Све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности, да буде савршен Божији човјек, припремљен за свако добро дјело.

(2Тим. 3, 16-17)

Данас, када живимо у доба развоја информационих технологија који обликују свет и културу, указала се могућност да Библија постане и најдоступнија књига.

Старе Библије и ретки грчки и јеврејски текстови сада су нам доступни на разним веб сајтовима. У бескрајној мрежи интернета трагачи за знањем могу пронаћи најразноврсније информације, мапе, тумачења, манускрипте Светог Писма Старог и Новог Завета.

Библија је на интернету доступна и у аудио форми и у форми слике (стрипа), филма – можете је читати, слушати и гледати.

На популарним друштвеним мрежама постоји много страница, на свим језицима света, које сваког дана објављују одређене стихове из Библије који су везани за празнике, читања Писма на богослужењима и које су инспирисане вечним темама као што су – Бог, љубав, истина, слобода… и то називамо актуализацијом Светог Писма.

Библија, која је од самог почетка претендовала да пружи универзалну поруку свим поколењима, не престаје да надахњује, охрабрује, пружа утеху, даје одговоре на егзистенцијална питања која муче човека, и преко 2000 година заокупља пажњу истраживача – јер је она извор од кога онај који пије „неће ожеднети до века“ (Јн 4, 14).

Библија је, пре свега, књига Цркве, јер се живот Цркве састоји у сталном обнављању разумевања Светог Писма. Језик Цркве (језик богослужења) јесте језик Библије, не само у буквалном смислу, него и у смислу да су читава структура богослужења, обреда, символике и сликовитости, као и дух богослужења, у целини непосредно повезани са Светим Писмом и дубоко укорењени у њему. Без познавања Светог Писма не може се разумети ни богослужење. Значење Светог Писма се очитује у литургији и то нам даје кључ за тумачење Писма. На пример, символика воде у крштењу (Ја дакле крштавам вас водом за покајање; а Онај који иде за мном, јачи је од мене; ја нисам достојан Њему обућу понети; Он ће вас крстити Духом Светим и огњем. Мт.3,11) или смисао везе између силаска Св. Духа и Педесетнице (И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. Дап. 2, 4) се не може схватити уколико се нисмо бавили тим темама у Старом и Новом Завету. Сви чинови у литургији (благосиљање, благодарење, покајање…), њихово значење и њихове духовне димензије дате су нам у Светом Писму, али једино кроз божанствену литургију оне се могу представљати у новом, јединственом смислу.

Дакле, актуализација Библије се увек чинила у оквиру Цркве, али је увек била присутна и у музици, књижевности, ликовној уметности. Данас, актуализацију Светог Писма на интернету можемо повезати са феноменом поновног читања! Текстови Библије који су давно записани сада се актуализују на тај начин што се, и у виртуалном свету, егзистенцијално дотичу живота људи који их тумаче.

У том смислу ћемо поменути и ПОУКЕ, православни портал, који нас упознаје са читањима Светог Писма (од почетка Великог поста до Васкрса, од Васкрса до Духова, од Духова до почетка Великог поста), празничним читањима, читањима у посебним приликама, а као посебан део овог пројекта издвајамо Свето Писмо са преводима и упоредним местима https://www.pouke.org/svetopismo/index.php. Овде можемо пронаћи Библију преведену на неколико језика (српски, руски, грчки, хрватски, енглески, мађарски, немачки, француски, шпански…). Библију на српском језику можемо и читати и слушати. Креативни тим Поука је и помоћу мапа покушао да приближи читаоцима разна места из СП: Авраамово, Јаковљево, Јосифово путовање као и мисионарска путовања апостола Павла, изглед Палестине у Христово доба, Храм у Јерусалиму… Веома је значајно и то што овде постоји и преглед упоредних места за напредније познаваоце Библије и преко 200 библијских тема, те је довољан само један клик да добијемо одговоре који се налазе у Старом и Новом Завету.

Дакле, довољан је само један потез мишем да започнете фантастично путовање кроз време и простор ванвременске Библије. Срећан пут! Благо онима којима је пут чист, који ходе у закону Господњем (ПС, 119,1).

Извор: http://stanjestvari.com/2014/12/02/%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%82%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B2%D0%B8%D1%80%D1%82%D1%83%D0%B0%D0%BB%D0%BD%D0%B0-%D0%B0%D0%BA%D1%82%D1%83%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7/

Насловна фотографија преузета са интернет странице http://dss.collections.imj.org.il/habakkuk

Поштовани чланови и посетиоци православне друштвене мреже Поуке.орг,

Покрећемо ову тешку и болну тему у намери да учинимо шта је у нашим могућностима да се ослободи Архиепископ Јован охридски.

Овде можете погледати тему о свему шта се дешава у мученичкој и напаћеној Архиепископији

https://www.pouke.org...пије-у/?st=528/

Админ-тим Поуке.орг

Основе милосрдног и харитативног рада налазимо у Јеванђељу, у речима Господа Исуса Христа: „Ходите благословени Оца мојега јер огладњех и дадосте ми да једем; ожедњех и напојисте ме; наг бијах и оденусте ме, болестан бијах и обиђосте ме", у одговору на питање праведника: „Кад те видесмо Господе гладна, жедна, болесна, нага?" - „Заиста вам кажем, кад учинисте једноме од ове моје мале браће, Мени учинисте" (Мт: 25, 31-46). Христос поистовећује потребите са собом. Дакле, питање милосрђа према ближњем није тек споредно питање које се не тиче духовног живота православног хришћанина, већ има дубоко есхатолошки значај с обзиром на то да се оно директно тиче човековог спасења. У причи о Милостивом Самарјанину Господ говoри да милосрдан и братољубив однос према ближњем нема национална и верска ограничења, већ да смо дужни волети и старати се о конкретном човеку, ма ко то био.

Дела Апостолска сведоче нам да је једна од улога тек успоcтављене ђаконске службе био управо милосрдни и харитативни рад (Дап 6,2).

У Литургијама Светог Марка, Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог помињу се „они који се сећају сиротиње" и моли се за оне који су оптерећени тешким радовима, болестима и другим невољама.

ПРИМЕРИ МИЛОСРЂА У ЖИВОТИМА СВЕТИТЕЉА И ОТАЦА ЦРКВЕ

У житијима Светих уочавамо колико су ови људи били посвећени делатној љубави: милосрђу, харитативнм раду, служењу ближњима.

Свети Василије Велики (329-379) дао је практични пример када је после свог крштења разделио своје имање сиромашнима, а касније настојао да развије своју визију „Новог града" у предграђу Кесарије Кападокијске. Циљ овог подухвата био је прилично радикалан јер је одбацивао принцип приватног власништва, а заговарао један једноставнији и милосрднији приступ. „Василијада" је била место где су сиромашни могли наћи храну, бескућници уточиште и склониште, а болесни залечење. О тим људима који су патили, бринули су монаси и монахиње.

Свети Јован Златоусти (347-407) био је прави заступник сиромашних и заговорник делатне љубави према онима којима је помоћ било које врсте потребна. Због заступања обесправљених дошао је и у сукоб са царицом, а богате је стално опомињао да расподеле своје богатство онима који немају ништа или имају веома мало.

Вредан је помена и податак из житија Светог Николе Мирликијског (270-343), да је овај светитељ био врло познат и по милосрђу. И он је, попут бројних других светих људи, после смрти својих родитеља разделио своје имање сиромашнима. Прича о три кћери засебно сведочи о његовим милосрдним делима.

Руска Црква је нарочито позната по примерима Светих посвећених делатној љубави према ближњима.

Свети Јован Кронштатски (1829-1908) био је прави раднички свештеник који је и служио у граду пуном радничке сиротиње. Основао је „Дом трудољубља", који је обухватао бројне секције са основном сврхом служења људима који су грцали у беди.

Света Јелисавета Фјодоровна (1864-1918) је руска светитељка која се после смрти свога мужа замонашила и основала „Марто-Маријанску обитељ" - комплекс зграда (болница, сиротиште, школа и библиотека) које су служиле за помоћ и збрињавање угрожених. Поред тога, Света Јелисавета је обилазила забачене делове Москве и пружала утеху маргинализованим и одбаченим људима. Мученички је пострадала од стране бољшевика.

Света Марија Париска (1891-1945) је светитељка која се у Паризу бринула о бескућницима, алкохоличарима, проституткама, пропалицама, сиромашнима. Као монахиња саблажњавала је лицемерно-благочестиву средину, јер се разликовала од других својим служењем онима којима је помоћ била неопходна. Мученички је пострадала у логору Равенсбрик, полажући свој живот за другога (у гасну комору отишла је уместо једне младе жене). Канонизована је маја 2004.

