Његово преосвештенство владика Јован (Ћулибрк) епископ је славонски. Пре ове службе, као епископ липљански, представљао је и заступао патријарха српског у Пећкој патријаршији. Осмислио је и водио музички пројекат снимања збирке песама на стихове Светог владике Николаја у рок аранжману — „Песме изнад Истока и Запада". Подофицир је и резервиста чувене 63. Падобранске бригаде из Ниша. До сада је укњижио преко 250 скокова из авиона. Спутњик је провео дан са њим и његовим колегама падобранцима.

Падобранство је вештина која мора да се одржава и, тврди владика Јован, потребно је што редовније скакати, макар број скокова не био толико велики. Он је у 63. Падобранску бригаду ушао 2002. године, експериментално, као први свештеник у српској војсци после Другог светског рата.

Да ли је било свештеника у војсци пре Другог светског рата?

— Наравно. То је била пракса, традиција у нашој војсци, то јест српској војсци, Војсци Краљевине Србије, Војсци Краљевине Југославије. Чак и за време рата, понекад, и у партизанским јединицама су били свештеници, зато што партизански покрет — поготово преко Дрине, а тамо је био гро партизанског покрета, Крајина, Кордун, Лика, Банија, Босанска крајина, Далмација и Славонија — он није био идеологизован покрет све до пред крај самог рата и после рата. А током рата ту се радило само о обичном народу који је прихватио пушку из руке онога ко му је дао да се брани. Тако да се тај народ није одрицао својих традиција, није се одрицао свога предања, напротив, било му је незамисливо да се одрекне, да тако кажем, док није дошло до одређене и насилне идеологизације тог покрета. Та пракса је наравно прекинута 1945. године, као један од корака у идеологизацији државе која је настајала, да би се тек са почетком овог несретног рата нешто од тога вратило. Тако да, с једне стране тај рат је био несрећа и трагедија, а са друге стране у његово време се дешава и повратак духовним традицијама које смо изгубили, а које су наравно и осавремењене и на један савремен начин уведене, рецимо конкретно овде, у Војску Србије. То је стандард и у другим војскама. На Западу је обавезујући, на пример, и у НАТО. У Израелу је то веома јасно и веома строго устројено. И на Истоку то постоји, оружане снаге Руске Федерације такође имају свештенике.

Владико, у Српској православној цркви сте ви једини падобранац, јел‘ тако?

— Ако мислите на свештенике у војсци, мислим да сада војни свештеник који је назначен за батаљон у Рашкој, има падобранску обуку. Не војну, али има падобранску обуку. И има је свештеник који је у специјалној бригади, он има падобранску обуку, такође не војну, али има падобранску обуку.

А од владика и монаха сте једини?

— Ја сам ваљда једини владика падобранац уопште у Православној цркви. Ваљда. Не знам, мада то нема неку тежину, осим на нивоу куриозитета. Рецимо, у војсци Руске Федерације Ваздушно десантна војска — која је посебна, као што је код Американаца корпус морнаричке пешадије, тако је у руској војсци Ваздушно десантна војска практично војска у војсци — има десетак свештеника падобранаца од којих један чак има и велики број скокова и недавно је учествовао у скоку на Северни пол, заједно са осталима. И они редовно скачу, имају редован падобрански тренаж. Управо зато кажем да је падобранство нешто што је вештина која не сме да се запусти. Пре неколико година је њихов главни војни свештеник у Ваздушно десантној војсци имао чак и падобрански удес — отац Михаил Васиљев. Њега сам недавно видео, служио сам у храму Ваздушно десантне војске у Соколники, у Москви. То је било по позиву командујућег генерала Ваздушно десантне војске генерала пуковника Владимира Шаманова чији сам био гост, с којим сам се срео и разменио дарове, а намеравамо да ту блискост наставимо, ако Бог да, и ове године за дан ВДВ-а, што пада на Илиндан, другог августа.

За крај разговора, ако нисам превише индискретан, има ли неки посебан значај мајица коју носите?

— Ова мајица, то је мајица управо Ваздушно десантне војске. Е сад, да не би испало да једино с њима имамо везу, а ја сам хвала Богу са руским падобранцима скакао, и да нисам скакао не бих ни смео да носим ову мајицу — као што нико не сме да носи црвену беретку 63. Падобранске бригаде овде. У својим контактима и сарадњи ја сам упознао чак и један број америчких војних свештеника, православних. Чак и међу њима има неколицина падобранаца. Рецимо, један од њих служи у 82. Ваздушно десантној дивизији, он је прешао из Баптистичке цркве у Православну цркву, постао свештеник, постао војни свештеник, један изузетан човек. Скакао сам са израелском војском и мислим да сам у овом тренутку једини српски војник који има право да носи Израелска падобранска крила. Требало би и да ових дана и наш војни аташе у Израелу скочи са израелском војском. Али, то су нормалне ствари, падобранци се на небу спајају, иако их на земљи многе ствари раздвајају.

Опширније: http://rs.sputniknews.com/intervju/20150612/2502836.html#ixzz3cqUB3N8z

Да музеј није место у коме треба да буду похрањени нечији посмртни остаци, верујем, сложиће се већина. Поготово ако се ради о Николи Тесли, крштеној души, сину православног свештеника, сестрићу православног митрополита, сахрањеног после православног опела, које су служили православни свештеници протојереј Душан Шуклетовић и протојереј Милан Мрвицин. Да се подсетимо: Никола Тесла се упокојио на Божић 1943. године у Њујорку. Опело је служено 12. јануара у капели Светог Јована Богослова, а сахрањен је истог дана на гробљу Фернклиф. Његово тело је, по изричитој жељи његовог сестрића Саве Косановића, ексхумирано и кремирано тек 25. марта 1943. У заоставштини великог научника никада није пронађено ништа што би могло да упути на то да је кремација била његова жеља.

На крају, о тачности речи и потпуној умесности предлога Његове Светости Патријарха и многобројних угледних личности најбоље сведочи слика у прилогу. Коментар није потребан.

• Саопштења
  

|

Управо завршено мајско заседање највишег црквеног тела, Светог архијерејског Сабора, показало је да није само држава на тешким искушењима и пред важним одлукама, већ и Српска православна црква. Предстоје разговори с Римокатоличком црквом о канонизацији Алојзија Степинца. Поново ће се сести за преговарачки сто с представницима канонски непризнате Македонске православне цркве, не би ли се нашло заједничко решење за њен статус после више деценија. Као да већ то само по себи није довољно, до јавности су стизале информације да су архијереји и међу собом подељени, да је Сабор почео жестоким полемикама.

Шта се то дешава са Српском црквом? Да ли су архијереји заиста толико разједињени? Осврћући се на заседање Сабора и све што се о њему и око њега писало и говорило, владика захумско-херцеговачки Григорије, којем се приписује значајна улога на саборским дешавањима, уверен је да у Српској цркви нема озбиљнијих подела.

– Постоје различита мишљења која значајно доприносе да се, уз заједништво у вери, боље управља бродом Српске цркве. На Сабору је заиста било различитих мишљења, погледа и ставова, али не и подела. С онима који су од мене имали различито мишљење све време сам био у комуникацији, заједно смо обедовали, пили кафу и размењивали мишљења, с великом пажњом и одговорношћу. Уопште, уверен сам да се треба држати начела да су поделе лоше, али да су различитости добре – каже у интервјуу за „Политику” владика захумско-херцеговачки Григорије.

До новинара су долазиле разне информације с овогодишњег заседања Сабора и све су водиле у једном смеру: да је седница била веома бурна. Како бистеви описали оно што се догађало?

Теме су биле веома комплексне и деликатне, поготово када је било речи о разрешењу двојице епископа, будућем Великом сабору, Јасеновцу, Степинцу, Косову и Метохији. Учесници Сабора су људи који знају да је свака реч скупа, тако да се тешке речи не изговарају олако нити се иде у правцу личног вређања. Но, ако дође до размимоилажења током разговора, ипак сви настоје да већ у току дана или сутрадан поправе међусобне односе и да их држе на хришћанском нивоу.

Како гледате на организационе промене у Сабору? Свети архијерејски Синод у последњих пет година водио је пет канонских поступака против владика. Такође, за то време, СПЦ добила је седам нових епископа. Шта су све те промене донеле Српској цркви?

