У току хуманитарне акције која је реализована уз помоћ ЈКП „Инфостан“ где су се грађанима града Београда уз децембарске рачуне за комуналије достављале уплатнице како би сви заинтересовани, у оквиру својих могућности, могли да подрже рад народних кухиња на КиМ, од прикупљених средстава чији износ јесте у вредности од 4.769.468,28 динара, ми смо успели да их користимо за свакодневне потребе народних кухиња, да подмиримо куповину намирнице која је најредовнија у употреби а то је брашно, затим имали смо довољно и да тим средствима извршимо подмиривање трошкова електричне енергије, одржавање возног парка, регистрацију возила, куповину канцеларијског материјала и осталог. Све ово нас чини неизмерно радосним и захвалним свима онима који су узели учешће у овој акцији, јер ово није први пут да Београђани упућују подршку, напротив то чине већ годинама.

Као и многе зиме до сада, тако је и ова дошавши са хладним данима донела потешкоће раду Народним кухињама. Отежано дистрибуирање хране за кориснике који живе у местима тешко проходним у зимском периоду па све до недостатка намирница које су неопходне за припремање оброка и свирепе стрепње да ће рад кухиња услед оваквих услова престати су нешто са чиме се сваког зимског периода Епархија рашко-призренска са својом добротворном организацијом „Мајка девет Југовића“ редовно суочава.

Одржавање рада шест народних кухиња колико их данас има на просторима КиМ није нимало лак посао, јер ипак треба обезбедити храну за преко 2100 социјално најугроженијих лица. Међутим, уз добру вољу добрих људи, нама је пружена прилика да и ове године добијемо подршку грађана Београда, који су имали прилике да у оквиру ове акције подрже наш рад. Ову хуманитарну акцију још једном нам је омогућио ЈКП „Инфостан“ на чију подршку смо и почетком ове године могли да рачунамо. Акција је трајала од почетка јануара, завршно са месецом фебруаром, а оно на шта смо посебно поносни јесте јако добар одазив грађана, чак преко 10.000 домаћинстава, који су нам својом подршком показали да у овој борби за боље сутра за све страдалнике са светих простора КиМ нисмо сами, нисмо заборављени.

Остаје да још једном срдачно упутимо речи захвалности ЈКП „Инфостан“ без чије помоћи ова акција не би била реализована, а такође и Београђанима без чије добре воље и учешћа она не би била оваквог похвалног исхода. У име свих оних којима је обезбеђен свакодневни топли оброк и кора хлеба захваљујемо на љубави, бризи и жртви која је показана за своју браћу и сестре на КиМ. Посебну захвалност дугујемо граду Београду!

Велико хвала!

• Косово и Метохија
  
• Епархијска саопштења
  

|

Дело је на ползу, пре свега, студентима теологије, али и свима који имају потребу да стекну основна знања о Књизи над књигама и да се на боготражитељском путу обдаре непресушним знањем које им несебично и овом приликом дарује дугогогдишњи професор Старога завета на Православним богословском факултету у Београду. Као изузетан научни аналитичар, али и синтетичар, своје је опсервације и истраживања прилагодио времену, месту, околностима и читалачкој публици.

„Његови радови показују га као истраживача који високим стилом и језички педантно обрађује своју тему, штедљиво бирајући праве речи, наводећи читаоца на закључак да му је више жеља одушевити га за неки његов даљи самостални истраживачки подухват, него да се створи утисак ауторове последње речи у погледу истраживанога ... Све ово указује на њега као истраживача са великим талентом, са којим се ипак скромно, али одмерено служио, као човека који, потичући из угледне професорске породице, све њене позитивне атрибуте уграђује у себе, али ипак научни став, ауторитет и углед на своме Факултету, а и у Цркви, лично гради,“ - потписују ове редове у уводном слову рецензенти др Илија Томић и др Родољуб Кубат, ванредни професори при катедри Библијских студија на овом Факултету, иначе наследници на Милиновој катедри.

Као и његови претходници, протојереј-ставрофор проф. др Драган Милин и овим својим радом жели да укаже на путеве и начине истраживања тема и проблема Старога завета.Он и у овим сабраним Списима образлаже библијске теме инспиративно и темељито:

• Увод у Свето писмо: Историја старозаветног текста; Богонадахнутост (инспирација) Светога писма; Старозаветни канон; Историја превода и Библијска ерминевтика.
  
• Старозавезна историја: Јевреји у семитској групи народа; Мојсије и судије (вође); Уједињено јеврејско царство; Израиљско и јудејско царство; Ропство у Вавилону и повратак у Јудеју; Јевреји под египатско-сиријском влашћу; Старозаветно законодавство.
  
• Мојсијево и старооријентално законодавство: Старооријентални законски и правни списи; Старозаветни закони у Петокњижју; Однос старозаветног и старооријенталног законодавства.
  
• Библијске теме: Појам Бога у Старом завету; Јерусалим у Старом завету; Библија и археолошка открића; Књижевно-музичке особине Псалтира; Велики бројеви у Старом завету; Субота и недеља у Светом писму; „Аподиктичко“ и „казуистичко“ право у Старом завету; Могу ли се Христове речи о ношењу крста схватити и као пророштво; Дуговечност Симеона Богопримца и Житија светих; Хришћанско схватање размножавања; Размишљање једног пиона; Талмуд – избор и превод текстова са јеврејског и арамејског; Кумрански рукописи из пећина крај Мртвог мора.
  
• Светосавље: Светосавско схватање Старог завета; Етнопсихолошки лик Светога Саве.
  
• Полемика: Адамово ребро и Мојсијеви рогови; Ударци испод појаса; Библија је богочовечанска, а не Божја реч; Самсон и Краљевић Марко, Свештеник и верник у тајни покајања; Др Душан Глумац; Др Милош Ердељан; Др Тихомир Радовановић; Упокојио се у Господу протођакон др Емилијан Чарнић.
  

Као познавалац страних језика, а превасходно старојеврејског библијског језика без чега нема фундираног изучавања Старога завета, др Милин се, сем светоотачког предања, користио најбољим радовима православних, римокатоличких и протестантских библиста.

Протојереј-ставрофор проф. др Драган Л. Милин рођен је на Петровдан лета Господњег 1946. у Шапцу од оца Лазара, тадашњег ђакона, и мајке Оливере, рођ. Ивановић. Основнушколу и Пету београдску гимназију завршио је у Београду. Дипломирао је на Православном богословском факултету у Београду 1970. године. У исто време апсолвирао је на Философском факултету Универзитета у Београду на групи за Историју уметности. На Старокатоличком факултету у Берну усавршавао је библијске науке и старојеврејски језик 1970/71. и 1976/77. године.

Докторску тезу Мојсијево и старооријентално законодавство одбранио је јуна 1981. (ментор је био проф. Емилијан Чарнић). Венчао се 1972. године са супругом Десанком, рођ. Јанковић, са којом има седморо деце. Од септембра 1972. до септембра 1978. предавао је Свето писмо Старог завета као суплент у Богословији Светога Саве. Септембра 1978. године изабран је и постављен за асистента на катедри Библијских наука на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Октобра 1981. године постављен је за доцента Богословског факултета, где предаје Свето писмо Старога завета и Старојеврејски језик.

