Градска општина Палилула и Општина града Крфа су, иначе, братске општине, које су кроз активнoсти на овом пројекту Светосавског звонца, изнашле начине да своју међусобну сарадњу подигну на виши ниво, а све у светлу достојног обележавања и сећања на трагичне догађаје из времена Првог светског рата, који су повезали српски и грчки народ. Тада се српска војска уз помоћ грчког народа, за време боравка на Крфу од 1916. до 1918. године, сабрала, опоравила и пробивши Солунски фронт у силном јуришу ослободила Отаџбину и извојевала величанствену победу над поробљивачима која је задивила свет.Сусрет представника братских општина одржан је у Градској кући Крфа. Домаћин је био градоначелник Крфа г. Костас Николузас, делегацију из Београда предводио је председник Градске општине Палилула г. Стојан Николић са сарадницима, a редакцију Светосавског звонца представљао је г. Димитрије Стикић.

У надасве срдачном сусрету градоначелник г. Костас Николузас је најпре поздравио чланове делегације из Србије, подвукавши још једном важност и вредност односа и повезаности Крфа и Србије. На крају излагања је рекао да су врата града Крфа отворена за све идеје које би помогле учвшрћивању тих односа.

Испред Звонца, градоначелнику се обратио г. Димитрије Стикић представивши досадашње резултате едукативног пројекта „Стопама наших предака“ који је успео, један век касније, да окупи потомке Срба и Грка Крфљана и кроз заједничко дружење, учење и рад, омогући им да науче више о заједничкој историји својих предака и да савесно и одговорно стварају заједничку будућност.

Председник Градске општине Палилула г. Стојан Николић је најпре захвалио домаћину на срдачном пријему, рекавши да је делегација из Београда, поучена позитивним искуствима пројекта Светосавског звонца чији су и они део, са циљем умножавања заједничких вредности, дошла са конкретним предлогом проширења сарадње.

Тај предлог обухвата формирање Крфског центра у простору Установе културе Палилула у Београду, који би током читаве године био отворен и у њему би били организовани садржаји који би у потпуности пружили могућност како грађанима Србије тако и грађанима региона да се ближе упознају са Крфом. Тако би Крф и заиста постао не само туристичка него и едукативна, културолошка, привредна дестинација. Други део предлога се односи на само острво Крф где би Градска општина Палилула, такође уз сарадњу са градом Крф обновила постојећи камп за децу који се налази у луци Гувија, који би био место где би деца из Палилуле али и других делова региона кроз дружење, одмор, игру и едукацију учили своју историју, упознавали културно-историјско благо Крфа и чували сећање на своје славне претке и догађаје из Првог светског рата који су се ту одиграли.

Састанак је овим излагањима ушао и у свој конкретан део у ком је реч поново узео градоначелник Крфа г. Костас Николузас, рекавши да је ово јединствен и одличан пројекат за који је Град Крф веома заинтересован и да се овакви предлози не смеју препустити времену, већ да се одмах дела, најавивши да ће о овоме он известити своје сараднике и у најкраћем року организовати узвратну посету делегације Крфа Београду како би могло да се приступи припремним радњама за његову реализацију.

На крају, у име гостију и у знак захвалности на срдачности и показаној братској љубави, г. Димитрије Стикић је уручио градоначелнику г. Николузасу икону Пресвете Богородице Тројеручице као молитвено уздарје и благослов братства царске лавре Хиландарске самом острву и његовим становницима.

Извор: Светосавско звонце, www.zvonce.spc.rs

– Рекао бих да је мали број оних муслимана, а посебно жена, који се одлучују да ставе веру изнад породице. Шта се то вама догодило и због чега сте одједном тако нагло заокренули точак породичне историје?

– Ја сам рођена у муслиманској породици. Обе баке су ми биле верујуће и обе су извршавале намазе. Посебно је била посвећена мајка мог оца. Она се, као што то и правила налажу, неколико пута дневно молила, и мене је муслиманским молитвама учила. Међутим, мене те молитве, нажалост, нису дотицале, због тога што сам их ја изговарала на неразумљивом арапском језику. Превод бака није знала. Откад знам за себе тражила сам разумљиву веру, и због тога тада никако нисам успевала да изградим односе поверења са Богом.

– И када су они почели да се изграђују?

– По завршетку школе наставила сам упорно да трагам за смислом живота и за почетак сам прочитала цео Куран. Међутим, пошто у тој мудрој књизи нисам нашла одговоре на своја питања, почела сам да читам разне философе: марксисте, идеалисте, да бих се затим преоријентисала на Соловјова, Берђајева и Розанова. Последњи од наведених ме је и окренуо ка Христу. Али пут до Њега био је прилично трновит: крајем 1980-их година сам због неселективног интересовања за све оно што је паранормално у себи била открила разне „способности“, па сам неколико година била заглибила у блату езотерије, стекавши масу свакојаких фобија. У мојој глави је тада било, по речима оца Андреја Курајева, омиљено јело руске интелигенције – каша: будизам, езотерија, теософија. И све је то било зачињено сосом ислама и бибером нејасних представа о хришћанству. Е тада сам почела да читам Јеванђеље, које сам ноћу стављала под јастук, и само сам тако могла мирно да спавам, због тога што су ме без њега мучиле ноћне море. Године 1987. моја бака се разболела од рака. Око јесени је легла у постељу и највише се од свега бринула због тога што ће, по свим изгледима, морати да умре у зиму и што ће је закопати у хладну земљу. И ја сам се сасвим случајно на сликарској колонији на обали реке Смољенке запричала била са наставником, када сам му рекла да ми је бака на самрти и да више од две недеље, према оцени лекара, неће живети. Он ми је предложио да ме одведе до блажене Ксеније, чија се капела налазила у близини на Смољенском гробљу, јер Ксенија помаже свима. Када смо дошли, показао ми је где свећу да купим и где да је прислужим. То је било око четири сата. Искрено сам се молила тражећи од Ксеније да помогне баки и да јој олакша муке. Из неког разлога толико сам веровала мени непознатој православној светитељки, да се чак нисам ни зачудила, вративши се увече кући, кад сам видела да бака хода по стану и да јој је постало боље управо у четири сата поподне.

– Није све тако једноставно. У то време прочитала сам Јеванђеље и стално бивала у храму, али никако се нисам одлучивала да се крстим: ипак је промена вере – озбиљан корак. Схватала сам да ће за родитеље то бити ударац и плашила се за њихово здравље. Ја сам само молила Господа да ми да неки јасан и недвосмислен знак, како бих схватила да ли је моје крштење Његова воља. И једног дана сам дошла у храм на Смољенки. До почетка службе било је отприлике још нека два сата, а људи уопште није било. Стајала сам у параклису Ксеније Петербуршке, наслонивши се на стуб. Одједном се читав простор око мене изменио: све је нестало – ни пода, ни плафона, уопште ничег није било, али у исто време то није била празнина, већ густо плаветнило, готово примрак.

– После тога сте се већ без оклевања окренули Православљу?

Примрак – исто као на мандорлама новгородске иконе „Силазак у ад“. Ја затим дуго нисам схватала због чега је простор био таман, и тек сам након неколико година код Дионисија Ареопагита прочитала да Божански нетварни свет човек види као примрак. То је, генерално, било невероватно лепо, апсолутно несхватљиво, и вероватно су моја осећања била налик на оно што осећа беба у мајчиној утроби – на заштићеност и љубав. Затим се из измаглице која је захватила цео простор ка мени пружила рука са крстићем на ланчићу. Поставила сам длан и када су на њега спустили тај крстић, ја сам се моментално вратила у реалност. Сутрадан сам без оклевања отишла да се крстим.

Пресвета Тројица. Икона А. Мешчерјакове

– А иконопис се јавио као једна од грана професије?

