Сутра се у Београду у исто време одржавају Прајд и Транс Прајд. ЛГБТ заједница се бори за своје право на нормалан живот без дискриминације. На њихов начин, без насиља и увреда.

И ја то отворено подржавам, иако ми је жао што организатори једног и другог догађаја не могу да се усагласе да то раде заједно.

Пун је Балкан миграната са Блиског истока, развучене су жице, бачени су сузавци, затворени су путеви, фашизам доживљава ренесансу, пролива се крв на границима, а међу мигрантима има пуно деце.

Јасно је, вероватно међу њима има и преваранта, убица и сличних, али зар таквих нема у свакој већој згради у Београду?

Или Сарајеву, Книну, Сребреници?

Већ сте заборавили?

Је л знате да ја толико волим групу Queen, да кад гледам њихове видео клипове на YouTube-у не гасим рекламе и увек тражим клипове прво са њиховог званичног канала?

Иако сам свестан да је њима приход од тих реклама кап у мору.

Међутим то није ствар новца, то је ствар дубоког поштовања, јер оно што су они својом музиком учинили за моје дечаштво и младост је непроцењиво.

Је л знате да је Фредију Меркјурију, том генију, школском прваку у стоном тенису Бомбаја, стидљивом тигару са бине Вемблија, право име у ствари Фарук Булсара?

Је л знате да је као тинејџер због рата у свом родном Занзибару са својим родитељима био принуђен да побегне Енглеску?

Био је мигрант.

Је л знате да је био бисексуалан?

Да је последње године свог живота провео са својим партнером Џимом Хатоном, а да је највећи део свог богатства оставио деци своје бивше жене?

Живот је такав, никад не знаш да ли си руку пружио неком будућем Фредију Меркјурију или Осами Бин Ладену, али није на теби да судиш о томе кад је неком потребна помоћ, било да спава у парку или се бори за своје право на нормалан живот, твоје је само да ако можеш помогнеш, ако не можеш или нећеш, да не сметаш.

Људи су различити – Get over it

Је л' знате да је на овом, чувеном концерту на Вемблију '86 наступио са грозницом и температуром од 38 степени?

И да је четри месеца касније установљено да има ХИВ.

Од чијих последица је умро пет годна касније у својој 45 години живота.

Бисексуални мигранте, Фаруче Булсаро и остатку те дивне дружине енергичних креативних џентлмена, Брајане, Џоне и Роџере хвала вам што сте дали смисао мојој младости.

Queen – A Kind of Magic (Live At Wembley '86):

Извор: http://novinenovosadske.rs/da-li-znate-ko-je-faruk-bulsara/

Универзитет у Београду обележио је 207 година постојања свечаном академијом која је 14. септембра 2015. године одржана у Свечаној сали Ректората Универзитета. Круна свечаног програма, који је започео студентском химном Gaudeamus igitur у извођењу Академског хора АКУД “Шпанац” и беседом ректора, проф. др Владимира Бумбаширевића, била је церемонија доделе признања professor emeritus новоизабраним професорима.

На основу члана 67. Закона о високом образовању, члана 136. став 3. Статута Универзитета у Београду, као и члана 8. Правилника о условима и поступку додељивања звања и правима професора емеритуса а на предлог Православног богословског факултета, Сенат Универзитета у Београду, на седници одржаној 10. јуна 2015. године, донео је одлуку којом се проф. др Атанасију Јевтићу, редовном професору Православног богословског факултета Универзитета у Београду, у пензији, додељује звање – професор емеритус.

Православни богословски факултет доставио је, 30. јануара 2015. године, Универзитету образложени предлог да се у академској 2014/2015.години, проф. др Атанасију Јевтићу, редовном професору у пензији додели звање професор емеритус.

Сенат Универзитета у Београду, на седници одржаној 11. марта 2015. године, образовао је Стручну комисију за припрему реферата са предлогом одлуке за доделу звања професор емеритус у саставу: др Предраг Пузовић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и др Војислав Јелић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Стручна комисија доставила је Универзитету реферат са предлогом одлуке за доделу звања професор емеритус проф. др Атанасију Јевтићу дана 3. априла 2015. године.

Реферат и предлог одлуке објављени су на сајту Универзитета у Београду дана 29. априла 2015. године уз напомену да увид јавности траје 30 дана, односно до 29. маја 2015. године. Примедаба на реферат није било.

Сенат Универзитета у Београду, на седници одржаној 10. јуна 2015. године, тајним гласањем, одлучио је као што је наведено у изреци ове одлуке.

Владика Атанасије

Име оца Атанасија Јевтића одавно је познато не само нашој црквеној и широј јавности, већ и целом хришћанском, нарочито православном свету

Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, српског рода, Милана Д. Јевтића, и Савке, рођ. Брисић, земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 26. децембра 1937, тј. 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958 (у генерацији са садашњим Епископом Амфилохијем и Лаврентијем). По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958.г., али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука 6 месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову Епископа Шабачко-Ваљевског Јована, од Архим. Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године. Дипломирао са општом оценом 8,88 (врло добар).

За време студија рукоположен од Епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963.г. у свештенички чин.

Завршивши Богословски факултет, поднео молбу Св. Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964.г. послан од Њ.Светости Патријарха Српског Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, где је под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту. Докторску тезу одбранио с одличним успехом 2. јуна 1967.г. на истом факултету. После тога остао у Атини још годину дана и настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве.

За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно време у богословском интернату Грчке Цркве, а затим у приватном стану. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим Епископом – Шабачковаљевским Јованом. У јесен 1968. г., добивши за то благослов од свог Духовника и свог Епископа, прешао у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. Последњу годину (1971-2) предавао и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено пратио извесна предавања из Патрологије на римокатоличком Теолошком факултету (Institut Catholique de Paris), и нека предавања из византијске књижевности на Сорбони ( Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија учествовао на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци, септембра 1970.г. у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку.

Вративши се из Париза у лето 1972.г. с јесени постављен од Св. Архијерејског Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће 1973.г. изабран за доцента на Богословском факултету за катедру Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада). Предавао и Историју Хришћанске Цркве низ година, као и неко време Историју Српске Цркве. Године 1983. биран за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Биран за Декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2).

Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, поглавито активним учествовањем на бројним трибинама, где је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести Српскога народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим Српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и сведочанстава о новомучеништву, заветовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин… Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. Америчког раскола.

Ратне 1991.г. бива од Св. Арх. Синода изабран на Ивандан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за Епископа Банатског, где је остао непуних годину дана, да би га Св. Арх. Сабор на мајском заседању 1992. изабрао за Епископа Захумско-Херцеговачког. Због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992.г. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је Епархију која више деценија није имала свога Епископа-пастира. Током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богомповерени му народ(покренуо епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу. Његовом заслугом Херцеговином су пронете мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца (10.-11.маја 1996).

Услед тешке повреде вратних пршљенова (3.дец.1998), молио је Сабор Епископа за разрешење од архипастирских дужности. На септембарском заседању 1999.г. Св. Арх. Сабора усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП (на његово место изабран садашњи Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња. После тога, прилично времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних NATO трупа, јуна месеца 1999), помажући тамошњем Епископу и страдалном народу. Током 2001/2002.г. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски, и упознавајући боље Св. Земљу Господњу, као и служећи у Јерусалимској Патријаршији, нарочито на Гробу Господњем. (Претходно посетио Св. Земљу 3 пута и Синај 2 пута). По повратку из Јерусалима, послан је од САСабора, од јуна 2002.г. до маја 2003.г. на испомоћ оболелом Епископу Жичком Стефану, када је са другим Епископима припремио уношење у Календар Светих Епископа Жичког и Охридског Николаја… По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено напише понеки текст, или одржи неко предавање. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом…

Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, и др. језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига.

Епископ Максим (Васиљевић)

Монах Игнатије (Марковић)

Преузето из књиге Еп.Атанасија Христос Алфа и Омега, Манастир Тврдош-Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004., стр. 303-307. Опшириније на http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?page_id=85

http://athanasios.org/index.php/blog/134-svecana-dodela-priznanja-professor-emeritus

Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Овим поводом подсећамо на став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима и преносимо поглед професора Богословије Светог Саве г. Горана Раденковића о екологији као изазову за хришћане.

Архијерејски Сабор је 4. фебруара 2013. године усвојио документ у којем се излаже став Цркве у вези с еколошким питањима. У целини наводимо текст документа објављеног на сајту Патриархия.ru.

Свети Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве

(2-5. фебруар 2013. године)

Цело човечанство сноси одговорност за стање природе – Божје творевине. Коришћење ресурса и загађење човекове средине у ситуацији пораста броја становника на планети чини изузетно актуелним питање о солидарним напорима свих народа у очувању различитих облика живота, о домаћинском коришћењу природних ресурса и спречавању еколошких катастрофа изазваних људском делатношћу.

