Из компетентног извора читалац може сазнати шта је то Тора, Халаха, Талмуд, молитва, Шабат или као гласе јеврејски прописи о припреми хране и одевању. Шта означавају појмови дијаспора, месијанизам или Кабала? Аутори разматрају и питање прогона Јевреја за време ”Трећег рајха”, Шое (холкауста), ционизма, оснивања државе Израела, па све до савременог живота Јевреја у Немачкој.
„Basiswissen Judentum“ је разумљиво написани компендијум о јеврејској религији за наше време. Он уводи у историју јудејства, објашњава трајне поруке, описује и тумачи празнике и обичаје и објашњава шта значи данас живети као Јеврејин.
Ова књига је написана у либералној перспективи која се ослања на традицију немачког јудејства, пратећи живот савремених Јевреја у Немачкој. Аутори овог компендијума-уџбеника су рабини Валтер Гомолка и Хартмут Бонхоф са ”Абрахам-Гајгер колега”, студијског центра за припрему рабина, као и рабин Андреас Нахама, који је и приређивач новог либералног јудејског молитвеника.
»Basiswissen Judentum« јесте приручник написан из вишестране перспективе и као такав препоручен;је од стране Опште конференције рабина при; Централном савету Јевреја у Немачкој, као; и од стране семинара за будуће рабине Abraham Geiger Kolleg(а) у Потсдаму.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен

• Хришћански свет
  

|

Ових стихова Љубивоја Ршумовића сам се сјетио кад сам завршио читање књиге Хиљаду чудесних сунаца авганистанског писца Халеда Хосеинија. Ево јавно и одушевљено се придружујем неизбројивом скупу читалаца који су постали „поклоници“ ове предивне, родољубиве литературе. А овдје не мислим само на Халедова „сунца“, него и на његове „змајеве“ и „планине“. Све три књиге су споменици лијепе и питке приповјетке; бисери мајсторског психолошког профилисања ликова (који јесу имагинарни, али истовремено могу бити, и јесу, „свако од нас“); примјери потресног описа и тумачења ратних збивања (чији темељи су некада наизглед узвишени, а чешће крајње приземни и звјерски); – и коначно докази истинског родољубља, најљепшег родољубља, јединог могућег и једног смисленог родољубља. Земљу и народ које смо знали само из енциклопедија и игара „занимљиве географије“, завољели смо као своју, захваљујући Хосеинијевим романима.
Као и већина приврженика овог мајстора пера, дуго сам оклијевао да послије Ловца на змајеве отворим сљедећу његову књигу, бојећи се разочарења, убијеђен да се умјетнички домет и оваплоћење љубави према родној груди, који су „експлодирали“ у првом роману – једноставно, не могу, ни из близа, поновити. И на сву срећу, опет попут већине, преварио сам се. Преварих се, па прочитах А планине одјекнуше, и тада сватих да сам се преварио и у погледу сопствених предвиђања. Још једна одлича књига. Е онда сам, гладан и жедан, наредне Хосеинијеве књиге, „у једном даху“, прочитао „чудесна сунца“. И осјећам се богатијим човјеком.
Боље од какве интернет-презентације, од ћаскања на форуму, од импресија са фејсбука… убједљивије од не знам каквог играног или чак документарног филма, Хосеини је, у ова три романа, свијету приближио свој древни Кабул, свој нестварно лијепи Авганистан. Снажније од било какве војне силе, он је срушио предрасуде нашег свјетоназора о тој средњоазијској држави – као гнијезду фундаментализма и културне назадности. Вјештије од најбољег дипломате, овај писац разгрће слојеве талибанског насиља, муџахединске неслоге и комунистичке једностраности… и приказује нам онај стварни шаренолики Авганистан, виталан још од античких времена, његован у персијској култури и на персијском језику… земљу која је дом многим народима и културама… средиште оног исламског живота и богослужења, кога би свака хришћанска душа препознала као сродног у патријархалности и монотеизму.
Остављајући по страни оно што је можда најбоље код Хосеинија… његов приповједачки гениј; његово умијеће да схвати и објасни сусретање и ратовање различитих интереса политичког и културног утицаја; његов дар да изгради изванредну љубавну причу, такву да наликује онима из наших живота, а опет такву да не заостаје за митским Тристаном и Изолдом, Еросом и Психом… све то, дакле, остављајући по страни, стојим усхићен пред његовом љубављу према домовини.
У времену кад су сва родољубља и домољубља овог свијета компромитована насиљем, издајом, „мржњом према другоме“, ситним, приземним интересима који су камуфлирани узвишеним патриотским рјечником, – Хосеини показује и доказује да се домовина најјаче и најљепше брани љепотом! Као духовни сродник Ршумовића, Хосеини насупрот рата, тенкова, идеолошког насиља и квази-вјерског фундаментализма… ставља љепоту као стварни и прави разлог сваког истинског родољубља. Љепоту Божије творевине, љепоту људи и љубави у, наизглед, обичним малим животима, љепоту наде и вјере, љепоту породичног дома (и онда када он постоји, и онда када за њим чезнемо), љепоту културе и народног предања (које излазе из тог истог породичног дома)…
Љепота његовог Авганистана, за мене, постала је равна љепоти Ловћена и Јадрана; његов Кабул сам доживио као Цетиње; а његове прогнанике који и дан данас странствују по Пакистану и Ирану, жалим и саосјећам са њима, као што је Његош жалио за Косовом.
И ето чаробне а опет стварне моћи лијепе књижевности! Спаја неспојиво, зближава оно што, у реалном животу, ваљда никада не би могло ни требало да се сретне. Враћа наду и вјеру, у ову суморну визију свијета и човјечанства. Јер нама се данас чини да је човјекова вриједност – потрошена. Чини нам се да је све лажно, и да више не умијемо ништа цијенити… на онај узвишени начин. Не умијемо цијенити… не умијемо вољети. Око нас су преварени, убијени и разочарани. Али баш онако, као што се, у сва три романа Халеда Хосеинија, главни јунаци не предају, као што се они увијек на крају враћају у ратом спржену и изобличену земљу, да би тамо нашли и ископали „карику која недостаје“ за ланчић људске среће – тако и ми, мотивисани његовом умјетношћу, тражимо, баш на мјесту гдје смо пали, гдје смо поражени – снагу да устанемо. Да из посусталих и мртвих – васкрснемо, да од ружних и деформисаних, опет будемо лијепи. Да опет цијенимо, то јест да волимо свијет око себе.