Не видим никакве организационе промене с обзиром на то да је задатак Синода и био и остао да прати и надзире рад архијереја. Смене поменутих епископа су свакако потрес за СПЦ и оне су, по мом дубоком уверењу, нешто чему се нико на Сабору није обрадовао. С друге стране, оне нису ничија жеља да се неко понизи или просто смени. Те промене су од Цркве изнуђене и настале су након дугогодишњег трпљења, ишчекивања и надања да ће се смењени епископи повратити с пута који је неприхватљив. Било је ту безброј опомена и умољавања, али када су се о све оглушили и када се више није могло наставити у снисхођењу, предузете су друге мере. Сабор има ту величанственост да суди свакоме понаособ и свима нама заједно, али не само правдом него и неизрецивом љубављу. У овим стварима сви треба да се научимо од Бога, јер он нас воли и када нас награђује и када нас кажњава. Сабор је истовремено и тајфун и тихи лахор, јер је у њему Дух свети. Стога, јерес не може да уђе у његово богословље и ниједна прелест није кадра да издржи његово присуство.

Ових дана, део јавности поново се подсетио вашег писма из 2008. године када сте сабраћи архијерејима износили проблеме који годинама муче Српску цркву. Списак епископа које сте тамо навели умногоме се подудара с променама у епархијама које су уследиле по доласку патријарха Иринеја на трон. Да ли је ваше писмо било пророчко или је, уствари, још тада, свима јебило јасно да неке ствари морају да се мењају?

Не мислим ни да сам пророк ни да сам бољи од других, али припадам онима који више воле да гледају у будућност и то тако што реално и отворено сагледавају садашњост. На моју велику жалост, то писмо је објављено у јавности и то без моје воље. Но, у међувремену, неки од оних које сам у том писму понајвише критиковао сада се залажу за решавање оних проблема на које сам тада указивао. Ипак, најважније је да брод Цркве уведемо из немирних у мирније и чистије воде.

Новинари који су пратили овогодишње заседање Сабора највише пажње посветили су поделама у Сабору и синодским одлукама о владикама Георгију и Филарету. Нека друга важна питања, попут судбине Цркве на Косову и Метохији, дијалогу с неканонском Македонском православном црквом, припремама за Свеправославни Сабор следеће године, односа са Светом столицом, пала су у засенак. Да ли су она заслужила више простора на Сабору?

Најважније је да су разлике у мишљењима током Сабора превазиђене на најбољи начин самим тим што није било никаквог тријумфализма, него смиреног сећања на крст Христов и његово страдање у љубави према свима па чак и онима који су га распели. Дијалогу с неканонском Македонском православном црквом је посвећена дужна пажња. Одређена је делегација СПЦ која ће убрзо с њом наставити дијалог. Све то је праћено радошћу због присуства савременог исповедника вере у јединство Цркве, донедавно утамниченог архиепископа Јована. Било је речи и о канонизацији Степинца, при чему се јасно показало да ово питање захтева озбиљну анализу, детаљније разговоре с римокатолицима, а очигледно је и да ова канонизација уноси зебњу и немир у ионако комплексне српско-хрватске односе. О великом Свеправославном Сабору који треба да буде одржан 2016. године детаљно се расправљало. Претресале су се теме и ставови, како наше помесне цркве тако и осталих учесница овог историјског скупа.

Често вам се замера да за једног владику имате исувише директан речник, без дипломатског такта. Били сте у добрим односима с претходном влашћу у Београду а многи се сећају и ваших оцена о школској спреми садашњег председника. Да ли сте разговарали с председником Николићем, у каквим односима сте с премијером Вучићем?

С неким људима из претходне власти био сам у добрим односима и то пре свега на личном плану, зато што смо се познавали још из времена заједничких протеста против Милошевићеве власти. У разговорима с њима нисам био дипломатичан, него искрен и отворен. Нисам стекао утисак да су ми замерили, али ни утисак да су ме у много чему послушали. С Николићем сам се састао и разговарали смо сасвим нормално, понајвише о Херцеговини. За премијера Вучића знам, као и он за мене, али немамо ближи однос.

Да ли црквени великодостојници морају да граде добре односе са световним властима или то зависи од њихових личних афинитета? Неким владикама се често замера због њиховог отвореног политичког ангажмана, али остаје нејасно колико се политички лидери у Србији мешају у верска питања. Меша ли се политика у веру више него вера у политику?

Одувек сам мислио и веровао да су то два сасвим различита колосека, али да се и један и други у великој мери често односе на исти народ о коме брину. Откако читам Библију (а томе је већ много година), имам утисак да су вера и верско лидерство одувек имали улогу коректива политичара. С болом у срцу морам да признам да већ дуги низ година имам утисак да се та димензија код верских лидера губи или барем слаби на интензитету. С друге стране имам утисак да политичари понекад покушавају да се наметну и покажу надлежнима и за верска питања. Међутим, уверен сам да то бива само тамо где им управо верски лидери отварају простор и могућност за то.

За вас се често каже да сте један од најпредузимљивијих владика, да се добро разумете у световне токове економије, производњу вина, али вам се и замера, као и неким другим владикама, управо због тог предузетничког духа.

Дубоко сам уверен да је економија у самој сржи духовна ствар и да човек који има тело и живи на земљи мора да се бави економијом. Уосталом, то је тако од постања света све до данас. Не мислим да сам нарочито способан за економију, али да је економија врло често одраз унутрашњег стања једне личности, заједнице или чак целог народа, у то сам дубоко уверен.

Ако сте већ рекли и то да ми се замера што сам предузимљив, треба да знате да је то што смо у нашој епархији урадили на пољу економије последица препуштања тих послова онима који економске послове знају и хоће да раде и који су за такве послове школовани.

Извор: Политика

• Интервјуи
  

|

Тамо се то сматра питањем образовања, цивилизованости и нивоа познавања односа у друштву. Српска политичка пракса готово да не познаје ситуацију у којој је одређени политичар на било какав начин (чак и погрешан) покушао да промовише традицију, али тако да не буде сведен на „клеро“ призвук, односно често се о Цркви говори кроз политизирање и митоманију, и неретко супротно самом учењу СПЦ. Ово има своје разлоге и историјску позадину, пре свега у догађајима трагичног страдања српског народа у Првом и Другом светком рату.

Сатирање Срба, које је уследило одмах након успостављања НДХ у пролеће 1941. године, као свој саставни део имало је подразумевано уништавање Српске православне цркве, и то како на територији коју је контролисао усташки режим, тако и готово свуда где је СПЦ била активна на просторима поражене Краљевине. Хапшења великодостојника, ликвидација владика, свештенства и монаштва није престало формирањем „Нове“ Југославије, већ је у прво време репресије сасвим личила на Павилећеве принципе обрачуна са православљем у Срба. И ма колико СПЦ пострадала заједно са народом, многи епископи који су претекли усташки нож, нашли су се под разним облицима тортуре бољшевизираног југословенства (Никанор Горњокарловачки, Дамаскин у Пакрацу, Иринеј у Новом Саду), и то тако да су поједини платили главом или здрављем, без обзира на часно држање под окупацијом и по ослобођењу. Овде је владало правило да је православље „унутрашњи непријатељ“, и у складу са тим су поступали органи принуде Титовог режима.

Последица прогона, репресије и дехристијанизације српског народа била је ваљда логичан одраз политике симетрије у односу на Римокатоличку цркву, која је, што је опште познато, усташки режим протежирала и помагала. Тако се дошло у ситуацију да српско православље прође горе од хрватског римокатолицизма, што за један од узрока има свакако и чињеницу да су Хрвати били наслоњени на Ватикан, а Срби, након октобра 1917. године, нису имали заштиту „међународног“ православног фактора. Најтужније од свега јесте то што су предводници удара на православље били махом Срби, нова елита, у заносу доказивања новој религији. У таквој атмосфери декапитације православље је наизглед била завршена ствар, али „дух дише где хоће“, па су 70-е и 80-е године прошлог века обележене појавом младих, образованих и честитих свештеника, са немалим искуством на престижним институтима широм Европе. Обнова литургијског живота овде се појавила као логика, јер је повратак изворном, представљао гарант пуних плућа Цркве.

Садашњост, ослоњена на описане проблеме који су постојали у прошлости, представља логичан след обнове, наравно ако се изузму прогони Владике Охридског Јована, страдање Цркве на Космету, као и у крајевима који су били захваћени ратом. И колико год духовни живот СПЦ напредовао, тако је напредовао и концепт систематског и системског напада на Цркву, праћен одређеним бројем „аналитичара“, који по принципу трговачких помоћника и провинцијских кочијаша, описују и анализирају црквене прилике. Приче су различите, али као да они сваке године пред Архијерејски сабор СПЦ само преписују прошлогодишње текстове, па тако налазимо опетоване приче о аутомобилима, сјају, луксузу и томе слично.

