У Борхесовој причи „Јеванђеље по Марку“, после проповеди свештеника мисионара, урођеници, у складу са причом коју су од њега чули, разапињу свог проповедника. Нешто слично можемо видети у филму „Голгота“ (2014) ирског режисера Џона Мајкла Мекдонаха. Филм је добио награду независног жирија Берлинског филмског фестивала, а имао је и за шта да је добије.

Радња се одвија у стилу кримија. Мушкарац који је у детињству био изложен сексуалном насиљу свештеног лица, сада већ покојника, на исповести обавештава свештеника да ће он морати да плати за то: у следећу недељу биће убијен на плажи. Мистерија је у томе што свештеник по гласу препознаје једног од својих парохијана, али гледаоцима до самог расплета преостаје да нагађају ко би то могао бити.

Филм подсећа на роман Грејема Грина „Сила и слава“, у ком главног лика, свештеник, исто тако убијају због саме чињенице припадности Цркви. Међутим док код Грина свештеника алкохоличара гази точак антирелигијских прогона, отац Џејмс у филму плаћа за грехове своје сабраће. Док је у Мексику почетком двадесетог века однос према свештенику чудна мешавина страха, поштовања и навике, у Ирској почетком двадесет првог века нема ни страха ни поштовања, остала је само навика пропраћена неповерењем, скепсом и жељом да се служитељу Цркве учини нешто нажао.

Заједно са старешином цркве ми проживљавамо свих седам дана недеље пред убиство. За то време на оца Џејмса се обрушавају разна искушења: избија подметнут пожар у цркви у којој он служи, неко зверски убија његовог пса љубимца, кћерка јединица му признаје да је покушала да се убије, и још колико злобе, мржње и прекора се обрушава на његову главу, колико проблема својих парохијана он покушава да реши, како зна и може. Његов приступ људима је необичан, он уме да уздигне потиштеног, али и да спусти дрског, уме да се нашали када је време и место, али и да иронично боцне саговорника. Отац не користи уобичајене фразе нити износи научене тврдње, он је у сваком погледу необичан. Архиепископ је тај ко је увек коректан на речима, на шта му отац Џејмс љубазно приговара: „Ваше преосвештенство, Ви сте то прочитали у књизи“.

Свештеник се не прави да је свезналица или светац, он се на све начине упиње да допре до срца својих парохијана, иако често наилази на грубост и неразумевање. Пошто је присуствовала једном таквом разговору, његова кћерка у недоумици пита: „Ти стално мораш да слушаш ова ср***?!“

Отац Џејмс се не плаши компликованих ситуација, али не успева увек да се савлада. Када се после свих невоља које су се обрушиле на његову главу напија, по први пут после дуге паузе („Исувише сам то волео“), долази до озбиљне туче са келнером, у којој свештеник по целом телу добија палицом за бејзбол, што само наглашава његову људскост и немоћ у којој се, као што знамо, сила Божија пројављује.

Ако желимо, у њему можемо видети пример пастира чија је брига у потпуности посвећена ближњима. Он се не устеже ни пред властима нити пред богаташима: „Ако Католичку Цркву престану да интересују паре биће смак света“. Свештеник се не плаши да каже потенцијалном спонзору: „Ви и Вама слични у стању сте да опоганите било шта, па зашто не бисте и слику?“

Отац Џејмс цени уметност, воли књижевност, па није случајно што су међу особама којима је потребна његова помоћ Фицџералд и Џојс. Филм је пун алузија на романе „Велики Гетсби“, „Уликс“ и друга књижевна дела.

Омањи провинцијски град, мала парохија – сви све знају, али ни са страстима се није шалити. То је једна минијатура целог света, у ком се може наићи на било шта. На сурову циничност, али и на веру јачу од смрти. Управо таква вера једне парохијанке помаже оцу Џејмсу да се не преда, да не побегне од предстојећег расплета, иако је већ на аеродрому, на путу ка безбедности, по први пут у световној одећи. Није необично да свештеника уразуми парохијанин. А тако и треба да буде, јер ако гори црква, то није нечија лична црква, то је наша црква.

На крају, упркос очигледном поразу на свим фронтовима, свештеник је победник, и то не само метафизички. Победа је попут оне у роману „Сила и слава“, у којој свештеника стрељају. То је победа у душама људи који, вођени примером пастира, откривају своје срце Богу. А то и јесте „победа која победи свет“.