Постоји једна прича из неке бајке о магарцу који је цркао од глади између два пласта сијена јер није могао да се одлучи који је од ова два пласта већи и слађи. У том премишљању ходајући од једног до другог пласта сијена он је цркао од глади и цијели свијет се смијао несрећном магарцу! Тако је то кад си између а не изнад својих приземних интереса,данашњи Балкан и ми у његовом средишту личимо управо на ово магаре. Сви они политичари и народне вође, који овом "магарећом" логиком гледајући краткорочно, из личних интереса, размишљајући стомаком а не главом,срљају у пропаст,духовно а онда и политички "цркавају" постајући неизбјежни резултат своје трагедије.
Шта је то што нас издиже изнад магарца,шта је то што краткорочне интересе замјењује вјечним? То је браћо и сестре вјера православна,то је Господ!
Ми православни хришћани живимо у двије димензије. Имамо двије отаџбине и два живота: историјски хришћански живот (историјска реалност Цркве) и есхатолошки (будући) живот,димензију идеалног. Имамо ову земљу коју нам је Господ дао да овладао њоме и овај тренутак који зовемо живот,то је прва димензија,а друга је она вјечна и непролазна у Небеској Отаџбини! Непријатеље Цркве Христове боли управо ово наше упорно стремљење ка другој димензији. Покушавају да обесмисле смисао нашег постојања,смисао постојања хришћанске европе јер осим грчке философије и римског права,европски народи су хришћанством добили смисао чиме су ударени темељи етичких норми савремене европе. Прогањајући Бога,прво негирајући Његово постојање,а онда као вук у овчијој кожи,сакривени испод вела некакве демократије или боље речено демонократије,нуде нам великодушно сурогат у виду "златног телета"из Брисела и Вашингтона.
Прогоном,убијањем и на крају разбијањем српског народа на неколико држава бивше Југославије успјели су да нас раслабе и национално дезоријентишу измишљајући нове нације, језике, нову историју. За поређење можемо узети геополитички аспект Украјинске кризе, проблем идентитета, унутрашњи раздор на пољу националне и вјерске идентификације. " Рукопис" онога који је режирао распад Совјетског савеза и Југославије 90' година видимо у идентичном сценарију за Украјину и Црну Гору данас. Тако дезоријентисаном народу у такозваној транзицији гдје је принуђен да се бори за егзистенцију, лако је кориговати истину и потурати кукавичја јаја.
Народ који у 21-ом вијеку тражи себе, свој идентитет измишљајући нацију и језик, стварајући тој измишљеној нацији замишљену слободу и просперитет, духовни суноврат са канонски непризнатом групом грађана који себе називају црквом, измишљајући законе који ће их приближити Европи а удаљити од Бога, такав народ и таква држава никоме није потребна!
Године 1999 када је српски народ покушавао да спасе што се могло спасити послије ратова на просторима бивше Југославије ЗАПАД је ударио својим најмоћнијим оружјем за контролу слободних народа и њихових ресурса, крвожедним НАТО пактом. Деветнаест чланица НАТО савеза без одобрења Савјета безбједности,супротно међународном праву, 78 дана сијали су своју "демократију" бомбама са осиромашеним уранијумом, убијајући жене, дјецу, старе и немоћне,убијено је 2.500 цивила од којих су преко 80-оро била дјеца. Под њиховом управом рушене су и паљене цркве и манастири старији од већине земаља чланица овога савеза, отимањем срца и душе српског народа и Цркве, нашег Косова и Метохије!
Косово и Метохија,поред Сирије данас,једино је мјесто на свијету гдје се послије 1700 година од Миланског едикта готово свакодневно врши некажњени прогон православних хришћана,и то под протекторатом такозваног хришћанског запада. Они данас живе као рани хришћани у "катакомбама" закључани и опасани зидовима и бодљикавом жицом,без елементарних права на безбједан живот,слободно кретање и вјерско изјашњавање. Срби са Косова и Метохије су приморани да у 21-ом вијеку још чекају неки нови "Милански едикт" у нади да ће њиме као и други свјетски народи добити слободу! Да иронија буде већа,на свега неколико десетина километара одатле налази се град Ниш,родно мјесто цара Костантина који је Миланским едиктом дао слободу Хришћанству. Сада послије само 17 година то њихово "сјеме" рађа своје нечисте плодове. Тријумфално, без осjећаја кривице и покајања долазе и представљају се као наша последња нада, фактор стабилности, нуде нам "брак"! Силованој дјевојци, силоватељ нуди брак из љубави!? Сав прогон и понижење нашег народа крунисан је овом " брачном" понудом а "мираз силоване невјесте" је: свеопшта криза смисла, суноврат морала, губљење човјечности, слободе и независности.
Влада Црне Горе рушећи стубове на којима је Црна Гора саграђена, негирајући већински глас свога народа гура нас у руке крвницима, ствара антисрпску и антируску климу не били се додворила "првосвештеницима" Запада и продала своју земљу за 30 сребрњака. Послије покраденог референдума 2006. године и независности, почела је зависност и коначан пад Црне Горе што потврђује најсрамнији чин у историји наше земље, признање отететог дијела Србије такозване државе Косово, затим афирмација "владине цркве" рашчињеног бившег свештеника Мираша Дедејића, увођење новог "црногорског" језика, санкције братској Русији, прогон свештенства и једине Саборне и Апостолске цркве православне у Црној Гори, отимање цркава и манастира, институционално угрожавање канона и устројства Цркве од стране однарођене власти у Црној Гори, покушај да се донесе закон о слободи вјероисповјести (иако нам је та слобода уставом загарантована) и тим законом одузме Цркви име, а онда сведе на назив "вјерска заједница" па озакони незаконито отимање храмова!!!
Примјећујете да је суштина свих ових недјела удар на Цркву, како код нас тако и у цијелом свијету. Модерну Црну Гору створиле су наше владике, срж и постојање данашње Црне Горе је наша Црква из које је изникла ова држава која прогањајући Цркву прогања себе и руши темеље на којој је саграђена постајући тако не независна и озбиљна држава већ државолики провизоријум, слуга НАТО пакта.
Јасан је геостратешки и геополитички циљ НАТО алијансе и запада у Црној Гори, затварање свога геостратешког простора (Словенија,Хрватска,Албанија...) затварање медитерана за руске бродове и отимање Русији јединог вјековног савезника на Балкану, поред Србије. За нас на Балкану у овом тренутку најбоље би било да се како рекох на почетку, уздигнемо изнад ИСТОКА и ЗАПАДА, да будемо исток западу и запад истоку, у војном смислу бирајући неутралност. Тако ћемо се одбранити од западног силовања и сачувати онај аманет нашег Светог владике и владара Црне Горе Петра првог Петровића: "Моли се Богу и држи се Русије"!!!
Хвала на пажњи!

Предсједник Братства православне омладине Црне Горе
10 / 03 / 2016

Дошли су сви насмејани, тачно на време и пошто су примили „инструкције“ око поделе хране као прави домаћини послужили су топли оброк корисницима Црквене кухиње којима је то једина прилика да поједу нешто топло, а некима и једини оброк. Волонтери су нам рекли да их је жеља да помогну „довела“ у Црквену кухињу. Стефан Зељковић, студент треће године, је ову жељу и мотив за волонтирање студената у Црквеној кухињи ближе објаснио.
„Ми смо под истим кровом и ово је само наставак заједничких активности које смо ми, студенти Богословског факултета имали са Верским добротворним старатељством. Поред многих теоретских наука којима се бавимо на нашем факултету неопходно је студентима пружити „практичну“ теологију. А управо ово овде је „практична“ теологија. Ово овде је срж онога што нас Христос учи а то је да љубимо ближње наше јер, као што каже апостол Јован како да љубимо Бога кога не видимо ако не љубимо брата свога кога видимо.
Као члан Студентског парламента Богословског факултета задужен сам у овој академској години за хуманитарни и волонтерски рад. Кроз хуманитарни рад са Верским добротворним старатељством родила се и ова идеја да наставимо ту сарадњу кроз лично учешће већег броја студената у раду Црквене ухиње. За сада је петак ослобођен за студенте Богословског факултета и они се радо одазивају за овај вид волонтирања.
Помагање другима је основни мотив за изградњу и унапређење друштва кроз побољшање међуљудских односа, посебно данас кад су се људи отуђили међусобно. А ми кроз помагање другима и практиковање онога што учимо стичемо искуство да сутра кад будемо пастири и учитељи Цркве иза себе имамо драгоцено искуство у раду са људима“.
Извор: ВДС

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Поштовани пријатељи,

Суочавајући се са тешком материјалном ситуацијом, без обзира на велико ангажовање да обезбедимо све неопходно за нормално функционисање наших терапијских заједница, желимо да Вас замолимо за помоћ.
Собзиром да свакодневно обезбеђујемо храну и смештај за 100 – 120 људи, који у нашем програму бораве бесплатно, свака врста помоћи у прехрамбеним производима (брашно, шећер, тестенине, уље, поврће, месо...) и средствима за личну и колективну хигијену би нам била драгоцена. Сви они, који сходно својим могућностима, могу и желе да помогну нашим момцима и девојкама у борби против болести зависности, могу нас контактирати на бројеве телефона

021 544 708 и 064 800 2630.

Молимо Вас да ову молбу за помоћ поделите на Вашим Фејсбук профилима.