Ту „пљувачи“ Цркве долазе на терен таблоидизације свега што се у вези с Црквом дешава, и наравно, пошто су аматери и незналице (изузетак нисам имао прилике да уочим) долазе у колизију са елементарним принципима, те, још увек далеке Европе, на коју се позивају. Ствар је веома једноставна. СПЦ представља верску организацију, и то ону која је у периоду одсуства националне државе била и остала стуб окупљања и преживљавања. Последично, народ који је извела из „Египта бездржавља“, ни у слободи такву улогу не заборавља и негује „православље слатко“. Имајући у виду да Црква јесте и постоји у овоме свету, али по вери отаца „није од овога света“, јасно је да је она стање петовековног робовања преживела управо захваљујући вери народа и народних вођа. То је основна теза. Али овде се не говори о заслугама, већ о у пракси описаном стању, да се у најтежој ситуацији остане посвећен народу, па је и логика ситуације у слободи таква да се несметано постоји и служи и у ослобођеној држави. Пошто у тако слободној држави верска организација има одређена права и прописане обавезе, а једно од права представља уставом гарантовано право слободе вероисповести, односно забрањена је свака дискриминација по том основу. На жустру критику у вези с аутомобилима, наводним луксузом итсл. лако се одговара животном праксом сваког епископа, где је одређени ниво безбедности и квалитета возила условљен сталним путовањима и посетама у оквиру епархије. Такође, полуписмено делује навођење завета сиромаштва, где се „обзерватори“ баве монашким заветима, јер и лаици знају да постоји одређена разлика у правима и дужностима владика и монаштва, па и у погледу поседовања имовине.

Разуме се, сигурно да постоји и један број архијереја који за данашње прилике живе чак раскошно, али и овде важе уставна начела о гарантовању имовинских права, што не даје за право да се вређа и омаловажава свако свештено лице. Сензација до умоболности и без мере ствара митове о богатству, као да се припрема терен за нови прогон и мучеништво. Постоји у народу изрека „какво село – такав поп“, која указује на чињеницу да су свештеници заправо наше огледало, и да заједница из које потичу има великог утицаја на врлине односно мане, као и на контекст ангажовања у црквеним пословима, уз ону потребну дозу „светлости у свету“.

Вратимо се на тезу о томе да „западњаци“, и то ма колики атеисти или агностици били, познају хришћанство, макар на нивоу историјских чињеница, и често због свести о припадности савременом европском концепту. Код „западњака“ је познавање вере цивилизацијско питање, а код нас је и то, али и још више, егзистенцијално питање. У прилог овоме дајем скицу ситуације на југу Бачке, као малог примера лако примењивог на сва страдала подручја где се писало ћирилицом. Наиме, позната је ствар да је народ у тешко пострадалим селима Шајкашке области (подручје данашњих општина Тител, Жабаљ, Србобран и Града Новог Сада) после II светског рата већином и радо прихватао и примао свештенике у кућу, без обзира на протесте комитета, другова и кожних мантила. Ту је однос према Цркви, која је у зиму 1942. страдала са народом, заправо потврђен у мучеништву хиљада рођака бачених под лед. Крв невиних је отварала врата мантији, и тако ни најцрвенија директива није била у могућности да затре црквени живот. Слика брата под ледом те проклете године, сачувала је свест о томе да кад страда народ страда и његово православље.

Због тога је код нас свест о томе да се кад куршуми крену ка српској глави, истог часа динамит креће ка храму, само показала да свеце и славе не обележавају „Црква и верници“ већ слави Црква, јер су верници њен неодвојиви део. Овај наизглед безазлен плеоназам у ширем смислу (и неопростиво непознавање основних постулата хришћанства), јесте шема покушаја стварања мини-раскола на линији СПЦ – верник, па тако и правац удара на Цркву бива представљен као удар на богате и корумпиране „попове“, ваљда у нади да ће народ мирно гледати неко следеће клање свештеника. Пошто данашњег дана нема без јучерашњег, а готово јуче (у перспективи века) су у истом дану овде у Новом Саду страдали свештеници, адвокати, лекари, радници и сељаци, сасвим је извесно да ће кад, и ако неки наредни пут, неке зиме у Новом Саду, неком падне на памет да баца под лед, опет као једно страдати Црква и народ као део Цркве. Стога је посао „просвећених“ неписмењака углавном лако препознати, јер медијски маљ у главу Цркве заболи већину народа. Зато ми се понекад и чини да самозвани „аналитичари религије“ ипак нису толике незналице, и да врло добро знају ко падне, кад отровна стрела погоди Цркву.

http://www.mitropolija.com/miroje-jovanovic-par-teza-o-napadima-na-spc/

„Знам да су душе ваше данас узбуђене. У њима се радост, због овога што се данас овде збива, преплиће са тешким сећањем свега онога што се у Јасеновцу и крај њега догађало – сећањем на крв, страдања и мученичку смрт многих ваших милих и драгих, који су пре четири деценије овуда вођени као овце на клање (Иса. 53,7). Кроз светлу атмосферу овог свечаног дана у душе наше продире тама оних дана, кад је отац греха, зла и вечнога мрака замахнуо својим смртоносним крилима и просипао крв и сузе, злочин и смрт, а као своје храмове градио Маутхаузен, Дахау, Аушвиц, Јасеновац, Јадовно, Глину… Крштени људи били су извршиоци његове воље, занесени, заведени, уверени да се туђим злом постиже властито добро! Било је то једно од оних времена за које је Спаситељ рекао: ‘Доћи ће време када ће сваки који вас убије мислити да чини службу Богу’“ (Јн. 16,2).

…

„Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо. Нека праунуци праунука наших знају да је онај огромни бетонски цвет на Пољу јасеновачком сведок једног безумља, које никада више не сме да се понови. Премудри Соломон учи да ‘мржња замеће свађе, а љубав – прекрива све’ (Приче 10, 13). Овај свети храм треба да буде место на којем ће се проповедати љубав, права хришћанска љубав, која по речима богомудрог апостола Павла ‘не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи’“ (I Кор,. 13, 5-7).

Патријарх Герман

Након овога историјског говора Свјатејши Патријарх Герман био је изложен нападима режимских српских националиста, највише Вука Драшковића, који су тврдили да се не сме опраштати (Драшковић је тада „богословствовао“ о томе како је и Христос бесно истерао трговце из Храма итд.).

Седам дана доцније, 8-9. септембра исте године, одржан је у светилишту Марија Бистрица Национални еухаристијски конгрес Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата, коме је присуствовало, по различитим проценама, између 400 хиљада и милион људи. Папина посета конгресу је раније отказана током те године, а забележено је да је свако спомињање кардинала Алојзија Степинца, који је био зачетник идеје о таквом скупу, наилазило на френетичне аплаузе публике.

Приредио: А. Ж.

Изложба „Економије јасеновачког логора“

„Економије живота, али и економије смрти“

У Галерији науке и технике Српске академије наука и уметности у Београду, поводом Међународног дана сећања на жртве Холокауста, 27. јануара 2015. године, отворена је изложба „Економије јасеновачког логора“, Тање Тулековић, вишег кустоса Спомен- подручја Доња Градина. Изложба је јавности била доступна до 10. фебруара. Поставка је прво представљена у Галерији Академије наука и умјетности Републике Српске, а након Београда предвиђено је њено излагање у Новом Саду.

Срж поставке представљао је истоимени рад Тање Тулековић, објављен у октобру 2012. године у Зборнику Музеја жртава геноцида из Београда. За потребе изложбе коришћене су фотографије архива Спомен-подручја Доња Градина, Војног архива у Београду, као и из „Књиге из тишине – Усташки злочин геноцида у селу Међеђа 1941-1945“. Материјал је приказан путем петнаест паноа на којима се налазе аутентичне фотографије „јасеновачке економије“ као и бројна усмена потресна сведочења преживелих логораша. На паноима су представљене главне усташке „економије“: Јабланац, Млака, Феричанци, Драксенић, Међеђа, Бистрица и Доња Градина.

Предочени материјали сведоче да су „економије“ јасеновачког логора представљале примитиван начин снадбевања усташа и њиховог богаћења. Систем је био осмишљен тако да су сва српска села која су се налазила у близини концентрационог логора Јасеновац, на обе обале реке Саве, представљала економије. Он је омогућавао да се након протеривања и накнадног ликвидирања становништва врши снабдевање животним намирницама, као и стицање материјалних богатстава злочинаца из овог логора. Исповести логораша показују нам како су ове „економије“ заправо функционисале и шта су значиле. Логораши су до максимума психички и физички исцрпљивани, понижавани, обешчашћивани и искоришћавани до крајњих граница за рад у овом систему смрти, да би на крају бивали на бруталне начине ликвидирани. Садржај изложбе такође потврђује да је систем логора Јасеновац био планиран до крајњих детаља.

