Оче Игњатије, „Православие.ру“ постао је веома читан и релевантан сајт за православне вернике, не само у Русији, него и у Србији и широм православне васељење. Како бисте укратко могли да нам опишете смисао постојања овог православног портала и представите његову уређивачку политику?

- Наш портал је почео са радом на грађанску Нову годину, у ноћи између 31. децембра 1999. и 1. јануара 2000, и у почетку се тако и звао: „Православље 2000“. У самом имену се огледала његова концепција и општа „идеологија“. Желели смо да, ослањајући се на учење и вековне традиције Цркве, покажемо савременост и актуелност православља. У то време су Црква као институција и поједини православни активисти практично чинили тек прве кораке на освајању интернета као средства масовних информација. Неколицина сајтова који су тада постојали су изгледали прилично примитивно, а, што је најважније, практично су били одбојни нецрквеним и неверујућим људима.

А наш задатак је био да направимо квалитетан медијски производ у сваком смислу. Да то буде урађено на потребном техничком и информационом нивоу. Наш портал је по својој природи мисионарски. Један од основних задатака који је постављен од самог почетка – помоћи људима да сазнају више о православљу са више страна, да се приближе Цркви, да уђу у њу, да нађу свој пут ка Богу.

Многи нецрквени људи се са великом симпатијом односе према Цркви, или се њихови погледи на свет умногоме поклапају са учењем Православне цркве. Ми треба да им помогнемо да нађу Истину, да се Истини приближе, а један од путева у том правцу – јесте да се дају одговори на многа питања из свакодневног друштвеног живота која муче људе. То су питања из области културе, васпитања, породичних и друштвених односа, политике па чак и геополитике, ако је потребно.

Наравно, и унутар Цркве постоје различити погледи. Потребно је умеће да се они представе, а да се, при том, не допусте неке рушилачке тенденције.

Шта посетиоце портала „Православие.ру“ највише занима? Ви на основу писама, реакција и коментара посетилаца имате, претпостављамо, о томе изграђену слику. Да ли су то поуке и текстови великих православних духовника, или су то информације из живота, мисије и рад цркве? Да ли сајт посећују и људи који нису верујући, и људи других идеолошких и вредносних опредељења?

- У суштини, у Вашем питању је већ пола одговора. Из личног искуства могу да кажем да наше читаоце интересује практично све – па чак и више од овога што сте побројали.

Зато се и трудимо да дајемо разноврсне, по карактеру, информације, да би што је могуће шири круг корисника, људи различитог узраста и социјалне припадности, разних укуса, могли да на сајту нађу понешто интересантно баш њима.

Наравно, ово подразумева и разноврстан прилаз информацији. Важно је наћи меру, да би све било представљено у потребној количини. Наћи праву меру није тако лако, али чини се као да нам више-мање полази за руком.

Да ли се на основу збира досадашњег искустава може јасно потврдити друштвено оправдање за постојање православних медија? Какви су досадашњи резултати и ефекти православних медија у Руској Федерацији, и да ли је њихова улога превасходно информативна, или је више мисионарска?

- За Цркву то никако није „друштвено оправдање“, већ животна потреба – постојање савремених и професионалних средстава масовних информација која добро раде. И сазнавање ове чињенице је одавно присутно у Руској православној цркви. Мени је прилично тешко да у овом тренутку тачно проценим конкретне резултате, али могу да кажем да су, без сваке сумње, ови православни медији веома важни милионима људи. То јест, милиони људи их користе. Понављам – необично је важно што људи имају могућност да на било којој тачки земљине кугле прочитају, преслушају и буквално виде реч Божију, да сазнају основне појмове о покајању, молитви у Цркви. Ова, за душу спасоносна информација, данас је широко презентована.

Познати су ми многи случајеви када се људи, који се налазе далеко од Цркве, од најближег храма, или који физички не могу да дођу до храма или свештеника буквално спасавају тиме што имају могућност да нешто сазнају са интернета, да поставе питање, да купе књигу итд.

Али желео бих такође да овим поводом кажем још једну јако важну ствар. Треба схватити: ако Црква, ако православни хришћани не буду бринули о томе да буду нормално представљени у информационом пространству, не буду имали нормална, професионална средства масовних информација, или ако не буду исправно радили са већ постојећим медијима, тада ћемо их ми практично дати у туђе руке.

Зато се и појављују разни „религиозни аналитичари“, коментатори, свезнајући политиколози и новинари, који уносе потпуне бесмислице о животу Цркве и нашој вери, након чега почињемо да се бунимо и да пишемо демантије, отворена писма и слично. То јест, често једноставно почињемо да играмо туђу, нама наметнуту игру, уместо да се бавимо озбиљним послом, мисијом, у крајњој линији. Све је то – последица нашег неозбиљног односа према раду црквених мас-медија.

Али још је важније што, имајући могућност да приведемо Цркви и спасењу огроман број људи, својим нерадом, својом лењошћу, својом неорганизованошћу, својим конфликтом личних интереса – одбијамо људе од Цркве. Важно је схватити да људи нису будале, не смеју им се говорити исправне и лепе речи, а при том изгледати тако да чак и сами ти људи схвате да смо неспособни да елементарно бранимо интересе Цркве у медијском пространству. То веома разочарава, нарочито људе који су на прагу Цркве, и нарочито омладину склону критичком односу према животу. Јако је важно ово увек имати на уму.

Молимо Вас да нам ближе опишете основне црте и тенденције у верском животу Русије. Евидентан је повратак народа Руској православној цркви, видимо добру сарадњу Цркве и државе. Колико то повећано присуство Руске православне цркве утиче на сузбијање и лечење друштвених болести, алкохолизма, криминала, наркоманије?

- Да би се одговорило на ово питање, треба вероватно написати целу књигу, огромно социолошко истраживање. Основне црте и тенденције – све више људи прилази Цркви и не само да прилази, већ постају активни учесници молитвеног литургијског живота Цркве, постају пуноправни чланови Цркве. Као последица, мења се и њихов лични живот, а и живот целог друштва. Цркви прилази и много младих – и то је нарочито важно јер они су наша будућност.

Несумњиво, и Црква је све више присутна у свим областима друштвеног и државног живота. Данас буквално нема ниједног правца деловања државе где на неки начин не би била представљена Руска православна црква.

У многим позитивним променама у животу друштва јасно се види да је доношење одређених закона, одлука, промена у друштвеној клими очита последица утицаја хришћанског светоназора, а, наравно, и Цркве.

Поред руског и енглеског, „Православие.ру“ има страницу и на српском језику. Колико пратите духовни и верски живот и догађаје у Србији, и какве су реакције публике са овог простора?

- Колико сам успео да проценим, у последње време реакција публике са ових простора на нашу верзију сајта на српском веома су позитивне. При том, корисници су из разних сфера друштва. На своје изненађење и са радошћу сам сазнао да смо прилично популарни и читани код Срба. То је за нас изузетно важно.

Један од важних показатеља је и то да су се код нас појавили српски дописници и аутори који пишу специјално за нас.

А о томе колико пратимо духовни и црквени живот и догађаје у Србији (у најширем смислу речи), неће бити преувеличавање ако кажем да су живот српског народа и Цркве за Русе увек били „сфера нарочитог интереса“. И то нису само лепе речи. Постоје, наравно, и код нас људи који о Србима ништа не знају и не интересује их. Уосталом, такви постоје и код Вас. У томе нема ничег необичног. Али, у целини, све што је везано за Србе, изазива велики интерес и најчешће симпатију, саосећање. То се тиче и историје и културе и традиције и политике. Све је то за нас јако важно.

А што се тиче мене лично, могу да кажем да, у принципу, већ одавно не живим у режиму обичног, професионалног праћења дешавања у Србији и Српској цркви – за мене су оне постале саставни део живота.