Земља живих

Како сам постао православац

(00:21)..тако да морам да одам славу и част Оцу, Сину и Свето Духу за благодат и милост која ми је преко потребна. Ово је сведочанство Ентони Гирију и његовој скромности, љубави и љубазности према мени, хоћу да захвалим Ребеки Хербст, свим глумцима серије Општа болница, редитељима Џил Ферен Фелпсу, Боб Гуси, мојој жени Лиси, мојој деци Кејлиб, Адори и Титусу, мојим родитељима, брату и сестри, има толико људи којима треба да се захвалим, моме куму Герију Харту, невероватна је ствар ово што радимо екранизујући 60 до 80 страница дневно, осећам понизност што сам овде, тако да велико хвала свима, хвала Академији, хвала свим монасима са Свете Горе који се непрестано моле за цео свет...

На данашњи дан, ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користе каиш, гајтан или канап. Обично се завежу ноге или руке, па се канап завеже за сто или столицу. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом, па за тај дан набаве неку част, јабуку, чоколаду или бомбоне и “плаћају откуп”онима који их вежу. Дешава се и да се деца пробуде везана, али и да предухитре своје родитеље и сакрију се пре него што они уђу у дечју собу.

Симболично се везују чак и деца која су још у колевци, али и одрасла деца која још немају своју породицу. Након што се деца „откупе” поклонима, родитељи их одвежу, а поклоне по правилу врате деци да се почасте.

Везивање има вишеструку симболику. Прво, симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама.

ало.рс

Зборник Православни свет и Први светски рат подељен је у шест тематских целина, уз додатак регистра имена и прилога, који је подсећање да је научни скуп пратила изложба фотографија Војног музеја Србија у Првом светском рату. Зборник доноси тридесет осам студија, а окосницу зборника чине две групе радова. Прву групу представљају радови историографског карактера. У овој групи доминирају радови који се баве местом Цркве у Великом рату. Другу групу чине радови богословског карактера и третирају различите историјске феномене са теолошког становишта.

Прво поглавље доноси свеобухватне анализе, историографског и богословско-философског карактера, везане за жртву коју је поднео српски народ у Првом светском рату, које доносе Душан Т. Батаковић (Србија у Првом светском рату: изазови, страдања, исходи) и Богољуб Шијаковић(Велики рат, Видовданска етика, Памћење: О историји идеја и Спомену Жртве). У другом поглављу (Српска Православна Црква у Првом светском рату) кроз радове Драгољуба Живојиновића (Српска Православна Црква у избеглиштву 1916-1918), Митрополита Порфирија (Перића) и Драгана Карана (Пастирско присуствo Цркве у српском народу током Првог светског рата), Предрага Пузовића (Страдање свештеника Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата),Александра Раковића (Сведочења о рушењу Саборне цркве Светих апостола Петра и Павла у Шапцу и страдању у њој заточеног српског народа (1914)), Зорана Ранковића (Свештенослужење Саве Петковића у годинама Првог светског рата), Радована Пилиповића (О архивском наслеђу Српске Православне Цркве из времена Првог светског рата (1914–1918) – фондови и збирке Архива Српске Православне Цркве у Београду),Горана Латиновића (Историографија о Српској Православној Цркви у Босни и Херцеговини за вријеме Првог свјетског рата (1914–1918)) иДрагана Ашковића (Богомољачки покрет и његова улога у време стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца) представљено је мултидисциплинарно гледиште на место и улогу Српске Православне Цркве у Великом рату.

У трећем поглављу (Православни свет у Првом светском рату) расправљена су нека питања везана за место других Православних Цркава, нарочито Руске, у поменутом сукобу, те зато у зборнику на ове теме пишу:Михаил Витальевич Шкаровский (Военное духовенство русского Балканского корпуса и русское монашество Афона в годы Первой мировой войны), Владимир Викторович Бурега (Православное движение в Закарпатской Украине в контексте международных отношений в канун Первой мировой войны) и Василий Иринархович Ульяновский („Военный юбилей“ Киевской духовной академии и научные проекты Феодора Титова), а својеврсна синтеза статуса Православних Цркава између Русије, Аустро-Угарске и Турске у овом контексту послужила је као уводно слово Далибора Петровића у овом – трећем – делу зборника (Православље у троуглу Русија, Аустро-Угарска и Турска у свјетлу догађаја око Првог свјетског рата).

Четврто поглавље Српске духовне везе са савезницима доноси радове у којима су сагледане српске духовне везе са савезницима, првенствено са Русијом и Британијом, у контексту Првог светског рата. Мира Радојевићдоноси врло занимљиве наводе на тему Страна мемоаристика о Србији у Великом рату (1914–1918), затим Виктор Иванович Косик пише Сербская Православная Церковь и прием русского духовенства после 1917 года, да биВладислав Пузовић својом студијом (Последице Првог светског рата на српско-руске црквене односе) дао својеврсни печат овом одељку зборника.Драгомир Бонџић даје допринос овој збирци пишући на тему Избеглице из Русије професори Православног богословског факултета у Београду после Првог светског рата, а Богдан Косановић у свом реферату истиче мотиве Православља у руској књижевности Првог светског рата на српске и црногорске теме. Посебан допринос мултидисциплинарном осврту на тему дали су Марк Чепмен (The Church of England, Serbia and the Serbian Orthodox Church in the First World War) и Милош Ковић (Британско јавно мњење о Николају Велимировићу (1915–1919)), да би Александар Растовић иСтефан Стаменковић закључили ово поглавље студијом о енглеским болницама у Србији 1914–1918.

Пето поглавље Српска културна баштина, политика и војна доктрина у Првом светском рату пружа врло широк дијапазон тема и доноси нове увиде посвећене судбини српске културне баштине, затим кључним аспектима српске политике и војне доктрине током Великог рата. Из тог разлога је веома важна почетна студија овог поглавља Татјане Суботин-Голубовић(Судбина рукописа Народне библиотеке у Првом светском рату и њихово место у српској културној баштини). Затим следе студије Игора Борозана (Култ палих војника и уметност сећања: Храм славе на војничком гробљу у Скопљу), Михаила Војводића (О улози Анексионе кризе у заоштравању односа између Србије и Аустро-Угарске), Слободана Бјелице (Српско-румунски спор око Баната у Првом светском рату),Борислава Гроздића (Косовски завет и српска војска у Првом светском рату), Алексеја Тимофејева (Српски добровољци у царској Русији за време Првог светског рата), и Слободана Ђукића (Утицај руске војне теорије на развој српске војске 1878-1917. године).

У шестом поглављу Голгота Првог светског рата у богословској перспективи пружени су богословски осврти на суштинска питања људског битисања, која су покренута ратним страхотама и страдањима у поменутом сукобу. Timothy Bradshaw анализира британске богословске аспекте у Великом рату (British Theology in WW1 with special reference to P. T. Forsyth’s The Justification of God (1916)), Свилен Тутеков говори о проблему национализма и етос рата (Трагања у бугарској теолошкој мисли), да биЕпископ Давид (Перовић) искуствено говорио на тему Ерминевтика апокалиптичке слике Косова и Метохије на прелазу из XX у XXI век.Александар Ђаковац доноси богословску анализу у облику темеАнтрополошке и теолошке основе хришћанског односа према рату и насиљу. Предраг Петровић студиозно даје догматски осврт на однос рата и есхатологије (Светски ратови у XX веку и преиспитивања односа Бога и света у западној мисли). Дражен Н. Перић даје и антрополошки аспект једног свевременог проблема у теми Сведочење и одговорност човека хришћанина у рату. Родољуб Кубат пружа библијски осврт на рат у темиСтари Савез – рат у самоодбрани, на који се надовезује и студија Илије Томића – Јудејски народ у периоду антике и сличности са положајем српског народа у време Великог рата. Србољуб Убипариповић даје закључак овог поглавља врло занимљивом обрадом теме Однос Православне Цркве према упокојенима кроз историју и савремени богослужбени изазови. Радови су у зборнику објављени онако како су излагани на скупу, односно на три радна језика: српском, руском и енглеском.