Намера организатора ове изложбе била је да београдску, и уопште међународну јавност подсети на димензије злочина хрватске усташке државе у Јасеновцу, а са циљем да се онемогући понављање оваквих ствари.

Текст и фото: Данко Страхинић

(„Православље“ од 15. фебруара, број 1150)

http://stanjestvari.com/2015/04/22/%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B0-%D0%B3%D0%B5%D1%80%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D1%86%D1%83-198/

Преузмите текст у .pdf формату

View attachment: intervju_sa_o._dositejem_hilandarcem_pravoslavni_misionar_342_2015-2.pdf

Чу­де­сни пу­сти­но­жи­тељ

До­шав­ши са мно­гим Си­на­и­ти­ма са Ис­то­ка у зе­мљу Ла­за­ре­ву, Пре­по­доб­ни Зо­сим (нај­ве­ро­ват­ни­је уче­ник Пре­по­доб­ног Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког) на­ста­нио се у гу­стим шу­ма­ма не­да­ле­ко од Ду­на­ва, тра­же­ћи се­би ме­сто мо­ли­тве­ног ми­ра и со­зер­ца­тељ­не ра­до­сти. Упра­во ту, у спо­ко­ју при­род­них ле­по­та, по­пут древ­них под­ви­жни­ка про­вео је сво­је зе­маљ­ске да­не, скри­ва­ју­ћи се у ср­цу сво­ме, ра­ди не­пре­ста­ног ва­па­ја Бо­гу и са­гле­да­ва­њу не­твар­не све­тло­сти та­вор­ске, по­дра­жа­ва­ју­ћи на тај на­чин, у пред­о­ку­ша­ју Цар­ства не­про­ла­зног, Апо­сто­ле и све све­те.

Над све­тим гро­бом све­ти­ња по­ста­де

Исто­ри­ји и људ­ском пам­ће­њу оста­ло је не­по­зна­то све што се ти­ца­ло Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, осим име­на и под­ви­га, ко­ји су већ ве­ко­ви­ма ду­бо­ко уко­ре­ње­ни у се­ћа­ње бла­го­че­сти­вих вер­ни­ка из не­по­сред­не и ши­ре око­ли­не. За ње­го­во име ве­зу­је се нео­бич­но, до да­нас ни­ма­ло утих­ну­ло, пре­да­ње по ко­ме је про­сла­вље­ни ко­сов­ски ју­нак Ми­лош Оби­лић, има­ју­ћи сво­је дво­ре на ме­сту да­на­шњег се­ла Дво­ри­шта на­до­мак Ту­ма­на, не­ком згод­ном при­ли­ком иза­шао у лов. Том при­ли­ком, не­хо­ти­це је ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нев­ши га ка сво­ме дво­ру, на ме­сту да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве све­ти­тељ уз­вик­не „ту ма­ни“ и упо­ко­ји се у Го­спо­ду. Ис­пу­њен по­ка­ја­њем због не­хо­тич­ног уби­ства све­то­га под­ви­жни­ка, вој­во­да Ми­лош на ме­сту ње­го­вог пре­ста­вље­ња и по­гре­бе­ња по­че зи­да­ти цр­кву, ко­ју не до­вр­ши јер му гла­сни­ци ве­ли­ко­га кне­за Ла­за­ра до­не­ше по­зив да „ту ма­не за­ду­жби­ну“ и по­ђе у од­бра­ну ве­ре и оте­че­ства. Та­ко пре­да­ње, ко­је жи­ви ве­ко­ви­ма, го­во­ри о по­ста­њу и име­ну ма­на­сти­ра Ту­ман.

Не­у­мор­ни за­ступ­ник вер­них

Обре­те­ње све­тих мо­шти­ју

До­ла­ском ру­ско-срп­ског мо­на­шког брат­ства из Миљ­ко­вог ма­на­сти­ра у Ту­ман 1936. го­ди­не, Зо­си­мо­ва све­та оби­тељ у сва­ком сми­слу је ожи­ве­ла и уз­на­пре­до­ва­ла. Та­да је са бла­го­сло­вом над­ле­жног Епи­ско­па бра­ни­чев­ског др Ве­ни­ја­ми­на из­вр­ше­но обре­те­ње мо­шти­ју све­ти­те­ља. Оно се зби­ло 21/8. ав­гу­ста 1936. го­ди­не. Брат­ство ма­на­сти­ра, на че­лу са игу­ма­ном Лу­ком, об­ре­ло је све­те мо­шти из гроб­ни­це у ко­јој су по­чи­ва­ле ве­ко­ви­ма у при­пра­ти ма­на­стир­ске цр­кве. Бу­ду­ћи уми­ве­не у во­ди и ви­ну, по древ­ном хри­шћан­ском оби­ча­ју, об­у­че­не су и по­ло­же­не у ки­вот. Овим све­ште­ним до­га­ђа­јем, ту­ман­ска све­та оби­тељ по­ста­ла је обо­га­ће­на све­тим и це­леб­ним мо­шти­ма стар­ца Зо­си­ма, уз чу­до­твор­ну ико­ну Мај­ке Бо­жи­је, ко­ју су на­кон Ок­то­бар­ске ре­во­лу­ци­је, ру­ски мо­на­си еми­гран­ти са со­бом до­не­ли и оста­ви­ли у Ср­би­ји. Пре­по­доб­ни Зо­сим Ту­ман­ски Чу­до­тво­рац ка­но­ни­зо­ван је 1962. го­ди­не и про­сла­вља се на дан обре­те­ња мо­шти­ју 21. ав­гу­ста.

Бо­гом про­сла­вље­ни чу­до­тво­рац

Као и у древ­на вре­ме­на и у на­ше до­ба, ма­на­сти­ру Ту­ман и ње­го­вом све­ти­те­љу хо­до­ча­сте мно­го­број­не бла­го­че­сти­ве ду­ше, ишту­ћи за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и ис­це­ље­ње од сво­јих бо­ле­сти и пат­њи. Као не­ка­да у еван­ђељ­ској ба­њи Ви­те­зди, че­ка­ју­ћи бла­го­дат­но си­ла­же­ње ан­ђе­ла Го­спод­њег, ве­ру­ју­ћи у Ту­ма­ну ишту и до­би­ја­ју по­моћ од све­ти­те­ља.

Ме­ђу мно­го­број­ним све­до­чан­стви­ма, упи­са­ним у ле­то­пис ма­на­сти­ра из но­вог вре­ме­на, по­себ­но је по­треб­но из­дво­ји­ти да је Пре­по­доб­ни Зо­сим да­ром Ду­ха Све­то­га ис­це­лио мно­ге љу­де од нај­те­жих бо­ле­сти кар­ци­но­ма и ле­у­ке­ми­је, те да је и мно­ге у ра­то­ви­ма са­чу­вао чу­де­сно им се ја­вив­ши усред бор­бе, те да је и мно­ге без­дет­не ро­ди­те­ље об­ра­до­вао де­цом.

Има­ју­ћи сло­бо­ду и сме­лост пред Го­спо­дом, он не­пре­ста­но чу­до­тво­ри, по­зи­ва­ју­ћи нас на тај на­чин да про­сла­вља­мо Бо­га исти­ни­то­га и да сву на­ду сво­ју по­ло­жи­мо на Ње­га, на­ше­га Ство­ри­те­ља и Спа­си­те­ља. Ди­ван је Го­спод у све­ти­ма сво­јим, ко­ји у сва­ко­ме по­ко­ле­њу уго­ди­ше Бо­гу, те и у на­ше вре­ме и у на­шем ро­ду за­си­јав­ши ме­ђу мно­ги­ма, пре­по­доб­ни оци на­ши Зо­сим Си­на­ит и Ја­ков Но­ви, оби­те­љи ту­ман­ске про­сла­вље­ни су чу­до­твор­ци.

Извор: Православље, бр. 1153 (1. април 2015. године), стр. 18–19.

Online извор: Поуке.орг

Преузмите страницу са текстом из новина "Православље"

View attachment: Pravoslavlje 1153 - Prep. Zosim Tumanski.pdf

Оче Игњатије, „Православие.ру“ постао је веома читан и релевантан сајт за православне вернике, не само у Русији, него и у Србији и широм православне васељење. Како бисте укратко могли да нам опишете смисао постојања овог православног портала и представите његову уређивачку политику?