Пад прародитеља у грех изазвао је поремећај у првосазданој природи. Свето Писмо сведочи о томе: „Јер се твар покори пропадљивости (не од своје воље него за вољу оног који је покори)“ (Рим. 8, 20). Загађивање и уништавање природе представља директну последицу људског греха, његово видљиво оваплоћење. Разноврсне појаве греховног односа према природи карактеристичне су за савремено „потрошачко друштво“, које за главни циљ има стицање добити. Једина могућност за обнављање здравља природе састоји се у духовном препороду личности и друштва, у истински хришћанском, аскетском односу човека према сопственим потребама, у обуздавању страсти, у доследном самоограничењу. Главне одредбе позиције Руске Православне Цркве у вези с проблемима очувања живе природе и човекове средине садрже се у Основама социјалне концепције (део XIII, „Црква и проблеми екологије“) и у Основама учења о достојанству, слободи и правима човека (део III.5).

Руководећи се заповешћу Божјом за очување тварног света (1 Мојс. 2, 15) и бринући се о духовном и физичком здрављу човека, Руска Православна Црква својом дужношћу сматра да и у будуће учествује у разматрању еколошких питања, као и да ради на овом попришту у сарадњи са свима онима који су забринути због стања природне околине, размишљајући о очувању здравља и нормалном животу људи.

1. Богословско осмишљавање еколошких питања

Руска Православна Црква, исповедајући библијско учење о односима између човека и тварног света, спремна је да дâ свој допринос осмишљавању основа погледа на свет везаних за еколошка истраживања и еколошку делатност.

Црква сведочи о јединству света који је Бог створио и нуди целовиту слику људског постојања. Ова мисао истиче разлику између теоцентричког погледа на свет и позиција хуманистичког антропоцентризма, који човекову средину посматра као извор „егоистичке и неодговорне потрошње“ (Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве, XIII.4) и од паганског боготворења природе, које се понекад сједињује с покушајима да се она узнесе изнад човека, да се прогласи самодовољном, а људски напори на њеном преображају – непотребнима.

Реч Божја учи да је свет око нас дом, који је Господ створио и у којем је настанио човека (1 Мојс. 1, 28). Због тога је човек домаћин створеног света и није позван да се клања природи, већ само Творцу (Рим. 1, 25). Добар однос човека према природи испуњен свештеним страхом заснива се на дубокој свести о томе да је Бог свет и све живо у њему створио као добро (1 Мојс. 1, 8-25). Заједно са светим пророком Давидом сваки човек може да ускликне: „Јер си ме развеселио, Господе, делима Својим, с дела руку Твојих радујем се“ (Пс. 92, 4).

У светлости Светог Писма еколошка делатност се схвата као од Господа заповеђено опхођење човека према тварном свету. Бог је благословио човека да користи материјална добра ради одржавања свог телесног живота (1 Мојс. 1, 29). Књига Постања такође сведочи о томе да је Господ открио човеку могућност да спознаје и проучава творевину, јер њено поседовање и управљање њом (1 Мојс. 1, 28) у складу са замислом Божјим није могуће без познавања природних закона. Посебан значај за исправно схватање човековог места у Васељени има библијско учење о владавини човека над светом који је Бог створио и који треба да буде у складу са сведобрим стваралаштвом Творца Васељене, јер је човек створен по образу Божјем. Преподобни ава Доротеј пише: „Чувајмо сви нашу савест у свему: у односу према Богу, према ближњем и према стварима.“ Људи су позвани на стваралачко учествовање у животу творевине, на њену заштиту и очување: „И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува“ (1 Мојс. 2, 15).

Једна од последица грехопада првих људи био је поремећај односа које је међу њима и природом установио Бог. Човек је пре свега почео да се руководи егоистичним и потрошачким побудама. Зато еколошка делатност неће постићи жељене резултате уколико људи не буду тежили ка томе да превладају своје отуђење од Бога и да живе по Његовим заповестима.

Узимајући у обзир важност еколошких питања, у највишим црквеним школским установама треба развијати истраживања о међусобној повезаности човека и тварног света, а такође треба разматрати еколошку тематику на црквеним научно-практичним форумима. С братским Помесним Православним Црквама треба богословски размотрити проблеме екологије, а такође треба размењивати искуства у овој области у међухришћанском и међурелигиозном дијалогу. Приликом разматрања еколошких питања Црква пореди богословско учење са савременим научним подацима о свету, узима у обзир приступе научних дисциплина еколошког профила и јавно мњење.

2. Литургијски живот Цркве и екологија

Црква не призива благодат Светог Духа само на човека, већ и на цео свет који га окружује. Божанска Евхаристија освећује тварни космос. Плодови земље и дела људских руку – хлеб и вино – дејством Светог Духа претварају се у Христово Тело и Крв освећујући вернике. Освећење водене стихије, које се обавља на Богојављење, отвара нове перспективе за материјално биће: освећена вода постаје света вода, „која води у живот вечни“. Црква се увек молитвом и радом одазивала на догађаје који захтевају сарадњу човека и природе и на ситуације у којима су природне стихије постајале непријатељске за човека. Црква се свакодневно моли „о благорастворенији воздухов, о изобилији плодов земних“ („за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских“), обављају се и посебне молитве за људе који раде на земљи, за избављење од природних непогода и од штеточина.

У условима еколошких криза и катастрофа људима је крајње потребна молитвена помоћ. Сматрамо да је важно издавање постојећих, прилагођених и нових текстова молебана у којима се Божија помоћ призива за обављање пољопривредне делатности, као и за различите послове усмерене на очување човекове околине. Као допуна постојећих могу бити написани богослужбени текстови и појединачне молитве, које се узносе за време природних непогода и техногених катастрофа.

3. Еколошко васпитање

Руска Православна Црква тврди да човек мења свет око себе у складу са својим унутрашњим светом и због тога преображај природе треба да почне од превладавања духовне кризе човечанства.

Реалну алтернативу потрошњи представља хришћански живот. Православље учи да се у људима васпитава умереност и уздржаност у задовољењу животних потреба, одговорност за сопствена дела, одрицање од сувишних ствари, између осталог, и од небрижљивог коришћења намирница, затим, поштовање према потребама других људи и схватање важности духовних вредности за сваког човека.

Пример чуварног и целомудреног односа према околини често су представљали православни манастири у којима се одвијала плодна сарадња добре људске воље и освећујуће силе Божје, укључујући и област пољопривредне делатности.

Треба подстицати укључивање свештенослужитеља у изучавање основа екологије као науке и закона функционисања биосфере. Сматрамо да је за васпитавање деце и омладине у духу одговорности за стање природе неопходно сврсисходно увођење тема хришћанске еколошке етике у црквене, а по могућству и у световне образовне и васпитне програме, помоћ у увођењу еколошке тематике у круг научно-педагошке делатности високошколских установа, школа за веронауку, православних кампова, као и у додатно духовно образовање и курсеве за преквалификацију. Пожељна је и организација специјалних црквених курсева и образовних програма који објашњавају православно виђење еколошке проблематике студентској и научној јавности, а такође су пожељни редовни теоретски и практични часови екологије за децу и одрасле.

4. Учествовање Цркве у еколошкој делатности

Свештенослужитељи и мирјани се позивају на активно деловање у правцу заштите природне околине. Ова делатност пре свега треба да буде усмерена на сведочење о томе да ће само уздржаност, поштовање према другима и одговорност у сваком човеку, који се заснивају на свесном испуњењу заповести Божјих, омогућити човечанству да савлада настале еколошке проблеме.

Православни верници се позивају да помогну у развоју и увођењу технологија и начина управљања привредом, оријентисаних на што је могуће брижљивији однос према природној средини.

Еколошки проблем може бити издвојен као посебан правац у епархијском и парохијском раду. Тема екологије се може разматрати као компонента пастирског, мисионарског, социјалног и омладинског служења. Велики потенцијал за практичну реализацију православног приступа екологији поседују манастири и парохије који у живот заједнице укључују и бригу о природи. Развој еколошки безопасне аграрне производње у манастирима и у сеоским парохијама треба да послужи као пример рационалног коришћења природе пољопривредним добрима у околини.

5. Сарадња с друштвеним, државним и међународним институцијама у области екологије

У раду на очувању природе Руска Православна Црква је отворена за дијалог и сарадњу с друштвеним, државним и међународним институцијама. Притом Црква истиче да се питањима екологије не сме манипулисати уз коришћење ове теме као инструмента у политичкој борби и економској конкуренцији или као начина за задовољење користољубивих интереса појединаца и друштвених група. У случајевима такве врсте Црква задржава право да се уздржи од сарадње у еколошким и мешовитим пројектима. Црква такође задржава право да критички оцењује деловање државних власти, међународних организација и друштвених и научних структура које могу имати негативан утицај на природу, дакле – и на здравље и живот човека.