Имајући на уму далекосежне последице које је Први светски рат оставио на целокупан православни свет, а посебно на Српску Православну Цркву, српски народ и државу, који су у рату претрпели огромна страдања, а у светлости чињенице да се 2014. године навршило стотину година од почетка поменутог сукоба, овај научни скуп и – на крају – зборник који је пред нама показују и спремност професора и сарадника са Православног богословског факултета да и у овом савременом тренутку, који је врло комплексан, сведоче и исповедају Бога – Творац и Спаситеља света.

Информативна служба Српске Православне Цркве

10 / 12 / 2015

Блистави говорник, изузетан богослов, талентован организатор, сјајни телевизијски водитељ, државни чинилац; предивни, урођени пастир. Све би се то, без трунке преувеличавања, могло рећи о Патријарху Московском и све Русије Кирилу. Али нам личност, коју у свом филму представља митрополит Иларион, до овог тренутка није била позната. То је човек невероватне судбине.

Аутор филма- митрополит Волоколамски Иларион.

Да ли си свестан да живиш у Новом Саду?

– Да свако јутро кад се пробудим и кренем на посао, ја знам да сам у НС-у још ниједном се нисам зезнуо.

И како ти је у НС?

– Па лепо… знаш како… Има женске, има свее… . Ту сам рођен, ту су ми пријатељи, родбина. Да је најгори на свету… волим га.

Чији је бољи рок НС или БГ (ја лично навијам за НС)?

– Хмм, јако је тешко дати исправан одговор. У протеклим годинама се јасно види најезда младих који супер свирају и то је супер за оживљавање сцене. Али сад остаје да изникну добри аутори и да својом маштом освоје публику! Има добрих аутора свуда.

Разлика измеду НС рок сцене данас и пре 15 година?

– За разлику од пре 15 година имамо све више врхунских музичара, али вема мало добрих аутора, као што рекох.

Да ли вам се дешавало некад да вас људи заиста доживе као народњаке и да вас рецимо зову да им свирате на свадби?

– Хехехе увек има људи који буквално контају ствари, наравно… било је позива и за свадбе, испраћаје у вртић (на одслужење војног рока).

Да ли сте пристали?

– Наравно да смо… еее… нисмо пристали ! Јер то је лоша карма за младожењу и младу.

За коју кинту?

– Пааа.. ови последњи што су се развели су нам платили 5000 марака… само да престанемо! Било је и бакшиша, чак су нам и помогли да однесемо ствари… љубазан неки свет.

Шта мислиш рецимо о заједничком наступу са Цецом?

– Цеца је прецењена, ја би дует са Зорицом Марковић, Вики, Јами, Снежана Бабић, Изворинка Милошевић, Драгана Ладy Гага Мирковић, Шемса Суљаковић, то су праве ствари!

Ово за гостовање у Бугарској је нека фора или заиста идете у Софију?

– У Софији смо радо виђени гости и већ 5 година за редом. Редовно имамо наступе по Бугарској. А свирали смо и фестивале у Румунији и Аустрији рецимо.

Како је било у Софији на концерту ове године?

– Бугари доста прате нашу сцену, рекао бих. Моје прво изненађење пре 5 година је било да знају текстове и певају на глас а традиција се наставила до данас. Имамо доста сличности са тим народом. Капирају спрдњу. Не воле Турбо Фолка јер и тамо је преплављено трзиште са певаљкама које воле обнажене спотове и певају о несрећним љубавима. Увек се радујемо концертима у Бугарској.

Где до сад у екс YU нисте свирали/гостовали?

– Одсвирали смо све, од Вардара па до Триглава, од Ђердапа па до Јадрана и ширили позитивне вибрације…

Шта иначе слушаш (и да ли ишта)?

– Турбо Фолк, Џез,Техно .. и неке касете са Најлон пијаце.

Да ли си размишљао да се почнеш бавити политиком и зашто да не?

– Не! Политика је за неморалне људе, ја сам контраверзни фолк певач… то је изнад политике.

Имате ли неке нове идеје или пројекте (рецимо музика за хорор филмове)?

– Тренутни пројекат којим се бавим је како да ушпарам на грејању. Видим људи масовно купују дрва за огрев, а угаљ више није тако ни јефтин! Сем тога веома је прљаво и цео дан си надимљен к'о димљена вешалица од ложења. Плин је скуп у мајчину! Не знам??? Све у свему Хорор и Ренесанса…

Где вас Новосађани најчешће могу чути (и видети)?

– На YouTubе-у! Мислим да Нови Сад заслужује један прави концертни простор. Простор који би примио бар 1000 људи, у ком ентеријер није бетончина стакло и плексиглас. Где би људи уживали у звуку свог омиљеног бенда, а не у буци и јеци, где не мозеш ништа да разумеш. Људи плате карту! Желе нешто за узврат! Замислите да одете у биоскоп да погледате врхунски филм (рецимо). Сала је неко адаптирано складиште, хладно је, столице неуредне, прљаве, распарене, звук се одбија од зидове и прави још већу буку. П.С.: Може филм да буде добитник 50 оскара… неће вам остати у лепом сећању!

Садашњи чланови бенда:

Глас: Горан Бишевац; од 1994. год. до данас

Гитара: Саша Фриш; од 1993. год. до данас

Бубњеви: Срђан Голубица; од 2012. год. до данас

Бас гитара: Андраш Ишпан; од 2014. год. до данас

Извор: novinenovosadske.rs

„Мислим да добар део земаља види да улазак Косова у Унеско под садашњим условима и уз одбијање дијалога представља политички притисак. Што се тиче наше цркве, ми настављамо са редовним животом уз појачано обезбеђење Кфора и полиције од могућих провокација“, рекао је игуман Сава Јањић у писаној изјави за РТС.

„Наша црква остаје отворено против статуса Косова у Унеску, јер верујемо да наше светиње неће бити боље заштићене без међународних гаранција које ће јасно дефинисати њихову будућу заштиту. Зато ће СПЦ и поред овакве косовске пропаганде и политичких притисака, свој став јавно заступати и у периоду пред седницу Генералне скупштине, сведочећи о вишегодишњем насиљу над православним хришћанским наслеђем на КиМ које највећим делом није обновљено и лежи у рушевинама (иако косовска влада тврди супротно). Без обзира на исход и те седнице, наши односи са косовским институцијама остаће суспендовани док Приштина не покаже спремност за разговор о дугорочној заштити српске баштине на Косову и Метохији у оквиру бриселског дијалога“, навео је архимандрит Сава Јањић.

Према његовом мишљењу, косовски представници морају да буду свесни да не могу насилно да окупирају наше светиње и да ће у њима бити изложени панои са антихришћанским насиљем на Косову и Метохији после рата, као подсетник свим посетиоцима где долазе и у каквом друштву живимо.

„То је наше право као што је право Косова да износи своје информације и фотографије које деле члановима Унеска и другим дипломатама. Даљи наши поступци зависиће исључиво од добре воље Приштине да нам гарантује наша права и слободе, али са међународним гаранцијама у Бриселу, а не у усменим обећањима“, истакао је отац Сава Јањић.

Указује да ће, такође, стабилност и односи између СПЦ и косовских институција првенствено зависити од спремности ЕУ и САД да посредују да се што пре постигне договор о дугорочној заштити српске баштине на КиМ у оквиру бриселског процеса.

Извор: РТС

Фото: Танјуг

http://www.mitropolija.com/iguman-manastira-visoki-decani-sava-janjic-unesko-postao-zrtva-politizacije/

После филма „Острво“ на наше рок-концерте масовно су долазиле старице са болесном децом. Сви су ишчекивали исцељење и благодат од филмског оца Анатолија. А са сцене се чуло: „Мушица је извор заразе...“ – Мамонов је био у свом уобичајеном елементу. „Каква је ово ђавоља работа?!“, буниле су се „мученице“. Морали смо да вратимо новац од карата.