- Наш портал је почео са радом на грађанску Нову годину, у ноћи између 31. децембра 1999. и 1. јануара 2000, и у почетку се тако и звао: „Православље 2000“. У самом имену се огледала његова концепција и општа „идеологија“. Желели смо да, ослањајући се на учење и вековне традиције Цркве, покажемо савременост и актуелност православља. У то време су Црква као институција и поједини православни активисти практично чинили тек прве кораке на освајању интернета као средства масовних информација. Неколицина сајтова који су тада постојали су изгледали прилично примитивно, а, што је најважније, практично су били одбојни нецрквеним и неверујућим људима.

А наш задатак је био да направимо квалитетан медијски производ у сваком смислу. Да то буде урађено на потребном техничком и информационом нивоу. Наш портал је по својој природи мисионарски. Један од основних задатака који је постављен од самог почетка – помоћи људима да сазнају више о православљу са више страна, да се приближе Цркви, да уђу у њу, да нађу свој пут ка Богу.

Многи нецрквени људи се са великом симпатијом односе према Цркви, или се њихови погледи на свет умногоме поклапају са учењем Православне цркве. Ми треба да им помогнемо да нађу Истину, да се Истини приближе, а један од путева у том правцу – јесте да се дају одговори на многа питања из свакодневног друштвеног живота која муче људе. То су питања из области културе, васпитања, породичних и друштвених односа, политике па чак и геополитике, ако је потребно.

Наравно, и унутар Цркве постоје различити погледи. Потребно је умеће да се они представе, а да се, при том, не допусте неке рушилачке тенденције.

Шта посетиоце портала „Православие.ру“ највише занима? Ви на основу писама, реакција и коментара посетилаца имате, претпостављамо, о томе изграђену слику. Да ли су то поуке и текстови великих православних духовника, или су то информације из живота, мисије и рад цркве? Да ли сајт посећују и људи који нису верујући, и људи других идеолошких и вредносних опредељења?

- У суштини, у Вашем питању је већ пола одговора. Из личног искуства могу да кажем да наше читаоце интересује практично све – па чак и више од овога што сте побројали.

Зато се и трудимо да дајемо разноврсне, по карактеру, информације, да би што је могуће шири круг корисника, људи различитог узраста и социјалне припадности, разних укуса, могли да на сајту нађу понешто интересантно баш њима.

Наравно, ово подразумева и разноврстан прилаз информацији. Важно је наћи меру, да би све било представљено у потребној количини. Наћи праву меру није тако лако, али чини се као да нам више-мање полази за руком.

Да ли се на основу збира досадашњег искустава може јасно потврдити друштвено оправдање за постојање православних медија? Какви су досадашњи резултати и ефекти православних медија у Руској Федерацији, и да ли је њихова улога превасходно информативна, или је више мисионарска?

- За Цркву то никако није „друштвено оправдање“, већ животна потреба – постојање савремених и професионалних средстава масовних информација која добро раде. И сазнавање ове чињенице је одавно присутно у Руској православној цркви. Мени је прилично тешко да у овом тренутку тачно проценим конкретне резултате, али могу да кажем да су, без сваке сумње, ови православни медији веома важни милионима људи. То јест, милиони људи их користе. Понављам – необично је важно што људи имају могућност да на било којој тачки земљине кугле прочитају, преслушају и буквално виде реч Божију, да сазнају основне појмове о покајању, молитви у Цркви. Ова, за душу спасоносна информација, данас је широко презентована.

Познати су ми многи случајеви када се људи, који се налазе далеко од Цркве, од најближег храма, или који физички не могу да дођу до храма или свештеника буквално спасавају тиме што имају могућност да нешто сазнају са интернета, да поставе питање, да купе књигу итд.

Али желео бих такође да овим поводом кажем још једну јако важну ствар. Треба схватити: ако Црква, ако православни хришћани не буду бринули о томе да буду нормално представљени у информационом пространству, не буду имали нормална, професионална средства масовних информација, или ако не буду исправно радили са већ постојећим медијима, тада ћемо их ми практично дати у туђе руке.

Зато се и појављују разни „религиозни аналитичари“, коментатори, свезнајући политиколози и новинари, који уносе потпуне бесмислице о животу Цркве и нашој вери, након чега почињемо да се бунимо и да пишемо демантије, отворена писма и слично. То јест, често једноставно почињемо да играмо туђу, нама наметнуту игру, уместо да се бавимо озбиљним послом, мисијом, у крајњој линији. Све је то – последица нашег неозбиљног односа према раду црквених мас-медија.

Али још је важније што, имајући могућност да приведемо Цркви и спасењу огроман број људи, својим нерадом, својом лењошћу, својом неорганизованошћу, својим конфликтом личних интереса – одбијамо људе од Цркве. Важно је схватити да људи нису будале, не смеју им се говорити исправне и лепе речи, а при том изгледати тако да чак и сами ти људи схвате да смо неспособни да елементарно бранимо интересе Цркве у медијском пространству. То веома разочарава, нарочито људе који су на прагу Цркве, и нарочито омладину склону критичком односу према животу. Јако је важно ово увек имати на уму.

Молимо Вас да нам ближе опишете основне црте и тенденције у верском животу Русије. Евидентан је повратак народа Руској православној цркви, видимо добру сарадњу Цркве и државе. Колико то повећано присуство Руске православне цркве утиче на сузбијање и лечење друштвених болести, алкохолизма, криминала, наркоманије?

- Да би се одговорило на ово питање, треба вероватно написати целу књигу, огромно социолошко истраживање. Основне црте и тенденције – све више људи прилази Цркви и не само да прилази, већ постају активни учесници молитвеног литургијског живота Цркве, постају пуноправни чланови Цркве. Као последица, мења се и њихов лични живот, а и живот целог друштва. Цркви прилази и много младих – и то је нарочито важно јер они су наша будућност.

Несумњиво, и Црква је све више присутна у свим областима друштвеног и државног живота. Данас буквално нема ниједног правца деловања државе где на неки начин не би била представљена Руска православна црква.

У многим позитивним променама у животу друштва јасно се види да је доношење одређених закона, одлука, промена у друштвеној клими очита последица утицаја хришћанског светоназора, а, наравно, и Цркве.

Поред руског и енглеског, „Православие.ру“ има страницу и на српском језику. Колико пратите духовни и верски живот и догађаје у Србији, и какве су реакције публике са овог простора?

- Колико сам успео да проценим, у последње време реакција публике са ових простора на нашу верзију сајта на српском веома су позитивне. При том, корисници су из разних сфера друштва. На своје изненађење и са радошћу сам сазнао да смо прилично популарни и читани код Срба. То је за нас изузетно важно.

Један од важних показатеља је и то да су се код нас појавили српски дописници и аутори који пишу специјално за нас.

А о томе колико пратимо духовни и црквени живот и догађаје у Србији (у најширем смислу речи), неће бити преувеличавање ако кажем да су живот српског народа и Цркве за Русе увек били „сфера нарочитог интереса“. И то нису само лепе речи. Постоје, наравно, и код нас људи који о Србима ништа не знају и не интересује их. Уосталом, такви постоје и код Вас. У томе нема ничег необичног. Али, у целини, све што је везано за Србе, изазива велики интерес и најчешће симпатију, саосећање. То се тиче и историје и културе и традиције и политике. Све је то за нас јако важно.

А што се тиче мене лично, могу да кажем да, у принципу, већ одавно не живим у режиму обичног, професионалног праћења дешавања у Србији и Српској цркви – за мене су оне постале саставни део живота.

Истовремено је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве умолио све епархијске архијереје да преко подручног им свештенства позову верне који обележавају овај свети дан као своју крсну славу, да ове године исту прославе наведеног дана.

Поводом сазнања од стране верника наше Православне Eпархије крушевачке да је протеклих дана група грађана, који себе називају члановима Пентикосталне цркве, или Пентикосталцима, нудила свој пропагандни материјал јавно на улицама, а све то на основу позивања на наводно познанство са Његовим Преосвештенством Епископом крушевачким Господином др Давидом, и наводно са његовим благословом, ми из канцеларије Православне Епархије крушевачке обавештавамо домаћу црквену јавност:

Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин др Давид није дао благослов ни једној групи грађана, као ни појединцу, према томе ни Пентикосталцима да на улицама деле промотивне материјале своје верске секте. Понављамо: нити им је Епископ Давид икада дао свој благослов, нити ће им га икада дати!

Зато ми подсећамо нашу црквену јавност да јеретицима и секташима и њиховим активистима не припада благослов да проповедају православну веру, јер је они уствари искривљују, него да им следи анатема, која је иначе давно изречена од стране Православне Цркве свим јересима и сектама.

