Састанак је уприличен поводом одлуке Владе Републике Србије, донете је 25. јула ове године, о објављивању пригодне поштанске марке у част 100 година од рођења Патријарха српског Павла. Ова одлука је објављена у Службеном гласнику Републике Србије број 81 од 1. августа 2014. године.

Вишедеценијска сарадња ЈП „Пошта Србије” и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве на објављивању традиционалних издања пригодних марака поводом најсветијих хришћанских празника, Божића и Васкрса, као и доплатних поштанских марака за изградњу Храма Светог Саве на Врачару, довела је и до сарадње на објављивању пригодне поштанске марке у част стоте годишњице од рођења блаженопочившег Патријарха сропског, Павла.

Патријарх је са представником Поште Србије Радомиром Бојанићем разговарао је о предстојећим активностима у вези са објављивањем и представљањем ове пригодне марке, којом приликом је договорено да се изложба у част објављивања пригодне марке поводом стоте годишњице од рођења Патријарха Павла одржи у октобру у ПТТ музеју у Београду. Његова Светост Патријарх Иринеј ће на отварању изложбе произнети кратку беседу о животу Патријарха Павла, а тачан датум свечаног отварања ове изложбе, којем ће присуствовати и личности из црквеног, културног, политичког и јавног живота, биће одређен у договору са представницима Поште Србије.

Одлука Владе Републике Србије и ресорног Министарства трговине, туризма и телекомуникација да у Програм издавања пригодних поштанских марака за 2014. годину уврсти и издање у част стоте годишњице од рођења Патријарха Павла изазвала је велико интересовање међу филателистима, народом, а нарочито међу Србима из дијаспоре, па је готово читав тираж овог издања продат у претплати, непосредно по објављивању одлуке Владе Републике Србије.

Марка у част Патријарха Павла биће пуштена у оптицај 11. септембра 2014. године, заједно са пригодним ковертом првога дана. Ликовно решење за ову марку на којој је приказан портрет блаженопопочившег Патријарха Павла. израдио је академски сликар мр Бобан Савић, креатор поштанских марака Поште Србије.

• Званичне посете
  

|

Некада се живот наши старих, наших предака, вртио у малом простору родбинских и комшијских веза, у малим световима, али који су били испуњени радом, народним стваралаштвом и надасве топлином, осећајем готово непознатим савременом човеку. То је био амбијент у ком су се практиковали стари занати, делатности које су храниле породицу али истовемено пружале могућност активног стваралштва, па и уметничке креације. Тада није било великог тржишта, јурњаве за динаром, суровог такмичења са конкуренцијом па је бављење занатом, које је прелазио са генерације на генерацију, представљало осим решења егзистенцијалних проблема и простор неке врсте народне уметничке реализације. Данас, сви знамо, није тако. Стари занати су готово нестали у немогућности да парирају фабричкој производњи, а савремени темпо живота нас све више избацује из сопственог лежишта уносећи немир који је основ спречавања уметничког замаха и уживања у лепоти.

Софија Ињац, наш данашњи саговорник се управо и бави нечим што се може третирати врста старих заната. Израђује бројанице спајајући рад, стваралаштво, уметност па чак и неку врсту верске мисије. Већ је позната у хришћанском свету, међу верницима, свештеницима и монасима, али и у интернет простору пошто се у функцији продаје бави маркетингом преко друштвених мрежа. Осим тога имала је више изложби, од којих је најбитнија изложба коју је одржала у Новом Саду у бившој Прометејевој галерији а садашњем културном клубу «Зрно». У догледно време планира да представи своје стваралаштво и у Београду. Баш због тога што је посао којим се бави редак и што је продаја израђених артикала повезана са личном маркетиншком довитљивошћу одлучили смо се за разговор са Софијом Ињац, сматрајући њену причу необичном, а њен рад уникатним и занимљивим за наше читаоце.

У чему је специфичност израде ваших бројаница и осталог накита?

Специфичност је у томе што је спојен традиционалан начин израде са модерним дизајном и материјалима. Ово се нарочито односи на израду бројаница.

Да ли се бројанице данас могу сматрати накитом?

С обзиром на модеран дизајн и одсуство основног верског образовања, приметно је да их људи у већини доживљавају као накит, као део свакодневног асесоара. Што значи да се делом могу сматрати и накитом.

Да ли је то проблем ?

С' верске тачке гледишта то јесте проблем. Мада се већина оних који се баве израдом бројаница труде и да објасне чему оне заправо служе. Сами купци често постављају питање како да их употребљавају па тако продавци бројаница на посредан начин врше и верску мисију. Наравно то је у интересу и продаваца бројаница.

Са уметничке тачке гледишта то није проблем. Верски мотиви у уметности кроз векове су готово преовлађујући. Тако данас иако је друштво у великој мери секуларизовано једна слика рецимо Микелађелово «Стварање Адама» има трајну и незаменљиву уметничку вредност и у очима савремених посматрача као и у прошлости.

Зашто баш израђујете уникате?

Зато што сваки комад има своју причу, сваки је специфичан на свој начин, нисам желела да радим серијски, униформно, просто сам имала идеју да свако може да изабере бројаницу спрам свога сензибилетета и личности. Иако неке на око можда изгледају исто, гледам да се разликују макар у неком детаљу. Крстови су нарочито специфични, од нерђајућег челика, посребрени, са сјајним дизајном. У томе заправо и јесте њихова уметничка вредност.

Користите полудраги камен за бројанице, да ли и ви као и многи други комбинујете хороскопске знаке, магијска својства полудрагог камења и на тај начин постижете бољу продају?

Полудраги камен користим углавном када радим изложбене бројанице, јер им то даје естетску вредност. Дешава се такође да купац изабере модел и тражи да буде од полудрагог камена.

Да, догађа се, на жалост, да купци траже одређену врсту полудрагог камена због њиховог тобожњег енергетског дејства и при том од мене очекују објашњење тих дејстава. Тржиште је преплављено таквим понудама бројаница са магијским дејством , а све у сврху бољег профита. Лично мени етика не дозвољава да се користим туђим сујеверјем да би остварила бољу продају.

То манипулисање сујеверјем ради профита на жалост широко је распрострањено на овом нашем поднебљу и без одговарајуће едукације тешко ће се искоренити.

Ко су ваше муштерије с обзиром да продају вршите преко Фејсбука и галеријски путем изложби?

Моји купци су специфични. Најчешће су то људи који се и сами баве неком врстом уметности, наравно не могу да изоставим свештенике, монахе, и црквене људе не само православне вероисповести већ и римокатолике.

Колико је могуће искористити друштвене мреже за промовисање уметности, традиције или продају одређених артикала?

Друштвене мреже су популарне и пре свега веома посећене. Данас када је интернет медиј број један, реклама на друштвеним мрежама ће пре бити уочена него на застарелим медијима попут новина, телевизије или радиа. Због тога се све више људи одлучује на овакав тип промоције. Отварају се фејсбук странице преко којих имате могућост да понудите људима свакодневно праћење вашег рада. Интернет пружа интеракцију између произвођача и купца тако да произвођач има прилику непосредно да се увери у квалитет и вредност онога што ради и да побољша свој производ, да га прилагоди жељама и потребама купца. Осим тога купцима је значајно лично сведочење квалитета производа, које се често може наћи на друштвеним мрежама у виду коментара у којима се изражава захвалност или задовољство купљеним артиклом. Тај вид рекламе је неизводљив на класичним медијима, мада постоје покушаји типа Сека Саблић на пијаци изнебуха вади однекуд кесу са прашком од 3 кг и тврди како је то за њу најбољи прашак за веш. На класичним медијима овакво субјективно сведочење «квалитета» не производи упечатљив ефекат, заправо има контраефекат. Сасвим обратно је на друштвеним мрежама.

Бавите се герила маркетингом и уредник сте многих ФБ страница, реците нам нешто о томе?

Управо у претходном одговору се садржи одговор и на ово ваше питање. Герила маркетинг на интернету је вештина промовисања одређеног производа субјективним сведочењем његовог квалитета, али и не само то. То је читава философија маркетинга. Суштина се своди на три речи: Шокирај, насмеј, заинтересуј. Успешност страница које уређујем на фејсбуку је пре свега у свакодневном ажурирању. Потребно је знати кад су људи на итернету, знати заокупити пажњу тих људи. А фејсбук је једном речју сликовница уз пар добро смишљених опаски. Дакле уколико комбинујете добре фотографије са одређеним текстуалним порукама и при том истрајавате у томе успех је загарнтован.