А зар су све те баке и могле да схвате где ђаволи коло воде, а где анђели? Када се Петар пред целом државом на екрану показао као вајни молитвеник, на њега се окомио онај стари. Ваш отац Анатолије се опет предао пићу, ваљао се по земљи са пеном из уста, хватао се за главу: „Оља, шта је са мном? Није ми добро, није ми добро...“ Звонио је телефон, звали су нас из манастира широм Русије: „По цео дан се молимо за Петра, да одагнамо зле духове од њега“. Наравно, лекари су му очистили крв од зелене змије, а ја сам му кувала чај. Извукли смо га некако, спасли.

Целог живота се спасавамо, тек последњих 15 година у молитви, живимо далеко од цивилизације, откако смо изградили кућу у московском селу Јефаново. Раније нас је Москва вртела око малог прста.

„Шта да радимо у четвртак ако умремо у среду?“ – размишља Петар, али тек сада, пошто се затекао између неба и земље. А када је први пут догурао до смрти па васкрсао, имао је само једну жељу: „Пивце!“

Са турпијом у грудима Петар је трком прешао пут од Ермитажа до станице градског превоза, отворио врата тролејбуса 69 и закуцао песницом свог убицу. Пошто се осветио, скобељао се у трамвај. Била је то уобичајена туча без правила, један на један, лицем у лице. Он и његов школски, Сашка Липницки, пили су, пили и пили од 13. године. Одрасли су на улицама Москве, одгајиле су их туче. Још тада, у Ермитажу, Петја је посејао скоро све зубе, а она турпија се зауставила тик испред срчане артерије. Лекари су је извадили, међутим плућно крило се загнојило, тако да су га лекари извадили, не тражећи сагласност двадесетпетогодишњака. Право је чудо откуд Петру довољно даха за певање. Кад год га неки лекар прегледа, преплаши се: „Брзо у болницу! Не чује се лево плућно крило!“ – „Све је у реду“, кажем, „одавно му је извађено“.

Тако је Мамонов први пут отишао на онај свет, једино га је електрошок ишчупао из клиничке смрти. Целих четрдесет дана лежао је у коми. Сматра се да се четрдесетог дана ослобађамо од овоземаљских веза, тако да душа одлази у рајски врт. А Петја бануо у свој врт, Ермитаж, у болничкој пижами на пруг, чим су га отпустили из интензивне и дозволили му да прошета двориштем болнице Склифовског. „Петро је жив!“, уздигли су пајтоси чаше, скупа славећи други Мамоновљев долазак, подједнако бесмислен као и први.

Како сам се ја затекла у тој мамоновљевској пећини није до краја расветљено. Не сећам се, иако не пијем. Ја сам била из сасвим друге опере, тачније из плесног колектива. Скакутала сам у варијетеу „Звездано небо“ у Тверској улици, у хотелу Интурист. Тамо сам стекла и првог мужа, Енглеза. Кратко смо опстали, а ни породични живот ми се није баш нешто допао – није вам то плесни колектив. Нисам имала диплому, тако да сам званично била „балерина треће категорије“, мада сам јако желела да се прогурам до прве. Зато сам се више од осталих вртела око своје осе, уздижући ногу до изнемоглости. У близини је све време био Ермитаж са ресторанима у којима је теревенчио Мамонов.

Срели смо се негде у свакодневном метежу и једноставно остали заједно. Крезуби рокер после угледног Енглеза био је чудна партија. А и Петар је пре мене имао гомилу поклоница. Иза кулиса утрчавале су чак и кћерке страних амбасадора. Али ја осећам као да смо целог живота били заједно. Увек смо становали код мене, у Чертанову. Петја из центра се и са тим помирио. То је био његов главни уступак, остале освајачке методе никада није савладао. Целога живота није ми поклонио ни један једини цветак, а и ја сам навикла да штедим на себи. То није баш добро за жену, добро је када жена жели да се допадне, али ја сам пред мужем увек ходала у одећи из секунд-хенда.

У то време тешко нас је било назвати породицом. Свакога дана одлазили смо из куће, свако својим интересима, а интереси су нам се разилазили. Петар није долазио да ме гледа у перју и свиленим чарапама, а ја се никада нисам спуштала у његов андерграунд, осећала сам да бих била сувишна у том друштву музичара који пију. „Дај ми да се напијем железничке воде“, блејао је Гребеншчиков, а публика на концертима одржаваним по становима бленула му у уста. Ја сам замишљала како се то из железничких шина добија вотка или нешто слично. Бесмислица! А Мамонов ме је очаравао: „Ти си отишла, па шта, свеједно опет ћу се напити...“ Целог живота се закључавао од мене у своју собу, био му је потребан његов кутак у ком је дрндао гитару и урлао насумичне стихове. Ако је песма била успешна, ја сам то кроз зид одлично чула. Песме је писао искључиво трезан.

Цео наш живот сличан је том његовом рокенролу. Хопа-цупа, одвојено-заједно. И то није била наша кривица, већ кривица совјетске власти, за време које је отићи на абортус било исто што и опрати руке сапуном. У почетку су наш породични живот кварили лекари. Ја одем на преглед, а гинеколог ме наговара: „Шта ће вам сада дете? Хоћете ли моћи да га прехраните?“ Ја се сетим мужа алкохоличара и свог плеса и опет легнем под нож. И за првенца је доктор решио уместо мене. Било ми је већ 33. „Желим још да се бавим плесом“, поновила сам већ уобичајену одлуку. – „Знате, ово вам је последња шанса да постанете мајка“, упозорио ме је гинеколог.

Тада сам се први пут уплашила: или балерина прве категорије или дете. Са Петјом не може ни да се разговара – или је мортус пијан, или је мамуран и љут. Тако сам дуго размишљала да сам прекорачила све рокове. Тада се родио наш први синчић, без љубави и жеље, нехатом балерине и рокера. Тај мајушни смотуљак за трен ока је превагнуо над молим плесом. На какву сам само глупост протраћила младост, Боже мој! А кад смо пре неког времена Петја и ја прочитали десет заповести, били смо ужаснути: „Имамо три сина, а Бог нам је давао шесторо. Ми смо убице, убили смо ту децу!“, ухватио се Петар за главу. Како да се искупимо за лекарске савете? Библију нису измислили мајмуни...

Уосталом, Петар се – младост-лудост – није бавио ни овом половином деце. Колико их он воли схватила сам тек пре неколико година, када је један од њих пао у кревет, самртно болестан. Петар замало да је и сам умро од страха: „Не може Бог да нам га одузме. Нећу издржати, нећу преживети...“ Сео је на пањ на плацу и замро, претворио се у бескорисно дете, разумео да ту паре не могу помоћи. Молио се без престанка, и син је устао. Сада се Петја са сцене хвали већ двојицом наших унука.

Дуго се нисмо венчали. Већ смо имали и децу, а Мамонов не да ни пет пара за формалности. Неколико пута смо се ступали у брак. „Данас после концерта дођи код матичара“, инсистирала сам. Обучем једину белу хаљину од трикотаже, чекам га код улаза. После три сата одустанем, позовем са говорнице кући, а мој младожења без длаке на језику подиже слушалицу: „Ало, спавам! Што је фрижидер празан?“ Тек пети пут је схватио да без свадбе неће бити ни мојих сочних говеђих ћуфти. Дојурио ко из топа: пертле одрешене, кошуља виси, на леђима гитара. Матичарке помислиле да је стигла музика: „А младожења, касни?“ Петја се кисело осмехнуо, из његових уста се осетио ужигани задах.

Истини за вољу, ма колико да је пио, увек је доносио паре кући. На томе имам захвалити његовој мајци. Када је напунио 15 година, она, жена строгих правила, ставила је катанац на фрижидер. Петар се враћа са журке – храна под кључем! Није имао куд, запослио се као словослагач у штампарији, па као лифтбој у Дому књижевника. Радио је најниже послове, као и сви песници у своје време. Па опет смо после перестројке били толико сиромашни да сам једну јабуку делила на три детета, а ја јела оглодак. У то време сањала сам како једем целу јабуку, слатко, без журбе. Тако нешто може сањати само глупача!