Посебну важност има дијалог Цркве са стручњацима и руководиоцима од којих зависи доношење одлука о стратегији градског, пољопривредног, индустријског и екстрактивног развоја, као и помоћ у истраживањима у области уштеде ресурса, развоја и увођења еколошки чистих технологија, проналажења алтернативних извора енергије, очувања функција природних система за формирање животне средине.

Епархије, намесништва и парохије могу потписивати споразуме о сарадњи с регионалним и локалним структурама чија је делатност усмерена на заштиту природне околине.

У оквиру сарадње с државом и друштвом у вези с питањима екологије Црква је отворена да:

• учествује на форумима, конференцијама и сусретима еколошког усмерења, да упознаје све заинтересоване стране са својим схватањем еколошких проблема и постојећим искуством у њиховом решавњу;
  
• даје оцену друштвено значајних економских пројеката који утичу на стање живе природе и човекове околине;
  
• реализује заједничке пројекте с друштвеним, државним и међународним структурама;
  
• активно развија црквено присуство у друштвеном и научном еколошком раду на међународном, националном и регионалном нивоу;
  
• учествује у изради, разматрању и спровођењу информационих, образовних и васпитних програма који имају еколошку компоненту, као и закона и других нормативних аката који се у овој или оној мери тичу питања екологије.
  

У дијалогу с представницима друштва, државе и међународних организација Руска Православна Црква сматра својом дужношћу да помогне у томе да се у људима који припадају различитим социјалним, етнокултурним, узрасним и професионалним заједницама развија осећање солидарне одговорности за очување Божије творевине и да подржи њихов рад у овом правцу.

На једној Гојин графици стоји записана видовита мисао: „Сан разума не кроти чудовишта." И заиста, научно- техничка цивилизација утемељена на култу разума постала је сама чудовиште, данас на почетку трећег миленијума, чудовиште које немилосрдно експлоатише природну средину. Пророчанство које је Мерло-Понти изговорио у прошлом веку да ће двадесетпрви век бити религиозан или га уопште неће бити, подразумева један дубљи хришћанско- духовни пијетет према нама и средини која нас окружује и којом смо захваћени.

Како данас изгледа однос човека према природи? Сваке године са лица Земље буде уништено више од 14 милиона хектара шуме. Евидентна је све већа потреба за дрветом. Само Америка и Канада годишње потроше више од 600 милиона кубних метара дрвета за производњу хартије. Ако се томе дода да су у истом периоду и потребе трећег света порасле за осам пута, може се наслутити какве могу бити последице - изумирање многих животињских и биљних врста чији природни хабитат нестаје, али и лагано нестајање великих плућа земље.

Упоредо са нестајањем шума, атмосфера је из дана у дан све загађенија. Пре 50 година у атмосфери је завршавало 1,6 милијарди тона угљеника. Данас је та цифра прешла 5,6 милијарди тона, што простим речима значи да живимо под све загађенијим небом. Ваља рећи да од последица атмосферског загађења у свету сваке године умре око 3 милиона људи. Кривац за то није само индустрија, већ и саобраћај. Данас планетом кружи преко 500 милиона аутомобила. Претпоставља се да ће за мање од деценије тај број премашити милијарду.

Вода је, такође, загађена. Бројна загађена језера и мора то потврђују. У азијским рекама проценат олова је 20 пута већи од дозвољеног, а у неразвијеним земљама дијареја, проузрокована загађеном водом, убије сваке године око 5 милиона људи. Све веће количине отпада који није биоразградљив угрожава тло и биљни свет.

Фауна је такође угрожена. Од преко 4.400 класификованих врста сисара 25 одсто се данас сматра угроженим и на ивици изумирања. Томе треба додати 11 одсто врста птица и 34 одсто врста риба које практично нестају у рекама и морима.

Подаци говоре да су најугроженији примати. Скоро половина врста мајмуна који данас постоје у наредној деценији би могли заувек да нестану. Један од примера је тамарин златног репа, бразилски мајмун дуг двадесетак сантиметара. Његово природно станиште је прашума која се налази на само неколико десетина километара од Рио де Жанеира, а која последњих година нестаје ритмом од 0,5 одсто годишње.

Све су чешћи и жешћи пожари који су у 70 одсто случајева намерно, изазвани људском вољом и тежњом да се на месту где се налазе шуме граде индустријски или стамбени објекти.

Овоме треба додати и велику пукотину на озонском омотачу Земље која доводи до великих климатских промена, отапања полова и Гренланда, те нарастања нивоа мора.

Читава ова слика нам открива човека као биће које није здраво. Аутентично хришћанство посматра тзв. природног човека као грешно и пало створење. Грех је људско биће отуђио од Бога и од природе. Јер грешни живот попут свода од разнобојног стакла прља бели сјај вечности. Нигде се тако јасно не показују цветови наше људске болести, како би рекао Бодлер, као у еколошкој катастрофи које смо ми, деца 20. и 21. века, сведоци. Свет којим смо ми окружени и кога смо саставни део јесте јако крхка творевина. Сетимо се последњих стихова великог песника Педра Салинаса који нам их је оставио као неку врсту предсмртног завештања, а који могу да буду савршени еколошко-хришћански програм:

Са падом у грех човек је у патњу повукао и творевину. Свако ко има истанчану интуицију, видовитији homo syptilis може да чује оно што су немачки романтичари назвали mal de siecle, француски егзистенцијалисти та1 с1е 81ес1е, а руски религиозни философи мироваја скорб. О тој космичкој тузи писао је и о. Јустин Поповић.

Свети апостол Павле је пре 2000 година рекао да целокупна твар уздише и тужи док се не појаве синови Божији (Рим 8, 33). Јер једино Бог и усиновљена деца Божија могу да спасу творевину њене пропасти која је сигурна ако се овако настави са технолошким прогресом.

Данас је нужно еколошки проблем гледати очима екологије. Додуше, израз екологија је библијски и самим тиме хришћанскији чак и од термина теологија који ће први пут као науку о Богу употребити у петом веку блажени Августин, епископ хипонски. Пре тога термин је био у употреби код Аристотела као наука о првом покретачу у његовој чувеној Метафизици. Термин екологија потиче од грчке речи екос што значи дом, станиште и речи логос која је слојевита, а код нас хришћана означава друго лице Свете Тројице кроз кога је све постало што је постало (Јн1,3). Дакле, још у Старом Завету у Причама Соломуновим се каже да Премудрост себи сазида дом (Пр9,1). Премудрост овде означава нествореног Бога који као Творац створи свет као двоједину тајну своје стварности и људске стварности која ће свој врхунац доживети у оваплоћењу једног лица Свете Тројице, Господа Исуса Христа. У тој истој књизи Старог Завета се говори и о томе да је преегзистентна Премудрост, стварајући свет све време играла пред Богом и да јој је милина са синовима људским. Теолози ову божанску делатност ad extra називају икономијом стварања и спасења.

Постоји, да тако кажемо, у теологији апостола Павла кованица икономија која oзначава распоред Свете Тројице у тајни стварања космоса и нас људи. Оно иде од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Света Тројица која је од вечности љубав створи свет, играјући се, у најсуптилнијем смислу те речи. Зато је Његова творевина поетско остварење, јер поезија је стварање и игра. Сви ми ако искрено поверујемо у Христа ишчекујемо ново Небо и нову Земљу. Али Бог нам је дао страшан дар слободе да ту земљу овде и сада претворимо у Рај, а не у Пакао. Јер, по речима Христовим, Царство Божије је унутра у вама. Литургија Христова је шири појам од естетике обредољубља. Литургија је хвалоспев Творцу који му цела творевина са нама људима узноси. Зато се треба енергично успротивити сваком злу које ову мелодију хоће да спута. Ми хришћани треба да будемо протагонисти ове борбе, која никада није борба против неког апстрактног зла, него трезвено рвање са злом у нама и око нас.

Као православни хришћани морамо више него досад да себе уложимо у борбу против друштвеног зла, при том никада не заборављајући да можемо користити само јеванђелска средства борбе. Ми, заиста, не можемо да се бринемо за спас сопствене душе, а свет да хладно препустимо његовим грешним силама. О. Сергије Булгаков каже: Идеал Царства Божијег не остварује се само у нама... него и изван нас, као идеал нормално уређеног људског друштва, а морал који се своди на уздржавање од зла и истовремено с тим и уздржавање од делатног учествовања у животу, довољан је за будизам, али не и за хришћанство, које одбацује сваки квијетизам.