– То је био Божији Промисао који је такође имао своју предисторију. Чини ми се 1994. године, мој живот је доживео глобалну кризу: прво, стваралачку – нисам могла да сликам; друго, предмет љубави ме је напустио јако залупивши вратима; треће, због астме скоро да сам била престала да дишем. И, најважније – ја сам схватила да је цео тај букет непријатности резултат мог бурног пређашњег живота. Али Господ нас никад не напушта. И схвативши да мени нема живота без храма Божијег, 6. фебруара, на празник Блажене Ксеније, буквално сам отпузала до њене капеле, једва одстојала службу, и након тога ми је постало много лакше. Када сам на крају престала да се осећам као полуживи инвалид и почела мање-више нормално да дишем, наметнуло се питање – како живети даље. Да ли у 29. години мењати професију? Али сликање за мене није било само професија. Да бих постала сликарка, ја сам 11 година опсесивно радила по 16 сати дневно. Ако бих мењала професију, то би онда значило да су сви моји напори и жртве били узалудни, а сав мој претходни живот бесмислен. Случајно сазнавши за Дивјејево и Серафима Саровског, одлучила сам да одем до њега и потражим одговор на своје унутрашње питање, иако нисам имала појма шта је то манастир и поклоничко путовање. Кренула сам са пријатељицом. До Њижњег Новгорода пребациле смо се лако, али даље… Уместо пријатног трочасовног путовања у удобном аутобусу, ми смо 13 сати стајали у километарској саобраћајној гужви због великих снежних падавина. И таман када се напокон завршила та мука, почела је нова мука са сметовима: ја сам се по први пут у животу – и надам се последњи – нашла у снегу до гуше.

Апостол Андреј Првозвани. Икона А. Мешчерјакове

Првих неколико дана у манастиру сећам се као ноћне море. Било је веома тешко. Али ја сам се управо тамо наново родила. Газдарица код које смо одсели и са којом смо за две недеље боравка у Дивјејеву успели да се спријатељимо, једном ме је упитала: „Ти си ето сликарка. Можда би могла да ми насликаш блажену Ксенију?“ Та молба је била потпуно провиђење. Отац Владимир Шикин ми је сам пришао у храму, видевши моју збуњеност. Када сам му објаснила ситуацију, он је на то рекао да ми не благосиља тек тако да сликам икону, да то треба учити, због чега ми он даје благослов да идем у Твер у иконописну радионицу Андреја Запрудног. То ми је рекао и похитао за својим послом. А ја ћу за њим: „Оче, а шта ћу са родитељима?! Они су муслимани, неће разумети ни дозволити да одем у непознати град…“ Он у покрету само одмахну руком: „Господ ће те руководити“. Отац Владимир је био у праву: Господ ме је тако руководио, да су родитељи смирено прихватили моју одлуку да због учења одем у Твер. Истина, ја њима нисам детаљно објашњавала да је то школа црквених заната. Кренувши путем Православља и нове професије увек сам осећала помоћ Божију и Његов Промисао о мени.

– Никад раније себе нисте замишљали као иконописца? Али као сликарка, вероватно сте се одувек дивили делима Теофана Грка и Рубљова?

– Још док нисам била крштена, чини ми се 1991. године, била сам на изложби дела из збирки Руског музеја: Кандински, Маљевич, Гончарова, Шагал, Филонов… Али мене нису дотицали они – иако сам ја тада све то веома волела – већ руске иконе из збирке Никодима Кондакова, познатог историчара уметности. То је био празник, неизрециво осећање раја и чуда, и ја сам тад дуго времена ходала као ошамућена. На ту изложбу сам долазила десет пута управо због икона, пошто је гледати Шагала по трећи-четврти пут било чак незанимљиво. Била сам запањена мајсторством којим су биле насликане иконе. Ја сам на њима угледала рај. И за мене је то било откриће, јер је за време Совјетског Савеза био уобичајен ниподаштавајући однос према руским иконама: италијанска ренесанса – то је у реду, а икона, наравно, то је симпатично, али… Дивљење икони живело је у мени свих наредних година и постало је налик кључу који ми је једанпут отворио врата у свет Православља. Заправо, вероватно је то и определило мој садашњи свечани стил.

– Да ли сте имали искушења када сте почели да сликате светитеље или је све кренуло глатко и благословено?

– Прва икона коју сам насликала била је „Бичевање Светог Георгија“.

Тад је иконописна радионица осликавала два иконостаса за белоруски храм, а један олтар је био посвећен Светом Георгију. Затим сам насликала Свету Тројицу за иконостас у Дивјејеву. Генерално, све иконе које сам насликала некако су више везане за нека искушења. Чуда не могу да се присетим, а искушења је ето било преко главе. Посебно када осликаваш престону икону, крст или иконостас. Прву престону икону сликала сам почетком двехиљадитих за храм Сергија Радоњешког у Сертолову, који се налази у Всеволожском рејону у Лењинградској области. Таман када сам приступила раду успела сам да поломим ребро. Нисам се сама сетила да узмем лекове за умиривање болова, а лекар ми то није ни предложио.

Даска за икону је била огромних размера, тешка, и морала сам сваки час да је подижем, окрећем, скидам са штафелаја, преносим на сто, а затим поново враћам на штафелај. Отац је од мене захтевао да је што пре завршим и није сматрао да ми је бар у прво време након прелома потребно боловање. Због константног физичког бола налазила сам се у некој врсти несвесног стања, и из тог разлога је, можда, она и испала тако добро и молитвено. То су сви говорили. Прве две иконе из мог првог иконостаса ишле су ми веома тешко, све време ми се нешто дешавало, а онда ми је мало лакнуло, иако и даље није ишло глатко. Једна од тих мојих икона је касније мироточила. Икона приказује небески свет. Ми понекад заборављамо да иза ове синтагме стоји љубав Христова и да ми представљамо драгоцени свет хармоничне Љубави, који не може бити ни тужан, ни жалостан, ни мрачан – све је то људски. Православље – то је радост заједништва са Богом. Ми зато и славимо Бога, јер нам је Он донео Благу вест о Љубави. И то се одражава на иконама.

Покров Пресвете Богородице. Икона А. Мешчерјакове

С Алом Мешчеровом разговарала Олга Луњкова

Са руског: Наташа Јефтић

Извор: Православие.ру

У новој епизоди верско-образовног серијала „Верски мозаик Србије“, који за Радио-телевизију Србије припрема Православна епархија бачка, заједно са традиционалним Црквама и верским заједницама, погледајте Светосавске беседе посвећене 100-годишњици рођења Патријарха српског Павла, које су 26. јануара 2015. године на свечаности у Матици српској у Новом Саду казивали Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј и академик Владета Јеротић.

Наш мозак се сасвим другачије понаша, а то понашање је узроковано специфичном можданом биохемијом и функцијом. У фази заљубљености ми смо зграбљени својом природом, својом биoхемијом. Она нас носи. И шта се дешава? Заљубљен човек, под дејством допамина, на пример, добија позитивну, ведру вољу. Почиње да идеализује вољену особу, али и читав свет гледа кроз ту особу, те му све изледа чаробно и лепо. Зато се повећава његова упорност, кретивност, уопште животна енергија. Оно што је посебно интересантно – заљубљен човек нема потребу за другом особом, мимо своје вољене. Мозак не дозвољава да се заљубимо у више од једне особе. То је немогуће. Хемија нас буквално држи у верности. Не подносимо раздвојеност од вољене особе. Њено одсуство изазива код нас анксиозност. Хемија заљубљености жели само једно – контакт, бивање са вољеном особом. Жели да је зграби, да је не испушта ни за тренутак.