Академску 1986/87. годину провео је у Либертивилу (САД), где је обављао дужност декана новоотвореног истуреног одељења Богословског факултета. За ванредног професора изабран је 1991. а за редовног, 1997. године. Рукоположен је у чин ђакона 1976, а у чин јереја 1979. године. Чин протојереја добио је 1997, а право ношења напрсног крста 2006. године. Главни и одговорни уредник „Светосавског звонца“ био је 1975. и 1976. године, а „Гласника“ СПЦ од 1989. до 1997. године. Двадесетак година био је управник Хора Цркве Ружице и председник Шаховског клуба „Богослов“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Издавач: Православни богословски факултет Универзитета у Београду, Институт за теолошка истраживања, Београд 2014, стр. 400.

Мотив на марки од 23 динара је „Васкрсење Христово”, фреска на северном луку испод куполе Дечанске цркве (око 1340. године), a мотив на марки од 74 динaра је фреска на западном луку испод куполе Дечанске цркве - „Цвијети, Христов улазак у Јерусалим” (око 1340. године). Мотив на коверти je „Христово распеће”, фреска на северном луку испод куполе Дечанске цркве (око 1340. године).

Ово пригодно издање садржи и FDC коверат првог дана, а штампано је у тиражу од 215.000 примерака за марку номинале 23 динара, односно 100.000 примерака за марку номинале 74 динара. Графичка обрада марака дело је Јакшe J. Влаховићa, академског графичара, креатора марака Поште Србије, уз стручну сарадњу Српске православнe црквe – Епархијe рашко-призренскe.

Извор: Јавно предузеће „Пошта Србије”

• Нове књиге
  

Суштина ове службе крије се у самом њеном имену: „Литургија пређеосвећених Дарова". Према томе, она се разликује од литургија св. Јована Златоуста и св. Василија Великог, у којима се савршава Евхаристија, приношење и освећење светих Дарова. У току „Литургије Велике Четрдесетнице" приносимо „пређеосвећене", тј. свете Дарове који су већ освећени на претходној Литургији. Ови свети Дарови приносе се како бисмо имали прилику да се њима причестимо и осветимо.

Petra Cvetković, devojčica iz Beograda, nepune tri godine boluje od Neuroblastoma, retke i teške bolesti, vrste raka koja uglavnom pogađa mlađu decu. Operisao ju je dr Davidof u Americi, u Memfisu. Mala Petra je za mesec dana operisana čak tri puta i trenutno prima hemioterapiju, a dalje lečenje za ovu malu devojčicu mogući su jedno u bolnici u Đenovi, koja je centar za lečenje Neuroblastoma.

Za lečenje male Petre potrebno je da se uradi presađivanje koštane srži, zračenje, imunoterapija, a sve to koštaće preko 100.000 evra.

S obzirom da je velika suma u pitanju, koju njeni roditelji nisu mogli da sakupe, Jelena i Jovan Cvetković, mole ljude dobre volje da im svojim prilozima u skladu sa mogućnostima pomognu u sakupljanju novca i omoguće da Petra nastavi svoju borbu i da u Đenovi bude u aprilu, kada bi trebalo da proslavi svoj treći rođendan.

PETRI MOŽETE POMOCI:

SLANJEM SMS PORUKE: 78 na broj 3030 POMOZITE MALOJ PETRI! Cena poruke je 100 dinara

Dinarske uplate na račun: 160-419173-65

Devizni račun: 00-540-0001035.1 sa IBAN brojem RS35160005400001035184

(Telegraf.rs)

Заседање Кола отворио је Епископ ваљевски Г. Милутин, благословивши сестре и похваливши њихов рад. Дела милосрђа су нарочито значајна за наше спасење. О томе нам сведочи Свето јеванђеље и речи Спаситељеве „кад бејах гладан, нахранисте ме...“. Својим делима ходите милосрдним путевима, које су утирале Света Петка, Мати Евгенија и друге Божје угоднице у хришћанској историји, поучавао је Владика Милутин чланице ваљевског Кола српских сестара.

Владичиним благословом, прилози са иконе Богородице Тројеручице у Храму Васкрсења Христовог намењени су активностима сестринства. Осим тога, помоћ често пристигне од људи добре воље. Та средства и сва која убудуће пристигну биће коришћена за нове акције. Сестре ће наставити да обилазе сиромашне и болесне суграђане, одељење за децу са посебним потребама ОШ „Нада Пурић“, установу за ометене у развоју у Попучкама и све оне којима је помоћ потребна. Нарочита пажња биће посвећена стамбеном збрињавању Милице Шугић, дванаестогодишње девојчице из Попучака која живи са старом баком, а којој су сестре у више наврата помагале. Ту су и послови на сређивању храмова, фарбање васкршњих јаја и разни послови који искрсну на иницијативу Владике Милутина и свештенства, рекла је приликом представљања програма рада за 2015. годину председница Кола српских сестара Бранка Стојановић.

Духовник Кола свештеник Игор Илић изложио је идеју о установљивању тзв. „корпе милосрђа“, која би била постављена у познатим градским маркетима. У корпу би, према речима о. Игора Илића, купци могли да приложе понешто за сиромашне суграђане.

На крају заседања подељене су приступнице чланицама и приређена трпеза љубави.

Извор: Епархија ваљевска

• Епархијске вести
  

Проф. Елчић за Радио Слово љубве говори о четири карактера која носе причу о одрастању и животу без слободе, о неизвесности школовања, подршци Српске Цркве и реализацији ванвременског и аполитичног филма који не очекује награде, већ буђење савести људи.

• Косово и Метохија
  
• Филм
  

|

Истински анђеле, показао си се слуга премудрости, богојављени Фотије, и твојим анђелским речима проповедаш красоту Православља. Због тога дивећи се твојој светлости овако ти кличемо:

Радуј се, јер тобом се прославља Света Тројица!

Радуј се, јер тобом се прогања непријатељ!

Радуј се, велики учитељу Цркве!

Радуј се, премудри проповедниче побожности!

Радуј се, богоречита уста свештеног учења!

Радуј се, небогрмећа уста побожних догмата!

Радуј се, јер моћно обараш јереси!

Радуј се, јер си богомудро поднео прогонство!

Радуј се, исте нарави са славним мученицима!

Радуј се, јер живиш са побожним преподобнима!

Радуј се, јер тобом се обори обмана!

Радуј се, јер тобом сијa истина!

Радуј се, премудри Фотије!

Показао си се стуб Цркве апостолском ревношћу и великом премудрошћу, прехвални оче Фотије, обарајући нападе јеретика; све пак учиш да певамо Светој Тројици: Алилуја!

Из знатнога рода си као плодоносни феникс произашао по вољи Божијој, и плодовима твојих врлина храниш мноштво побожних људи, свештени Фотије, који ти свети оче, верно кличу:

Радуј се, цвету процветалога корена!

Радуј се, плоде часног обрађивања земље!

Радуј се, процветање светих родитеља!

Радуј се, јер си стекао божански избор!

Радуј се, недогледна висино обилнога знања!

Радуј се, многославна дубино јављене благодати!

Радуј се, јер сијаш зрацима врлина!

Радуј се, јер обасјаваш сваку твар светлошћу!

Радуј се, пресјајна светиљко вере!

Радуј се, неприступна звездо Владара!

Радуј се, изобиље премудрих учења!

Радуј се, гусле часних дарова!

Радуј се, премудри Фотије!

Презрео си земаљску славу, премудри, боравећи у царском двору, као пун разума и све гледајући у Христа, од Њега просвећиван, свети оче Фотије, клицао си: Алилуја!

