• Најаве
  

|

линк за преузимање

https://play.google.com/store/apps/details?id=filsoftvukit.vitovnica

Употреба петарди је превенствено опасна, на који начин је то постала дечија забава је заиста феномен. Контролисана или не то је првенствено маркетингшка замка у коју сви купци упадају мање више.

Дечија игра са петардама доноси катастрофалне последице, разна наивна такмичења међу децом у кориштењу доноси страшне повреде руке, прстију, лица, очију.

Честе појаве су бацање другима под ноге зарад смеха. Могу се побројати многе опасности и разлози који указују на опасност петарди, међутим највећи проблем је у томе да многи не верују у њихову опасност, шта више сматра се безазленим. Поражавајуће је да тако и сами родитељи не увиђају опасност, а ипак носе највећу одговорност.

Поражавајућа је и сама помисао да током божићног богослужења пуцају петраде које не само да нарушавају молитву него доводе у питање сигурност и самих верника. Од нас Господ очекује да живимо истински, чистим срцем.. Јеванђељем а не површно и правећи буку. Православље није колекција старих и пра'пра старих обичаја обучених у модернију и јачу буку, него је то живот у Христу, Јеванђељем.

Једноставно, иако је наметнута пиритехника уопште није део празника!

Чак ни приређени ватромети на Божић након богослужења нису смисао самог празника, стога је неопходно да се сви суздрже кориштења петарди, ракета и сл. да у миру и радости дочекају празник доласка Христа међу нас, који је ипак дошао тихо.

Glogovac Monastery

Чак сам Оцу рекла да не знам шта бих рекла на исповијести. А он ће: „Е, то што оговараш цијели свијет – мало ли је! И то што си горда – ситно ли је!“

Кад мало размислим, више и немам неког дружења и испијања кафе а да се нечији живот не „опере“. То му дође као препричавање неке серије, па се једва чека нови сусрет да би се „серијал“ наставио. А можда то и није оговарање, већ се туђим искуством учимо како себе да исправимо? Или се на тај начин хвалимо что ми нисмо такви?

Ех, као оно о мајмуну и огледалу!

До завршетка Литургије спласну и моја жеља за „везивањем“. Док гледам монахиње како везују Оца, а он им се дријеши крстићима, бројаницама, медаљонима.., помислих како оне свој таланат вјере увећавају, утростручују, и задовољне прилазе Оцу, јер имају са чим „изаћ пред Милоша“. А сушто ја да изиђем пред њим…

Хтјела сам да одустанем. А онда се сјетих одличног текста са Сајта Митрополије „Шта је ново у Новој години“. Стегнух јаче своју бројаницу и помислих: „Обећаћу Богу да ћу да се промијеним. Устаћу, да се не каљам више! “ Знам да ће бити тешко, али сјетих се и оног: „Почињао сам више пута и нисам успијевао, али у мени нема очајања“.

Везах Оца и добих – бројаницу! Ето, сјајно за нови почетак, за МОЛИТВУ! Почећу одмах: „Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј мене грешну…“!

Опрости ми, Оче, и сви ви које „опрах“!

http://www.mitropolija.com/slicice-iz-zivota-hriscanke-zorice-dabanovic-oci/

Зорица Дабановић

Понекад помислим, Господе, да у мени живи Сартр. Пакао. Безнађе. Питам се, постајем ли безбожник или ти, иако си са мном, упорно ћутиш, Господе? Ћутиш, када вапим да ми је отежао крст који си ми дао. Помислим да си преценио јачину плећа мојих, Господе. Клецам, посрћем и падам. А Симон Киринејски, као негда теби, ретко наилази да ме придигне и да ме мало одмени, да понесе крст мој. Крст мој у другом човеку којег си ми дао да га носим. Да га донесем до тебе, Господе. И не питаш ме могу ли ја то. Само ћутиш, као што је Отац твој ћутао када си ти носио крст свој. Отме се и мени, као негда и теби, када ме крстом ношења другог распињеш – Елои, Елои, лима савахтани! (Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!)

Други је мој крст! Ах, тај крст ми бива пакао! Други ми бива пакао! Ко је у мени, Господе, Сартр и његово безбожништво или ти? Плаши ме ово питање, Господе. Али, онда се сетим да си и ти силазио у пакао. И то ми даје наду. Та нада ми доноси тебе, као Симона Киринејског, да ме мало одмениш, да ми олакшаш, да ме крст не убије. Али, авај, пут је дуг. Пут до Голготе, где ћу коначно да окусим смрт коју си ми припремио. И не боли ме толико та смрт колико ово сада умирање. Овако слаб и изморен опет вапим теби, као ти некада Оцу своме – Господе, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова! Али, авај, ти опет ћутиш, Господе! Ћутиш, као негда Отац твој. Пушташ ме да пролазим свој пакао. Пушташ ме у несигурност, у неизвесност. Не даш ми, као некада апостолу Томи, да те додирнем па да знам да си ти Господ и Бог мој. Остављаш ме, о туго, у паклу слободе. Остављаш ме да верујем. Да верујем да ће ме умирање и смрт одвести у живот, да ће ме крст одвести до славе. Али, Господе, није лако веровати. Зато ми је тешко са тобом, ништа мање него што је теби са мном. Рвемо се, ја и ти, Господе. Рвемо, јер ти хоћеш да ме назовеш Израиљом. И ја се отимам. Не дам да ме надвладаш. Свег су ме ране прекриле, колена су ми ишчашена, али се не предајем. Тешко ми је, Господе, али те не остављам. Иако си ми често нејасан, ја те волим. И не бих да рушим свет који сам са тобом изградио. Са тим светом нестао бих и ја. Зато настављам да носим крст који си ми дао, до краја, до Голготе. Не знам да ли сам храбар или луд. Сав у ранама, ипак, поручујем ти, као ти негда своме Оцу – Не како ја хоћу, него воља твоја нека буде. Ваљда и овај пакао крста у мени није Сартрово безбожништво. Можда је тај пакао ипак оно – да не живим више ја него живи Христос у мени. Христос распети и страдални, без којег нема ни Христа живог и прослављеног.