На први поглед, заљубљеност је – дивна. И јесте дивна. Ипак, она није савршена, колико год се таква чинила заљубљенима. Није савршена из једног разлога – стоји на нужности хемије а не на нашој слободи. Зато је веома повезана са страшћу. А страст, колико год и бивала пријатна и водила дужем или краћем уживању, представља патњу. Зашто? Зато што је страсно уживање неодвојиво од бола. Оно је зато у својој основи трагично – што човек не може да окуси задовољство које жели, без бола који не жели. Међутим, страст, задовољство које она носи, је толико снажна да, иако свесни будућег бола, ми о њему не желимо да мислимо. Тада нам постаје битан само тренутак, не желимо да га се одрекнемо, мислећи о будућим последицама. То нужно од нашег живота ствара једну дијалектику задовољства и бола, среће и несреће. Проблем је што бол и несрећа, када је страст у питању, долазе као потоњи, имају последњу реч. Бол је, нажалост, јачи од задовољства када је са њим сједињен. Он трује задовољство, као што је и отров јачи и трује мирисни хлеб. Сједињијући се са њим, од читаве смеше хлеба и отрова, отров ствара отров. Хлеб бива узалудан. Као такав више представља мамац за тровање него хлеб. Дакле, вођени страшћу, задовољство је осуђено да га изгубимо, док бол има завршну реч. Он једино остаје. Тада као бег из несреће видимо у уласку у нову страст, у ново задовољство. И тако, окрећемо круг свог живљења, те клацкалице задовољства и бола. Чини се да је из тог круга немогуће изаћи.

Ипак, може. Љубав је излазак из дијалектике задовољства и бола. У њој и бол задобија смисао, тако да тиме престаје да буде бол, као што је бол у страствености. Љубав је излазак из нужности у слободу. У томе је и основна разлика између заљубљености и љубави. Љубав не стоји на нужности биохемије. Љубав је слобода. Нажалост, данас је тешко појмити аутентичну љубав. Управо се страст често поистовећује са љубављу. Права љубав то никако није. Она нема ништа своје. Ни своју етику, ни естетику, ни логику, ни правила, ни циљеве, ни разлоге, ни објашњења, нема ништа. Она је луда, она је слободна од свега. Она је радовање у лицу другог, од којег се за узврат не тражи ништа (мада љубав не забрањује узвраћање, напротив). Права љубав је Крст. Спремност на крст. Потпуно давање себе другоме. До лудила и крајње нелогичности, до чуђења, до неразумевања околине, до осуде од стране околине, до властите штете и пропасти. Да, то је љубав. Ко онда воли? Само Светитељи. Волети значи бити Свет.

Нажалост, мало је Светитеља, мало је људи који умеју да воле. Мало је људи који су способни да буду слободни. Зашто се дешавају прељубе кад прође заљубљеност и када треба да се препустимо љубави? Па зато што више нема нужности хемије која ће нас робовски држати у загрљају вољене особе. Зато што смо од нужности препуштени слободи, да својом вољом, као личности, чувамо верност другоме – да волимо. Онда када постанемо слободни, кад нас заљубљеност пусти, ми чинимо оно што не ваља – уништавамо оно што је заљубљеност љубоморно чувала. Полако нестаје и онај елан, она животна енергија, она идеалност кроз коју смо гледали свет. Свет постаје суморан, уобичајен, реалан. Уочавамо да постоје недостаци и у свету а и у тој нашој вољеној особи, да постоји зло и зли људи, да свет и није баш тако леп, а да наша вољена особа и није баш нешто. Као заљубљени то нисмо могли да видимо. Као слободни од заљубљености то видимо. Наша трагедија и несрећа живота се своди у томе – што нисмо способни да будемо слободни. Мени, као хришћанину, ова логика нашег понашања и живљења, где у нужности финкционишемо боље него у слободи, говори једно – да смо ми, као пала природа, изгубили оно највредније што нам је Бог дао – своју слободу. Тачније, изгубили смо храброст да будемо слободни. Зато често и не умемо да волимо. Али, једно је сигурно – нећемо заиста бити срећни док не скупимо храбрости да узмемо оно што нам је Бог даровао – своју слободу. То је главни подвиг који стоји пред човеком, то је суштина хришћанске аскетике. Бити слободан. Умети волети – лудо, нелогично... слободно. Мера те хришћанске аксезе, колико у њој заиста успевамо или не успевамо јесте – осмех на лицу другог човека. У том осмеху је и суштина нашег, личног постојања. И ту нам се открива смисао – зашто вреди умрети за другог. Тај смисао љубави нам је скривен све док љубав поистовећијемо са страшћу. Тиме нам је скривена и истинита срећа. Само храбри ће је упознати. Али, слобода и припада храбрима.

Љубав се дешава само храбрима.

Александар Милојков, теолог

Анђелском кротошћу и великом љубављу обузет према Богу и људима, предивни светитељу, поднео си подвиг монашкога смирења и пастирскога служења. Са покорношћу вољи Божијој даним даром мудрости од Господа узрастао си и људима си самопожртвовано послужио на спасење тим даром. Прослављајући трудове твоје, кличемо ти:

Радуј се, од младости си срце дао Господу!

Радуј се, јер си више од свега заволео Господа!

Радуј се, јер си на Њега положио сву наду своју!

Радуј се, јер си од младости разум твој наситио премудрошћу Божијом!

Радуј се, јер си целога себе предао на службу Господу!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Видећи душу твоју испуњену божанском љубављу према Творцу своме и Богу, Господ Промислитељ је загрејао великом жудњом према монашком животу, и ти светитељу Божији, следећи небески призив, још у младости твојој стао си чврсто на пут великога смирења и одрицања од овога света, предавши себе свецело вољи Божијој, певајући Му: Алилуја!

Од Бога милостиво обдарен разумом књижевне мудрости, ти си непрестано богатио свој ум познањем дела светих отаца и подвижника вере и побожности, црпећи у њима велику силу и духовну светлост. Ми пак прослављајући мудрост твоју скрушено ти кличемо:

Радуј се, јер си горео љубављу према Господу!

Радуј се, јер си младост провео у великом смирењу!

Радуј се, јер си кротошћу својом послужио свима као пример!

Радуј се, јер си изабрао монашки живот!

Радуј се, јер си предао целога себе на служење Богу!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Сила Божија боравећи у теби, још на раној стази твојој, јарким пламеном благодати осветила је душу твоју и добро те украсила у светитељском чину, подарила је људима тебе, доброга пастира, који је непрестано радио за спасење душа њихових, и Господу непрестано певао: Алилуја!

Имајући у срцу твоме једино Господа, са великом радошћу посветивши живот свој на служење делу Христовом спасењу рода човечијега, ти си угодниче Божији дао ризницу свога разума и духовнога искуства на послушање Богу своме учећи и упућујући све који ти прилазе са вером. И ми прослављајући напоре твоје поднете ради спасења душа наших, кличемо ти овако:

Радуј се, напојени од Господа великом мудрошћу!

Радуј се, искушавани у трудовима подвижништва!

Радуј се, велики носитељу смирења и кротости!

Радуј се, јер си свецело себе предао вољи Божијој!

Радуј се, јер си делима твојим прославио милосрђе Божије!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Бура смутњи испунила је срца чеда пастве твоје, када сазнаше жељу твоју да ћеш их оставити да би се свецело предао подвигу затвореништва и боравио у посту и молитви, непрестано кличући Господу сила: Алилуја!

Људи чувши о одласку твоме у пустињу Вишењску, веома се ожалостише због сиромаштва свога, и поштујући тебе, Бога им данога доброга пастира, који је са љубављу радио на спасењу душа њихових, са сузама су долазили код тебе, молећи молитве и богонадахнуте поуке твоје. Прими и од нас ове похвале:

Радуј се, јер си у светитељству твоме био милостиви отац пастви твојој!

Радуј се, јер си се непрестано старао за добро пастве твоје!

Радуј се, јер си се сузама умиљења одвојио од ње!

Радуј се, јер си мир и богомислије заволео више од свега!