Закључак нашега обраћања је следећи: лица која су обмањивала православне вернике у Крушевцу и другде неистинама у вези са Епископом крушевачким нуђењем неправославних, душегубних материјала, Православни Епископ крушевачки Давид позива на покајање и на повратак Српској Православној Цркви!

http://www.eparhijakrusevacka.com/saopstenje-za-javnost-pravoslavne-eparhije-krusevacke/

По­след­њих не­де­ља и ме­се­ци све­до­ци смо на­ди­ма­ња пси­хо­ло­ги­је упе­ре­не про­тив Ср­ба и Срп­ске Пра­во­слав­не Црв­ке у су­сед­ној Ре­пу­бли­ци Хр­ват­ској. Та­ква рас­по­ло­же­ња и ге­сто­ви ево­ци­ра­ју те­шко вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та, о че­му по­сто­ји до­вољ­но све­до­чан­ста­ва, о оном те­шком, кр­ва­вом и му­че­нич­ком ис­ку­ству. Поч­ни­мо од нај­ско­ри­јег скр­на­вље­ња Са­бор­не цр­кве у Кар­лов­цу, се­ди­шту исто­риј­ске Епар­хи­је гор­њо­кар­ло­вач­ке, ко­је се де­си­ло у но­ћи 14/15. фе­бру­а­ра 2015. го­ди­не. Го­то­во сва­ко­днев­ни гра­фи­ти мр­жње ни­су то­ли­ко ни ин­те­ре­сант­ни за на­бра­ја­ње. Иде­мо да­ље: одр­жа­ва­ње ми­са за­ду­шни­ца за по­глав­ни­ка Не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске Ан­ту Па­ве­ли­ћа 28. де­цем­бра, пре­тва­ра се сва­ке го­ди­не, па и про­шле, у де­сни­чар­ску де­мон­стра­ци­ју и, што је на­ро­чи­то ту­жно, са бла­го­сло­вом јед­ног де­ла Ри­мо­ка­то­лич­ке цр­кве у Хр­ват­ској, а тек уз не­при­ме­ће­не про­те­сте де­мо­кра­тич­ни­јег и хра­бри­јег сло­ја та­мо­шњег дру­штва. Све при­сут­ни­ји зах­те­ви у јав­но­сти из­ве­сних кру­го­ва да се Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква уки­не и да се у Ре­пу­бли­ци Хр­ват­ској ус­по­ста­ви фан­том­ска Хр­ват­ска пра­во­слав­на цр­ква, чи­ји би вер­ни­ци би­ли де­кла­ри­са­ни Хр­ва­ти. Да­кле по­но­во се ак­ту­а­ли­зу­је план из 1942. го­ди­не о де­фи­ни­тив­ној аси­ми­ла­ци­ји срп­ске на­ци­је. По­ку­шај ко­ме­мо­ра­ци­је на ме­сту глин­ске пра­во­слав­не цр­кве у ко­јој се у ле­то 1941. го­ди­не де­сио ма­со­ван зло­чин, кла­ње пра­во­слав­них Ср­ба, спре­чен је од стра­не та­мо­шњих оп­штин­ских вла­сти. Љу­ди­ма ко­ји су же­ле­ли да упа­ле све­ће на цр­кви­шту, да­на­шњем ме­сту на ко­ме је во­љом ко­му­ни­стич­ких вла­сти по­диг­нут, уме­сто но­ве об­но­вље­не бо­го­мо­ље, се­ку­ла­ри­зо­ва­ни Спо­мен-дом­ од­лу­ком оп­штин­ских вла­сти Гли­не то ни­је до­пу­ште­но.

Ме­ђу­тим, ту се ни­је ста­ло. На ме­сту по­ру­ше­не Цр­кве Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це, у да­нас пре­и­ме­но­ва­ном Хр­ват­ском до­му, у Гли­ни је ор­га­ни­зо­ва­на про­мо­ци­ја књи­ге у ко­јој се из­но­си те­за да се зло­чин у Глин­ској цр­кви ни­је ни­ка­да до­го­дио, а да је у пи­та­њу упор­на ве­ли­ко­срп­ска про­па­ган­да усме­ре­на про­тив до­бро­би­ти и бо­љит­ка хр­ват­ског на­ро­да.

О то­ме се не би ни­шта ни зна­ло да на Ју­тју­бу (

Увод­ни­чар Ан­дри­ја Ма­жић, по­ли­ти­ко­лог, се на­кон го­во­ра о оп­скур­ним ге­о­по­ли­тич­ким те­ма­ма, „ан­ти­по­вје­сти“ и фал­си­фи­ка­ти­ма, до­та­као „ве­ли­ко­срп­ске им­пе­ри­јал­не по­ли­ти­ке са ко­јом се Хр­ват­ска сва­ко­днев­но су­о­ча­ва“ (7.12–7.16). А ка­ко Ср­би­ја ни­је ни­ка­ква им­пе­ри­ја, иза ње­них пла­но­ва за­пра­во сто­ји Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја (sic!), ко­ја је гу­ра­ла Ср­би­ју у де­мон­ти­ра­ње Хаб­збур­шке мо­нар­хи­је. Не­ја­сан у сво­јој исто­риј­ској ар­гу­мен­та­ци­ји, А. Ма­жић сма­тра да је Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја „на овим про­сто­ри­ма иза­бра­ла Ср­би­ју као мо­де­ра­то­ра као кре­а­то­ра не­ре­да (sic!). Ср­би­ја не­ма по­тен­ци­ја­ла да се на­мет­не као им­пе­ри­јал­на си­ла, иза ње сто­ји моћ Ве­ли­ке Бри­та­ни­је“ (12.14–12.26). У за­ве­ри про­тив Хр­ва­та уче­ство­ва­ли су ве­ли­ко­срп­ски аген­ти Вук Ка­ра­џић, Или­ја Га­ра­ша­нин, али и ствар­ни пи­сац На­че­р­та­ни­ја А. Чар­то­ри­ски, итд. Пра­во ве­ли­ко­бри­тан­ско пре­јем­ство има „срп­ска ма­сон­ска ор­га­ни­за­ци­ја Ује­ди­ње­ње, а њен из­да­нак је Цр­на ру­ка и Мла­да Бо­сна у Бо­сни“ (16.21–16.27). Из ан­ти­хр­ват­ства про­из­и­ла­зи све, „за­то Ја­се­но­вац, за­то Гли­на, за­то сви ови фал­си­фи­ка­ти“. (19.39–19.43). Го­вор­ник се вра­ћа слав­ним ре­ми­ни­сцен­ци­ја­ма: на То­ми­сла­вље­во кра­љев­ство, хр­ват­ски ли­тур­гиј­ски је­зик, ко­ји је био че­твр­ти у све­ту („уз ла­тин­ски, грч­ки, ла­тин­ски и ста­ро­хе­бреј­ски“).

Ци­ви­ли­за­циј­ска до­стиг­ну­ћа и хр­ват­ски на­ци­о­нал­ни спе­ци­фи­ку­ми за ди­ку и по­нос, а из вре­ме­на Не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске су „Бо­сна и Хер­це­го­ви­на, је­зик и Хр­ват­ска пра­во­слав­на цр­ква“ (20.24–20.30), од­но­сно, она чи­сто­та хр­ват­ског је­зи­ка и пра­во­пис из Па­ве­ли­ће­вог вре­ме­на. На­ро­чи­то се освр­ће на „Хр­ват­ску пра­во­слав­ну цр­кву“, што је за­ни­мљи­во у кон­тек­сту по­ли­тич­ке по­ру­ке ко­ју смо не­дав­но чу­ли: „Кад хр­ват­ска пред­сјед­ни­ца ка­же да све у Хр­ват­ској сма­тра Хр­ва­том по­ли­тич­ки, то је не­мо­гу­ће док у Хр­ват­ској дје­лу­је Срп­ска Пра­во­слав­на Цр­ква“ (21.45–21.53).