Опрости, Господе, што ме некада због крста који си ми дао заболи душа.

Извор: Поуке.орг

Уз вест да је у албанском граду Фијери почела организована настава српског језика за Србе из те земље, добили смо и информацију да у три села у околини овог града живи више од 500 српских породица муслиманске и хришћанске вероисповести. У матици, Србији, око 85 одсто становништва изјаснило се на последњем попису из 2002. године као православци, а у неким круговима српство се везује за православље, па је по тим размишљањима Србин само онај ко је православан. Срби нису били, нити јесу, нити морају бити искључиво православне вероисповести, објашњава протојереј-ставрофор Зоран Крстић, професор канонског права и хришћанске социологије на Православном богословском факултету у Београду.

– Апсолутно поистовећивање вере и нације нам је остало као турско наслеђе. Крстоваскрсни подвиг Господа Исуса Христа означава почетак постојања цркве као новог човечанства, новог рода, новог Израиља. Христос нас је искупио Богу из сваког рода и језика, народа и племена. По свој природи, дакле, црква има саборни, васељенски и наднационални карактер. Она не дели људе ни по каквој основи било националној, било расној, било старосној, било родној, било класној или сталешкој. Овакав карактер цркве не подразумева потирање и брисање разлика између људи или између народа. Напротив, сваки човек и сваки народ је призван да са својим специфичним даровима уђе у цркву – истиче протојереј-ставрофор Зоран Крстић.

Православље је несумњиви део националног идентитета Срба и наш народ чува и развија свој национални идентитет као део свог општег идентитета, онолико колико се руководи темељним хришћансккм вредностима у свом свакодневном животу, истиче наш саговорник.

– У цркву се улази и у њој живи слободном вољом. Слобода вероисповести је предуслов сваке здраве религиозности. То подразумева да ако Срби по рођењу могу да буду агностици или атеисти, на шта смо навикли, могу исто тако својим слободним опредељењем да постану муслимани, будисти и слично. Питање да ли су појединци или групе некада у историји насилно превођени у друге вере јесте питање греха и злочина тих других. Оно што је за нас битно јесте то да безусловно поштујемо верска опредељења наших ближњих и онда кад се са том чињеницом не слажемо. Поред злоупотребе слободе вероисповести, историја познаје и злоупотребе цркве и хришћанства у националне и политичке сврхе. Свака нација може да нађе своје место у цркви, али црква није слушкиња ниједне нације нити је Христос било чији племенски бог. Злоупотреба овакве врсте је нарочито било током 19. и 20. века у периоду стварања националних држава на Балкану када су младе и нестабилне националне државе користиле православље за унутрашњу интеграцију становништва, али и за спољашњу конфронтацију, па чак и према истоверној, православној браћи, истичући прво национални па тек онда православни идентитет – каже отац Зоран.

Када бисмо се, на пример, водили тезом да су Срби искључиво православци, одрекли бисмо се и дела наше историје. Нешто више од 20.000 Срба католика живело је у Далмацији и Боки у 19. веку, највише у Дубровнику, Сплиту и Задру, а њихов утицај био је знатно већи од удела у укупном становништву, који је чинио између три и четири одсто, објашњава историчар Чедомир Антић. Он истиче да се средњовековна Србија простирала обалом до Омиша, а касније и до Стона, па су многи српски крајеви у приморју били у одређеним раздобљима католички, као и да су бројни наши владари били католици.

– Срби католици су били политички Срби. Њихова породична традиција је била католичка. То је ишло дотле да је аустроугарски поданик, католик Лујо Бакотић, а не неки православни владика, преговарао о конкордату са Ватиканом у име Краљевине Србије. Перо Будмани, филолог, рођени Сплићанин, из револвера је пуцао на учеснике погромашких демонстрација против Србије које су уследиле после Сарајевског атентата 1914. године.

Асимилаторске процесе је дозволила Краљевина Југославија, а убрзала их и довршила комунистичка власт после 1945. године. Односи су били сложени, али мање напети него што би били данас. Не знам да ли се ико тако изјаснио у новије време. У Сплиту је на последњем попису избројано деветоро Срба. У Истри се више грађана изјашњава као Срби него што их је спремно да признају да говоре српски језик– напомиње Антић.

Срби муслимани јесу или, тачније, могли би логично бити припадници српског народа који су у одређеном тренутку примили ислам, истиче оријенталиста Дарко Танасковић, додајући да је током вишевековне османске владавине на Балкану приличан број Срба, односно словенског становништва за које се с разлогом може претпоставити да је било српско, прешао на ислам.

