Оно што нама данас упада у очи јесте равнодушност а можда и радост коју је човек ондашњег западног света осећао у том тренутку. Западна цивилизација, која је за свој успон много тога морала захвалити Византији и многим умним људима који су у масама долазили бежећи од турске сабље, изгледа да ову никада није разумела. Хуманизам и ренесанса, који тих година представљају, невиђени до тада културни полет, били су заправо суштинско кварење свести о Божијем човекољубљу и његовој бризи о свету, која је непрестано градила византијску цивилизацију.

Ромејски (византијски) цар и његова држава, по ондашњем схватању, били су у служби човековог спасења. Ово схватање је било идентично и у ондашњој српској држави, као и у другим државама православног света. Владар је бринуо о чистоти вере, као и о стварању услова за правилно морално изграђивање својих поданика. Човекољубље се није сводило на задовољавање свих људских потреба, него за припремање човека за живот вечни. Без обзира на спољашњу велелепност Цариграда и Византије, улога коју су имали није била у њиховој практичној вредности за своје поданике, већ у мисионарској и просветитељској служби. То би требало да значи да се човекољубље (превод на српски језик латинске речи хуманизам) остварује у припреми човека да се уподоби Богу, а не у давању могућности да упражњава своје страсти.

Тужна истина о западним хришћанима

Цариград је својом лепотом и узвишеношћу представљао символ призива човека на унутрашњи преображај. То су у свом срцу осетили посланици Кијевског кнеза Владимира, који су присуствовали светој литургији у Храму Свете Софије и по свом повратку у Кијев рекли кнезу да нису знали да ли су се налазили на небу или на земљи. Ту духовну силу коју је носио Цариград осећали су и наши свети преци када су свој народ чврсто везали за православље.

Нажалост, ово нису осетили западни хришћани, који су у Цариграду видели само злато и раскош, а према његовим духовним вредностима као и према његовим православним становницима осећали су само мржњу и завист.

Та тужна истина можда не би била тако трагична, да се у будућности овај презир смањио или ишчезао. Међутим, однос који западни хришћани, или сада већ само њихови потомци по крви, имају према Византији и њеном наслеђу, кроз историју је напредовао у злу. Мржња се пренела на све наследнике византијске традиције, а нарочито на Русију коју запад види непрестано као претњу за себе иако би потпуно нормално било да страх осећају према народима који мрзе Европу и који би у потпуности желели да виде њен крах.

Ово објашњава вековну незаинтересованост западног света за одлучну борбу против Турака. Европске краљевине су улазиле у озбиљније борбе тек оног тренутка када су биле саме угрожене. Временом, са падом моћи Отоманске империје, а са јачањем западних држава, оне у Турској све чешће виде савезника.

Можемо поставити следећа питања.

У каквим тренуцима су тражили услуге ових савезника? Против чијих интереса су се усмеравале савезничке услуге?

Уколико боље размотримо историју последња три века, схватићемо да је запад Турке подржавао онда када је Русија јачала. Све се ово, наравно, дешавало против интереса православних балканских народа, који су грцали под теретом све озлојеђенијих Турака. Европске краљевине, нарочито од времена Наполеона па до наших дана, једино страхују од Русије и све своје снаге употребљавају да је униште. Са друге стране, Русија нити било која друга православна земља никада није показивала према западу сличне тежње.

Страх од Русије и православља

Зашто је толико велики страх од Русије и православља, док према исламским земљама, које су често у историји представљале велику претњу, постоји чак и велико разумевање?

Одговор се може наћи у простој људској психологији. Чега се човек највише боји?

Очигледно онога што не разуме! Оно што не разуме човек не може ни да контролише. Оно што не контролише врло лако може бити опасно и надвладати га.

Међутим, о каквом је неразумевању овде реч?

Требало би одмах рећи да то није ни у ком случају страх од оружја, јер се оно може произвести или набавити. Страх од напредних технологија или од посебних школа за изучавање војне тактике, шпијунирања и сл. такође не постоји. Све се ово може направити, научити, купити.

Међутим страх безбожника од несхватљивих потенцијала које човек у себи носи је неразрешив. Страх од несагледиве духовне ширине коју пројављује православни хришћанин. То објашњава однос западног човека према Византији, који се кроз векове није променио, а пренео се према Русији, Србији…

Овде долазимо до суштинског апсурда.

Како могу западним хришћанима бити неразумљиви православни, а муслимани не бити?

Одговор се може наћи у чињеници да је свест управљачког дела западних народа остала у суштини варварска, а хришћанство је усвојено само као идеологија. Идеологија тражи послушност, а не срце. Ово се наравно не односи на све западне хришћане. Многи од њих нас често својом вером могу постидети. Ово се односи на њихов вековни управљачки апарат, који се у суштини није нимало променио од времена пада Цариграда. Некада су крсташи пљачкали, палили градове и села, убијали, силовали, а сада банкари такође пљачкају, незаконито одузимају људима имовину, идеолози новог светског поретка озакоњују хомосексуалне бракове, право изопаченика да могу усвајати децу и сл. На тај начин они својим страстима које су некада сирово испољавали данас дају законску санкцију и цивилизацијски оквир. Ови желе да држе свет под контролом, а он се не може држати уколико поданици нису робови страсти. Човек слободан од страсти не само да им је непожељан него суштински неразумљив и опасан.