Еколошки проблем је један од највећих изазова данас да изађемо из пасивности и стваралачки, у синергији са Богом, учинимо овај свет достојним Божјим и људским стаништем.

Извор: Црква 2003

http://www.spc.rs/sr/povodom_1_septembra_dana_tvari_bozhje

Пре 20 година, 4. августа, 200.000 војника и полицајаца из састава оружаних снага Републике Хрватске и Хрватског вијећа обране из Босне, под врховним заповедништвом Фрање Туђмана, напало је, уз садејство бошњачке армије и прећутну подршку водећих сила Запада, заштићене зоне Уједињених нација у северној Далмацији, Лици, Кордуну и Банији.

Туђманова похвала геноцида

Концепт решења такозваног „српског питања“ у Хрватској, Фрањо Туђман је раније описао у књизи Беспућа повијесне збиљности (1989), у којој објашњава да „насилне, па и геноцидне промене, доводе до етничке хомогенизације појединих народа, до већег склада националног састава пучанства и државних граница појединих земаља, па то може имати позитивне учинке на кретања у будућности, у смислу смањивања разлога за нова насиља и повода за нове сукобе и међународне потресе“.

Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у опустели и претходно жестоко гранатиран Книн, у којем је пре „Олује“ живело више од 90 одсто Срба.

За само неколико дана, сломљен је отпор Војске Републике Српске Крајине, која је бројала око 30.000 војника. Народ из Крајине, више од 200.000 људи, натеран је на безглаво повлачење у правцу Србије и Републике Српске, при чему су избегличке колоне биле под сталним дејством хрватске артиљерије и војног ваздухопловства.

У „Брионским транскриптима“, записнику са састанка Фрање Туђмана са војним и државним руководством уочи „Олује“, забележена је изјава хрватског председника да „Србе треба ударити тако снажно да нестану“.

Хрватски напад на Крајину дуго је и систематски припреман. Није био тајна ни у светским ни у регионалним престоницама, укључујући и Београд.

Али, Крајшницима није било помоћи.

https://www.youtube.com/watch?v=XzPdPkgEypk

Зараћене југословенске републике чекале су Дејтон, а Срби из Хрватске су у прекомпоновању политичке географије Балкана једноставно постали – „прекобројни“.

Великим силама, Крајишници, као чувари границе од упада из Отоманске империје, одавно нису више били потребни. Туђман их је упорно денунцирао као „реметилачки фактор“ који стоји на путу хрватског државног сна. Милошевићев режим им је уливао лажну наду и на крају их оставио на цедилу.

Посвађани и политичким изазовима недорасли крајишки лидери само су запечатили најлошији од свих могућих сценарија.

Тако је крајишким Србима, почетком августа 1995, једино остављено довољно времена да наврат-нанос покупе мало одеће, поседају у тракторе и заврше баш онако како им је цинично поручивао Стјепан Месић – да им од родне земље трагови остану једино на обући.

Колонама са тракторима није био дозвољен улазак у Београд, осим пролска Булеваром Арсенија Чарнојевића.

Срби који су остали у Крајини, а реч је о цивилима, углавном старијим и немоћним особама, били су изложени терору и након формалног завршетка операције „Олуја“, 7. августа.

Према подацима Документационо-информативног центра „Веритас“, у акцији хрватске војске нестало је близу 2.000 особа, док је Хрватски хелсиншки одбор саопштио да је у току операције „Олуја“ убијено 670 цивила.

Туђман је најзад ликовао. У говору на отварању Ратне школе „Бан Јосип Јелачић“ у Загребу, 14. децембра 1998. године, хрватски председник каже: „Српско смо питање, дакле, решили, неће више бити 12 посто Срба или девет посто Југославена, као што их је било. А хоће ли их бити три или пет посто, то не значи угрожавање хрватске државе.“

Апелационо веће Међународног кривичног суда за бившу Југославију, новембра 2012. године, није нашло да постоји одговорност високих хрватских официра и функционера за злочине почињене у „Олуји“, односно да нису криви за „удружени злочиначки подухват с председником Фрањом Туђманом на челу, смишљен да протера српско становништво из Книнске Крајине“, како је наведено у оптужници. Генерали Анте Готовина и Младен Маркач, претходно осуђени на 24, односно 18 година затвора, ослобођени су.

У Хрватској је и раније и ове године тек мањи број невладиних организација и појединаца подсећао на злочине почињене над Србима.

У Книну се сутра открива споменик Фрањи Туђману и слави годишњица „Олује“ уз концерт Марка Перковића Томпсона, „прослављеног“ по песми „Јасеновац и Градишка Стара“.

У Србији и Републици Српској данас се одржавају помени, а 5. август је проглашен Даном жалости.

Извор: РТС

http://www.mitropolija.com/dvije-decenije-od-progona-srba-iz-krajine/

ПРАВА вера треба да буде стање сталног напредовања у љубави, истини и слободи. Никако не сме да буде сведена на опредељење - за или против. Појединци који се представљају као верници, нажалост, не могу да отклоне унутрашње препреке порекла и припадности. То и није лако, захтева много напора и искрености, највише према себи, како бисмо могли бити искрени и једни према другима.

Ако је "наш" онда "заслужује" свако добро, ако није онда немамо према њему никакве "обавезе". Али, ту се не зауставља промашај, продужава се даљом недобронамерношћу до жеље за елиминацијом неистомишљеника. Искрено верујући човек на ово никако не сме да пристане, али нажалост, то се често превиђа.

Јеванђеље нам пружа добре примере за тако нешто, и то кроз случај двојице апостола, Јакова и Јована, који су у стању религијског гнева предложили Христу да спали Самарјанско село, чији су им становници ускратили гостопримство. Религијски национализам је одредница која одсликава жалосно стање двојице апостола. Христос их је јасно опоменуо указујући им на дух вере као стање непоколебљивог богољубља и човекољубља, а не као стање сукоба и непријатељства.

Стање вере и верника у наше време јасно илуструје да није мали број оних који не могу да превазиђу религијски фанатизам и ослободе се сличног национализма. Није ништа мањи број оних који не могу да се ослободе потребе поређења са другима у жељи да себе истакну као узоре које треба следовати. То доводи до чудних мера у делу вере и свођења свега на кривице и казне, заслуге и награде. Суровост преовладава у свим односима, уз неумесно изговарање да се све чини у Христово име. Сви постајемо робови греха, обесмишљавају се подвиг вере, пост и молитва - суровошћу непраштања.

Као да заборављамо ону јеванђелску сцену кад пред Христа оновремени "ревнитељи" закона доводе жену блудницу очекујући да нареди њено каменовање. Шта се догодило зна сваки верник, али остаје питање чему и даље та суровост као неспасоносни процес у мислима и поступцима верника. Тад је Христос једном за свагда рекао: Ко од вас нема греха нека први баци камен! Сви су се разбежали суочивши се са својом савешћу. Нажалост, многи савремени самопроглашени "верообновитељи" под теретом сопствених страхова и у стању умишљене правде бацили би исти камен.

Не догађа се то "тамо негде", далеко од нас у високим друштвеним или религијским структурама. Дешава се у нама и међу нама, само што то треба знати препознати. Увек кад презирем било кога до те мере да умишљам да ми тај неко загорчава живот, ја сам, заправо, у великом проблему.

Питање је докле ћу стићи у свом безумљу и безнађу ако се не зауставим. Све то постаје опасније онда кад се у то умеша моја и нечија религијска, национална или идеолошка припадност. Тада у стању пасивног читања и посматрања догађаја које преносе медији из свега извлачим само оно што ми одговара.

То нас доводи до страха који неминовно прераста у мржњу. Пример за то је реакција на слику где један млади острашћени џихадиста позива на освету говорећи језиком који разумемо. То никако не сме да нас толико обезуми да све комшије и познанике посматрамо кроз њега и поистовећујемо са њим.

Први корак треба да буде то да се ми лично не поистоветимо са њим у стању освете, што је могуће само онда кад уместо страха у први план ставимо потребу за дубљим и смисленијим повезивањем са онима са којима делимо простор. Ако почнемо поделе и сукобе ми помажемо заговорнику лоших идеја да на темељу страха придобије наше комшије за своје злонамерје.

Треба заиста бити много храбар да не подлегнемо страху од претњи других до те мере да све у животу сведемо на одбрану и напад. Што је вера јача код сваког појединца, то је успех реалнији, и ту није битно колико је различитих вера у оптицају. Битно је да свако у својој вери буде искрен и истрајан.

Хришћанска одговорност у свему овоме је превелика, што значи да бити хришћанин увек значи давати себе до краја, не очекујући никад, и ни од кога, похвале и узвраћање. То није лако, због тога неки одустају предајући се безнађу и бесмислу. Највећа је храброст којом друге чувамо од себе, јер само тако је наша вера смислена и успешна. Задатак верника је да подстиче одговорни оптимизам у себи и око себе, што је могуће само љубављу никако претњама и забранама.