Засијао си мудрошћу и светлим животом, показао си се проповедник побожности, због тога као мудром управитељу Цркве, прореченом Божијом намером, свети оче Фотије, овако ти кличемо:

Радуј се, проповедниче побожности!

Радуј се, уста истине!

Радуј се, богоречити пастиру Цркве!

Радуј се, богонадахнути јерарху Христов!

Радуј се, предивно име и светиљко православних!

Радуј се, многоречито слушање - утврђење побожних!

Радуј се, јер разобличаваш заблуде иконобораца!

Радуј се, јер прогониш нападе манихејаца!

Радуј се, мудри у речима и делима!

Радуј се, велики у доброчинствима!

Радуј се, јер очишћујеш нечистоту душа!

Радуј се, јер нам изливаш Божије састрадавање!

Радуј се, премудри Фотије!

Показао си се у свему ревнитељ апостолима Христовим, свештени оче. Због тога си верно проповедао светлост јеванђеља у Бугарској, коју си привео Христу оне који кличу: Алилуја!

Светла премудрост твоја и богоречита светлост твога живота многе приведе Христу, који су били у тами јереси. Стога дивећи се твојој светлости кличемо ти:

Радуј се, светиљко помрачнених!

Радуј се, светлост заблуделих!

Радуј се, велики учитељу побожности!

Радуј се, наследниче светих апостола!

Радуј се, богоотворена уста спаситељног учења!

Радуј се, безметежно око светлоносне душе!

Радуј се, јер изливаш сладост спасења!

Радуј се, јер сушиш отров злобе!

Радуј се, добри примеру пастира!

Радуј се, обрасцу свете кротости!

Радуј се, ревнитељу и служитељу Христа!

Радуј се, гледаоче небеске светлости!

Радуј се, премудри Фотије!

Богоречитим језиком твојим мудро си изобличио заблуду древнога римскога предстојатеља (папе) Николе, свети оче Фотије, и његову гордост до земље си смирио. Јер он безумни не разуме да православно кличе Светој Тројици: Алилуја!

Свештено упутивши се на паши спасења Христову Цркву, поднео си свирепа гоњења и био си одвојен од твога стада, али верни твоји, свети, не престаше да ти кличу:

Радуј се, богонадахнути у пастиреначалницима!

Радуј се, непоколебљиви стубе стрпљења!

Радуј се, неућутна песмо побожних!

Радуј се, многосветло сунце које озарава сву земљу!

Радуј се, двосекли мачу који сечеш папску гордост!

Радуј се, јер си поднео прогонство и злостављање!

Радуј се, јер критикујеш прогонитеље!

Радуј се, предизабрани пастиру!

Радуј се, заштитниче свих верних!

Радуј се, божански поверениче Христов!

Радуј се, избавитељу и заступниче наш!

Радуј се, премудри Фотије!

Православно учиш, свети оче Фотије, да Свесвети Дух исходи од Оца, и обличио си латинску безбожност, верне си пак научио да певају Светој Тројици: Алилуја!

Засијавши на Истоку као светла звезда даница, озараваш и западни мрак, прослављаш светлоносним догматима прехвални јерарху, због чега од нас чујеш:

Радуј се, велика светиљко Истока!

Радуј се, поштовање свих верних!

Радуј се, обличитељу Западнога помрачења!

Радуј се, заједничару божанскога светлозарења!

Радуј се, угљу, који спаљујеш сваку латинску обману!

Радуј се, светиљко која све просвећујеш Светотројичном благодаћу!

Радуј се, јер проповедаш Свету Тројицу!

Радуј се, јер одсецаш заблуду Латина!

Радуј се, јер си испуњен незалазном светлошћу!

Радуј се, јер веома изобилујеш благодатним даровима!

Радуј се, јер и нама дајеш те Божије дарове!

Радуј се, мудри и славни богојавитељу!

Радуј се, премудри Фотије!

Ти као писац православних догмата, критикујеш заблуде манихејаца и силу иконобораца, загрмевши речима твојим, премудри Фотије, јавио си се божански црквени јерарх, кличући Богу: Алилуја!

Мудро борећи се за црквене законе и правила, богоречити Фотије, претрпео си нападе латина. Због тога дивећи се твојој кротости, кличемо ти:

Радуј се, јер си поразио латине!

Радуј се, јер си оборио обману!

Радуј се, јер подражаваш ревност светих апостола!

Радуј се, јер преокрећеш смелост безбожних!

Радуј се, богонадахнути органе Божије мудрости!

Радуј се, огњенолики мачу против вражије обмане!

Радуј се, мироположнику небеских врлина!

Радуј се, јер се твојим списима бориш против јеретика!

Радуј се, источниче благодатних вода!

Радуј се, зоро небеске светлости!

Радуј се, примеру свештенога живота!

Радуј се, истински учитељу верних!

Радуј се, премудри Фотије!

Верни се диве, богоречити учитељу наш, због богатства твоје мудрости, и показао си се станом врлина, прехвални оче Фотије, који све водиш ка светлости оне који кличу: Алилуја!

Сав испунивши се миром, и тиме јављајући величину душе твоје, прехвални оче Фотије, стао си пред твојим прогонитељима, верне си пак задивио божанском нарављу твојом, који су ти због тога клицали:

Радуј се, достојни благодати!

Радуј се, посебни богослове!

Радуј се, јер си понео неразумну јарост!

Радуј се, јер си показао необориву силу!

Радуј се, примеру и ризнице љубави!

Радуј се, јер просвећујеш душе ка светлости!

Радуј се, јер си стао на неправедном суду!

Радуј се, јер поучаваш речима благодати!

Радуј се, јер се ниси уплашио безумља непријатеља!

Радуј се, јер обасјаваш разум верних!

Радуј се, јер си посрамио неправедне судије!

Радуј се, наша богодарована победо!

Радуј се, премудри Фотије!

Прошавши живот храбро си поднео гоњења, и слично страдањима Христовим, свештени Фотије, удостојио си се Његове славе, кличући: Алилуја!

Ти си богоречити говорник спаситељне речи, као мудри пастиреначалник, предложио си твојој словесној пастви и целој Цркви, јавио си се светиљка свима која просвећује оне који кличу:

Радуј се, светиљко целе Цркве!

Радуј се, огњу душепагубних страсти!

Радуј се, прехвални Фотије велики!

Радуј се, свештени и славни пастиру!

Радуј се, потоку који истичеш из тајанственог Едема!

Радуј се, необорива тврђаво часне Цркве!

Радуј се, јер обасјаваш небеско знање!

Радуј се, јер дајеш здравље онима који те моле!

Радуј се, свештено весеље верних!

Радуј се, најсавршенији поразу непријатеља!

Радуј се, јер због тебе ћуте латини!

Радуј се, јер теби кличу верни!

Радуј се, премудри Фотије!

Тебе незалазну светлост Спаситељ свега као светлост Цркве опет узведе као благи да просвећујеш и водиш путем побожности, преславни Фотије, богомудрим речима твојим оне који Господу певају: Алилуја!

Премудрим речима твојим и божанском учењу твоме не може стати противни западни мудраци, који хулним језицима подизаху се против тебе, премудри оче. Но ми верно кличемо:

Радуј се, пресветла данице!

Радуј се, велики богопроповедниче!

Радуј се, миомирисни лугу мудрости!

Радуј се, обличитељу болеснога васпитања!

Радуј се, ризнице божанских дарова!

Радуј се, свештени алабастеру узвишене мудрости!