пише јеромонах Симеон Толмачински

извор: http://www.bogoslov.ru/text/4317771.html

за Поуке са руског превели Иван и Јелена Недић

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/14/12/za_oko_p.o.serafim_i_ljilja_kratko.mp3

http://www.slovoljubve.com/naslovna

На линку прочитајте о књизи

http://izdavastvo.sabornost.org/jovan-zizijulas-zapadna-misao

Можете је поручити онлајн

http://sabornost.shopmania.biz/

Доктор Радан Милетић, заједно са помоћним особљем ДЗ у Фочи и ученицима Богословије, прво је посјетио чланове Удружења слијепих и слабовидних, који, због својих здравствених проблема, нису били у могућности да присуствују скупу чланова у просторијама Црвеног Крста.

Посјета Миладину Костовићу из Устиколине код Фоче, младим богословима ће остати у дубоком сјећању. Миладин живи у трошној кући, у свега неколико квадрата, без најосновнијих животних потрепштина. Будући да је слијеп и једва покретан, о њему се брине његов син. Овом приликом, љекари су обавили преглед, предавши пацијенту неопходне лијекове.

Скуп чланова Удружења слијепих и слабовидних, одржан у просторијама Црвеног Крста у Фочи, са почетком у 13,00 часова. Ово удружење је основано од стране UN-a 1992. године, а чине га цивилни инвалиди – 27 корисника са простора три општине: Фоча, Калиновик и Чајниче.

Предјседница удружења, госпођа Дара Ђајић је најприје поздравила све присутне, уручивши им захвалнице. Затим се, пригодним ријечима, обратила и замјеница начелника општине Фоча, госпођа Раденка Срндовић, похваливши рад чланова и нагласивши да је у наредном периоду планирана још боља сарадња општинске Управе и овог Удружења.

Након тога, обављен је и преглед свих чланова од стране доктора (мјерење притиска и шећера у крви).

Ово је још једна у низу заједничких акција Управе Богословије и Центра за ментално здравље Дома здравља у Фочи, која је овога пута реализована у сарадњи са Црвеним Крстом – Фоча. Акција је организована у циљу обучавања богослова у раду са особама са одређеним степеном инвалидности, у овом случају са слијепим и слабовидим лицима.

Извор: Богословија Светог Петра Дабробосанског

• Епархијске вести
  

|

Имамо и доста проповедника и проповед је потребна, али су далеко потребнији Живи Сведоци Живога Бога. Једног од таквих савремених богоносаца и сведока Христових се литургијски сећамо данас. Сећамо се човека који је био својеврсна „привилегија“ нашег поколења, с обзиром на то да се упокојио крајем 20. века. Пре неколико дана [1]на општу радост свих православних, овај Божји угодник је канонизован од стране Цариградске патријаршије. Старац Порфирије Кавсокаливит, човек чији литургијски помен данас празнујемо, је толико посебан не само међу хришћанима, већ и међу благодатним старцима уопште, да нећемо претерати ако кажемо да се такав Старац појављује једном у неколико столећа.

Није могуће у једној проповеди ни приближно осликати његову величину, али је могуће исцртати обрисе његовог дивног духовног лика који је тако посебан. Љубав је била прва његова типична особина. Из љубави је пошао на Свету Гору да би се потпуно предао Христу, из љубави према Христу је служио својој Цркви и свима који су му долазили за помоћ, у љубави Христовој све је посматрао и она га је у свему инспирисала и водила. То није била нека сентиментална, индивидуалистичка љубав којој су склони многи: била је то жртвена љубав која је доживљавана и проживљавана кроз Цркву као богочовечански организам. Из те „луде“ љубави Старац Порфирије је умео Христа да види и препозна свуда: тражио је Његов траг у цвећу, птицама, звездама... чак је и са стенама и камењем беседио о духовним стварима које му је Господ откривао.

Ова љубав је била праћена болом, од најранијег детињства – Старац је целог живота носио крст многобројних телесних бољки. Болести које је код других молитвом благодатно исцељивао, код себе је свесно подносио желећи да што дубље састрадава са невољницима и страдалцима. Због такве жртвене љубави се удостојио благодатних дарова какви се ретко виђају: пред Порфиријем су нестајале временске и просторне баријере, а откривале се ширине и дубине људских душа и срца. Све је пред његовим умом постало прозирно као стакло. Таквих благодатних дарова се удостојио већ као млади послушник у светогорском манастиру, у другој деценији живота, добивши их преко руског подвижника Димаса на посве специфичан начин. Можемо слободно рећи да је после љубави, послушање било врлина која га је удостојила толиких благодатних дарова. Порфирије је гајио безрезервно послушање према својим старцима Светогорцима, чак и онда када је од њих добијао супротстављене заповести. И касније, као јеромонах, увек је инсистирао на послушању Цркви, говорећи да молитва не може да се уздигне до Господа ако имамо било шта у срцу или уму против свог епископа. То је веома поучна ствар за наше време када свако налази за сходно да говори о црквеној јерархији са непоштовањем.