– У периоду стварања модерних нација за наш простор је кључни критеријум за национално раздвајање етнички и језички блиских и сродних народносних група постала верска припадност. Због тога је готово потпуно укинута могућност да Срби буду, како је говорио још Вук Караџић, „свих трију закона“, што је умногоме сузило опсег српског националног (само)одређивања. Неретко и противно осећању Срба муслиманске вере, јединим природним стањем сматрало се, и сматра се, да Срби могу бити искључиво православни, а данас, наравно и атеисти, али с православном традицијом. Срби муслимани су, тако, усмерени ка националном идентификовању са својом верском припадношћу, односно уливању у нациотворни процес чији је коначни израз бошњачка нација. Многи појединци који су религијски или културно-традицијски били муслимани, национално су се осећали Србима, а неки истакнути су то и у новије време јавно исказивали. Статистички, а и политички, то је, међутим, било ирелевантно, а често је доживљавано и као провокација и нарушавање утврђеног поретка ствари, ма колико људски било аутентично. Стога је нација политичка формација. Срба муслимана данас као друштвено институционализоване скупине нема – истиче Танасковић и додаје да управо та чињеница чини вест о „Србима муслиманима“ из околине града Фијере интересантном.

Јелена Чалија

објављено: 26/09/2010

Илустрација: Бранислав Кнежевић

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Nije-svaki-Srbin-pravoslavac.lt.html?fb_action_ids=1505162016439216&fb_action_types=og.recommends

(Коријере дела сера, 22. 12. 2014)

ВАТИКАН – Папа Франциско је у традиционалном обраћању ватиканској администрацији, кардиналима и бискупима пред Божић издвојио 15 „болести” којих се Црква и више свештенство морају чувати, осудивши склоност површности, ривалству, каријеризму, оговарању, клевети, неслози…

Папа позива да се потражи опроштај „за пропусте”: „Волео бих да овај наш сусрет и размишљања која ћу поделити са вама постану за све нас, подршка и подстрек за једно истинско испитивање савести да би тако припремили наша срца за Свети Божић”. Похлепа, разврат, жеђ за влашћу и богатством, сујета, оговарања, „духовни Алцхајмер” – терају човека да заборави на свој позив. Овде доносимо тај строги „каталог” од петнаест тачака, уз напомену да је аплауз био више него млак и да су се на лицима прелата слабо јављали осмеси:

1. Болест да се осећа бесмртним, имуним или чак неопходним, занемарујући потребне и уобичајене контроле. Курија која није самокритична, која се не обнавља, која не тражи да напредује јесте болесно тело. Једна уобичајена посета гробљу може да нам помогне да видимо имена многих особа, од којих су неки вероватно мислили да су бесмртни, имуни и незаменљиви! То је болест глупог богаташа из Јеванђеља који је мислио да ће живети вечно, али и оних који постају господари и осећају се надмоћно над свима, а не у служби свих. Она често потиче из патологије моћи, из „комплекса Изабраних”, из нарцисизма која гледа страствено свој сопствени лик и не види лик Божји утиснут на лицу других, нарочито слабих и сиромашних. Противотров за ову епидемију је благодат да се осећамо грешнима и да кажемо свим срцем: „Ми смо бескорисне слуге. Урадили смо оно што смо морали да урадимо.”
   
2. Постоји још једна болест: болест „мартизма” (долази од Марте), прекомерне вредности; наиме, они који, уроњени у рад, занемарују неминовно, „бољи део” – седети код ногу Исусових. Зато је Исус позвао своје ученике да „се мало одморе”, јер занемаривање неопходног одмора доводи до стреса и узнемирености. Време одмора, за оне који су завршили своју мисију, јесте неопходно, обавезно и треба га доживети озбиљно: у провођењу времена са породицом и у поштовању празника као времена за духовну и физичку обнову. Треба прихватити оно што учи Проповедник „да постоји време за све”.
   
3. Ту је и болест менталне и духовне окамењености: наиме, они који имају срце од камена и „тврд врат”; они који успут губе унутрашњи спокој, живост и смелост и крију се испод папира постајући „машине за практично функционисање”, а не „Божији људи”. Опасно је изгубити људску осетљивост потребну да бисмо плакали са онима који плачу и радовали се са онима који се радују! То је болест оних који губе „Исусова осећања” зато што се њихово срце, временом, стврдне и постане неспособно да безусловно воли Оца и ближњег. Бити хришћанин, у ствари, значи имати иста осећања која су била у Христу Исусу, осећања скромности и несебичности, безбрижности и великодушности.
   
4. Болест претераног планирања и функционализма: када апостол планира пажљиво све и верује да савршеним планирањем ствари заиста иду напред, постајући тако књиговођа или рачуновођа. Припремити све добро и неопходно, али без падања у искушење да се зароби и управља слободом Светог Духа, која је увек већа, великодушнија од било ког људског планирања. Пада се у ову болест јер је увек лакше и угодније уљуљкати се у своје позиције, статичне и непроменљиве. У ствари, Црква се приказује верна Светом Духу у мери у којој не претендује да га регулише и укроти… Укротити Духа Светога… Он је свежина, машта, новост.
   
5. Болест лоше координације: када чланови изгубе заједништво једни са другима и тело изгуби своју хармоничну функционалност и своју равнотежу постајући оркестар који производи буку јер његови чланови не сарађују и немају дух заједништва и тимски дух. Када стопало говори руци „не требаш ми”, или рука глави: „ја командујем”, изазивајући тако непријатности и скандал.
   