Радуј се, сјајна светиљко Вишењскога манастира!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Јавио си се богомудри светитељу као боговођена звезда у манастиру ради спасења душе своје, зажелевши безмолвије (молитвено тиховање) пустињскога живота, и у њему непрестаним подвигом си се подвизавао, јавио си се добар пример свој братији, учећи их да непрестано певају Господу: Алилуја!

Приневши Христу Богу срце своје, васцело обузето љубављу према Њему, ти си душу твоју припремио да постане стан Светога Духа, у великом смирењу и кротости узевши монашки свој подвиг, непрестаним напорима јавио си пример истинскога монашкога живота христољубивим чедима који су гледали на тебе. Поштујући тебе, истинскога служитеља Божијега, и Његовога возљубљенога изабраника, и ми ти овако кличемо:

Радуј се, неисцрпни изворе љубави према Господу!

Радуј се, пресветла светиљко засијала у пустињи!

Радуј се, јер си предао себе на послушање!

Радуј се, мудри учитељу уздржања!

Радуј се, добри љубитељу душа људских!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Ваистину си био незаустављиви проповедник истина Божијих, на светитељској служби, просвећујући и упућујући паству твоју, ти и у затвору ниси престао да духовно руководиш све оне који долазе мудрости богонадахнутим речима твојим, учећи их да певају: Алилуја!

Засијала је у пустињи као велика звезда мудрост твоја, прехвални угодниче Христов. Из затвора у коме си се сакрио потекле су реке живе речи твоје. Божијим благовољењем откри се источник благодатних поука напајајући све жедне који са вером притичу. Прими од нас, светитељу Божији ове похвале:

Радуј се, јер устима својим јављаш премудрост Божију!

Радуј се, јер све напајаш том мудрошћу!

Радуј се, јер боравиш у монашким подвизима!

Радуј се, мудри искоренитељу грехова људских!

Радуј се, непрестани водичу ка добром успеху!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Желећи да се сви људи спасу и дођу у Царство Божије, ти си добри пастиру, у свом одрицању од света и строгом затвору открио велики извор надахнућа, подражавајући Пастиреначалнику Христу, смело и слободно си служио људима, певајући Господу: Алилуја!

Видећи у теби новога подвижника и угодника Христовога, који је срцем својим достигао Царство Божије и стекао велико смирење и кротост, људи болесни и страдални су са надом похитали у пустињу, очекујући помоћ од тебе, који си се сакрио у пустињу, и велику твоју благодатну мудрост. И ми пак жедни ње, кличемо ти овако:

Радуј се, јер си на земљи достигао анђелску чистоту!

Радуј се, јер си кротошћу духа свога све покорио!

Радуј се, јер просвећујеш помрачене умове!

Радуј се, дивни наставниче незлобивости!

Радуј се, јер призиваш људе на милосрђе!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Необичан за многе али и диван за оне који љубе Господа је био подвиг твој, благи светитељу, пун послушања у животу без стицања земаљских добара, преданом непрестаном напору и богомислију; ми пак видећи то у умиљењу срца наших благодарно певамо Господу: Алилуја!

Свима си био све, светитељу Божији, пастир и отац, учитељ и наставник у неућутној проповеди златоречитих уста твојих. И ми, духовна чеда твоја, кличемо ти:

Радуј се, напојени росом Духа Божијега!

Радуј се, осењени светлошћу благодати Божије!

Радуј се, уме који си достигао богопознање!

Радуј се, јер си миром душе твоје ушао у Царство Небеско!

Радуј се, јер све скрушаваш добротом твојом!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Свима си био пример богомудрога живота за једино на потребу, како да душу своју учине станиште Духа Светога, успео си у великим подвизима усходећи из силе у силу, загревајући срце своје непрестаном молитвом Исусовом и певајући Господу: Алилуја!

Многоречити и милозвучни глас твој, кротки и мудри, био је за све, наслађујући оне који те слушају са великом вером; ти си их пак силом поука твојих водио непрестаном уском стазом у самоодрицању ка подвигу послушања, учећи их правди Божијој и Царству Његовом. Прими од нас, добри учитељу, ова благодарења:

Радуј се, светитељу Божији, смирени и кротки!

Радуј се, добри и чедољубиви пастиру!

Радуј се, јер си у пустињи процветао као пољски крин!

Радуј се, јер си заволео спаситељну тишину затвора!

Радуј се, добри водичу збуњених душа!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Желећи да спасеш свет људски од греховних напада, ти си Божији угодниче, просветио умове оних који желе правду и показао си путеве људима победе у рату са невидљивим злим дусима и жељени венац доброга краја људима који певају са тобом Богу: Алилуја!

Светитељу Божији, ти си непобедива тврђава у богонадахнутим својим делима, за све душе који црпу у мудрости твојој велико руководство себи у животу своме које указује на стазу тобом указану по једином путу ка спасењу. Узносећи благодарност Богу због непрестанога твога старања за душе наше, овако ти кличемо:

Радуј се, јер си анђелски поживео на земљи!

Радуј се, јер су ти анђели саслуживали у служењу литургије!

Радуј се, јер си сијао анђелском кротошћу!

Радуј се, благословени сасуде чистоте!

Радуј се, смели учитељу правде Божије!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Приносимо ти свехвлане песме, добри светитељу и кротки угодниче Божији. Хвалимо тебе који си животом и подвизима прославио Творца и певамо Богу: Алилуја!

Светлозарни живот твој у затвору није се сакрио од људских срдаца жедних правде и истине Божије. Добри и безметежни и мирни крај живота твога великом светлошћу озарио је сав светитељски, многострадални пут твој, који те ваистину учинио сасудом Божије благодати. И ми скрушеним и благодарним срцем кличемо ти:

Радуј се, јер се у смрти твојој прославио светитељски твој чин!

Радуј се, јер си до краја живота свога послужио Господу!

Радуј се, дивни украсе твога манастира!

Радуј се, мудри просветитељу земље Тамбовске и Шацке!

Радуј се, похвало и радости Рјазанске пастве!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Богато обдарен благодаћу Божијом послужио си мудро пастви твојој у земаљском животу твоме, дивни и кротки светитељу, не остави и нас који се надамо у твоје заступништво пред Господом на небесима где боравиш сада и у неућутном славословљу кличеш Богу: Алилуја!

Прослављајући подвиге твоје, које су у великом светлошћу озариле великом светлошћу твој животни пут због љубави према Господу, ми, кротки и милостиви светитељу Божији, са надом гледамо у тебе, небескога нашега заштитника и великога заступника пред Господа славе и скрушено ти кличемо:

Радуј се, пресветли и милостиви угодниче Божији!

Радуј се, јер не одбацујеш молитве верних упућене теби!

Радуј се, слуго Христов и љубимче Божији!

Радуј се, премудри наставниче монаха!

Радуј се, светитељу, брзи утешитељу у невољама нашим!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

О, преблаги светитељу Теофане, кротки и богомудри учитељу наш. Прими од нас ове молитве и благодарне похвале. Не заборави нас грешне у светим молитвама твојим у које надајући се, непрестано кличемо Господу сила: Алилуја!

О, светитељу, оче Теофане, славо и радости земље наше, прими ове молитве нас грешних који те љубављу поштујемо. Гледајући на тебе речи Господње: ,,Онај који мене прославља - ја ћу прославити", са скрушеношћу прилазимо светим моштима твојим које имају исцелитељску силу, знамо те као изабраника Божије благодати, овако те молимо: благослови и помилуј, архијереју истинитога Бога, нашу државу Руску (и Србску), подари војницима нашим непоколебљиву храброст и све људе сачувај од невоља и недаћа, приведи их у покајање, подари деци добро васпитање, младе научи, измоли здравље болеснима и жалоснима, свима пак нама подари радост у Господу да би те сви благодарно прослављали говорећи овако: Величамо те, светитељу, оче Теофане, и поштујемо свети спомен твој, јер ти молиш за нас Христа Бога нашега. Амин!