Радуј се, јер премудро напасаш твоје људе!

Радуј се, јер спаљујеш учење јереси!

Радуј се, јер палиш божански огањ!

Радуј се, јер поражаваш злога непријатеља!

Радуј се, свештена главо премудрих!

Радуј се, богодарована снаго верних!

Радуј се, премудри Фотије!

Света Црква прославља те свештеним песмама, мудри светитељу, оче Фотије, јер тобом избавивши се од злих јереси Божијом благодаћу Пастиреначалнику Христу пева: Алилуја!

Заштитник мрака плаши се светлости твоје, оче Фотије, светлоносним пак твојим звањем пукови јереси ишчезавају као огњем гоњени. Побожни људи пак побожно ти кличу:

Радуј се, богонадахнути првосвештениче!

Радуј се, заступниче наш пред Богом!

Радуј се, јер спаљујеш плеву лажи!

Радуј се, јер обраћаш демонску злобу!

Радуј се, јер разгореваш пламен православне вере!

Радуј се, пресјајна звездо божанскога предања!

Радуј се, обличитељу папскога безумља!

Радуј се, даваоче тајанствене радости!

Радуј се, верни служитељу Христов!

Радуј се, мудри пастиру!

Радуј се, јер озараваш разум верних!

Радуј се, јер побеђујеш достојанство непријатеља!

Радуј се, премудри Фотије!

Радујући се, преселио си се у небеским насељима и непосредно гледаш Пресвету Тројицу више од речи, богонадахнути оче наш Фотије, који непрестано певаш: Алилуја!

Прослављајући твоје подвиге, свети оче Фотије, скрушено ти прилазимо, подари и нама мало од твоје мудрости, и просвети срца наша да ти непрестано кличемо:

Радуј се, заступниче свих верних!

Радуј се, просвећење православних хришћана!

Радуј се, украсе богоречитих отаца!

Радуј се, снаго и утврђење Цркве Христове!

Радуј се, силни оборитељу ђаволских обмана!

Радуј се, јер озараваш красоту Православља!

Радуј се, јер обараш заблуду оговарања!

Радуј се, јер тобом се избављамо од мрака!

Радуј се, јер тобом се испуњавамо светлости!

Радуј се, посредниче верних пред Христом!

Радуј се, избавитељу и даваоче светлости наш!

Радуј се, премудри Фотије!

О, предивни и преславни оче наш Фотије, красото васцеле Цркве, милостиво примивши ове наше молитве и измоли нам опроштај од Бога да бисмо са свима праведнима клицали: Алилуја!

О, премудри архијереју, равноапостолни просветитељу земље бугарске[1], светлогласне гусле божанскога Духа, свети оче Фотије, к теби сада прилазимо и скрушено приносимо ове мале пресме: услиши нас смерна чеда твоја, покажи твоје заступништво за нас пред Богом, топло Га молећи да нам опрости сагрешења наша, и да нам отвори двери милосрђа свога. Нисмо достојни да видимо висину небеску због мноштва сагрешења наших. Но и ако тешко сагрешисмо и ништа добро не учинисмо, нити сачувасмо заповести Његове, ипак не обратисмо се другоме богу, нити подигосмо руке ка туђем богу. Приклонивши колена скрушена и смерна срца нашега Творцу своме молимо твоје отачко заступништво пред Њим, заступај нас угодниче Христов, многослављени оче наш Фотије, земљу нашу, и земљу Бугарску, напојену некада делима твојима, а сада пак храњеној горким саблазнима. Помози нам, светитељу, да не пострадамо са безакоњима нашим, избави нас од свакога зла и од свакога непријатељства ђаволскога, управи ум наш и укрепи срца наша у православној вери, у којој твојим заступништвом и посредовањем ни ранама, ни претњом, нити икаквим гневом од Саздатеља свога нећемо бити умањени. Молимо ти се, добри пастиру, одагнај од разумнога стада Христовога духовне вукове, латинску гордост, која себе смирењем покрива, и преварно говори о љубави и силно устаје на саборну Цркву. Нас пак сачувај од напада јеретика и упути нас да истинујемо у љубави. Управи нас ка свакој врлини, а највише ка покајању са сузама због грехова наших, да би после смрти наше покривени омофором молитава твојих и чувани материнским заступништвом Преблагословене Владарке наше, избавили се ваздушних митарстава и вечних мука, да би са тобом и са свима светима прослављали свеопевано име Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

[1] свети патријарх Фотије је посла Ћирила и Методија да крсте не само Бугаре, него и све словенске земље.

На Сретење Господње у Шабачком позоришту представљена је књига „Српско народно Јеванђеље“ Његовог Преосвештенства Епископа шабачког г. Лаврентија.

Пред препуном салом позоришта о аутору и значају књиге говорио је протођакон Љубомир Ранковић описујући животни пут Епископа шабачког. Још као његов ученик у Богословији, присећа се, како је на часовима српског језика владика Лаврентије емотивно читао народне епске песме, напомињући њихов значај за очување вере поробљеног српског народа. „У својим књигама „Трагови у песку“ и „Руковети са њиве Господње“ Владика је показао велики књижевни дар, који је остао запостављен због труда на њиви Господњој.“

Ово духовно књижевно вече посвећено епској поезији песмом и гуслама улепшао је Анастасије Радовић, који је због ове вечери посвећеној епској поезији допутовао из Подгорице. За ову прилику, са благословом владике Лаврентија, присутнима је подељено преко петстотина примерака књиге „Српско народно Јеванђеље“ као уздарје њиховог епископа.

ђакон Саво Лазић

• Нове књиге
  

|

Градска општина Палилула и Општина града Крфа су, иначе, братске општине, које су кроз активнoсти на овом пројекту Светосавског звонца, изнашле начине да своју међусобну сарадњу подигну на виши ниво, а све у светлу достојног обележавања и сећања на трагичне догађаје из времена Првог светског рата, који су повезали српски и грчки народ. Тада се српска војска уз помоћ грчког народа, за време боравка на Крфу од 1916. до 1918. године, сабрала, опоравила и пробивши Солунски фронт у силном јуришу ослободила Отаџбину и извојевала величанствену победу над поробљивачима која је задивила свет.Сусрет представника братских општина одржан је у Градској кући Крфа. Домаћин је био градоначелник Крфа г. Костас Николузас, делегацију из Београда предводио је председник Градске општине Палилула г. Стојан Николић са сарадницима, a редакцију Светосавског звонца представљао је г. Димитрије Стикић.

У надасве срдачном сусрету градоначелник г. Костас Николузас је најпре поздравио чланове делегације из Србије, подвукавши још једном важност и вредност односа и повезаности Крфа и Србије. На крају излагања је рекао да су врата града Крфа отворена за све идеје које би помогле учвшрћивању тих односа.

Испред Звонца, градоначелнику се обратио г. Димитрије Стикић представивши досадашње резултате едукативног пројекта „Стопама наших предака“ који је успео, један век касније, да окупи потомке Срба и Грка Крфљана и кроз заједничко дружење, учење и рад, омогући им да науче више о заједничкој историји својих предака и да савесно и одговорно стварају заједничку будућност.

Председник Градске општине Палилула г. Стојан Николић је најпре захвалио домаћину на срдачном пријему, рекавши да је делегација из Београда, поучена позитивним искуствима пројекта Светосавског звонца чији су и они део, са циљем умножавања заједничких вредности, дошла са конкретним предлогом проширења сарадње.