6. Постоји Алцхајмерова духовна болест: наиме болест заборављања „историје Спасења”, личне историје с Господом, „прве љубави”. То је прогресивни пад духовних способности који у дужем или краћем временском периоду код особе изазива тежак хендикеп онеспособљавајући је да обавља било какву аутономну активност, проживљавајући једно стање апсолутне зависности од сопствених назора, често умишљених. Ми је видимо у онима који су изгубили сећање на свој сусрет с Господом; у онима који не спроводе дефтерономијски живот; у онима који су потпуно зависни од своје „садашњости”, од својих страсти, хирова и манија; у онима који око себе граде зидове и навике постајући све више, робови идолима које су извајали сопственим рукама.
   
7. Болест ривалитета и сујете: када изглед, боје хаљина и почасне медаље и титуле постану примарни животни циљ, заборављајући речи светог Павла: „Не чините ништа зарад ривалства или надмености, него сваки од вас, са крајњом скромношћу, да држи друге бољима од себе. Нико да не гледа само своје интересе, него и оне других.” То је болест која нас води да будемо лажни мушкарци и жене и да живимо лажни „мистицизам” и лажно „тиховање”. Сам свети Павле их назива „непријатељи Христовог крста”, јер „се хвале оним од чега треба да се стиде и не мисле о другом до ли о земаљским стварима”.
   
8. Болест егзистенцијалне шизофреније: то је болест оних који живе двоструки живот, плод хипокризије типичне за осредњу и прогресивну духовну празнину коју дипломе или академске титуле не могу попунити. Болест која често погађа оне који се, напустивши пастирску службу, ограничавају на папирологију, губећи тако контакт са реалношћу, са конкретним људима. Тако они стварају свој паралелни свет, где остављају по страни све чему строго уче друге и почињу да живе скривеним и често разузданим животом. Преобраћење је како хитно тако и неопходно за ову веома озбиљну болест.
   
9. Болест брбљања, мрмљања и оговарања: о овој болести сам већ говорио много пута, али никада довољно; то је озбиљна болест која почиње једноставно, често само да би се проћаскало а онда загосподари целом особом чинећи да постане „сејач корова” (као сатана), а у многим случајевима „хладнокрвни убица” угледа својих колега и сабраће. То је болест подлих људи који немајући храбрости да директно говоре причају иза леђа. Апостол Павле нас упозорава: „Чините све без приговора и без оклевања, да бисте били беспрекорни и чисти.” Браћо, чувајмо се тероризма оговарања!
   
10. Болест обоготворавања главешина: то је болест оних који се удварају надређенима, надајући се да задобију њихову благонаклоност. Они су жртве каријеризма и опортунизма, они поштују људе и не Бога. То су људи који врше службу мислећи само на оно што треба да добију, а не на оно што треба да дају. Мали људи, несрећни и инспирисани само својим фаталним егоизмом. Ова болест може да погоди и претпостављене када се додваравају неким својим сарадницима да би добили њихову покорност, оданост, психолошку зависност, али крајњи резултат је једно истинско саучесништво.
    
11. Болест равнодушности према другима: када свако мисли само на себе и губи искреност и топлину у људским односима. Када најверзиранији не стави своје знање у службу мање искусних колега. Када се спозна нешто и држи се само за себе уместо да се позитивно поделили са другима. Када се из љубоморе или лукавства осећа радост када се види други како пада уместо да се подигне и да се охрабри.
    
12. Болест погребног лица: наиме болест осорних и мргодних људи, који сматрају да је за озбиљност неопходно обојити лице меланхолијом, строгошћу и третирати друге – посебно оне које сматрају инфериорним – са крутошћу, тврдоћом и ароганцијом. У ствари, позоришна озбиљност и стерилни песимизам често су симптоми страха и несигурности у себе. Апостол треба да се труди да буде једна љубазна, смирена, весела особа, ентузијаста и да преноси радост где год да се налази. Срце пуно Бога је срећно срце које зрачи и заражава све који су око њега: оно се одмах види! Не губимо, дакле, тај радосни дух, пун хумора, па чак и аутоироничан, који нас чини симпатичним људима, чак и у тешким ситуацијама. Колико нам добра чини доза здравог хумора! Добро би нам учинило често читање молитве светог Томаса Мура. Ја је читам свакодневно, добро ми чини.
    
13. Болест акумулирања: када апостол настоји да попуни егзистенцијалну празнину у свом срцу акумулирајући материјална добра, не из нужде, него једино да би се осећао безбедно. У ствари, ништа материјално не можемо понети са нама, јер „погребни покров нема џепове” и сва наша земаљска блага – чак и ако су дарови – никада неће моћи попунити ту празнину, напротив – учиниће је све захтевнијом и дубљом. Овим људима Господ понавља: „Ти кажеш богат сам, обогатио сам се, не треба ми ништа. Али зар не знаш да си несрећан, јадан, сиромашан, слеп и го… Буди, према томе, ревностан и обрати се.“ Акумулација само отежава и успорава неумитно пут! Пада ми на памет једна анегдота: некада су шпански језуити описивали Дружбу Исусову као лаку коњицу Цркве. Сећам се пресељења једног младог језуите коме је, приликом утоваривања његових многих ствари на камион – пртљага, књига, предмета и поклона – један стари језуита, посматрајући га са мудрим осмехом, рекао: „Ово би, дакле, била та лака коњица Цркве”?! Наша пресељења су један знак ове болести.
    