Дру­ги го­вор­ник, Ма­те Ко­ва­че­вић, но­ви­нар и пу­бли­ци­ста, ве­ли да То­ми­слав Ву­ко­вић рас­крин­ка­ва ми­то­ве ко­ји су ства­ра­ни у про­те­клих пе­де­сет и ви­ше го­ди­на про­тив Хр­ва­та, да би се ство­ри­ла Ве­ли­ка Ср­би­ја на хр­ват­ском ет­нич­ком, др­жав­ном и исто­риј­ском про­сто­ру. Да­љи свој го­вор (30.44) усме­ра­ва на оне ко­ји су на вла­сти у Хр­ват­ској и ко­ји су под­ле­гли ве­ли­ко­срп­ској ми­то­ло­ги­ји. „Су­став ми­то­ва“ је ушао у све по­ре хр­ват­ског дру­штва. Љу­ди су се је­два са­чу­ва­ли од ју­го­сло­вен­ских при­ти­са­ка на сво­ју кул­ту­ру, ве­ру и иден­ти­тет. Да­кле, со­ци­о­ло­шки гле­да­но, онај „дру­ги“ је крив за све! „Књи­га То­ми­сла­ва Ву­ко­ви­ћа је уто­ли­ко дра­го­цје­ни­ја што за­пра­во ди­ра у сам ка­рак­тер, у сам те­мељ оно­га што смо сви про­жи­вља­ва­ли зад­њих ше­зде­сет, се­дам­де­сет го­ди­на“, ка­же про­мо­тор књи­ге (31.57–32.17), па на­ста­вља: „Књи­га То­ми­сла­ва Ву­ко­ви­ћа Дру­га­чи­ја по­ви­јест (о Ср­бу, Ја­се­нов­цу, Гли­ни...) са­ста­вље­на је од 11 цје­ли­на об­ја­вљи­ва­них од 2006. до 2010. у ка­то­лич­ком тјед­ни­ку Глас кон­ци­ла“ (32.33–32.39). А у са­мом на­став­ку по­ен­ти­ра: „Чи­ме је овај тјед­ник по ко зна ко­ји пут у по­ви­је­сти пре­у­зео те­шку и ча­сну за­да­ћу у од­бра­ни хр­ват­ско­га на­ро­да од су­став­но­га кле­ве­та­ња ју­го­сла­вен­ске ко­му­ни­стич­ке исто­ри­о­гра­фи­је, ко­ја се тек у ни­јан­са­ма (...) раз­ли­ко­ва­ла од ве­ли­ко­срп­ских по­ли­тич­ких по­те­за“ (32.42–33.00). Мо­гле су да се чу­ју сле­де­ће кон­ста­та­ци­је: „О свим тим пи­та­њи­ма пи­ше То­ми­слав Ву­ко­вић ко­ји јед­но­став­ним сти­лом чи­ње­нич­но рас­крин­ка­ва под­ме­та­ња, из­ми­шљо­ти­не и кри­во­тво­ри­не ко­је и да­нас (...) по­сто­је у Хр­ват­ској хи­сто­ри­о­гра­фи­ји, ме­ди­ји­ма и по­ли­ти­ци“ (34.20–34.48). „Пи­шу­ћи о Ја­се­но­вач­ком ло­го­ру ау­тор је упо­зо­рио на пр­ља­ву уло­гу та­ко­зва­ног СУБ­НОР-а ко­ји је за по­тре­бе рат­них ре­па­ра­ци­ја до из­не­мо­гло­сти на­пу­хи­вао рат­не жр­тве, а по­се­би­це жр­тве у Ја­се­но­вач­ком ло­го­ру“ (36.24–36.37). „По­себ­но ис­црп­но об­ра­дио је мит о на­вод­ном уста­шком по­ко­љу у пра­во­слав­ној цр­кви у Гли­ни“ (39.12–39.19).

Кон­фе­ран­си­је на­ја­вљу­је зве­зду ве­че­ри: „И са­да глав­на ствар ве­че­ри, из­у­зет­на ми је част пред­ста­ви­ти вам ау­то­ра! Он је но­ви­нар Гла­са кон­ци­ла, углед­ни пу­бли­цист, ис­так­ну­ти те­о­лог и на­гра­ђи­ва­ни кр­шћан­ски ин­те­лек­ту­а­лац. Он је хра­бар чо­вјек ко­ји је у овој књи­зи об­ра­дио не­ко­ли­ко нај­те­жих кон­тро­вер­зи из на­ше хр­ват­ске по­ви­је­сти“ (41.50–42.17). На ме­сту где је би­ла срп­ска пра­во­слав­на цр­ква, по­диг­ну­та 1826. го­ди­не, у ко­јој је 1941. го­ди­не про­ли­ве­на крв ње­них вер­ни­ка, на­ста­ви­ло се са про­мо­ци­јом па­ра­и­сто­ри­о­гра­фи­је и ла­жне исто­ри­је.

То­ми­слав Ву­ко­вић у свом из­ла­га­њу ре­ла­ти­ви­зу­је зло­чи­не, ума­њу­је од­го­вор­ност зло­чи­на­ца и не­ма ја­сан етич­ки став пре­ма жр­тва­ма: „То ни­је оправ­да­ва­ње зла, кар­ди­нал Сте­пи­нац је ре­као то је до не­ба ва­пи­ју­ћи гри­јех, пре­ма то­ме не оправ­да­ва­мо зло, али же­ли­мо цје­ло­ви­ту исти­ну са сви­ма по­зна­тим по­да­ци­ма“ (50.40–50.55). Це­ло­ви­та исти­на оста­је „дру­га­чи­ја по­ви­јест“. Ка­ко то дру­га­чи­ја и са ко­јим ар­гу­мен­ти­ма? Пи­та­мо се. Он­да на­ста­вља ге­ни­јал­ном те­о­ри­јом да је Ја­се­но­вац био рад­ни ло­гор у ко­ме су се за­тво­ре­ни­ци обра­зо­ва­ли, јер су се др­жа­ли кур­се­ви за елек­три­ча­ре, сто­ла­ре и „ми­слим да су би­ли“ ме­ха­ни­ча­ри. На­да­ље се остр­вио се на је­ди­ни озби­љан по­ку­шај спро­ве­ден у но­ви­је вре­ме у Хр­ват­ској, али и ре­ги­о­ну, да се слу­чај Глин­ског по­ко­ља за­и­ста на­уч­но ра­све­тли, Ву­ко­вић ка­зу­је: „Они ор­га­ни­зи­ра­ју про­шле го­ди­не знан­стве­ни сим­по­зиј у ор­га­ни­за­ци­ји Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у За­гре­бу ‘Што се уи­сти­ну до­го­ди­ло у глин­ској срп­ско­пра­во­слав­ној цр­кви из­ме­ђу 29/30. срп­ња и 4/5. ко­ло­во­за 1941. го­ди­не? Свје­до­чан­ства и кул­ту­ра сје­ћа­ња’“ (54.56–55.28). Уз­гред бу­ди ре­че­но, и пот­пи­сник ових ре­до­ва је узео уче­шћа као пред­став­ник Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве, а са бла­го­сло­вом Св. Ар­хи­је­реј­ског Си­но­да. Т. Ву­ко­вић на­ста­вља: „Ниг­де ни­је­дан до­ку­мент не спо­ми­ње два иста до­га­ђа­ја, они на­кон 70 го­ди­на пра­ве кон­струк­ци­ју са­мо да би одр­жа­ли тај мит о глин­ској цр­кви, по мо­јим спо­зна­ја­ма, ре­ћи ћу вам сље­де­ће, по­кољ у глин­ској пра­во­слав­ној цр­кви се ни­је до­го­дио“ (55.40–56.05).

Не­ве­ро­ват­но од јед­ног „кр­шћан­ског ин­те­лек­ту­ал­ца“! Под­се­ти­мо да је ан­гли­кан­ски би­скуп Њу­јор­ка Ви­ли­јам Ме­нинг (Wil­li­am T. Man­ning), пи­шу­ћи пред­го­вор за књи­гу Martyrdom of The Serbs (Per­se­cu­tion of The Ser­bian Ort­ho­dox Church and Mas­sac­re of The Ser­bian Pe­o­ple) – Do­cu­ments and Re­ports of The Trust­worthy Uni­ted Na­ti­ons and of Eyewit­nes­ses; pre­pa­red and is­sued by The Ser­bian Ea­stern Ort­ho­dox Di­o­ce­se for The Uni­ted Sta­tes of Ame­ri­ca and Ca­na­da (Chi­ca­go 1943) дао сво­је еку­мен­ско са­о­се­ћа­ње срп­ском стра­да­њу у Не­за­ви­сној Др­жа­ви Хр­ват­ској. О уби­ја­њу у Гли­ни свет је мо­гао да се ин­фор­ми­ше на осно­ву из­ве­шта­ја Са­ве­то­дав­ног од­бо­ра Ко­ме­са­ри­ја­та за из­бе­гли­це и пре­се­ље­ни­ке, ко­ји је за ту при­ли­ку пре­ве­ден на ен­гле­ски је­зик:

„In a few days Gli­na was again the cen­ter of the mas­sac­res, whe­re by for­ce or so­me pre­text the Us­tas­hi gat­he­red to­get­her se­ve­ral tho­u­sand Serbs. The ja­ils and school-bu­il­dings we­re ower­flo­wing. Every night so­me 500–600 Serbs we­re led off to Ser­bian Church. In the cho­ir loft whe­re the of­fi­cial re­pre­sen­ta­ti­ves of the ci­vil Us­tas­hi aut­ho­ri­ti­es. In the Chu­rch au­di­to­ri­um the Us­tas­hi exe­cu­ti­o­ners wo­uld swing in­to ac­tion“ (стр. 144–145).