Да ли су сви који приступе некој страници коју уређујете аутоматски и купци артикала који се ту рекламирају?

Наравно да нису аутоматски купци. Људи су прилично скептични када је у питању куповина преко интернета, а поготово преко друштвених мрежа, јер је појава превара преко лажих профила и страница честа. Чланови страница хоће да знају ко сте, ко стоји иза тога, да поразговарају у случају да заиста хоће да купе то што им нудите. Потребно је дакле ваше лично сведочење али и сведочење других купаца. Потребно је улити поверење купцу а то је данас веома тешко.

Шта је битно за добар рад једне странице, да би била праћена и запажена?

Да би једна страница имала успеха није најважнији број чланова као што већина мисли. Значи није ствар у квантитету него у квалитету људи који су ту и прате вас. Хоћу рећи да је битно да сваки члан, а и ви као неко ко рекламира свој производ знате због чега сте ту. Битно је да људи који су ту, то купују, коментаришу, процењују оно што изложите, јер тек онда се може рећи да сте постигли интеракцију са купцима, а то даје ефекат.

Колико је битна фотографија за продају артикла?

Фотографија је најважнија ствар за промоцију преко друштвених мрежа. Треба да буде добро урађена, јер визуелни ефекат оставља дефитивно најбољи утисак на купца нарочито на друштвеним мрежама. То просто не може никога да остави равнодушним, заинтересоваће се да макар оде на страницу и погледа шта је то, чиме се бавите, шта нудите.

Да се вратимо на израду накита. Како сте дошли на идеју да спојите традиционалну религијску уметност са савременим материјалима и дизајном?

Израдом обичних плетених бројаница се бавим већ дуги низ година, но то је посао који готово искључује креативне могућности, монотон је. Упоредо с тим свој таленат остварујем и на другим пољима уметности. Просто је било природно да једног дана дође до споја уметничког сензибилитета са израдом бројаница.

Да ли сарађујете са неким код нас ко се бави сличним пословима?

Сарадњу имам са онима који се баве истим и сличним пословима. Ту пре свега истичем атеље ТРАДИЦИЈА Живке Ракетић, затим са многим манастирима, и појединим галеријама.

Да ли верујете да ће у будућности интернет заменити супермаркете, бутике и друга продајна места?

Мислим да неће. Просто је увек другачује када оно што желите да купите имате прилику и да видите уживо, додирнете, од онога што се понуди фотографијом, електронски. То се није десило ни на западу где је индивидуализам и отуђење прешло линију пожељног и где је интернет шопинг узео маха. Код нас су још мање шансе за тако нешто.

За крај можете ли нашим читаоцима рећи да ли сте истински задовољни својим послом и да ли се осећате испуњени и остварени као креатор уникатних дела?

Да нисам задовољна својим послом, радила бих нешто друго. Остварујем се преко свога посла, што је данас реткост. Реткост је пре свега што људи нису истрајни. Започињу мноштво послова очекујући брзу зараду и после првих препрека брзо одустају. Уопште данас је луксуз имати неки свој посао а поготово посао који вас остварује у коме ваша креативност може доћи до изражаја и у коме уживате. Тако да могу рећи да сам до краја задовољна.

Видео са изложбе у Новом Саду

Линкови:

Блог "Бројанице"

Фејсбук страница "Бројанице"

Фејсбук страница "Софијин свет"

Пратећи ток људске мисли кроз векове, без двоумљења можемо закључити да је, одмах после питања о самом себи и свету око себе, човек најчешће постављао питања о Богу - некад директно, а некад на посредан начин. Ако посматрамо ову појаву са гледишта верујућег човека, доћи ћемо до закључка да је то сасвим природна ствар, будући да је човек боголико биће, носилац образа Божјег, макар тога и не био свестан. Атеисти ће, са своје стране, тврдити да је човек заиста међу првим питањима поставио и питање Бога, али зато што није могао да докучи свет и појаве око себе, или је, пак, имао разлоге психолошке природе. У сваком случају, око овог питања ломила су се копља вековима, па су, сходно томе, и најумнији представници људског рода покушавали да дају свој одговор.

Било је и лакомислених људи, који су у једном тренутку гордо помислили да ће наука са својим открићима заменити веру у Бога. То су изричито покушали идеолози дијалектичког материјализма, али безуспешно - остао је дубок понор у бићу савременог човека, понор који је само могао да попуни живи Бог. Међутим, испоставило се још нешто, сасвим неочекивано: покушај оспоравања вере науком уродио је сасвим неочекиваним плодом - потврдом многих православних догмата управо од стране савремене науке. Примера ради, после Ајнштајна је постало јасно да је стварност која нас окружује релационог карактера, па је самим тим научном свету постала јаснија и релациона онтологија оличена у светотројичном догмату.

Стога збуњује чињеница да чак и данас, када је идеологија дијалектичког материјализма и теоријски и практично поражена, чујемо приговоре дела интелигенције атеистичке провенијенције да наука и веронаука немају шта да траже у истој клупи.

Вера и наука

На изазов атеиста, који су покушали да науку противставе теологији, одговор је дошао од учених теолога који су користили управо знања из природних и техничких наука као савезника. Тај приступ је давао резултате, али било је и претеривања у случајевима када је код неких научни метод претендовао да постане теолошки метод, што је негативна крајност на којој су пали западњаци. Код мудрих теолога, научни постулати стали су у службу Божју не заменивши аутентично виђење Цркве. И код православних Срба је било теолога који су користили знања из природних и техничких наука у службу Цркве. Примера ради, један од њих био је блаженопочивши протојереј-ставрофор др Лазар Милин, професор апологетике, веома плодан писац и мисионар, иначе човек огромне енергије и храбрости, који је смело и сасвим отворено писао у време најжешће атеистичке пропаганде и прогона Цркве од стране комунистичке власти. Данас га многи памте као човека који никада није оклевао да изађе на јавни мегдан идеолозима дијалектичког материјализма, доктрине не тако давно доминантне у нашем друштву.

Иако треба отворено рећи да се класичној апологетици (својеврсна одбрамбена област богословља) као таквој има много штошта приговорити у методолошком смислу, није баш све црно-бело. Наиме, основни проблем код апологетике је у наглашавању формалне логике уместо аутентичног литургијског приступа, чиме се доста нагиње ка западној теолошкој мисли која је, управо због рационалистичких стремљења, дошла у ћорсокак. Међутим, исто тако треба рећи да је много људи из света науке управо преко апологетске литературе дошло до Цркве, а у време жестоког налета атеистичких доктрина и разних фалсификата из области социологије религије, то је била прва брана која је многе сачувала од неверја. Најзад, нико не зна да ли ће опет затребати апологетска делатност, поготово ако у обзир узмемо информациони тоталитаризам који све више узима маха у целом свету.

Наука и веронаука

Ван претензија да се дубље бавимо аксиолошким разматрањем апологетике у оквирима црквене мисије, вреди приметити да неки апологетски закључци данас могу и те како да послуже код школске веронауке. То је поготово случај код злонамерних тврдњи да је немогуће спојити школски програм са веронауком, те да је она у смислу школског предмета чист промашај. Стога свима, а првенствено деци, треба практично појаснити да вера и наука нису узајамно искључиве ствари. Треба им дати неки добар пример, задржавајући при том литургијску усмереност као најбитнију основу веронауке, да се час не би претворио у препуцавање са атеистичком пропагандом, без истинског плода за Тело Христово.

Како одговорити детету које често провоцирају противници веронауке причом о неспојивости веронауке и осталих школских предмета? Сећам се једног таквог неформалног разговора са основцима, када сам се у тренутку сетио примера који сам негде прочитао у радовима проф. Милина. Наиме, деца су поставила следеће питање: ако је Дарвинова теорија еволуције нешто попут аксиома (управо је тако и перципира велика већина атеиста), како је ускладити са оним што се предаје на часу веронауке? Одмах сам им поставио контра-питање: ако је иста теорија заиста неспорна, како онда њоме објаснити опстанак овце до дана данашњег? Овца спада у групу животиња за коју можемо рећи да поседују релативну старост, пре свега наглашено у односу на крволочне животиње, њене противнике (вук), те да је постојала много пре него што је човек почео са њеним узгајањем и припитомљавањем, а самим тим и заштитом. Констатујмо следеће особине овце : а) нема јаке очњаке попут вука да би могла да растргне своје непријатеље када би ови покушали да је нападну, б) нема брзе ноге као антилопа да би могла да утекне крволоцима који су много бржи од ње, в) не разможава се ни приближно броју у ком то чине друге незаштићене животиње (зец), док се њени непријатељи размножавају у много већем броју (овца годишње донесе на свет једно јагње, а вучица неколико младунаца), г) не укопава се у земљу, нити бежи у тешко приступачне шупљине у терену, д)нема заштитне механизме попут творовог непријатног мириса или јежевих бодљи, нити се неупадљиво може уклопити у околину попут неких инсеката. Епилог приче: основци су били пуни среће када су ме следећи пут срели, јер су то исто питање онако радознали поставили и наставнику биологије, а овај се насмејао и само их упитао где су то прочитали, рекавши им успут да је то заиста нерешив проблем са становишта дотичне теорије. Деци је том прилико постало јасно да, поред тога што треба уче, треба исто тако да гаје критички став према свему, што и треба да буде један од циљева формалног образовања. А што је најбитније, до тада порушени мост између веронауке и осталих предмета у њиховим маленим главама био је успостављен...