14. Болест затворених кругова: где припадање групи постаје јаче од припадања Телу и, у неким ситуацијама, самом Христу. И ова болест увек почиње од добрих намера, али са проласком времена поробљава чланове постајући „рак” који прети хармонији Тела и изазива толико зла – скандале – нарочито нашој најмањој браћи. Самоуништење или „пријатељска ватра” од сабораца је најподмуклија опасност. То је зло које удара изнутра и како Христос каже: „Свако краљевство у себи раздељено пропада.”
    
15. И последња: болест овоземаљског профита, егзибиционизма; када апостол претвара своју службу у власт, а своју власт у робу да би добио овоземаљски профит или већу власт. То је болест људи који незасито теже да умноже власт и у ту сврху су способни да клевећу, оцрне и дискредитују друге, чак и у новинама и часописима. Наравно, да би се показали и доказали способнијим од других. И ова болест је веома болна за тело јер наводи људе да оправдавају коришћење било ког средства за остваривање тог циља, често у име правде и транспарентности! И овде ми пада на памет један свештеник који је позивао новинаре да исприча (и измисли) своје приватне ствари и поверљиве информације о својим парохијанима и сабраћи. За њега је било једино важно видети се на насловним странама, јер се тако осећао „моћним и убедљивим,” изазивајући на тај начин много штете другима и Цркви. Јадник!
    

Са италијанског посрбила: Сузана Ђуровић

Наслов: Стање ствари

Уважени Владико, захваљујем Вам на одзиву за разговор у „Печату“. Наши разговори уочи најрадоснијег хришћанског празника − Божића, постали су својеврсна традиција, драгоцена за новине које уређујем. Каже се да у животу нема случајности, да је све предодређено, па желим да верујем, и верујем, да су ови сусрети неминовни, односно да су (пред)одређени уређивачком политиком „Печата“, као листа који тежи не само слободном изражавању уверења и идеја већ и пуној националној афирмацији, а то пак значи и искреном уважавању ставова СПЦ. У медијима, односно у јавном животу, ако изузмемо пригодне − званичне поводе, и познате немиле оркестриране нападе, Црква је недовољно присутна. Због чега је тако, има ли ту „случајности“ или пре некакве „законитости“?

И ја Вама, уважени господине Вучелићу, захваљујем на позиву за разговор. Потпуно је тачно да у животу нема случајности. Али прејака је реч ако кажемо да је све предодређено. Нема апсолутне предодређености (предестинације) јер би она значила порицање човекове слободне воље и способности за моралну одговорност, те би водила у превазиђена и погрешна учења неких религијско

-философских праваца о усуду (судбина, фатум, кисмет). Идеја апсолутне предестинације била је велико искушење за мисао Блаженог Августина на хришћанском Западу (4. век) а под његовим утицајем још веће за мисао оснивачâ протестантизма Лутера, Калвина и Цвинглија (16. век) са врхунцем у личности Јансена (17. век).

У Православљу је присутна библијска уравнотежена вера у релативну предодређеност, која не укида слободу и одговорност. Строго предодређено је само оно што је од Бога, а за циљ има живот и спасење човека и света у Христу (види Лук. 22, 22; Дела ап. 2, 23; 10, 42; 17, 26 и 31; Римљ. 1, 4; Јевр. 4, 7 и другде). Класични новозаветни текстови на ову тему јесу они из Посланицâ Римљанима и Ефесцима, где се предодређење види као Божја намера из љубави и благонаклоности, утемељена на Његовом предзнању, избрању и призиву људима, да људи буду усиновљени Богу, саобразни лику Сина Његова, Исуса Христа, оправдани, спасени, прослављени (Римљ. 8, 28 – 30 и Еф. 1, 5). Укратко, Божје јесте да нама помаже на путу добра, а наше је да Га љубимо (Римљ. 8, 28). Ако заборавимо добро и љубав, сами смо себи предодредили погибао и пакао, а не Бог Који нас је изабрао, призвао и на тај начин начелно предодредио за нешто сасвим супротно томе – за вечни живот и вечно радовање.

У овом контексту, дакле, боља је формулација да је све по спасоносном и човекољубивом Промислу Божјем. То бих, слажући се са Вама, рекао и за наше редовне, божићне и друге разговоре на страницама „Печата“, јер су заиста засновани на обостраној доброј вољи и жељи да се служи општем добру. Колико успевамо, нека суде његови читаоци, као и наши ближњи уопште, и нека суди Бог!

Немам шта да додам Вашем опису статуса наше Цркве у домаћим медијима. Потпуно сам уверен да ту нема случајности, а има „законитости“. За ширу анализу овога феномена биле би ми потребне десетине страница, а да имам кад, могао бих написати и читаву књигу. Овде ћу рећи, само у неколико назнака, да је стање ствари предодређено атеистичко-марксистичким предрасудама, којима су, још увек, задојени многи медијски посленици у нас; у другим случајевима измећарским додворавањем духу западноевропске верске равнодушности, а у име нашег „пута у интеграције“ којем, наводно, нема алтернативе; затим директним служењем експонентима оних сила и кругова који непогрешиво знају да нема ни планиране и одавно наметане „промене свести“ нашег народа ни његовог утеривања у антируску коалицију без неутралисања или бар значајног слабљења вредносног система изниклог на тлу Православља, па, најзад, застрашујућом атрофијом свести о томе да саборно тело (народ, друштво, држава, институције…) не може бити здраво уколико нема здрав саборни дух (веру, духовност, етику, вредности, идеале…) чији је носилац управо Црква.

