиГ 29 могло супротставити НАТО авијацији са 600 најсавременијих летилица. Са упола мањим дометом радара и три пута мањим дометом ракета наши пилоти били су немоћни. Ипак, сви су беспоговорно изврашавали задатке.

Миленко Павловић 1959-1999

Миленко Павловић је рођен 5. октобра 1959. године у Горњем Црниљеву. Завршио је војну гимназију „Маршал Тито“ у Мостару упркос противљењу родитеља да изабере позив пилота.

Ваздухопловну академију завршио је у Задру. Командант 204. ловачко авијацијског пука постао је 1998.

Погинуо је 4. маја 1999. Иза њега су остали супруга и два сина.

Првог дана бомбардовања катапултирала су се из погођених авиона два пилота. Два дана касније, 26. марта изнад Бијељине погинуо је мајор Зоран Радосављевић. Потом, по наређењу Команде ратног ваздухопловства у сусрет непријатељским формацијама полетео је само један Миг 29.

У полуисправном стању постајали су лака мета. Пуковник Миленко Павловић занао је да сваки лет носи такав ризик.

Када је 4. маја 1999. стигло наређење о полетању на НАТО авионе који су надлетели Ваљево, Павловић је дежурао на измештеном командном месту у Старој Пазови. Јавио је свом заменику да по сваку цену задржи млађег колегу да не полети и кренуо ка Батајници. Пришао је авиону и рекао: „Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу!“ Извукао је из кокпита младог пилота и олетео пут родног краја.

Радару је показивао стотинак непријатељских правих и лажних циљева, а на другој страни је био Павловић – сам! Ваљевци сведоче да се авиони нису видели, али да се чула грмљавина мотора. Није било као до тада, да надлете и избаце бомбе. Нису слутили каква се драма одиграва на небу. Све док нису чули експлозију и угледали делове запаљеног авиона како пада и помислили да је оборен НАТО авион. Усхићење се убрзо претворило у тугу.

„Имају ме!“

У једном тренутку из оперативног центра Миленка су упитали да ли види непријатељски авион.

„Видим их, али виде и они мене!“

Завладао је тајац, а пре него што је ишчезао са радара његове последње речи биле су :“Имају ме!“

Миленков лет трајао је око дванаест минута. Одмах по полетању отказао му је генератор наизменичне струје. Ракета испаљена са авиона који је био у околини Тузле погодила је наш авион у пределу кабине. Павловић се није катапултирао. Можда за то није имао прилику, мада они који га познају верују да никада не би напустио свој ваздухоплов.

Био је то последњи Миленков лет. И последњи лет до краја НАТО агресије – до тада је уништено 11 Мигова, шест у ваздуху и пет на земљи. Он за своја дела никада није проглашен херојем. Постхумно је одликован Орденом за храброст и Златном летачком значком.

Сваке године 4. маја у знак сећања на Миленка Павловића, команданта 204. ловачко авијацијског пука његове колеге, родбина и поштоваоци положе венце на споменике у Ваљеву и селу Бујачић где је пао његов авион.

Радио-телевизија Србије је на годишњицу бомбардовања 2006. године емитовала документарни филм о Миленку Павловићу „Лет у смрт“ аутора Слађане Зарић.

http://www.youtube.com/watch?v=iRvGJS-GQuU

Гитариста, аматер, пореклом из Бенковца, на првој служби у Дрнишу, емотивно тумачи зашто се из Београда вратио у родну Хрватску. Представљамо вам и саборну православну цркву у Дрнишу, једну од најљепших у далматинској епархији. Екипа Мањинског мозаика обишла је и шире дрнишко подручје те сазнала како живе Срби на том подручју.

„Скоро десет година живим у истој згради и никада се није десило да ми неко шаље поруке зла путем графита мржње и то на два прилазна ходника у улазу зграде. Непријатно сам се изненадио када сам, непосредно пред првомајске празнике у поподневним часовима на зидовима улаза затекао „честитке“ „СПЦ г..на“ и „Џомић џукела“. Да апсурд буде већи по оној народној „да се Власи не досјете“ поруке зла су исписане ћириличним писмом. Аутори порука су се надали да ће тако лакше заметнути траг“, казао је Џомић за „Дан“.

Он је истакао да ни са ким није у личном сукобу и да не постоји ни један лични разлог било које особе да уради овако нешто.

Џомић је поручио да ће сачекати реакције државних органа те да ће благовремено обавијестити јавност.

„Посебно су ми значајне реакције невладиног сектора, јер да је оваква порука осванула на улазу неког невладиног активисте или неког вјерског лица друге конфесије дигла би се кука и мотика“, рекао је Џомић између осталог.

http://www.in4s.net/index.php/poruke-mrznje-upucene-dzomicu-vulgarni-grafiti-na-ulazu-zgrade/

http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2012/10/31/13958882/Vidik%20021112.flv

Уредник: Јасмина Вујновић Милошевић

Редитељ: Драган Марковић

Извор: РТС

Миротворац дела на установљењу царства Божјег на земљи и сав је томе посвећен. Красне су ноге његове, јер благовести глас мира, јер благовести добро. Он је праведан и љуби правду, а њен плод је мир. Он настоји да са свима има мир, мир по Богу, мир који у имену Божјем јесте, који не трпи никакве погодбе са злом, мир који је једно са врлином. Миротворац љуби закон Божји и заповести Божје чува са страхом, а њих држећи он налази у срцу своме велики мир. Он живи мира ради и име мира слађе је на уснама његовим од меда и саћа. Уста његова га хвале, а срце га жуди. Мир и бављење именом његовим су му радост, у њему ће се украсити, у њему узвисити, у њему се весели дух његов. Ни за каквим другим добром не жуди и срце му је пуно, јер мир по Богу га је испунио. Радост је његова неизмењива, постојана, крепка и непролазна, јер је плод мира, плод божанственога дара, божанске благодати. Миротворац ће у векове са добрима у миру живети.

Св. Нектарије Егински

Glogovac Monastery