Но, много је бољи начин тражити позитивне примере односа вере и науке, пре свега у животима и делима највећих научника, чиме би се избио главни аргумент априористима међу противницима веронауке, а деци отклонила свака сумња коју им злонамерници нашаптавају.

Чињеница је да се човек научним достигнућима пео све више и више на лествици формалног знања, но што се више пео, то су видици који су му се отварали бивали све шири. У таквим тренуцима отварања непрегледних видика, смирена срца највећих научника кликтала су Богу, славећи премудрог Творца. "У творевини као да додирујем Бога", говорио је Кеплер, а Пастер је стално понављао да је, посматрајући и проучавајући природу, стекао веру бретонског сељака. Они и многи други су, увидевши савршену законодавност појава и сврсисходност свега у природи, готово тренутно дошли до сасвим логичног закључка да иза једног таквог поретка мора постојати савршени Творац. Онде где је савршени закон, мора постојати и савршени Законодавац, била је мисао тих великана.

Наравно, то је далеко од истинитог и откривеног новозаветног Бога који милује и спасава - Личности пар екселанс - али је сигурно један степеник ка Њему, јер уколико човек пожели да Га сретне, сигурно је да ће му се и открити. Тако велики математичар Коши отворено изјављује да је хришћанин, наводећи у истом смислу и плејаду великих научних имена. А међу оне великане науке који су дошли до тог истинског, личног односа са Христом, можемо слободно убројати и великог математичара Блеза Паскала, који је, иако толико уман, ипак првенство давао срцу, говорећи да срце има разлоге које разум не познаје. Па и Њутна, који је био до те мере побожан, да је устајао и скидао капу сваки пут када би неко у његовом присуству поменуо име Божје. На крају, не треба никако заборавити ни нашег Пупина, за кога је погрешно рећи да је био религиозан, управо зато јер је био веран - тачније литургијски побожан човек.

Искушење рационалне вере

Истине ради, треба отворено рећи и то да је теологија понекад трпела и лош утицај од неких научника који су били религиозни, а желели да искористе научни метод у стварима вере. Из таквих примера деца могу извести закључак да њихова вера, иако није неразумна, ипак превазилази разум и његове ограничене претензије. Особито је у овом смислу карактеристичан пример Рене Декарт који је, кренувши од крајње сумње у све и порушивши претходно све ауторитете, дошао прво до чињенице да бар постоји сумња од које је кренуо (Dubitio ergo cogito), на основу тога извео чињеницу сопственог постојања (чувено Cogito ergo sum), а потом, консеквентном применом истог принципа, дошао до постојања Божјег. Просто речено, Декарт је до закључка постојања Бога дошао тако што се запитао одакле у његовом ограниченом уму представа о Апсолутном бићу, дошавши до закључка да је тако нешто потекло управо од тог Савршеног Бића. Нажалост, Декарт се на таквом суштински индивидуалистиком и рационалном приступу зауставио, и тиме (иако несвесно) нанео велику штету западној теологији, којој је већ Августин дао погрешно усмерење. Уводећи свој рационално постављен метафизички систем, Декарт је управо желео да утврди веру западног човека, али да трагедија буде већа, диреткно ју је поткопао, отварајући широм врата за каснији продор нихилистичке мисли. Ове чињенице треба да буду свесни и вероучитељи, уколико би дошли у искушење да на веронауку примењују схоластичку методику, желећи да се такмиче са осталим предметима. Мост између веронауке и осталих предмета треба да се успостави управо зато да би деца осетила да Хришћанство није изолација, већ отвореност према свету, али на томе треба остати, јер веронаука је далеко изнад интелектуализма, пошто њена срж лежи у литургијском образовању човека - подвигу обнове образа Божјег у себи.

Због тога треба подвући ограничења разума и научног метода, који само донекле могу да открију величанство Божје и у чему се исцрпљује њихова улога, која престаје у тренутку када човек пригрли Христа и уђе у литургијску заједницу верујућих. Пример таквог човека показује Игор Шафаревич, познати руски математичар и философ, иначе наш савременик. Када су га деведесетих година упитали шта ће бити са Русијом, кратко је прокоментарисао: "Као математичар који барата егзактним структурама, морам рећи да наде готово да нема, али као хришћанин који верује у благодатну силу Духа Светог, дубоко верујем у њен потпуни опоравак!". Тиме је индиректно дао предност вери у односу на рационално постављене научне поставке које су говориле супротно и показао првенство Божјег промисла над рационално постављеном парадигмом, првенство које се толико пута показало и у историји.

Генијалне вође човечанства

За крај овог кратког дискурса цитираћемо владику Николаја: "Мален је мој разум, то је истина, но ја немам ништа боље од њега, зато се њему морам поверити. Ја се морам поверити мом разуму нарочито онда, кад је он у сагласности са разумом генијалних вођа човечанства, који су на овој планети пре мене живели. Гле, сви ови људи који су били вође браћи својој и који су запајали браћу своју вишим животом, сами су тражили вођство у Бога и сами су црпили живот и за себе и за друге у дубоком и непресушном Божанском извору живота" (Беседа под називом „О осигурању живота“, говорена у Недељу Самарјанке).

Можда ван овог цитата ништа друго о овој теми и није потребно рећи?

Аутор: Оливер Суботић

Извор: Православље број 925

Икос 1.

Равноангеоски живот искала си, блажена мати, по смрти мужа свог одбацила си лепоту овога света и свег што је у њему, жеље очију, жеље тела и гордост свагдашњу, и јуродством ум Христов стекла си. Стога услиши од нас похвалу коју ти узносимо:

Радуј се, ти која си животом својим једнака Андреју, Јуродивом Христа ради!

Радуј се, ти која си се имена свог одрекла и себе мртвом назвала!

Радуј се, јер си у јуродству име твога мужа Андреја примила!

Радуј се, јер назвавши се именом мушким, слабости женске одрекла си се!

Радуј се, јер си имање своје добрим и убогим људима раздала!

Радуј се, јер си добровољно, Христа ради, сиромаштво прихватила!

Радуј се, ти која си нас јуродством својим научила да се oд сујетне мудрости овога света отргнемо!

Радуј се, блага утешитељице свих који ти се молитвено обраћају!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 2.

Гледајући твој необични живот, јер си презрела дом свој и свако земно богатство, родбина по телу безумном те сматраше, а људи из Петрова града, гледајући смирење твоје, патње и добровољно сиромаштво, појаху Богу: Алилуја!

Икос 2.

Разум од Бога дат у привидном безумљу сакрила си; у сујети великога града као пустињакиња живела си, своје молитве Богу непрестано узносећи. Ми, који се дивимо таквом животу твоме, кличемо ти похвално:

Радуј се, ти која си тешки крст јуродства, од Бога теби дат, на леђима својим понела!

Радуј се, ти која си привидним безумљем сјај благодати сакривала!

Радуј се, ти која си дар прозорљивости крајњим смирењем и молитвеним подвигом стекла!

Радуј се, јер си дар свој на корист и спасење страдајућих показала!

Радуј се, јер си страдања људска прозорљиво, у даљини непрегледној гледала!

Радуј се, јер си жени доброј рођење сина прорекла!

Радуј се, јер си жени тој од Бога чедо испросила!

Радуј се, јер си сваког научила да се Богу молитвено обраћа!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 3.

Силом одозго, од Бога ти дарованој, врелину и љуту студен храбро си подносила, распињући тело своје против страсти и похоте. Зато просветљена Духом Светим кличеш непрестано Богу: Алилуја!