Најсмешнија ми је – уједно и најтужнија – вишегодишња утакмица међу медијским испитивачима јавнога мњења (наравно, по задатку или по поруџбини) ко ће први тријумфално објавити да су војска и влада најзад престигле Цркву по угледу, ауторитету, утицају, популарности и поверењу грађана (или, просто, „модерно српски“ казано, по рејтингу!) што може бити крунски доказ наше славодобитне припадности Европи, Западу, свету…

Забележено је недавно да сте се поводом једног за Цркву и за земљу важног догађаја − посете руског патријарха Кирила Србији, новинарима обратили апелом: Надам се да ћете дати добронамерне коментаре, наши односи то заслужују. Најпре се потом могло закључити да Вас је искуство упозоравало да се могу очекивати и злонамерни коментари. Како разумети овакву ситуацију и претњу медијске зловоље?

Одговор на ово питање дао сам Вам имплицитно у одговору на претходно питање. Морам да додам да сам се пријатно изненадио и обрадовао када сам установио да је овај мој апел можда био непотребан јер се највећи део наших медија тим поводом оглашавао позитивно и коректно. Посебно истичем пример РТС-а, затим великих дневних листова, у првом реду „Политике“ и „Вечерњих новости“, а од периодике − „Печат“ је без премца. То је, без сумње, заслуга харизматичне личности патријарха Кирила.

Време и прилике у којима живимо пред Цркву испостављају високе захтеве и траже потпуни ангажман, не само у моралном, просветитељском и психолошкотерапеутском смислу! Црква би, наиме, у складу са најплеменитијим одређењем своје мисије, данас требало да одлучно утиче и на вредносно и сазнајно сналажење и позиционирање читавог друштва, на оријентацију у свету невероватно тешких изазова. Мислите ли да СПЦ, и друге хришћанске Цркве, успевају да одговоре овим сложеним захтевима и стању дезоријентисаног и безмало уплашеног човечанства?

Успевају, али не у довољној мери, рекао бих. Разлози за то јесу, колико разумем, спољашњи и унутрашњи. Од првих могу да именујем појаву убрзане дехристијанизације Западне Европе, па и Запада уопште, и страдање и угроженост хришћанства у његовој колевци (на Блиском и Средњем истоку) а од других – недовољну отвореност за изазове и проблеме савременог света, недовољну ревност и доследност, веће или мање одсуство мисионарског жара, сарадње, узајамне подршке.

Када говоримо посебно о Православним Црквама, у том броју и о нашој, Српској Православној Цркви, и поред свега набројанога ја сам оптимиста – како је било, опет је добро. Највише сам, притом, импресиониран муњевитом и свеобухватном обновом црквеног живота и црквене мисије у савременој Русији, и то после седамдесетогодишњег гоњења и уништавања Цркве и вере каквога свет није никада раније видео. Наравно, ни тамо, и поред десетинâ хиљада златних купола на обновљеним храмовима, није све злато нити све блиста, али је Русија ипак поново постала – заједно, наравно, са осталим земљама „рускога света“, Украјином и Белорусијом – православна земља и луча хришћанске вере и културе у светским размерама.

Ово не говорим тријумфалистички него доксологијски (славећи Бога) а поготову не говорим са свесном или подсвесном злурадошћу због духовне кризе у другим деловима хришћанске васељене. Њу ћемо тешко избећи и ми православни. Слутим да нам је већ пред вратима, а делимично и у кући, односно у нама самима. Зато треба пажљиво да ослушкујемо глас који опомиње: „Ко мисли да стоји, нека пази да не падне!“ (I Кор. 10, 12).

Божић је пред нама. Којом надом ћемо подстаћи радост у својим срцима, или охрабрити ум да ведро, са чврстом вером у надмоћ и победу Добра над злом проведемо овај велики празник?

Вест над вестима гласи: Христос се роди! Њен наставак гласи: с нама је Бог, а међу нама треба да влада мир Божји. Стога нам Божић, упркос свему, доноси радост коју нам нико и ништа не може одузети (ср. Јов. 16, 22). Радујмо се том радошћу!

Божићни поздрав Вама и читаоцима „Печата“: Мир Божји, Христос се роди!\

Pecat.co.rs

У Борхесовој причи „Јеванђеље по Марку“, после проповеди свештеника мисионара, урођеници, у складу са причом коју су од њега чули, разапињу свог проповедника. Нешто слично можемо видети у филму „Голгота“ (2014) ирског режисера Џона Мајкла Мекдонаха. Филм је добио награду независног жирија Берлинског филмског фестивала, а имао је и за шта да је добије.

Радња се одвија у стилу кримија. Мушкарац који је у детињству био изложен сексуалном насиљу свештеног лица, сада већ покојника, на исповести обавештава свештеника да ће он морати да плати за то: у следећу недељу биће убијен на плажи. Мистерија је у томе што свештеник по гласу препознаје једног од својих парохијана, али гледаоцима до самог расплета преостаје да нагађају ко би то могао бити.