СРПСКА ЦРКВА И МИЛОСРДНА ДЕЛАТНОСТ

Утемељивач аутокефалне Српске Цркве, Свети Сава, био је и зачетник милосрдног рада у нашој помесној Цркви. Познато је да је, по угледу на византијске манастире који су у оквиру својих комплекса имали и болнице, домове за бескућнике, гостопримнице, Свети Сава покушао да уреди и манастире Хиландар и Студеницу. Потоњи манастир познат је и као прва српска болница. Законоправило Светог Саве садржи читав низ мера које се односе на заштиту социјално угрожених. Ова чињеница упечатљиво оповргава приговоре да Православна Црква, нарочито српска, нема развијену социјалну делатност. Истина, услед турског и комунистичог ропства, социјално харитативни рад православних хришћана био је знатно онемогућен, али је обновљен са престанком владавине иноверних или оних који су противници присуства Цркве у јавној сфери. У оквиру Српске Православне Цркве постоје бројне добротворне установе које се баве милосрдним радом, иако се тој чињеници често не придаје велика пажња. Навешћемо само неке примере:

ДОБРОТВОРНИ ФОНД „ЧОВЕКОЉУБЉЕ"

Са почетком кризе на простору бивше Југославије деведесетих година 20. века, настао је Добротворни фонд „Човекољубље", као хумантирна организација Српске Православне Цркве. Доком читаве деценије „Човекољубље" је пружало хуманитарну помоћ социјално угроженим групама станивништва у региону, без обзира на националност и вероисповест. По завршетку ратова, „Човекољубље" усмерава своју активност у смеру психо-социјалне подршке људима оболелим од ХИВ-а, помоћи старим лицима и бројним другим видовима друштвеног служења. У својој харитативној делатности, овај добротворни фонд сарађивао је не само са другим хришћанским социјалним и хуманитарним организацијама, попут Каритаса или ЕХО-а, већ и са исламским и јеврејским хуманитарним организацијама. Добротворни фонд „Човекољубље" је живи пример духовне обнове.

„ВЕРСКО ДОБРОТВОРНО СТАРАТЕЉСТВО"

„Верско добротворно старатељство" Архиепископије београдско-карловачке још један је пример практичног социјалног и хуманитарног рада. Ова установа спроводи бројне харитативне акције, попут посета избегличким центрима, старачким домовима, домовима за бескућнике, инвалиде, слабовиду децу и децу ометену у развоју.

Милосрдни фонд „Свети Василије Велики" (који делује као пододбор ВДС-а) је православна социјална иницијатива која за циљ има помагање сиромашнима, болеснима, особама са инвалидитетом, маргинализованима и заборављенима. Фонд је настао у Параклису Светог Јована Златоустог у Студентском граду на Новом Београду, Божијом промишљу и ентузијазмом тамошњих младих парохијана. До сада је спровео преко двадесет акција скупљања помоћи, првенствно за социјално угрожене породице, али и за бројне појединце и социјалне установе.

ПОТРЕБА ДАНАШЊЕГ ВРЕМЕНА

Време у коме живимо је време великих социјалних неправди. Огроман је број сиромашних. Повратак нашег народа вери и духовним вредностима треба да прати и развој и обнова милосрдне делатности и харитативног рада. Свето Писмо, Свето Предање и историја Цркве сведоче нам о потреби и значају харитативне делатности и милосрдног рада. Примери из ближе прошлости говоре нам да је социјално служење могуће чак и у најтежим околностима. Али претходно свако мора поћи од себе и у свом срцу саосећати са патњама свог ближњег. Свака практична делатност доћи ће, потом, сама по себи.

Извор: Православље

• Вера
  

Цар грчки најпре је поступао са слепим Стефаном врло сурово: прво га затвори у једно оделење дворца, и забранио свакоме приступ к њему; а по том га предао у манастир Пантократор с тим, да би тамо под тешким подвигом монашким ослабио и пропао.

Но блаженог Стефана Бог је чувао, и он је подносио подвиге поста и молитве као најбољи монах. О мудрости његовој почело се говорити по целом Цариграду. И цар га је почео уважавати и чешће од њега савете тражити. Тако на пример св. Стефан је допринео да се сруши чувена јерес Варламова, против које се борио св. Григорије Палама (види Синаксар II недеље часног поста). Варлам се у то време налазио у Цариграду, и вештом сплетком био је задобио за своје мишљење многе великаше у цркви и на двору. У недоумици цар призва Стефана и упита шта да ради са Варламом? Мудри Стефан му одговори речима Псалмиста: омрзох, Господе, оне који тебе мрзе! И још рече: „Опасне људе треба изгонити из друштва”. Чувши ово цар Кантакузен одмах протера Варлама с бешчешћем из престонице.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Вера
  

|

Свега си себе привео незаменљивом Богу и Господу нашем Исусу Христу живећи Њега ради и страдајући Њега ради, - научи и нас, живети Њега ради и страдати Њега ради. Знамо, Истина Његова ослобађа од греха, и од робовања ђаволу кроз робовање греху. Ти нас, самилостиви Светитељу, молитвеним посредовањем својим ка Господу научи и загреј љубити Истину Његову и живети њоме, еда бисмо се ослободили робовања ђаволу кроз наше ситне и крупне грехе. Сваки грех је лажов; обећава мед а даје отров и јед, обећава рај а ствара пакао, обећава сласти а производи страсти. Кроз сваки грех ми лажемо себе. Зато те молимо, богољубиви царе, научи нас мрзети грех, јер се и у најмањем греху крије ђаво; и одушеви нас свом душом волети Господа Христа, јер Он једини спасава људе од греха и ђавола.

Твој живот на земљи, свети царе, био је - молитвено стајање пред Господом, и свесрдно служење Господу; научи и нас молитвено стајати пред Господом и свесрдно му служити у све дане живота нашег. Многа искушења нападају на нас; но ти нас, самилосни Праведниче, спасавај од њих, да не погину душе наше - од лењости наше, од лакомислености наше, од похотљивости наше, од властољубља нашег, од гордости наше, од сластољубивосги наше, од празнословља нашег, од среброљубља нашег, од гневљивости наше, од човекоугодништва нашег, од неразумног страха нашег, од маловерја нашег, од полуверја нашег, од неверја нашег. Спасавај нас од свега тога, утврђујући нас благодатном помоћу својом: у Еванђелској љубави, у еванђелској вери, у еванђелској нади, ревности, посту, смиреносги, кротости, трпљењу, исповедништву, у еванђелској Истини, Правди, Неустрашивосги, и у сваком добру еванђелском.

О, богочежњиви царе, ревновао си за Исгину Хрисгову мученички, и пострадао за њу великомученички. Запали и нас светом ревношћу, да и ми јуначки страдамо за њу, и кад устреба - мученички радосно пострадамо за њу, те да се и у нама грешнима и недостојнима прослави свесвето и свеспасоносно Име незаменљивог Бога и Господа нашег Исуса Христа = Вечне Свеглости наше, Вечног Живота нашег, Вечне Радости наше у обадва свега.

Ми многогрешни потомци твоји, свети царе, патимо или од маловерја, или од полуверја, или од кривоверја, или од неверја. Молимо те и преклињемо, док нам савести наше нису сасвим издахнуле, притекни нам у помоћ: молитвама и сузама својим ка Господу спасавај нас маловерне - од маловерја, нас полуверне - од полуверја, нас кривоверне - од кривоверја, нас неверне - од неверја, и утврди на с у светој и свеспасоносној вери твојој православној: да по угледу на тебе и ми њоме и ради ње живимо, њу свим срцем љубимо, у њој херувимски стојимо, њу свим бићем исповедамо, за њу радосно страдамо, жртвујући све за њу, па и саму душу своју.

