Како сам постао православац

(00:21)..тако да морам да одам славу и част Оцу, Сину и Свето Духу за благодат и милост која ми је преко потребна. Ово је сведочанство Ентони Гирију и његовој скромности, љубави и љубазности према мени, хоћу да захвалим Ребеки Хербст, свим глумцима серије Општа болница, редитељима Џил Ферен Фелпсу, Боб Гуси, мојој жени Лиси, мојој деци Кејлиб, Адори и Титусу, мојим родитељима, брату и сестри, има толико људи којима треба да се захвалим, моме куму Герију Харту, невероватна је ствар ово што радимо екранизујући 60 до 80 страница дневно, осећам понизност што сам овде, тако да велико хвала свима, хвала Академији, хвала свим монасима са Свете Горе који се непрестано моле за цео свет...

На данашњи дан, ујутру рано, или по доласку из цркве са богослужења, одрасли вежу своју или туђу децу. За везивање се обично користе каиш, гајтан или канап. Обично се завежу ноге или руке, па се канап завеже за сто или столицу. Добра и штедљива деца прикупе нешто средстава штедњом, па за тај дан набаве неку част, јабуку, чоколаду или бомбоне и “плаћају откуп”онима који их вежу. Дешава се и да се деца пробуде везана, али и да предухитре своје родитеље и сакрију се пре него што они уђу у дечју собу.

Симболично се везују чак и деца која су још у колевци, али и одрасла деца која још немају своју породицу. Након што се деца „откупе” поклонима, родитељи их одвежу, а поклоне по правилу врате деци да се почасте.

Везивање има вишеструку симболику. Прво, симболизује чврсте породичне везе, слогу, мир, поштовање и међусобно помагање у свим приликама. Друго, упућује укућане на штедљивост и истрајност у врлинама.

ало.рс

Зборник Православни свет и Први светски рат подељен је у шест тематских целина, уз додатак регистра имена и прилога, који је подсећање да је научни скуп пратила изложба фотографија Војног музеја Србија у Првом светском рату. Зборник доноси тридесет осам студија, а окосницу зборника чине две групе радова. Прву групу представљају радови историографског карактера. У овој групи доминирају радови који се баве местом Цркве у Великом рату. Другу групу чине радови богословског карактера и третирају различите историјске феномене са теолошког становишта.

Прво поглавље доноси свеобухватне анализе, историографског и богословско-философског карактера, везане за жртву коју је поднео српски народ у Првом светском рату, које доносе Душан Т. Батаковић (Србија у Првом светском рату: изазови, страдања, исходи) и Богољуб Шијаковић(Велики рат, Видовданска етика, Памћење: О историји идеја и Спомену Жртве). У другом поглављу (Српска Православна Црква у Првом светском рату) кроз радове Драгољуба Живојиновића (Српска Православна Црква у избеглиштву 1916-1918), Митрополита Порфирија (Перића) и Драгана Карана (Пастирско присуствo Цркве у српском народу током Првог светског рата), Предрага Пузовића (Страдање свештеника Српске Православне Цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата),Александра Раковића (Сведочења о рушењу Саборне цркве Светих апостола Петра и Павла у Шапцу и страдању у њој заточеног српског народа (1914)), Зорана Ранковића (Свештенослужење Саве Петковића у годинама Првог светског рата), Радована Пилиповића (О архивском наслеђу Српске Православне Цркве из времена Првог светског рата (1914–1918) – фондови и збирке Архива Српске Православне Цркве у Београду),Горана Латиновића (Историографија о Српској Православној Цркви у Босни и Херцеговини за вријеме Првог свјетског рата (1914–1918)) иДрагана Ашковића (Богомољачки покрет и његова улога у време стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца) представљено је мултидисциплинарно гледиште на место и улогу Српске Православне Цркве у Великом рату.

У трећем поглављу (Православни свет у Првом светском рату) расправљена су нека питања везана за место других Православних Цркава, нарочито Руске, у поменутом сукобу, те зато у зборнику на ове теме пишу:Михаил Витальевич Шкаровский (Военное духовенство русского Балканского корпуса и русское монашество Афона в годы Первой мировой войны), Владимир Викторович Бурега (Православное движение в Закарпатской Украине в контексте международных отношений в канун Первой мировой войны) и Василий Иринархович Ульяновский („Военный юбилей“ Киевской духовной академии и научные проекты Феодора Титова), а својеврсна синтеза статуса Православних Цркава између Русије, Аустро-Угарске и Турске у овом контексту послужила је као уводно слово Далибора Петровића у овом – трећем – делу зборника (Православље у троуглу Русија, Аустро-Угарска и Турска у свјетлу догађаја око Првог свјетског рата).

Четврто поглавље Српске духовне везе са савезницима доноси радове у којима су сагледане српске духовне везе са савезницима, првенствено са Русијом и Британијом, у контексту Првог светског рата. Мира Радојевићдоноси врло занимљиве наводе на тему Страна мемоаристика о Србији у Великом рату (1914–1918), затим Виктор Иванович Косик пише Сербская Православная Церковь и прием русского духовенства после 1917 года, да биВладислав Пузовић својом студијом (Последице Првог светског рата на српско-руске црквене односе) дао својеврсни печат овом одељку зборника.Драгомир Бонџић даје допринос овој збирци пишући на тему Избеглице из Русије професори Православног богословског факултета у Београду после Првог светског рата, а Богдан Косановић у свом реферату истиче мотиве Православља у руској књижевности Првог светског рата на српске и црногорске теме. Посебан допринос мултидисциплинарном осврту на тему дали су Марк Чепмен (The Church of England, Serbia and the Serbian Orthodox Church in the First World War) и Милош Ковић (Британско јавно мњење о Николају Велимировићу (1915–1919)), да би Александар Растовић иСтефан Стаменковић закључили ово поглавље студијом о енглеским болницама у Србији 1914–1918.

Пето поглавље Српска културна баштина, политика и војна доктрина у Првом светском рату пружа врло широк дијапазон тема и доноси нове увиде посвећене судбини српске културне баштине, затим кључним аспектима српске политике и војне доктрине током Великог рата. Из тог разлога је веома важна почетна студија овог поглавља Татјане Суботин-Голубовић(Судбина рукописа Народне библиотеке у Првом светском рату и њихово место у српској културној баштини). Затим следе студије Игора Борозана (Култ палих војника и уметност сећања: Храм славе на војничком гробљу у Скопљу), Михаила Војводића (О улози Анексионе кризе у заоштравању односа између Србије и Аустро-Угарске), Слободана Бјелице (Српско-румунски спор око Баната у Првом светском рату),Борислава Гроздића (Косовски завет и српска војска у Првом светском рату), Алексеја Тимофејева (Српски добровољци у царској Русији за време Првог светског рата), и Слободана Ђукића (Утицај руске војне теорије на развој српске војске 1878-1917. године).

У шестом поглављу Голгота Првог светског рата у богословској перспективи пружени су богословски осврти на суштинска питања људског битисања, која су покренута ратним страхотама и страдањима у поменутом сукобу. Timothy Bradshaw анализира британске богословске аспекте у Великом рату (British Theology in WW1 with special reference to P. T. Forsyth’s The Justification of God (1916)), Свилен Тутеков говори о проблему национализма и етос рата (Трагања у бугарској теолошкој мисли), да биЕпископ Давид (Перовић) искуствено говорио на тему Ерминевтика апокалиптичке слике Косова и Метохије на прелазу из XX у XXI век.Александар Ђаковац доноси богословску анализу у облику темеАнтрополошке и теолошке основе хришћанског односа према рату и насиљу. Предраг Петровић студиозно даје догматски осврт на однос рата и есхатологије (Светски ратови у XX веку и преиспитивања односа Бога и света у западној мисли). Дражен Н. Перић даје и антрополошки аспект једног свевременог проблема у теми Сведочење и одговорност човека хришћанина у рату. Родољуб Кубат пружа библијски осврт на рат у темиСтари Савез – рат у самоодбрани, на који се надовезује и студија Илије Томића – Јудејски народ у периоду антике и сличности са положајем српског народа у време Великог рата. Србољуб Убипариповић даје закључак овог поглавља врло занимљивом обрадом теме Однос Православне Цркве према упокојенима кроз историју и савремени богослужбени изазови. Радови су у зборнику објављени онако како су излагани на скупу, односно на три радна језика: српском, руском и енглеском.

Имајући на уму далекосежне последице које је Први светски рат оставио на целокупан православни свет, а посебно на Српску Православну Цркву, српски народ и државу, који су у рату претрпели огромна страдања, а у светлости чињенице да се 2014. године навршило стотину година од почетка поменутог сукоба, овај научни скуп и – на крају – зборник који је пред нама показују и спремност професора и сарадника са Православног богословског факултета да и у овом савременом тренутку, који је врло комплексан, сведоче и исповедају Бога – Творац и Спаситеља света.

Информативна служба Српске Православне Цркве

10 / 12 / 2015

Блистави говорник, изузетан богослов, талентован организатор, сјајни телевизијски водитељ, државни чинилац; предивни, урођени пастир. Све би се то, без трунке преувеличавања, могло рећи о Патријарху Московском и све Русије Кирилу. Али нам личност, коју у свом филму представља митрополит Иларион, до овог тренутка није била позната. То је човек невероватне судбине.

Аутор филма- митрополит Волоколамски Иларион.

Да ли си свестан да живиш у Новом Саду?

– Да свако јутро кад се пробудим и кренем на посао, ја знам да сам у НС-у још ниједном се нисам зезнуо.

И како ти је у НС?

– Па лепо… знаш како… Има женске, има свее… . Ту сам рођен, ту су ми пријатељи, родбина. Да је најгори на свету… волим га.

Чији је бољи рок НС или БГ (ја лично навијам за НС)?

– Хмм, јако је тешко дати исправан одговор. У протеклим годинама се јасно види најезда младих који супер свирају и то је супер за оживљавање сцене. Али сад остаје да изникну добри аутори и да својом маштом освоје публику! Има добрих аутора свуда.

Разлика измеду НС рок сцене данас и пре 15 година?

– За разлику од пре 15 година имамо све више врхунских музичара, али вема мало добрих аутора, као што рекох.

Да ли вам се дешавало некад да вас људи заиста доживе као народњаке и да вас рецимо зову да им свирате на свадби?

– Хехехе увек има људи који буквално контају ствари, наравно… било је позива и за свадбе, испраћаје у вртић (на одслужење војног рока).

Да ли сте пристали?