Филм подсећа на роман Грејема Грина „Сила и слава“, у ком главног лика, свештеник, исто тако убијају због саме чињенице припадности Цркви. Међутим док код Грина свештеника алкохоличара гази точак антирелигијских прогона, отац Џејмс у филму плаћа за грехове своје сабраће. Док је у Мексику почетком двадесетог века однос према свештенику чудна мешавина страха, поштовања и навике, у Ирској почетком двадесет првог века нема ни страха ни поштовања, остала је само навика пропраћена неповерењем, скепсом и жељом да се служитељу Цркве учини нешто нажао.

Заједно са старешином цркве ми проживљавамо свих седам дана недеље пред убиство. За то време на оца Џејмса се обрушавају разна искушења: избија подметнут пожар у цркви у којој он служи, неко зверски убија његовог пса љубимца, кћерка јединица му признаје да је покушала да се убије, и још колико злобе, мржње и прекора се обрушава на његову главу, колико проблема својих парохијана он покушава да реши, како зна и може. Његов приступ људима је необичан, он уме да уздигне потиштеног, али и да спусти дрског, уме да се нашали када је време и место, али и да иронично боцне саговорника. Отац не користи уобичајене фразе нити износи научене тврдње, он је у сваком погледу необичан. Архиепископ је тај ко је увек коректан на речима, на шта му отац Џејмс љубазно приговара: „Ваше преосвештенство, Ви сте то прочитали у књизи“.

Свештеник се не прави да је свезналица или светац, он се на све начине упиње да допре до срца својих парохијана, иако често наилази на грубост и неразумевање. Пошто је присуствовала једном таквом разговору, његова кћерка у недоумици пита: „Ти стално мораш да слушаш ова ср***?!“

Отац Џејмс се не плаши компликованих ситуација, али не успева увек да се савлада. Када се после свих невоља које су се обрушиле на његову главу напија, по први пут после дуге паузе („Исувише сам то волео“), долази до озбиљне туче са келнером, у којој свештеник по целом телу добија палицом за бејзбол, што само наглашава његову људскост и немоћ у којој се, као што знамо, сила Божија пројављује.

Ако желимо, у њему можемо видети пример пастира чија је брига у потпуности посвећена ближњима. Он се не устеже ни пред властима нити пред богаташима: „Ако Католичку Цркву престану да интересују паре биће смак света“. Свештеник се не плаши да каже потенцијалном спонзору: „Ви и Вама слични у стању сте да опоганите било шта, па зашто не бисте и слику?“

Отац Џејмс цени уметност, воли књижевност, па није случајно што су међу особама којима је потребна његова помоћ Фицџералд и Џојс. Филм је пун алузија на романе „Велики Гетсби“, „Уликс“ и друга књижевна дела.

Омањи провинцијски град, мала парохија – сви све знају, али ни са страстима се није шалити. То је једна минијатура целог света, у ком се може наићи на било шта. На сурову циничност, али и на веру јачу од смрти. Управо таква вера једне парохијанке помаже оцу Џејмсу да се не преда, да не побегне од предстојећег расплета, иако је већ на аеродрому, на путу ка безбедности, по први пут у световној одећи. Није необично да свештеника уразуми парохијанин. А тако и треба да буде, јер ако гори црква, то није нечија лична црква, то је наша црква.

На крају, упркос очигледном поразу на свим фронтовима, свештеник је победник, и то не само метафизички. Победа је попут оне у роману „Сила и слава“, у којој свештеника стрељају. То је победа у душама људи који, вођени примером пастира, откривају своје срце Богу. А то и јесте „победа која победи свет“.

пише јеромонах Симеон Толмачински

извор: http://www.bogoslov.ru/text/4317771.html

за Поуке са руског превели Иван и Јелена Недић

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/5/14/12/za_oko_p.o.serafim_i_ljilja_kratko.mp3

http://www.slovoljubve.com/naslovna

На линку прочитајте о књизи

http://izdavastvo.sabornost.org/jovan-zizijulas-zapadna-misao

Можете је поручити онлајн

http://sabornost.shopmania.biz/

Доктор Радан Милетић, заједно са помоћним особљем ДЗ у Фочи и ученицима Богословије, прво је посјетио чланове Удружења слијепих и слабовидних, који, због својих здравствених проблема, нису били у могућности да присуствују скупу чланова у просторијама Црвеног Крста.

Посјета Миладину Костовићу из Устиколине код Фоче, младим богословима ће остати у дубоком сјећању. Миладин живи у трошној кући, у свега неколико квадрата, без најосновнијих животних потрепштина. Будући да је слијеп и једва покретан, о њему се брине његов син. Овом приликом, љекари су обавили преглед, предавши пацијенту неопходне лијекове.

Скуп чланова Удружења слијепих и слабовидних, одржан у просторијама Црвеног Крста у Фочи, са почетком у 13,00 часова. Ово удружење је основано од стране UN-a 1992. године, а чине га цивилни инвалиди – 27 корисника са простора три општине: Фоча, Калиновик и Чајниче.

Предјседница удружења, госпођа Дара Ђајић је најприје поздравила све присутне, уручивши им захвалнице. Затим се, пригодним ријечима, обратила и замјеница начелника општине Фоча, госпођа Раденка Срндовић, похваливши рад чланова и нагласивши да је у наредном периоду планирана још боља сарадња општинске Управе и овог Удружења.

Након тога, обављен је и преглед свих чланова од стране доктора (мјерење притиска и шећера у крви).