Знамо, из твога живота и мученичког страдања знамо, богославни Великомучениче и царе, да је највиша вредност, и једина свевредност твога земаљског царства, био Једини Истинити Бог свих светова - Господ Исус Христос, и служба Њему и љубав к Њему. Свима и свему ти си претпостављао љубав к Њему; зато си и великомученички радосно пострадао исповедајући Божанску Истину Његову, Божанску Правду Његову, Божанску Веру Његову. Научи и нас, христочежњиви Исповедниче: да и ми Господа Христа претпоставимо свима и свему; да и ми Њега љубимо изнад свега; да и ми Њега неустрашиво исповедамо и пред људима, и пред Анђелима, и пред ђаволима; да и нас никакво страдање за Њега, никаква смрт за Њега, не уплаши и не одвоји од Њега. О, дај нам свете силе и свете снаге да будемо Његови, само Његови у свима световима, у којима живи људска душа. Јер знамо, јер осећамо, свим срцем и свом душом знамо и осећамо, да је Он: вечна радост наша - Радост изнад свих радости; вечна Истина наша - Истина изнад свих исгина; вечна правда наша - Правда изнад свих правда; вечна љубав наша - Љубав изнад свих љубави; вечни живот наш - Живот изнад свих живота; вечно блаженство наше - Блаженство изнад свих блаженстава. За Њега живети, за Њега по хиљаду пута на дан умирати, - о! дај нам те ревности, тог усхићења, тог умилења, христољубљени царе и христочежњиви Великомучениче! Њега моли, Њега умоли, да се и у нама, твојим многогрешним потомцима, врши Његова свега Божанска вола, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Вера
  

-Постао сам верник када сам се први пут причестио. Вера је пре свега унутрашња жртва, а манифестује се споља. Јеленино и моје венчање, крштење наше Нине, свако причешће, као и све друге свете тајне и многи лепи догађаји изнова ме учвршћују у том уверењу – каже Иван који у браку са јеленом Томашевић има двоипогодишњу ћеркицу Нину. Пут испитивања сопственог духа одвео га је, између осталог и до тумачења реченице Виктора Игоа: „Волети ближњега значи видети лице Бога“. Јер каже „шта је друго сусрет са лицем Господњим до рај!“

- Благодат или духовни миље незслужени је дар који нас увекнадилази и чини децом Божјом. По апостолу Павлу ми сами себе лишавамо благодати и уводимо у пакао. А пакао је грозота коју чини недостатак љубави. Пакао је мржња.

Објашњавајући шта за њега значи страхопоштовање према Богу, Иван каже како нас „у Старом завету Бог васпитава страхом од казне, а у Новом страхом од греха. Старозаветни страх је ропски, а новозаветни синовски, и тако се претвара у страхопоштовање“.

За Васкрс 2009. Отпутовао је на Христов гроб. Из Израела му је пре тога писао његов духовник: „Сине, овде и неверујући постају верујући. Јерусалим је предукус Раја.“

- И заиста је било тако. Седам година пре тога две недеље сам боравио на Светој Гори. По повратку у Србију углавном сам ћутао. Родитељи су се силно забринули шта ми је, а ја сам тог лета само научио шта је празнословље.

О вери највише разговара са верујућим људима, али и са неверујућима, у нади да ће они спознати реалност. Иако никада не инсистира да прихвате оно о чему он говори, његови саговорници га скоро увек оставе у нади.

-Захвалан сам Господу што ме је удостојио сусрета са нашим духовником, оцем Иларионом Ђурицом. Јер лош духовник саблажњава и нема већег непријатеља вере од њега. Духовник без светости је и духовни и морални бесмисао. Он мора дисати светост, молитву односно своје очинство у ком је истовремено и његово материнство. Мора да развија душу својих синова и кћери благодатним животом. Што је чистији пред Богом, то је више духовни отац.

Васпитаван у духу православља, још од детињства дубоко у себи је знао и осећао како ће му Бог помоћи у важним ситуацијама. У то се уверио још 1997, кад је на Велику Госпојину преживео ужасну саобраћајну несрећу. Зато младим генерацијама поручује да верује свом снагом. И телесном и духовном.

-Нека се труде да постигну веру, јер ће са њом постићи и наду и љубав. Вера је већа од праведности. Она нас обожује и чини вишима од нас самих.

КАКО ЈАВНА ЛИЧНОСТ КОЈА СЕ БАВИ СВОЈИМ ДУХОМ ОПСТАЈЕ У МОНДЕНСКОМ СВЕТУ?

У монденском свету вребају моћ, привидни углед, престиж, богатство, али илажна обећања, дивљења и ласкања. Тај свет пориче доброту и светост и тиме негира натприродни – духовни живот у човеку. Монденски свет своди свет на уживање. Не кажем да уживања нису благословена, али само кад су са мером. Зато немам амбицију да будем раскалашан глумац, нисам звезда, манипулатор и варалица фасцинацијом. Нисам идол, јер идоли брзо падају, а моја намера је да трајем нормалан и ообичан.

https://www.facebook.com/ilarion.djurica/posts/1501028466830619

Сав си свет, чист и безгрешан, дивни Првоан­геле Божји; молимо те свесвети, молимо те свечи­сти, молимо те свебезгрешни, учи нас дан и ноћ како да живимо свето, чисто и безгрешно, и даруј нам твоје херувимске силе, да бисмо истински и стварно херувимски живели на земљи ми који по неизмерном човекољубљу Божјем престављамо хе­рувиме на земљи. Не остави нас у отровном блату наших сластољубивих земањских жеља, него хас подигни у небеске анћелске висине и оспособи нас да анђелски свето чисто поживимо док смо у телу на земли. Милостивно погледај на нас, Све­победни Архангеле, снисходљиво се спусти до нас, те нас, заспале у гресима, пробуди на борбу са злом, са грехом, са смрћу, са ћаволом, да бисмо, вођени и сокољени тобом, лако савлађивали сваки грех, сваку страст, сваку смрт, сваког ћавола. Ми знамо, богоносни Архангеле: ти имаш власт над нечистим дусима, над болестима, над смрћу, над гресима; испуни душе наше божанском силом сво­јом, еда бисмо и ми неустрашиво ратовали и херувимски побеђивали све непријатеље спасења на­шег, вере наше, душе наше.

Свепобедни војводо Небеских Сила, ти си очи­стио небо од Сатане и црних ангела његових, - очисти и душе наше од сваког греха, јер греси на­ши отварају врата и прозоре душа наших, те кроз њих улазе у нас нечисте силе демонске прљајући и умртвљујући душе наше, које треба да су анђел­ски чисте и анђелски обесмртне. Без твоје свепо­бедне помоћи, Небески Војсковоћо, ми лако по­стајемо плен нечистих сила; стога те од свег срца молимо: уврсти нac у своју непобедиву војску, и ратуј за нас и испред нас, водећи нас и предво­дећи нас у свакој оборби за душу нашу, за спасе­ње наше, за вечност нашу, и осигуравајући нам победу над сваким rpexoм и над сваким ђаволом. О, пресвети Архангеле, ми смо очајно немоћни пред демонском силом вражијом, ако нам ти не притекнеш упомоћ божанском силом својом. Са тобом, ми ћемо увек односити победу у свима бит­кама за душу нашеу и спасење наше и вечност на­шу; а без тебе – ми беспомоћно посрћемо из по­раза у пораз, из греха у грех, из пакла у пакао. Зато буди увек с нама, и нe напуштај нас због гре­хова наших и смрада нашег, него, љубећи нас бо­жанском љубављу, учини да омрзнемо грех и све греховне сласти, и испунимо душе своје миоми­ром еванђелских врлина. Ево, душе своје преда­јемо теби, пресвети Првоангеле Божји; молимо те и преклињемо, води нас увек путевима који одводе у Царство Небеско, да бисмо заједно с тобом, милостивог Спаса нашег – преслатког Господа Христа, и Његовог свечовекољубивог Духа Утешитеља, коме слава и хваласада и увек и кроза све векове. Амин.

Извор: Епархија западноамеричка

• Вера
  

|

„Чини ми се да се та дехристијанизација не дешава вољом европских народа, јер у Француској, на пример, маса њих је протестовала против озакоњења истополних бракова, али је то ипак тесном већином усвојено”, рекао је патријарх Кирил.

Додела почасног доктората била је само једна од ставки у густом распореду првог дана посете поглавара Руске православне цркве Србији. Тродневна посета започета је свечаним дочеком на Аеродрому „Никола Тесла” и обраћањем медијима, настављена поздравном молитвом у Саборној цркви, доделом почасног доктората, да би се у поподневним часовима руски патријарх састао са државним врхом, председником и премијером Србије.

Патријарх Кирил стигао је у Београд специјалним летом око 10.30 часова са делегацијом у којој су и митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења за спољне црквене везе, епископ солнечногорски Сергије, чланови патријарховог кабинета и Одељења за спољне црквене везе, али и 18 новинара из Русије, који извештавају о овој посети. На Аеродрому „Никола Тесла” високу делегацију сачекали су представници државе и цркве, министар спољних послова Ивица Дачић и патријарх Иринеј са члановима Светог архијерејског синода СПЦ, бројним владикама и свештенством.

Позивајући поглавара руске цркве да се приликом боравка у Београду осећа као свој међу својима, патријарх Иринеј подсетио је да се ради о уобичајеној црквеној посети, овог пута узвратној, будући да је делегација СПЦ прошле године боравила у Москви.

– Руски човек када дође у Србију, осећа се као код своје куће – била је једна од првих изјава патријарха Кирила по доласку у нашу земљу.

Обраћајући се новинарима на аеродрому, он је истакао да два народа и две цркве везује заједништво у вери, култури, да су тесне историјске везе које нас спајају, заједнички ратови и победе, али и систем вредности. После званичног дочека на аеродрому, патријарха Кирила су испред Саборне цркве у Београду сачекали со, погача и мноштво окупљеног народа који је испунио цркву, порту и оближње тротоаре.