– Наравно да смо… еее… нисмо пристали ! Јер то је лоша карма за младожењу и младу.

За коју кинту?

– Пааа.. ови последњи што су се развели су нам платили 5000 марака… само да престанемо! Било је и бакшиша, чак су нам и помогли да однесемо ствари… љубазан неки свет.

Шта мислиш рецимо о заједничком наступу са Цецом?

– Цеца је прецењена, ја би дует са Зорицом Марковић, Вики, Јами, Снежана Бабић, Изворинка Милошевић, Драгана Ладy Гага Мирковић, Шемса Суљаковић, то су праве ствари!

Ово за гостовање у Бугарској је нека фора или заиста идете у Софију?

– У Софији смо радо виђени гости и већ 5 година за редом. Редовно имамо наступе по Бугарској. А свирали смо и фестивале у Румунији и Аустрији рецимо.

Како је било у Софији на концерту ове године?

– Бугари доста прате нашу сцену, рекао бих. Моје прво изненађење пре 5 година је било да знају текстове и певају на глас а традиција се наставила до данас. Имамо доста сличности са тим народом. Капирају спрдњу. Не воле Турбо Фолка јер и тамо је преплављено трзиште са певаљкама које воле обнажене спотове и певају о несрећним љубавима. Увек се радујемо концертима у Бугарској.

Где до сад у екс YU нисте свирали/гостовали?

– Одсвирали смо све, од Вардара па до Триглава, од Ђердапа па до Јадрана и ширили позитивне вибрације…

Шта иначе слушаш (и да ли ишта)?

– Турбо Фолк, Џез,Техно .. и неке касете са Најлон пијаце.

Да ли си размишљао да се почнеш бавити политиком и зашто да не?

– Не! Политика је за неморалне људе, ја сам контраверзни фолк певач… то је изнад политике.

Имате ли неке нове идеје или пројекте (рецимо музика за хорор филмове)?

– Тренутни пројекат којим се бавим је како да ушпарам на грејању. Видим људи масовно купују дрва за огрев, а угаљ више није тако ни јефтин! Сем тога веома је прљаво и цео дан си надимљен к'о димљена вешалица од ложења. Плин је скуп у мајчину! Не знам??? Све у свему Хорор и Ренесанса…

Где вас Новосађани најчешће могу чути (и видети)?

– На YouTubе-у! Мислим да Нови Сад заслужује један прави концертни простор. Простор који би примио бар 1000 људи, у ком ентеријер није бетончина стакло и плексиглас. Где би људи уживали у звуку свог омиљеног бенда, а не у буци и јеци, где не мозеш ништа да разумеш. Људи плате карту! Желе нешто за узврат! Замислите да одете у биоскоп да погледате врхунски филм (рецимо). Сала је неко адаптирано складиште, хладно је, столице неуредне, прљаве, распарене, звук се одбија од зидове и прави још већу буку. П.С.: Може филм да буде добитник 50 оскара… неће вам остати у лепом сећању!

Садашњи чланови бенда:

Глас: Горан Бишевац; од 1994. год. до данас

Гитара: Саша Фриш; од 1993. год. до данас

Бубњеви: Срђан Голубица; од 2012. год. до данас

Бас гитара: Андраш Ишпан; од 2014. год. до данас

Извор: novinenovosadske.rs

„Мислим да добар део земаља види да улазак Косова у Унеско под садашњим условима и уз одбијање дијалога представља политички притисак. Што се тиче наше цркве, ми настављамо са редовним животом уз појачано обезбеђење Кфора и полиције од могућих провокација“, рекао је игуман Сава Јањић у писаној изјави за РТС.

„Наша црква остаје отворено против статуса Косова у Унеску, јер верујемо да наше светиње неће бити боље заштићене без међународних гаранција које ће јасно дефинисати њихову будућу заштиту. Зато ће СПЦ и поред овакве косовске пропаганде и политичких притисака, свој став јавно заступати и у периоду пред седницу Генералне скупштине, сведочећи о вишегодишњем насиљу над православним хришћанским наслеђем на КиМ које највећим делом није обновљено и лежи у рушевинама (иако косовска влада тврди супротно). Без обзира на исход и те седнице, наши односи са косовским институцијама остаће суспендовани док Приштина не покаже спремност за разговор о дугорочној заштити српске баштине на Косову и Метохији у оквиру бриселског дијалога“, навео је архимандрит Сава Јањић.

Према његовом мишљењу, косовски представници морају да буду свесни да не могу насилно да окупирају наше светиње и да ће у њима бити изложени панои са антихришћанским насиљем на Косову и Метохији после рата, као подсетник свим посетиоцима где долазе и у каквом друштву живимо.

„То је наше право као што је право Косова да износи своје информације и фотографије које деле члановима Унеска и другим дипломатама. Даљи наши поступци зависиће исључиво од добре воље Приштине да нам гарантује наша права и слободе, али са међународним гаранцијама у Бриселу, а не у усменим обећањима“, истакао је отац Сава Јањић.

Указује да ће, такође, стабилност и односи између СПЦ и косовских институција првенствено зависити од спремности ЕУ и САД да посредују да се што пре постигне договор о дугорочној заштити српске баштине на КиМ у оквиру бриселског процеса.

Извор: РТС

Фото: Танјуг

http://www.mitropolija.com/iguman-manastira-visoki-decani-sava-janjic-unesko-postao-zrtva-politizacije/

После филма „Острво“ на наше рок-концерте масовно су долазиле старице са болесном децом. Сви су ишчекивали исцељење и благодат од филмског оца Анатолија. А са сцене се чуло: „Мушица је извор заразе...“ – Мамонов је био у свом уобичајеном елементу. „Каква је ово ђавоља работа?!“, буниле су се „мученице“. Морали смо да вратимо новац од карата.

А зар су све те баке и могле да схвате где ђаволи коло воде, а где анђели? Када се Петар пред целом државом на екрану показао као вајни молитвеник, на њега се окомио онај стари. Ваш отац Анатолије се опет предао пићу, ваљао се по земљи са пеном из уста, хватао се за главу: „Оља, шта је са мном? Није ми добро, није ми добро...“ Звонио је телефон, звали су нас из манастира широм Русије: „По цео дан се молимо за Петра, да одагнамо зле духове од њега“. Наравно, лекари су му очистили крв од зелене змије, а ја сам му кувала чај. Извукли смо га некако, спасли.

Целог живота се спасавамо, тек последњих 15 година у молитви, живимо далеко од цивилизације, откако смо изградили кућу у московском селу Јефаново. Раније нас је Москва вртела око малог прста.

„Шта да радимо у четвртак ако умремо у среду?“ – размишља Петар, али тек сада, пошто се затекао између неба и земље. А када је први пут догурао до смрти па васкрсао, имао је само једну жељу: „Пивце!“

Са турпијом у грудима Петар је трком прешао пут од Ермитажа до станице градског превоза, отворио врата тролејбуса 69 и закуцао песницом свог убицу. Пошто се осветио, скобељао се у трамвај. Била је то уобичајена туча без правила, један на један, лицем у лице. Он и његов школски, Сашка Липницки, пили су, пили и пили од 13. године. Одрасли су на улицама Москве, одгајиле су их туче. Још тада, у Ермитажу, Петја је посејао скоро све зубе, а она турпија се зауставила тик испред срчане артерије. Лекари су је извадили, међутим плућно крило се загнојило, тако да су га лекари извадили, не тражећи сагласност двадесетпетогодишњака. Право је чудо откуд Петру довољно даха за певање. Кад год га неки лекар прегледа, преплаши се: „Брзо у болницу! Не чује се лево плућно крило!“ – „Све је у реду“, кажем, „одавно му је извађено“.

Тако је Мамонов први пут отишао на онај свет, једино га је електрошок ишчупао из клиничке смрти. Целих четрдесет дана лежао је у коми. Сматра се да се четрдесетог дана ослобађамо од овоземаљских веза, тако да душа одлази у рајски врт. А Петја бануо у свој врт, Ермитаж, у болничкој пижами на пруг, чим су га отпустили из интензивне и дозволили му да прошета двориштем болнице Склифовског. „Петро је жив!“, уздигли су пајтоси чаше, скупа славећи други Мамоновљев долазак, подједнако бесмислен као и први.

Како сам се ја затекла у тој мамоновљевској пећини није до краја расветљено. Не сећам се, иако не пијем. Ја сам била из сасвим друге опере, тачније из плесног колектива. Скакутала сам у варијетеу „Звездано небо“ у Тверској улици, у хотелу Интурист. Тамо сам стекла и првог мужа, Енглеза. Кратко смо опстали, а ни породични живот ми се није баш нешто допао – није вам то плесни колектив. Нисам имала диплому, тако да сам званично била „балерина треће категорије“, мада сам јако желела да се прогурам до прве. Зато сам се више од осталих вртела око своје осе, уздижући ногу до изнемоглости. У близини је све време био Ермитаж са ресторанима у којима је теревенчио Мамонов.

Срели смо се негде у свакодневном метежу и једноставно остали заједно. Крезуби рокер после угледног Енглеза био је чудна партија. А и Петар је пре мене имао гомилу поклоница. Иза кулиса утрчавале су чак и кћерке страних амбасадора. Али ја осећам као да смо целог живота били заједно. Увек смо становали код мене, у Чертанову. Петја из центра се и са тим помирио. То је био његов главни уступак, остале освајачке методе никада није савладао. Целога живота није ми поклонио ни један једини цветак, а и ја сам навикла да штедим на себи. То није баш добро за жену, добро је када жена жели да се допадне, али ја сам пред мужем увек ходала у одећи из секунд-хенда.

У то време тешко нас је било назвати породицом. Свакога дана одлазили смо из куће, свако својим интересима, а интереси су нам се разилазили. Петар није долазио да ме гледа у перју и свиленим чарапама, а ја се никада нисам спуштала у његов андерграунд, осећала сам да бих била сувишна у том друштву музичара који пију. „Дај ми да се напијем железничке воде“, блејао је Гребеншчиков, а публика на концертима одржаваним по становима бленула му у уста. Ја сам замишљала како се то из железничких шина добија вотка или нешто слично. Бесмислица! А Мамонов ме је очаравао: „Ти си отишла, па шта, свеједно опет ћу се напити...“ Целог живота се закључавао од мене у своју собу, био му је потребан његов кутак у ком је дрндао гитару и урлао насумичне стихове. Ако је песма била успешна, ја сам то кроз зид одлично чула. Песме је писао искључиво трезан.