Икос 3.

Имајући, блажена, небо за покров свој и земљу за постељу своју, Царства Божјег ради одрекла си се сваког угађања телу. Гледајући такав живот твој, са умилењем те призивамо:

Радуј се, јер си земаљски дом свој људима уступила!

Радуј се, јер си небеско уточиште искала и примила!

Радуј се, јер си се, немајући земаљска блага, у свем духовном богатила!

Радуј се, јер си нас животом својим трпљењу научила!

Радуј се, јер си љубав Божју људима показала!

Радуј се, украшена плодовима благочестивости!

Радуј се, јер си трпљење и незлобивост свету показала!

Радуј се, љубазна заштитнице наша пред Престолом Свевишњњега!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 4.

Буру животну у граду Петровом усковитлану, кротошћу и незлобивошћу надјачала си, Блажена мати, и бестрашће према трулежном свету стекла си. Зато и појемо Богу: Алилуја!

Икос 4.

Чувши о теби како страдаш Христа ради, жалосне тешећи, немоћне крепећи, заблуделе на прави пут изводећи, народ страдални помоћи твојој прибеже славећи те:

Радуј се, ти која си пут Христов свим срцем заволела!

Радуј се, ти која си крст Христов радосно понела!

Радуј се, ти која си сваку срамоту света, тела и ђавола претрпела!

Радуј се, јер си даровима Божјим испуњена!

Радуј се, јер си љубав ка ближњима показала!

Радуј се, јер си страдалнима утеху пружила!

Радуј се, јер си сузе уплаканих обрисала!

Радуј се, јер си благодаћу Духа Светога чудесно огрејана!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 5.

Боговођеном звездом показала се светост твоја, Ксенија Блажена, која је обасјавала хоризонт Петровога града. Јер си људима који су у безумљу греха гинули јавила пут спасења и све их пока јању призвала, да би клицали Богу: Алилуја!

Икос 5.

Видевши подвиге твоје у молитви, трпљењу студени и врелине, благочестиви људи хтедоше да умање патње твоје, одећу и храну доносећи ти. Ти си пак све то убогима раздавала, желећи да подвиг свој сачуваш. Ми пак, дивећи се добровољном сиротовању твоме, кличемо ти овако:

Радуј се, јер си жегу и студен Христа ради добровољно подносила!

Радуј се, јер си у молитви непрестано пребивала!

Радуј се, јер си Петров град свеноћним бдењем од несрећа ограђивала!

Радуј се, јер си гнев Божји много пута од њега одвратила!

Радуј се, јер си се сваког дана у години ноћима у пољу молила!

Радуј се, јер си сладост рајску у сиромаштву духа окусила!

Радуј се, јер си у сладости тој све земаљско оставила!

Радуј се, јер сва у Богу пребиваш!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 6.

Проповедају светост живота твога, Богоблажена, сви излечени тобом од многих болести, беда и жалости: богати и убоги, стари и млади. Зато и ми, славећи те, кличемо Богу: Алилуја!

Икос 6.

Засијала је слава подвига твојих, Блажена мати, када си ноћу градитељима цркве Смоленске .ркамен тајно доносила, олакшавајући напор зидарима црквеним. Тобом вођени, и ми грешни кличемо ти овако:

Радуј се, јер си нас научила да тајно добра чинимо!

Радуј се, јер си подвигу благочестивости све призивала!

Радуј се, помоћнице градитеља храмова Божјих!

Радуј се, јер си светост црквену заволела!

Радуј се, јер труд наш на путу спасења олакшаваш!

Радуј се, брза помоћнице оних који к теби прибегавају!

Радуј се, блага утешитељ ко свих жалосних~

Радуј се, Петровог града небеска заступнице!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 7.

Желећи да избавиш од жалости уплаканог лекара који је жену сахранио, заповедила си некој девојци на Охту да побегне и тамо себи мужа нађе и утеши. И учињено је онако како си ти прорекла. Они пак у радости клицаху Богу: Алилуја!

Икос 7.

Ново чудо молитве своје показала си, Блажена мати, када си благочестивој жени рекла: "Узми копејку, угаситејку". Тиме си јој прорекла пожар у дому њеном. И по молитви твојој пламен огња угаси се. А ми, вођени тобом, кличемо ти похвално:

Радуј се, ублажитељко жалости људских!

Радуј се, јер си смелост пред Богом за страдајуће показала!

Радуј се, свећо неугасива која у молитвама Богу јарко гориш!

Радуј се, заступнице у бедама и несрећама нашим!

Радуј се, спаситељко од погибељи страстима обузетих!

Радуј се, јер си благочестиву девојку од брака неверног одвратила!

Радуј се, јер оклеветане од очајања избављаш!

Радуј се, брза заштитнице на суду неправедних!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 8.

Путнице бездомна, прешла си пут живота твога у престоном граду отаџбине наше у великом трпљењу, невоље и грдње подносећи. Сада пак, у горњем Јерусалиму пребивајући, радосно појеш Богу: Алилуја!

Икос 8.

Сваком си била све, Блажена Ксенија: невољнима утеха, сла-бима покров и заштита, тужнима радост, убогима одећа, болеснима исцелење. Тога ради кличемо ти:

Радуј се, ти која у горњим становима пребиваш!

Радуј се, ти која се за нас грешне тамо молиш!

Радуј се, ти која благи лик служења Богу објављујеш!

Радуј се, покровитељице пони-жених и прогањаних!

Радуј се, ти која молитвама својим Православље заступаш!

Радуј се, заштитнице увређених и оних који ти се моле!

Радуј се, укрепитељко увређених!

Радуј се, ти која невернике и подругљивце посрамљујеш!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 9.

Свакојаке болести претрпела си, Блажена мати, сиромаштво, глад и жеђ, и грдње људи безбожних који мишљаху да си безумна. Ти се Господу молиш упорно Му кличући: Алилуја!

Икос 9.

Речити говорници не могаху разумети да си ти безумљем својим безумље целога света разобличила и немоћи својом јаке и мудре посрамила. Не видеше у теби силу и премудрост Божју. Ми пак, који помоћ твоју примамо, појемо ти овако:

Радуј се, носитељко духа Божјега!

Радуј се, јер се са Апостолом Павлом немоћи својом хвалиш!

Радуј се, јер привидним безумљем твојим свет разобличаваш!

Радуј се, јер лепоту овога света спасења ради одбацујеш!

Радуј се, јер небеска блага свим срцем љубиш!

Радуј се, јер нас на пут спасења призиваш!

Радуј се, јер страшне грехе пијанства разоткриваш!

Радуј се, јер си бесплатни и милостиви лекар свима била!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 10.

Желећи да спасеш душу, тело си своје са страстима и похотама распела и неповратно себе одбацивши, крст си свој на леђа положила и Христа свим срцем следила, појући Му: Алилуја!

Икос 10.

Бедем си чврсти и уточиште неуништиво онима који ти се моле, мати Ксенија. Тога ради заштити и нас од непријатеља видљивих и невидљивих молитва ма својим, да бисмо ти клицали:

Радуј се, ти која нас на подвиг духовни покрећеш!

Радуј се, ти која нас од вражјих замки избављаш!

Радуј се, тамјане кађени, Богу принесени!

Радуј се, ти која мир Божји у срца људска доносиш!

Радуј се, ти која дух злобе у срцима озлојеђених умртвљујеш!

Радуј се, ти која деци кроткој благослов дарујеш!

Радуј се, јер их тајном молитвом од болести исцељујеш!

Радуј се, јер свету озлојађеном Мудрост Божју показујеш!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 11.

Похвалну песму приносе ти, Блажена Ксенија, они који су твојим молитвама спасени од невоља, жалости и свих напасти, и заједно с тобом радосно кличу Богу. Алилуја!

Икос 11.

Живот твој, Света мати, показао се као озарујућа светлост која у мраку живота овога људе обасјава. Ти си пале у провалију греха избавила и ка светлости Христовој усмерила пут њихов. Зато ти и кличемо:

Радуј се, јер православне Божјом светлошћу просвећујеш!

Радуј се, Христова угоднице, јер си у свету небески живела!

Радуј се, јер си у мукама многим велику благодат стекла!

Радуј се, јер у тами греха благодаћу Божјом сијаш!

Радуј се, јер очајнима руку помоћи на путу спасења пружаш!

Радуј се јер слабе у вери укрепљујеш!

Радуј се, јер дух злобе посрамљујеш!

Радуј се, ти која си животом својим ангеле задивила!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 12.