– Нисте први пут овде, а ваша љубав према нашој цркви и нашем народу осведочена је неколико пута, јер сте долазили увек када је било потребно. Пратили сте збивања везана за нашу земљу, нарочито за Косово и Метохију. Људи на Косову и Метохији жељно су очекивали вашу посету која је овог пута морала да изостане. Али, верујем да то не умањује ваше молитве за њих – рекао је патријарх Иринеј.

На свечаности која је отворена универзитетском химном „Gaudeamus igitur”, патријарха Кирила поздравила је академска заједница, ректор професор др Владимир Бумбаширевић, проректори, декани, професори универзитета, студенти. Патријарх Кирил подсетио је на бројне везе Србије и Русије кроз историју. Осврнуо се и на новије прилике, истичући да Руска црква снажно подржава став СПЦ и њену борбу за Косово и Метохију, као и да се диви храбрости људи са Космета који нису напустили земљу својих предака упркос бројним недаћама.

О повезаности две земље говори и то што је одлуком патријарха Кирила Русија донирала израду мозаика у Храму Светог Саве, истакао је председник Србије Томислав Николић приликом сусрета са поглаваром РПЦ у згради председништва.

Сећање на бомбардовање 1999.

Излазећи из оквира уобичајене академске беседе, патријарх Кирил са присутнима у Ректорату је поделио и своје успомене из посете Србији драматичне 1999. године.

- Седео сам тада са владиком Иринејем на обали Дунава, пили смо кафу и још нешто када су се огласиле сирене за ваздушну опасност. Мој најјачи утисак тада био је то што нико од младих људи који су се затекли на кеју није потрчао да нађе склониште, нису се плашили смрти. Питао сам владику Иринеја шта да радимо, а он ми је одговорио: ништа, да наставимо да пијемо кафу – испричао је патријарх Кирил.

Сарадња две цркве и две државе

Председник Владе Србије Александар Вучић примио је синоћ патријарха московског и све Русије Кирила и патријарха српског Иринеја.

Сусрет премијера и двојице патријарха протекао је у срдачној и пријатељској атмосфери, током које се говорило о унапређењу сарадње две цркве и о јачању сарадње две државе.

Током састанка Вучић је изразио захвалност патријарху Кирилу на донацији руске владе која је, по налогу председника Русије Владимира Путина, усмерена на завршетак радова за унутрашње украшавање Храма Светог Саве, саопштила је Влада Србије. Фонет

Јелена Чалија

http://pravoslavnisvet.wordpress.com/2014/11/15/%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%BA%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BB-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D1%85%D1%80/

Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха.

Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском.

Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље!

Патријарх Српски Павле

Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.

Ћирковић је научни саветник Астрономске опсерваторије у Београду, ванредни професор на Природно-математичком факултету Универзитета у Новом Саду и научни сарадник Института за проучавање будућности човечанства [Future of Humanity Institute] Универзитета у Оксфорду.

Његова главна истраживачка интересовања обухватају следеће области: астробиологију (потрага за ванземаљским животом и СЕТИ, антропички принцип), космологију (тамна материја, будућа еволуција свемира), философију (стрела времена, каузалност, епистемологија, интердисциплинарни дијалог), футуролошке студије (посебно оне које се тичу ризика од катастрофе и трансхуманизма), научну фантастику и историју природних наука.

Ћирковић је до сада објавио 5 књига и око 200 научних, стручних и прегледних радова у истраживачким часописима и у зборницима радова са међународних конференција.

Са овим српским научником разговарали смо на неке од тема које је истраживао – о климатским променама, футуролошким студијама, односу вере и науке...

ОДНОС ТЕОЛОГИЈЕ И НАУКЕ

Да ли савремена научна достигнућа представљају опасност за Цркву и богословље? Да ли савремене научне теорије могу угрозити веру Цркве или је могу додатно утврдити?

– О овоме постоје најразличитија схватања. Овде само могу укратко да изложим лично мишљење да у оној мери у којој се сами предмети бављења ових сфера људске делатности коректно сагледају, међу њима нема преклапања, што значи да нема ни угрожавања са једне, ни потврђивања са друге стране. Истовремено, баш таква позиција (позната и као хипотеза о не-преклапајућим областима) омогућује и сарадњу на конкретним, прагматичним питањима, као што су еколошки проблеми, проблеми везани за тероризам и криминал и слично. Нажалост, има сувише екстремних ставова и на једној и на другој страни, при чему последњих деценија у многим деловима света имамо религијску радикализацију, јачање клерикализма, креационизма и сличних екстремних појава које су обично праћене антинаучном реториком, којима би саме верске институције требало да се много снажније супротставе и ограде од таквих видова екстремизма.

Од пре тридесетак година постоји међународно Удружење свештеника–научника [society of Ordained Scientists]. Да ли су кроз историју хришћански свештенослужитељи дали какав значајан допринос науци, и постоје ли неки које бисте Ви издвојили?

– Свакако, што је последица историјске чињенице не само да је већим делом историје човечанства доминирала религијска мисао, већ и онога што се ређе помиње, а то је да су, све до последњих пар векова, на највећем делу планете једине институције које су имале какву-такву вертикалну мобилност и способност напредовања за способне појединце биле религијске институције. Бројна свештена лица дала су огроман допринос науци, довољно је поменути само једном Жоржа Леметра, творца теорије Великог праска, затим руског физичара, математичара, филозофа и мученика Павла Флоренског или оца Пјера Тејара де Шардена, језуитског мисионара и палеонтолога, који је у Кини открио фосилне остатке Homo sinanthropusa, нашег хоминидног претка, познатог и као „пекиншки човек“. Мој омиљени пример и један од највећих личних узора свакако је Руђер Бошковић, дубровачки језуита, астроном, филозоф, инжењер и дипломата, вероватно најуниверзалнија личност читавог 18. века, човек несхватљиво широких интересовања и још веће енергије, који се подједнако успешно бавио дипломатијом у служби језуитског реда, прорачунавањем насипа за одбрану од поплава (ето знања које, нажалост, у Србији ни у 21. веку није схваћено довољно озбиљно, а Бошковић се тиме бавио 1760-тих и 1770-тих година на строго математичким и рационалним основама) и одређивањем орбита комета и сателита у Сунчевом систему. Његове заслуге остале су незаслужено у сенци потпуно бесмисленог – а рекао бих отворено и идиотског – спора наших балканских народа око његовог етничког порекла, мотивисаног уобичајеним дневнополитичким „шибицарењем“, а његово велико дело је остало највећим делом непознато јавности и у Србији и у Хрватској

Какав однос религије и науке можемо очекивати у будућности?

– То је врло комплексно питање које зависи од сувише много различитих процеса и трендова. Могу само да изразим лично уверење да је с обзиром на огромне изазове који пред човечанством стоје, једна врста озбиљног интеркултурног дијалога и сарадње на решавању врло конкретних и ургентних проблема најбољи развој догађаја. Да ли ће до њега доћи друго је питање, на које нажалост немам одговор...

Да ли би теологија требало да се обазире на научна достигнућа или не, и из ког разлога?

– У оној мери у којој садржи филозофске компоненте, она макар у индиректном смислу, кроз филозофију, не може избећи контакт са научним резултатима и идејама. Лично сматрам да не би ни требало да га избегава, већ да напротив послужи као једна врста интеркултурног моста за стварање услова за прагматичну сарадњу на решавању проблема које сам поменуо.

Да ли теологија уопште треба да буде у дијалогу са науком? Какве су потенцијалне штете, а какве користи од таквог дијалога?

– Док се дијалог не карактерише екстремизмом, мислим да штете нема. Сва штета, на било којој страни и у било којем табору, потиче од екстремних ставова и идеја.

Да ли је могуће бити хришћанин, односно верник уопште, а истовремено као исправне прихватати закључке савремене науке, нпр. теорију еволуције или теорију Великог праска?

– С обзиром на то да су и једну и другу теорију великим делом створили и утемељили хришћани (у случају Леметра и Великог праска чак и свештена лица!), очигледно је да је то историјски могуће и да је често и данас случај. Сад, да ли је у питању психолошки феномен како то многи тумаче, или је потврда да су у питању не-преклапајуће области, отворено је питање.

Какво је Ваше мишљење о НОМА принципу, односно о редукционистичким или компромисним приступима питању односа вере и науке – да ли је ту у питању узмицање религије пред науком?

– Сматрам да је НОМА одлична основа за изградњу озбиљних и одговорних односа религијских и научних институција. Сматрам да то важи чак и уколико бисмо закључили да НОМА није филозофски задовољавајућ приступ – опет наглашавам, постоје снажни и врло практични мотиви за дијалог и сарадњу науке и религије. Не бих рекао да је у питању узмицање религије, већ можда узмицање религијског екстремизма који је карактерисао многе раније епохе, у историји Европе читав период до појаве просветитељства. Тај екстремизам и јесте главна препрека дијалогу и сарадњи који су нам потребни.