Истовремено је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве умолио све епархијске архијереје да преко подручног им свештенства позову верне који обележавају овај свети дан као своју крсну славу, да ове године исту прославе наведеног дана.

Поводом сазнања од стране верника наше Православне Eпархије крушевачке да је протеклих дана група грађана, који себе називају члановима Пентикосталне цркве, или Пентикосталцима, нудила свој пропагандни материјал јавно на улицама, а све то на основу позивања на наводно познанство са Његовим Преосвештенством Епископом крушевачким Господином др Давидом, и наводно са његовим благословом, ми из канцеларије Православне Епархије крушевачке обавештавамо домаћу црквену јавност:

Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин др Давид није дао благослов ни једној групи грађана, као ни појединцу, према томе ни Пентикосталцима да на улицама деле промотивне материјале своје верске секте. Понављамо: нити им је Епископ Давид икада дао свој благослов, нити ће им га икада дати!

Зато ми подсећамо нашу црквену јавност да јеретицима и секташима и њиховим активистима не припада благослов да проповедају православну веру, јер је они уствари искривљују, него да им следи анатема, која је иначе давно изречена од стране Православне Цркве свим јересима и сектама.

Закључак нашега обраћања је следећи: лица која су обмањивала православне вернике у Крушевцу и другде неистинама у вези са Епископом крушевачким нуђењем неправославних, душегубних материјала, Православни Епископ крушевачки Давид позива на покајање и на повратак Српској Православној Цркви!

http://www.eparhijakrusevacka.com/saopstenje-za-javnost-pravoslavne-eparhije-krusevacke/

По­след­њих не­де­ља и ме­се­ци све­до­ци смо на­ди­ма­ња пси­хо­ло­ги­је упе­ре­не про­тив Ср­ба и Срп­ске Пра­во­слав­не Црв­ке у су­сед­ној Ре­пу­бли­ци Хр­ват­ској. Та­ква рас­по­ло­же­ња и ге­сто­ви ево­ци­ра­ју те­шко вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та, о че­му по­сто­ји до­вољ­но све­до­чан­ста­ва, о оном те­шком, кр­ва­вом и му­че­нич­ком ис­ку­ству. Поч­ни­мо од нај­ско­ри­јег скр­на­вље­ња Са­бор­не цр­кве у Кар­лов­цу, се­ди­шту исто­риј­ске Епар­хи­је гор­њо­кар­ло­вач­ке, ко­је се де­си­ло у но­ћи 14/15. фе­бру­а­ра 2015. го­ди­не. Го­то­во сва­ко­днев­ни гра­фи­ти мр­жње ни­су то­ли­ко ни ин­те­ре­сант­ни за на­бра­ја­ње. Иде­мо да­ље: одр­жа­ва­ње ми­са за­ду­шни­ца за по­глав­ни­ка Не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске Ан­ту Па­ве­ли­ћа 28. де­цем­бра, пре­тва­ра се сва­ке го­ди­не, па и про­шле, у де­сни­чар­ску де­мон­стра­ци­ју и, што је на­ро­чи­то ту­жно, са бла­го­сло­вом јед­ног де­ла Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве у Хр­ват­ској, а тек уз не­при­ме­ће­не про­те­сте де­мо­кра­тич­ни­јег и хра­бри­јег сло­ја та­мо­шњег дру­штва. Све при­сут­ни­ји зах­те­ви у јав­но­сти из­ве­сних кру­го­ва да се Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква уки­не и да се у Ре­пу­бли­ци Хр­ват­ској ус­по­ста­ви фан­том­ска Хр­ват­ска пра­во­слав­на цр­ква, чи­ји би вер­ни­ци би­ли де­кла­ри­са­ни Хр­ва­ти. Да­кле по­но­во се ак­ту­а­ли­зу­је план из 1942. го­ди­не о де­фи­ни­тив­ној аси­ми­ла­ци­ји срп­ске на­ци­је. По­ку­шај ко­ме­мо­ра­ци­је на ме­сту глин­ске пра­во­слав­не цр­кве у ко­јој се у ле­то 1941. го­ди­не де­сио ма­со­ван зло­чин, кла­ње пра­во­слав­них Ср­ба, спре­чен је од стра­не та­мо­шњих оп­штин­ских вла­сти. Љу­ди­ма ко­ји су же­ле­ли да упа­ле све­ће на цр­кви­шту, да­на­шњем ме­сту на ко­ме је во­љом ко­му­ни­стич­ких вла­сти по­диг­нут, уме­сто но­ве об­но­вље­не бо­го­мо­ље, се­ку­ла­ри­зо­ва­ни Спо­мен-дом­ од­лу­ком оп­штин­ских вла­сти Гли­не то ни­је до­пу­ште­но.

Ме­ђу­тим, ту се ни­је ста­ло. На ме­сту по­ру­ше­не Цр­кве Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, у да­нас пре­и­ме­но­ва­ном Хр­ват­ском до­му, у Гли­ни је ор­га­ни­зо­ва­на про­мо­ци­ја књи­ге у ко­јој се из­но­си те­за да се зло­чин у Глин­ској цр­кви ни­је ни­ка­да до­го­дио, а да је у пи­та­њу упор­на ве­ли­ко­срп­ска про­па­ган­да усме­ре­на про­тив до­бро­би­ти и бо­љит­ка хр­ват­ског на­ро­да.

О то­ме се не би ни­шта ни зна­ло да на Ју­тју­бу (

Увод­ни­чар Ан­дри­ја Ма­жић, по­ли­ти­ко­лог, се на­кон го­во­ра о оп­скур­ним ге­о­по­ли­тич­ким те­ма­ма, „ан­ти­по­вје­сти“ и фал­си­фи­ка­ти­ма, до­та­као „ве­ли­ко­срп­ске им­пе­ри­јал­не по­ли­ти­ке са ко­јом се Хр­ват­ска сва­ко­днев­но су­о­ча­ва“ (7.12–7.16). А ка­ко Ср­би­ја ни­је ни­ка­ква им­пе­ри­ја, иза ње­них пла­но­ва за­пра­во сто­ји Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја (sic!), ко­ја је гу­ра­ла Ср­би­ју у де­мон­ти­ра­ње Хаб­збур­шке мо­нар­хи­је. Не­ја­сан у сво­јој исто­риј­ској ар­гу­мен­та­ци­ји, А. Ма­жић сма­тра да је Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја „на овим про­сто­ри­ма иза­бра­ла Ср­би­ју као мо­де­ра­то­ра као кре­а­то­ра не­ре­да (sic!). Ср­би­ја не­ма по­тен­ци­ја­ла да се на­мет­не као им­пе­ри­јал­на си­ла, иза ње сто­ји моћ Ве­ли­ке Бри­та­ни­је“ (12.14–12.26). У за­ве­ри про­тив Хр­ва­та уче­ство­ва­ли су ве­ли­ко­срп­ски аген­ти Вук Ка­ра­џић, Или­ја Га­ра­ша­нин, али и ствар­ни пи­сац На­че­р­та­ни­ја А. Чар­то­ри­ски, итд. Пра­во ве­ли­ко­бри­тан­ско пре­јем­ство има „срп­ска ма­сон­ска ор­га­ни­за­ци­ја Ује­ди­ње­ње, а њен из­да­нак је Цр­на ру­ка и Мла­да Бо­сна у Бо­сни“ (16.21–16.27). Из ан­ти­хр­ват­ства про­из­и­ла­зи све, „за­то Ја­се­но­вац, за­то Гли­на, за­то сви ови фал­си­фи­ка­ти“. (19.39–19.43). Го­вор­ник се вра­ћа слав­ним ре­ми­ни­сцен­ци­ја­ма: на То­ми­сла­вље­во кра­љев­ство, хр­ват­ски ли­тур­гиј­ски је­зик, ко­ји је био че­твр­ти у све­ту („уз ла­тин­ски, грч­ки, ла­тин­ски и ста­ро­хе­бреј­ски“).