Повратак Цариграда у руке православних

Све ово што говоримо а приписујемо западњачкој идеологији није далеко од нас. Православни људи данас у својој великој већини живе на исти начин као и човек на западу. Отуда потиче толика жеља да се у свакој ситуацији нагласи да смо секуларна држава и истакне магична формула која гласи да су црква и држава одвојене.

Страх од православне вере је заправо страх од духовног огледала; страх од виђења себе као бесмртног бића које треба да да одговор за своја животна дела.

Овај страх је једнако присутан код савременог обезбоженог света, као и код религијски опредељених мрзитеља православља: и западних и источних. Зато желе да униште оно што их плаши и тишти.

Управо због тог разлога западни свет не брине превише експанзија исламиста, као ни турски утицај у Европи. Пошто су се Турци у Европи појавили као пљачкаши са оријента, они су самим тим потпуно јасни крсташким умовима. Бомбаши-самоубице су секташки занесени људи, који стоје под потпуном контролом пљачкаша са истока. Ови последњи су, вероватно под потпуном контролом пљачкаша са запада, или, у најбољу руку, у партнерском односу са њима. Цариград у исламским рукама не брине ни једне ни друге.

Међутим, повратак Цариграда у руке православних итекако брине.

Уколико је пад Цариграда означио почетак нове епохе, епохе превласти запада, шта ће наговестити његов повратак под власт православних? Цариград нема само стратешки значај!

Цариград је симбол! Он је мост који спаја различите светове. Тај мост може бити мост безакоња, што од свог пада под Турке до данас сигурно представља, или мост победе Христове над тамом овога света. Западни хришћани и муслимани се заједно залажу да очувају садашње стање. Но да ли је то и Божји план?

Многи су прочитали пророчанство преподобног старца Пајсија о уништењу Турске од стране Русије и враћању Цариграда у руке Грка. После наглог заоштравања односа између Руса и Турака, ово пророчанство је добило актуелност и верујем да су га многи од нас неколико пута прочитали.

Но ја бих подсетио на једно веома старо пророчанство, многима непознато или заборављено, а које је написано убрзо после пада Цариграда. Оно је написано руком Нестора Искандара, који о себи сведочи да је био насилно преведен у ислам, а затим се вратио својој православној вери. Хроника коју је написао гласи Повест о заузимању Цариграда од стране безбожних Турака за време султана Мехмеда.

Пророчанство Нестора Искандра

Нестор тврди да је, заједно са турском војском, учествовао у освајању Цариграда. Ово његово сведочење је спорно пошто се многи његови наводи сукобе са историјским чињеницама. Међутим, сигурно је да је спис настао крајем XV или у првој половини XVI века. У нашој књижевности овај спис се појавио у преводу на српскословенски језик у склопу Студеничког цароставника 1575. године.

После препричане повести о освајању Цариграда, писац ове хронике каже следеће:

„…И знамења о граду овом испунише се до последњег. Али, онда, разумевајући проклете (Турке), као и све раније речено – неће дочекати до краја, већ тако окончати имају. Јер пише:

‘Руски род са ранијим саздатељима све Измаилћане ће победити и Седмобрди град (тј. Цариград) добити, са ранијим законима његовим, и у њему се зацарити.’“

Оволико је поменуто у преводу на српскословенски. На рускословенском оригиналу постоји још пар пасуса који ову тему разрађују, али сматрам да је и ово, сачувано на српском, довољно за нас.

Наведени текст је писан у време када Руси нису представљали никакву светску силу. Сигурно је настао пре времена Ивана Грозног, у чије време су Руси почели да излазе на светску позорницу као значајан чинилац. Настао је пре времена стварања руске патријаршије, што значи у време када Руси нису имали свест о својој духовној величини нити о Москви као о трећем Риму. То нам говори да ове речи нису написане у време кад је неко могао да сагледа будући успон Русије. Оно што је још интересантније, овај спис се позива на већ постојеће записано пророчанство за које не знамо колико је старо.

Да наведемо поново: „Јер пише: Руски род са ранијим….“.

Где пише?

Ове речи значе да је непосредно после пада Цариграда, или можда и пре, постојало записано пророчанство о руском ослобађању Цариграда, а на које се писац позива. Ранији саздатељи који се овде помињу вероватно су Грци, тј, потомци старих житеља Цариграда.

Ма колико да нам изгледа далеко и нестварно испуњење овог пророчанства, морамо да прихватимо да је историја људског рода увек била пуна неочекиваних обрта. Данашњи свет веома мало личи на онај од пре тридесет година, а скоро нимало на онај од пре сто. Како се људска историја ближи своме крају, време изгледа много краће, а промене чешће. Велико је питање у каквом ћемо свету живети кроз пар година. Без обзира на тежње цивилизација да будућност усмеравају у смеру који им одговара, Бог показује да делује у историји и немогуће чини могућим.

Шта бисмо могли да изнесемо као закључак?

Можда бисмо могли да закључимо да нас ово заборављено старо пророчанство упућује на то да је време владавине безбожних узурпатора у Цариграду дошло до свог краја? Можда и то да баш наша генерација може бити сведок новог догађаја који ће поново поделити историјске епохе?