БУДУЋНОСТ ПРЕД НАМА

Према Вашем мишљењу, постоји ли нада за човечанство, и на чему се заснива?

– Сматрам да је позната реченица једног од највећих хуманиста 20. века, Херберта Џорџа Велса, да је „историја човечанства све више трка између образовања и катастрофе“ погодила право у центар, како би се то спортски рекло. Дакле, нада понајвише лежи у домену образовања.

Како оцењујете стање науке у нашој земљи?

– Нажалост, то стање је тешко оценити другачије него као трагично. Недостатак и материјалних и људских ресурса, добрим делом као последица потпуно катастрофалне научне политике вођене јако дуго времена, а интензивиране током трагичних 1990-тих и свеопште кризе друштва и вредности, довела је до ситуације у којој се научна активност добрим делом одвија у изолованим енклавама и заснива на ентузијазму и енергији малог броја појединаца, док је она за државне и друштвене институције пословична „последња рупа на свирали“. Као последицу тога имамо и потпуно неквалитетно научно образовање, по многим параметрима буквално примереније 19. него 21. веку и експлозију научне неписмености, што се може видети и по популарности разних псеудонаучних и антинаучних сујеверја попут астрологије, надрилекарства, у новије време и негирања климатских промена и сличних патолошких појава. По издвајањима за науку смо на зачељу европских земаља, а такође се упорно и систематски игноришу реформе које је неопходно учинити у пореском систему да би се омогућила већа улагања приватног сектора у истраживања и развој. Све ово, нажалост, има за последицу објективну чињеницу да ћемо, док такво стање ствари траје, сваке године и сваког дана све више заостајати.

Да ли су климатске промене (рачунајући у њих и зрачења која допиру из космоса) опасност за човека и постојање живота, или пак само опасност за наш начин живота?

– Климатске промене свакако представљају велику опасност не само по људе, већ и много већим интензитетом по бројне друге биљне и животињске врсте. Већ данас су бројне врсте које зависе од леда на високим географским ширинама угрожене, мада је до пре само коју деценију њихова бројност била огромна. Сасвим независно од нашег става према узроцима глобалних климатских промена, оне јесу нешто што је највећим делом етички неприхватљиво и представља ризик већи од свих других природних катастрофа и ризика. Што се људске популације тиче, она ће пре свега бити угрожена последицама климатских промена по пољопривреду и последичним растом цена хране. У таквим условима, постоји врло реална опасност да у сиромашнијим деловима планете дође до таласа велике глади, а као последица тога и пандемија болести које су увек кроз историју пратиле периоде глади, због умањења људског природног имунитета.

Какво је Ваше мишљење о вештачкој интелигенцији и о њеним могућностима, али и о ризицима који могу настати – или пак већ постоје – услед коришћења исте? Угрожава ли вештачка интелигенција цивилизацију?

– Вештачка интелигенција би свакако било једно од највећих открића и постигнућа у историји човечанства, незаборавним речима Тјуринговог ученика, професора Гуда, „последње откриће које човек треба да уради“, подразумевајући да би након тога сама наука могла да буде аутоматизована на начин на који су то данас, на пример, словослагачки послови у штампарији. Међутим, то би свакако довело до великих ризика, из врло једноставног разлога: истинска вештачка интелигенција била би једноставно сувише сложен систем чије понашање није могуће предвидети. Непредвидљива, а потенцијално веома моћна технологија једноставно није нешто у шта се треба олако упустити. На крају крајева, ни разуман хемичар неће помешати две супстанце у епрувети ако је исход реакције потпуно непредвидљив – оне би могле експлодирати или ослободити отровне гасове. Предвидљивост је кључна одлика успешних научних теорија, а ми нажалост још увек не поседујемо адекватну теорију интелигенције да бисмо били у стању да предвидимо особине вештачке интелигенције. Ово свакако не значи да од покушаја остварења треба одустати, већ пре свега да рад у овој области треба да буде веома опрезан и праћен сталним преиспитивањем, како сазнајних, тако и етичких стандарда.

САВРЕМЕНИ ИЗАЗОВИ

Савременој цивилизацији, према неким оценама, прети демографска катастрофа: креће ли се ли цивилизација ка самоуништењу, и постоји ли механизам да се такав процес заустави?

– Као што је Нилс Бор често у шали говорио, предвиђање је веома тешко – а нарочито кад се ради о будућности. Бројни ризици свакако стоје пред човечанством данас, од којих неки имају ултимативан узрок у огромној људској популацији, која је свакако ван еколошке равнотеже са својом природном средином и примарном биолошком продуктивношћу наше планете. Срећом, стопа раста популације (још увек не и сам раст!) је почела да опада последњих пар деценија, тако да се нека од екстремних апокалиптичких предвиђања из 1960-тих и 70-тих година нису остварила, на добробит свих. Са друге стране, када се споји са опасностима које прете од климатских промена, пренасељеност постаје поново велики проблем. Лично сам умерени оптимиста када се ради о будућности цивилизације – на крају крајева велика популација је добрим делом последица побољшане медицинске заштите све већег дела човечанства, а већ сама чињеница да су неке болести које су у прошлим временима погађале милионе, па и десетине милиона људи, попут великих богиња, дечије парализе или дифтерије данас практично заборављене не може да не подстакне известан оптимизам.

Откривен је већи број потенцијално насељивих планета (нпр. Кеплер 186ф). Које је Ваше мишљење о оптимистичким идејама да човечанство спас може потражити на некој новој Нојевој барци – да се живот настави на неком другом месту, на другој планети?

– Ово је већ знатно дугорочније питање, којем, међутим, свакако треба посветити више пажње већ данас, пошто одлуке које се данас доносе могу имати несагледиве последице и по даљу будућност човечанства. Уколико као врста изађемо на крај са изазовима блиске будућности, као што су климатске промене и исцрпљивање фосилних горива, тада ће се поставити питање ресурса потребних за дугорочни опстанак. Такви ресурси се могу пронаћи једино у нашем свемирском окружењу, најпре у Сунчевом систему, а на дуже стазе и на планетама попут новооткривених планета налик Земљи. Такви ресурси свакако постоје, читав низ успешних планетолошких мисија које су за циљ имале на пример мала тела (астероиде и комете) у Земљином непосредном космичком окружењу јасно показују да се и рудна богатства и тзв. испарљиве супстанце попут воде, амонијака и других које се могу употребити у производњи хране налазе на тим малим телима у огромним количинама. Препреке за њихово коришћење већ данас су мање научне и технолошке, а више економске и политичке природе. Уколико сматрамо да је дугорочни опстанак човечанства нешто што представља вредност у моралном смислу, ове препреке је потребно превазићи. Разговарала М. Петровић

---------------------------------------------

Милан М. Ћирковић је аутор уџбеника Увод у вангалактичку астрономију (Универзитет у Новом Саду је објавио овај уџбеник 2008. г.), аутор књиге Артефакт за свемирско путовање: огледи о науци и фантастици (Смедерево 2009), као и аутор књиге Астробиолошки пејзаж [The Astrobiological Landscape] коју је објавио Универзитет у Кембриџу 2012. године.

Са Ником Бостромом, Ћирковић је коуредник врло цитираног зборника научних радова Ризици глобалних катастрофа [Global Catastrophic Risks] објављеног 2011. године у издању Универзитета у Оксфорду (српско издање: Хеликс, Смедерево 2011).

М. Ћирковић се активно бави популаризацијом астрономије и науке уопште. Написао је велики број научнопопуларних чланака и десетак књижевнотеоријских огледа, одржао бројна предавања и учествовао у више радијских и телевизијских емисија.

Превео је више научнопопуларних књига на српски језик, између осталог и дело Сер Роџера Пенроуза Царев нови ум (Информатика, Београд 2001).

http://www.pravoslavlje.rs/broj/1142/tekst/nauka-vs-vera-izmisljeni-sukob-ili-trajno-neprijateljstvo/

Зашто се очај, бес, неправда и понижење после београдског шамара на фудбалској утакмици Србија–Албанија морају пренети на слабе, на комшије, на пекаре и посластичаре, на Албанце и Горанце по централној Србији? Можемо ли у непрестаном понављању зла макар нешто научити, можемо ли заштитити друге од себе, имамо ли снаге да не помажемо властито самоубиство. Мислимо ли, макар, на сународнике осуђене на живот поред Албанаца или са Албанцима? И на крају, најважније питање, где су ту институције и где су у њима голи људски животи лишени етничких, религијских или културолошких одредница? Из зла које смо доживели премало смо научили, можда нам се оно зато и враћа у различитим облицима.