Цео наш живот сличан је том његовом рокенролу. Хопа-цупа, одвојено-заједно. И то није била наша кривица, већ кривица совјетске власти, за време које је отићи на абортус било исто што и опрати руке сапуном. У почетку су наш породични живот кварили лекари. Ја одем на преглед, а гинеколог ме наговара: „Шта ће вам сада дете? Хоћете ли моћи да га прехраните?“ Ја се сетим мужа алкохоличара и свог плеса и опет легнем под нож. И за првенца је доктор решио уместо мене. Било ми је већ 33. „Желим још да се бавим плесом“, поновила сам већ уобичајену одлуку. – „Знате, ово вам је последња шанса да постанете мајка“, упозорио ме је гинеколог.

Тада сам се први пут уплашила: или балерина прве категорије или дете. Са Петјом не може ни да се разговара – или је мортус пијан, или је мамуран и љут. Тако сам дуго размишљала да сам прекорачила све рокове. Тада се родио наш први синчић, без љубави и жеље, нехатом балерине и рокера. Тај мајушни смотуљак за трен ока је превагнуо над молим плесом. На какву сам само глупост протраћила младост, Боже мој! А кад смо пре неког времена Петја и ја прочитали десет заповести, били смо ужаснути: „Имамо три сина, а Бог нам је давао шесторо. Ми смо убице, убили смо ту децу!“, ухватио се Петар за главу. Како да се искупимо за лекарске савете? Библију нису измислили мајмуни...

Уосталом, Петар се – младост-лудост – није бавио ни овом половином деце. Колико их он воли схватила сам тек пре неколико година, када је један од њих пао у кревет, самртно болестан. Петар замало да је и сам умро од страха: „Не може Бог да нам га одузме. Нећу издржати, нећу преживети...“ Сео је на пањ на плацу и замро, претворио се у бескорисно дете, разумео да ту паре не могу помоћи. Молио се без престанка, и син је устао. Сада се Петја са сцене хвали већ двојицом наших унука.

Дуго се нисмо венчали. Већ смо имали и децу, а Мамонов не да ни пет пара за формалности. Неколико пута смо се ступали у брак. „Данас после концерта дођи код матичара“, инсистирала сам. Обучем једину белу хаљину од трикотаже, чекам га код улаза. После три сата одустанем, позовем са говорнице кући, а мој младожења без длаке на језику подиже слушалицу: „Ало, спавам! Што је фрижидер празан?“ Тек пети пут је схватио да без свадбе неће бити ни мојих сочних говеђих ћуфти. Дојурио ко из топа: пертле одрешене, кошуља виси, на леђима гитара. Матичарке помислиле да је стигла музика: „А младожења, касни?“ Петја се кисело осмехнуо, из његових уста се осетио ужигани задах.

Истини за вољу, ма колико да је пио, увек је доносио паре кући. На томе имам захвалити његовој мајци. Када је напунио 15 година, она, жена строгих правила, ставила је катанац на фрижидер. Петар се враћа са журке – храна под кључем! Није имао куд, запослио се као словослагач у штампарији, па као лифтбој у Дому књижевника. Радио је најниже послове, као и сви песници у своје време. Па опет смо после перестројке били толико сиромашни да сам једну јабуку делила на три детета, а ја јела оглодак. У то време сањала сам како једем целу јабуку, слатко, без журбе. Тако нешто може сањати само глупача!

Понекад нам је падала секира у мед, када би нека добростојећа дама позвала целу рокенрол булументу, у жељи да се прочује као боем. После салонске свирке главни задатак Мамонова и Ковриге био је да се Петја достави кући са читавим хонораром од 25 рубљи. Зато су увек тражили да исплата буде у једној новчаници, а напијали се фрај. Када бих отворила врата стана, на прагу се клатио испоручени Мамонов са испруженом руком, и као да се правда отварао преда мном длан, у ком је неизоставно била згужвана новчаница.

Петја никада није умео да распоређује новац. Он се уопште не разуме у новац, не зна колико шта кошта. Вероватно сам га ја размазила тиме што сам питања свакодневне организације у потпуности преузела на себе. Понекад иде у продавницу, изручује целокупан садржај новчаника и моли продавачице да узму колико треба. Не смем ни да замислим колико га поткрадају! Пре неко време заустави њега полицајац због брзе вожње, а он ће дарежљиво: „Даћу ти ако хоћеш и сто рубљи, само ме пусти!“ Полицајац је у Мамонову препознао оца Анатолија и дуго понављао: „Па Ви сте стварно јуродиви! Сто рубљи сад не вреди ништа“. Међутим, Петја му није поверовао.

Када је рок изашао из подземља, појавила се могућност да зарадимо на таленту Петра Мамонова. Али и ту смо најпре остали кратких рукава. Отишао муж на турнеју у Сибир, вратио се без зараде, па још и са огромним дугом. Зовем телефоном да видим о чему је реч. Организатори се смеју: „Твој Мамонов зубима развалио микрофон од 2500 долара!“ Не жалећи своје последње зубе, Петја је галопирао по бубним опнама слушалаца. Правио хаос, разбијао гитаре... Мислим се ја: „Е па нећеш ти мени, доста је ломљења државне имовине!“ После једног концерта који се исплатио купим ја двадесетак микрофона, па нека их гризе колико му душа хоће.

Тако сам, хтела – не хтела, постала Петјин менаџер, мада сам први пут и ја доживела тотални фијаско. Продала сам старо сребро своје баке, одштампала карте, купила лажни предузетнички печат и за Петрову групу „Звуки Му“ изнајмила Зеркални театар у Ермитажу. И данас понекад сањам ту ноћну мору: пуна сала народа а није продата ниједна карта. Цела рокерска екипа ми се смејала. Звони телефон, зове ме Јура Ајзеншпис, који је у то време био продуцент Виктора Цоја: „Зар ниси знала да нема горе сале? Осам врата, на сваким вратима по једна баба контролор, рубља у џеп. Да знаш, улаз треба да буде само један, веома узак, а на њему ти, и ни лево ни десно!“ Отад увек лично контролишем улаз и цепам улазнице. Временом сам у породични бизнис укључила и децу. Ставим их у лепим кошуљама за тезгу пре концерта, продају албуме. Први и трећи разред, нису умели ни да рачунају људски, свако је могао да их превари. Наши мали помоћници су згужване новчанице остављали на прозору у свлачионици и скривали их завесом.

У то време у Совјетском савезу је постојао само један човек који је звезде рока промовисао на западу – Артемије Тројицки. Управо он је у Петербург на наш концерт довео чувеног продуцента Брајана Ино. Овај је био одушевљен Мамоновим и одмах са његовом групом „Звуки Му“ склопио уговор. Очекивало нас је десет година секире у меду – сарадње са Warner Brothers. Тако нешто се није посрећило ни свакој иностраној групи. Петји, међутим, то није било потребно. Прави бесребреник, шта да вам кажем. Напрасно растера он целу групу! Липницки га је наговорио да му препусти назив, Петја се сложио без натезања. Међутим, уговор је морао да се раскине, јер иако је био закључен са групом, Брајана Ино је интересовао само лидер, Мамонов. Тако смо безвезе изгубили бренд. А на зори перестројке није било чак ни ауторских права. Брајану Ино је Мамоновљев карактер одмах био јасан као суза: новац испада из џепова, облачи се горе од бескућника, а гута само „рођену његову“, то јест вотку. „Оља, како да му платим за сарадњу? Плашим се да хонорар неће опстати до куће“. Дао му је оно што сигурно неће пропити – музички студио за снимање: звучнике, појачало, остала сокоћала... Петар и дан данас на селу користи те раритете, иако се већ одавно појавила далеко моћнија апаратура.

Једном позвао Брајан Мамонова и групу на турнеју у Лондон, сместио их код брата у кућу. У домаћиновом одсуству гости су завирили у бар. Заслепљеном сјајним етикетама на флашама, чак и старом алкосу Мамонову беше жао да поквари такву лепоту. А опет, натегнули би нешто. Саша и он обишли целу кућу, на крају завирили у подрум, а тамо некакве старе заборављене флаше у прашини... Када се вратио кући, Брајанов брат је угледао како из канте за смеће вире неодољиво позната стаклена грла. Сиромах се ухватио за срце. У подруму се налазила непроцењиво вредна колекција најређих вина која је сакупљао по целом свету, а „Звуки Му“ су је уништили наискап. О томе су после писале све енглеске новине.

Брајан Ино је, узгред, колекционар мириса. У огромној кутији од афричког дрвета налазе се капсуле затворене поклопцима са навојима, тако да се у сваком тренутку може помирисати чак и твор. Исту слабост негује краљица Елизабета, њих двоје се понекад друже и изводе заједничке парфимерске сеансе. Када смо Петар и ја боравили у Лондону за Божић, Брајан је хтео да нас задиви. Ставио ми је под нос ђурђевак у таквој једној капсули, затим ружу, белу раду... Била сам опијена мирисима. Одлазимо Петар и ја на спавање, разговарамо о овом необичном лондонском кицошу, кад одједном ја падам у небиће... Кад сам се освестила, око мене лекари. Алергија, слузокожа усне дупље, носа и грла гори. „Мислио сам да ти волиш цвеће“, Брајан је био забринут. Тако смо нас двоје увредили обе колекције, али браћа Ино су, као истински Енглези, стоички поднели ударце, не показавши ни мрву љутње.

Ипак, успели смо да са наступима прођемо нешто света. Једном приликом нас је позвала америчка промотерска компанија, тако да смо наступали све док у САД није спласнуло интересовање за Русе. Петар, фрик са друге стране гвоздене завесе, пунио је огромне сале. Он, међутим, није давао ни пет пара за тамошње људе. Док сам ја јурцала по продавницама у потрази за крпицама, он је остајао у хотелској соби. Узгред, Петар је равнодушан и према одећи, осим што воли да оде у Театар естраде, у тамошњу гардеробу, да облачи костиме пред огледалом и пред самим собом позира. Са стране то изгледа да пукнеш од смеха. Уме он да насмеје, штета што у Русији нема ниједног комедиографског режисера који би умео да процени његов таленат.