Али, ако Бога од себе сакријемо у бројке и слова па тако не видимо ни њега ни другог ни себе, онда постајемо жртве бесмисла. Постајемо окупатори туђе слободе, казнена експедиција која све застрашује, заборављамо да је Христос победио свет. Како? Силом своје љубави, а не насиљем. Победио је речима молитве за прогонитеље: "Оче, опрости им јер не знају шта чине!"

То што ово не разумеју они који нису хришћани није највећи проблем, најтеже је ако сами хришћани то не разумеју или не прихватају на прави начин. Без прихватања овог става није могуће ни разумевање позива да будемо "со земљи" и "светлост свету".

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:553059-%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%84-%D0%B4%D1%80-%D0%89%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D0%A1%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%A7%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%98%D0%BC%D0%BE-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%83-%D0%BE%D0%B4-%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B0.

Његово преосвештенство владика Јован (Ћулибрк) епископ је славонски. Пре ове службе, као епископ липљански, представљао је и заступао патријарха српског у Пећкој патријаршији. Осмислио је и водио музички пројекат снимања збирке песама на стихове Светог владике Николаја у рок аранжману — „Песме изнад Истока и Запада". Подофицир је и резервиста чувене 63. Падобранске бригаде из Ниша. До сада је укњижио преко 250 скокова из авиона. Спутњик је провео дан са њим и његовим колегама падобранцима.

Падобранство је вештина која мора да се одржава и, тврди владика Јован, потребно је што редовније скакати, макар број скокова не био толико велики. Он је у 63. Падобранску бригаду ушао 2002. године, експериментално, као први свештеник у српској војсци после Другог светског рата.

Да ли је било свештеника у војсци пре Другог светског рата?

— Наравно. То је била пракса, традиција у нашој војсци, то јест српској војсци, Војсци Краљевине Србије, Војсци Краљевине Југославије. Чак и за време рата, понекад, и у партизанским јединицама су били свештеници, зато што партизански покрет — поготово преко Дрине, а тамо је био гро партизанског покрета, Крајина, Кордун, Лика, Банија, Босанска крајина, Далмација и Славонија — он није био идеологизован покрет све до пред крај самог рата и после рата. А током рата ту се радило само о обичном народу који је прихватио пушку из руке онога ко му је дао да се брани. Тако да се тај народ није одрицао својих традиција, није се одрицао свога предања, напротив, било му је незамисливо да се одрекне, да тако кажем, док није дошло до одређене и насилне идеологизације тог покрета. Та пракса је наравно прекинута 1945. године, као један од корака у идеологизацији државе која је настајала, да би се тек са почетком овог несретног рата нешто од тога вратило. Тако да, с једне стране тај рат је био несрећа и трагедија, а са друге стране у његово време се дешава и повратак духовним традицијама које смо изгубили, а које су наравно и осавремењене и на један савремен начин уведене, рецимо конкретно овде, у Војску Србије. То је стандард и у другим војскама. На Западу је обавезујући, на пример, и у НАТО. У Израелу је то веома јасно и веома строго устројено. И на Истоку то постоји, оружане снаге Руске Федерације такође имају свештенике.

Владико, у Српској православној цркви сте ви једини падобранац, јел‘ тако?

— Ако мислите на свештенике у војсци, мислим да сада војни свештеник који је назначен за батаљон у Рашкој, има падобранску обуку. Не војну, али има падобранску обуку. И има је свештеник који је у специјалној бригади, он има падобранску обуку, такође не војну, али има падобранску обуку.

А од владика и монаха сте једини?

— Ја сам ваљда једини владика падобранац уопште у Православној цркви. Ваљда. Не знам, мада то нема неку тежину, осим на нивоу куриозитета. Рецимо, у војсци Руске Федерације Ваздушно десантна војска — која је посебна, као што је код Американаца корпус морнаричке пешадије, тако је у руској војсци Ваздушно десантна војска практично војска у војсци — има десетак свештеника падобранаца од којих један чак има и велики број скокова и недавно је учествовао у скоку на Северни пол, заједно са осталима. И они редовно скачу, имају редован падобрански тренаж. Управо зато кажем да је падобранство нешто што је вештина која не сме да се запусти. Пре неколико година је њихов главни војни свештеник у Ваздушно десантној војсци имао чак и падобрански удес — отац Михаил Васиљев. Њега сам недавно видео, служио сам у храму Ваздушно десантне војске у Соколники, у Москви. То је било по позиву командујућег генерала Ваздушно десантне војске генерала пуковника Владимира Шаманова чији сам био гост, с којим сам се срео и разменио дарове, а намеравамо да ту блискост наставимо, ако Бог да, и ове године за дан ВДВ-а, што пада на Илиндан, другог августа.

За крај разговора, ако нисам превише индискретан, има ли неки посебан значај мајица коју носите?

— Ова мајица, то је мајица управо Ваздушно десантне војске. Е сад, да не би испало да једино с њима имамо везу, а ја сам хвала Богу са руским падобранцима скакао, и да нисам скакао не бих ни смео да носим ову мајицу — као што нико не сме да носи црвену беретку 63. Падобранске бригаде овде. У својим контактима и сарадњи ја сам упознао чак и један број америчких војних свештеника, православних. Чак и међу њима има неколицина падобранаца. Рецимо, један од њих служи у 82. Ваздушно десантној дивизији, он је прешао из Баптистичке цркве у Православну цркву, постао свештеник, постао војни свештеник, један изузетан човек. Скакао сам са израелском војском и мислим да сам у овом тренутку једини српски војник који има право да носи Израелска падобранска крила. Требало би и да ових дана и наш војни аташе у Израелу скочи са израелском војском. Али, то су нормалне ствари, падобранци се на небу спајају, иако их на земљи многе ствари раздвајају.

Опширније: http://rs.sputniknews.com/intervju/20150612/2502836.html#ixzz3cqUB3N8z

Да музеј није место у коме треба да буду похрањени нечији посмртни остаци, верујем, сложиће се већина. Поготово ако се ради о Николи Тесли, крштеној души, сину православног свештеника, сестрићу православног митрополита, сахрањеног после православног опела, које су служили православни свештеници протојереј Душан Шуклетовић и протојереј Милан Мрвицин. Да се подсетимо: Никола Тесла се упокојио на Божић 1943. године у Њујорку. Опело је служено 12. јануара у капели Светог Јована Богослова, а сахрањен је истог дана на гробљу Фернклиф. Његово тело је, по изричитој жељи његовог сестрића Саве Косановића, ексхумирано и кремирано тек 25. марта 1943. У заоставштини великог научника никада није пронађено ништа што би могло да упути на то да је кремација била његова жеља.

На крају, о тачности речи и потпуној умесности предлога Његове Светости Патријарха и многобројних угледних личности најбоље сведочи слика у прилогу. Коментар није потребан.

• Саопштења
  

|

Управо завршено мајско заседање највишег црквеног тела, Светог архијерејског Сабора, показало је да није само држава на тешким искушењима и пред важним одлукама, већ и Српска православна црква. Предстоје разговори с Римокатоличком црквом о канонизацији Алојзија Степинца. Поново ће се сести за преговарачки сто с представницима канонски непризнате Македонске православне цркве, не би ли се нашло заједничко решење за њен статус после више деценија. Као да већ то само по себи није довољно, до јавности су стизале информације да су архијереји и међу собом подељени, да је Сабор почео жестоким полемикама.

Шта се то дешава са Српском црквом? Да ли су архијереји заиста толико разједињени? Осврћући се на заседање Сабора и све што се о њему и око њега писало и говорило, владика захумско-херцеговачки Григорије, којем се приписује значајна улога на саборским дешавањима, уверен је да у Српској цркви нема озбиљнијих подела.

– Постоје различита мишљења која значајно доприносе да се, уз заједништво у вери, боље управља бродом Српске цркве. На Сабору је заиста било различитих мишљења, погледа и ставова, али не и подела. С онима који су од мене имали различито мишљење све време сам био у комуникацији, заједно смо обедовали, пили кафу и размењивали мишљења, с великом пажњом и одговорношћу. Уопште, уверен сам да се треба држати начела да су поделе лоше, али да су различитости добре – каже у интервјуу за „Политику” владика захумско-херцеговачки Григорије.

До новинара су долазиле разне информације с овогодишњег заседања Сабора и све су водиле у једном смеру: да је седница била веома бурна. Како бистеви описали оно што се догађало?