Све је око нас горело 17. марта 2004. године. У безглавој паници одношени су рањени и повређени, тумарали су около и пуцали насумице шведски, норвешки војници Кфора, док су индијски полицајци гурали демолирана борна кола – улице и куће у Чаглавици гутала је ватра. Знали смо да ће сагорети све, да више нема Призрена онаквог какав је био, да хиљаде људи остају без дома… Трчали смо, фотографисали, јављали, заустављали страх и катастрофу, борили са свешћу да ћемо преживети и да ће неко зауставити зло. Између искиданих веза и сулудих гласова, Ивана Петровић са нишког Сити радија зове и панично каже: „Гори џамија у Нишу!”

„Дођите и све нас поубијајте”, рекао сам и прекинуо везу.

После те реченице сам се препустио стихији без свести да постоји опасност, без размишљања о томе у кога ће окренути оружје амерички војници који су, у том моменту, пуцали у албанску руљу што је надирала из Приштине. Два дана касније фотографисао сам црну мрљу Богородице с котарицом, хранитељке Призрена и свих гладних. На месту где је било ремек-дело европског сликарства оног доба није било ничег, ни руке, ни котарице ни хлеба који значи живот. У свет је са „нестабилног Балкана“ отишла слика спаљених цркава и џамија и уклопила се у постојећи стереотип о Србима који су, и у овој причи, морали бити лоши. И ових дана таква слика одлази у свет, неки ће је подржати због интереса, неки што верују у њу, зато морамо имати снаге да је зауставимо.

Свако ко има намеру да, у централној Србији, запали албанску или горанску пекару или радњу, да провоцира и да се удара у јуначке груди, нека дође у Гојбуљу, Ораховац, Церницу, нека подели страх гета, неизвесност живота и етничку мимикрију по градовима и путевима, нека, бар, један дан осети притиске националне стихије и недовршеног коначног обрачуна.

Тај јунак који јуриша на пекаре треба да са собом, на Косово и Метохију, понесе камење, бомбе, Молотовљеве коктеле и злу намеру. Не да их баца на Албанце, јер он то не сме, треба да их стави у котарицу Богородице из Љевишке, чије се лице, захваљујући обнови, како-тако, поново промолило испод гара, пепела и мржње. Када то уради, можда и осети лековити мирис хлеба у рану зору на оријенталној калдрми – биће то исти онај мирис који сваког дана носи својој деци из пекаре коју је јуче запалио.

Живојин Ракочевић

Извор: Политика

http://radiosvetigora.wordpress.com/2014/11/12/%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD-%D1%80%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D1%87%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%B8%D1%81-%D1%85%D0%BB%D0%B5%D0%B1%D0%B0-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8-%D0%B8-%D0%B0/#more-22103

ОШ „Радомир Лазић“ у Азањи организовала је Свечану академију поводом обележавања стогодишњице од почетка Првог светског рата у локалном Дому културе 7. новембра 2014. године. Академији је присуствовало око 300 ученика, наставника, родитеља, представника Цркве, представника локалне самоуправе и суграђана, а у самој сали није било ниједног слободног места. Вредно је помена да смо имали и посебне госте на Академији, а то су били ученици и наставници из ОШ "Раде Додић" из Милутовца код Трстеника.

Сама Академија, која је била замишљена као историјско-књижевни рецитал са елементима сценске игре, названа је „У славу и част предака и Отаџбине“ и била је употпуњена прикладном музиком и видео пројекцијом. У организацији Академије учествовало је 30 ученика седмог и осмог разреда које су припремали наставници Слађана Р. Јелић, проф. српског језика, и Дамир С. Живковић, дипл. историчар. У програму је учествовала и наша бивша ученица Јована Старовлах својим изванредним певањем. Свечана академија почела је нешто мало после 19 часова уз обраћање Слађане Р. Јелић и директорке школе Слађане Ж. Јелић и трајала је око осамдесет минута. Доказ да је посао добро урађен јесте и вишеминутни аплауз присутних, али и сузе које смо изазвали представљањем тешких судбина нашег народа и војске током Првог светског рата. Ни ученици, који су учествовали, нису крили своје одушевљење.

Цео догађај је пропраћен и од стране локалне телевизије РТ Јасеница која је снимала целокупан програм.

Планови за даље постоје јер Програм, по речима присутних, би требало да живи током читаве школске године.

Након ове Академије сви присутни су напустили салу пуни емоција али и жарким пламеном вере, родољубља и поштовања својих предака,а ту ватру су у наша срца усадила деца, ученици наше мале школе. И завршавамо стиховима Милана Ракића:

• Веронаука
  
• Догађаји (концерти, изложбе)
  

Владика Андреј (Ћилерџић) рођен је 1961. у Оснабрику у Немачкој. Студирао је филозофију у Солуну, богословију у Београду, био је докторанд и научни сарадник угледног минхенског Универзитета Лудвига Максимилијана. Maja 2014. године, изабран је за првог eпископа новоосноване Епархије аустријско-швајцарске са седиштем у Бечу.

Владика Андреј Ћилерџић

Кад данас гледате како се чисте и нестају последње хришћанске енклаве у Месопотамији, на Блиском истоку, у Африци, какав је Ваш осећај?

- Туге. У тим се конфликтима газе принципи дијалога постављени у двадесетом веку: узајамно поштовање, реципрочност у ставовима, поступно разграђивање предрасуда.

Као човек цркве, неко ко не гледа проблем у оквирима људског века, већ у распону од стотина и хиљада година, шта бисте рекли - да ли се ту ради о историјској или политичкој одговорности религија?

-Тај феномен бих назвао неочишћеним памћењем историје. Историјско памћење садржи "вишак" коме ту није место, он рађа спиралу насиља.

Кад кажете "неочишћено памћење" мислите на оно између хришћана и муслимана?

- Управо то. Историјски хришћанско-муслимански дијалог отворен је пре 1.000 година превођењем Курана. Пре тога није било контакта. Када је 1.453 Мехмет Други ушао у Цариград, он је претворио Аја Софију у џамију, али је истовремено желео да учи, замолио је патријарха Генадија Схолариса да му се објасни суштина хришћанске вере. Тако су султана провели кроз брзу и кратку верзију, морало се пазити на темпо и количину, брзо се замарао. Шта хоћу да кажем - помака је било, као и страховитих падова на лоше и горе. Али двадесети век је увелико - барем што се религије тиче - наступио као време дијалога.

У Турској је 1927 било 2,5 одсто хришћана, након погрома педесетих година остало их је свега 0,3 одсто. Тај дијалог очито нису сви преживели.

- Кад кажем дијалог мислим пре свега на дијалог на Западу, на државно-политички охрабриване контакте између верских заједница као превенцију конфликата. Нарочито је Швајцарска у томе добар пример. Мислим да су исламске вође овде код нас у Европи то схватиле: Да се ислам мора прилагодити овдашњем начину живота, а не обрнуто. Друга ствар је у тим традиционалним земљама где људима недостају парадигме модернитета. Али већа одговорност лежи на нама овде. Хришћанство каже, љуби свог непријатеља...

То каже небески део хришћанства, али има оно и једну сасвим земаљску компоненту, која каже, не дај се свом непријатељу. Да ли катастрофа на традиционалним просторима првобитног хришћанства слаби његову глобалну позицију?

- Ја бих одбацио појам да је хришћанска црква играч у светским збивањима. Управо то представља највећу критику Православља Римској цркви. Изворно, хришћанска црква није црква хероја него црква мученика. Мученика, не у смислу губитника.

Исус за почетнике

То је обична семантика.

- Не, то је много више... Јован Златоусти (Јован Антиохијски, "Кризостомос", теолог из 4 века кога једнако поштују и уважавају све три велике деноминације, православни, католици и протестанти, прим. редакције) је говорио да су највеће богатство цркве сиромашни. Ко би то данас тако рекао - да је моје највеће богатство сиромаштво? Нико! Али управо је тај рефлекс који је дошао из религије изродио актуелну социјалну политику модерне Европе, концепте социјалне државе и државе благостања.

И зато - како је настао данашњи модел социјалне правде, зашто се данас у Европи може овако пријатно живети? Зато што смо принцип "губитника" улили у хуманистичке вредности и темељне принципе социјалне политике. И зато за хришћанску цркву представља проблем када Европска комисија избацује сваки помен хришћанске етике из преамбуле европске конституције. Оваква Европа какву данас видите је настала на основу јеванђељских вредности - чак и кад се не поштују, оне су ту.

Управо тако - европске културе су секуларизати хришћанства. Зашто онда мора свугде да стоји изреком написано "хришћанство", кад је оно ионако ту, трансформисано и преведено у културу. Култура као чувар религије - да ли је то ситуација која Вас плаши или теши?