Тај предлог обухвата формирање Крфског центра у простору Установе културе Палилула у Београду, који би током читаве године био отворен и у њему би били организовани садржаји који би у потпуности пружили могућност како грађанима Србије тако и грађанима региона да се ближе упознају са Крфом. Тако би Крф и заиста постао не само туристичка него и едукативна, културолошка, привредна дестинација. Други део предлога се односи на само острво Крф где би Градска општина Палилула, такође уз сарадњу са градом Крф обновила постојећи камп за децу који се налази у луци Гувија, који би био место где би деца из Палилуле али и других делова региона кроз дружење, одмор, игру и едукацију учили своју историју, упознавали културно-историјско благо Крфа и чували сећање на своје славне претке и догађаје из Првог светског рата који су се ту одиграли.

Састанак је овим излагањима ушао и у свој конкретан део у ком је реч поново узео градоначелник Крфа г. Костас Николузас, рекавши да је ово јединствен и одличан пројекат за који је Град Крф веома заинтересован и да се овакви предлози не смеју препустити времену, већ да се одмах дела, најавивши да ће о овоме он известити своје сараднике и у најкраћем року организовати узвратну посету делегације Крфа Београду како би могло да се приступи припремним радњама за његову реализацију.

На крају, у име гостију и у знак захвалности на срдачности и показаној братској љубави, г. Димитрије Стикић је уручио градоначелнику г. Николузасу икону Пресвете Богородице Тројеручице као молитвено уздарје и благослов братства царске лавре Хиландарске самом острву и његовим становницима.

Извор: Светосавско звонце, www.zvonce.spc.rs

– Рекао бих да је мали број оних муслимана, а посебно жена, који се одлучују да ставе веру изнад породице. Шта се то вама догодило и због чега сте одједном тако нагло заокренули точак породичне историје?

– Ја сам рођена у муслиманској породици. Обе баке су ми биле верујуће и обе су извршавале намазе. Посебно је била посвећена мајка мог оца. Она се, као што то и правила налажу, неколико пута дневно молила, и мене је муслиманским молитвама учила. Међутим, мене те молитве, нажалост, нису дотицале, због тога што сам их ја изговарала на неразумљивом арапском језику. Превод бака није знала. Откад знам за себе тражила сам разумљиву веру, и због тога тада никако нисам успевала да изградим односе поверења са Богом.

– И када су они почели да се изграђују?

– По завршетку школе наставила сам упорно да трагам за смислом живота и за почетак сам прочитала цео Куран. Међутим, пошто у тој мудрој књизи нисам нашла одговоре на своја питања, почела сам да читам разне философе: марксисте, идеалисте, да бих се затим преоријентисала на Соловјова, Берђајева и Розанова. Последњи од наведених ме је и окренуо ка Христу. Али пут до Њега био је прилично трновит: крајем 1980-их година сам због неселективног интересовања за све оно што је паранормално у себи била открила разне „способности“, па сам неколико година била заглибила у блату езотерије, стекавши масу свакојаких фобија. У мојој глави је тада било, по речима оца Андреја Курајева, омиљено јело руске интелигенције – каша: будизам, езотерија, теософија. И све је то било зачињено сосом ислама и бибером нејасних представа о хришћанству. Е тада сам почела да читам Јеванђеље, које сам ноћу стављала под јастук, и само сам тако могла мирно да спавам, због тога што су ме без њега мучиле ноћне море. Године 1987. моја бака се разболела од рака. Око јесени је легла у постељу и највише се од свега бринула због тога што ће, по свим изгледима, морати да умре у зиму и што ће је закопати у хладну земљу. И ја сам се сасвим случајно на сликарској колонији на обали реке Смољенке запричала била са наставником, када сам му рекла да ми је бака на самрти и да више од две недеље, према оцени лекара, неће живети. Он ми је предложио да ме одведе до блажене Ксеније, чија се капела налазила у близини на Смољенском гробљу, јер Ксенија помаже свима. Када смо дошли, показао ми је где свећу да купим и где да је прислужим. То је било око четири сата. Искрено сам се молила тражећи од Ксеније да помогне баки и да јој олакша муке. Из неког разлога толико сам веровала мени непознатој православној светитељки, да се чак нисам ни зачудила, вративши се увече кући, кад сам видела да бака хода по стану и да јој је постало боље управо у четири сата поподне.

– Није све тако једноставно. У то време прочитала сам Јеванђеље и стално бивала у храму, али никако се нисам одлучивала да се крстим: ипак је промена вере – озбиљан корак. Схватала сам да ће за родитеље то бити ударац и плашила се за њихово здравље. Ја сам само молила Господа да ми да неки јасан и недвосмислен знак, како бих схватила да ли је моје крштење Његова воља. И једног дана сам дошла у храм на Смољенки. До почетка службе било је отприлике још нека два сата, а људи уопште није било. Стајала сам у параклису Ксеније Петербуршке, наслонивши се на стуб. Одједном се читав простор око мене изменио: све је нестало – ни пода, ни плафона, уопште ничег није било, али у исто време то није била празнина, већ густо плаветнило, готово примрак.

– После тога сте се већ без оклевања окренули Православљу?

Примрак – исто као на мандорлама новгородске иконе „Силазак у ад“. Ја затим дуго нисам схватала због чега је простор био таман, и тек сам након неколико година код Дионисија Ареопагита прочитала да Божански нетварни свет човек види као примрак. То је, генерално, било невероватно лепо, апсолутно несхватљиво, и вероватно су моја осећања била налик на оно што осећа беба у мајчиној утроби – на заштићеност и љубав. Затим се из измаглице која је захватила цео простор ка мени пружила рука са крстићем на ланчићу. Поставила сам длан и када су на њега спустили тај крстић, ја сам се моментално вратила у реалност. Сутрадан сам без оклевања отишла да се крстим.

Пресвета Тројица. Икона А. Мешчерјакове

– А иконопис се јавио као једна од грана професије?

– То је био Божији Промисао који је такође имао своју предисторију. Чини ми се 1994. године, мој живот је доживео глобалну кризу: прво, стваралачку – нисам могла да сликам; друго, предмет љубави ме је напустио јако залупивши вратима; треће, због астме скоро да сам била престала да дишем. И, најважније – ја сам схватила да је цео тај букет непријатности резултат мог бурног пређашњег живота. Али Господ нас никад не напушта. И схвативши да мени нема живота без храма Божијег, 6. фебруара, на празник Блажене Ксеније, буквално сам отпузала до њене капеле, једва одстојала службу, и након тога ми је постало много лакше. Када сам на крају престала да се осећам као полуживи инвалид и почела мање-више нормално да дишем, наметнуло се питање – како живети даље. Да ли у 29. години мењати професију? Али сликање за мене није било само професија. Да бих постала сликарка, ја сам 11 година опсесивно радила по 16 сати дневно. Ако бих мењала професију, то би онда значило да су сви моји напори и жртве били узалудни, а сав мој претходни живот бесмислен. Случајно сазнавши за Дивјејево и Серафима Саровског, одлучила сам да одем до њега и потражим одговор на своје унутрашње питање, иако нисам имала појма шта је то манастир и поклоничко путовање. Кренула сам са пријатељицом. До Њижњег Новгорода пребациле смо се лако, али даље… Уместо пријатног трочасовног путовања у удобном аутобусу, ми смо 13 сати стајали у километарској саобраћајној гужви због великих снежних падавина. И таман када се напокон завршила та мука, почела је нова мука са сметовима: ја сам се по први пут у животу – и надам се последњи – нашла у снегу до гуше.