Понекад нам је падала секира у мед, када би нека добростојећа дама позвала целу рокенрол булументу, у жељи да се прочује као боем. После салонске свирке главни задатак Мамонова и Ковриге био је да се Петја достави кући са читавим хонораром од 25 рубљи. Зато су увек тражили да исплата буде у једној новчаници, а напијали се фрај. Када бих отворила врата стана, на прагу се клатио испоручени Мамонов са испруженом руком, и као да се правда отварао преда мном длан, у ком је неизоставно била згужвана новчаница.

Петја никада није умео да распоређује новац. Он се уопште не разуме у новац, не зна колико шта кошта. Вероватно сам га ја размазила тиме што сам питања свакодневне организације у потпуности преузела на себе. Понекад иде у продавницу, изручује целокупан садржај новчаника и моли продавачице да узму колико треба. Не смем ни да замислим колико га поткрадају! Пре неко време заустави њега полицајац због брзе вожње, а он ће дарежљиво: „Даћу ти ако хоћеш и сто рубљи, само ме пусти!“ Полицајац је у Мамонову препознао оца Анатолија и дуго понављао: „Па Ви сте стварно јуродиви! Сто рубљи сад не вреди ништа“. Међутим, Петја му није поверовао.

Када је рок изашао из подземља, појавила се могућност да зарадимо на таленту Петра Мамонова. Али и ту смо најпре остали кратких рукава. Отишао муж на турнеју у Сибир, вратио се без зараде, па још и са огромним дугом. Зовем телефоном да видим о чему је реч. Организатори се смеју: „Твој Мамонов зубима развалио микрофон од 2500 долара!“ Не жалећи своје последње зубе, Петја је галопирао по бубним опнама слушалаца. Правио хаос, разбијао гитаре... Мислим се ја: „Е па нећеш ти мени, доста је ломљења државне имовине!“ После једног концерта који се исплатио купим ја двадесетак микрофона, па нека их гризе колико му душа хоће.

Тако сам, хтела – не хтела, постала Петјин менаџер, мада сам први пут и ја доживела тотални фијаско. Продала сам старо сребро своје баке, одштампала карте, купила лажни предузетнички печат и за Петрову групу „Звуки Му“ изнајмила Зеркални театар у Ермитажу. И данас понекад сањам ту ноћну мору: пуна сала народа а није продата ниједна карта. Цела рокерска екипа ми се смејала. Звони телефон, зове ме Јура Ајзеншпис, који је у то време био продуцент Виктора Цоја: „Зар ниси знала да нема горе сале? Осам врата, на сваким вратима по једна баба контролор, рубља у џеп. Да знаш, улаз треба да буде само један, веома узак, а на њему ти, и ни лево ни десно!“ Отад увек лично контролишем улаз и цепам улазнице. Временом сам у породични бизнис укључила и децу. Ставим их у лепим кошуљама за тезгу пре концерта, продају албуме. Први и трећи разред, нису умели ни да рачунају људски, свако је могао да их превари. Наши мали помоћници су згужване новчанице остављали на прозору у свлачионици и скривали их завесом.

У то време у Совјетском савезу је постојао само један човек који је звезде рока промовисао на западу – Артемије Тројицки. Управо он је у Петербург на наш концерт довео чувеног продуцента Брајана Ино. Овај је био одушевљен Мамоновим и одмах са његовом групом „Звуки Му“ склопио уговор. Очекивало нас је десет година секире у меду – сарадње са Warner Brothers. Тако нешто се није посрећило ни свакој иностраној групи. Петји, међутим, то није било потребно. Прави бесребреник, шта да вам кажем. Напрасно растера он целу групу! Липницки га је наговорио да му препусти назив, Петја се сложио без натезања. Међутим, уговор је морао да се раскине, јер иако је био закључен са групом, Брајана Ино је интересовао само лидер, Мамонов. Тако смо безвезе изгубили бренд. А на зори перестројке није било чак ни ауторских права. Брајану Ино је Мамоновљев карактер одмах био јасан као суза: новац испада из џепова, облачи се горе од бескућника, а гута само „рођену његову“, то јест вотку. „Оља, како да му платим за сарадњу? Плашим се да хонорар неће опстати до куће“. Дао му је оно што сигурно неће пропити – музички студио за снимање: звучнике, појачало, остала сокоћала... Петар и дан данас на селу користи те раритете, иако се већ одавно појавила далеко моћнија апаратура.

Једном позвао Брајан Мамонова и групу на турнеју у Лондон, сместио их код брата у кућу. У домаћиновом одсуству гости су завирили у бар. Заслепљеном сјајним етикетама на флашама, чак и старом алкосу Мамонову беше жао да поквари такву лепоту. А опет, натегнули би нешто. Саша и он обишли целу кућу, на крају завирили у подрум, а тамо некакве старе заборављене флаше у прашини... Када се вратио кући, Брајанов брат је угледао како из канте за смеће вире неодољиво позната стаклена грла. Сиромах се ухватио за срце. У подруму се налазила непроцењиво вредна колекција најређих вина која је сакупљао по целом свету, а „Звуки Му“ су је уништили наискап. О томе су после писале све енглеске новине.

Брајан Ино је, узгред, колекционар мириса. У огромној кутији од афричког дрвета налазе се капсуле затворене поклопцима са навојима, тако да се у сваком тренутку може помирисати чак и твор. Исту слабост негује краљица Елизабета, њих двоје се понекад друже и изводе заједничке парфимерске сеансе. Када смо Петар и ја боравили у Лондону за Божић, Брајан је хтео да нас задиви. Ставио ми је под нос ђурђевак у таквој једној капсули, затим ружу, белу раду... Била сам опијена мирисима. Одлазимо Петар и ја на спавање, разговарамо о овом необичном лондонском кицошу, кад одједном ја падам у небиће... Кад сам се освестила, око мене лекари. Алергија, слузокожа усне дупље, носа и грла гори. „Мислио сам да ти волиш цвеће“, Брајан је био забринут. Тако смо нас двоје увредили обе колекције, али браћа Ино су, као истински Енглези, стоички поднели ударце, не показавши ни мрву љутње.

Ипак, успели смо да са наступима прођемо нешто света. Једном приликом нас је позвала америчка промотерска компанија, тако да смо наступали све док у САД није спласнуло интересовање за Русе. Петар, фрик са друге стране гвоздене завесе, пунио је огромне сале. Он, међутим, није давао ни пет пара за тамошње људе. Док сам ја јурцала по продавницама у потрази за крпицама, он је остајао у хотелској соби. Узгред, Петар је равнодушан и према одећи, осим што воли да оде у Театар естраде, у тамошњу гардеробу, да облачи костиме пред огледалом и пред самим собом позира. Са стране то изгледа да пукнеш од смеха. Уме он да насмеје, штета што у Русији нема ниједног комедиографског режисера који би умео да процени његов таленат.

Понекад код куће прави циркус. Улази у собу као патуљак, са џемпером навученим ниже колена, и чучке скакуће. Његово комедијаштво је често решавало породичне проблеме. Једном видим ја да ме вара. Нисам се распитивала да ли је било нечег конкретног, али сам хтела да полудим од љубоморе. Као што је свака совјетска жена учинила барем једном у животу, и ја сам грубо рекла супругу: „Море, марш напоље!“, и избацила ствари у ходник. Петја види кофере, понос му не дозвољава да се извини, а јасно је као дан да не желимо да се растанемо ни по коју цену. Нема нама другачијег живота. Кад он ће: „Еј, ајде да реновирамо собу, кад смо већ избацили све ствари, а?“ Ја поскочим: „Ајде!“ Истог момента смо се упутили у продавницу, целу ноћ смо пробдили кречећи собу. Ујутро је испало лепо. Одмах смо позајмили новац и купили нови орман. Речју, свађа је испала продуктивна, иако сам била страшно љута.