Ци­ви­ли­за­циј­ска до­стиг­ну­ћа и хр­ват­ски на­ци­о­нал­ни спе­ци­фи­ку­ми за ди­ку и по­нос, а из вре­ме­на Не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске су „Бо­сна и Хер­це­го­ви­на, је­зик и Хр­ват­ска пра­во­слав­на цр­ква“ (20.24–20.30), од­но­сно, она чи­сто­та хр­ват­ског је­зи­ка и пра­во­пис из Па­ве­ли­ће­вог вре­ме­на. На­ро­чи­то се освр­ће на „Хр­ват­ску пра­во­слав­ну цр­кву“, што је за­ни­мљи­во у кон­тек­сту по­ли­тич­ке по­ру­ке ко­ју смо не­дав­но чу­ли: „Кад хр­ват­ска пред­сјед­ни­ца ка­же да све у Хр­ват­ској сма­тра Хр­ва­том по­ли­тич­ки, то је не­мо­гу­ће док у Хр­ват­ској дје­лу­је Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква“ (21.45–21.53).

Дру­ги го­вор­ник, Ма­те Ко­ва­че­вић, но­ви­нар и пу­бли­ци­ста, ве­ли да То­ми­слав Ву­ко­вић рас­крин­ка­ва ми­то­ве ко­ји су ства­ра­ни у про­те­клих пе­де­сет и ви­ше го­ди­на про­тив Хр­ва­та, да би се ство­ри­ла Ве­ли­ка Ср­би­ја на хр­ват­ском ет­нич­ком, др­жав­ном и исто­риј­ском про­сто­ру. Да­љи свој го­вор (30.44) усме­ра­ва на оне ко­ји су на вла­сти у Хр­ват­ској и ко­ји су под­ле­гли ве­ли­ко­срп­ској ми­то­ло­ги­ји. „Су­став ми­то­ва“ је ушао у све по­ре хр­ват­ског дру­штва. Љу­ди су се је­два са­чу­ва­ли од ју­го­сло­вен­ских при­ти­са­ка на сво­ју кул­ту­ру, ве­ру и иден­ти­тет. Да­кле, со­ци­о­ло­шки гле­да­но, онај „дру­ги“ је крив за све! „Књи­га То­ми­сла­ва Ву­ко­ви­ћа је уто­ли­ко дра­го­цје­ни­ја што за­пра­во ди­ра у сам ка­рак­тер, у сам те­мељ оно­га што смо сви про­жи­вља­ва­ли зад­њих ше­зде­сет, се­дам­де­сет го­ди­на“, ка­же про­мо­тор књи­ге (31.57–32.17), па на­ста­вља: „Књи­га То­ми­сла­ва Ву­ко­ви­ћа Дру­га­чи­ја по­ви­јест (о Ср­бу, Ја­се­нов­цу, Гли­ни...) са­ста­вље­на је од 11 цје­ли­на об­ја­вљи­ва­них од 2006. до 2010. у ка­то­лич­ком тјед­ни­ку Глас кон­ци­ла“ (32.33–32.39). А у са­мом на­став­ку по­ен­ти­ра: „Чи­ме је овај тјед­ник по ко зна ко­ји пут у по­ви­је­сти пре­у­зео те­шку и ча­сну за­да­ћу у од­бра­ни хр­ват­ско­га на­ро­да од су­став­но­га кле­ве­та­ња ју­го­сла­вен­ске ко­му­ни­стич­ке исто­ри­о­гра­фи­је, ко­ја се тек у ни­јан­са­ма (...) раз­ли­ко­ва­ла од ве­ли­ко­срп­ских по­ли­тич­ких по­те­за“ (32.42–33.00). Мо­гле су да се чу­ју сле­де­ће кон­ста­та­ци­је: „О свим тим пи­та­њи­ма пи­ше То­ми­слав Ву­ко­вић ко­ји јед­но­став­ним сти­лом чи­ње­нич­но рас­крин­ка­ва под­ме­та­ња, из­ми­шљо­ти­не и кри­во­тво­ри­не ко­је и да­нас (...) по­сто­је у Хр­ват­ској хи­сто­ри­о­гра­фи­ји, ме­ди­ји­ма и по­ли­ти­ци“ (34.20–34.48). „Пи­шу­ћи о Ја­се­но­вач­ком ло­го­ру ау­тор је упо­зо­рио на пр­ља­ву уло­гу та­ко­зва­ног СУБ­НОР-а ко­ји је за по­тре­бе рат­них ре­па­ра­ци­ја до из­не­мо­гло­сти на­пу­хи­вао рат­не жр­тве, а по­се­би­це жр­тве у Ја­се­но­вач­ком ло­го­ру“ (36.24–36.37). „По­себ­но ис­црп­но об­ра­дио је мит о на­вод­ном уста­шком по­ко­љу у пра­во­слав­ној цр­кви у Гли­ни“ (39.12–39.19).

Кон­фе­ран­си­је на­ја­вљу­је зве­зду ве­че­ри: „И са­да глав­на ствар ве­че­ри, из­у­зет­на ми је част пред­ста­ви­ти вам ау­то­ра! Он је но­ви­нар Гла­са кон­ци­ла, углед­ни пу­бли­цист, ис­так­ну­ти те­о­лог и на­гра­ђи­ва­ни кр­шћан­ски ин­те­лек­ту­а­лац. Он је хра­бар чо­вјек ко­ји је у овој књи­зи об­ра­дио не­ко­ли­ко нај­те­жих кон­тро­вер­зи из на­ше хр­ват­ске по­ви­је­сти“ (41.50–42.17). На ме­сту где је би­ла срп­ска пра­во­слав­на цр­ква, по­диг­ну­та 1826. го­ди­не, у ко­јој је 1941. го­ди­не про­ли­ве­на крв ње­них вер­ни­ка, на­ста­ви­ло се са про­мо­ци­јом па­ра­и­сто­ри­о­гра­фи­је и ла­жне исто­ри­је.

То­ми­слав Ву­ко­вић у свом из­ла­га­њу ре­ла­ти­ви­зу­је зло­чи­не, ума­њу­је од­го­вор­ност зло­чи­на­ца и не­ма ја­сан етич­ки став пре­ма жр­тва­ма: „То ни­је оправ­да­ва­ње зла, кар­ди­нал Сте­пи­нац је ре­као то је до не­ба ва­пи­ју­ћи гри­јех, пре­ма то­ме не оправ­да­ва­мо зло, али же­ли­мо цје­ло­ви­ту исти­ну са сви­ма по­зна­тим по­да­ци­ма“ (50.40–50.55). Це­ло­ви­та исти­на оста­је „дру­га­чи­ја по­ви­јест“. Ка­ко то дру­га­чи­ја и са ко­јим ар­гу­мен­ти­ма? Пи­та­мо се. Он­да на­ста­вља ге­ни­јал­ном те­о­ри­јом да је Ја­се­но­вац био рад­ни ло­гор у ко­ме су се за­тво­ре­ни­ци обра­зо­ва­ли, јер су се др­жа­ли кур­се­ви за елек­три­ча­ре, сто­ла­ре и „ми­слим да су би­ли“ ме­ха­ни­ча­ри. На­да­ље се остр­вио се на је­ди­ни озби­љан по­ку­шај спро­ве­ден у но­ви­је вре­ме у Хр­ват­ској, али и ре­ги­о­ну, да се слу­чај Глин­ског по­ко­ља за­и­ста на­уч­но ра­све­тли, Ву­ко­вић ка­зу­је: „Они ор­га­ни­зи­ра­ју про­шле го­ди­не знан­стве­ни сим­по­зиј у ор­га­ни­за­ци­ји Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у За­гре­бу ‘Што се уи­сти­ну до­го­ди­ло у глин­ској срп­ско­пра­во­слав­ној цр­кви из­ме­ђу 29/30. срп­ња и 4/5. ко­ло­во­за 1941. го­ди­не? Свје­до­чан­ства и кул­ту­ра сје­ћа­ња’“ (54.56–55.28). Уз­гред бу­ди ре­че­но, и пот­пи­сник ових ре­до­ва је узео уче­шћа као пред­став­ник Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве, а са бла­го­сло­вом Св. Ар­хи­је­реј­ског Си­но­да. Т. Ву­ко­вић на­ста­вља: „Ниг­де ни­је­дан до­ку­мент не спо­ми­ње два иста до­га­ђа­ја, они на­кон 70 го­ди­на пра­ве кон­струк­ци­ју са­мо да би одр­жа­ли тај мит о глин­ској цр­кви, по мо­јим спо­зна­ја­ма, ре­ћи ћу вам сље­де­ће, по­кољ у глин­ској пра­во­слав­ној цр­кви се ни­је до­го­дио“ (55.40–56.05).