Понекад код куће прави циркус. Улази у собу као патуљак, са џемпером навученим ниже колена, и чучке скакуће. Његово комедијаштво је често решавало породичне проблеме. Једном видим ја да ме вара. Нисам се распитивала да ли је било нечег конкретног, али сам хтела да полудим од љубоморе. Као што је свака совјетска жена учинила барем једном у животу, и ја сам грубо рекла супругу: „Море, марш напоље!“, и избацила ствари у ходник. Петја види кофере, понос му не дозвољава да се извини, а јасно је као дан да не желимо да се растанемо ни по коју цену. Нема нама другачијег живота. Кад он ће: „Еј, ајде да реновирамо собу, кад смо већ избацили све ствари, а?“ Ја поскочим: „Ајде!“ Истог момента смо се упутили у продавницу, целу ноћ смо пробдили кречећи собу. Ујутро је испало лепо. Одмах смо позајмили новац и купили нови орман. Речју, свађа је испала продуктивна, иако сам била страшно љута.

Следећег пута Петја је био на тапету. На праг нашег дома бануо је мој бивши муж, нудећи ми још једном руку и срце: „Имам кућицу у Канади, хајде са мном, пусти твог алкохоличара!“ Када је Петја дошао кући, овај му је смело гурнуо у лице пасош у ком је и даље стајао печат о нашем браку. Мамонов је без устезања отео документ и исцепао га у фронцле. Тада се озбиљно уплашио.

Свим снагама се потрудио да ме задржи. Одмах се бацио на пиће, схватила сам да ће без мене да отегне папке. Интересантно је да је управо оно од чега већина жена бежи мене увек задржавало поред Петра. Било ми га је жао скоро као да сам му мајка, спасавала сам га као Богородица. Када је на концертима по становима падао под сто, деца и ја смо долазили и извлачили тату из пијаних оргија.

Петја ми никада није посвећивао стихове нити песме. Међутим, у једној од последњих композиција стоје следеће речи: „Једном сам се разнео на комадиће и откотрљао, откотрљао, откотрљао, а затим сам се сабрао и запливао, запливао, запливао“. У једном тренутку сам схватила: то је о њему и мени, сигурно!

Једном сам изашла из продавнице и пала у несвест са све торбама. Неке баке су се побринуле за мене, чак су ми и новчаник сачувале. Лекари кажу: „Организам Вам је исцрпљен, као да сте изашли из концентрационог логора, а не из продавнице“. Дотерало цара до дувара! Нисам могла ни да устанем из постеље. Само је Мамонов био кадра да ми брзо врати снагу. Медицинска сестра ме је пажљиво упозорила: „Неки бескућник хоће да Вас види, пијан, сав чупав...“ – „То је мој муж, пустите га“, одговорила сам. На минус двадесет Петар је дошао у ципелама без чарапа, са јакном обученом на голо тело, уместо дугмади једна лабава зихернадла. А деца гладна лутају Чертановом. Поскочила сам са кревета, одмах ми се вратила снага: „Помозите!“, узвикнула сам сестри, „Муж и деца пропадоше без мене!“ Сестра нас је још једном осмотрила и одмах све разумела. Будући да у Совјетском савезу болесници који изађу на сопствени захтев нису могли да добију своје ствари, та добра жена је ишла од собе до собе и сакупљала ми дроњке, не бих ли се којекако довукла до куће.

Када је Петја код куће пијанчио, најважније је било да испратим све стадијуме, које сам за 33 године научила напамет. Две чашице – муж је добар, весео. Од пола флаше почиње типично руско испитивање: „Да ли ме поштујеш?“ Затим следе увреде, медицински то је трећи стадијум, у том тренутку треба најпре спасавати децу пре него што наступи делиријум, зато што у четвртом чину предмети почињу да лете у правцу глава свих присутних. Пошто се избесни и искали сав гнев, Петја седи опустошен, оловног погледа, што значи да ће ускоро кренути телесни симптоми. То треба на време предвидети и позвати болницу. Раније сам звала хитну, касније смо деца и ја хватали оца за ноге и заједничким снагама га гурали у наш ауто. Он падне, ми га подигнемо и подигнемо на себе. Данас има лекара који долазе кући и за двадесет четири часа извуку човека. Наш стални „нарколог“ иде на све Петјине концерте, трагајући за узроком његове туге... А Петја је, као нека празна чаша, увек имао потребу за испуњењем. И када још нисмо знали ни реч „Бог“, он га је неприметно звао себи. Лежи муж на поду сав позеленео, лекар пита: „Шта то држи у песници? Отворите!“ Гледам, стварно песница стиснута као да хоће да се бије. Исправљам утрнуле прсте један по један, а на длану крстић или васкршње јаје. „Откуд ти ово, Петја?“ Гледа у чуду, не сећа се. Нисмо чекали да се догоди чудо. Али вероватно се већ тада у агонији довлачио до ормара, претурао по старим бакиним стварима и остацима свести се хватао за ритуални предмет. А можда је мислио да су му то последњи тренуци.

Последњих година живота у Москви Петар је пио на смрт, неподношљиво. Излазио из болнице и одмах се враћао. Није хтео да комуницира са нама. Сестре су ми тада први пут рекле: „Оља, губимо га“. Ја сам већ била навикла на његове мале смрти и никада се нисам опраштала од њега. Морала сам да живим, да живим, да живим, да храним децу... Тада се млађи син показао паметнији од мене. Ја држим малишане за руке, улазимо код тате у собу, он лежи, згрчио се, очи као од стакла. Питамо га: „Петја, како си?“, он се одвраћа од целе породице, окреће се према зиду. Стајали ми неко време, па изашли. А наш дванаестогодишњи Данил ме гледа право у очи, као да жели да ми утера памет у главу: „Мама, отац умире. Досадило му је да живи. Ја, кад не могу да решим задатак, ја изађем из собе. Исто и он. Морамо да променимо ситуацију“.

Саслушам ја своје чедо, као гром из ведра неба дође ми на ум мисао: „Није ваљда да Петар може стварно да умре?!“ Касније је он о овом периоду говорио: „Имао сам све – и жену, и децу, и славу, али у свему томе нисам видео смисла“. Тада сам схватила: морамо да бежимо из престонице колико нас ноге носе. Морамо да живимо, да живимо! Обишла сам на точковима целу Московску област и у Верејском округу пронашла чудесно место на брдашцету. Председнику сеоског савета обећала сам уличну расвету, а он ми је заузврат уступио плац. Петју сам отела чим су га пустили из болнице. Сео он у кола, страх те да га погледаш. Руке и уста се тресу, очи посматрају како напуштамо град. Морала сам да му откријем свој лукави план. Узјогунио се: „Где? У село?! Ја ћу тамо да се напијем и да цркнем!“

У Москви се, значи, није плашио да се напије... Онако узрујана, па још и не знајући најбоље пут, пет сати сам возила, нисам могла да пронађем место. Петја се врпољи, а нема куд: „Преварила си ме, вртиш ме у круг...“ Лоше му. Кад, ето нашег брда! Остављам ауто: „Хајдемо, Петја“. – „Марш!“, пробада ме погледом. Испада из аута као џак. Идем напред, он иза мене тера комедију: ноге му се заплићу, пада на руке, стропоштава се ничице, пузи као да се пење уз Голготу. Међутим, близу врха као да је оживео, усправља се, иде као нормалан човек. Са брда се све види, поље, река... Око нас рано пролеће – ломи се лед, чује се пуцање. Петар се предаје безмало са страхопоштовањем: „Овде ћу и умрети!“

Са селом је све било спонтано као и у нашим односима – дошли смо и једноставно остали. Довезли смо децу, поставили шаторе на празном плацу. За Петју, наравно, посебан. Лето је било кишно, шатор је под теретом кишнице ујутро понекад додиривао земљу, као да смо Петја и ја легли на дно. Природа је одмах почела да нам показује своја чуда. Једном смо из Москве донели огроман батак и карабатак. Чим смо месо ставили на сто, са висине су га угледала два сокола, сложно се устремила ка нашем столу, канџама зграбила плен и величанствено замахнула крилима. Петја зграбио камен, деца га моле: „Немој, тата!“ На то се по први пут задуго, ако не и за целог живота, срећно осмехнуо: „Ето, сад немамо шта да једемо!“ Али зато смо цело вече празних стомака са усхићењем разговарали о ономе што нам се догодило.

У лето су дошли музичари, пријатељи, деца – прави мали шаторски градић са 20–30 становника. Нико није пио, ипак сви су јели, а ја, јелте, спремала. Пекла сам палачинке, хрпу од пола метра. Поред посуда са сељачким несланим сиром и јагодама. Петја је џангризао: „Опет палачинке!“, али када би сви сели и пружили руке према мирисној посластици, он је први наваљивао, као она два сокола.

Дође и зима. На време смо купили грађу за склапање омање брвнаре. Међутим, када смо је склопили, пред нама је била коњушарница. „Ала су вас намагарчили!“, смејали су се сељаци. Пећ нам је изградио тамошњи мајстор. Кад је стегло минус 35, од пећи није било помоћи, сви ћошкови наше коњушарнице били су ледени. А тек дрва! Дрва се нису могла купити чак ни од локалних житеља, и било ми је сасвим јасно због чега када сам са дечацима (један је имао 10, други 12) почела сваки други дан да идем у шуму са дворучном тестером. Тражили смо суву јелу, одсецали је, подизали на санке, упрезали се и вукли, а код куће секиром кратили док не поплавимо. Сав наш труд изгарао је у пећи. На сопственој кожи сам осетила због чега су затворенике слали на овакве послове, али сам знала који је смисао моје робије: Петар је жив! Деца и ја смо се тако целе зиме бавили дрвима, а муж је настругао гомилу генијалних песама, таквих које се не могу бацити у пећ, које не горе. А када је дошло пролеће, синови и ја смо седели и ридали од умора. Каква је то била срећа што не морамо више да сечемо дрва!

Дечаци су поред свега тога ишли у школу. Кретали су у шест ујутро од куће на скијама, иза себе вукући дебло и тако пртећи снег. Са друге стране шуме чекао их је аутобус, а на путу очекивале разне дивље животиње – гладни пси, лисице, дивље свиње... Крештање сове звучало је као жена коју неко коље. Деца су од куће носила хлеб и братимила се са свим животињама, а за повратак сакупљала остатке из школске мензе. Ако заноће над књигом, Достојевским или Толстојем, ја их не будим, него сама стављам скије и са врећом хлеба на леђима идем да отправим аутобус даље. Закасним петнаестак минута, кажем возачу да иде, а музарке се љуте што је аутобус због нас стајао: „Нас чекају краве, а ти касниш!“

Млађи син Иван је касније имао прилике да примени искуство стечено у шуми. Био је други камерман Лунгина када је сниман „Цар“, и само су њему допустили да снима сцену са медведом. Звер га је прихватила као свог и почела да позира пред камером. Осетио медвед да се Вања не плаши. Син се више плашио за оца, ког је снимао и у „Острву“. Петја никако није могао да легне у ковчег, покуша па искочи из сандука као ошурен. „Унутра је крај, смрт! Нисам спреман!“, признао је по први пут Мамонов себи самоме, а пре тога је целог живота умирао.