• Најаве
  

|

линк за преузимање

https://play.google.com/store/apps/details?id=filsoftvukit.vitovnica

Употреба петарди је превенствено опасна, на који начин је то постала дечија забава је заиста феномен. Контролисана или не то је првенствено маркетингшка замка у коју сви купци упадају мање више.

Дечија игра са петардама доноси катастрофалне последице, разна наивна такмичења међу децом у кориштењу доноси страшне повреде руке, прстију, лица, очију.

Честе појаве су бацање другима под ноге зарад смеха. Могу се побројати многе опасности и разлози који указују на опасност петарди, међутим највећи проблем је у томе да многи не верују у њихову опасност, шта више сматра се безазленим. Поражавајуће је да тако и сами родитељи не увиђају опасност, а ипак носе највећу одговорност.

Поражавајућа је и сама помисао да током божићног богослужења пуцају петраде које не само да нарушавају молитву него доводе у питање сигурност и самих верника. Од нас Господ очекује да живимо истински, чистим срцем.. Јеванђељем а не површно и правећи буку. Православље није колекција старих и пра'пра старих обичаја обучених у модернију и јачу буку, него је то живот у Христу, Јеванђељем.

Једноставно, иако је наметнута пиритехника уопште није део празника!

Чак ни приређени ватромети на Божић након богослужења нису смисао самог празника, стога је неопходно да се сви суздрже кориштења петарди, ракета и сл. да у миру и радости дочекају празник доласка Христа међу нас, који је ипак дошао тихо.

Glogovac Monastery

Чак сам Оцу рекла да не знам шта бих рекла на исповијести. А он ће: „Е, то што оговараш цијели свијет – мало ли је! И то што си горда – ситно ли је!“

Кад мало размислим, више и немам неког дружења и испијања кафе а да се нечији живот не „опере“. То му дође као препричавање неке серије, па се једва чека нови сусрет да би се „серијал“ наставио. А можда то и није оговарање, већ се туђим искуством учимо како себе да исправимо? Или се на тај начин хвалимо что ми нисмо такви?

Ех, као оно о мајмуну и огледалу!

До завршетка Литургије спласну и моја жеља за „везивањем“. Док гледам монахиње како везују Оца, а он им се дријеши крстићима, бројаницама, медаљонима.., помислих како оне свој таланат вјере увећавају, утростручују, и задовољне прилазе Оцу, јер имају са чим „изаћ пред Милоша“. А сушто ја да изиђем пред њим…

Хтјела сам да одустанем. А онда се сјетих одличног текста са Сајта Митрополије „Шта је ново у Новој години“. Стегнух јаче своју бројаницу и помислих: „Обећаћу Богу да ћу да се промијеним. Устаћу, да се не каљам више! “ Знам да ће бити тешко, али сјетих се и оног: „Почињао сам више пута и нисам успијевао, али у мени нема очајања“.

Везах Оца и добих – бројаницу! Ето, сјајно за нови почетак, за МОЛИТВУ! Почећу одмах: „Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј мене грешну…“!

Опрости ми, Оче, и сви ви које „опрах“!

http://www.mitropolija.com/slicice-iz-zivota-hriscanke-zorice-dabanovic-oci/

Зорица Дабановић

Понекад помислим, Господе, да у мени живи Сартр. Пакао. Безнађе. Питам се, постајем ли безбожник или ти, иако си са мном, упорно ћутиш, Господе? Ћутиш, када вапим да ми је отежао крст који си ми дао. Помислим да си преценио јачину плећа мојих, Господе. Клецам, посрћем и падам. А Симон Киринејски, као негда теби, ретко наилази да ме придигне и да ме мало одмени, да понесе крст мој. Крст мој у другом човеку којег си ми дао да га носим. Да га донесем до тебе, Господе. И не питаш ме могу ли ја то. Само ћутиш, као што је Отац твој ћутао када си ти носио крст свој. Отме се и мени, као негда и теби, када ме крстом ношења другог распињеш – Елои, Елои, лима савахтани! (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!)

Други је мој крст! Ах, тај крст ми бива пакао! Други ми бива пакао! Ко је у мени, Господе, Сартр и његово безбожништво или ти? Плаши ме ово питање, Господе. Али, онда се сетим да си и ти силазио у пакао. И то ми даје наду. Та нада ми доноси тебе, као Симона Киринејског, да ме мало одмениш, да ми олакшаш, да ме крст не убије. Али, авај, пут је дуг. Пут до Голготе, где ћу коначно да окусим смрт коју си ми припремио. И не боли ме толико та смрт колико ово сада умирање. Овако слаб и изморен опет вапим теби, као ти некада Оцу своме – Господе, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова! Али, авај, ти опет ћутиш, Господе! Ћутиш, као негда Отац твој. Пушташ ме да пролазим свој пакао. Пушташ ме у несигурност, у неизвесност. Не даш ми, као некада апостолу Томи, да те додирнем па да знам да си ти Господ и Бог мој. Остављаш ме, о туго, у паклу слободе. Остављаш ме да верујем. Да верујем да ће ме умирање и смрт одвести у живот, да ће ме крст одвести до славе. Али, Господе, није лако веровати. Зато ми је тешко са тобом, ништа мање него што је теби са мном. Рвемо се, ја и ти, Господе. Рвемо, јер ти хоћеш да ме назовеш Израиљом. И ја се отимам. Не дам да ме надвладаш. Свег су ме ране прекриле, колена су ми ишчашена, али се не предајем. Тешко ми је, Господе, али те не остављам. Иако си ми често нејасан, ја те волим. И не бих да рушим свет који сам са тобом изградио. Са тим светом нестао бих и ја. Зато настављам да носим крст који си ми дао, до краја, до Голготе. Не знам да ли сам храбар или луд. Сав у ранама, ипак, поручујем ти, као ти негда своме Оцу – Не како ја хоћу, него воља твоја нека буде. Ваљда и овај пакао крста у мени није Сартрово безбожништво. Можда је тај пакао ипак оно – да не живим више ја него живи Христос у мени. Христос распети и страдални, без којег нема ни Христа живог и прослављеног.

Опрости, Господе, што ме некада због крста који си ми дао заболи душа.

Извор: Поуке.орг

Уз вест да је у албанском граду Фијери почела организована настава српског језика за Србе из те земље, добили смо и информацију да у три села у околини овог града живи више од 500 српских породица муслиманске и хришћанске вероисповести. У матици, Србији, око 85 одсто становништва изјаснило се на последњем попису из 2002. године као православци, а у неким круговима српство се везује за православље, па је по тим размишљањима Србин само онај ко је православан. Срби нису били, нити јесу, нити морају бити искључиво православне вероисповести, објашњава протојереј-ставрофор Зоран Крстић, професор канонског права и хришћанске социологије на Православном богословском факултету у Београду.

– Апсолутно поистовећивање вере и нације нам је остало као турско наслеђе. Крстоваскрсни подвиг Господа Исуса Христа означава почетак постојања цркве као новог човечанства, новог рода, новог Израиља. Христос нас је искупио Богу из сваког рода и језика, народа и племена. По свој природи, дакле, црква има саборни, васељенски и наднационални карактер. Она не дели људе ни по каквој основи било националној, било расној, било старосној, било родној, било класној или сталешкој. Овакав карактер цркве не подразумева потирање и брисање разлика између људи или између народа. Напротив, сваки човек и сваки народ је призван да са својим специфичним даровима уђе у цркву – истиче протојереј-ставрофор Зоран Крстић.

Православље је несумњиви део националног идентитета Срба и наш народ чува и развија свој национални идентитет као део свог општег идентитета, онолико колико се руководи темељним хришћансккм вредностима у свом свакодневном животу, истиче наш саговорник.