Не­ве­ро­ват­но од јед­ног „кр­шћан­ског ин­те­лек­ту­ал­ца“! Под­се­ти­мо да је ан­гли­кан­ски би­скуп Њу­јор­ка Ви­ли­јам Ме­нинг (Wil­li­am T. Man­ning), пи­шу­ћи пред­го­вор за књи­гу Martyrdom of The Serbs (Per­se­cu­tion of The Ser­bian Ort­ho­dox Church and Mas­sac­re of The Ser­bian Pe­o­ple) – Do­cu­ments and Re­ports of The Trust­worthy Uni­ted Na­ti­ons and of Eyewit­nes­ses; pre­pa­red and is­sued by The Ser­bian Ea­stern Ort­ho­dox Di­o­ce­se for The Uni­ted Sta­tes of Ame­ri­ca and Ca­na­da (Chi­ca­go 1943) дао сво­је еку­мен­ско са­о­се­ћа­ње срп­ском стра­да­њу у Не­за­ви­сној Др­жа­ви Хр­ват­ској. О уби­ја­њу у Гли­ни свет је мо­гао да се ин­фор­ми­ше на осно­ву из­ве­шта­ја Са­ве­то­дав­ног од­бо­ра Ко­ме­са­ри­ја­та за из­бе­гли­це и пре­се­ље­ни­ке, ко­ји је за ту при­ли­ку пре­ве­ден на ен­гле­ски је­зик:

„In a few days Gli­na was again the cen­ter of the mas­sac­res, whe­re by for­ce or so­me pre­text the Us­tas­hi gat­he­red to­get­her se­ve­ral tho­u­sand Serbs. The ja­ils and school-bu­il­dings we­re ower­flo­wing. Every night so­me 500–600 Serbs we­re led off to Ser­bian Church. In the cho­ir loft whe­re the of­fi­cial re­pre­sen­ta­ti­ves of the ci­vil Us­tas­hi aut­ho­ri­ti­es. In the Chu­rch au­di­to­ri­um the Us­tas­hi exe­cu­ti­o­ners wo­uld swing in­to ac­tion“ (стр. 144–145).

[После неколико дана Глина је поново била центар масакра, где су силом или под неким изговором усташе окупиле неколико хиљада Срба. Затвори и школске зграде биле су препуне. Сваке ноћи је неких 500–600 Срба одвођено у Српску православну цркву. У певници је било много представника усташких грађанских власти. У броду цркве усташки егзекутори су ступали у акцију.]

То­ми­слав Ву­ко­вић при­зна­је да је уче­ство­вао у осни­ва­њу Дру­штва за про­у­ча­ва­ње тро­стру­ког ло­го­ра Ја­се­но­вац (107.05). Тој еки­пи при­па­да др Стје­пан Ра­зум, управ­ник Ар­хи­ва За­гре­бач­ке над­би­ску­пи­је, Ма­то Ру­пић, ру­ко­во­ди­лац Оде­ље­ња ар­хив­ског гра­ди­ва Хр­ват­ског до­ку­мен­та­ци­о­но-ме­мо­ри­јал­ног цен­тра До­мо­вин­ског ра­та, и но­ви­нар Игор Ву­кић. Чла­но­ви дру­штва не­ги­ра­ју да су у Ја­се­нов­цу Ср­би уби­ја­ни ис­кљу­чи­во због сво­је вер­ске и на­ци­о­нал­не при­пад­но­сти, то је био рад­ни ло­гор за по­ли­тич­ке про­тив­ни­ке НДХ и Је­вре­је из­у­зе­те од не­мач­ких де­пор­та­ци­ја, итд. Игор Ву­кић је свој фељ­тон о то­ме об­ја­вљи­вао у Гла­су кон­ци­ла. Рад овог дру­штва у Хр­ват­ској осу­дио је Ефра­им Зу­роф, ди­рек­тор Цен­тра „Си­мон Ви­зен­тал“, про­звав­ши др Стје­па­на Ра­зу­ма због ре­ви­зи­о­ни­зма и по­звав­ши ви­ше цр­кве­не вла­сти да га сме­не.

Но, у Хр­ват­ској по­сто­је љу­ди ко­ји са­о­се­ћа­ју са бо­лом жр­та­ва из Дру­гог свет­ског ра­та на про­сто­ру НДХ, ме­ђу ко­ји­ма има и ве­о­ма ве­ли­ки број Ср­ба. Го­спо­дин Слав­ко Голд­штајн обра­тио се 6. ју­на 2011. го­ди­не отво­ре­ним пи­смом Ја­дран­ки Ко­сор, та­да­шњој пред­сед­ни­ци Вла­де Р. Хр­ват­ске да се са­да­шњи Хр­ват­ски дом вра­ти сво­јој пр­во­бит­ној на­ме­ни Спо­мен-до­ма: „И та­ко нат­пис Хр­ват­ски дом већ 16 го­ди­на ци­нич­ки сто­ји над стра­ти­штем мно­го сто­ти­на Ср­ба, под­му­клом пре­ва­ром до­ву­че­них у смрт... И ка­кве осје­ћа­је бу­ди код ло­кал­них Ср­ба, и Ср­ба оп­ће­ни­то, од ко­јих мно­ги из сво­јих оби­те­љи има­ју по­не­ког ко­ји је скон­чао у глин­ској цр­кви“? (Слав­ко Голд­штајн, „Отво­ре­но пи­смо пред­сјед­ни­ци хр­ват­ске вла­де го­спо­ђи Ја­дран­ки Ко­сор“, Ју­тар­њи лист, 9. срп­ња 2011).

Та­ко­ђе, углед­ни књи­жев­ник Пре­драг Ма­тве­је­вић по­зи­ва­ју­ћи на об­но­ву Спо­мен-до­ма 2012. го­ди­не ре­зи­ми­ра: „На мје­сту сру­ше­не цр­кве Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це по­диг­нут је за ври­је­ме Ју­го­сла­ви­је, по од­лу­ци Хр­ват­ско­га са­бо­ра Спо­мен дом са на­ка­ном да му се при­до­да и од­го­ва­ра­ју­ћи Спо­мен му­зеј. На ка­ме­ним пло­ча­ма оти­сну­та су број­на име­на стра­да­лих, не сва. На кра­ју цр­не ‘ста­зе ту­ге’ тре­ба­ла је ста­ја­ти брон­за­на скулп­ту­ра, на­зва­на, не слу­чај­но, ‘Сје­ћа­ње’. Не зна­мо гдје је да­нас. Је ли осквр­ње­на или сру­ше­на за­јед­но с ви­ше од дви­је ти­су­ће спо­ме­ни­ка с ан­ти­фа­ши­стич­ким по­ру­ка­ма.“ (Апел пи­сца Пре­дра­га Ма­тве­је­ви­ћа, „Глин­ска цр­ква, мје­сто стра­шног по­ко­ља за­слу­жу­је да бу­де за­јед­нич­ко мје­сто ме­мо­ри­је“, Ју­тар­њи лист, 28. срп­ња 2012).