Мамонов и Лунгин се познају од детињства. Мајке су им заједно радиле на шведском радију. Деведесете године режисер је видео Петју на сцени и понудио му улогу саксофонисте у свом филму „Такси-блуз“. Новац за снимање дала је Француска, а Лунгин у Кану добио награду за најбољу режију. Када смо у једном алпском сеоцету отишли на пијацу, аплаудирао нам је цео базар. А у Русији ништа, ни награде нити нови позиви. Улога нарко-боса у „Игли“ била је ситница. Петју нису ценили као глумца. А када ми је тај исти Лунгин дао сценарио „Острва“, села сам у метроу на кружну линију и неколико сати се вртела укруг читајући. Петар се само намрштио: „Да играм светог човека? Ја, грешник и алкохоличар?“ Ја одмах код сеоског свештеника по благослов – откако је пришао Богу, њега је најбоље слушао. Свештеник је видео да је у питању богоугодно дело и на исповести очитао буквицу Мамонову: „Петја, шта се ту фемкаш? Бог те је тако обдарио, а ти не желиш да му узвратиш!“

„Острво“ је био нискобуџетни филм, скоро ништа нисмо зарадили, осим славе и признања. Прича се да су неки бизнисмени верници откупљивали читаве дане у биоскопима, а затим пуштали све који желе да виде филм. Највише су хтели да се огреју бескућници, зато сви знају мог Мамонова и дочекују га са аплаузом. Има у филму тренутак када отац Анатолије од лика ког глуми Сухоруков отима чизме, спаљује демоне, сав јаростан... Петја се у тој сцени тако молио, да је Лунгину синуло: „Па ово је Иван Грозни!“ А за „Цара“ смо добили такав хонорар да смо коначно довршили кућу у Јефанову. Тако се довршио низ.

Петја и ја смо тридесет година заједно, а опет смо толико различити да чак и браву на пећи окрећемо у различитим смеровима. Ја сам верник, али не могу да се молим онако фанатично и упорно као он. Чак ми ни Јеванђеље не иде. Купио ми Петар једно – корице богате, жао ми да их хабам. Дао ми друго – слова крупна, као да сам нека старица. Увек нешто измислим.

Тек после црквеног венчања схватила сам да су интересовања неважне ситнице. Петја није хтео код матичара, а у цркву ме је сам повео, нисам стигла ни да се обучем. Свештеник нас погледао, чак се и мало увредио: „Као да сте кренули у башту, а не да се сједините пред Богом!“ После обреда се ништа није променило, само сам одједном престала да размишљам где сам ја, а где Петар. Постали смо једно. Гледам кроз прозор, он се маје међу дрвећем, сакупља грање. Мислим: „Сад ћу да донесем нарамак, да наложим пећ...“, а онда схватим да је то тамо Петја, а не ја. Исто тако су се Петјини родитељи волели. Када је отац умро, мајка је легла и више није устала.

Интересантно: када смо се тек упознали, ја сам Петју доживљавала као деду, крезавог хранитеља породице. После дугог заједничког путовања кроз живот, осетила сам се као његова брижна баба која га воли и спасава из невоље. Зар на њега да се наљутим? Недавно ме је унук Тихон убо у око прстом, остала ми је модрица на пола лица, а ја га опет волим. Исто је и са Петјиним увредама и лудовањем.

Ни живот ни смрт нису нас могли раздвојити, а о људима да и не говорим. Мој бивши муж странац са својом новом женом, Рускињом, такође се вратио земљи, купио кућу у нашем суседству, сада смо породични пријатељи. На њиховој верандиредовно се одвија енглеска церемонија – овдашње баке свакога дана у фајв-о-клок долазе на седељку и чај.

А колико су само пута друге покушале да ми отму Петра! Никада нисам могла ни помислити да би неко пожелео да одведе мог алкоса, мог пијаног Мамонова. Међутим, не лези, враже! Звони телефон, супарница ме моли да се сусретнемо. Иначе стара Петрова другарица по флаши, удата жена, педесет година, сасвим изгубила памет, заљубила се до ушију. „Греота моја, хтела сам да умреш“, признала ми је. „Да Петар и ја руку под руку идемо на презентације...“

Ма какви пријеми! Петар и на сопствене концерте долази пет минута пре почетка. Али није у томе ствар. Обратила се дотична дама врачари, да ми она набаци враџбину. После сваке следеће сеансе било је све горе, али не мени него „наручиоцу“. „Да не иде она, можда, у цркву?“, питала ју је врачара. „Ау, па сад си ти надрљала – враџбина се враћа на тебе. Једини начин да се ослободиш је да замолиш своју противницу за опроштај“.

Све у свему, засмејала ме је моја супарница. „Шта ће ти тај алкос? Он ће да умре поред тебе!“, говорила сам јој.

Петар своје бреме подноси стоички, као отац Анатолије у „Острву“. Носи крст узбрдо, мучи се. А ја мужа и његов терет целог живота носим на леђима.

јун 2011.

интервјуер: Марија Черницина

са руског за Поуке.орг превели Иван и Јелена Недић

изворник: http://7days.ru/caravan/2011/6/olga-mamonova-petr-eto-moy-krest.htm

Пројекцију филма отворила је предјседница Кола Милосрдних сестара „Краљица Милена“, Дражена Борозан, а након пројекције све присутне је поздравио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, парох цетињски и ректор Цетињске богословије. Потом су и присутни говорили своје утиске о филму.

Филм је приказан и за ученике у Богословији Светог Петра Цетињског.

У документарном филму «Сами» учествују: Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј Ћилерџић, проф. др Ненад Глумбић, мр Љиљана Ћировић, психолог Ирена Ванић, Татјанa Николајевић из Вршца и Душан Јањанин из Београда.

Тонски прилог Радија Светигора

Сутра се у Београду у исто време одржавају Прајд и Транс Прајд. ЛГБТ заједница се бори за своје право на нормалан живот без дискриминације. На њихов начин, без насиља и увреда.

И ја то отворено подржавам, иако ми је жао што организатори једног и другог догађаја не могу да се усагласе да то раде заједно.

Пун је Балкан миграната са Блиског истока, развучене су жице, бачени су сузавци, затворени су путеви, фашизам доживљава ренесансу, пролива се крв на границима, а међу мигрантима има пуно деце.

Јасно је, вероватно међу њима има и преваранта, убица и сличних, али зар таквих нема у свакој већој згради у Београду?

Или Сарајеву, Книну, Сребреници?

Већ сте заборавили?

Је л знате да ја толико волим групу Queen, да кад гледам њихове видео клипове на YouTube-у не гасим рекламе и увек тражим клипове прво са њиховог званичног канала?

Иако сам свестан да је њима приход од тих реклама кап у мору.

Међутим то није ствар новца, то је ствар дубоког поштовања, јер оно што су они својом музиком учинили за моје дечаштво и младост је непроцењиво.

Је л знате да је Фредију Меркјурију, том генију, школском прваку у стоном тенису Бомбаја, стидљивом тигару са бине Вемблија, право име у ствари Фарук Булсара?

Је л знате да је као тинејџер због рата у свом родном Занзибару са својим родитељима био принуђен да побегне Енглеску?

Био је мигрант.

Је л знате да је био бисексуалан?

Да је последње године свог живота провео са својим партнером Џимом Хатоном, а да је највећи део свог богатства оставио деци своје бивше жене?

Живот је такав, никад не знаш да ли си руку пружио неком будућем Фредију Меркјурију или Осами Бин Ладену, али није на теби да судиш о томе кад је неком потребна помоћ, било да спава у парку или се бори за своје право на нормалан живот, твоје је само да ако можеш помогнеш, ако не можеш или нећеш, да не сметаш.

Људи су различити – Get over it

Је л' знате да је на овом, чувеном концерту на Вемблију '86 наступио са грозницом и температуром од 38 степени?

И да је четри месеца касније установљено да има ХИВ.

Од чијих последица је умро пет годна касније у својој 45 години живота.

Бисексуални мигранте, Фаруче Булсаро и остатку те дивне дружине енергичних креативних џентлмена, Брајане, Џоне и Роџере хвала вам што сте дали смисао мојој младости.

Queen – A Kind of Magic (Live At Wembley '86):

Извор: http://novinenovosadske.rs/da-li-znate-ko-je-faruk-bulsara/

Универзитет у Београду обележио је 207 година постојања свечаном академијом која је 14. септембра 2015. године одржана у Свечаној сали Ректората Универзитета. Круна свечаног програма, који је започео студентском химном Gaudeamus igitur у извођењу Академског хора АКУД “Шпанац” и беседом ректора, проф. др Владимира Бумбаширевића, била је церемонија доделе признања professor emeritus новоизабраним професорима.

На основу члана 67. Закона о високом образовању, члана 136. став 3. Статута Универзитета у Београду, као и члана 8. Правилника о условима и поступку додељивања звања и правима професора емеритуса а на предлог Православног богословског факултета, Сенат Универзитета у Београду, на седници одржаној 10. јуна 2015. године, донео је одлуку којом се проф. др Атанасију Јевтићу, редовном професору Православног богословског факултета Универзитета у Београду, у пензији, додељује звање – професор емеритус.

Православни богословски факултет доставио је, 30. јануара 2015. године, Универзитету образложени предлог да се у академској 2014/2015.години, проф. др Атанасију Јевтићу, редовном професору у пензији додели звање професор емеритус.

Сенат Универзитета у Београду, на седници одржаној 11. марта 2015. године, образовао је Стручну комисију за припрему реферата са предлогом одлуке за доделу звања професор емеритус у саставу: др Предраг Пузовић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду и др Војислав Јелић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду.

Стручна комисија доставила је Универзитету реферат са предлогом одлуке за доделу звања професор емеритус проф. др Атанасију Јевтићу дана 3. априла 2015. године.

Реферат и предлог одлуке објављени су на сајту Универзитета у Београду дана 29. априла 2015. године уз напомену да увид јавности траје 30 дана, односно до 29. маја 2015. године. Примедаба на реферат није било.

Сенат Универзитета у Београду, на седници одржаној 10. јуна 2015. године, тајним гласањем, одлучио је као што је наведено у изреци ове одлуке.