Теме су биле веома комплексне и деликатне, поготово када је било речи о разрешењу двојице епископа, будућем Великом сабору, Јасеновцу, Степинцу, Косову и Метохији. Учесници Сабора су људи који знају да је свака реч скупа, тако да се тешке речи не изговарају олако нити се иде у правцу личног вређања. Но, ако дође до размимоилажења током разговора, ипак сви настоје да већ у току дана или сутрадан поправе међусобне односе и да их држе на хришћанском нивоу.

Како гледате на организационе промене у Сабору? Свети архијерејски Синод у последњих пет година водио је пет канонских поступака против владика. Такође, за то време, СПЦ добила је седам нових епископа. Шта су све те промене донеле Српској цркви?

Не видим никакве организационе промене с обзиром на то да је задатак Синода и био и остао да прати и надзире рад архијереја. Смене поменутих епископа су свакако потрес за СПЦ и оне су, по мом дубоком уверењу, нешто чему се нико на Сабору није обрадовао. С друге стране, оне нису ничија жеља да се неко понизи или просто смени. Те промене су од Цркве изнуђене и настале су након дугогодишњег трпљења, ишчекивања и надања да ће се смењени епископи повратити с пута који је неприхватљив. Било је ту безброј опомена и умољавања, али када су се о све оглушили и када се више није могло наставити у снисхођењу, предузете су друге мере. Сабор има ту величанственост да суди свакоме понаособ и свима нама заједно, али не само правдом него и неизрецивом љубављу. У овим стварима сви треба да се научимо од Бога, јер он нас воли и када нас награђује и када нас кажњава. Сабор је истовремено и тајфун и тихи лахор, јер је у њему Дух свети. Стога, јерес не може да уђе у његово богословље и ниједна прелест није кадра да издржи његово присуство.

Ових дана, део јавности поново се подсетио вашег писма из 2008. године када сте сабраћи архијерејима износили проблеме који годинама муче Српску цркву. Списак епископа које сте тамо навели умногоме се подудара с променама у епархијама које су уследиле по доласку патријарха Иринеја на трон. Да ли је ваше писмо било пророчко или је, уствари, још тада, свима јебило јасно да неке ствари морају да се мењају?

Не мислим ни да сам пророк ни да сам бољи од других, али припадам онима који више воле да гледају у будућност и то тако што реално и отворено сагледавају садашњост. На моју велику жалост, то писмо је објављено у јавности и то без моје воље. Но, у међувремену, неки од оних које сам у том писму понајвише критиковао сада се залажу за решавање оних проблема на које сам тада указивао. Ипак, најважније је да брод Цркве уведемо из немирних у мирније и чистије воде.

Новинари који су пратили овогодишње заседање Сабора највише пажње посветили су поделама у Сабору и синодским одлукама о владикама Георгију и Филарету. Нека друга важна питања, попут судбине Цркве на Косову и Метохији, дијалогу с неканонском Македонском православном црквом, припремама за Свеправославни Сабор следеће године, односа са Светом столицом, пала су у засенак. Да ли су она заслужила више простора на Сабору?

Најважније је да су разлике у мишљењима током Сабора превазиђене на најбољи начин самим тим што није било никаквог тријумфализма, него смиреног сећања на крст Христов и његово страдање у љубави према свима па чак и онима који су га распели. Дијалогу с неканонском Македонском православном црквом је посвећена дужна пажња. Одређена је делегација СПЦ која ће убрзо с њом наставити дијалог. Све то је праћено радошћу због присуства савременог исповедника вере у јединство Цркве, донедавно утамниченог архиепископа Јована. Било је речи и о канонизацији Степинца, при чему се јасно показало да ово питање захтева озбиљну анализу, детаљније разговоре с римокатолицима, а очигледно је и да ова канонизација уноси зебњу и немир у ионако комплексне српско-хрватске односе. О великом Свеправославном Сабору који треба да буде одржан 2016. године детаљно се расправљало. Претресале су се теме и ставови, како наше помесне цркве тако и осталих учесница овог историјског скупа.

Често вам се замера да за једног владику имате исувише директан речник, без дипломатског такта. Били сте у добрим односима с претходном влашћу у Београду а многи се сећају и ваших оцена о школској спреми садашњег председника. Да ли сте разговарали с председником Николићем, у каквим односима сте с премијером Вучићем?

С неким људима из претходне власти био сам у добрим односима и то пре свега на личном плану, зато што смо се познавали још из времена заједничких протеста против Милошевићеве власти. У разговорима с њима нисам био дипломатичан, него искрен и отворен. Нисам стекао утисак да су ми замерили, али ни утисак да су ме у много чему послушали. С Николићем сам се састао и разговарали смо сасвим нормално, понајвише о Херцеговини. За премијера Вучића знам, као и он за мене, али немамо ближи однос.

Да ли црквени великодостојници морају да граде добре односе са световним властима или то зависи од њихових личних афинитета? Неким владикама се често замера због њиховог отвореног политичког ангажмана, али остаје нејасно колико се политички лидери у Србији мешају у верска питања. Меша ли се политика у веру више него вера у политику?

Одувек сам мислио и веровао да су то два сасвим различита колосека, али да се и један и други у великој мери често односе на исти народ о коме брину. Откако читам Библију (а томе је већ много година), имам утисак да су вера и верско лидерство одувек имали улогу коректива политичара. С болом у срцу морам да признам да већ дуги низ година имам утисак да се та димензија код верских лидера губи или барем слаби на интензитету. С друге стране имам утисак да политичари понекад покушавају да се наметну и покажу надлежнима и за верска питања. Међутим, уверен сам да то бива само тамо где им управо верски лидери отварају простор и могућност за то.

За вас се често каже да сте један од најпредузимљивијих владика, да се добро разумете у световне токове економије, производњу вина, али вам се и замера, као и неким другим владикама, управо због тог предузетничког духа.

Дубоко сам уверен да је економија у самој сржи духовна ствар и да човек који има тело и живи на земљи мора да се бави економијом. Уосталом, то је тако од постања света све до данас. Не мислим да сам нарочито способан за економију, али да је економија врло често одраз унутрашњег стања једне личности, заједнице или чак целог народа, у то сам дубоко уверен.

Ако сте већ рекли и то да ми се замера што сам предузимљив, треба да знате да је то што смо у нашој епархији урадили на пољу економије последица препуштања тих послова онима који економске послове знају и хоће да раде и који су за такве послове школовани.

Извор: Политика

• Интервјуи
  

|

Тамо се то сматра питањем образовања, цивилизованости и нивоа познавања односа у друштву. Српска политичка пракса готово да не познаје ситуацију у којој је одређени политичар на било какав начин (чак и погрешан) покушао да промовише традицију, али тако да не буде сведен на „клеро“ призвук, односно често се о Цркви говори кроз политизирање и митоманију, и неретко супротно самом учењу СПЦ. Ово има своје разлоге и историјску позадину, пре свега у догађајима трагичног страдања српског народа у Првом и Другом светком рату.

Сатирање Срба, које је уследило одмах након успостављања НДХ у пролеће 1941. године, као свој саставни део имало је подразумевано уништавање Српске православне цркве, и то како на територији коју је контролисао усташки режим, тако и готово свуда где је СПЦ била активна на просторима поражене Краљевине. Хапшења великодостојника, ликвидација владика, свештенства и монаштва није престало формирањем „Нове“ Југославије, већ је у прво време репресије сасвим личила на Павилећеве принципе обрачуна са православљем у Срба. И ма колико СПЦ пострадала заједно са народом, многи епископи који су претекли усташки нож, нашли су се под разним облицима тортуре бољшевизираног југословенства (Никанор Горњокарловачки, Дамаскин у Пакрацу, Иринеј у Новом Саду), и то тако да су поједини платили главом или здрављем, без обзира на часно држање под окупацијом и по ослобођењу. Овде је владало правило да је православље „унутрашњи непријатељ“, и у складу са тим су поступали органи принуде Титовог режима.

Последица прогона, репресије и дехристијанизације српског народа била је ваљда логичан одраз политике симетрије у односу на Римокатоличку цркву, која је, што је опште познато, усташки режим протежирала и помагала. Тако се дошло у ситуацију да српско православље прође горе од хрватског римокатолицизма, што за један од узрока има свакако и чињеницу да су Хрвати били наслоњени на Ватикан, а Срби, након октобра 1917. године, нису имали заштиту „међународног“ православног фактора. Најтужније од свега јесте то што су предводници удара на православље били махом Срби, нова елита, у заносу доказивања новој религији. У таквој атмосфери декапитације православље је наизглед била завршена ствар, али „дух дише где хоће“, па су 70-е и 80-е године прошлог века обележене појавом младих, образованих и честитих свештеника, са немалим искуством на престижним институтима широм Европе. Обнова литургијског живота овде се појавила као логика, јер је повратак изворном, представљао гарант пуних плућа Цркве.