О по­ко­љу у Гли­ни има ви­ше из­ве­шта­ја из­бе­гли­ца са те­ре­на ко­ји до­но­се по­сто­је­ће све­же усме­но пре­да­ње о том до­га­ђа­ју и чу­ва­ју се у Ар­хи­ву Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве у Бе­о­гра­ду ко­ји се ин­тен­зив­но сре­ђу­је. По­да­ци о Драк­се­нић­ком по­ко­љу из из­бе­глич­ких из­ја­ва ко­ре­спон­ди­ра­ју са за­пи­са­ним из­ве­шта­ји­ма оче­ви­да­ца и пре­жи­ве­лих по­сле ра­та. Храм у Ту­ши­ло­ви­ћу слу­жио је са­мо као там­ни­ца за Ср­бе, али не­ма­мо по­да­та­ка о уби­ја­њу на ли­цу ме­ста у из­бе­глич­ким из­ја­ва­ма. Из­ја­ве из­бе­гли­ца се од­но­се на уби­ја­ња у Ко­ла­ри­ћу и То­пу­ском, за­тим у Ве­ли­кој Кла­ду­ши, Са­ди­лов­цу, Шви­ци, за­тим у Ку­со­ња­ма и Ку­ку­њев­цу о ко­ји­ма има по­да­та­ка и код пре­жи­ве­лих оче­ви­да­ца и ар­хив­ској гра­ђи Ко­ми­си­је за утвр­ђи­ва­ње рат­них зло­чи­на и њи­хо­вих по­ма­га­ча.

Из­бе­глич­ке из­ја­ве су пр­ви сте­пен у фик­си­ра­њу све­сти и зна­ња да се у Не­за­ви­сној Др­жа­ви Хр­ват­ској де­ша­ва­ју про­го­ни срп­ског на­ро­да, пра­ће­ни са­ди­стич­ким му­че­њем, тра­у­ма­ма раз­не вр­сте и кон­фе­си­о­на­ли­стич­ким то­ном вер­ског про­го­на пра­во­слав­не ве­ре. Из­ја­ве и за­пи­сни­ци са са­слу­ша­ња пре­та­чу се ка­сни­је у фак­то­граф­ске из­ве­шта­је (Из­ве­шта­ји о ста­њу у од­ре­ђе­ном сре­зу), ко­ји иду у ан­то­ло­ги­је дру­ге вр­сте са ин­тен­ци­јом да по­ста­ну оба­ве­ште­ња јав­но­сти (Ме­мо­ран­ду­ми СПЦ) или по­ле­мич­ке рас­пра­ве (Псуњ­ски, Ви­ло­вић).

Ра­до­ван Пи­ли­по­вић,

ди­рек­тор Ар­хи­ва Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве, Бе­о­град

СЛИ­КЕ:

Раз­глед­ни­ца Гли­на (1969) – Спо­мен-дом­, кип мај­ке с де­те­том и спо­мен-пло­ча на ме­сту уста­шког зло­чи­на и по­ру­ше­не пра­во­слав­не цр­кве

Раз­глед­ни­ца Гли­на (1913) – Пра­во­слав­на цр­ква и Хр­ват­ски дом у Гли­ни

Извор: Православље бр. 1151 (1. март 2015. г.), стр. 14–17.

Извор интернет издања: Поуке.орг

Преузмите извод из новина "Православље" у ПДФ формату

View attachment: Pages from Pravoslavlje 1151 press NBS R. Pilipovic.pdf

У току хуманитарне акције која је реализована уз помоћ ЈКП „Инфостан“ где су се грађанима града Београда уз децембарске рачуне за комуналије достављале уплатнице како би сви заинтересовани, у оквиру својих могућности, могли да подрже рад народних кухиња на КиМ, од прикупљених средстава чији износ јесте у вредности од 4.769.468,28 динара, ми смо успели да их користимо за свакодневне потребе народних кухиња, да подмиримо куповину намирнице која је најредовнија у употреби а то је брашно, затим имали смо довољно и да тим средствима извршимо подмиривање трошкова електричне енергије, одржавање возног парка, регистрацију возила, куповину канцеларијског материјала и осталог. Све ово нас чини неизмерно радосним и захвалним свима онима који су узели учешће у овој акцији, јер ово није први пут да Београђани упућују подршку, напротив то чине већ годинама.

Као и многе зиме до сада, тако је и ова дошавши са хладним данима донела потешкоће раду Народним кухињама. Отежано дистрибуирање хране за кориснике који живе у местима тешко проходним у зимском периоду па све до недостатка намирница које су неопходне за припремање оброка и свирепе стрепње да ће рад кухиња услед оваквих услова престати су нешто са чиме се сваког зимског периода Епархија рашко-призренска са својом добротворном организацијом „Мајка девет Југовића“ редовно суочава.

Одржавање рада шест народних кухиња колико их данас има на просторима КиМ није нимало лак посао, јер ипак треба обезбедити храну за преко 2100 социјално најугроженијих лица. Међутим, уз добру вољу добрих људи, нама је пружена прилика да и ове године добијемо подршку грађана Београда, који су имали прилике да у оквиру ове акције подрже наш рад. Ову хуманитарну акцију још једном нам је омогућио ЈКП „Инфостан“ на чију подршку смо и почетком ове године могли да рачунамо. Акција је трајала од почетка јануара, завршно са месецом фебруаром, а оно на шта смо посебно поносни јесте јако добар одазив грађана, чак преко 10.000 домаћинстава, који су нам својом подршком показали да у овој борби за боље сутра за све страдалнике са светих простора КиМ нисмо сами, нисмо заборављени.

Остаје да још једном срдачно упутимо речи захвалности ЈКП „Инфостан“ без чије помоћи ова акција не би била реализована, а такође и Београђанима без чије добре воље и учешћа она не би била оваквог похвалног исхода. У име свих оних којима је обезбеђен свакодневни топли оброк и кора хлеба захваљујемо на љубави, бризи и жртви која је показана за своју браћу и сестре на КиМ. Посебну захвалност дугујемо граду Београду!

Велико хвала!

• Косово и Метохија
  
• Епархијска саопштења
  

|

Дело је на ползу, пре свега, студентима теологије, али и свима који имају потребу да стекну основна знања о Књизи над књигама и да се на боготражитељском путу обдаре непресушним знањем које им несебично и овом приликом дарује дугогогдишњи професор Старога завета на Православним богословском факултету у Београду. Као изузетан научни аналитичар, али и синтетичар, своје је опсервације и истраживања прилагодио времену, месту, околностима и читалачкој публици.

„Његови радови показују га као истраживача који високим стилом и језички педантно обрађује своју тему, штедљиво бирајући праве речи, наводећи читаоца на закључак да му је више жеља одушевити га за неки његов даљи самостални истраживачки подухват, него да се створи утисак ауторове последње речи у погледу истраживанога ... Све ово указује на њега као истраживача са великим талентом, са којим се ипак скромно, али одмерено служио, као човека који, потичући из угледне професорске породице, све њене позитивне атрибуте уграђује у себе, али ипак научни став, ауторитет и углед на своме Факултету, а и у Цркви, лично гради,“ - потписују ове редове у уводном слову рецензенти др Илија Томић и др Родољуб Кубат, ванредни професори при катедри Библијских студија на овом Факултету, иначе наследници на Милиновој катедри.