Благодат обилну изливаш, Блажена Ксенија, на оне који штују спомен твој и прибегавају покрову твоме. Тога ради и нама који се теби молимо источи од Бога реку исцељења, да Му кличемо: Алилуја!

Икос 12.

Појући о многим чудесима твојим, Блажена мати, славимо те и свеусрдно молимо: не остављај нас грешне у жалости, но умоли Господа сила да не отпаднемо од вере наше православне, него да се у њој с тобом утврђујемо и да ти кличемо.

Радуј се, јер си нас састрадању са страдајућима научила!

Радуј се, јер си немоћи наше свеусрдно примила!

Радуј се, јер си нас распињању тела са страстима и похотама научила!

Радуј се, покровитељко и посреднице оних који штују спомен твој!

Радуј се, јер си пут пун невоља прошла!

Радуј се, јер си спасење вечно тиме улепшала!

Радуј се, јер тешиш оне који се гробу твоме клањају!

Радуј се, јер се за спасење Отачаства нашег заузимаш непрестано!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 13.

О, света блажена мати Ксенија, у животу твоме крст тешки понела си. Прими од нас грешних мољења која теби приносимо. Заштити нас молитвама твојим од замке духова таме и свих оних који нам зло мисле. Умоли Сведарежљивог Бога да нам пода силу и крепост како би свако од нас узео крст свој и пошао за Христом појући Му с тобом: Алилуја!

Икос 1.

Равноангеоски живот искала си, блажена мати, по смрти мужа свог одбацила си лепоту овога света и свег што је у њему, жеље очију, жеље тела и гордост свагдашњу, и јуродством ум Христов стекла си. Стога услиши од нас похвалу коју ти узносимо: Радуј се, ти која си животом својим једнака Андреју, Јуродивом Христа ради!

Радуј се, ти која си се имена свог одрекла и себе мртвом назвала!

Радуј се, јер си у јуродству име твога мужа Андреја примила!

Радуј се, јер назвавши се именом мушким, слабости женске одрекла си се!

Радуј се, јер си имање своје добрим и убогим људима раздала!

Радуј се, јер си добровољно, Христа ради, сиромаштво прихватила!

Радуј се, ти која си нас јуродством својим научила да се oд сујетне мудрости овога света отргнемо!

Радуј се, блага утешитељице свих који ти се молитвено обраћају!

Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

Кондак 1.

Изабрана угоднице и Христа ради јуродива, света блажена мати Ксенија, која си изабрала подвиг трпљења и злопаћења, похвалну песму приносимо ти штујући свети спомен твој. Ти пак, заштити нас од видљивих и невидљивих непријатеља, да ти кличемо: Радуј се, блажена Ксенија, молитвенице за душе наше!

МОЛИТВА СВЕТОЈ БЛАЖЕНОЈ МАТЕРИ КСЕНИЈИ ПЕТРОГРАДСКОЈ

О, света свеблажена мати Ксенија! Ти си под заклоном Свевишњега живела, праћена и укрепљивана Богомајком. Глад и жеђ, студен и врелину, увреде и гоњења претрпела си, дар про-зорљивости и чудотвор ства од Бога добила и под заштитом Свемогућег спокој си нашла. Сада те Света Црква као миомирисни цвет прославља. Стојећи на месту твога погребења, пред ликом твојим светим, као живој, која си са нама, молимо ти се: прими молитве наше и принеси их Престолу Милосрдног Оца Небеског, и имајући смелост пред Њим, испроси вечно спасење оних који теби притичу, дарежљив благослов за добра дела и намере наше и избављење од свих невоља и жалости. Заступи нас светим твојим молитвама пред престолом Свемилостивог Спаситеља нашег, недостојне и грешне. Помози, Света Блажена мати Ксенија, да се дечица светлошћу Светога крштења озаре и печатом Духа Светога запечате, да се дечаци и девојчице у вери, честитости, богобојажљивости васпитавају и да успеха у учењу имају; да се болесни и слаби исцеле; породичну љубав и слогу пошљи; монахе удостоји да се добрим подвигом подвизавају и од увреда их огради; пастире у крепости Духа Светога учврсти; народ и земљу нашу у миру и спокојству сачувај и сажали се на оне који су на самртном часу лишени причешћа Светим Тајнама Христовим. Ти си нам нада и уздање, брзо услишење и избављење, теби благодарност узносимо и с тобом славимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.

МОЛИТВА ДРУГА СВЕТОЈ КСЕНИЈИ ПЕТРОГРАДСКОЈ

Блажена мати Ксенија, прими похвалну песму ову од нас недостојних, подобних не теби, него мужу твом Андреју у свему. разврату, пијанчењу, среброљубљу, немарности према вечном спасењу и неосетљивости на Божје упозорење и доброту. И као што мужа после смрти ниси осудила и презрела, него знајући какав је подвиг потребан да би се за такву душу молила, подвиг јурод-ства си узела, и обукавши одело његово, себе си мртвом назвала, а њега живим, да би га бар тако Божје милости удостојила, тако и нас, несебична, погледај, и чуј речи наше: недостојне неба и земље и целе потчињене греху, којима не приличи да на Престо Божји помисле, незаштићене од Ангела који од нас одступише, ти нас, саосећајна Ксенија, са дна очајања подижеш и чиниш, узданице наша, да учинимо оно што још можемо; јер, чувши од оних који ти копејку даваху да им се она као благодат враћала, уредисмо овај мали спомен на тебе од сувишка нашег, желећи да га и са другима поделимо. Смилуј се, дакле, на нас ниште у сваком погледу, свемилостива, молитвама твојим дај нам олакшање терета сагрешења наших и смелости да најпре иштемо отрежњење своје. Даруј нам, подвижнице, и помисао на смрт, суд и осуду, и страх Божји укорени у нама. Из вртлога страсти, уживања и свеколике светске опседнутости подигни нас. Чудотворко, учини да и ми, непотребни, слева кренемо надесно и да заједно са нашом православном браћом доживимо делић озарености оних који су на Божанску Тајну Вечеру позвани. Чувши за велику милост твоју, ми ти се, нескромни, молимо и за све наше пријатеље и све душе које се у овом свету изгубише и предадоше себе забораву сенима светских саблазни: демонској музици, дрогама, моди и непотребним наукама, и лажним учитељима и идеологијама, и политици и свакојаким идолима. Не налазећи им кривицу, све их као заблуделе потражи и измоли од Доброг Пастира нашег да тобом вођени и заузимањем Све благословене Владичице наше Богородице, осете радост преумљења и новога живота. И све нас, свесмирена, научи твом подвигу самозаборава и незнања. Јер истините су речи Господа нашега да благослов од Оца примају и наследници Царства постају само они који себе заборавише и који не знају кад шта добро и похвално учинише. Знамо да нећеш постидети наду коју у тебе полажемо, него још и умножи твоје заступништво, да и многи други скупа с тобом, у све дане живота свога, славе Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Житије

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BA%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B0-r1129

Нови свештеномученик - милешевски игуман, ОТАЦ НЕСТОР ТРКУЉА

Између два светска рата западни део Рашке области био је веома запостављен од Краљевине Југославије. Пут од Пријепоља до манастира Милешеве био је у веома лошем стању. Приликом једне посете блаженопочившег Патријарха Варнаве до манастира није се могло доћи аутомобилом, па је до Милешеве Патријарх са пратиоцем стигао на коњима. Манастир са економијом био је у жалосном стању, конаци оронули, у цркви и на фрескама појавила се влага, воћњаци запуштени и пропали, ливаде у корову, сточни фонд осиромашен, шума неплански сечена, а духовно-културног живота скоро да и није било.

Духовни печат оца Нестора

Ближила се 1935. година и датум обележавања 700 година од упокојења Светог Саве. Милешева је вапила за узорним монахом - игуманом, који би не штедећи себе уложио сву своју снагу и способност у обнову свете царске Лавре. Није било лако пронаћи тако свестрану личност. Наш познати социолог, народни трибун, посланик и министар Сретен Вукосављевић лично је молио Владику рашко-призренског и писао Светом Архијерејском Синоду да пошаљу и поставе игумана манастиру Милешеви, који би представљао Српску Цркву и монаштво.

По Божјем промислу, отац Нестор Тркуља долази за игумана манастира. Отац Нестор је рођен 1890. године у селу Маринковци код Босанског Грахова у угледној породици Тркуља. Монашку школу је завршио 1925. године у Раковици. Његов даљи предак Исаија Тркуља био је игуман манастира Крупе у Далмацији, а његов ближи рођак (можда и брат) био је војвода Коста Тркуља.