– У цркву се улази и у њој живи слободном вољом. Слобода вероисповести је предуслов сваке здраве религиозности. То подразумева да ако Срби по рођењу могу да буду агностици или атеисти, на шта смо навикли, могу исто тако својим слободним опредељењем да постану муслимани, будисти и слично. Питање да ли су појединци или групе некада у историји насилно превођени у друге вере јесте питање греха и злочина тих других. Оно што је за нас битно јесте то да безусловно поштујемо верска опредељења наших ближњих и онда кад се са том чињеницом не слажемо. Поред злоупотребе слободе вероисповести, историја познаје и злоупотребе цркве и хришћанства у националне и политичке сврхе. Свака нација може да нађе своје место у цркви, али црква није слушкиња ниједне нације нити је Христос било чији племенски бог. Злоупотреба овакве врсте је нарочито било током 19. и 20. века у периоду стварања националних држава на Балкану када су младе и нестабилне националне државе користиле православље за унутрашњу интеграцију становништва, али и за спољашњу конфронтацију, па чак и према истоверној, православној браћи, истичући прво национални па тек онда православни идентитет – каже отац Зоран.

Када бисмо се, на пример, водили тезом да су Срби искључиво православци, одрекли бисмо се и дела наше историје. Нешто више од 20.000 Срба католика живело је у Далмацији и Боки у 19. веку, највише у Дубровнику, Сплиту и Задру, а њихов утицај био је знатно већи од удела у укупном становништву, који је чинио између три и четири одсто, објашњава историчар Чедомир Антић. Он истиче да се средњовековна Србија простирала обалом до Омиша, а касније и до Стона, па су многи српски крајеви у приморју били у одређеним раздобљима католички, као и да су бројни наши владари били католици.

– Срби католици су били политички Срби. Њихова породична традиција је била католичка. То је ишло дотле да је аустроугарски поданик, католик Лујо Бакотић, а не неки православни владика, преговарао о конкордату са Ватиканом у име Краљевине Србије. Перо Будмани, филолог, рођени Сплићанин, из револвера је пуцао на учеснике погромашких демонстрација против Србије које су уследиле после Сарајевског атентата 1914. године.

Асимилаторске процесе је дозволила Краљевина Југославија, а убрзала их и довршила комунистичка власт после 1945. године. Односи су били сложени, али мање напети него што би били данас. Не знам да ли се ико тако изјаснио у новије време. У Сплиту је на последњем попису избројано деветоро Срба. У Истри се више грађана изјашњава као Срби него што их је спремно да признају да говоре српски језик– напомиње Антић.

Срби муслимани јесу или, тачније, могли би логично бити припадници српског народа који су у одређеном тренутку примили ислам, истиче оријенталиста Дарко Танасковић, додајући да је током вишевековне османске владавине на Балкану приличан број Срба, односно словенског становништва за које се с разлогом може претпоставити да је било српско, прешао на ислам.

– У периоду стварања модерних нација за наш простор је кључни критеријум за национално раздвајање етнички и језички блиских и сродних народносних група постала верска припадност. Због тога је готово потпуно укинута могућност да Срби буду, како је говорио још Вук Караџић, „свих трију закона“, што је умногоме сузило опсег српског националног (само)одређивања. Неретко и противно осећању Срба муслиманске вере, јединим природним стањем сматрало се, и сматра се, да Срби могу бити искључиво православни, а данас, наравно и атеисти, али с православном традицијом. Срби муслимани су, тако, усмерени ка националном идентификовању са својом верском припадношћу, односно уливању у нациотворни процес чији је коначни израз бошњачка нација. Многи појединци који су религијски или културно-традицијски били муслимани, национално су се осећали Србима, а неки истакнути су то и у новије време јавно исказивали. Статистички, а и политички, то је, међутим, било ирелевантно, а често је доживљавано и као провокација и нарушавање утврђеног поретка ствари, ма колико људски било аутентично. Стога је нација политичка формација. Срба муслимана данас као друштвено институционализоване скупине нема – истиче Танасковић и додаје да управо та чињеница чини вест о „Србима муслиманима“ из околине града Фијере интересантном.

Јелена Чалија

објављено: 26/09/2010

Илустрација: Бранислав Кнежевић

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Nije-svaki-Srbin-pravoslavac.lt.html?fb_action_ids=1505162016439216&fb_action_types=og.recommends

(Коријере дела сера, 22. 12. 2014)

ВАТИКАН – Папа Франциско је у традиционалном обраћању ватиканској администрацији, кардиналима и бискупима пред Божић издвојио 15 „болести” којих се Црква и више свештенство морају чувати, осудивши склоност површности, ривалству, каријеризму, оговарању, клевети, неслози…

Папа позива да се потражи опроштај „за пропусте”: „Волео бих да овај наш сусрет и размишљања која ћу поделити са вама постану за све нас, подршка и подстрек за једно истинско испитивање савести да би тако припремили наша срца за Свети Божић”. Похлепа, разврат, жеђ за влашћу и богатством, сујета, оговарања, „духовни Алцхајмер” – терају човека да заборави на свој позив. Овде доносимо тај строги „каталог” од петнаест тачака, уз напомену да је аплауз био више него млак и да су се на лицима прелата слабо јављали осмеси:

1. Болест да се осећа бесмртним, имуним или чак неопходним, занемарујући потребне и уобичајене контроле. Курија која није самокритична, која се не обнавља, која не тражи да напредује јесте болесно тело. Једна уобичајена посета гробљу може да нам помогне да видимо имена многих особа, од којих су неки вероватно мислили да су бесмртни, имуни и незаменљиви! То је болест глупог богаташа из Јеванђеља који је мислио да ће живети вечно, али и оних који постају господари и осећају се надмоћно над свима, а не у служби свих. Она често потиче из патологије моћи, из „комплекса Изабраних”, из нарцисизма која гледа страствено свој сопствени лик и не види лик Божји утиснут на лицу других, нарочито слабих и сиромашних. Противотров за ову епидемију је благодат да се осећамо грешнима и да кажемо свим срцем: „Ми смо бескорисне слуге. Урадили смо оно што смо морали да урадимо.”
   
2. Постоји још једна болест: болест „мартизма” (долази од Марте), прекомерне вредности; наиме, они који, уроњени у рад, занемарују неминовно, „бољи део” – седети код ногу Исусових. Зато је Исус позвао своје ученике да „се мало одморе”, јер занемаривање неопходног одмора доводи до стреса и узнемирености. Време одмора, за оне који су завршили своју мисију, јесте неопходно, обавезно и треба га доживети озбиљно: у провођењу времена са породицом и у поштовању празника као времена за духовну и физичку обнову. Треба прихватити оно што учи Проповедник „да постоји време за све”.
   
3. Ту је и болест менталне и духовне окамењености: наиме, они који имају срце од камена и „тврд врат”; они који успут губе унутрашњи спокој, живост и смелост и крију се испод папира постајући „машине за практично функционисање”, а не „Божији људи”. Опасно је изгубити људску осетљивост потребну да бисмо плакали са онима који плачу и радовали се са онима који се радују! То је болест оних који губе „Исусова осећања” зато што се њихово срце, временом, стврдне и постане неспособно да безусловно воли Оца и ближњег. Бити хришћанин, у ствари, значи имати иста осећања која су била у Христу Исусу, осећања скромности и несебичности, безбрижности и великодушности.
   
4. Болест претераног планирања и функционализма: када апостол планира пажљиво све и верује да савршеним планирањем ствари заиста иду напред, постајући тако књиговођа или рачуновођа. Припремити све добро и неопходно, али без падања у искушење да се зароби и управља слободом Светог Духа, која је увек већа, великодушнија од било ког људског планирања. Пада се у ову болест јер је увек лакше и угодније уљуљкати се у своје позиције, статичне и непроменљиве. У ствари, Црква се приказује верна Светом Духу у мери у којој не претендује да га регулише и укроти… Укротити Духа Светога… Он је свежина, машта, новост.
   