Апостол Андреј Првозвани. Икона А. Мешчерјакове

Првих неколико дана у манастиру сећам се као ноћне море. Било је веома тешко. Али ја сам се управо тамо наново родила. Газдарица код које смо одсели и са којом смо за две недеље боравка у Дивјејеву успели да се спријатељимо, једном ме је упитала: „Ти си ето сликарка. Можда би могла да ми насликаш блажену Ксенију?“ Та молба је била потпуно провиђење. Отац Владимир Шикин ми је сам пришао у храму, видевши моју збуњеност. Када сам му објаснила ситуацију, он је на то рекао да ми не благосиља тек тако да сликам икону, да то треба учити, због чега ми он даје благослов да идем у Твер у иконописну радионицу Андреја Запрудног. То ми је рекао и похитао за својим послом. А ја ћу за њим: „Оче, а шта ћу са родитељима?! Они су муслимани, неће разумети ни дозволити да одем у непознати град…“ Он у покрету само одмахну руком: „Господ ће те руководити“. Отац Владимир је био у праву: Господ ме је тако руководио, да су родитељи смирено прихватили моју одлуку да због учења одем у Твер. Истина, ја њима нисам детаљно објашњавала да је то школа црквених заната. Кренувши путем Православља и нове професије увек сам осећала помоћ Божију и Његов Промисао о мени.

– Никад раније себе нисте замишљали као иконописца? Али као сликарка, вероватно сте се одувек дивили делима Теофана Грка и Рубљова?

– Још док нисам била крштена, чини ми се 1991. године, била сам на изложби дела из збирки Руског музеја: Кандински, Маљевич, Гончарова, Шагал, Филонов… Али мене нису дотицали они – иако сам ја тада све то веома волела – већ руске иконе из збирке Никодима Кондакова, познатог историчара уметности. То је био празник, неизрециво осећање раја и чуда, и ја сам тад дуго времена ходала као ошамућена. На ту изложбу сам долазила десет пута управо због икона, пошто је гледати Шагала по трећи-четврти пут било чак незанимљиво. Била сам запањена мајсторством којим су биле насликане иконе. Ја сам на њима угледала рај. И за мене је то било откриће, јер је за време Совјетског Савеза био уобичајен ниподаштавајући однос према руским иконама: италијанска ренесанса – то је у реду, а икона, наравно, то је симпатично, али… Дивљење икони живело је у мени свих наредних година и постало је налик кључу који ми је једанпут отворио врата у свет Православља. Заправо, вероватно је то и определило мој садашњи свечани стил.

– Да ли сте имали искушења када сте почели да сликате светитеље или је све кренуло глатко и благословено?

– Прва икона коју сам насликала била је „Бичевање Светог Георгија“.

Тад је иконописна радионица осликавала два иконостаса за белоруски храм, а један олтар је био посвећен Светом Георгију. Затим сам насликала Свету Тројицу за иконостас у Дивјејеву. Генерално, све иконе које сам насликала некако су више везане за нека искушења. Чуда не могу да се присетим, а искушења је ето било преко главе. Посебно када осликаваш престону икону, крст или иконостас. Прву престону икону сликала сам почетком двехиљадитих за храм Сергија Радоњешког у Сертолову, који се налази у Всеволожском рејону у Лењинградској области. Таман када сам приступила раду успела сам да поломим ребро. Нисам се сама сетила да узмем лекове за умиривање болова, а лекар ми то није ни предложио.

Даска за икону је била огромних размера, тешка, и морала сам сваки час да је подижем, окрећем, скидам са штафелаја, преносим на сто, а затим поново враћам на штафелај. Отац је од мене захтевао да је што пре завршим и није сматрао да ми је бар у прво време након прелома потребно боловање. Због константног физичког бола налазила сам се у некој врсти несвесног стања, и из тог разлога је, можда, она и испала тако добро и молитвено. То су сви говорили. Прве две иконе из мог првог иконостаса ишле су ми веома тешко, све време ми се нешто дешавало, а онда ми је мало лакнуло, иако и даље није ишло глатко. Једна од тих мојих икона је касније мироточила. Икона приказује небески свет. Ми понекад заборављамо да иза ове синтагме стоји љубав Христова и да ми представљамо драгоцени свет хармоничне Љубави, који не може бити ни тужан, ни жалостан, ни мрачан – све је то људски. Православље – то је радост заједништва са Богом. Ми зато и славимо Бога, јер нам је Он донео Благу вест о Љубави. И то се одражава на иконама.

Покров Пресвете Богородице. Икона А. Мешчерјакове

С Алом Мешчеровом разговарала Олга Луњкова

Са руског: Наташа Јефтић

Извор: Православие.ру

У новој епизоди верско-образовног серијала „Верски мозаик Србије“, који за Радио-телевизију Србије припрема Православна епархија бачка, заједно са традиционалним Црквама и верским заједницама, погледајте Светосавске беседе посвећене 100-годишњици рођења Патријарха српског Павла, које су 26. јануара 2015. године на свечаности у Матици српској у Новом Саду казивали Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј и академик Владета Јеротић.

Наш мозак се сасвим другачије понаша, а то понашање је узроковано специфичном можданом биохемијом и функцијом. У фази заљубљености ми смо зграбљени својом природом, својом биoхемијом. Она нас носи. И шта се дешава? Заљубљен човек, под дејством допамина, на пример, добија позитивну, ведру вољу. Почиње да идеализује вољену особу, али и читав свет гледа кроз ту особу, те му све изледа чаробно и лепо. Зато се повећава његова упорност, кретивност, уопште животна енергија. Оно што је посебно интересантно – заљубљен човек нема потребу за другом особом, мимо своје вољене. Мозак не дозвољава да се заљубимо у више од једне особе. То је немогуће. Хемија нас буквално држи у верности. Не подносимо раздвојеност од вољене особе. Њено одсуство изазива код нас анксиозност. Хемија заљубљености жели само једно – контакт, бивање са вољеном особом. Жели да је зграби, да је не испушта ни за тренутак.

На први поглед, заљубљеност је – дивна. И јесте дивна. Ипак, она није савршена, колико год се таква чинила заљубљенима. Није савршена из једног разлога – стоји на нужности хемије а не на нашој слободи. Зато је веома повезана са страшћу. А страст, колико год и бивала пријатна и водила дужем или краћем уживању, представља патњу. Зашто? Зато што је страсно уживање неодвојиво од бола. Оно је зато у својој основи трагично – што човек не може да окуси задовољство које жели, без бола који не жели. Међутим, страст, задовољство које она носи, је толико снажна да, иако свесни будућег бола, ми о њему не желимо да мислимо. Тада нам постаје битан само тренутак, не желимо да га се одрекнемо, мислећи о будућим последицама. То нужно од нашег живота ствара једну дијалектику задовољства и бола, среће и несреће. Проблем је што бол и несрећа, када је страст у питању, долазе као потоњи, имају последњу реч. Бол је, нажалост, јачи од задовољства када је са њим сједињен. Он трује задовољство, као што је и отров јачи и трује мирисни хлеб. Сједињијући се са њим, од читаве смеше хлеба и отрова, отров ствара отров. Хлеб бива узалудан. Као такав више представља мамац за тровање него хлеб. Дакле, вођени страшћу, задовољство је осуђено да га изгубимо, док бол има завршну реч. Он једино остаје. Тада као бег из несреће видимо у уласку у нову страст, у ново задовољство. И тако, окрећемо круг свог живљења, те клацкалице задовољства и бола. Чини се да је из тог круга немогуће изаћи.