Посебна oдлика Старца Порфирија је био његов начин подвизавања. Он је говорио да постоји пут борбе против страсти, када се каже „дај крв и прими Духа“, али да је он изабрао други пут који препоручује. Тај други пут јесте пут сталног смиреног усмеравања ума и срца ка Христу, сталног стремљења ка Њему, ка испуњавању Заповести Божијих и задобијању љубави према Господу. Често је умео да говори да не треба истеривати мрак из собе, већ напросто отворити рупицу на зиду да уђе светлост и тада ће мрак сам по себи нестати. Јер, како то објашњава блажени Старац, када Христос дође, силе таме немају шта да траже у нама. Стога је задобијање Христа била суштинска ствар коју је тражио од својих духовних чеда. Данас када људи више причају о Антихристу него о Христу, ово је веома важна препорука.

Још једна посебна одлика Старца јесте његов дар за истраживање разних наука и за проналазаштво. Сетимо се да је својевремено пронашао специфичну рецептуру тамјана спојеног са брикетом, а једном приликом је сам конструисао радио пријемник да би слушао црквени радио. Редовно се занимао за достигнућа медицине, физике и других наука и консултовао се са стручњацима из наведених области. Све то, дакле, чинио је човек који је у формалном смислу имао два разреда основне школе!

Старац Порфирије је још по нечему био посебан – ону детињу радост и непосредност коју је имао са дванаест година када је отишао на Свету Гору задржао је целога свога живота. Када гледамо његове слике, увек видимо један радостан и отворен лик, са кога сија благочестив и смирен осмех. Таквом човеку је лако прићи и такав човек свакога придобија за Христа.

И на крају, наведимо још једну његову одлику: Старац Порфирије је много волео српски народ и међу Србима је имао доста духовних чада. Када је богоборна комунистичка кула на овим просторима полако почела да се урушава средином осамдесетих, Старац је рекао како види Христа који иде српском земљом и одабира оне који су његови, што се недуго потом заиста и остварило. Нека би молитвама Светог Старца Порфирија и ми били међу онима које је Христос одабрао да би живели за Њега свим својим бићем, амин.

*Из књиге Празниче беседе (Бернар, 2014) презвитера Оливера Суботића

Беседа је произнета 2. децембра 2013. године.

• Вера
  

|

Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности, да буде савршен Божији човјек, припремљен за свако добро дјело.

(2Тим. 3, 16-17)

Данас, када живимо у доба развоја информационих технологија који обликују свет и културу, указала се могућност да Библија постане и најдоступнија књига.

Старе Библије и ретки грчки и јеврејски текстови сада су нам доступни на разним веб сајтовима. У бескрајној мрежи интернета трагачи за знањем могу пронаћи најразноврсније информације, мапе, тумачења, манускрипте Светог Писма Старог и Новог Завета.

Библија је на интернету доступна и у аудио форми и у форми слике (стрипа), филма – можете је читати, слушати и гледати.

На популарним друштвеним мрежама постоји много страница, на свим језицима света, које сваког дана објављују одређене стихове из Библије који су везани за празнике, читања Писма на богослужењима и које су инспирисане вечним темама као што су – Бог, љубав, истина, слобода… и то називамо актуализацијом Светог Писма.

Библија, која је од самог почетка претендовала да пружи универзалну поруку свим поколењима, не престаје да надахњује, охрабрује, пружа утеху, даје одговоре на егзистенцијална питања која муче човека, и преко 2000 година заокупља пажњу истраживача – јер је она извор од кога онај који пије „неће ожеднети до века“ (Јн 4, 14).