Ово је још једна у низу заједничких акција Управе Богословије и Центра за ментално здравље Дома здравља у Фочи, која је овога пута реализована у сарадњи са Црвеним Крстом – Фоча. Акција је организована у циљу обучавања богослова у раду са особама са одређеним степеном инвалидности, у овом случају са слијепим и слабовидим лицима.

Извор: Богословија Светог Петра Дабробосанског

• Епархијске вести
  

|

Имамо и доста проповедника и проповед је потребна, али су далеко потребнији Живи Сведоци Живога Бога. Једног од таквих савремених богоносаца и сведока Христових се литургијски сећамо данас. Сећамо се човека који је био својеврсна „привилегија“ нашег поколења, с обзиром на то да се упокојио крајем 20. века. Пре неколико дана [1]на општу радост свих православних, овај Божји угодник је канонизован од стране Цариградске патријаршије. Старац Порфирије Кавсокаливит, човек чији литургијски помен данас празнујемо, је толико посебан не само међу хришћанима, већ и међу благодатним старцима уопште, да нећемо претерати ако кажемо да се такав Старац појављује једном у неколико столећа.

Није могуће у једној проповеди ни приближно осликати његову величину, али је могуће исцртати обрисе његовог дивног духовног лика који је тако посебан. Љубав је била прва његова типична особина. Из љубави је пошао на Свету Гору да би се потпуно предао Христу, из љубави према Христу је служио својој Цркви и свима који су му долазили за помоћ, у љубави Христовој све је посматрао и она га је у свему инспирисала и водила. То није била нека сентиментална, индивидуалистичка љубав којој су склони многи: била је то жртвена љубав која је доживљавана и проживљавана кроз Цркву као богочовечански организам. Из те „луде“ љубави Старац Порфирије је умео Христа да види и препозна свуда: тражио је Његов траг у цвећу, птицама, звездама... чак је и са стенама и камењем беседио о духовним стварима које му је Господ откривао.

Ова љубав је била праћена болом, од најранијег детињства – Старац је целог живота носио крст многобројних телесних бољки. Болести које је код других молитвом благодатно исцељивао, код себе је свесно подносио желећи да што дубље састрадава са невољницима и страдалцима. Због такве жртвене љубави се удостојио благодатних дарова какви се ретко виђају: пред Порфиријем су нестајале временске и просторне баријере, а откривале се ширине и дубине људских душа и срца. Све је пред његовим умом постало прозирно као стакло. Таквих благодатних дарова се удостојио већ као млади послушник у светогорском манастиру, у другој деценији живота, добивши их преко руског подвижника Димаса на посве специфичан начин. Можемо слободно рећи да је после љубави, послушање било врлина која га је удостојила толиких благодатних дарова. Порфирије је гајио безрезервно послушање према својим старцима Светогорцима, чак и онда када је од њих добијао супротстављене заповести. И касније, као јеромонах, увек је инсистирао на послушању Цркви, говорећи да молитва не може да се уздигне до Господа ако имамо било шта у срцу или уму против свог епископа. То је веома поучна ствар за наше време када свако налази за сходно да говори о црквеној јерархији са непоштовањем.

Посебна oдлика Старца Порфирија је био његов начин подвизавања. Он је говорио да постоји пут борбе против страсти, када се каже „дај крв и прими Духа“, али да је он изабрао други пут који препоручује. Тај други пут јесте пут сталног смиреног усмеравања ума и срца ка Христу, сталног стремљења ка Њему, ка испуњавању Заповести Божијих и задобијању љубави према Господу. Често је умео да говори да не треба истеривати мрак из собе, већ напросто отворити рупицу на зиду да уђе светлост и тада ће мрак сам по себи нестати. Јер, како то објашњава блажени Старац, када Христос дође, силе таме немају шта да траже у нама. Стога је задобијање Христа била суштинска ствар коју је тражио од својих духовних чеда. Данас када људи више причају о Антихристу него о Христу, ово је веома важна препорука.

Још једна посебна одлика Старца јесте његов дар за истраживање разних наука и за проналазаштво. Сетимо се да је својевремено пронашао специфичну рецептуру тамјана спојеног са брикетом, а једном приликом је сам конструисао радио пријемник да би слушао црквени радио. Редовно се занимао за достигнућа медицине, физике и других наука и консултовао се са стручњацима из наведених области. Све то, дакле, чинио је човек који је у формалном смислу имао два разреда основне школе!

Старац Порфирије је још по нечему био посебан – ону детињу радост и непосредност коју је имао са дванаест година када је отишао на Свету Гору задржао је целога свога живота. Када гледамо његове слике, увек видимо један радостан и отворен лик, са кога сија благочестив и смирен осмех. Таквом човеку је лако прићи и такав човек свакога придобија за Христа.

И на крају, наведимо још једну његову одлику: Старац Порфирије је много волео српски народ и међу Србима је имао доста духовних чада. Када је богоборна комунистичка кула на овим просторима полако почела да се урушава средином осамдесетих, Старац је рекао како види Христа који иде српском земљом и одабира оне који су његови, што се недуго потом заиста и остварило. Нека би молитвама Светог Старца Порфирија и ми били међу онима које је Христос одабрао да би живели за Њега свим својим бићем, амин.

*Из књиге Празниче беседе (Бернар, 2014) презвитера Оливера Суботића

Беседа је произнета 2. децембра 2013. године.

• Вера
  

|