Као и његови претходници, протојереј-ставрофор проф. др Драган Милин и овим својим радом жели да укаже на путеве и начине истраживања тема и проблема Старога завета.Он и у овим сабраним Списима образлаже библијске теме инспиративно и темељито:

• Увод у Свето писмо: Историја старозаветног текста; Богонадахнутост (инспирација) Светога писма; Старозаветни канон; Историја превода и Библијска ерминевтика.
  
• Старозавезна историја: Јевреји у семитској групи народа; Мојсије и судије (вође); Уједињено јеврејско царство; Израиљско и јудејско царство; Ропство у Вавилону и повратак у Јудеју; Јевреји под египатско-сиријском влашћу; Старозаветно законодавство.
  
• Мојсијево и старооријентално законодавство: Старооријентални законски и правни списи; Старозаветни закони у Петокњижју; Однос старозаветног и старооријенталног законодавства.
  
• Библијске теме: Појам Бога у Старом завету; Јерусалим у Старом завету; Библија и археолошка открића; Књижевно-музичке особине Псалтира; Велики бројеви у Старом завету; Субота и недеља у Светом писму; „Аподиктичко“ и „казуистичко“ право у Старом завету; Могу ли се Христове речи о ношењу крста схватити и као пророштво; Дуговечност Симеона Богопримца и Житија светих; Хришћанско схватање размножавања; Размишљање једног пиона; Талмуд – избор и превод текстова са јеврејског и арамејског; Кумрански рукописи из пећина крај Мртвог мора.
  
• Светосавље: Светосавско схватање Старог завета; Етнопсихолошки лик Светога Саве.
  
• Полемика: Адамово ребро и Мојсијеви рогови; Ударци испод појаса; Библија је богочовечанска, а не Божја реч; Самсон и Краљевић Марко, Свештеник и верник у тајни покајања; Др Душан Глумац; Др Милош Ердељан; Др Тихомир Радовановић; Упокојио се у Господу протођакон др Емилијан Чарнић.
  

Као познавалац страних језика, а превасходно старојеврејског библијског језика без чега нема фундираног изучавања Старога завета, др Милин се, сем светоотачког предања, користио најбољим радовима православних, римокатоличких и протестантских библиста.

Протојереј-ставрофор проф. др Драган Л. Милин рођен је на Петровдан лета Господњег 1946. у Шапцу од оца Лазара, тадашњег ђакона, и мајке Оливере, рођ. Ивановић. Основнушколу и Пету београдску гимназију завршио је у Београду. Дипломирао је на Православном богословском факултету у Београду 1970. године. У исто време апсолвирао је на Философском факултету Универзитета у Београду на групи за Историју уметности. На Старокатоличком факултету у Берну усавршавао је библијске науке и старојеврејски језик 1970/71. и 1976/77. године.

Докторску тезу Мојсијево и старооријентално законодавство одбранио је јуна 1981. (ментор је био проф. Емилијан Чарнић). Венчао се 1972. године са супругом Десанком, рођ. Јанковић, са којом има седморо деце. Од септембра 1972. до септембра 1978. предавао је Свето писмо Старог завета као суплент у Богословији Светога Саве. Септембра 1978. године изабран је и постављен за асистента на катедри Библијских наука на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Октобра 1981. године постављен је за доцента Богословског факултета, где предаје Свето писмо Старога завета и Старојеврејски језик.

Академску 1986/87. годину провео је у Либертивилу (САД), где је обављао дужност декана новоотвореног истуреног одељења Богословског факултета. За ванредног професора изабран је 1991. а за редовног, 1997. године. Рукоположен је у чин ђакона 1976, а у чин јереја 1979. године. Чин протојереја добио је 1997, а право ношења напрсног крста 2006. године. Главни и одговорни уредник „Светосавског звонца“ био је 1975. и 1976. године, а „Гласника“ СПЦ од 1989. до 1997. године. Двадесетак година био је управник Хора Цркве Ружице и председник Шаховског клуба „Богослов“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Издавач: Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Институт за теолошка истраживања, Београд 2014, стр. 400.

Мотив на марки од 23 динара је „Васкрсење Христово”, фреска на северном луку испод куполе Дечанске цркве (око 1340. године), a мотив на марки од 74 динaра је фреска на западном луку испод куполе Дечанске цркве - „Цвијети, Христов улазак у Јерусалим” (око 1340. године). Мотив на коверти je „Христово распеће”, фреска на северном луку испод куполе Дечанске цркве (око 1340. године).

Ово пригодно издање садржи и FDC коверат првог дана, а штампано је у тиражу од 215.000 примерака за марку номинале 23 динара, односно 100.000 примерака за марку номинале 74 динара. Графичка обрада марака дело је Јакшe J. Влаховићa, академског графичара, креатора марака Поште Србије, уз стручну сарадњу Српске православнe црквe – Епархијe рашко-призренскe.

Извор: Јавно предузеће „Пошта Србије”

• Нове књиге
  

Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова". Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице" приносимо „пређеосвећене", тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо.

Petra Cvetković, devojčica iz Beograda, nepune tri godine boluje od Neuroblastoma, retke i teške bolesti, vrste raka koja uglavnom pogađa mlađu decu. Operisao ju je dr Davidof u Americi, u Memfisu. Mala Petra je za mesec dana operisana čak tri puta i trenutno prima hemioterapiju, a dalje lečenje za ovu malu devojčicu mogući su jedno u bolnici u Đenovi, koja je centar za lečenje Neuroblastoma.

Za lečenje male Petre potrebno je da se uradi presađivanje koštane srži, zračenje, imunoterapija, a sve to koštaće preko 100.000 evra.

S obzirom da je velika suma u pitanju, koju njeni roditelji nisu mogli da sakupe, Jelena i Jovan Cvetković, mole ljude dobre volje da im svojim prilozima u skladu sa mogućnostima pomognu u sakupljanju novca i omoguće da Petra nastavi svoju borbu i da u Đenovi bude u aprilu, kada bi trebalo da proslavi svoj treći rođendan.

PETRI MOŽETE POMOCI:

SLANJEM SMS PORUKE: 78 na broj 3030 POMOZITE MALOJ PETRI! Cena poruke je 100 dinara

Dinarske uplate na račun: 160-419173-65

Devizni račun: 00-540-0001035.1 sa IBAN brojem RS35160005400001035184

(Telegraf.rs)

Заседање Кола отворио је Епископ ваљевски Г. Милутин, благословивши сестре и похваливши њихов рад. Дела милосрђа су нарочито значајна за наше спасење. О томе нам сведочи Свето јеванђеље и речи Спаситељеве „кад бејах гладан, нахранисте ме...“. Својим делима ходите милосрдним путевима, које су утирале Света Петка, Мати Евгенија и друге Божје угоднице у хришћанској историји, поучавао је Владика Милутин чланице ваљевског Кола српских сестара.

Владичиним благословом, прилози са иконе Богородице Тројеручице у Храму Васкрсења Христовог намењени су активностима сестринства. Осим тога, помоћ често пристигне од људи добре воље. Та средства и сва која убудуће пристигну биће коришћена за нове акције. Сестре ће наставити да обилазе сиромашне и болесне суграђане, одељење за децу са посебним потребама ОШ „Нада Пурић“, установу за ометене у развоју у Попучкама и све оне којима је помоћ потребна. Нарочита пажња биће посвећена стамбеном збрињавању Милице Шугић, дванаестогодишње девојчице из Попучака која живи са старом баком, а којој су сестре у више наврата помагале. Ту су и послови на сређивању храмова, фарбање васкршњих јаја и разни послови који искрсну на иницијативу Владике Милутина и свештенства, рекла је приликом представљања програма рада за 2015. годину председница Кола српских сестара Бранка Стојановић.