Библија је, пре свега, књига Цркве, јер се живот Цркве састоји у сталном обнављању разумевања Светог Писма. Језик Цркве (језик богослужења) јесте језик Библије, не само у буквалном смислу, него и у смислу да су читава структура богослужења, обреда, символике и сликовитости, као и дух богослужења, у целини непосредно повезани са Светим Писмом и дубоко укорењени у њему. Без познавања Светог Писма не може се разумети ни богослужење. Значење Светог Писма се очитује у литургији и то нам даје кључ за тумачење Писма. На пример, символика воде у крштењу (Ја дакле крштавам вас водом за покајање; а Онај који иде за мном, јачи је од мене; ја нисам достојан Њему обућу понети; Он ће вас крстити Духом Светим и огњем. Мт.3,11) или смисао везе између силаска Св. Духа и Педесетнице (И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. Дап. 2, 4) се не може схватити уколико се нисмо бавили тим темама у Старом и Новом Завету. Сви чинови у литургији (благосиљање, благодарење, покајање…), њихово значење и њихове духовне димензије дате су нам у Светом Писму, али једино кроз божанствену литургију оне се могу представљати у новом, јединственом смислу.

Дакле, актуализација Библије се увек чинила у оквиру Цркве, али је увек била присутна и у музици, књижевности, ликовној уметности. Данас, актуализацију Светог Писма на интернету можемо повезати са феноменом поновног читања! Текстови Библије који су давно записани сада се актуализују на тај начин што се, и у виртуалном свету, егзистенцијално дотичу живота људи који их тумаче.

У том смислу ћемо поменути и ПОУКЕ, православни портал, који нас упознаје са читањима Светог Писма (од почетка Великог поста до Васкрса, од Васкрса до Духова, од Духова до почетка Великог поста), празничним читањима, читањима у посебним приликама, а као посебан део овог пројекта издвајамо Свето Писмо са преводима и упоредним местима https://www.pouke.org/svetopismo/index.php. Овде можемо пронаћи Библију преведену на неколико језика (српски, руски, грчки, хрватски, енглески, мађарски, немачки, француски, шпански…). Библију на српском језику можемо и читати и слушати. Креативни тим Поука је и помоћу мапа покушао да приближи читаоцима разна места из СП: Авраамово, Јаковљево, Јосифово путовање као и мисионарска путовања апостола Павла, изглед Палестине у Христово доба, Храм у Јерусалиму… Веома је значајно и то што овде постоји и преглед упоредних места за напредније познаваоце Библије и преко 200 библијских тема, те је довољан само један клик да добијемо одговоре који се налазе у Старом и Новом Завету.

Дакле, довољан је само један потез мишем да започнете фантастично путовање кроз време и простор ванвременске Библије. Срећан пут! Благо онима којима је пут чист, који ходе у закону Господњем (ПС, 119,1).

Извор: http://stanjestvari.com/2014/12/02/%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B2%D0%B8%D1%80%D1%82%D1%83%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0-%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7/

Насловна фотографија преузета са интернет странице http://dss.collections.imj.org.il/habakkuk

Поштовани чланови и посетиоци православне друштвене мреже Поуке.орг,

Покрећемо ову тешку и болну тему у намери да учинимо шта је у нашим могућностима да се ослободи Архиепископ Јован охридски.

Овде можете погледати тему о свему шта се дешава у мученичкој и напаћеној Архиепископији

https://www.pouke.org...пије-у/?st=528/

Админ-тим Поуке.орг

Основе милосрдног и харитативног рада налазимо у Јеванђељу, у речима Господа Исуса Христа: „Ходите благословени Оца мојега јер огладњех и дадосте ми да једем; ожедњех и напојисте ме; наг бијах и оденусте ме, болестан бијах и обиђосте ме", у одговору на питање праведника: „Кад те видесмо Господе гладна, жедна, болесна, нага?" - „Заиста вам кажем, кад учинисте једноме од ове моје мале браће, Мени учинисте" (Мт: 25, 31-46). Христос поистовећује потребите са собом. Дакле, питање милосрђа према ближњем није тек споредно питање које се не тиче духовног живота православног хришћанина, већ има дубоко есхатолошки значај с обзиром на то да се оно директно тиче човековог спасења. У причи о Милостивом Самарјанину Господ говoри да милосрдан и братољубив однос према ближњем нема национална и верска ограничења, већ да смо дужни волети и старати се о конкретном човеку, ма ко то био.

Дела Апостолска сведоче нам да је једна од улога тек успоcтављене ђаконске службе био управо милосрдни и харитативни рад (Дап 6,2).

У Литургијама Светог Марка, Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог помињу се „они који се сећају сиротиње" и моли се за оне који су оптерећени тешким радовима, болестима и другим невољама.