Следећег пута Петја је био на тапету. На праг нашег дома бануо је мој бивши муж, нудећи ми још једном руку и срце: „Имам кућицу у Канади, хајде са мном, пусти твог алкохоличара!“ Када је Петја дошао кући, овај му је смело гурнуо у лице пасош у ком је и даље стајао печат о нашем браку. Мамонов је без устезања отео документ и исцепао га у фронцле. Тада се озбиљно уплашио.

Свим снагама се потрудио да ме задржи. Одмах се бацио на пиће, схватила сам да ће без мене да отегне папке. Интересантно је да је управо оно од чега већина жена бежи мене увек задржавало поред Петра. Било ми га је жао скоро као да сам му мајка, спасавала сам га као Богородица. Када је на концертима по становима падао под сто, деца и ја смо долазили и извлачили тату из пијаних оргија.

Петја ми никада није посвећивао стихове нити песме. Међутим, у једној од последњих композиција стоје следеће речи: „Једном сам се разнео на комадиће и откотрљао, откотрљао, откотрљао, а затим сам се сабрао и запливао, запливао, запливао“. У једном тренутку сам схватила: то је о њему и мени, сигурно!

Једном сам изашла из продавнице и пала у несвест са све торбама. Неке баке су се побринуле за мене, чак су ми и новчаник сачувале. Лекари кажу: „Организам Вам је исцрпљен, као да сте изашли из концентрационог логора, а не из продавнице“. Дотерало цара до дувара! Нисам могла ни да устанем из постеље. Само је Мамонов био кадра да ми брзо врати снагу. Медицинска сестра ме је пажљиво упозорила: „Неки бескућник хоће да Вас види, пијан, сав чупав...“ – „То је мој муж, пустите га“, одговорила сам. На минус двадесет Петар је дошао у ципелама без чарапа, са јакном обученом на голо тело, уместо дугмади једна лабава зихернадла. А деца гладна лутају Чертановом. Поскочила сам са кревета, одмах ми се вратила снага: „Помозите!“, узвикнула сам сестри, „Муж и деца пропадоше без мене!“ Сестра нас је још једном осмотрила и одмах све разумела. Будући да у Совјетском савезу болесници који изађу на сопствени захтев нису могли да добију своје ствари, та добра жена је ишла од собе до собе и сакупљала ми дроњке, не бих ли се којекако довукла до куће.

Када је Петја код куће пијанчио, најважније је било да испратим све стадијуме, које сам за 33 године научила напамет. Две чашице – муж је добар, весео. Од пола флаше почиње типично руско испитивање: „Да ли ме поштујеш?“ Затим следе увреде, медицински то је трећи стадијум, у том тренутку треба најпре спасавати децу пре него што наступи делиријум, зато што у четвртом чину предмети почињу да лете у правцу глава свих присутних. Пошто се избесни и искали сав гнев, Петја седи опустошен, оловног погледа, што значи да ће ускоро кренути телесни симптоми. То треба на време предвидети и позвати болницу. Раније сам звала хитну, касније смо деца и ја хватали оца за ноге и заједничким снагама га гурали у наш ауто. Он падне, ми га подигнемо и подигнемо на себе. Данас има лекара који долазе кући и за двадесет четири часа извуку човека. Наш стални „нарколог“ иде на све Петјине концерте, трагајући за узроком његове туге... А Петја је, као нека празна чаша, увек имао потребу за испуњењем. И када још нисмо знали ни реч „Бог“, он га је неприметно звао себи. Лежи муж на поду сав позеленео, лекар пита: „Шта то држи у песници? Отворите!“ Гледам, стварно песница стиснута као да хоће да се бије. Исправљам утрнуле прсте један по један, а на длану крстић или васкршње јаје. „Откуд ти ово, Петја?“ Гледа у чуду, не сећа се. Нисмо чекали да се догоди чудо. Али вероватно се већ тада у агонији довлачио до ормара, претурао по старим бакиним стварима и остацима свести се хватао за ритуални предмет. А можда је мислио да су му то последњи тренуци.

Последњих година живота у Москви Петар је пио на смрт, неподношљиво. Излазио из болнице и одмах се враћао. Није хтео да комуницира са нама. Сестре су ми тада први пут рекле: „Оља, губимо га“. Ја сам већ била навикла на његове мале смрти и никада се нисам опраштала од њега. Морала сам да живим, да живим, да живим, да храним децу... Тада се млађи син показао паметнији од мене. Ја држим малишане за руке, улазимо код тате у собу, он лежи, згрчио се, очи као од стакла. Питамо га: „Петја, како си?“, он се одвраћа од целе породице, окреће се према зиду. Стајали ми неко време, па изашли. А наш дванаестогодишњи Данил ме гледа право у очи, као да жели да ми утера памет у главу: „Мама, отац умире. Досадило му је да живи. Ја, кад не могу да решим задатак, ја изађем из собе. Исто и он. Морамо да променимо ситуацију“.

Саслушам ја своје чедо, као гром из ведра неба дође ми на ум мисао: „Није ваљда да Петар може стварно да умре?!“ Касније је он о овом периоду говорио: „Имао сам све – и жену, и децу, и славу, али у свему томе нисам видео смисла“. Тада сам схватила: морамо да бежимо из престонице колико нас ноге носе. Морамо да живимо, да живимо! Обишла сам на точковима целу Московску област и у Верејском округу пронашла чудесно место на брдашцету. Председнику сеоског савета обећала сам уличну расвету, а он ми је заузврат уступио плац. Петју сам отела чим су га пустили из болнице. Сео он у кола, страх те да га погледаш. Руке и уста се тресу, очи посматрају како напуштамо град. Морала сам да му откријем свој лукави план. Узјогунио се: „Где? У село?! Ја ћу тамо да се напијем и да цркнем!“

У Москви се, значи, није плашио да се напије... Онако узрујана, па још и не знајући најбоље пут, пет сати сам возила, нисам могла да пронађем место. Петја се врпољи, а нема куд: „Преварила си ме, вртиш ме у круг...“ Лоше му. Кад, ето нашег брда! Остављам ауто: „Хајдемо, Петја“. – „Марш!“, пробада ме погледом. Испада из аута као џак. Идем напред, он иза мене тера комедију: ноге му се заплићу, пада на руке, стропоштава се ничице, пузи као да се пење уз Голготу. Међутим, близу врха као да је оживео, усправља се, иде као нормалан човек. Са брда се све види, поље, река... Око нас рано пролеће – ломи се лед, чује се пуцање. Петар се предаје безмало са страхопоштовањем: „Овде ћу и умрети!“

Са селом је све било спонтано као и у нашим односима – дошли смо и једноставно остали. Довезли смо децу, поставили шаторе на празном плацу. За Петју, наравно, посебан. Лето је било кишно, шатор је под теретом кишнице ујутро понекад додиривао земљу, као да смо Петја и ја легли на дно. Природа је одмах почела да нам показује своја чуда. Једном смо из Москве донели огроман батак и карабатак. Чим смо месо ставили на сто, са висине су га угледала два сокола, сложно се устремила ка нашем столу, канџама зграбила плен и величанствено замахнула крилима. Петја зграбио камен, деца га моле: „Немој, тата!“ На то се по први пут задуго, ако не и за целог живота, срећно осмехнуо: „Ето, сад немамо шта да једемо!“ Али зато смо цело вече празних стомака са усхићењем разговарали о ономе што нам се догодило.

У лето су дошли музичари, пријатељи, деца – прави мали шаторски градић са 20–30 становника. Нико није пио, ипак сви су јели, а ја, јелте, спремала. Пекла сам палачинке, хрпу од пола метра. Поред посуда са сељачким несланим сиром и јагодама. Петја је џангризао: „Опет палачинке!“, али када би сви сели и пружили руке према мирисној посластици, он је први наваљивао, као она два сокола.