Можда ћемо ускоро моћи служити литургију у Храму Св. Софије, као некада давно, и осетити како је Христос спојио светове и разагнао таму безакоња огњем своје свепраштајуће љубави?

Можда?

Бог зна!

http://www.mitropolija.com/svestenik-arsenije-arsenijevic-dolazi-li-vrijeme-za-liturgiju-u-crkvi-svete-sofije-u-carigradu/

„Христос васкрсе, смрт поразивши
и мртве подигавши.
Народи, веселите се!”
(канон Пасхе, 9. песма).

Прославимо данас, драга браћо и сестре, Господа Бога нашега, „Који походи и избави народ Свој” (Лк 1,68) и светлошћу Васкрсења Свога просветли сву васељену! Прославимо Господа „Који би предан за грехе наше и устаде за оправдање наше” (Рим 4,25)! Прославимо Господа Који, поставши човек нас ради, претрпе смрт да би нам Васкрсењем Својим отворио двери новога живота! Јер, сви који се у Христа крстисмо, у Христу умресмо старом човеку, да бисмо васкрснути, препорођени, обновљени у Њему, и живели са Њим заувек (Рим 6,8). Христос устаде из мртвих и постаде Првенац од уснулих (1. Кор 15,20), те и ми који умиремо у Адаму, бивамо оживљени у Христу, постајући нова твар.

Зато у овај светли Дан појемо победне песме Ономе Који победи силу смрти, Ономе Који порази привидну мудрост мудраца овога света и својим Васкрсењем спасе оне који у Њега верују (1. Кор 1,21). Видесмо испуњење речи пророчких и заједно с Апостолом Павлом кличемо: ,,Познасмо љубав Христову која превазилази разум и испунисмо се пуноћом Божјом” (Еф 3, 19). Јер, као што сила смрти, после пада прародитељâ рода људског у грех, уђе у овај свет, тако Господ Христос, као Нови Адам, прими на Себе ране настале због греха, вољно, нас ради, претрпе смрт, уништи њену силу и врати човеку његову првобитну красоту. Зато кроз Васкрсење познајемо смисао и циљ Божјег стварања, јер Господ приведе све из небића у биће да би вечно и непропадљиво живело у Христу, Јединородном Сину Његовом. Свети Максим Исповедник нас богонадахнуто учи да се телесним рођењем родисмо, у крштењу се препородисмо, а Васкрсењем се вечно рађамо у Христу, Који, као Прворођени из мртвих, обнавља васцелу твар и дарује јој непропадљивост. Васкрсењем Својим Христос сједињује овај свет и рај, а у рај пре свих других прима покајаног разбојника, дајући свима нама наду да наше живљење у покајању није узалудно. Славећи Васкрсење Христово, славимо и певамо чудесну Тајну Бога Који нас је створио да у Сину Његовом, Оваплоћеном, Распетом и Васкрслом Христу Спаситељу, вечно будемо причасници божанске природе, односно божанског живота (ср. 2. Пет 1,4).

До Христовог Васкрсења, сви су после смрти одлазили у мрачне просторе ада, у коме нема никога да Бога слави, и тако бесмисао смрти држаше у оковима сву творевину (ср. Пс 6,6; Ис 38,18). Христос Бог силази у дубине ада и вериге вечне које су држале тамо свезане, бивају скршене (ирмос 6. песме канона). Ад бива испражњен, а Господ наш изводи прародитеље и праведнике у светлост новога живота. Смрт је од тада само сан. Она више не означава крај већ врата вечнога живота у Христу. Зато и Апостол Павле одважно кличе: ,,Мени је Христос живот, а смрт добитак” (Фил 1, 21).

Очистивши чула светим постом, угледајмо неприступну светлост Васкрсења, угледајмо Христа Који блиста у нашим срцима! Опростивши све једни другима, обновимо се Васкрсењем у нови живот! Заживимо Васкрслим Христом да бисмо сви, већ у овоме животу, доживели себе и друге као Једно Тело, Једну Цркву Божју! Иако живимо у тешком времену, пуном неизвесности и трагедијâ, не смемо, угледајући се на древне хришћане, да престанемо да се радујемо и Христовом љубављу волимо, и то не само једни друге већ и непријатеље наше, да нас ништа не би одвукло са пута живота који нам је Христос даровао. Ако једни другима не опростимо, неће се ни нама опростити, а ако осуђујемо, већ смо ми сами осуђени, учи нас Господ. Без праштања и сагледавања сопствених сагрешења према ближњима, пријатељима и непријатељима, нећемо моћи да у своја срца примимо светлост Васкрсења нити да постанемо баштиници наде на вечност у којој нема ни страха, ни уздаха, ни туге. Не бојмо се, дакле, овога света, браћо и сестре, јер је Христос победио свет! Бојмо се само одласка из светлости у таму, из радости Царства Божјега, којим треба да заживимо већ! Ми хришћани се не бојимо смрти. Дубоко верујемо да нисмо од овога света иако у њему живимо. Христос, Вечна Пасха, отворио нам је двери Царства Божјег. Оно је наша истинска отаџбина, а ми смо у овоме свету само путници који проходе кроз време и простор, сведочећи Христа својим животом. Немојмо, зато, никада заборавити у Кога смо крштени и за Кога живимо, да наша животна трка не би била узалудна и да наша нада не буде нада у празне и сујетне идоле овога света и века (ср. Гал 2,2)!