- Управо из кругова политичара Европске народне странке се заступа мишљење да се концепт религије не сме оставити без свог имена...

Али ако пођемо од тога да је читава егзистенција Европе хришћанска, иако не директно религиозна?

- Свеједно, добро је ствари назвати њиховим правим именом. Овде се не ради о култури, већ о томе да политика покушава да инструментализује религију у своје сврхе, да је неприметно усвоји како би тиме освојила право да говори у име морала. Ја сам био гост у Европској комисији, познато ми је и добро и лоше. Тамо је запосленима потпуно забрањено да у канцеларији држе крст, иконицу, верску слику, било какав религиозни симбол - иако су то, пазите, све хришћанске земље! Но ту је на делу став да религију треба изоловати из јавног живота, обући је у нешто друго, само не у саму себе.

Ви сте присталица европских интеграција?

- Не само да јесам, него сам учествовао у врло значајним билатералним телима, већ тридесет година, од времена када је настајала Европска заједница, после Унија. Тада су европски парламентарци окупљени у Европској народној партији (European Peoples Party) започели дијалог са црквом. Од самог почетка се видело да постоји једна група парламентараца, махом социјалисти, који сматрају да хришћанство није привлачно, савремено, корисно, није перспективно, те да га не треба узимати у обзир.

Ко је већи папа од папе?

Каква је данас ситуација с екуменом? Да ли се уопште померила са спорних питања - примата папе, Филиокве, еклезиологије?

- После Другог светског рата хришћанском свету је било јасно да стоји на рушевинама свих историјских европских тековина. Екумена је била логички излаз из ситуације. Са Другим ватиканским концилом (1962-1965, принцип "aggiornamenta") Римокатоличка црква је искорачила из ексклузивног историјског простора и почела разговоре са Православном црквом. Може се рећи да су данас католици и православни поново открили једно изгубљено братство, осећај да су некад хиљаду година радили под заједничким кровом, да је то била једна кућа, једна породица. Ја сам против теорија кад се каже - Римокатоличка црква није успела да силом потчини Исток својим учењима, па сад то покушава на "перфидан" начин или преко "нејасних" разговора. Разговори су врло јасни и теку кроз институционализоване гремије. И теку добро.

Да не би на крају људи прстом показивали на нас и рекли сви ће се на крају спојити и разумети, само хришћани не.

Владика Андреј у разговору са нашом новинарком

Последњи пут се Католичка црква бавила Православном 1995. у апостолском писму "Ориентале лумен" ("Источна светлост") и енциклици "Ut unum sint" ("Да буду једно"). Оба документа су објављена на стоту годишњицу апостолског писма Ориенталум дигнитас ("О источним црквама"). КЦ пружа руку, али истовремено инсистира на примату. Ту се није много променило.

Па ми морамо да имамо обзира према Католичкој цркви! Последње што бисмо хтели је да на основу папиних изјава о поштовању православних цркава дође до раскола унутар Католичке цркве. Мислим да се ту принципијелно тражи вођство Рима, што код православних није спорно.

Да ли одговорност лежи и на Православној цркви? На крају, за њу је време стало са седмим Никејанским концилом. Став православља је - између четвртог и осмог века дефинисани су сви постулати вере, а после тога, ми о томе више не разговарамо, хвала на питању, све је речено. Да ли је то Православна црква зауставила време, док је на Западу тек тада започео процес интензивних теолошких интерпретација?

-Тешко је то казати. Споменули сте Филиокве. Православљу се увек пребацивало са западне стране да нема Филокве, што значи да се сувише занима за онострано, а занемарује послове света. Филиокве је учење о историји, о томе како се Бог открио у својој конкретној историјској стварности, нешто као Хегелов светски дух. Кроз Филиокве је Католичка црква увелико развила и фундирала овосветско социјално учење. Али велико питање - шта је то што човека чини сретним на земљи је свеједно остало неодговорено.

Три велике деноминације имају свака своју основицу са које се уздижу: православље традицију, католичанство организацију/папу; протестанти принцип "sola scriptura" ("само Библија"). Православље функционише на принципу заустављеног времена, времена замрзнутог на осмом веку. Да ли се одатле може закључити да је оно развило специфичан однос према протоку времена, однос који потенцијално увек може постати, и бивао је, проблематичан? Колико је тај феномен заустављеног времена његова слабост, колико снага?

-То је за централно и суштинско питање. Ја га доживљавам као проналажење линије између ауторитета и слободе, односно као питање оријентације у простору великих идеја. Православље је себе увек сматрало заговорником идеје да између ауторитета и слободе мора да постоји средњи пут.

Марија од Победе - поражена

Српска православна црква је добила на поклон од Бечке надбискупије цркву Maria von Siege, Марија од Победе, архитектонски драгуљ без премца и - одбила је. Службено због тога што није могла да затвори финансијску конструкцију, неслужбено зато што су унутра статуе - а православни визуелни кодекс не допушта статуе. Да ли то одговара истини?

- Не, то су интриге! Истина је да је то једна од најлепших цркава у Бечу, али је њено преузимање било повезано са великим трошковима, не само реновирања, него и одржавања и осигурања. Али није ни то било тако немогуће. Да су сви Срби у Бечу и Аустрији давали само по један евро месечно неколико година, могли смо да је прихватимо. Замислите да је нама та црква заиста предата...Нажалост, недостајала је свест о овој историјској могућности. А статуе - какве то везе има?

Изгледа да старе борбе између иконокласта и иконодула још тињају.

- Није истина, ми нисмо ригорозни кад су слике у питању! У Београду Грци сваке године долазе на помен Риги од Фере и свештеник држи парастос испод његове статуе. Истина, ми немамо обичај да скулптуре доводимо у близину икона, али ако су оне већ ту, нећемо дизати револуције. Али их и не изједначавамо са иконама или са фрескописањем. Фрескописање је канонизовано, оно је предмет васељенског сабора.

Који је, успут речено, последњи пут одржан пре 1.200 година. Може бити да је сазрело време и за нову интерпретацију?

Дуго сам живела под утиском да је СПЦ та која своје вернике држи изоловане од времена и других хришћанских заједница - сада, након неколико искустава са овдашњим верницима рекла бих да је проблем обрнут. Јесте ли Ви, Ваше преосвештенство, је ли врх СПЦ сада постао либералнији од властитих верника?

- То је добро запажање. Велики број свештеника - не врх него свештена лица - долазе до закључка да се црква из практичних разлога треба отварати, спуштати границе према другим зеједнициама, губити страх од додира. И сад одједном ступа на дело парадокс - сад је одједном народ тај који то неће, који се томе опире. Само, некад су највећи заговорници дистанце управо они који ни сами нису доследни у томе. Али да, постоји један значајан број људи који су скептични у односу на црквене контакте, зилоти који кажу - не смемо ништа, само ово наше, то мало, све остале контакте треба свести на минимум.

Ваш задатак је да Србе у Бечу натерате да буду модерни?

-Не бих то тако рекао. Мој задатак је да упознам Србе у Аустрији са интегративном снагом хришћанства у целини. Та сила заједништва долази из Јеванђеља - и четири Јеванђеља су још увек једно Јеванђеље.

Фантомски бол, Цариград

Православне цркве генерално остављају утисак ожалошћене породице - као да на њиховом историјском телу и данас гори рана настала падом Константинопоља и губитком једног снажног култруног и политичког центра који је стајао иза њих. Може ли се и данас говорити о фантомском болу, о синдрому Аја Софије?

- Сигурно да може. Историјске катастрофе остављају неизбрисиве трагове, у памћењу цркве свакако. Али опет, исти тај Исток у страдању, у емиграцији из свог традиционалног египатско-синајског простора, палестинско-сиријског, византијског простора створио је Свету гору, идеал духовности.

Да, али немојмо заборативи да је то само оно што је остало - све је то било пуно веће, а и цариградски патријарх тада није био подстанар.

-Када бисмо сада у овој соби где седимо искључили струју и упалили шибицу, опет не бисмо седели у мраку. Мало постаје велико, зависи из које перспективе се гледа.

Генерално гледано, СПЦ се отвара и ступа на пут модернизације. Људи који је воде не осећају се више у обавези да подржавају рефлекс ексклузивности и изолационизма. Ту сте Ви, ту је Иринеј бачки, Порфирије загребачки, преко вас је на делу једна сасвим нова атмосфера.

- Немојте заборавити ни Његову светост патријарха Иринеја. И не само садашњи партијарх, и претходни је деловао неуморно миротоворно и то у тешка времена док су беснели конфликти међу нацијама на Балкану. Кормило Српске равославне цркве - сад не говорим о њеном врху, него о кормилу - је у сигурним рукама одговорних људи. Ови људи, неки верници који се противе због наших доборих односа са кардиналом Шенборном - такви не би били сигурни кормилари, ко зна где би нам брод завршио.