ПРИМЕРИ МИЛОСРЂА У ЖИВОТИМА СВЕТИТЕЉА И ОТАЦА ЦРКВЕ

У житијима Светих уочавамо колико су ови људи били посвећени делатној љубави: милосрђу, харитативнм раду, служењу ближњима.

Свети Василије Велики (329-379) дао је практични пример када је после свог крштења разделио своје имање сиромашнима, а касније настојао да развије своју визију „Новог града" у предграђу Кесарије Кападокијске. Циљ овог подухвата био је прилично радикалан јер је одбацивао принцип приватног власништва, а заговарао један једноставнији и милосрднији приступ. „Василијада" је била место где су сиромашни могли наћи храну, бескућници уточиште и склониште, а болесни залечење. О тим људима који су патили, бринули су монаси и монахиње.

Свети Јован Златоусти (347-407) био је прави заступник сиромашних и заговорник делатне љубави према онима којима је помоћ било које врсте потребна. Због заступања обесправљених дошао је и у сукоб са царицом, а богате је стално опомињао да расподеле своје богатство онима који немају ништа или имају веома мало.

Вредан је помена и податак из житија Светог Николе Мирликијског (270-343), да је овај светитељ био врло познат и по милосрђу. И он је, попут бројних других светих људи, после смрти својих родитеља разделио своје имање сиромашнима. Прича о три кћери засебно сведочи о његовим милосрдним делима.

Руска Црква је нарочито позната по примерима Светих посвећених делатној љубави према ближњима.

Свети Јован Кронштатски (1829-1908) био је прави раднички свештеник који је и служио у граду пуном радничке сиротиње. Основао је „Дом трудољубља", који је обухватао бројне секције са основном сврхом служења људима који су грцали у беди.

Света Јелисавета Фјодоровна (1864-1918) је руска светитељка која се после смрти свога мужа замонашила и основала „Марто-Маријанску обитељ" - комплекс зграда (болница, сиротиште, школа и библиотека) које су служиле за помоћ и збрињавање угрожених. Поред тога, Света Јелисавета је обилазила забачене делове Москве и пружала утеху маргинализованим и одбаченим људима. Мученички је пострадала од стране бољшевика.

Света Марија Париска (1891-1945) је светитељка која се у Паризу бринула о бескућницима, алкохоличарима, проституткама, пропалицама, сиромашнима. Као монахиња саблажњавала је лицемерно-благочестиву средину, јер се разликовала од других својим служењем онима којима је помоћ била неопходна. Мученички је пострадала у логору Равенсбрик, полажући свој живот за другога (у гасну комору отишла је уместо једне младе жене). Канонизована је маја 2004.

СРПСКА ЦРКВА И МИЛОСРДНА ДЕЛАТНОСТ

Утемељивач аутокефалне Српске Цркве, Свети Сава, био је и зачетник милосрдног рада у нашој помесној Цркви. Познато је да је, по угледу на византијске манастире који су у оквиру својих комплекса имали и болнице, домове за бескућнике, гостопримнице, Свети Сава покушао да уреди и манастире Хиландар и Студеницу. Потоњи манастир познат је и као прва српска болница. Законоправило Светог Саве садржи читав низ мера које се односе на заштиту социјално угрожених. Ова чињеница упечатљиво оповргава приговоре да Православна Црква, нарочито српска, нема развијену социјалну делатност. Истина, услед турског и комунистичог ропства, социјално харитативни рад православних хришћана био је знатно онемогућен, али је обновљен са престанком владавине иноверних или оних који су противници присуства Цркве у јавној сфери. У оквиру Српске Православне Цркве постоје бројне добротворне установе које се баве милосрдним радом, иако се тој чињеници често не придаје велика пажња. Навешћемо само неке примере:

ДОБРОТВОРНИ ФОНД „ЧОВЕКОЉУБЉЕ"

Са почетком кризе на простору бивше Југославије деведесетих година 20. века, настао је Добротворни фонд „Човекољубље", као хумантирна организација Српске Православне Цркве. Доком читаве деценије „Човекољубље" је пружало хуманитарну помоћ социјално угроженим групама станивништва у региону, без обзира на националност и вероисповест. По завршетку ратова, „Човекољубље" усмерава своју активност у смеру психо-социјалне подршке људима оболелим од ХИВ-а, помоћи старим лицима и бројним другим видовима друштвеног служења. У својој харитативној делатности, овај добротворни фонд сарађивао је не само са другим хришћанским социјалним и хуманитарним организацијама, попут Каритаса или ЕХО-а, већ и са исламским и јеврејским хуманитарним организацијама. Добротворни фонд „Човекољубље" је живи пример духовне обнове.