[После неколико дана Глина је поново била центар масакра, где су силом или под неким изговором усташе окупиле неколико хиљада Срба. Затвори и школске зграде биле су препуне. Сваке ноћи је неких 500–600 Срба одвођено у Српску православну цркву. У певници је било много представника усташких грађанских власти. У броду цркве усташки егзекутори су ступали у акцију.]

То­ми­слав Ву­ко­вић при­зна­је да је уче­ство­вао у осни­ва­њу Дру­штва за про­у­ча­ва­ње тро­стру­ког ло­го­ра Ја­се­но­вац (107.05). Тој еки­пи при­па­да др Стје­пан Ра­зум, управ­ник Ар­хи­ва За­гре­бач­ке над­би­ску­пи­је, Ма­то Ру­пић, ру­ко­во­ди­лац Оде­ље­ња ар­хив­ског гра­ди­ва Хр­ват­ског до­ку­мен­та­ци­о­но-ме­мо­ри­јал­ног цен­тра До­мо­вин­ског ра­та, и но­ви­нар Игор Ву­кић. Чла­но­ви дру­штва не­ги­ра­ју да су у Ја­се­нов­цу Ср­би уби­ја­ни ис­кљу­чи­во због сво­је вер­ске и на­ци­о­нал­не при­пад­но­сти, то је био рад­ни ло­гор за по­ли­тич­ке про­тив­ни­ке НДХ и Је­вре­је из­у­зе­те од не­мач­ких де­пор­та­ци­ја, итд. Игор Ву­кић је свој фељ­тон о то­ме об­ја­вљи­вао у Гла­су кон­ци­ла. Рад овог дру­штва у Хр­ват­ској осу­дио је Ефра­им Зу­роф, ди­рек­тор Цен­тра „Си­мон Ви­зен­тал“, про­звав­ши др Стје­па­на Ра­зу­ма због ре­ви­зи­о­ни­зма и по­звав­ши ви­ше цр­кве­не вла­сти да га сме­не.

Но, у Хр­ват­ској по­сто­је љу­ди ко­ји са­о­се­ћа­ју са бо­лом жр­та­ва из Дру­гог свет­ског ра­та на про­сто­ру НДХ, ме­ђу ко­ји­ма има и ве­о­ма ве­ли­ки број Ср­ба. Го­спо­дин Слав­ко Голд­штајн обра­тио се 6. ју­на 2011. го­ди­не отво­ре­ним пи­смом Ја­дран­ки Ко­сор, та­да­шњој пред­сед­ни­ци Вла­де Р. Хр­ват­ске да се са­да­шњи Хр­ват­ски дом вра­ти сво­јој пр­во­бит­ној на­ме­ни Спо­мен-до­ма: „И та­ко нат­пис Хр­ват­ски дом већ 16 го­ди­на ци­нич­ки сто­ји над стра­ти­штем мно­го сто­ти­на Ср­ба, под­му­клом пре­ва­ром до­ву­че­них у смрт... И ка­кве осје­ћа­је бу­ди код ло­кал­них Ср­ба, и Ср­ба оп­ће­ни­то, од ко­јих мно­ги из сво­јих оби­те­љи има­ју по­не­ког ко­ји је скон­чао у глин­ској цр­кви“? (Слав­ко Голд­штајн, „Отво­ре­но пи­смо пред­сјед­ни­ци хр­ват­ске вла­де го­спо­ђи Ја­дран­ки Ко­сор“, Ју­тар­њи лист, 9. срп­ња 2011).

Та­ко­ђе, углед­ни књи­жев­ник Пре­драг Ма­тве­је­вић по­зи­ва­ју­ћи на об­но­ву Спо­мен-до­ма 2012. го­ди­не ре­зи­ми­ра: „На мје­сту сру­ше­не цр­кве Ро­ђе­ња Пре­све­те Бо­го­ро­ди­це по­диг­нут је за ври­је­ме Ју­го­сла­ви­је, по од­лу­ци Хр­ват­ско­га са­бо­ра Спо­мен дом са на­ка­ном да му се при­до­да и од­го­ва­ра­ју­ћи Спо­мен му­зеј. На ка­ме­ним пло­ча­ма оти­сну­та су број­на име­на стра­да­лих, не сва. На кра­ју цр­не ‘ста­зе ту­ге’ тре­ба­ла је ста­ја­ти брон­за­на скулп­ту­ра, на­зва­на, не слу­чај­но, ‘Сје­ћа­ње’. Не зна­мо гдје је да­нас. Је ли осквр­ње­на или сру­ше­на за­јед­но с ви­ше од дви­је ти­су­ће спо­ме­ни­ка с ан­ти­фа­ши­стич­ким по­ру­ка­ма.“ (Апел пи­сца Пре­дра­га Ма­тве­је­ви­ћа, „Глин­ска цр­ква, мје­сто стра­шног по­ко­ља за­слу­жу­је да бу­де за­јед­нич­ко мје­сто ме­мо­ри­је“, Ју­тар­њи лист, 28. срп­ња 2012).

О по­ко­љу у Гли­ни има ви­ше из­ве­шта­ја из­бе­гли­ца са те­ре­на ко­ји до­но­се по­сто­је­ће све­же усме­но пре­да­ње о том до­га­ђа­ју и чу­ва­ју се у Ар­хи­ву Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве у Бе­о­гра­ду ко­ји се ин­тен­зив­но сре­ђу­је. По­да­ци о Драк­се­нић­ком по­ко­љу из из­бе­глич­ких из­ја­ва ко­ре­спон­ди­ра­ју са за­пи­са­ним из­ве­шта­ји­ма оче­ви­да­ца и пре­жи­ве­лих по­сле ра­та. Храм у Ту­ши­ло­ви­ћу слу­жио је са­мо као там­ни­ца за Ср­бе, али не­ма­мо по­да­та­ка о уби­ја­њу на ли­цу ме­ста у из­бе­глич­ким из­ја­ва­ма. Из­ја­ве из­бе­гли­ца се од­но­се на уби­ја­ња у Ко­ла­ри­ћу и То­пу­ском, за­тим у Ве­ли­кој Кла­ду­ши, Са­ди­лов­цу, Шви­ци, за­тим у Ку­со­ња­ма и Ку­ку­њев­цу о ко­ји­ма има по­да­та­ка и код пре­жи­ве­лих оче­ви­да­ца и ар­хив­ској гра­ђи Ко­ми­си­је за утвр­ђи­ва­ње рат­них зло­чи­на и њи­хо­вих по­ма­га­ча.

Из­бе­глич­ке из­ја­ве су пр­ви сте­пен у фик­си­ра­њу све­сти и зна­ња да се у Не­за­ви­сној Др­жа­ви Хр­ват­ској де­ша­ва­ју про­го­ни срп­ског на­ро­да, пра­ће­ни са­ди­стич­ким му­че­њем, тра­у­ма­ма раз­не вр­сте и кон­фе­си­о­на­ли­стич­ким то­ном вер­ског про­го­на пра­во­слав­не ве­ре. Из­ја­ве и за­пи­сни­ци са са­слу­ша­ња пре­та­чу се ка­сни­је у фак­то­граф­ске из­ве­шта­је (Из­ве­шта­ји о ста­њу у од­ре­ђе­ном сре­зу), ко­ји иду у ан­то­ло­ги­је дру­ге вр­сте са ин­тен­ци­јом да по­ста­ну оба­ве­ште­ња јав­но­сти (Ме­мо­ран­ду­ми СПЦ) или по­ле­мич­ке рас­пра­ве (Псуњ­ски, Ви­ло­вић).

Ра­до­ван Пи­ли­по­вић,

ди­рек­тор Ар­хи­ва Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве, Бе­о­град

СЛИ­КЕ:

Раз­глед­ни­ца Гли­на (1969) – Спо­мен-дом­, кип мај­ке с де­те­том и спо­мен-пло­ча на ме­сту уста­шког зло­чи­на и по­ру­ше­не пра­во­слав­не цр­кве

Раз­глед­ни­ца Гли­на (1913) – Пра­во­слав­на цр­ква и Хр­ват­ски дом у Гли­ни

Извор: Православље бр. 1151 (1. март 2015. г.), стр. 14–17.

Извор интернет издања: Поуке.орг

Преузмите извод из новина "Православље" у ПДФ формату

View attachment: Pages from Pravoslavlje 1151 press NBS R. Pilipovic.pdf