Пошто је био веома образован, благе нарави, кротак и смеран у срцу, а поврх свега и добар економ, убрзо успева да око себе окупи братство и сараднике, те почиње са обновом монашког живота. Његова улога у обнови манастира била је осмишљавајућа. Свему је дао свој печат, јер је био и веома утицајан. За кратко време је стекао углед како код Срба, тако и код муслимана. Свакодневно је запошљавао тридесетак радника како би унапредио манастирску економију. И данас многи старији житељи милешевског краја имају живо сећање на тај период.

Захваљујући оцу Нестору, манастир Милешева је о својој седамстогодишњици достојно репрезентовао себе свету и свим поклоницима који су га походили. Отац Нестор се показао као прави пастир и духовни вођа свога народа. Његов рад се огледао и на националном и на културно-просветном пољу. Као чувар гроба Светога Саве просвећивао је омладину и ђаке кроз часове веронауке, а уз све своје обавезе био је организатор и члан Соколског друштва и других српских националних и културних клубова. Као што је волео свој народ, поштовао је и друге народе и своје комшије муслимане. Његовим залагањем, основана је ђачка трпеза за сиромашне ђаке, а људима је помагао и морално и материјално. Отац Нестор Тркуља је остао у сећању својих савремника као велики хуманиста и човекољубац, као човек који је био аполитичан. Он је, пре свега, био човек Цркве и свога народа и, што је и природно његовом звању, огорчени противник обезбоженог комунизма.

Мученичко страдање

Његов веома плодан рад на њиви Господњој зауставио је несрећни грађански рат 1941-1945. године. Околности под којима је отац Нестор изгубио живот, по свему судећи, неће никада до краја бити расветљене. Игуман милешевски, отац Нестор Тркуља, био је невина жртва српско-српског идеолошког рата.

Мученичко страдање оца Нестора почело је првих дана грађанског рата. Због јаких италијанских снага које су запоселе милешевски крај, почетком септембра 1941. године, формирана је Златарска партизанска чета. Тих дана борци из Милешевског среза су издвојени и под руководством Велибора Љујића упућени да формирају Милешевску чету. Једна група бораца Златарског одреда упућена је у манастир Милешеву да од његовог старешине оца Нестора Тркуље затражи, боље рећи одузме, писаћу машину, уз обећање да ће му бити касније враћена.

Када је ова група, предвођена Велибором Љујићем и Љубишом Миодраговићем дошла близу манастира, неочекивано је наишла италијанска војска, која се упутила у село Косатицу ради набавке сена. Партизани су се повукли на Титеровац и извршили препад на Италијане, после чега су се повукли на Златар без писаће машине. Који дан касније, ка манастиру Милешеви је упућена јача формација на челу са Љубишом Миодраговићем, која је одузела писаћу машину и радио, а старешини оцу Нестору запрећено да ће бити стрељан уколико буде говорио „неистину“ да је манастир оскврнављен, одузета писаћа машина и друге драгоцености, а посебно ако буде сарађивао са окупатором.

После ове акције милешевских партизана неко је обавестио италијанску команду у Пријепољу да је вођа ове групе, Љубиша Миодраговић, заноћио у Седобру, у кући Боја Бојовића. У рану зору 27. септембра, Италијани су опколили кућу, убили Љубишу Миодраговића и два брата Бојовића, а потом и запалили три куће Бојовића.

Верујући да је Љубишу и другове Италијанима проказао отац Нестор Тркуља, партизани су га убрзо стрељали на једном скровитом месту на Великој Равни у близини манастира. Милешевска партизанска чета учинила је, по многима, непромишљен чин, за који се брзо прочуло по целом срезу.

Чињенице

Пресудитељи и извршиоци пресуде јавно су се огласили, ваљда да се подиче, али не и да се постиде овог безумног чина.

О том догађају један од руководилаца покрета, касније цлан ЦК КПЈ, пише: „На суђењу игуману учествовала је цела чета. Када је донета пресуда о смртној казни стрељањем, он тада обећава да ће радити за партизане и нуди златан часовник...“

Када је игуман стрељан, поред његовог свештеног тела остала је пресуда написана на једном полутабаку.

Пресуда гласи: „Игуман Нестор Тркуља осуђен је на смрт због следећег:

- зато што је док су били Немци и усташе, био велики њихов сарадник, агитатор и слуга;

- што је ту своју издајничку работу наставио са Талијанима, па је био још и шпијун;

- што је довео окупатора на место где је заноћио секретар ПК КПЈ Љубиша Миодраговић, те је крив за његову смрт и смрт још двојице другова.“ (Милутин Дивац, Основи историје народноослободилачке борбе Среза милешевског, рукопис стр. 32 и 33).

Из текста пресуде се види да је била реч о веома добро смишљеном и монтираном „судском“ процесу. Најбољи познаваоци личности оца Нестора дубоко су уверени да он никада није био сарадник Немаца и Италијана, а поготово не усташа, који су доласком у Пријепоље и околину отпочели терор над Србима. Усташе су пресретали људе, скидали им шајкаче цепајући их бајонетима, а занатлијама су наређивали да са својих радњи поскидају називе исписане ћирилицом и на њихово место поставе нове исписане латиницом.

Прави сведоци

Друг Милутин Дивац, под знацима навода пише „његовог свештеног тела“! Којег ли цинизма, богохулства и патолошке мржње према Српској Цркви и свештеницима.

Аутор књиге „Милешевско бурно доба“ Петко М. Радаковић коментарише убиство игумана Нестора: „Освета је, свакако, била исхитрена, јер није било опипљивих доказа да је игуман био заиста шпијун окупатора“. После слома комунистичког режима многи борци, припадници Милешевске партизанске чете, сведочили су о невиној погибији оца Нестора.

Ратко Пушица, Бошко Пушица, његова сестра Јегда и Радомир Пушица, сви из Доње Косатице, на дан убиства оца Нестора чували су стоку и чули у непосредној близини три или четири пуцња. Други дан наишли су на беживотно тело убијеног свештеника у коме су препознали игумана милешевског. Лежао је на леђима, лицем окренутим ка небу. Једну руку је држао у џепу капута, а другу стегнуту у песницу. Шешир је био четрдесетак метара од тела. Деца су обавестила старије.

Вест о мученичкој смрти оца Нестора Тркуље брзо је одјекнула милешевским крајем. Обавестивши врховну команду италијанске војске у Пријепољу, братство манастира са оцем Алексејем на челу пренело је тело Светог игумана, сахранивши га са јужне стране цркве где и данас у миру почива.

Само један је судија

Нови свештеномученик Нестор Милешевски својом невином жртвом постао је равнодостојан Светом мученику Нестору чије име је и носио. У своме манастиру Милешеви поднео је многе муке од лажних хришћана и братоубица. Узевши на раме крст мучеништва, пострада као некада игуман Пајсије Београдски.

Својом крвљу је обојио своју монашку расу и свештеничку одежду, приносећи себе на жртву, држећи се истините вере православне и чувајући гроб Светога Саве. Крв његову проливену прими Бог као жртву миомирну. Они који су га убили мислили су да су тиме завршили све, не видећи да његова слава тек почиње. Данас је отац Нестор присутнији од свих који су га убили. Има га у милешевској порти, има га на споменику подигнутом њему и његовим састрадалницима, има га пред Христом Господом, пред којим предстоји заувек као поборник и посредник за све који се моле.

На овогодишњем редовном заседању Светог Архијерејског Сабора отац Нестор Тркуља је сврстан и прибројан Светим свештеномученицима. Идеолошки ороз, повучен у бесмисленом обрачуну са неистомишљеницима, није окрзнуо његово духовно дело којим се напајају многи поклоници милешевске светиње.

Свети свештеномученице Несторе, моли Бога за нас!

Извор: „Милешевац“, лист Милешевске епархије, бр. 8 од 28 .јуна 2004, стр. 52-53.

• Календар
  

|

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/14/07/02.07.14._dejan_pavlovic_cuvri_o_hodocascu_u_kucance13.07.za_sajt.mp3

http://www.slovoljubve.com

Археолошка ископавања су обављана током лета 2012. године на археолошком локалитету Хорбат Мизмил и открила су остатке пољопривредног имања из византијског доба (пети-шести век по Хр. Локалитет је напуштен при крају византијског периода, и онда је поново насељен у време крсташких ратова (11-12. век), да би просперитет достигао током владавине Мамелука (13-14. век).