Садашњост, ослоњена на описане проблеме који су постојали у прошлости, представља логичан след обнове, наравно ако се изузму прогони Владике Охридског Јована, страдање Цркве на Космету, као и у крајевима који су били захваћени ратом. И колико год духовни живот СПЦ напредовао, тако је напредовао и концепт систематског и системског напада на Цркву, праћен одређеним бројем „аналитичара“, који по принципу трговачких помоћника и провинцијских кочијаша, описују и анализирају црквене прилике. Приче су различите, али као да они сваке године пред Архијерејски сабор СПЦ само преписују прошлогодишње текстове, па тако налазимо опетоване приче о аутомобилима, сјају, луксузу и томе слично.

Ту „пљувачи“ Цркве долазе на терен таблоидизације свега што се у вези с Црквом дешава, и наравно, пошто су аматери и незналице (изузетак нисам имао прилике да уочим) долазе у колизију са елементарним принципима, те, још увек далеке Европе, на коју се позивају. Ствар је веома једноставна. СПЦ представља верску организацију, и то ону која је у периоду одсуства националне државе била и остала стуб окупљања и преживљавања. Последично, народ који је извела из „Египта бездржавља“, ни у слободи такву улогу не заборавља и негује „православље слатко“. Имајући у виду да Црква јесте и постоји у овоме свету, али по вери отаца „није од овога света“, јасно је да је она стање петовековног робовања преживела управо захваљујући вери народа и народних вођа. То је основна теза. Али овде се не говори о заслугама, већ о у пракси описаном стању, да се у најтежој ситуацији остане посвећен народу, па је и логика ситуације у слободи таква да се несметано постоји и служи и у ослобођеној држави. Пошто у тако слободној држави верска организација има одређена права и прописане обавезе, а једно од права представља уставом гарантовано право слободе вероисповести, односно забрањена је свака дискриминација по том основу. На жустру критику у вези с аутомобилима, наводним луксузом итсл. лако се одговара животном праксом сваког епископа, где је одређени ниво безбедности и квалитета возила условљен сталним путовањима и посетама у оквиру епархије. Такође, полуписмено делује навођење завета сиромаштва, где се „обзерватори“ баве монашким заветима, јер и лаици знају да постоји одређена разлика у правима и дужностима владика и монаштва, па и у погледу поседовања имовине.

Разуме се, сигурно да постоји и један број архијереја који за данашње прилике живе чак раскошно, али и овде важе уставна начела о гарантовању имовинских права, што не даје за право да се вређа и омаловажава свако свештено лице. Сензација до умоболности и без мере ствара митове о богатству, као да се припрема терен за нови прогон и мучеништво. Постоји у народу изрека „какво село – такав поп“, која указује на чињеницу да су свештеници заправо наше огледало, и да заједница из које потичу има великог утицаја на врлине односно мане, као и на контекст ангажовања у црквеним пословима, уз ону потребну дозу „светлости у свету“.

Вратимо се на тезу о томе да „западњаци“, и то ма колики атеисти или агностици били, познају хришћанство, макар на нивоу историјских чињеница, и често због свести о припадности савременом европском концепту. Код „западњака“ је познавање вере цивилизацијско питање, а код нас је и то, али и још више, егзистенцијално питање. У прилог овоме дајем скицу ситуације на југу Бачке, као малог примера лако примењивог на сва страдала подручја где се писало ћирилицом. Наиме, позната је ствар да је народ у тешко пострадалим селима Шајкашке области (подручје данашњих општина Тител, Жабаљ, Србобран и Града Новог Сада) после II светског рата већином и радо прихватао и примао свештенике у кућу, без обзира на протесте комитета, другова и кожних мантила. Ту је однос према Цркви, која је у зиму 1942. страдала са народом, заправо потврђен у мучеништву хиљада рођака бачених под лед. Крв невиних је отварала врата мантији, и тако ни најцрвенија директива није била у могућности да затре црквени живот. Слика брата под ледом те проклете године, сачувала је свест о томе да кад страда народ страда и његово православље.

Због тога је код нас свест о томе да се кад куршуми крену ка српској глави, истог часа динамит креће ка храму, само показала да свеце и славе не обележавају „Црква и верници“ већ слави Црква, јер су верници њен неодвојиви део. Овај наизглед безазлен плеоназам у ширем смислу (и неопростиво непознавање основних постулата хришћанства), јесте шема покушаја стварања мини-раскола на линији СПЦ – верник, па тако и правац удара на Цркву бива представљен као удар на богате и корумпиране „попове“, ваљда у нади да ће народ мирно гледати неко следеће клање свештеника. Пошто данашњег дана нема без јучерашњег, а готово јуче (у перспективи века) су у истом дану овде у Новом Саду страдали свештеници, адвокати, лекари, радници и сељаци, сасвим је извесно да ће кад, и ако неки наредни пут, неке зиме у Новом Саду, неком падне на памет да баца под лед, опет као једно страдати Црква и народ као део Цркве. Стога је посао „просвећених“ неписмењака углавном лако препознати, јер медијски маљ у главу Цркве заболи већину народа. Зато ми се понекад и чини да самозвани „аналитичари религије“ ипак нису толике незналице, и да врло добро знају ко падне, кад отровна стрела погоди Цркву.

http://www.mitropolija.com/miroje-jovanovic-par-teza-o-napadima-na-spc/

„Знам да су душе ваше данас узбуђене. У њима се радост, због овога што се данас овде збива, преплиће са тешким сећањем свега онога што се у Јасеновцу и крај њега догађало – сећањем на крв, страдања и мученичку смрт многих ваших милих и драгих, који су пре четири деценије овуда вођени као овце на клање (Иса. 53,7). Кроз светлу атмосферу овог свечаног дана у душе наше продире тама оних дана, кад је отац греха, зла и вечнога мрака замахнуо својим смртоносним крилима и просипао крв и сузе, злочин и смрт, а као своје храмове градио Маутхаузен, Дахау, Аушвиц, Јасеновац, Јадовно, Глину… Крштени људи били су извршиоци његове воље, занесени, заведени, уверени да се туђим злом постиже властито добро! Било је то једно од оних времена за које је Спаситељ рекао: ‘Доћи ће време када ће сваки који вас убије мислити да чини службу Богу’“ (Јн. 16,2).

…

„Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо. Нека праунуци праунука наших знају да је онај огромни бетонски цвет на Пољу јасеновачком сведок једног безумља, које никада више не сме да се понови. Премудри Соломон учи да ‘мржња замеће свађе, а љубав – прекрива све’ (Приче 10, 13). Овај свети храм треба да буде место на којем ће се проповедати љубав, права хришћанска љубав, која по речима богомудрог апостола Павла ‘не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи’“ (I Кор,. 13, 5-7).

Патријарх Герман

Након овога историјског говора Свјатејши Патријарх Герман био је изложен нападима режимских српских националиста, највише Вука Драшковића, који су тврдили да се не сме опраштати (Драшковић је тада „богословствовао“ о томе како је и Христос бесно истерао трговце из Храма итд.).

Седам дана доцније, 8-9. септембра исте године, одржан је у светилишту Марија Бистрица Национални еухаристијски конгрес Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата, коме је присуствовало, по различитим проценама, између 400 хиљада и милион људи. Папина посета конгресу је раније отказана током те године, а забележено је да је свако спомињање кардинала Алојзија Степинца, који је био зачетник идеје о таквом скупу, наилазило на френетичне аплаузе публике.

Приредио: А. Ж.

Изложба „Економије јасеновачког логора“

„Економије живота, али и економије смрти“

У Галерији науке и технике Српске академије наука и уметности у Београду, поводом Међународног дана сећања на жртве Холокауста, 27. јануара 2015. године, отворена је изложба „Економије јасеновачког логора“, Тање Тулековић, вишег кустоса Спомен- подручја Доња Градина. Изложба је јавности била доступна до 10. фебруара. Поставка је прво представљена у Галерији Академије наука и умјетности Републике Српске, а након Београда предвиђено је њено излагање у Новом Саду.

Срж поставке представљао је истоимени рад Тање Тулековић, објављен у октобру 2012. године у Зборнику Музеја жртава геноцида из Београда. За потребе изложбе коришћене су фотографије архива Спомен-подручја Доња Градина, Војног архива у Београду, као и из „Књиге из тишине – Усташки злочин геноцида у селу Међеђа 1941-1945“. Материјал је приказан путем петнаест паноа на којима се налазе аутентичне фотографије „јасеновачке економије“ као и бројна усмена потресна сведочења преживелих логораша. На паноима су представљене главне усташке „економије“: Јабланац, Млака, Феричанци, Драксенић, Међеђа, Бистрица и Доња Градина.