Ипак, може. Љубав је излазак из дијалектике задовољства и бола. У њој и бол задобија смисао, тако да тиме престаје да буде бол, као што је бол у страствености. Љубав је излазак из нужности у слободу. У томе је и основна разлика између заљубљености и љубави. Љубав не стоји на нужности биохемије. Љубав је слобода. Нажалост, данас је тешко појмити аутентичну љубав. Управо се страст често поистовећује са љубављу. Права љубав то никако није. Она нема ништа своје. Ни своју етику, ни естетику, ни логику, ни правила, ни циљеве, ни разлоге, ни објашњења, нема ништа. Она је луда, она је слободна од свега. Она је радовање у лицу другог, од којег се за узврат не тражи ништа (мада љубав не забрањује узвраћање, напротив). Права љубав је Крст. Спремност на крст. Потпуно давање себе другоме. До лудила и крајње нелогичности, до чуђења, до неразумевања околине, до осуде од стране околине, до властите штете и пропасти. Да, то је љубав. Ко онда воли? Само Светитељи. Волети значи бити Свет.

Нажалост, мало је Светитеља, мало је људи који умеју да воле. Мало је људи који су способни да буду слободни. Зашто се дешавају прељубе кад прође заљубљеност и када треба да се препустимо љубави? Па зато што више нема нужности хемије која ће нас робовски држати у загрљају вољене особе. Зато што смо од нужности препуштени слободи, да својом вољом, као личности, чувамо верност другоме – да волимо. Онда када постанемо слободни, кад нас заљубљеност пусти, ми чинимо оно што не ваља – уништавамо оно што је заљубљеност љубоморно чувала. Полако нестаје и онај елан, она животна енергија, она идеалност кроз коју смо гледали свет. Свет постаје суморан, уобичајен, реалан. Уочавамо да постоје недостаци и у свету а и у тој нашој вољеној особи, да постоји зло и зли људи, да свет и није баш тако леп, а да наша вољена особа и није баш нешто. Као заљубљени то нисмо могли да видимо. Као слободни од заљубљености то видимо. Наша трагедија и несрећа живота се своди у томе – што нисмо способни да будемо слободни. Мени, као хришћанину, ова логика нашег понашања и живљења, где у нужности финкционишемо боље него у слободи, говори једно – да смо ми, као пала природа, изгубили оно највредније што нам је Бог дао – своју слободу. Тачније, изгубили смо храброст да будемо слободни. Зато често и не умемо да волимо. Али, једно је сигурно – нећемо заиста бити срећни док не скупимо храбрости да узмемо оно што нам је Бог даровао – своју слободу. То је главни подвиг који стоји пред човеком, то је суштина хришћанске аскетике. Бити слободан. Умети волети – лудо, нелогично... слободно. Мера те хришћанске аксезе, колико у њој заиста успевамо или не успевамо јесте – осмех на лицу другог човека. У том осмеху је и суштина нашег, личног постојања. И ту нам се открива смисао – зашто вреди умрети за другог. Тај смисао љубави нам је скривен све док љубав поистовећијемо са страшћу. Тиме нам је скривена и истинита срећа. Само храбри ће је упознати. Али, слобода и припада храбрима.

Љубав се дешава само храбрима.

Александар Милојков, теолог

Анђелском кротошћу и великом љубављу обузет према Богу и људима, предивни светитељу, поднео си подвиг монашкога смирења и пастирскога служења. Са покорношћу вољи Божијој даним даром мудрости од Господа узрастао си и људима си самопожртвовано послужио на спасење тим даром. Прослављајући трудове твоје, кличемо ти:

Радуј се, од младости си срце дао Господу!

Радуј се, јер си више од свега заволео Господа!

Радуј се, јер си на Њега положио сву наду своју!

Радуј се, јер си од младости разум твој наситио премудрошћу Божијом!

Радуј се, јер си целога себе предао на службу Господу!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Видећи душу твоју испуњену божанском љубављу према Творцу своме и Богу, Господ Промислитељ је загрејао великом жудњом према монашком животу, и ти светитељу Божији, следећи небески призив, још у младости твојој стао си чврсто на пут великога смирења и одрицања од овога света, предавши себе свецело вољи Божијој, певајући Му: Алилуја!

Од Бога милостиво обдарен разумом књижевне мудрости, ти си непрестано богатио свој ум познањем дела светих отаца и подвижника вере и побожности, црпећи у њима велику силу и духовну светлост. Ми пак прослављајући мудрост твоју скрушено ти кличемо:

Радуј се, јер си горео љубављу према Господу!

Радуј се, јер си младост провео у великом смирењу!

Радуј се, јер си кротошћу својом послужио свима као пример!

Радуј се, јер си изабрао монашки живот!

Радуј се, јер си предао целога себе на служење Богу!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Сила Божија боравећи у теби, још на раној стази твојој, јарким пламеном благодати осветила је душу твоју и добро те украсила у светитељском чину, подарила је људима тебе, доброга пастира, који је непрестано радио за спасење душа њихових, и Господу непрестано певао: Алилуја!

Имајући у срцу твоме једино Господа, са великом радошћу посветивши живот свој на служење делу Христовом спасењу рода човечијега, ти си угодниче Божији дао ризницу свога разума и духовнога искуства на послушање Богу своме учећи и упућујући све који ти прилазе са вером. И ми прослављајући напоре твоје поднете ради спасења душа наших, кличемо ти овако:

Радуј се, напојени од Господа великом мудрошћу!

Радуј се, искушавани у трудовима подвижништва!

Радуј се, велики носитељу смирења и кротости!

Радуј се, јер си свецело себе предао вољи Божијој!

Радуј се, јер си делима твојим прославио милосрђе Божије!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Бура смутњи испунила је срца чеда пастве твоје, када сазнаше жељу твоју да ћеш их оставити да би се свецело предао подвигу затвореништва и боравио у посту и молитви, непрестано кличући Господу сила: Алилуја!

Људи чувши о одласку твоме у пустињу Вишењску, веома се ожалостише због сиромаштва свога, и поштујући тебе, Бога им данога доброга пастира, који је са љубављу радио на спасењу душа њихових, са сузама су долазили код тебе, молећи молитве и богонадахнуте поуке твоје. Прими и од нас ове похвале:

Радуј се, јер си у светитељству твоме био милостиви отац пастви твојој!

Радуј се, јер си се непрестано старао за добро пастве твоје!

Радуј се, јер си се сузама умиљења одвојио од ње!

Радуј се, јер си мир и богомислије заволео више од свега!

Радуј се, сјајна светиљко Вишењскога манастира!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Јавио си се богомудри светитељу као боговођена звезда у манастиру ради спасења душе своје, зажелевши безмолвије (молитвено тиховање) пустињскога живота, и у њему непрестаним подвигом си се подвизавао, јавио си се добар пример свој братији, учећи их да непрестано певају Господу: Алилуја!

Приневши Христу Богу срце своје, васцело обузето љубављу према Њему, ти си душу твоју припремио да постане стан Светога Духа, у великом смирењу и кротости узевши монашки свој подвиг, непрестаним напорима јавио си пример истинскога монашкога живота христољубивим чедима који су гледали на тебе. Поштујући тебе, истинскога служитеља Божијега, и Његовога возљубљенога изабраника, и ми ти овако кличемо:

Радуј се, неисцрпни изворе љубави према Господу!