Духовник Кола свештеник Игор Илић изложио је идеју о установљивању тзв. „корпе милосрђа“, која би била постављена у познатим градским маркетима. У корпу би, према речима о. Игора Илића, купци могли да приложе понешто за сиромашне суграђане.

На крају заседања подељене су приступнице чланицама и приређена трпеза љубави.

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

Проф. Елчић за Радио Слово љубве говори о четири карактера која носе причу о одрастању и животу без слободе, о неизвесности школовања, подршци Српске Цркве и реализацији ванвременског и аполитичног филма који не очекује награде, већ буђење савести људи.

• Косово и Метохија
  
• Филм
  

|

Истински анђеле, показао си се слуга премудрости, богојављени Фотије, и твојим анђелским речима проповедаш красоту Православља. Због тога дивећи се твојој светлости овако ти кличемо:

Радуј се, јер тобом се прославља Света Тројица!

Радуј се, јер тобом се прогања непријатељ!

Радуј се, велики учитељу Цркве!

Радуј се, премудри проповедниче побожности!

Радуј се, богоречита уста свештеног учења!

Радуј се, небогрмећа уста побожних догмата!

Радуј се, јер моћно обараш јереси!

Радуј се, јер си богомудро поднео прогонство!

Радуј се, исте нарави са славним мученицима!

Радуј се, јер живиш са побожним преподобнима!

Радуј се, јер тобом се обори обмана!

Радуј се, јер тобом сијa истина!

Радуј се, премудри Фотије!

Показао си се стуб Цркве апостолском ревношћу и великом премудрошћу, прехвални оче Фотије, обарајући нападе јеретика; све пак учиш да певамо Светој Тројици: Алилуја!

Из знатнога рода си као плодоносни феникс произашао по вољи Божијој, и плодовима твојих врлина храниш мноштво побожних људи, свештени Фотије, који ти свети оче, верно кличу:

Радуј се, цвету процветалога корена!

Радуј се, плоде часног обрађивања земље!

Радуј се, процветање светих родитеља!

Радуј се, јер си стекао божански избор!

Радуј се, недогледна висино обилнога знања!

Радуј се, многославна дубино јављене благодати!

Радуј се, јер сијаш зрацима врлина!

Радуј се, јер обасјаваш сваку твар светлошћу!

Радуј се, пресјајна светиљко вере!

Радуј се, неприступна звездо Владара!

Радуј се, изобиље премудрих учења!

Радуј се, гусле часних дарова!

Радуј се, премудри Фотије!

Презрео си земаљску славу, премудри, боравећи у царском двору, као пун разума и све гледајући у Христа, од Њега просвећиван, свети оче Фотије, клицао си: Алилуја!

Засијао си мудрошћу и светлим животом, показао си се проповедник побожности, због тога као мудром управитељу Цркве, прореченом Божијом намером, свети оче Фотије, овако ти кличемо:

Радуј се, проповедниче побожности!

Радуј се, уста истине!

Радуј се, богоречити пастиру Цркве!

Радуј се, богонадахнути јерарху Христов!

Радуј се, предивно име и светиљко православних!

Радуј се, многоречито слушање - утврђење побожних!

Радуј се, јер разобличаваш заблуде иконобораца!

Радуј се, јер прогониш нападе манихејаца!

Радуј се, мудри у речима и делима!

Радуј се, велики у доброчинствима!

Радуј се, јер очишћујеш нечистоту душа!

Радуј се, јер нам изливаш Божије састрадавање!

Радуј се, премудри Фотије!

Показао си се у свему ревнитељ апостолима Христовим, свештени оче. Због тога си верно проповедао светлост јеванђеља у Бугарској, коју си привео Христу оне који кличу: Алилуја!

Светла премудрост твоја и богоречита светлост твога живота многе приведе Христу, који су били у тами јереси. Стога дивећи се твојој светлости кличемо ти:

Радуј се, светиљко помрачнених!

Радуј се, светлост заблуделих!

Радуј се, велики учитељу побожности!

Радуј се, наследниче светих апостола!

Радуј се, богоотворена уста спаситељног учења!

Радуј се, безметежно око светлоносне душе!

Радуј се, јер изливаш сладост спасења!

Радуј се, јер сушиш отров злобе!

Радуј се, добри примеру пастира!

Радуј се, обрасцу свете кротости!

Радуј се, ревнитељу и служитељу Христа!

Радуј се, гледаоче небеске светлости!

Радуј се, премудри Фотије!

Богоречитим језиком твојим мудро си изобличио заблуду древнога римскога предстојатеља (папе) Николе, свети оче Фотије, и његову гордост до земље си смирио. Јер он безумни не разуме да православно кличе Светој Тројици: Алилуја!

Свештено упутивши се на паши спасења Христову Цркву, поднео си свирепа гоњења и био си одвојен од твога стада, али верни твоји, свети, не престаше да ти кличу:

Радуј се, богонадахнути у пастиреначалницима!

Радуј се, непоколебљиви стубе стрпљења!

Радуј се, неућутна песмо побожних!

Радуј се, многосветло сунце које озарава сву земљу!

Радуј се, двосекли мачу који сечеш папску гордост!

Радуј се, јер си поднео прогонство и злостављање!

Радуј се, јер критикујеш прогонитеље!

Радуј се, предизабрани пастиру!

Радуј се, заштитниче свих верних!

Радуј се, божански поверениче Христов!

Радуј се, избавитељу и заступниче наш!

Радуј се, премудри Фотије!

Православно учиш, свети оче Фотије, да Свесвети Дух исходи од Оца, и обличио си латинску безбожност, верне си пак научио да певају Светој Тројици: Алилуја!

Засијавши на Истоку као светла звезда даница, озараваш и западни мрак, прослављаш светлоносним догматима прехвални јерарху, због чега од нас чујеш:

Радуј се, велика светиљко Истока!

Радуј се, поштовање свих верних!

Радуј се, обличитељу Западнога помрачења!

Радуј се, заједничару божанскога светлозарења!

Радуј се, угљу, који спаљујеш сваку латинску обману!

Радуј се, светиљко која све просвећујеш Светотројичном благодаћу!

Радуј се, јер проповедаш Свету Тројицу!

Радуј се, јер одсецаш заблуду Латина!

Радуј се, јер си испуњен незалазном светлошћу!

Радуј се, јер веома изобилујеш благодатним даровима!

Радуј се, јер и нама дајеш те Божије дарове!

Радуј се, мудри и славни богојавитељу!

Радуј се, премудри Фотије!

Ти као писац православних догмата, критикујеш заблуде манихејаца и силу иконобораца, загрмевши речима твојим, премудри Фотије, јавио си се божански црквени јерарх, кличући Богу: Алилуја!

Мудро борећи се за црквене законе и правила, богоречити Фотије, претрпео си нападе латина. Због тога дивећи се твојој кротости, кличемо ти:

Радуј се, јер си поразио латине!

Радуј се, јер си оборио обману!

Радуј се, јер подражаваш ревност светих апостола!

Радуј се, јер преокрећеш смелост безбожних!

Радуј се, богонадахнути органе Божије мудрости!

Радуј се, огњенолики мачу против вражије обмане!

Радуј се, мироположнику небеских врлина!

Радуј се, јер се твојим списима бориш против јеретика!

Радуј се, источниче благодатних вода!

Радуј се, зоро небеске светлости!

Радуј се, примеру свештенога живота!

Радуј се, истински учитељу верних!

Радуј се, премудри Фотије!

Верни се диве, богоречити учитељу наш, због богатства твоје мудрости, и показао си се станом врлина, прехвални оче Фотије, који све водиш ка светлости оне који кличу: Алилуја!

Сав испунивши се миром, и тиме јављајући величину душе твоје, прехвални оче Фотије, стао си пред твојим прогонитељима, верне си пак задивио божанском нарављу твојом, који су ти због тога клицали:

Радуј се, достојни благодати!