„ВЕРСКО ДОБРОТВОРНО СТАРАТЕЉСТВО"

„Верско добротворно старатељство" Архиепископије београдско-карловачке још један је пример практичног социјалног и хуманитарног рада. Ова установа спроводи бројне харитативне акције, попут посета избегличким центрима, старачким домовима, домовима за бескућнике, инвалиде, слабовиду децу и децу ометену у развоју.

Милосрдни фонд „Свети Василије Велики" (који делује као пододбор ВДС-а) је православна социјална иницијатива која за циљ има помагање сиромашнима, болеснима, особама са инвалидитетом, маргинализованима и заборављенима. Фонд је настао у Параклису Светог Јована Златоустог у Студентском граду на Новом Београду, Божијом промишљу и ентузијазмом тамошњих младих парохијана. До сада је спровео преко двадесет акција скупљања помоћи, првенствно за социјално угрожене породице, али и за бројне појединце и социјалне установе.

ПОТРЕБА ДАНАШЊЕГ ВРЕМЕНА

Време у коме живимо је време великих социјалних неправди. Огроман је број сиромашних. Повратак нашег народа вери и духовним вредностима треба да прати и развој и обнова милосрдне делатности и харитативног рада. Свето Писмо, Свето Предање и историја Цркве сведоче нам о потреби и значају харитативне делатности и милосрдног рада. Примери из ближе прошлости говоре нам да је социјално служење могуће чак и у најтежим околностима. Али претходно свако мора поћи од себе и у свом срцу саосећати са патњама свог ближњег. Свака практична делатност доћи ће, потом, сама по себи.

Извор: Православље

• Вера
  

Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким ослабио и пропао.

Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Вера
  

|

Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, - научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола.

Твој живот на земљи, свети царе, био је - молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше - од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском.

О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба - мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега.

Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне - од маловерја, нас полуверне - од полуверја, нас кривоверне - од кривоверја, нас неверне - од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју.

Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша - Радост изнад свих радости; вечна Истина наша - Истина изнад свих исгина; вечна правда наша - Правда изнад свих правда; вечна љубав наша - Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш - Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше - Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, - о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Вера
  

-Постао сам верник када сам се први пут причестио. Вера је пре свега унутрашња жртва, а манифестује се споља. Јеленино и моје венчање, крштење наше Нине, свако причешће, као и све друге свете тајне и многи лепи догађаји изнова ме учвршћују у том уверењу – каже Иван који у браку са јеленом Томашевић има двоипогодишњу ћеркицу Нину. Пут испитивања сопственог духа одвео га је, између осталог и до тумачења реченице Виктора Игоа: „Волети ближњега значи видети лице Бога“. Јер каже „шта је друго сусрет са лицем Господњим до рај!“

- Благодат или духовни миље незслужени је дар који нас увекнадилази и чини децом Божјом. По апостолу Павлу ми сами себе лишавамо благодати и уводимо у пакао. А пакао је грозота коју чини недостатак љубави. Пакао је мржња.

Објашњавајући шта за њега значи страхопоштовање према Богу, Иван каже како нас „у Старом завету Бог васпитава страхом од казне, а у Новом страхом од греха. Старозаветни страх је ропски, а новозаветни синовски, и тако се претвара у страхопоштовање“.

За Васкрс 2009. Отпутовао је на Христов гроб. Из Израела му је пре тога писао његов духовник: „Сине, овде и неверујући постају верујући. Јерусалим је предукус Раја.“

- И заиста је било тако. Седам година пре тога две недеље сам боравио на Светој Гори. По повратку у Србију углавном сам ћутао. Родитељи су се силно забринули шта ми је, а ја сам тог лета само научио шта је празнословље.

О вери највише разговара са верујућим људима, али и са неверујућима, у нади да ће они спознати реалност. Иако никада не инсистира да прихвате оно о чему он говори, његови саговорници га скоро увек оставе у нади.

-Захвалан сам Господу што ме је удостојио сусрета са нашим духовником, оцем Иларионом Ђурицом. Јер лош духовник саблажњава и нема већег непријатеља вере од њега. Духовник без светости је и духовни и морални бесмисао. Он мора дисати светост, молитву односно своје очинство у ком је истовремено и његово материнство. Мора да развија душу својих синова и кћери благодатним животом. Што је чистији пред Богом, то је више духовни отац.