Децо наша духовна, не занемаримо љубав! Јер, управо по нашој међусобној љубави сви ће нас препознати као Христове ученике (Јн 13,35). Будимо сапатници онима који страдају, плачимо са онима који плачу и тешимо их надом у Господа! Нека наше служење Богу не буде ново издање фарисејске спољашње побожности! Какву ћемо онда награду примити? Жртвујмо се за ближње! Дајмо ономе ко нема! Смирено славимо Бога речима покајаног цариника који тако нађе оправдање! Народ Божји је данас расут по читавом свету, али оно што нас сједињује и чини Једном Црквом нису пролазне идеологије овога света, већ дубока свест о томе да смо сједињени у Христу у Кога смо крштени и Којим се причешћујемо. Потрудимо се зато да они који нису упознали светлост Христовог учења виде у нама пут и у нама препознају истинске наследнике апостолâ и светитеља Христових! Цео род српски се, у том духу, угледа на Светога Саву, који нам је непогрешиво указао на пут Христов као на једини пут живота. Немањићке светиње вековима сијају као светионици у магли наше историје, указујући нам на свеобухватне духовне хоризонте Царства Божјег које није од овога света. Зато нас никаква страдања и неправде овосветских моћника не могу и не смеју поделити и завадити.

На овај светли Празник нарочито се молитвено сећамо свих прогнаних Срба, који већ две деценије не могу да се врате у своје домове, али и оних који су остали да живе на прадедовским огњиштима и да, заједно са својим духовним пастирима, трпе претње и притиске само зато што су православни Срби.

Посебно саосећамо са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији. Они, живећи и Бога славећи на исконској српској земљи, настављају да сведоче тајну Христовог страдања и Васкрсења. Светолазаревско Косово увек је било у знаку Крста и Васкрсења. Колико је само пута наш народ страдао, али опет се, Божјом силом, усправљао и обнављао, настављајући да ходи путем Христовим! Томе нас најбоље уче наши свети и наше косовске и метохијске светиње, у којима почивају свете мошти многих угодника Божјих и на којима је као печатом утиснута крстоваскрсна тајна Христова. Страдали су вековима наше цркве и манастири, наша села и градови, али смо их опет обнављали, обнављајући тиме и сами себе, као живу Цркву Божју. Зато, уместо плача и ридања певајмо победну песму, јер у светлости Васкрсења, крст који носимо није символ понижења и срамоте, већ новог достојанства и славе. Косово и Метохија, за нас Србе и за све православне хришћане, није само географски појам већ, изнад свега, духовни простор који нас све повезује, ма где живели. Следујући косовском завету Светога кнеза Лазара, никад не смемо заборавити да је Царство небеско врхунски идеал и вечни циљ, а све земаљско је трулежно и пролазно.

Данас хришћани страдају широм света, посебно на Блиском Истоку и у Украјини. Пример њихове вере и њиховог трпљења нека и нама буде охрабрење и јемство да Господ никада неће оставити Своју Цркву и да се благодат Божја умножава управо онде где се умножило страдање! Не смемо заборавити да је Сâм Господ Христос са Пресветом Дјевом и Праведним Јосифом избегао у Египат, како би се склонио од насиља Иродовог и на тај начин нам показао да смо сви странци у свету који у злу лежи.

Много је, драга браћо и сестре, горчине и туге у нашем народу после свих тешких година искушења кроз која смо прошли и пролазимо. Ипак, нипошто не смемо пасти у очајање. Јер, када страда хришћанин се још више каје пред Богом, а истовремено се и радује јер зна да Господ неће презрети срце испуњено надом. Стога се молимо Богу, драга наша децо духовна, да нас сачува од мржње и злих дела, а да нас научи љубави којом је Он заволео овај свет. Ако будемо у стању да препознамо бол и патњу ближњега и покајемо се за грехе своје, наш труд неће бити узалудан него ће нам бити на спасење и на живот вечни.

Молитвено поздрављамо и нашу браћу и сестре који живе свуда по свету и позивамо их да у братској љубави и јединству буду окренути једни другима, сабрани под окриљем своје Цркве, и да тако наставе да достојно сведоче ко су и којој вери и којем роду припадају. 

Чувајмо светињу брака и породице васпитавајући децу у вери, страху Божјем и чистоти, не заборављајући да је породица „домаћа Црква” и темељ хришћанске заједнице! Редовно учествујмо у евхаристијским сабрањима причешћујући се Телом и Крвљу Христовом и тако сви постајући Једно Тело, Тело Христово, Народ изабрани, Црква Бога Живога! Не заборављајмо да се ова чудесна Тајна наставља вером и љубављу које смо позвани да делатно сведочимо у дому, на послу, пред онима који нас воле, као и пред онима који нас мрзе, укратко – свуда и свагда. За хришћанина цео живот јесте литургијска пасхална радост. Ко њоме заживи неће у другом човеку гледати странца: у сваком ће препознавати лик Господа нашега, Који жели да се сви људи спасу. Сведочење Радосне Вести да је Христос ваистину васкрсао наша је свакодневна обавеза јер нас Господ Духом Светим позива да се не затварамо у себе већ да и друге уводимо у ту радост и указујемо им на једини пут спасења. Христос Васкрсли нас позива да будемо светлост свету, а не саблазан. Када смо спремни да признамо своја сагрешења и да се исправљамо у смирењу, ми се тиме не понижавамо већ показујемо да у нама заиста обитава Дух Божји.