5. Болест лоше координације: када чланови изгубе заједништво једни са другима и тело изгуби своју хармоничну функционалност и своју равнотежу постајући оркестар који производи буку јер његови чланови не сарађују и немају дух заједништва и тимски дух. Када стопало говори руци „не требаш ми”, или рука глави: „ја командујем”, изазивајући тако непријатности и скандал.
   
6. Постоји Алцхајмерова духовна болест: наиме болест заборављања „историје Спасења”, личне историје с Господом, „прве љубави”. То је прогресивни пад духовних способности који у дужем или краћем временском периоду код особе изазива тежак хендикеп онеспособљавајући је да обавља било какву аутономну активност, проживљавајући једно стање апсолутне зависности од сопствених назора, често умишљених. Ми је видимо у онима који су изгубили сећање на свој сусрет с Господом; у онима који не спроводе дефтерономијски живот; у онима који су потпуно зависни од своје „садашњости”, од својих страсти, хирова и манија; у онима који око себе граде зидове и навике постајући све више, робови идолима које су извајали сопственим рукама.
   
7. Болест ривалитета и сујете: када изглед, боје хаљина и почасне медаље и титуле постану примарни животни циљ, заборављајући речи светог Павла: „Не чините ништа зарад ривалства или надмености, него сваки од вас, са крајњом скромношћу, да држи друге бољима од себе. Нико да не гледа само своје интересе, него и оне других.” То је болест која нас води да будемо лажни мушкарци и жене и да живимо лажни „мистицизам” и лажно „тиховање”. Сам свети Павле их назива „непријатељи Христовог крста”, јер „се хвале оним од чега треба да се стиде и не мисле о другом до ли о земаљским стварима”.
   
8. Болест егзистенцијалне шизофреније: то је болест оних који живе двоструки живот, плод хипокризије типичне за осредњу и прогресивну духовну празнину коју дипломе или академске титуле не могу попунити. Болест која често погађа оне који се, напустивши пастирску службу, ограничавају на папирологију, губећи тако контакт са реалношћу, са конкретним људима. Тако они стварају свој паралелни свет, где остављају по страни све чему строго уче друге и почињу да живе скривеним и често разузданим животом. Преобраћење је како хитно тако и неопходно за ову веома озбиљну болест.
   
9. Болест брбљања, мрмљања и оговарања: о овој болести сам већ говорио много пута, али никада довољно; то је озбиљна болест која почиње једноставно, често само да би се проћаскало а онда загосподари целом особом чинећи да постане „сејач корова” (као сатана), а у многим случајевима „хладнокрвни убица” угледа својих колега и сабраће. То је болест подлих људи који немајући храбрости да директно говоре причају иза леђа. Апостол Павле нас упозорава: „Чините све без приговора и без оклевања, да бисте били беспрекорни и чисти.” Браћо, чувајмо се тероризма оговарања!
   
10. Болест обоготворавања главешина: то је болест оних који се удварају надређенима, надајући се да задобију њихову благонаклоност. Они су жртве каријеризма и опортунизма, они поштују људе и не Бога. То су људи који врше службу мислећи само на оно што треба да добију, а не на оно што треба да дају. Мали људи, несрећни и инспирисани само својим фаталним егоизмом. Ова болест може да погоди и претпостављене када се додваравају неким својим сарадницима да би добили њихову покорност, оданост, психолошку зависност, али крајњи резултат је једно истинско саучесништво.
    
11. Болест равнодушности према другима: када свако мисли само на себе и губи искреност и топлину у људским односима. Када најверзиранији не стави своје знање у службу мање искусних колега. Када се спозна нешто и држи се само за себе уместо да се позитивно поделили са другима. Када се из љубоморе или лукавства осећа радост када се види други како пада уместо да се подигне и да се охрабри.
    
12. Болест погребног лица: наиме болест осорних и мргодних људи, који сматрају да је за озбиљност неопходно обојити лице меланхолијом, строгошћу и третирати друге – посебно оне које сматрају инфериорним – са крутошћу, тврдоћом и ароганцијом. У ствари, позоришна озбиљност и стерилни песимизам често су симптоми страха и несигурности у себе. Апостол треба да се труди да буде једна љубазна, смирена, весела особа, ентузијаста и да преноси радост где год да се налази. Срце пуно Бога је срећно срце које зрачи и заражава све који су око њега: оно се одмах види! Не губимо, дакле, тај радосни дух, пун хумора, па чак и аутоироничан, који нас чини симпатичним људима, чак и у тешким ситуацијама. Колико нам добра чини доза здравог хумора! Добро би нам учинило често читање молитве светог Томаса Мура. Ја је читам свакодневно, добро ми чини.
    
13. Болест акумулирања: када апостол настоји да попуни егзистенцијалну празнину у свом срцу акумулирајући материјална добра, не из нужде, него једино да би се осећао безбедно. У ствари, ништа материјално не можемо понети са нама, јер „погребни покров нема џепове” и сва наша земаљска блага – чак и ако су дарови – никада неће моћи попунити ту празнину, напротив – учиниће је све захтевнијом и дубљом. Овим људима Господ понавља: „Ти кажеш богат сам, обогатио сам се, не треба ми ништа. Али зар не знаш да си несрећан, јадан, сиромашан, слеп и го… Буди, према томе, ревностан и обрати се.“ Акумулација само отежава и успорава неумитно пут! Пада ми на памет једна анегдота: некада су шпански језуити описивали Дружбу Исусову као лаку коњицу Цркве. Сећам се пресељења једног младог језуите коме је, приликом утоваривања његових многих ствари на камион – пртљага, књига, предмета и поклона – један стари језуита, посматрајући га са мудрим осмехом, рекао: „Ово би, дакле, била та лака коњица Цркве”?! Наша пресељења су један знак ове болести.
    
14. Болест затворених кругова: где припадање групи постаје јаче од припадања Телу и, у неким ситуацијама, самом Христу. И ова болест увек почиње од добрих намера, али са проласком времена поробљава чланове постајући „рак” који прети хармонији Тела и изазива толико зла – скандале – нарочито нашој најмањој браћи. Самоуништење или „пријатељска ватра” од сабораца је најподмуклија опасност. То је зло које удара изнутра и како Христос каже: „Свако краљевство у себи раздељено пропада.”
    
15. И последња: болест овоземаљског профита, егзибиционизма; када апостол претвара своју службу у власт, а своју власт у робу да би добио овоземаљски профит или већу власт. То је болест људи који незасито теже да умноже власт и у ту сврху су способни да клевећу, оцрне и дискредитују друге, чак и у новинама и часописима. Наравно, да би се показали и доказали способнијим од других. И ова болест је веома болна за тело јер наводи људе да оправдавају коришћење било ког средства за остваривање тог циља, често у име правде и транспарентности! И овде ми пада на памет један свештеник који је позивао новинаре да исприча (и измисли) своје приватне ствари и поверљиве информације о својим парохијанима и сабраћи. За њега је било једино важно видети се на насловним странама, јер се тако осећао „моћним и убедљивим,” изазивајући на тај начин много штете другима и Цркви. Јадник!
    

Са италијанског посрбила: Сузана Ђуровић

Наслов: Стање ствари

Уважени Владико, захваљујем Вам на одзиву за разговор у „Печату“. Наши разговори уочи најрадоснијег хришћанског празника − Божића, постали су својеврсна традиција, драгоцена за новине које уређујем. Каже се да у животу нема случајности, да је све предодређено, па желим да верујем, и верујем, да су ови сусрети неминовни, односно да су (пред)одређени уређивачком политиком „Печата“, као листа који тежи не само слободном изражавању уверења и идеја већ и пуној националној афирмацији, а то пак значи и искреном уважавању ставова СПЦ. У медијима, односно у јавном животу, ако изузмемо пригодне − званичне поводе, и познате немиле оркестриране нападе, Црква је недовољно присутна. Због чега је тако, има ли ту „случајности“ или пре некакве „законитости“?