Васпитаван у духу православља, још од детињства дубоко у себи је знао и осећао како ће му Бог помоћи у важним ситуацијама. У то се уверио још 1997, кад је на Велику Госпојину преживео ужасну саобраћајну несрећу. Зато младим генерацијама поручује да верује свом снагом. И телесном и духовном.

-Нека се труде да постигну веру, јер ће са њом постићи и наду и љубав. Вера је већа од праведности. Она нас обожује и чини вишима од нас самих.

КАКО ЈАВНА ЛИЧНОСТ КОЈА СЕ БАВИ СВОЈИМ ДУХОМ ОПСТАЈЕ У МОНДЕНСКОМ СВЕТУ?

У монденском свету вребају моћ, привидни углед, престиж, богатство, али илажна обећања, дивљења и ласкања. Тај свет пориче доброту и светост и тиме негира натприродни – духовни живот у човеку. Монденски свет своди свет на уживање. Не кажем да уживања нису благословена, али само кад су са мером. Зато немам амбицију да будем раскалашан глумац, нисам звезда, манипулатор и варалица фасцинацијом. Нисам идол, јер идоли брзо падају, а моја намера је да трајем нормалан и ообичан.

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1501028466830619

Сав си свет, чист и безгрешан, дивни Првоан­геле Божји; молимо те свесвети, молимо те свечи­сти, молимо те свебезгрешни, учи нас дан и ноћ како да живимо свето, чисто и безгрешно, и даруј нам твоје херувимске силе, да бисмо истински и стварно херувимски живели на земљи ми који по неизмерном човекољубљу Божјем престављамо хе­рувиме на земљи. Не остави нас у отровном блату наших сластољубивих земањских жеља, него хас подигни у небеске анћелске висине и оспособи нас да анђелски свето чисто поживимо док смо у телу на земли. Милостивно погледај на нас, Све­победни Архангеле, снисходљиво се спусти до нас, те нас, заспале у гресима, пробуди на борбу са злом, са грехом, са смрћу, са ћаволом, да бисмо, вођени и сокољени тобом, лако савлађивали сваки грех, сваку страст, сваку смрт, сваког ћавола. Ми знамо, богоносни Архангеле: ти имаш власт над нечистим дусима, над болестима, над смрћу, над гресима; испуни душе наше божанском силом сво­јом, еда бисмо и ми неустрашиво ратовали и херувимски побеђивали све непријатеље спасења на­шег, вере наше, душе наше.

Свепобедни војводо Небеских Сила, ти си очи­стио небо од Сатане и црних ангела његових, - очисти и душе наше од сваког греха, јер греси на­ши отварају врата и прозоре душа наших, те кроз њих улазе у нас нечисте силе демонске прљајући и умртвљујући душе наше, које треба да су анђел­ски чисте и анђелски обесмртне. Без твоје свепо­бедне помоћи, Небески Војсковоћо, ми лако по­стајемо плен нечистих сила; стога те од свег срца молимо: уврсти нac у своју непобедиву војску, и ратуј за нас и испред нас, водећи нас и предво­дећи нас у свакој оборби за душу нашу, за спасе­ње наше, за вечност нашу, и осигуравајући нам победу над сваким rpexoм и над сваким ђаволом. О, пресвети Архангеле, ми смо очајно немоћни пред демонском силом вражијом, ако нам ти не притекнеш упомоћ божанском силом својом. Са тобом, ми ћемо увек односити победу у свима бит­кама за душу нашеу и спасење наше и вечност на­шу; а без тебе – ми беспомоћно посрћемо из по­раза у пораз, из греха у грех, из пакла у пакао. Зато буди увек с нама, и нe напуштај нас због гре­хова наших и смрада нашег, него, љубећи нас бо­жанском љубављу, учини да омрзнемо грех и све греховне сласти, и испунимо душе своје миоми­ром еванђелских врлина. Ево, душе своје преда­јемо теби, пресвети Првоангеле Божји; молимо те и преклињемо, води нас увек путевима који одводе у Царство Небеско, да бисмо заједно с тобом, милостивог Спаса нашег – преслатког Господа Христа, и Његовог свечовекољубивог Духа Утешитеља, коме слава и хваласада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор: Епархија западноамеричка

• Вера
  

|

„Чини ми се да се та дехристијанизација не дешава вољом европских народа, јер у Француској, на пример, маса њих је протестовала против озакоњења истополних бракова, али је то ипак тесном већином усвојено”, рекао је патријарх Кирил.