Посебно вам благовестимо да је за празник Силаска Светога Духа, завршнице Христовог подвига спасења света и човека, у јуну ове године на апостолском острву Криту сазван Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Сви смо дужни да се молимо Господу да овај изузетни духовни и светодуховски догађај буде речита потврда неразоривог јединства свете Православне Цркве у вери свим истинским хришћанима, да буде позив свима који у Христа верују да буду једно у једином Спаситељу и Господу нашем.

Не заборавимо, драга браћо и сестре, да смо призвани и да где год се налазили и шта год радили будемо миротворци на тај начин сведочећи Бога, Који нам мир даје и јесте Мир наш. Иако смо сви различити, не смемо никада да превидимо да смо сви створени по лику Божјем и позвани да будемо једно у Христу. Зато ономе ко посрне треба пружити руку, а не гурати га у још дубљу пропаст; болесног треба посетити и неговати, а залуталог упутити на прави пут. Чинећи тако учинићемо да се у нашим делима пројављује Господ, Који нам је рекао да треба да будемо светлост свету. А изнад свега, децо наша духовна, нека живот наш буде стално благодарење Богу на свему и за све! Јер, шта бисмо друго и веће могли да принесемо Васкрсломе Христу Који нас из таме преведе у светлост познања и из смрти у живот вечни? Зато заједно са анђелима и са свима светима на небу, а уједно и са браћом својом и сестрама својим на земљи, запевајмо победну песму и у празничној радости поздравимо једни друге поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2016. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ франкфуртски и све Немачке СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА
Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ЈЕРОНИМ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни епископ стобијски ДАВИД

Епископ Теодосије у улози домаћина упознао је посетиоце са историјом и огромним значајем грачаничке светиње за српски народ и православље уопште. Након поклоњења светим моштима у манастирској цркви драги гости су ручали у манастирској трпезарији. Заједно са ватерполистима у посети су били и министар омладине и спорта г. Вања Удовичић. директор канцеларије за Косово и Метохију г. Марко Ђурић и политички представници Срба са Косова и Метохије.
Ватерполисти су донирали финансијска средства Црквеној народној кухињи на Косову и Метохији на чему су Епархија рашко-призренска и Епархијска хуманитрана организација "Мајка Девет Југовића" веома захвални и благодарни.
Извор: Епархија рашко-призренска

• Косово и Метохија
  

Госпођа Могерини је погодила саму срж проблема јер све истинске вредности, уграђене у основе европске цивилизације, потичу са Блиског Истока. Оне су хришћанске, али данашњу културу повезују и са претхришћанским културама. Како каже француски теолог Жан-Франсоа Колосимо, у коптској Литургији чујемо музику фараона, а у језику Халдејаца и Асираца проналазимо арамејски којим је говорио Христос. Код православних, данас арабизованих, хришћана налазимо остатке великог јелинистичког наслеђа. Арапски и персијски философи јесу нам пренели дела Платона и Аристотела, али их нису нашли у Корану него су их преузели од багдадских хришћана. И арапско писмо је настало у Византији.
Христос се родио на Блиском Истоку. Тамо су настали монаштво и прве катихетске школе, одржани васељенски сабори... Заједно са древним православним Патријаршијама Антиохије, Јерусалима и Александрије, тамо живе и Асирци, персијски хришћани који су проповедали Јеванђеље у Индији и Кини; затим Копти, Етиопљани и Сиријци, оснивачи Малабарске Цркве на југу Индије; тамо су и римокатолици и унијати, а од 19. века и англиканске и протестантске заједнице. Свака има специфичну духовну вертикалу, а данас су све изложене прогону и геноциду. О њиховом мучеништву недавно су говорили патријарх Кирил и папа Фрања.
Површна су тврђења да је страдање хришћана у Европи и на Блиском Истоку последица борбе екстремистâ са присталицама демократских вредности. Ради се о сукобу апсолутне, некрофилне деструктивности са животодавним божанским енергијама, оваплоћеним у вредностима које оличавају хришћанска култура и начин живота.
Људска солидарност или, боље рећи, састрадална љубав представља за сваког хришћанина мотив да се супротстави апсурдном нихилизму који, вођен инстинктом смрти, разара цивилизацију у првим деценијама 21. века. Као да се свет огледа у апокалиптичким прогнозама Мерла-Понтија: „Досадашња цивилизација се развијала у оквиру хришћанства, а данас се развија у празном. Двадесет и први век или ће бити религиозан или га уопште неће бити.”
Трагедија је што се терористички напади одвијају под плаштом изопачених верских осећања и што Европљани тероризам често поистовећују са исламом, занемарујући вредности исламске културе и цивилизације, као и оних хуманих начела која извориште имају у Корану, a придржава их се огромна већина муслиманâ. Те вредности негује међу својим верницима Исламска заједница Србије и због тога заслужује нашу братску пажњу и поштовање.
Размишљања поводом свакодневних вести о стотинама угашених живота у Европи и на Истоку не спадају само у етичку сферу дистанцирања од зла већ и у онтолошку запањеност пред великом негацијом живота од стране терористичких група. Злочине у Паризу и Бриселу неки тумаче искључиво као бумеранг који се враћа Европи. Тако га и нехотице оправдавају и изазивају смутњу изражену у „Магбету” речима „зло је добро, а добро је зло”.
Са болом у срцу морам да подсетим да и у сенци ових ужасних догађаја основне карактеристике православног човека треба да буду смиреност и љубав. У срцима православних треба да одзвањају речи светог Јована Богослова: „Децо, волите једни друге!” Моралне особине нашег народа засноване су на хришћанском човекољубљу. У овим данима треба да будемо уједињени у састрадалној љубави са нашим ближњима, како хришћанима тако и муслиманима, јер су сви жртве истог тоталитарног безумља. Наша, пак, од Бога дарована снага лежи у молитви да Бог помене душе пострадалих и да нам дâ снагу да истрајемо на хришћанским и демократским вредностима које су темељ цивилизације и нашег веровања у јединственост и непроцењивост светиње живота.
Ову истину вековима преноси песник: „Ниједан човек није острво, сâмо по себи целина; сваки човек је део Континента, део Земље; ако грудву земље однесе море, Европе је мање, као да је однело неки Рт, као да је однело посед твојих пријатеља или твој; смрт сваког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен човечанством. И стога никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом...”
Нека од Лисабона до Владивостока звоне звона Европе, а молитве свих светих да буду са душама пострадалих у Бриселу, Бејруту, Паризу, Гази, сиријским, ирачким и другим градовима и селима!
Извор: Дневни лист Политика од 25. марта 2016. године
http://www.spc.rs/sr/proba