Радуј се, пресветла светиљко засијала у пустињи!

Радуј се, јер си предао себе на послушање!

Радуј се, мудри учитељу уздржања!

Радуј се, добри љубитељу душа људских!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Ваистину си био незаустављиви проповедник истина Божијих, на светитељској служби, просвећујући и упућујући паству твоју, ти и у затвору ниси престао да духовно руководиш све оне који долазе мудрости богонадахнутим речима твојим, учећи их да певају: Алилуја!

Засијала је у пустињи као велика звезда мудрост твоја, прехвални угодниче Христов. Из затвора у коме си се сакрио потекле су реке живе речи твоје. Божијим благовољењем откри се источник благодатних поука напајајући све жедне који са вером притичу. Прими од нас, светитељу Божији ове похвале:

Радуј се, јер устима својим јављаш премудрост Божију!

Радуј се, јер све напајаш том мудрошћу!

Радуј се, јер боравиш у монашким подвизима!

Радуј се, мудри искоренитељу грехова људских!

Радуј се, непрестани водичу ка добром успеху!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Желећи да се сви људи спасу и дођу у Царство Божије, ти си добри пастиру, у свом одрицању од света и строгом затвору открио велики извор надахнућа, подражавајући Пастиреначалнику Христу, смело и слободно си служио људима, певајући Господу: Алилуја!

Видећи у теби новога подвижника и угодника Христовога, који је срцем својим достигао Царство Божије и стекао велико смирење и кротост, људи болесни и страдални су са надом похитали у пустињу, очекујући помоћ од тебе, који си се сакрио у пустињу, и велику твоју благодатну мудрост. И ми пак жедни ње, кличемо ти овако:

Радуј се, јер си на земљи достигао анђелску чистоту!

Радуј се, јер си кротошћу духа свога све покорио!

Радуј се, јер просвећујеш помрачене умове!

Радуј се, дивни наставниче незлобивости!

Радуј се, јер призиваш људе на милосрђе!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Необичан за многе али и диван за оне који љубе Господа је био подвиг твој, благи светитељу, пун послушања у животу без стицања земаљских добара, преданом непрестаном напору и богомислију; ми пак видећи то у умиљењу срца наших благодарно певамо Господу: Алилуја!

Свима си био све, светитељу Божији, пастир и отац, учитељ и наставник у неућутној проповеди златоречитих уста твојих. И ми, духовна чеда твоја, кличемо ти:

Радуј се, напојени росом Духа Божијега!

Радуј се, осењени светлошћу благодати Божије!

Радуј се, уме који си достигао богопознање!

Радуј се, јер си миром душе твоје ушао у Царство Небеско!

Радуј се, јер све скрушаваш добротом твојом!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Свима си био пример богомудрога живота за једино на потребу, како да душу своју учине станиште Духа Светога, успео си у великим подвизима усходећи из силе у силу, загревајући срце своје непрестаном молитвом Исусовом и певајући Господу: Алилуја!

Многоречити и милозвучни глас твој, кротки и мудри, био је за све, наслађујући оне који те слушају са великом вером; ти си их пак силом поука твојих водио непрестаном уском стазом у самоодрицању ка подвигу послушања, учећи их правди Божијој и Царству Његовом. Прими од нас, добри учитељу, ова благодарења:

Радуј се, светитељу Божији, смирени и кротки!

Радуј се, добри и чедољубиви пастиру!

Радуј се, јер си у пустињи процветао као пољски крин!

Радуј се, јер си заволео спаситељну тишину затвора!

Радуј се, добри водичу збуњених душа!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Желећи да спасеш свет људски од греховних напада, ти си Божији угодниче, просветио умове оних који желе правду и показао си путеве људима победе у рату са невидљивим злим дусима и жељени венац доброга краја људима који певају са тобом Богу: Алилуја!

Светитељу Божији, ти си непобедива тврђава у богонадахнутим својим делима, за све душе који црпу у мудрости твојој велико руководство себи у животу своме које указује на стазу тобом указану по једином путу ка спасењу. Узносећи благодарност Богу због непрестанога твога старања за душе наше, овако ти кличемо:

Радуј се, јер си анђелски поживео на земљи!

Радуј се, јер су ти анђели саслуживали у служењу литургије!

Радуј се, јер си сијао анђелском кротошћу!

Радуј се, благословени сасуде чистоте!

Радуј се, смели учитељу правде Божије!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Приносимо ти свехвлане песме, добри светитељу и кротки угодниче Божији. Хвалимо тебе који си животом и подвизима прославио Творца и певамо Богу: Алилуја!

Светлозарни живот твој у затвору није се сакрио од људских срдаца жедних правде и истине Божије. Добри и безметежни и мирни крај живота твога великом светлошћу озарио је сав светитељски, многострадални пут твој, који те ваистину учинио сасудом Божије благодати. И ми скрушеним и благодарним срцем кличемо ти:

Радуј се, јер се у смрти твојој прославио светитељски твој чин!

Радуј се, јер си до краја живота свога послужио Господу!

Радуј се, дивни украсе твога манастира!

Радуј се, мудри просветитељу земље Тамбовске и Шацке!

Радуј се, похвало и радости Рјазанске пастве!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

Богато обдарен благодаћу Божијом послужио си мудро пастви твојој у земаљском животу твоме, дивни и кротки светитељу, не остави и нас који се надамо у твоје заступништво пред Господом на небесима где боравиш сада и у неућутном славословљу кличеш Богу: Алилуја!

Прослављајући подвиге твоје, које су у великом светлошћу озариле великом светлошћу твој животни пут због љубави према Господу, ми, кротки и милостиви светитељу Божији, са надом гледамо у тебе, небескога нашега заштитника и великога заступника пред Господа славе и скрушено ти кличемо:

Радуј се, пресветли и милостиви угодниче Божији!

Радуј се, јер не одбацујеш молитве верних упућене теби!

Радуј се, слуго Христов и љубимче Божији!

Радуј се, премудри наставниче монаха!

Радуј се, светитељу, брзи утешитељу у невољама нашим!

Радуј се, свети оче Теофане затворниче и златоречити учитељу хришћанскога живота!

О, преблаги светитељу Теофане, кротки и богомудри учитељу наш. Прими од нас ове молитве и благодарне похвале. Не заборави нас грешне у светим молитвама твојим у које надајући се, непрестано кличемо Господу сила: Алилуја!

О, светитељу, оче Теофане, славо и радости земље наше, прими ове молитве нас грешних који те љубављу поштујемо. Гледајући на тебе речи Господње: ,,Онај који мене прославља - ја ћу прославити", са скрушеношћу прилазимо светим моштима твојим које имају исцелитељску силу, знамо те као изабраника Божије благодати, овако те молимо: благослови и помилуј, архијереју истинитога Бога, нашу државу Руску (и Србску), подари војницима нашим непоколебљиву храброст и све људе сачувај од невоља и недаћа, приведи их у покајање, подари деци добро васпитање, младе научи, измоли здравље болеснима и жалоснима, свима пак нама подари радост у Господу да би те сви благодарно прослављали говорећи овако: Величамо те, светитељу, оче Теофане, и поштујемо свети спомен твој, јер ти молиш за нас Христа Бога нашега. Амин!