Додела почасног доктората била је само једна од ставки у густом распореду првог дана посете поглавара Руске православне цркве Србији. Тродневна посета започета је свечаним дочеком на Аеродрому „Никола Тесла” и обраћањем медијима, настављена поздравном молитвом у Саборној цркви, доделом почасног доктората, да би се у поподневним часовима руски патријарх састао са државним врхом, председником и премијером Србије.

Патријарх Кирил стигао је у Београд специјалним летом око 10.30 часова са делегацијом у којој су и митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе, епископ солнечногорски Сергије, чланови патријарховог кабинета и Одељења за спољне црквене везе, али и 18 новинара из Русије, који извештавају о овој посети. На Аеродрому „Никола Тесла” високу делегацију сачекали су представници државе и цркве, министар спољних послова Ивица Дачић и патријарх Иринеј са члановима Светог архијерејског синода СПЦ, бројним владикама и свештенством.

Позивајући поглавара руске цркве да се приликом боравка у Београду осећа као свој међу својима, патријарх Иринеј подсетио је да се ради о уобичајеној црквеној посети, овог пута узвратној, будући да је делегација СПЦ прошле године боравила у Москви.

– Руски човек када дође у Србију, осећа се као код своје куће – била је једна од првих изјава патријарха Кирила по доласку у нашу земљу.

Обраћајући се новинарима на аеродрому, он је истакао да два народа и две цркве везује заједништво у вери, култури, да су тесне историјске везе које нас спајају, заједнички ратови и победе, али и систем вредности. После званичног дочека на аеродрому, патријарха Кирила су испред Саборне цркве у Београду сачекали со, погача и мноштво окупљеног народа који је испунио цркву, порту и оближње тротоаре.

– Нисте први пут овде, а ваша љубав према нашој цркви и нашем народу осведочена је неколико пута, јер сте долазили увек када је било потребно. Пратили сте збивања везана за нашу земљу, нарочито за Косово и Метохију. Људи на Косову и Метохији жељно су очекивали вашу посету која је овог пута морала да изостане. Али, верујем да то не умањује ваше молитве за њих – рекао је патријарх Иринеј.

На свечаности која је отворена универзитетском химном „Gaudeamus igitur”, патријарха Кирила поздравила је академска заједница, ректор професор др Владимир Бумбаширевић, проректори, декани, професори универзитета, студенти. Патријарх Кирил подсетио је на бројне везе Србије и Русије кроз историју. Осврнуо се и на новије прилике, истичући да Руска црква снажно подржава став СПЦ и њену борбу за Косово и Метохију, као и да се диви храбрости људи са Космета који нису напустили земљу својих предака упркос бројним недаћама.

О повезаности две земље говори и то што је одлуком патријарха Кирила Русија донирала израду мозаика у Храму Светог Саве, истакао је председник Србије Томислав Николић приликом сусрета са поглаваром РПЦ у згради председништва.

Сећање на бомбардовање 1999.

Излазећи из оквира уобичајене академске беседе, патријарх Кирил са присутнима у Ректорату је поделио и своје успомене из посете Србији драматичне 1999. године.

- Седео сам тада са владиком Иринејем на обали Дунава, пили смо кафу и још нешто када су се огласиле сирене за ваздушну опасност. Мој најјачи утисак тада био је то што нико од младих људи који су се затекли на кеју није потрчао да нађе склониште, нису се плашили смрти. Питао сам владику Иринеја шта да радимо, а он ми је одговорио: ништа, да наставимо да пијемо кафу – испричао је патријарх Кирил.

Сарадња две цркве и две државе

Председник Владе Србије Александар Вучић примио је синоћ патријарха московског и све Русије Кирила и патријарха српског Иринеја.

Сусрет премијера и двојице патријарха протекао је у срдачној и пријатељској атмосфери, током које се говорило о унапређењу сарадње две цркве и о јачању сарадње две државе.

Током састанка Вучић је изразио захвалност патријарху Кирилу на донацији руске владе која је, по налогу председника Русије Владимира Путина, усмерена на завршетак радова за унутрашње украшавање Храма Светог Саве, саопштила је Влада Србије. Фонет

Јелена Чалија

http://pravoslavnisvet.wordpress.com/2014/11/15/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%BA%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D1%85%D1%80/

Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха.

Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском.

Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље!

Патријарх Српски Павле

Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.