Владика Атанасије

Име оца Атанасија Јевтића одавно је познато не само нашој црквеној и широј јавности, већ и целом хришћанском, нарочито православном свету

Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, српског рода, Милана Д. Јевтића, и Савке, рођ. Брисић, земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 26. децембра 1937, тј. 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958 (у генерацији са садашњим Епископом Амфилохијем и Лаврентијем). По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958.г., али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука 6 месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову Епископа Шабачко-Ваљевског Јована, од Архим. Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године. Дипломирао са општом оценом 8,88 (врло добар).

За време студија рукоположен од Епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963.г. у свештенички чин.

Завршивши Богословски факултет, поднео молбу Св. Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964.г. послан од Њ.Светости Патријарха Српског Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, где је под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту. Докторску тезу одбранио с одличним успехом 2. јуна 1967.г. на истом факултету. После тога остао у Атини још годину дана и настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве.

За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно време у богословском интернату Грчке Цркве, а затим у приватном стану. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим Епископом – Шабачковаљевским Јованом. У јесен 1968. г., добивши за то благослов од свог Духовника и свог Епископа, прешао у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. Последњу годину (1971-2) предавао и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено пратио извесна предавања из Патрологије на римокатоличком Теолошком факултету (Institut Catholique de Paris), и нека предавања из византијске књижевности на Сорбони ( Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија учествовао на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци, септембра 1970.г. у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку.

Вративши се из Париза у лето 1972.г. с јесени постављен од Св. Архијерејског Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће 1973.г. изабран за доцента на Богословском факултету за катедру Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада). Предавао и Историју Хришћанске Цркве низ година, као и неко време Историју Српске Цркве. Године 1983. биран за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Биран за Декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2).

Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, поглавито активним учествовањем на бројним трибинама, где је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести Српскога народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим Српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и сведочанстава о новомучеништву, заветовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин… Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. Америчког раскола.

Ратне 1991.г. бива од Св. Арх. Синода изабран на Ивандан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за Епископа Банатског, где је остао непуних годину дана, да би га Св. Арх. Сабор на мајском заседању 1992. изабрао за Епископа Захумско-Херцеговачког. Због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992.г. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је Епархију која више деценија није имала свога Епископа-пастира. Током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богомповерени му народ(покренуо епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу. Његовом заслугом Херцеговином су пронете мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца (10.-11.маја 1996).

Услед тешке повреде вратних пршљенова (3.дец.1998), молио је Сабор Епископа за разрешење од архипастирских дужности. На септембарском заседању 1999.г. Св. Арх. Сабора усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП (на његово место изабран садашњи Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња. После тога, прилично времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних NATO трупа, јуна месеца 1999), помажући тамошњем Епископу и страдалном народу. Током 2001/2002.г. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски, и упознавајући боље Св. Земљу Господњу, као и служећи у Јерусалимској Патријаршији, нарочито на Гробу Господњем. (Претходно посетио Св. Земљу 3 пута и Синај 2 пута). По повратку из Јерусалима, послан је од САСабора, од јуна 2002.г. до маја 2003.г. на испомоћ оболелом Епископу Жичком Стефану, када је са другим Епископима припремио уношење у Календар Светих Епископа Жичког и Охридског Николаја… По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено напише понеки текст, или одржи неко предавање. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом…

Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, и др. језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига.

Епископ Максим (Васиљевић)

Монах Игнатије (Марковић)

Преузето из књиге Еп.Атанасија Христос Алфа и Омега, Манастир Тврдош-Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004., стр. 303-307. Опшириније на http://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?page_id=85

http://athanasios.org/index.php/blog/134-svecana-dodela-priznanja-professor-emeritus

Овај дан пре свега подсећа људе на бригу о животној средини и природи уопште која је немарним, неодговорним и крајње нехришћанским деловањем човековим болно рањена и насилнички угрожена. Овим поводом подсећамо на став Руске Православне Цркве у вези с актуелним еколошким проблемима и преносимо поглед професора Богословије Светог Саве г. Горана Раденковића о екологији као изазову за хришћане.

Архијерејски Сабор је 4. фебруара 2013. године усвојио документ у којем се излаже став Цркве у вези с еколошким питањима. У целини наводимо текст документа објављеног на сајту Патриархия.ru.

Свети Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве

(2-5. фебруар 2013. године)

Цело човечанство сноси одговорност за стање природе – Божје творевине. Коришћење ресурса и загађење човекове средине у ситуацији пораста броја становника на планети чини изузетно актуелним питање о солидарним напорима свих народа у очувању различитих облика живота, о домаћинском коришћењу природних ресурса и спречавању еколошких катастрофа изазваних људском делатношћу.

Пад прародитеља у грех изазвао је поремећај у првосазданој природи. Свето Писмо сведочи о томе: „Јер се твар покори пропадљивости (не од своје воље него за вољу оног који је покори)“ (Рим. 8, 20). Загађивање и уништавање природе представља директну последицу људског греха, његово видљиво оваплоћење. Разноврсне појаве греховног односа према природи карактеристичне су за савремено „потрошачко друштво“, које за главни циљ има стицање добити. Једина могућност за обнављање здравља природе састоји се у духовном препороду личности и друштва, у истински хришћанском, аскетском односу човека према сопственим потребама, у обуздавању страсти, у доследном самоограничењу. Главне одредбе позиције Руске Православне Цркве у вези с проблемима очувања живе природе и човекове средине садрже се у Основама социјалне концепције (део XIII, „Црква и проблеми екологије“) и у Основама учења о достојанству, слободи и правима човека (део III.5).

Руководећи се заповешћу Божјом за очување тварног света (1 Мојс. 2, 15) и бринући се о духовном и физичком здрављу човека, Руска Православна Црква својом дужношћу сматра да и у будуће учествује у разматрању еколошких питања, као и да ради на овом попришту у сарадњи са свима онима који су забринути због стања природне околине, размишљајући о очувању здравља и нормалном животу људи.

1. Богословско осмишљавање еколошких питања

Руска Православна Црква, исповедајући библијско учење о односима између човека и тварног света, спремна је да дâ свој допринос осмишљавању основа погледа на свет везаних за еколошка истраживања и еколошку делатност.

Црква сведочи о јединству света који је Бог створио и нуди целовиту слику људског постојања. Ова мисао истиче разлику између теоцентричког погледа на свет и позиција хуманистичког антропоцентризма, који човекову средину посматра као извор „егоистичке и неодговорне потрошње“ (Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве, XIII.4) и од паганског боготворења природе, које се понекад сједињује с покушајима да се она узнесе изнад човека, да се прогласи самодовољном, а људски напори на њеном преображају – непотребнима.

Реч Божја учи да је свет око нас дом, који је Господ створио и у којем је настанио човека (1 Мојс. 1, 28). Због тога је човек домаћин створеног света и није позван да се клања природи, већ само Творцу (Рим. 1, 25). Добар однос човека према природи испуњен свештеним страхом заснива се на дубокој свести о томе да је Бог свет и све живо у њему створио као добро (1 Мојс. 1, 8-25). Заједно са светим пророком Давидом сваки човек може да ускликне: „Јер си ме развеселио, Господе, делима Својим, с дела руку Твојих радујем се“ (Пс. 92, 4).

У светлости Светог Писма еколошка делатност се схвата као од Господа заповеђено опхођење човека према тварном свету. Бог је благословио човека да користи материјална добра ради одржавања свог телесног живота (1 Мојс. 1, 29). Књига Постања такође сведочи о томе да је Господ открио човеку могућност да спознаје и проучава творевину, јер њено поседовање и управљање њом (1 Мојс. 1, 28) у складу са замислом Божјим није могуће без познавања природних закона. Посебан значај за исправно схватање човековог места у Васељени има библијско учење о владавини човека над светом који је Бог створио и који треба да буде у складу са сведобрим стваралаштвом Творца Васељене, јер је човек створен по образу Божјем. Преподобни ава Доротеј пише: „Чувајмо сви нашу савест у свему: у односу према Богу, према ближњем и према стварима.“ Људи су позвани на стваралачко учествовање у животу творевине, на њену заштиту и очување: „И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува“ (1 Мојс. 2, 15).

Једна од последица грехопада првих људи био је поремећај односа које је међу њима и природом установио Бог. Човек је пре свега почео да се руководи егоистичним и потрошачким побудама. Зато еколошка делатност неће постићи жељене резултате уколико људи не буду тежили ка томе да превладају своје отуђење од Бога и да живе по Његовим заповестима.

Узимајући у обзир важност еколошких питања, у највишим црквеним школским установама треба развијати истраживања о међусобној повезаности човека и тварног света, а такође треба разматрати еколошку тематику на црквеним научно-практичним форумима. С братским Помесним Православним Црквама треба богословски размотрити проблеме екологије, а такође треба размењивати искуства у овој области у међухришћанском и међурелигиозном дијалогу. Приликом разматрања еколошких питања Црква пореди богословско учење са савременим научним подацима о свету, узима у обзир приступе научних дисциплина еколошког профила и јавно мњење.

2. Литургијски живот Цркве и екологија

Црква не призива благодат Светог Духа само на човека, већ и на цео свет који га окружује. Божанска Евхаристија освећује тварни космос. Плодови земље и дела људских руку – хлеб и вино – дејством Светог Духа претварају се у Христово Тело и Крв освећујући вернике. Освећење водене стихије, које се обавља на Богојављење, отвара нове перспективе за материјално биће: освећена вода постаје света вода, „која води у живот вечни“. Црква се увек молитвом и радом одазивала на догађаје који захтевају сарадњу човека и природе и на ситуације у којима су природне стихије постајале непријатељске за човека. Црква се свакодневно моли „о благорастворенији воздухов, о изобилији плодов земних“ („за благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских“), обављају се и посебне молитве за људе који раде на земљи, за избављење од природних непогода и од штеточина.

У условима еколошких криза и катастрофа људима је крајње потребна молитвена помоћ. Сматрамо да је важно издавање постојећих, прилагођених и нових текстова молебана у којима се Божија помоћ призива за обављање пољопривредне делатности, као и за различите послове усмерене на очување човекове околине. Као допуна постојећих могу бити написани богослужбени текстови и појединачне молитве, које се узносе за време природних непогода и техногених катастрофа.

3. Еколошко васпитање

Руска Православна Црква тврди да човек мења свет око себе у складу са својим унутрашњим светом и због тога преображај природе треба да почне од превладавања духовне кризе човечанства.

Реалну алтернативу потрошњи представља хришћански живот. Православље учи да се у људима васпитава умереност и уздржаност у задовољењу животних потреба, одговорност за сопствена дела, одрицање од сувишних ствари, између осталог, и од небрижљивог коришћења намирница, затим, поштовање према потребама других људи и схватање важности духовних вредности за сваког човека.