Икос 1.

Мноштва Ангела, по Твојој заповести, наоружава се, Мати наша, да нас избаве од невоља, а Ти пак прими молитву ову:

Радуј се, Ти Која нам шаљеш анђеле да нас спасавају!

Радуј се Царице, Која нам горњим чиновима небеску помоћ дарујеш!

Радуј се, анђелима заповедаш да нас чувају!

Радуј се, ангелским војскама непријатеље наше поражаваш!

Радуј се Избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас и од свих оних који нам наносе невоље.

Кондак 2.

Они који су у невољама, видећи толико велику помоћ Твоју, срдачно Те призивају, и почињу непрестано певати Сину Твоме: Алилуја.

Икос 2.

Разумеше многи, Избавитељко, да Те је, страдајућим у свету даровао Син Твој, ради тога Ти овако певам:

Радуј се, јер си оних који су невољама, мати!

Радуј се, страдајућих утехо!

Радуј се, болних исцељење!

Радуј се, надање оних који су изгубили наду!

Радуј се Избавитељо наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 3.

Сила Вишњега дарована Ти је да помажеш свету и нама, који у невољама гинемо, а од Тебе неће бити избављен онај ко не поје Сину Твоме: Алилуја.

Икос 3.

Имајући недостижну љубав према роду људском, Богомати; чије уздахе Ти ниси примала? Чије сузе ниси отирала? и кога ниси принудила да Ти вапије:

Радуј се, јер си оних који су у бедама брзо услишење!

Радуј се, мучених и невољних утехо!

Радуј се, оних који гину брзо спасење!

Радуј се, заробљених ослобођење!

Радуј се Избавитељко наша од невоља, беда и погибије, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 4.

Спаси нас, Избавитељко наша, од бура и налета беда, на нас који гинемо. Погибелну буру на земљу нашу укроћујеш и примаш нам песму: Алилуја.

Икос 4.

Слушаше род људски о Твојој, према хришћанима дивној љубави, и о Твоме моћном избављењу, од сваких, наилазећих на нас невоља, научи се да Ти пева:

Радуј се, људског рода, од беда избављење!

Радуј се, житељских бура прекраћење!

Радуј се, унинија прогонитељнице!

Радуј се наша, после скорби, дародавко радости!

Радуј се, избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље!

Кондак 5.

Уподобљавајући се од Бога вођеној звезди, разгонећи мрак и таму у огреховљеним срцима, молим Ти се, да светом љубављу Твојом видим Господа и запевам Му: Алилуја.

Икос 5.

Видевши људи Русије Твоје, неочекивано од многоразличних беда избављење, радосно Ти певају овако:

Радуј се, у бедама наша помоћнице!

Радуј се, скорби наших ублањење!

Радуј се, невоља наших одагнање!

Радуј се, у скорбама утехо!

Радуј се, избавитељко наша од невоља, беда и погибије, спасвајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 6.

Исцељени, утешени, обрадовани, и спасени Тобом од беда, проповедамо Твоју помоћ и љубав, Мати, и певамо Твоме највеличанственијем Сину: Алиелуја.

Икос 6.

Засијала си нам светлост спасења у магли погибли, ограђујући нас и упућујући нас да Ти певамо:

Радуј се, јер маглу грехова наших разгониш!

Радуј се, јер греховну таму одгониш!

Радуј се, јер мрак душе моје просвећујеш!

Радуј се, јер светом радошћу душу обрадујеш!

Радуј се, Избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 7.

Хотећи пасти у потпуно очајање, јер су ме са свих страна беде притисле, сетих се Тебе, Избавитељко, и ободрих се и утеших, певајући Сину Твоме: Алилуја.

Икос 7.

Нову и необичну Своју милост нам показа, и под моћну руку Твоју нас прими, да Ти ми одавде вапијемо:

Радуј се, Моћна Царице!

Радуј се, јер си нас под Твоју моћну заштиту примила!

Радуј се, јер си нам Своју заштиту даровала!

Радуј се, Ти, Која непријатеље наше посрамљујеш!

Радуј се, Избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 8.

Необично је чудо видети на погубљење одређене и у невољи утамничене без броја, који желе од Тебе задобити спасење и избављење, свељубљено певајући Богу: Алилуја.

Икос 8.

Сви који су у мраку скорби, сви витлани буром невоља приђите ка добром пристаништу и нашој помоћи, Дјеви Избавитељки, вапијући јој:

Радуј се, изворе радости!

Радуј се, невоља прогнање!

Радуј се, беда олакшање!

Радуј се, сваког спокоја дародавко!

Радуј се, Избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 9.

Сва природа људска Те хвали, сви опевају Твоје моћно и многоразлично избављење. Уместо невоља дајеш радост онима који поје: Алилуја.

Икос 9.

Обезумише се многоумни мудраци видећи Твоје брзо и чудесно избављење у невољама страдајућих и ништа нам не говорећи, појећи Ти:

Радуј се, чудесима свет задивљујеш!

Радуј се, чудесима нас укрепљујеш!

Радуј се, безбожне чудесима истребљујеш!

Радуј се, јер непријатеље Божијом силом посрамљујеш!

Радуј се, избавитељко наша од невоља, беда и погибије, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 10.

Желећи спасти сваку душу људску, и свом љубављу бринући се за њу, докле је не научиш да пева Сину Твоме: Алилуја.

Икос 10.

Јави се икона Твоја, Избавитељко, као изградитељка хришћанског мира. Сваку душу од непријатеља ограђујући, у православном свету, чудесима се прослави, а Тебе људи Божији опевају:

Радуј се, Наставнице наша, јер си Свету Гору Атонску жребом за себе изабрала!

Радуј се, Избавитељко наша, Твојим благословом Нови Атон се благослови!

Радуј се, јер си, својим земним јављањем иконе Твоје, весеље наше, изнамење нерушимог савеза и удела са нама!

Радуј се, вечна радости наша, Која си благоизволела да се чудесно стараш о младој Ново - Атонској обитељи!

Радуј се, избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 11.

О, избавитељко, помози нам сада, кривоверје ево ухватило маха, екуменску јерес прихватају многи, праву веру губе, нема Божјег страха. И свејерес нову усвајају, хвале, земне им се душе у јереси гуше. О, Избавитељко Ти помози нама, да нам правоверје освећује душе, и да душе наше кличу Богу своме, Алилуја поје Творцу небесноме. (Овај Кондак дописао преводилац)

Икос 11.

Као лучезарно светило, јави нам се Твоја икона, Избавитељко, Сијајући светлошћу у греховном мраку, упућујући нас да Ти певамо:

Радуј се, јер нас од глади избављаш, и штеточине од биљака одгониш!

Радуј се, јер усеве и шуме и све што расте од пропасти спасаваш!

Радуј се, земљорадника који имају невоље утехо и њиховог труда благослове!

Радуј се, Избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 12.

Благодат, која од иконе Твоје, тече, Избавитељко, струје исцељења обилно излива и срца весељем оживљујује, да све побеђују и да све воле и певају Теби Мати, и Сину Твом и Богу: Алилуја.

Икос 12.

Опевам исцељења, опевам и васкрсење младића Анастасија и певајући кличем:

Радуј се, јер мртве васкрсаваш! Радуј се, умрло срце оживљујеш!

Радуј се, од смрти и вечнога огња избављаш!

Радуј се, посмртно наше упокојење и заштито!

Радуј се, избавитељко наша од невоља, беда и погибели, спасавајући нас од оних који нам наносе невоље.

Кондак 13.

О Свехвална и Свељубима наша Мати, смилуј ми се сада и помози, избављајући нас од љутих и истински неизлечивих наших жалости. Научи нас срдачно певати Богу који и нас од њих ослобађа: Алилуја. (три пута)

Затим Икос 1. и Кондак 1.

МОЛИТВА

О МАЈКО БОЖИЈА, ПОМОЋИ И ЗАШТИТО НАША, БУДИ ИЗБАВИТЕЉКА НАША, У ТЕБЕ СЕ НАДАМ И УВЕК ИЗ СВЕ ДУШЕ ТЕ ПРИЗИВАМ: СМИЛУЈ СЕ И ПОМОЗИ, САЖАЛИ СЕ И ИЗБАВИ, ПРИКЛОНИ УХО ТВОЈЕ И ПРИМИ НАШЕ СУЗНЕ И ЖАЛОСНЕ МОЛИТВЕ, И АКО ХОЋЕШ УСПОКОЈ НАС И ОБРАДУЈ, НАС КОЈИ ИМАМО ЉУБАВ ПРЕМА ТВОМЕ БЕСПОЧЕТНОМ СИНУ И БОГУ НАШЕМ.

А М И Н.

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/