Према процени Владе Србије у бомбардовању је погинуло најмање 2.500 људи (према појединим изворима укупан број погинулих био је готово 4.000), а рањено је и повређено више од 12.500 особа, од чега 79 деце.
Недавно објављени званични подаци Министарства одбране Србије говоре о 1.008 убијених војника и полицајаца, а према неслужбеним подацима теже и лакше је рањено око 6.000 цивила, међу њима 2.700 деце. Укупна материјална штета процењена је тада на 100 милијарди долара. Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети. У нападима који су без прекида трајали 78 дана тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе, цркве и манастири. У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Оштећено је и 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено.
Током агресије извршено је 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона. НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 "касетних бомби", од којих је погинуло око 200 особа, а рањено је више стотина, и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом. Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО су први пут употребиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
Повезана вест:

• Главни војни свештеник: Не заборавимо оне који су своје животе уградили у слободу наше Отаџбине
  

Извор: РТС, агенције

Светињу - свету руку Мајке Ангелине ће након Сремских Карловаца и све остале парохије и манастири Епархије сремске имати радост да дочекају. По благослову Преосвећеног Владике сремског Василија, 2016. је година Светих Бранковића због бројних јубилеја које обележавамо - 530 година од доласка Бранковића у Срем, 5 векова од упокојења Светог владике Максима и 300 година од спаљивања моштију Светих Бранковића.