Радуј се, посебни богослове!

Радуј се, јер си понео неразумну јарост!

Радуј се, јер си показао необориву силу!

Радуј се, примеру и ризнице љубави!

Радуј се, јер просвећујеш душе ка светлости!

Радуј се, јер си стао на неправедном суду!

Радуј се, јер поучаваш речима благодати!

Радуј се, јер се ниси уплашио безумља непријатеља!

Радуј се, јер обасјаваш разум верних!

Радуј се, јер си посрамио неправедне судије!

Радуј се, наша богодарована победо!

Радуј се, премудри Фотије!

Прошавши живот храбро си поднео гоњења, и слично страдањима Христовим, свештени Фотије, удостојио си се Његове славе, кличући: Алилуја!

Ти си богоречити говорник спаситељне речи, као мудри пастиреначалник, предложио си твојој словесној пастви и целој Цркви, јавио си се светиљка свима која просвећује оне који кличу:

Радуј се, светиљко целе Цркве!

Радуј се, огњу душепагубних страсти!

Радуј се, прехвални Фотије велики!

Радуј се, свештени и славни пастиру!

Радуј се, потоку који истичеш из тајанственог Едема!

Радуј се, необорива тврђаво часне Цркве!

Радуј се, јер обасјаваш небеско знање!

Радуј се, јер дајеш здравље онима који те моле!

Радуј се, свештено весеље верних!

Радуј се, најсавршенији поразу непријатеља!

Радуј се, јер због тебе ћуте латини!

Радуј се, јер теби кличу верни!

Радуј се, премудри Фотије!

Тебе незалазну светлост Спаситељ свега као светлост Цркве опет узведе као благи да просвећујеш и водиш путем побожности, преславни Фотије, богомудрим речима твојим оне који Господу певају: Алилуја!

Премудрим речима твојим и божанском учењу твоме не може стати противни западни мудраци, који хулним језицима подизаху се против тебе, премудри оче. Но ми верно кличемо:

Радуј се, пресветла данице!

Радуј се, велики богопроповедниче!

Радуј се, миомирисни лугу мудрости!

Радуј се, обличитељу болеснога васпитања!

Радуј се, ризнице божанских дарова!

Радуј се, свештени алабастеру узвишене мудрости!

Радуј се, јер премудро напасаш твоје људе!

Радуј се, јер спаљујеш учење јереси!

Радуј се, јер палиш божански огањ!

Радуј се, јер поражаваш злога непријатеља!

Радуј се, свештена главо премудрих!

Радуј се, богодарована снаго верних!

Радуј се, премудри Фотије!

Света Црква прославља те свештеним песмама, мудри светитељу, оче Фотије, јер тобом избавивши се од злих јереси Божијом благодаћу Пастиреначалнику Христу пева: Алилуја!

Заштитник мрака плаши се светлости твоје, оче Фотије, светлоносним пак твојим звањем пукови јереси ишчезавају као огњем гоњени. Побожни људи пак побожно ти кличу:

Радуј се, богонадахнути првосвештениче!

Радуј се, заступниче наш пред Богом!

Радуј се, јер спаљујеш плеву лажи!

Радуј се, јер обраћаш демонску злобу!

Радуј се, јер разгореваш пламен православне вере!

Радуј се, пресјајна звездо божанскога предања!

Радуј се, обличитељу папскога безумља!

Радуј се, даваоче тајанствене радости!

Радуј се, верни служитељу Христов!

Радуј се, мудри пастиру!

Радуј се, јер озараваш разум верних!

Радуј се, јер побеђујеш достојанство непријатеља!

Радуј се, премудри Фотије!

Радујући се, преселио си се у небеским насељима и непосредно гледаш Пресвету Тројицу више од речи, богонадахнути оче наш Фотије, који непрестано певаш: Алилуја!

Прослављајући твоје подвиге, свети оче Фотије, скрушено ти прилазимо, подари и нама мало од твоје мудрости, и просвети срца наша да ти непрестано кличемо:

Радуј се, заступниче свих верних!

Радуј се, просвећење православних хришћана!

Радуј се, украсе богоречитих отаца!

Радуј се, снаго и утврђење Цркве Христове!

Радуј се, силни оборитељу ђаволских обмана!

Радуј се, јер озараваш красоту Православља!

Радуј се, јер обараш заблуду оговарања!

Радуј се, јер тобом се избављамо од мрака!

Радуј се, јер тобом се испуњавамо светлости!

Радуј се, посредниче верних пред Христом!

Радуј се, избавитељу и даваоче светлости наш!

Радуј се, премудри Фотије!

О, предивни и преславни оче наш Фотије, красото васцеле Цркве, милостиво примивши ове наше молитве и измоли нам опроштај од Бога да бисмо са свима праведнима клицали: Алилуја!

О, премудри архијереју, равноапостолни просветитељу земље бугарске[1], светлогласне гусле божанскога Духа, свети оче Фотије, к теби сада прилазимо и скрушено приносимо ове мале пресме: услиши нас смерна чеда твоја, покажи твоје заступништво за нас пред Богом, топло Га молећи да нам опрости сагрешења наша, и да нам отвори двери милосрђа свога. Нисмо достојни да видимо висину небеску због мноштва сагрешења наших. Но и ако тешко сагрешисмо и ништа добро не учинисмо, нити сачувасмо заповести Његове, ипак не обратисмо се другоме богу, нити подигосмо руке ка туђем богу. Приклонивши колена скрушена и смерна срца нашега Творцу своме молимо твоје отачко заступништво пред Њим, заступај нас угодниче Христов, многослављени оче наш Фотије, земљу нашу, и земљу Бугарску, напојену некада делима твојима, а сада пак храњеној горким саблазнима. Помози нам, светитељу, да не пострадамо са безакоњима нашим, избави нас од свакога зла и од свакога непријатељства ђаволскога, управи ум наш и укрепи срца наша у православној вери, у којој твојим заступништвом и посредовањем ни ранама, ни претњом, нити икаквим гневом од Саздатеља свога нећемо бити умањени. Молимо ти се, добри пастиру, одагнај од разумнога стада Христовога духовне вукове, латинску гордост, која себе смирењем покрива, и преварно говори о љубави и силно устаје на саборну Цркву. Нас пак сачувај од напада јеретика и упути нас да истинујемо у љубави. Управи нас ка свакој врлини, а највише ка покајању са сузама због грехова наших, да би после смрти наше покривени омофором молитава твојих и чувани материнским заступништвом Преблагословене Владарке наше, избавили се ваздушних митарстава и вечних мука, да би са тобом и са свима светима прослављали свеопевано име Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

[1] свети патријарх Фотије је посла Ћирила и Методија да крсте не само Бугаре, него и све словенске земље.

На Сретење Господње у Шабачком позоришту представљена је књига „Српско народно Јеванђеље“ Његовог Преосвештенства Епископа шабачког г. Лаврентија.

Пред препуном салом позоришта о аутору и значају књиге говорио је протођакон Љубомир Ранковић описујући животни пут Епископа шабачког. Још као његов ученик у Богословији, присећа се, како је на часовима српског језика владика Лаврентије емотивно читао народне епске песме, напомињући њихов значај за очување вере поробљеног српског народа. „У својим књигама „Трагови у песку“ и „Руковети са њиве Господње“ Владика је показао велики књижевни дар, који је остао запостављен због труда на њиви Господњој.“

Ово духовно књижевно вече посвећено епској поезији песмом и гуслама улепшао је Анастасије Радовић, који је због ове вечери посвећеној епској поезији допутовао из Подгорице. За ову прилику, са благословом владике Лаврентија, присутнима је подељено преко петстотина примерака књиге „Српско народно Јеванђеље“ као уздарје њиховог епископа.

ђакон Саво Лазић

• Нове књиге
  

|