Пример чуварног и целомудреног односа према околини често су представљали православни манастири у којима се одвијала плодна сарадња добре људске воље и освећујуће силе Божје, укључујући и област пољопривредне делатности.

Треба подстицати укључивање свештенослужитеља у изучавање основа екологије као науке и закона функционисања биосфере. Сматрамо да је за васпитавање деце и омладине у духу одговорности за стање природе неопходно сврсисходно увођење тема хришћанске еколошке етике у црквене, а по могућству и у световне образовне и васпитне програме, помоћ у увођењу еколошке тематике у круг научно-педагошке делатности високошколских установа, школа за веронауку, православних кампова, као и у додатно духовно образовање и курсеве за преквалификацију. Пожељна је и организација специјалних црквених курсева и образовних програма који објашњавају православно виђење еколошке проблематике студентској и научној јавности, а такође су пожељни редовни теоретски и практични часови екологије за децу и одрасле.

4. Учествовање Цркве у еколошкој делатности

Свештенослужитељи и мирјани се позивају на активно деловање у правцу заштите природне околине. Ова делатност пре свега треба да буде усмерена на сведочење о томе да ће само уздржаност, поштовање према другима и одговорност у сваком човеку, који се заснивају на свесном испуњењу заповести Божјих, омогућити човечанству да савлада настале еколошке проблеме.

Православни верници се позивају да помогну у развоју и увођењу технологија и начина управљања привредом, оријентисаних на што је могуће брижљивији однос према природној средини.

Еколошки проблем може бити издвојен као посебан правац у епархијском и парохијском раду. Тема екологије се може разматрати као компонента пастирског, мисионарског, социјалног и омладинског служења. Велики потенцијал за практичну реализацију православног приступа екологији поседују манастири и парохије који у живот заједнице укључују и бригу о природи. Развој еколошки безопасне аграрне производње у манастирима и у сеоским парохијама треба да послужи као пример рационалног коришћења природе пољопривредним добрима у околини.

5. Сарадња с друштвеним, државним и међународним институцијама у области екологије

У раду на очувању природе Руска Православна Црква је отворена за дијалог и сарадњу с друштвеним, државним и међународним институцијама. Притом Црква истиче да се питањима екологије не сме манипулисати уз коришћење ове теме као инструмента у политичкој борби и економској конкуренцији или као начина за задовољење користољубивих интереса појединаца и друштвених група. У случајевима такве врсте Црква задржава право да се уздржи од сарадње у еколошким и мешовитим пројектима. Црква такође задржава право да критички оцењује деловање државних власти, међународних организација и друштвених и научних структура које могу имати негативан утицај на природу, дакле – и на здравље и живот човека.

Посебну важност има дијалог Цркве са стручњацима и руководиоцима од којих зависи доношење одлука о стратегији градског, пољопривредног, индустријског и екстрактивног развоја, као и помоћ у истраживањима у области уштеде ресурса, развоја и увођења еколошки чистих технологија, проналажења алтернативних извора енергије, очувања функција природних система за формирање животне средине.

Епархије, намесништва и парохије могу потписивати споразуме о сарадњи с регионалним и локалним структурама чија је делатност усмерена на заштиту природне околине.

У оквиру сарадње с државом и друштвом у вези с питањима екологије Црква је отворена да:

• учествује на форумима, конференцијама и сусретима еколошког усмерења, да упознаје све заинтересоване стране са својим схватањем еколошких проблема и постојећим искуством у њиховом решавњу;
  
• даје оцену друштвено значајних економских пројеката који утичу на стање живе природе и човекове околине;
  
• реализује заједничке пројекте с друштвеним, државним и међународним структурама;
  
• активно развија црквено присуство у друштвеном и научном еколошком раду на међународном, националном и регионалном нивоу;
  
• учествује у изради, разматрању и спровођењу информационих, образовних и васпитних програма који имају еколошку компоненту, као и закона и других нормативних аката који се у овој или оној мери тичу питања екологије.
  

У дијалогу с представницима друштва, државе и међународних организација Руска Православна Црква сматра својом дужношћу да помогне у томе да се у људима који припадају различитим социјалним, етнокултурним, узрасним и професионалним заједницама развија осећање солидарне одговорности за очување Божије творевине и да подржи њихов рад у овом правцу.

На једној Гојин графици стоји записана видовита мисао: „Сан разума не кроти чудовишта." И заиста, научно- техничка цивилизација утемељена на култу разума постала је сама чудовиште, данас на почетку трећег миленијума, чудовиште које немилосрдно експлоатише природну средину. Пророчанство које је Мерло-Понти изговорио у прошлом веку да ће двадесетпрви век бити религиозан или га уопште неће бити, подразумева један дубљи хришћанско- духовни пијетет према нама и средини која нас окружује и којом смо захваћени.

Како данас изгледа однос човека према природи? Сваке године са лица Земље буде уништено више од 14 милиона хектара шуме. Евидентна је све већа потреба за дрветом. Само Америка и Канада годишње потроше више од 600 милиона кубних метара дрвета за производњу хартије. Ако се томе дода да су у истом периоду и потребе трећег света порасле за осам пута, може се наслутити какве могу бити последице - изумирање многих животињских и биљних врста чији природни хабитат нестаје, али и лагано нестајање великих плућа земље.

Упоредо са нестајањем шума, атмосфера је из дана у дан све загађенија. Пре 50 година у атмосфери је завршавало 1,6 милијарди тона угљеника. Данас је та цифра прешла 5,6 милијарди тона, што простим речима значи да живимо под све загађенијим небом. Ваља рећи да од последица атмосферског загађења у свету сваке године умре око 3 милиона људи. Кривац за то није само индустрија, већ и саобраћај. Данас планетом кружи преко 500 милиона аутомобила. Претпоставља се да ће за мање од деценије тај број премашити милијарду.

Вода је, такође, загађена. Бројна загађена језера и мора то потврђују. У азијским рекама проценат олова је 20 пута већи од дозвољеног, а у неразвијеним земљама дијареја, проузрокована загађеном водом, убије сваке године око 5 милиона људи. Све веће количине отпада који није биоразградљив угрожава тло и биљни свет.

Фауна је такође угрожена. Од преко 4.400 класификованих врста сисара 25 одсто се данас сматра угроженим и на ивици изумирања. Томе треба додати 11 одсто врста птица и 34 одсто врста риба које практично нестају у рекама и морима.

Подаци говоре да су најугроженији примати. Скоро половина врста мајмуна који данас постоје у наредној деценији би могли заувек да нестану. Један од примера је тамарин златног репа, бразилски мајмун дуг двадесетак сантиметара. Његово природно станиште је прашума која се налази на само неколико десетина километара од Рио де Жанеира, а која последњих година нестаје ритмом од 0,5 одсто годишње.

Све су чешћи и жешћи пожари који су у 70 одсто случајева намерно, изазвани људском вољом и тежњом да се на месту где се налазе шуме граде индустријски или стамбени објекти.

Овоме треба додати и велику пукотину на озонском омотачу Земље која доводи до великих климатских промена, отапања полова и Гренланда, те нарастања нивоа мора.

Читава ова слика нам открива човека као биће које није здраво. Аутентично хришћанство посматра тзв. природног човека као грешно и пало створење. Грех је људско биће отуђио од Бога и од природе. Јер грешни живот попут свода од разнобојног стакла прља бели сјај вечности. Нигде се тако јасно не показују цветови наше људске болести, како би рекао Бодлер, као у еколошкој катастрофи које смо ми, деца 20. и 21. века, сведоци. Свет којим смо ми окружени и кога смо саставни део јесте јако крхка творевина. Сетимо се последњих стихова великог песника Педра Салинаса који нам их је оставио као неку врсту предсмртног завештања, а који могу да буду савршени еколошко-хришћански програм:

Са падом у грех човек је у патњу повукао и творевину. Свако ко има истанчану интуицију, видовитији homo syptilis може да чује оно што су немачки романтичари назвали mal de siecle, француски егзистенцијалисти та1 с1е 81ес1е, а руски религиозни философи мироваја скорб. О тој космичкој тузи писао је и о. Јустин Поповић.

Свети апостол Павле је пре 2000 година рекао да целокупна твар уздише и тужи док се не појаве синови Божији (Рим 8, 33). Јер једино Бог и усиновљена деца Божија могу да спасу творевину њене пропасти која је сигурна ако се овако настави са технолошким прогресом.

Данас је нужно еколошки проблем гледати очима екологије. Додуше, израз екологија је библијски и самим тиме хришћанскији чак и од термина теологија који ће први пут као науку о Богу употребити у петом веку блажени Августин, епископ хипонски. Пре тога термин је био у употреби код Аристотела као наука о првом покретачу у његовој чувеној Метафизици. Термин екологија потиче од грчке речи екос што значи дом, станиште и речи логос која је слојевита, а код нас хришћана означава друго лице Свете Тројице кроз кога је све постало што је постало (Јн1,3). Дакле, још у Старом Завету у Причама Соломуновим се каже да Премудрост себи сазида дом (Пр9,1). Премудрост овде означава нествореног Бога који као Творац створи свет као двоједину тајну своје стварности и људске стварности која ће свој врхунац доживети у оваплоћењу једног лица Свете Тројице, Господа Исуса Христа. У тој истој књизи Старог Завета се говори и о томе да је преегзистентна Премудрост, стварајући свет све време играла пред Богом и да јој је милина са синовима људским. Теолози ову божанску делатност ad extra називају икономијом стварања и спасења.

Постоји, да тако кажемо, у теологији апостола Павла кованица икономија која oзначава распоред Свете Тројице у тајни стварања космоса и нас људи. Оно иде од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Света Тројица која је од вечности љубав створи свет, играјући се, у најсуптилнијем смислу те речи. Зато је Његова творевина поетско остварење, јер поезија је стварање и игра. Сви ми ако искрено поверујемо у Христа ишчекујемо ново Небо и нову Земљу. Али Бог нам је дао страшан дар слободе да ту земљу овде и сада претворимо у Рај, а не у Пакао. Јер, по речима Христовим, Царство Божије је унутра у вама. Литургија Христова је шири појам од естетике обредољубља. Литургија је хвалоспев Творцу који му цела творевина са нама људима узноси. Зато се треба енергично успротивити сваком злу које ову мелодију хоће да спута. Ми хришћани треба да будемо протагонисти ове борбе, која никада није борба против неког апстрактног зла, него трезвено рвање са злом у нама и око нас.