Предочени материјали сведоче да су „економије“ јасеновачког логора представљале примитиван начин снадбевања усташа и њиховог богаћења. Систем је био осмишљен тако да су сва српска села која су се налазила у близини концентрационог логора Јасеновац, на обе обале реке Саве, представљала економије. Он је омогућавао да се након протеривања и накнадног ликвидирања становништва врши снабдевање животним намирницама, као и стицање материјалних богатстава злочинаца из овог логора. Исповести логораша показују нам како су ове „економије“ заправо функционисале и шта су значиле. Логораши су до максимума психички и физички исцрпљивани, понижавани, обешчашћивани и искоришћавани до крајњих граница за рад у овом систему смрти, да би на крају бивали на бруталне начине ликвидирани. Садржај изложбе такође потврђује да је систем логора Јасеновац био планиран до крајњих детаља.

Намера организатора ове изложбе била је да београдску, и уопште међународну јавност подсети на димензије злочина хрватске усташке државе у Јасеновцу, а са циљем да се онемогући понављање оваквих ствари.

Текст и фото: Данко Страхинић

(„Православље“ од 15. фебруара, број 1150)

http://stanjestvari.com/2015/04/22/%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B0-%D0%B3%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D1%86%D1%83-198/

Преузмите текст у .pdf формату

View attachment: intervju_sa_o._dositejem_hilandarcem_pravoslavni_misionar_342_2015-2.pdf

Чу­де­сни пу­сти­но­жи­тељ

До­шав­ши са мно­гим Си­на­и­ти­ма са Ис­то­ка у зе­мљу Ла­за­ре­ву, Пре­по­доб­ни Зо­сим (нај­ве­ро­ват­ни­је уче­ник Пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког) на­ста­нио се у гу­стим шу­ма­ма не­да­ле­ко од Ду­на­ва, тра­же­ћи се­би ме­сто мо­ли­тве­ног ми­ра и со­зер­ца­тељ­не ра­до­сти. Упра­во ту, у спо­ко­ју при­род­них ле­по­та, по­пут древ­них под­ви­жни­ка про­вео је сво­је зе­маљ­ске да­не, скри­ва­ју­ћи се у ср­цу сво­ме, ра­ди не­пре­ста­ног ва­па­ја Бо­гу и са­гле­да­ва­њу не­твар­не све­тло­сти та­вор­ске, по­дра­жа­ва­ју­ћи на тај на­чин, у пред­о­ку­ша­ју Цар­ства не­про­ла­зног, Апо­сто­ле и све све­те.

Над све­тим гро­бом све­ти­ња по­ста­де

Исто­ри­ји и људ­ском пам­ће­њу оста­ло је не­по­зна­то све што се ти­ца­ло Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, осим име­на и под­ви­га, ко­ји су већ ве­ко­ви­ма ду­бо­ко уко­ре­ње­ни у се­ћа­ње бла­го­че­сти­вих вер­ни­ка из не­по­сред­не и ши­ре око­ли­не. За ње­го­во име ве­зу­је се нео­бич­но, до да­нас ни­ма­ло утих­ну­ло, пре­да­ње по ко­ме је про­сла­вље­ни ко­сов­ски ју­нак Ми­лош Оби­лић, има­ју­ћи сво­је дво­ре на ме­сту да­на­шњег се­ла Дво­ри­шта на­до­мак Ту­ма­на, не­ком згод­ном при­ли­ком иза­шао у лов. Том при­ли­ком, не­хо­ти­це је ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нев­ши га ка сво­ме дво­ру, на ме­сту да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве све­ти­тељ уз­вик­не „ту ма­ни“ и упо­ко­ји се у Го­спо­ду. Ис­пу­њен по­ка­ја­њем због не­хо­тич­ног уби­ства све­то­га под­ви­жни­ка, вој­во­да Ми­лош на ме­сту ње­го­вог пре­ста­вље­ња и по­гре­бе­ња по­че зи­да­ти цр­кву, ко­ју не до­вр­ши јер му гла­сни­ци ве­ли­ко­га кне­за Ла­за­ра до­не­ше по­зив да „ту ма­не за­ду­жби­ну“ и по­ђе у од­бра­ну ве­ре и оте­че­ства. Та­ко пре­да­ње, ко­је жи­ви ве­ко­ви­ма, го­во­ри о по­ста­њу и име­ну ма­на­сти­ра Ту­ман.

Не­у­мор­ни за­ступ­ник вер­них

Обре­те­ње све­тих мо­шти­ју

До­ла­ском ру­ско-срп­ског мо­на­шког брат­ства из Миљ­ко­вог ма­на­сти­ра у Ту­ман 1936. го­ди­не, Зо­си­мо­ва све­та оби­тељ у сва­ком сми­слу је ожи­ве­ла и уз­на­пре­до­ва­ла. Та­да је са бла­го­сло­вом над­ле­жног Епи­ско­па бра­ни­чев­ског др Ве­ни­ја­ми­на из­вр­ше­но обре­те­ње мо­шти­ју све­ти­те­ља. Оно се зби­ло 21/8. ав­гу­ста 1936. го­ди­не. Брат­ство ма­на­сти­ра, на че­лу са игу­ма­ном Лу­ком, об­ре­ло је све­те мо­шти из гроб­ни­це у ко­јој су по­чи­ва­ле ве­ко­ви­ма у при­пра­ти ма­на­стир­ске цр­кве. Бу­ду­ћи уми­ве­не у во­ди и ви­ну, по древ­ном хри­шћан­ском оби­ча­ју, об­у­че­не су и по­ло­же­не у ки­вот. Овим све­ште­ним до­га­ђа­јем, ту­ман­ска све­та оби­тељ по­ста­ла је обо­га­ће­на све­тим и це­леб­ним мо­шти­ма стар­ца Зо­си­ма, уз чу­до­твор­ну ико­ну Мај­ке Бо­жи­је, ко­ју су на­кон Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је, ру­ски мо­на­си еми­гран­ти са со­бом до­не­ли и оста­ви­ли у Ср­би­ји. Пре­по­доб­ни Зо­сим Ту­ман­ски Чу­до­тво­рац ка­но­ни­зо­ван је 1962. го­ди­не и про­сла­вља се на дан обре­те­ња мо­шти­ју 21. ав­гу­ста.

Бо­гом про­сла­вље­ни чу­до­тво­рац

Као и у древ­на вре­ме­на и у на­ше до­ба, ма­на­сти­ру Ту­ман и ње­го­вом све­ти­те­љу хо­до­ча­сте мно­го­број­не бла­го­че­сти­ве ду­ше, ишту­ћи за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и ис­це­ље­ње од сво­јих бо­ле­сти и пат­њи. Као не­ка­да у еван­ђељ­ској ба­њи Ви­те­зди, че­ка­ју­ћи бла­го­дат­но си­ла­же­ње ан­ђе­ла Го­спод­њег, ве­ру­ју­ћи у Ту­ма­ну ишту и до­би­ја­ју по­моћ од све­ти­те­ља.

Ме­ђу мно­го­број­ним све­до­чан­стви­ма, упи­са­ним у ле­то­пис ма­на­сти­ра из но­вог вре­ме­на, по­себ­но је по­треб­но из­дво­ји­ти да је Пре­по­доб­ни Зо­сим да­ром Ду­ха Све­то­га ис­це­лио мно­ге љу­де од нај­те­жих бо­ле­сти кар­ци­но­ма и ле­у­ке­ми­је, те да је и мно­ге у ра­то­ви­ма са­чу­вао чу­де­сно им се ја­вив­ши усред бор­бе, те да је и мно­ге без­дет­не ро­ди­те­ље об­ра­до­вао де­цом.

Има­ју­ћи сло­бо­ду и сме­лост пред Го­спо­дом, он не­пре­ста­но чу­до­тво­ри, по­зи­ва­ју­ћи нас на тај на­чин да про­сла­вља­мо Бо­га исти­ни­то­га и да сву на­ду сво­ју по­ло­жи­мо на Ње­га, на­ше­га Ство­ри­те­ља и Спа­си­те­ља. Ди­ван је Го­спод у све­ти­ма сво­јим, ко­ји у сва­ко­ме по­ко­ле­њу уго­ди­ше Бо­гу, те и у на­ше вре­ме и у на­шем ро­ду за­си­јав­ши ме­ђу мно­ги­ма, пре­по­доб­ни оци на­ши Зо­сим Си­на­ит и Ја­ков Но­ви, оби­те­љи ту­ман­ске про­сла­вље­ни су чу­до­твор­ци.

Извор: Православље, бр. 1153 (1. април 2015. године), стр. 18–19.

Online извор: Поуке.орг

Преузмите страницу са текстом из новина "Православље"

View attachment: Pravoslavlje 1153 - Prep. Zosim Tumanski.pdf