И ја Вама, уважени господине Вучелићу, захваљујем на позиву за разговор. Потпуно је тачно да у животу нема случајности. Али прејака је реч ако кажемо да је све предодређено. Нема апсолутне предодређености (предестинације) јер би она значила порицање човекове слободне воље и способности за моралну одговорност, те би водила у превазиђена и погрешна учења неких религијско

-философских праваца о усуду (судбина, фатум, кисмет). Идеја апсолутне предестинације била је велико искушење за мисао Блаженог Августина на хришћанском Западу (4. век) а под његовим утицајем још веће за мисао оснивачâ протестантизма Лутера, Калвина и Цвинглија (16. век) са врхунцем у личности Јансена (17. век).

У Православљу је присутна библијска уравнотежена вера у релативну предодређеност, која не укида слободу и одговорност. Строго предодређено је само оно што је од Бога, а за циљ има живот и спасење човека и света у Христу (види Лук. 22, 22; Дела ап. 2, 23; 10, 42; 17, 26 и 31; Римљ. 1, 4; Јевр. 4, 7 и другде). Класични новозаветни текстови на ову тему јесу они из Посланицâ Римљанима и Ефесцима, где се предодређење види као Божја намера из љубави и благонаклоности, утемељена на Његовом предзнању, избрању и призиву људима, да људи буду усиновљени Богу, саобразни лику Сина Његова, Исуса Христа, оправдани, спасени, прослављени (Римљ. 8, 28 – 30 и Еф. 1, 5). Укратко, Божје јесте да нама помаже на путу добра, а наше је да Га љубимо (Римљ. 8, 28). Ако заборавимо добро и љубав, сами смо себи предодредили погибао и пакао, а не Бог Који нас је изабрао, призвао и на тај начин начелно предодредио за нешто сасвим супротно томе – за вечни живот и вечно радовање.

У овом контексту, дакле, боља је формулација да је све по спасоносном и човекољубивом Промислу Божјем. То бих, слажући се са Вама, рекао и за наше редовне, божићне и друге разговоре на страницама „Печата“, јер су заиста засновани на обостраној доброј вољи и жељи да се служи општем добру. Колико успевамо, нека суде његови читаоци, као и наши ближњи уопште, и нека суди Бог!

Немам шта да додам Вашем опису статуса наше Цркве у домаћим медијима. Потпуно сам уверен да ту нема случајности, а има „законитости“. За ширу анализу овога феномена биле би ми потребне десетине страница, а да имам кад, могао бих написати и читаву књигу. Овде ћу рећи, само у неколико назнака, да је стање ствари предодређено атеистичко-марксистичким предрасудама, којима су, још увек, задојени многи медијски посленици у нас; у другим случајевима измећарским додворавањем духу западноевропске верске равнодушности, а у име нашег „пута у интеграције“ којем, наводно, нема алтернативе; затим директним служењем експонентима оних сила и кругова који непогрешиво знају да нема ни планиране и одавно наметане „промене свести“ нашег народа ни његовог утеривања у антируску коалицију без неутралисања или бар значајног слабљења вредносног система изниклог на тлу Православља, па, најзад, застрашујућом атрофијом свести о томе да саборно тело (народ, друштво, држава, институције…) не може бити здраво уколико нема здрав саборни дух (веру, духовност, етику, вредности, идеале…) чији је носилац управо Црква.

Најсмешнија ми је – уједно и најтужнија – вишегодишња утакмица међу медијским испитивачима јавнога мњења (наравно, по задатку или по поруџбини) ко ће први тријумфално објавити да су војска и влада најзад престигле Цркву по угледу, ауторитету, утицају, популарности и поверењу грађана (или, просто, „модерно српски“ казано, по рејтингу!) што може бити крунски доказ наше славодобитне припадности Европи, Западу, свету…

Забележено је недавно да сте се поводом једног за Цркву и за земљу важног догађаја − посете руског патријарха Кирила Србији, новинарима обратили апелом: Надам се да ћете дати добронамерне коментаре, наши односи то заслужују. Најпре се потом могло закључити да Вас је искуство упозоравало да се могу очекивати и злонамерни коментари. Како разумети овакву ситуацију и претњу медијске зловоље?

Одговор на ово питање дао сам Вам имплицитно у одговору на претходно питање. Морам да додам да сам се пријатно изненадио и обрадовао када сам установио да је овај мој апел можда био непотребан јер се највећи део наших медија тим поводом оглашавао позитивно и коректно. Посебно истичем пример РТС-а, затим великих дневних листова, у првом реду „Политике“ и „Вечерњих новости“, а од периодике − „Печат“ је без премца. То је, без сумње, заслуга харизматичне личности патријарха Кирила.

Време и прилике у којима живимо пред Цркву испостављају високе захтеве и траже потпуни ангажман, не само у моралном, просветитељском и психолошкотерапеутском смислу! Црква би, наиме, у складу са најплеменитијим одређењем своје мисије, данас требало да одлучно утиче и на вредносно и сазнајно сналажење и позиционирање читавог друштва, на оријентацију у свету невероватно тешких изазова. Мислите ли да СПЦ, и друге хришћанске Цркве, успевају да одговоре овим сложеним захтевима и стању дезоријентисаног и безмало уплашеног човечанства?

Успевају, али не у довољној мери, рекао бих. Разлози за то јесу, колико разумем, спољашњи и унутрашњи. Од првих могу да именујем појаву убрзане дехристијанизације Западне Европе, па и Запада уопште, и страдање и угроженост хришћанства у његовој колевци (на Блиском и Средњем истоку) а од других – недовољну отвореност за изазове и проблеме савременог света, недовољну ревност и доследност, веће или мање одсуство мисионарског жара, сарадње, узајамне подршке.

Када говоримо посебно о Православним Црквама, у том броју и о нашој, Српској Православној Цркви, и поред свега набројанога ја сам оптимиста – како је било, опет је добро. Највише сам, притом, импресиониран муњевитом и свеобухватном обновом црквеног живота и црквене мисије у савременој Русији, и то после седамдесетогодишњег гоњења и уништавања Цркве и вере каквога свет није никада раније видео. Наравно, ни тамо, и поред десетинâ хиљада златних купола на обновљеним храмовима, није све злато нити све блиста, али је Русија ипак поново постала – заједно, наравно, са осталим земљама „рускога света“, Украјином и Белорусијом – православна земља и луча хришћанске вере и културе у светским размерама.

Ово не говорим тријумфалистички него доксологијски (славећи Бога) а поготову не говорим са свесном или подсвесном злурадошћу због духовне кризе у другим деловима хришћанске васељене. Њу ћемо тешко избећи и ми православни. Слутим да нам је већ пред вратима, а делимично и у кући, односно у нама самима. Зато треба пажљиво да ослушкујемо глас који опомиње: „Ко мисли да стоји, нека пази да не падне!“ (I Кор. 10, 12).

Божић је пред нама. Којом надом ћемо подстаћи радост у својим срцима, или охрабрити ум да ведро, са чврстом вером у надмоћ и победу Добра над злом проведемо овај велики празник?

Вест над вестима гласи: Христос се роди! Њен наставак гласи: с нама је Бог, а међу нама треба да влада мир Божји. Стога нам Божић, упркос свему, доноси радост коју нам нико и ништа не може одузети (ср. Јов. 16, 22). Радујмо се том радошћу!

Божићни поздрав Вама и читаоцима „Печата“: Мир Божји, Христос се роди!\

Pecat.co.rs