Беседио: Богдан Лубардић
Ваше Преосвештенство, Господине Владико Арсеније (in absentia), уважени високочасни оче Владо Вићентијевићу, високочасни и часни оци, даме и господо, драга браћо и сестре, дозволите да поводом озваничења почетка изградње храма Светог Деспота Стефана Лазаревића на Авали, вашој љубазној пажњи, и стрпљењу, предочим следећи исказ о значају подухвата што је пред нама:
1. У симболичком али и реалном смислу подизање Храма Светом Деспоту Стефану, поред осталог, представља догађај превладавања кобних последица читавог колоплета намера и замисли што стоје иза рушења крснокамене капеле Незнаном јунаку 1934. године. Девастација тог спомен-обележја од сакралног значаја првог рêда извршена је вољом Краља Александра I Карађорђевића (1888–1934). Истовремено, краљ Александар I, занет идејама масонског универзализма и југословенства, наложио је да се поруши непосредно оближњи, готово два миленијума стар келтско-протословенски град Жрнов, који је, опазимо, на Авали обновљен управо у време Деспотовине Стефана Лазаревића. Надаље, испод крснокамене капеле Незнаном јунаку почивале су кости српског ратника-мученика, разнетог срца, покошеног хаубичком гранатом Аустроугара, 1915. године. Како знамо, изнад тог спомен обележја, посвећеног српском Незнаном јунаку (1922), налазио се посебан Крст Христов, протегнут у све четири стране света. Тај Крст, до данас, чувају пароси храма Свете Марије Магдалене у Белом Потоку. Нажалост, даље још, на месту старог Жрновграда и спомен капеле Незнаном јунаку подигнут је маузолеј Ивана Мештровића (1883–1962). Та грађевина конципирана је као реплика гробнице персијског цара Кира (576–529), која се налази у Ирану у Пасаргаду. Маузолеј Мештровића, та стилизована пирамида, требало је да инаугурише идеал слободарства и борбе за јединство југословенских народа, како симболишу каријатиде које репрезентују баније и народе Краљевине Југославије. Тако је српски народ, упркос одређеним жариштима отпора (од патријарха српског Варнаве [Росића 1880–1947] до писца Бранислава Нушића [1864–1938]), дозволио да са Авале буде уклоњен, односно из груди Незнаног јунака ишчупан Крст — за нас оваплоћеног, распетог и васкрслог Господа Исуса Христа, Сина Бога Живог (Мт 16:16). Исто је српски народ допустио да се деси на Ловћену (1972, 1974), тој другој осовинској планини српства: тамо је воља Владике Петра II Петровића Његоша (1813–1851) погажена, овог пута у име југославизма подигнутог на идеолошки степен атеистичког комунизма, а Мештровићев маузолејни конструкт и тамо је заменио Крст и Путир Христов, по цену рушења Његошеве ловћенске заветне цркве-капеле (1846). Тако су два планинска ока, Авала и Ловћен, на којима је требало храмски у Христа гледати — ослепљена, а српство лишено духовног вида. У том смислу чин рушења, разбрисавања, свега српско-христовског са Авале, па и са Ловћена, у име инородних култних обележјâ, долази под удар пророкâ Божијих из Светог Писма. Пророци старог Израиља (Мојсеј, Исаија, Јеремија, Језекиљ), духом уста Бога Живог, опомињу изабрани народ Божији: а њихове опомене, запамтимо, важе и за нас који смо Нови Израиљ, „народ задобијен” Богу у Христу (1Петр 2:9):
Како каже Књига Левитска: „Развалићу висине ваше, и оборићу идоле ваше, и метнућу трупове ваше на трупове гадних богова ваших, и мрзиће душа моја на вас. И обратићу градове ваше у пустош, и разорићу светиње ваше, и нећу више мирисати мириса вашег. И опустећу земљу да ће јој се чудити непријатељи ваши, који ће живети у њој” (3Мој 26:30-32). Отуда, како каже хроничар Књига Самуилових: „Јер је непослушност као грех од чарања, и непокорност као сујеверство и идолопоклонство. Одбацио си реч Господњу, зато је и Он тебе одбацио да не будеш више цар” (1Сам 15:23).
Краљ Александар I гине у атентату 1934. године, у Марсеју, од бугарско-усташке руке, три месеца након безблагословне инаугурације Маузолеја на Авали. Другим речима, ко обара Господа обара себе. Срби то, напокон, треба да схвате и уваже. То што не опажамо ваздух, не значи да нам није животно потребан. То што тривијализујемо духовне и материјалне последице негирања закона Божијих, а они су израз воље Створитеља, не значи да ћемо утећи кобним последицама богоборства противног Законодавцу. Зато, повратак Крста Спаситеља на врх осовинске српске планине Авале, у догађају подизања Храма, није само чин превладавања идеолошког новопаганизма, симболизованог у идеологији расног и националног југославизма без Христа. Више од тога, то је повратак Крсту у нама, сâмим тим једних другима у Христу, Који нас сабира као историјску смислоносну заједницу спасења. Отуда, духовно гледано, колико је стваралачки могуће наше главне идеје треба потврђивати, и процењивати, у православном искуству покајног, мислено-молитвеног и радног живота у Христу.
2. Никако не може бити случајност чињеница да Храм на Авали носи име Светог Деспота Стефана Лазаревића (1377–1427). Пре свега, Авалски венац је његово имање и Дом. То није наше. Јер, нама је само предато на чување. Како знамо, из своје престонице Београда, који је посветио Богородици, он је управљао свим српским земљама, од Подунавља до зетских крајева. Међутим, посебно драги били су му шумадијски и поморавски крајеви. Томе сведоче манастири и храмови које као задужбинар подиже лично он, или најближи њему светородни сродници и сарадници: Љубостиња, Манасија, Каленић, Копорин, затим, као приближавање Авали преко Рудника и Космаја — Горович, Никоље, Павловац и други. Авалски Храм имена Светог Деспота Стефана, заправо, није друго до повратак Деспота међу нас, и то у доба чини се тежа од смутних времена српског ХV века: у доба планетарне капиларизације Трећег светског рата, небивалих верско-религијских омраза и крвопроливања међу народима, колебног посртања нација што некад беху Христове, као и бруталне окупације срца српске земље Косова и Метохије. Разлог из којег градимо Храм треба тражити у промислу Божијем који нас храбри и учи да последујемо Деспоту. Јер је данас, као ретко кад, управо то од пресудног значаја за опстанак нашег народа као историјске заједнице верујућих, крштених и словесних христоносаца. Улог је очување стожера нашег духовно-литургијског, национално-народног и културно-политичког идентитета и интегритета: како као личности појединачно, тако као личности саборно. Високи Деспот је у своје време успевао управо у томе. Наиме, уз Божију помоћ, у себи је ујединио литургичара и политичара, црквоградитеља и домаћина, девство и породичност, ратника и атлету, духовног философа и дипломату, неодступног чувара сваке влати и метоха српских земаља са обделатељем сваке јоте писмености, суревњивог богољубца и посвећеног природољубца, мистика са хитроумним прагматичарем, највећу тананост са самоодричном суровошћу: одговорност према Завету предака са молитвеним надањем у оно будуће, укључујући наду на нас, које је од Христа измолио: али, не како бисмо напуштали животни бој, већ како бисмо чували, градили и ширили Истину о Триједном Богу, сâмим тиме и о нама и нашој национално-народној православној мисији међу другим народима. Зато су повратак Крста са небеске Висине Цркве, и Високог Деспота са Висине Царства небеског милог му Христа, у парохије Авалског венца, изнад престонице Београда, од огромног значаја као обрасци којима сваки Србин и Српкиња треба да последују литургијски, етички и егзистенцијално: ради покајања, очишћења, просветљења као условâ обожења у Христу Господу Духом Светим, али, и ради одбране права на живот у миру и слободи на својој земљи са Спаситељем и уз њега. Уосталом, то јесте и метод и циљ јединог аутентичног начина да прибирамо снагу, смисао и оријентацију у нашем национално-народном путовању кроз времена и просторе историје, како бисмо се обрели као живи чланови Тела Христовог — Цркве која, знамо, већ јесте почетак Царства Божијег, а оно први и последњи циљ постојања у свим световима.
3. Из свега реченог следи трострука добробит из подвига који стоји пред свима нама, као пред новим незнаним јунацима и новопризваној хришћанској господи Деспота Стефана:
(А) Добробит духовна или црквено-литургијска: омогућићемо Господу Христу да нас и нашу децу исповеда, крепи и причешћује Светом Тајном спасења, из руку Деспота Стефана и служајшчих јереја, као из Своје сопствене Сведржитељне Деснице. Речима Слова Љубве: „Узљубите љубав, […] али прâво и незазорно, да не како, младост и девство повредивши, којим се природа наша Божанству присвојава — Божанство узнегодује. ‘Не растужујте’, рече Апостол, ‘Духа Светога Божјега’, Којим се јавно запечатисте, као у крштењу”.
(Б) Добробит образовна или културално-политичка: омогућићемо свима увид у православни идентитет наше крсно-васкрсне историје и заветне хришћанске културе: наиме, биће могуће да се кроз културне програме Храма уведе православно-народна интерпретација историјског доприноса свих Срба и Српкиња култури, и то управо постављањем интегралног живота и дела Стефана Лазаревића као критеријума селекције, процене и промоције културе, и то са становишта Деспотовог православног српско-европског погледа на свет, утврђеног књижевношћу византијских отаца Цркве Христове, нпр. делима Јована Златоустог, Јована Синајског, Олимпијадора Александријског, али, и књижевним наслеђем јелинских философа, нпр. Питагоре, Платона, Аристотела, које је Деспот такође проучавао.