Као православни хришћани морамо више него досад да себе уложимо у борбу против друштвеног зла, при том никада не заборављајући да можемо користити само јеванђелска средства борбе. Ми, заиста, не можемо да се бринемо за спас сопствене душе, а свет да хладно препустимо његовим грешним силама. О. Сергије Булгаков каже: Идеал Царства Божијег не остварује се само у нама... него и изван нас, као идеал нормално уређеног људског друштва, а морал који се своди на уздржавање од зла и истовремено с тим и уздржавање од делатног учествовања у животу, довољан је за будизам, али не и за хришћанство, које одбацује сваки квијетизам.

Еколошки проблем је један од највећих изазова данас да изађемо из пасивности и стваралачки, у синергији са Богом, учинимо овај свет достојним Божјим и људским стаништем.

Извор: Црква 2003

http://www.spc.rs/sr/povodom_1_septembra_dana_tvari_bozhje

Пре 20 година, 4. августа, 200.000 војника и полицајаца из састава оружаних снага Републике Хрватске и Хрватског вијећа обране из Босне, под врховним заповедништвом Фрање Туђмана, напало је, уз садејство бошњачке армије и прећутну подршку водећих сила Запада, заштићене зоне Уједињених нација у северној Далмацији, Лици, Кордуну и Банији.

Туђманова похвала геноцида

Концепт решења такозваног „српског питања“ у Хрватској, Фрањо Туђман је раније описао у књизи Беспућа повијесне збиљности (1989), у којој објашњава да „насилне, па и геноцидне промене, доводе до етничке хомогенизације појединих народа, до већег склада националног састава пучанства и државних граница појединих земаља, па то може имати позитивне учинке на кретања у будућности, у смислу смањивања разлога за нова насиља и повода за нове сукобе и међународне потресе“.

Дан касније, 5. августа, хрватска војска је ушла у опустели и претходно жестоко гранатиран Книн, у којем је пре „Олује“ живело више од 90 одсто Срба.

За само неколико дана, сломљен је отпор Војске Републике Српске Крајине, која је бројала око 30.000 војника. Народ из Крајине, више од 200.000 људи, натеран је на безглаво повлачење у правцу Србије и Републике Српске, при чему су избегличке колоне биле под сталним дејством хрватске артиљерије и војног ваздухопловства.

У „Брионским транскриптима“, записнику са састанка Фрање Туђмана са војним и државним руководством уочи „Олује“, забележена је изјава хрватског председника да „Србе треба ударити тако снажно да нестану“.

Хрватски напад на Крајину дуго је и систематски припреман. Није био тајна ни у светским ни у регионалним престоницама, укључујући и Београд.

Али, Крајшницима није било помоћи.

https://www.youtube.com/watch?v=XzPdPkgEypk

Зараћене југословенске републике чекале су Дејтон, а Срби из Хрватске су у прекомпоновању политичке географије Балкана једноставно постали – „прекобројни“.

Великим силама, Крајишници, као чувари границе од упада из Отоманске империје, одавно нису више били потребни. Туђман их је упорно денунцирао као „реметилачки фактор“ који стоји на путу хрватског државног сна. Милошевићев режим им је уливао лажну наду и на крају их оставио на цедилу.

Посвађани и политичким изазовима недорасли крајишки лидери само су запечатили најлошији од свих могућих сценарија.

Тако је крајишким Србима, почетком августа 1995, једино остављено довољно времена да наврат-нанос покупе мало одеће, поседају у тракторе и заврше баш онако како им је цинично поручивао Стјепан Месић – да им од родне земље трагови остану једино на обући.

Колонама са тракторима није био дозвољен улазак у Београд, осим пролска Булеваром Арсенија Чарнојевића.

Срби који су остали у Крајини, а реч је о цивилима, углавном старијим и немоћним особама, били су изложени терору и након формалног завршетка операције „Олуја“, 7. августа.

Према подацима Документационо-информативног центра „Веритас“, у акцији хрватске војске нестало је близу 2.000 особа, док је Хрватски хелсиншки одбор саопштио да је у току операције „Олуја“ убијено 670 цивила.

Туђман је најзад ликовао. У говору на отварању Ратне школе „Бан Јосип Јелачић“ у Загребу, 14. децембра 1998. године, хрватски председник каже: „Српско смо питање, дакле, решили, неће више бити 12 посто Срба или девет посто Југославена, као што их је било. А хоће ли их бити три или пет посто, то не значи угрожавање хрватске државе.“

Апелационо веће Међународног кривичног суда за бившу Југославију, новембра 2012. године, није нашло да постоји одговорност високих хрватских официра и функционера за злочине почињене у „Олуји“, односно да нису криви за „удружени злочиначки подухват с председником Фрањом Туђманом на челу, смишљен да протера српско становништво из Книнске Крајине“, како је наведено у оптужници. Генерали Анте Готовина и Младен Маркач, претходно осуђени на 24, односно 18 година затвора, ослобођени су.

У Хрватској је и раније и ове године тек мањи број невладиних организација и појединаца подсећао на злочине почињене над Србима.

У Книну се сутра открива споменик Фрањи Туђману и слави годишњица „Олује“ уз концерт Марка Перковића Томпсона, „прослављеног“ по песми „Јасеновац и Градишка Стара“.

У Србији и Републици Српској данас се одржавају помени, а 5. август је проглашен Даном жалости.

Извор: РТС

http://www.mitropolija.com/dvije-decenije-od-progona-srba-iz-krajine/

ПРАВА вера треба да буде стање сталног напредовања у љубави, истини и слободи. Никако не сме да буде сведена на опредељење - за или против. Појединци који се представљају као верници, нажалост, не могу да отклоне унутрашње препреке порекла и припадности. То и није лако, захтева много напора и искрености, највише према себи, како бисмо могли бити искрени и једни према другима.

Ако је "наш" онда "заслужује" свако добро, ако није онда немамо према њему никакве "обавезе". Али, ту се не зауставља промашај, продужава се даљом недобронамерношћу до жеље за елиминацијом неистомишљеника. Искрено верујући човек на ово никако не сме да пристане, али нажалост, то се често превиђа.

Јеванђеље нам пружа добре примере за тако нешто, и то кроз случај двојице апостола, Јакова и Јована, који су у стању религијског гнева предложили Христу да спали Самарјанско село, чији су им становници ускратили гостопримство. Религијски национализам је одредница која одсликава жалосно стање двојице апостола. Христос их је јасно опоменуо указујући им на дух вере као стање непоколебљивог богољубља и човекољубља, а не као стање сукоба и непријатељства.

Стање вере и верника у наше време јасно илуструје да није мали број оних који не могу да превазиђу религијски фанатизам и ослободе се сличног национализма. Није ништа мањи број оних који не могу да се ослободе потребе поређења са другима у жељи да себе истакну као узоре које треба следовати. То доводи до чудних мера у делу вере и свођења свега на кривице и казне, заслуге и награде. Суровост преовладава у свим односима, уз неумесно изговарање да се све чини у Христово име. Сви постајемо робови греха, обесмишљавају се подвиг вере, пост и молитва - суровошћу непраштања.

Као да заборављамо ону јеванђелску сцену кад пред Христа оновремени "ревнитељи" закона доводе жену блудницу очекујући да нареди њено каменовање. Шта се догодило зна сваки верник, али остаје питање чему и даље та суровост као неспасоносни процес у мислима и поступцима верника. Тад је Христос једном за свагда рекао: Ко од вас нема греха нека први баци камен! Сви су се разбежали суочивши се са својом савешћу. Нажалост, многи савремени самопроглашени "верообновитељи" под теретом сопствених страхова и у стању умишљене правде бацили би исти камен.

Не догађа се то "тамо негде", далеко од нас у високим друштвеним или религијским структурама. Дешава се у нама и међу нама, само што то треба знати препознати. Увек кад презирем било кога до те мере да умишљам да ми тај неко загорчава живот, ја сам, заправо, у великом проблему.

Питање је докле ћу стићи у свом безумљу и безнађу ако се не зауставим. Све то постаје опасније онда кад се у то умеша моја и нечија религијска, национална или идеолошка припадност. Тада у стању пасивног читања и посматрања догађаја које преносе медији из свега извлачим само оно што ми одговара.

То нас доводи до страха који неминовно прераста у мржњу. Пример за то је реакција на слику где један млади острашћени џихадиста позива на освету говорећи језиком који разумемо. То никако не сме да нас толико обезуми да све комшије и познанике посматрамо кроз њега и поистовећујемо са њим.

Први корак треба да буде то да се ми лично не поистоветимо са њим у стању освете, што је могуће само онда кад уместо страха у први план ставимо потребу за дубљим и смисленијим повезивањем са онима са којима делимо простор. Ако почнемо поделе и сукобе ми помажемо заговорнику лоших идеја да на темељу страха придобије наше комшије за своје злонамерје.

Треба заиста бити много храбар да не подлегнемо страху од претњи других до те мере да све у животу сведемо на одбрану и напад. Што је вера јача код сваког појединца, то је успех реалнији, и ту није битно колико је различитих вера у оптицају. Битно је да свако у својој вери буде искрен и истрајан.

Хришћанска одговорност у свему овоме је превелика, што значи да бити хришћанин увек значи давати себе до краја, не очекујући никад, и ни од кога, похвале и узвраћање. То није лако, због тога неки одустају предајући се безнађу и бесмислу. Највећа је храброст којом друге чувамо од себе, јер само тако је наша вера смислена и успешна. Задатак верника је да подстиче одговорни оптимизам у себи и око себе, што је могуће само љубављу никако претњама и забранама.

Али, ако Бога од себе сакријемо у бројке и слова па тако не видимо ни њега ни другог ни себе, онда постајемо жртве бесмисла. Постајемо окупатори туђе слободе, казнена експедиција која све застрашује, заборављамо да је Христос победио свет. Како? Силом своје љубави, а не насиљем. Победио је речима молитве за прогонитеље: "Оче, опрости им јер не знају шта чине!"

То што ово не разумеју они који нису хришћани није највећи проблем, најтеже је ако сами хришћани то не разумеју или не прихватају на прави начин. Без прихватања овог става није могуће ни разумевање позива да будемо "со земљи" и "светлост свету".

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:553059-%D0%9F%D1%80%D0%BE%D1%84-%D0%B4%D1%80-%D0%89%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D0%A1%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%A7%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%98%D0%BC%D0%BE-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D1%83-%D0%BE%D0%B4-%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B0.