Дође и зима. На време смо купили грађу за склапање омање брвнаре. Међутим, када смо је склопили, пред нама је била коњушарница. „Ала су вас намагарчили!“, смејали су се сељаци. Пећ нам је изградио тамошњи мајстор. Кад је стегло минус 35, од пећи није било помоћи, сви ћошкови наше коњушарнице били су ледени. А тек дрва! Дрва се нису могла купити чак ни од локалних житеља, и било ми је сасвим јасно због чега када сам са дечацима (један је имао 10, други 12) почела сваки други дан да идем у шуму са дворучном тестером. Тражили смо суву јелу, одсецали је, подизали на санке, упрезали се и вукли, а код куће секиром кратили док не поплавимо. Сав наш труд изгарао је у пећи. На сопственој кожи сам осетила због чега су затворенике слали на овакве послове, али сам знала који је смисао моје робије: Петар је жив! Деца и ја смо се тако целе зиме бавили дрвима, а муж је настругао гомилу генијалних песама, таквих које се не могу бацити у пећ, које не горе. А када је дошло пролеће, синови и ја смо седели и ридали од умора. Каква је то била срећа што не морамо више да сечемо дрва!

Дечаци су поред свега тога ишли у школу. Кретали су у шест ујутро од куће на скијама, иза себе вукући дебло и тако пртећи снег. Са друге стране шуме чекао их је аутобус, а на путу очекивале разне дивље животиње – гладни пси, лисице, дивље свиње... Крештање сове звучало је као жена коју неко коље. Деца су од куће носила хлеб и братимила се са свим животињама, а за повратак сакупљала остатке из школске мензе. Ако заноће над књигом, Достојевским или Толстојем, ја их не будим, него сама стављам скије и са врећом хлеба на леђима идем да отправим аутобус даље. Закасним петнаестак минута, кажем возачу да иде, а музарке се љуте што је аутобус због нас стајао: „Нас чекају краве, а ти касниш!“

Млађи син Иван је касније имао прилике да примени искуство стечено у шуми. Био је други камерман Лунгина када је сниман „Цар“, и само су њему допустили да снима сцену са медведом. Звер га је прихватила као свог и почела да позира пред камером. Осетио медвед да се Вања не плаши. Син се више плашио за оца, ког је снимао и у „Острву“. Петја никако није могао да легне у ковчег, покуша па искочи из сандука као ошурен. „Унутра је крај, смрт! Нисам спреман!“, признао је по први пут Мамонов себи самоме, а пре тога је целог живота умирао.

Мамонов и Лунгин се познају од детињства. Мајке су им заједно радиле на шведском радију. Деведесете године режисер је видео Петју на сцени и понудио му улогу саксофонисте у свом филму „Такси-блуз“. Новац за снимање дала је Француска, а Лунгин у Кану добио награду за најбољу режију. Када смо у једном алпском сеоцету отишли на пијацу, аплаудирао нам је цео базар. А у Русији ништа, ни награде нити нови позиви. Улога нарко-боса у „Игли“ била је ситница. Петју нису ценили као глумца. А када ми је тај исти Лунгин дао сценарио „Острва“, села сам у метроу на кружну линију и неколико сати се вртела укруг читајући. Петар се само намрштио: „Да играм светог човека? Ја, грешник и алкохоличар?“ Ја одмах код сеоског свештеника по благослов – откако је пришао Богу, њега је најбоље слушао. Свештеник је видео да је у питању богоугодно дело и на исповести очитао буквицу Мамонову: „Петја, шта се ту фемкаш? Бог те је тако обдарио, а ти не желиш да му узвратиш!“

„Острво“ је био нискобуџетни филм, скоро ништа нисмо зарадили, осим славе и признања. Прича се да су неки бизнисмени верници откупљивали читаве дане у биоскопима, а затим пуштали све који желе да виде филм. Највише су хтели да се огреју бескућници, зато сви знају мог Мамонова и дочекују га са аплаузом. Има у филму тренутак када отац Анатолије од лика ког глуми Сухоруков отима чизме, спаљује демоне, сав јаростан... Петја се у тој сцени тако молио, да је Лунгину синуло: „Па ово је Иван Грозни!“ А за „Цара“ смо добили такав хонорар да смо коначно довршили кућу у Јефанову. Тако се довршио низ.

Петја и ја смо тридесет година заједно, а опет смо толико различити да чак и браву на пећи окрећемо у различитим смеровима. Ја сам верник, али не могу да се молим онако фанатично и упорно као он. Чак ми ни Јеванђеље не иде. Купио ми Петар једно – корице богате, жао ми да их хабам. Дао ми друго – слова крупна, као да сам нека старица. Увек нешто измислим.

Тек после црквеног венчања схватила сам да су интересовања неважне ситнице. Петја није хтео код матичара, а у цркву ме је сам повео, нисам стигла ни да се обучем. Свештеник нас погледао, чак се и мало увредио: „Као да сте кренули у башту, а не да се сједините пред Богом!“ После обреда се ништа није променило, само сам одједном престала да размишљам где сам ја, а где Петар. Постали смо једно. Гледам кроз прозор, он се маје међу дрвећем, сакупља грање. Мислим: „Сад ћу да донесем нарамак, да наложим пећ...“, а онда схватим да је то тамо Петја, а не ја. Исто тако су се Петјини родитељи волели. Када је отац умро, мајка је легла и више није устала.

Интересантно: када смо се тек упознали, ја сам Петју доживљавала као деду, крезавог хранитеља породице. После дугог заједничког путовања кроз живот, осетила сам се као његова брижна баба која га воли и спасава из невоље. Зар на њега да се наљутим? Недавно ме је унук Тихон убо у око прстом, остала ми је модрица на пола лица, а ја га опет волим. Исто је и са Петјиним увредама и лудовањем.

Ни живот ни смрт нису нас могли раздвојити, а о људима да и не говорим. Мој бивши муж странац са својом новом женом, Рускињом, такође се вратио земљи, купио кућу у нашем суседству, сада смо породични пријатељи. На њиховој верандиредовно се одвија енглеска церемонија – овдашње баке свакога дана у фајв-о-клок долазе на седељку и чај.

А колико су само пута друге покушале да ми отму Петра! Никада нисам могла ни помислити да би неко пожелео да одведе мог алкоса, мог пијаног Мамонова. Међутим, не лези, враже! Звони телефон, супарница ме моли да се сусретнемо. Иначе стара Петрова другарица по флаши, удата жена, педесет година, сасвим изгубила памет, заљубила се до ушију. „Греота моја, хтела сам да умреш“, признала ми је. „Да Петар и ја руку под руку идемо на презентације...“

Ма какви пријеми! Петар и на сопствене концерте долази пет минута пре почетка. Али није у томе ствар. Обратила се дотична дама врачари, да ми она набаци враџбину. После сваке следеће сеансе било је све горе, али не мени него „наручиоцу“. „Да не иде она, можда, у цркву?“, питала ју је врачара. „Ау, па сад си ти надрљала – враџбина се враћа на тебе. Једини начин да се ослободиш је да замолиш своју противницу за опроштај“.

Све у свему, засмејала ме је моја супарница. „Шта ће ти тај алкос? Он ће да умре поред тебе!“, говорила сам јој.

Петар своје бреме подноси стоички, као отац Анатолије у „Острву“. Носи крст узбрдо, мучи се. А ја мужа и његов терет целог живота носим на леђима.

јун 2011.

интервјуер: Марија Черницина

са руског за Поуке.орг превели Иван и Јелена Недић

изворник: http://7days.ru/caravan/2011/6/olga-mamonova-petr-eto-moy-krest.htm

Пројекцију филма отворила је предјседница Кола Милосрдних сестара „Краљица Милена“, Дражена Борозан, а након пројекције све присутне је поздравио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, парох цетињски и ректор Цетињске богословије. Потом су и присутни говорили своје утиске о филму.

Филм је приказан и за ученике у Богословији Светог Петра Цетињског.

У документарном филму «Сами» учествују: Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј Ћилерџић, проф. др Ненад Глумбић, мр Љиљана Ћировић, психолог Ирена Ванић, Татјанa Николајевић из Вршца и Душан Јањанин из Београда.

Тонски прилог Радија Светигора