Печати су стално коришћени да би заштитили документа и да их не би отворила неовлашћена лица.

Мар Саба је сиријско име Светог Саве, а он је један од најважнијих и најутицајнијих предводника хришћанског манастирског покрета који се развијао у Јудејској пустињи током византијског периода. Један број манастира је основао Свети Сава у византијско доба; међутим, најзначајнији постигнуће је био манастир Светог Саве, који су звали „Велика лавра“. Манастир се налази на гребену која надгледа реку Кидрон и опстаје као једини манастир у Јудејској пустињи као непрекидно насељен од свог оснивања. У овом тренутку, овде се испашта десетак монаха; манастир припада Грчкој Православној Цркви. Манастир је отворен само за мушкарце; женама није дозвољена посета.

Печат истиче важну улогу манастира Мар Сабе током овог периода. Вероватно је имао важну политичку улогу. Према речима др Роберта Кула, „манастир Мар Саба очигледно је играо важну улогу у пословима Јерусалимске краљевине током крсташких ратова, тако што је одржавао блиске односе са владајућом краљевском породицом. Манастир има безброј поседа и ова пољопривредна парцела можда је део манастирског поседа у време крсташког периода“.

Извор:OCP

• Култура
  

Богато накупљени енергијом из предходних посета и пуни хришћанске благодати стигли смо у Дом, мало пре времена ручка. Особље, већ добро упознато са нашим радом, нас је радосно примило и угостило у салу са ручавање. Док смо чекали кориснике овог Дома да дођу на ручак, чланови секције ступили су у шаховски дуел. Сјајна играчка енергија и тим сачињен од особа свих занимања и старости, привукао је куварице и обезбеђење Дома у наше друштво. Свако је имао свог фаворита, а како смо ову партију морали да прекинемо, договорили смо се да наредни пут организујемо турнир са корисницима Дома.

Док су дивни људи из овог Дома заузимали своја места на ручку, послужени с у вишњама које смо им донели. Након ручка чланови наше Милосрдне секције су делили „Православље“ и банане од стола до стола, успут упознајући сваког корисника лично и присно. Чули смо неколико дивних животних прича, разменили искуства а неки су са нашим члановима обновили стара познанства. Свако је успео да успостави изврсну комуникацију, а они најинспиративнији размењивали су стихове владике Петра Петровића Његоша.

Ова посета, као и све предходне, пропраћена је са много искрених осмеха и звукова песме, које су корисници размењивали са нама.

• Архиепископија београдско-карловачка
  

|

"Срби немају друго писмо. Онај ко се залаже за укидање ћирилице тамо где је њена употреба у складу с људским правима и домаћим и европским стандардима и законодавством, заправо тежи да укине и српски културни и национални идентитет", оценио је митрополит Порфирије у интервјуу за агенцију Хина

Он је, истовремено, указао и на одлучно реаговање хрватске државе на протесте због ћирилице, које су организовала десно орјентисана хрватска удружења, као што је штаб за одбрану хрватског Вуковара, који тражи и референдумско укидање ћирилице.

Ипак, митрополит оцењује и да су они који не желе да виде ћирилицу у Хрватској у мањини а подсећа и да је "послање Цркве да изграђује мир и међусобно поверење".

Нагласио је да у Загреб долази отвореног срца, настојећи да примени три начела - дијалог, праштање и помирење, уз поруку да морамо прихватити једни друге онаквима какви јесмо јер је "боље сусед близу, него брат далеко".

Владику др Порфирија Перића Сабор Српске православне цркве крајем маја, након смрти митрополита Јована, именовао је за његовог наследника на челу Митрополије, а на нову дужност биће устоличен у Загребу 13. јула.

Он истиче да му је његов претходник, владика Јован, оставио драгоцено

наслеђе и да ће искрено радити на дијалогу са свим добронамерним људима у

Хрватској, али ће првенствено, свакако водити бригу за православне вернике у Епархији.

Kоментаришући тврдње појединих челника избегличких удружења Срба из Хрватске да се мења национална слика и да су хиљаде Срба у Хрватској у међувремену покатоличени, владика Порфирије каже да нема егзактне подаке, али верује да је тако нешто далека прошлост.

А поводом актуелних расправа и спорова о могућој канонизацији кардинала Алојзија Степинца, владика наводи да "дели мишљење патријарха Српског Иринеја да светац, којој год цркви припадао, мора бити личност светла и света за сву браћу у Христу".

О зближавању Православне и Kатоличке Цркве и могућностима да Папа посети Србију, владика Порфирије указује да је та тема досад била више "медијско нагађање, него што је имала службени карактер" и да му није позната било каква службена иницијатива која је потекла с било чије стране.

"Што се тиче зближавања две цркве, најважније је да ми, нарочито у подручјима која вековима делимо, живимо у заједници љубави. Тада ће и службени богословски дијалог Kатоличке и Православне Цркве дати плодове",

закључио је он.

Извор: Танјуг,Видовдан

- Моја фирма се бави кречењем, фарбањем и постављањем тапета у великим институцијама, болницама, зградама... У Америку сам отишао само са завршеном основном школом да посетим рођаке. Нисам пошао за бољим животом. Ипак, почео сам да радим у једној фирми за молерај. Више од десет година крао сам знање и вештине. Не само за кречење, већ и како се послује. Мој савет је да будете најбољи у ономе што радите и да радите оно што најбоље знате. Своју прву канцеларију сам имао код куће. Касније сам закупио мали простор и ширио свој бизнис - каже 63-годишњи Станиша, који је после толико деценија у Америци добио име Стан, како се и сада зове његова фирма.

Принципи којима се руководио су почети малим корацима и обавезно прво исплатити све трошкове. Јевтић каже да приватници у Србији греше када од првих великих пара које им легну на рачун себи купују џипове, јахте и куће или сазидају пословне објекте од 2.000 квадрата који после зврје празни.

- Почео сам од нуле. Причали су ми када сам стигао да ми за почетак треба 50.000 долара. Запитао сам када ћу и како уштедети толико пара? Зато сам почео са малом канцеларијом и постепено ширио посао. У првој години пословања половина фирми пропадне. У наредних шест година пропадне још 20 одсто компанија. После 12 година позитивног пословања значи да сте бизнисмен. У сваком тренутку знам шта се дешава у мојој фирми и који су проблеми. Такође, научио сам све о буквално сваком сегменту посла, од квалитета фарби до књиговодства - објашњава Јевтић.

Има сопствену рачуницу за успех. Каже да би приватник у сваком тренутку требало да има бар 10 уговорених послова. Од тога ће шест сигурно успети, код два ће пословати на нули, а остала два ће вероватно пропасти.

- Увек сам на време исплаћивао, плате, осигурања и све трошкове. Тек када видите да је нешто пара преостало, то је ваше и тада постајете бизнисмен. Још већи сте ако одлучите да свој новац уложите и ширење посла. Код мене 90 одсто радника из фирме одлази у пензију. И скоро увек запошљавам по препоруци. Међутим, Србе нисам никада запошљавао. Незгодно је то, јер наши људи се ослоне да смо земљаци па онда касне или не раде како треба. Друго, наши важе за људе који све најбоље знају. А то за бизнис није добро - прича Станиша.

Он је заинтересованим Крагујевчанима открио и да је за ресторан једино важна локација. За остале делатности, могу се наћи и јефтиније канцеларије. Рок за процену да ли је одабрао прави бизнис је свега три месеца.

- После тог времена видећете да ли сте успели, ако сте још на нули. Уколико већ другог месеца дајете паре из свог џепа или се задужујете да исплатите трошкове, то значи да сте у невољи коју треба што пре прекинути.

Новац за посао у Србији не би уложио никад.

- Много тога мора да се промени у прописима и темељима. Не причам у празно, већ сам пробао. Мој син Марко, који је завршио колеџ за бизнис, прошле године је у Београду отворио радњу за кокице. Одмах смо видели да то не може да фукнционише и прекинули агонију. У Смедереву сам отворио радњу за фарбе, више из приватних разлога, особи која ми је помогла око породице. И ту сам улетео у апсурд. Више од месец дана смо чекали да добијемо фиксни телефон - каже на крају Станиша, који овог лета има још један јавни наступ о свом успеху у Америчкој амбасади у Београду

http://vesti.krstarica.com/vesti-dana/

Пише: Протојереј-ставрофор Гојко Перовић

У поменутом споразуму, који сам назвао јасним, дефинисано је, на нивоу општеважеће обавезе, да ће, поред осталих, и дјеца која говоре српским језиком, моћи у потпуности и неометано, да уче свој језик, и то да га уче, баш на свом матерњем језику. Тај договор је подразумјевао и израду адекватних уџбеника који би такву наставу омогућили и поспјешили.

Међутим, противно тексту и духу тог споразума, дјеца у школама уче искључиво из уџбеника Црногорског језика (са свим нејасноћама везаним за различите форме тог и таквог језика). То за посљедицу има нову неправду, да се настава из предмета са нејасним називом, врло јасно и недвосмислено одвија по замишљеном плану и програму за Црногорски језик!!?? Српског језика нема у црногорским школама, осим у алузији коју ствара слово „с“ у компликованом називу предмета.

Дакле, три године – ћути власт, а ћути и опозиција. Од некакве комисије која је требала да надзире примјену споразума – нема ништа. Сви ћуте, а онда – поново се попови бави политиком! Већина родитеља сматра да им дјеца уче сопствени матерњи језик! Пошто сви полажу право на исправно тумачење споразума који се не примјењује, на родитељским састанцима имамо снисхођења, трпљења, избјегавање тема и комичне ситуације попут сљедеће:

Раз. старјешина: „Мали је нешто попустио из црногорског…“

Родитељ: „Баш ме то чуди, јер учимо српски сваки дан…“

Раз. старјешина: „Хм. Па ето, имаћемо контролини из црногорског сљедеће седмице па нека се спреми.“

Родитељ: „Одлично. Наредних седам дана нећемо радити ништа осим српског, како бисмо се што боље спремили за тај контролни…“ .

Овај разговор се заиста десио у једној од црногорских школа, па бих овдје скренуо пажњу на то да овакво моје писање није пуко „бављење политиком“, него бављење здравим разумом, ако га уопште има међу онима који рјешавају ово политичко питање. Ја и даље мислим да је споразум из 2011.г., био боље рјешење од претходно понуђеног, дискриминаторског наметања једног језика – свим другим језичким заједницама. Мислим да је то био добар споразум, јер је, између осталог, у себи садржао јасну назнаку да ће бити примјењен и да ће та примјена бити надзирана од стране потписника. Дакле, политичке партије су добро урадиле када су потписале онакав споразум у онаквом моменту, али сада не раде добро што свој сопствени договор не спроводе у дјело. У споразуму не пише да он неће бити примјењен, нити испод потписа представника црногорске власти стоји напомена: „Ово што сада потписујемо – ми лажемо, и не пада нам на памет да ријеч одржимо“.

Суштински, проблематику не мијења ни чињеница да је поменути споразум, током 2012.г. незнатно модификован, и да политички актери ове измјене нијесу идентични са потписницима споразума. Принципи споразума су остали исти, а његов темељ је још увјек занован на договору власти и опозиције.

У свему овоме има добронамјерних људи са свих страна, и међу просветним радницима и међу родитељима. Само, понекад, добре намјере не могу превазићи гребене лошег рада надлежних органа. Када наставница каже родитељу како „нема проблема“ и како дијете „слободно“ и „без посљедица“ може „прескочити“ учење неких словних знакова и чудних (полу) гласова (за која, својевремено, ни овдашњи министар културе није знао како бисмо их могли употребити ), то онда није рјешење проблема, него његов почетак. Јер, упркос поменутом договору и уставним правима да свако дијете мора имати услове за учење свог матерњег језика, наставници „излазе у сусрет“ ( „чине услугу“ ) дјеци која говоре српски, тако што их ослобађају обавезе да похађају наставу из неколико необичних методских јединица. ( Зар се не бисте осјећали непријатно, и зар не бисте почели да избјегавате продавницу у којој вам продавачица свакога дана наглашава да вам „чини услугу“ и говори како „нема проблема“ да вам, рецимо, врати кусур? )

Бојим се, да се и власт и опозиција „крију“ од ове теме из једног сасвим вјештaчког разлога. Као, да се не би „србовало“. Да се не би претјеривало са „идентитетским питањима и темама“, „докле више са тим национализмом“ и томе слично. Међутим, ова тема уопште није националистичка. Није ни мањинска, ни етнофилетистичка (како би то рекли теолози). Тема је, у својој основи, строго везана за питање поштовања грађанских права. У овом случају ради се о правима оних грађана Црне Горе који говоре српски језик. Њих је већина у Црној Гори, и то нијесу само Срби – дефинитивно. А колика је та већина? Била је нешто преко 50%, сада је нешто испод тога процента. Овдје не треба трошити ријечи о разлозима због којих у Црној Гори, од пописа до пописа, од избора до избора, од плата до плата, варира „мишљење ( став )“ појединаца. Тек, и поред свега, највећи број грађана Црне Горе, говори српски. Али могућност да њихова дјеца у црногорским школама уче матерњи језик, мања је од могућности да уче, рецимо, енглески или италијански. Јер, за енглески и италијански имамо ваљане уџбенике, наставнике, одређени број часова. А за српски?

Прије осам година добили смо нову државу. Државу њених грађана. Та држава упорно игнорише поменуту грађанску већину. Шта више, рекло би се да наша држава ратује против те већине, гурајући говорнике српског језика у заједницу „другог реда“. (Као кад би сте Реал из Мадрида, сљедеће године, за казну, послали у Лигу Европе, јер је у овогодишњем финалу Лиге Шампиона дао голова противнику, „више него што је требало“!!!) Улазимо у девету годину обновљене црногорске независности. Половину тога времена, већински број грађана ове државе трпи дискриминацију. Има ли грађанина Црне Горе који неће дићи глас против тога?

За рјешење овог проблема није нам од користи ни сам Устав Црне Горе, који – по овом питању – има једну од најконфузнијих формулација у историји правног штива. Та формулација наводи разлику између „службеног језика“ и „језика у службеној употреби“, али је не објашњава. При свему томе не постоји ни један позитивни пропис који поменуту разлику разјашњава и чини је правно употребљивом. Тако нам остаје да читамо уставну одредбу по којој – српски језик није службени у Црној Гори (!?), а црногорски, по истом принципу, није у службеној употреби(!?).

Ако се ово питање не ријеши јасном и добронамјерном политичком акцијом надлежних, сви они позиви Србима и говорницима српског језика, да Црну Гору доживе као своју државу – остаће мртво слово на папиру. Упозорење које овдашња власт шаље појединим грађанима како они не би смјели да имају резервну државу, директно се тиче амбијента у коме ти исти грађани, у овој држави остварују своја грађанска права. А какав став ће имати ти грађани, нарочито они млађи, нарочито дјеца, – ако у својој земљи, у својој Црној Гори, не могу да уче свој језик? А тај је језик, рецимо, баш – српски?!

Није ваљда да им демократија и плурализам 21.вијека поручују: Престаните да говорите сопственим језиком, или престаните да тај језик именујете његовим правим именом,- и одмах ћете добити сва права, као и сви други.

(Наравно, тако је. Ето видиш да се разумијемо. )

Извор: Ин4С

http://www.mitropolija.com/razredni-starjesina-mali-je-popustio-iz-crnogorskog-roditelj-bas-cudi-jer-ucimo-srpski-svaki-dan/

Текст о деки Живојину под називом „ Дека из Грачанице поклонио ципеле, остао у папучама“ који се од Маја 2014-те године нашао у новинама имали су прилике да прочитају и наши људи који живе у Аустралији. Наиме, у прикупљању средстава за помоћ становништву које је погођено поплавама одмах се укључила Црквена Општина Свети Георгије из Карамбате у Сиднеју. Један део прикупљених средстава у износу од 255 е намењен је деди Живојину. Поклон који је донео Владика Иринеј Добријевић уручен је деки од стране представника IOCC-а и Добротворне Организације „Мајка девет Југовића“.

Жалећи што није био у могућности да поклони више, деда Живојин је, саосећајући са српским народом, поручио да се нада никако не сме губити, да се после свега ипак молимо Богу за помоћ јер Срби са Косова и Метохије знају како је носити се са тешким животним условима. И као много пута до сада, сазнање да постоје људи који ће несебично и у сваком тренутку бити спремни да пруже помоћ, онолико колико им то могућности дозвољавају, испуњава наша срца радошћу и у молитвама се за помоћ поплављенима придружујемо деки Живојину. А громко и срдачно хвала шаљемо свима који су узели учешће у прикупљању помоћи у поменутој акцији. Свако добро браћо и сестре!

Извор: narodnekuhinjekim.com

• Косово и Метохија
  

|