Драга браћо и сестре, племенити народе Деспота Христовог, чесни Владико Арсеније, садржатељу благослова Његове Светости Патријарха Српског Господина Иринеја, из наведених разлога помозимо изградњу нашег Храма како бисмо и себе градили — колико год и кад год можемо. Не одступимо, издржимо, како бисмо се на Авали сабрали у тај свечани Дан да око Храма поведемо коло око Христа и светих Цркве Христове. И, како би најважнија и најкрасотнија песма српског народа, Слово Љубве (1409), била доживотни и свакочасни програм наших живота, посвећених заједништву, братству и сестринству. Према речима разрешне строфе Деспота: „Еда се опет саставимо, еда опет да се видимо, еда опет љубавно да се сјединимо, у томе сâмоме Христу Богу нашем, Коме слава са Оцем и са Светим Духом у бесконачне векове, амин”. Стога: вратимо Крст на Авалу, Авалу у Путир погрузимо! Вратимо Храм! Вратимо Камен живи, Христа, који одбацише помраченог ума (не)слободни зидари. Према речи Апостола Петра Стене: „Приступајући Њему, Камену живом, од људи одбаченом, али од Бога изабраном, драгоценом. И ви сâми као живо камење зидајте се у дом духовни, свештенство свето, да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа” (1Петр 2:3-5). Саставимо срце и главу, Христа и Дом, Евхаристију и Незнаног јунака, па да се усправимо и закорачимо у оно што јесмо и ка Ономе Којим јесмо! И знајмо, ко Крст руши — пропада, ко из Крста гради — васкрсава! Торањ су нам порушили — васкрсао је! И капела Незнаном јунаку васкрснуће управо преко пута Торња, како је предвиђено. Али, овог пута, она ће се уздићи кроз Храм Деспота Стефана: Домаћина и Домоградитеља Христовог у Србији! — у име Деспота Стефана, Светог Ратника, и Високог Витеза рêда крстоносног Змаја, нашег рођеног и љубљеног, у име „северне звезде Исуса Цара”: у име њега кога Ђурађ Зубовић посмртно описује као сведок овако: „благочестиви господин Деспот Стефан, добри господин: предобри и мили и слатки, господин Стефан деспот”. У име Христово благословите, сви помозите, истрајте!

Рачуни за подршку
Разумели смо. Свачија је помоћ важна и видљива тамо где је најважније. И потребна њему самом и свима нама.
Ваш прилог за изградњу Храма Светог Деспота Стефана на Авали можете уплатити на следеће рачуне:
Прималац: Храм Свете Марије Магдалене, Бели Поток, Васе Чарапића 78
Број динарског рачуна: 205-0000000219651-56, „Комерцијална банка”, Београд
Број девизног рачуна: , Комерцијална банка”, Београд

Према предању, икону је насликао јеванђелиста Лука још за живота Богородице на дасци стола на којој је Христ вечерао са мајком и праведним Јосифом.
„Икона Пресвете Богородице Владимирске, чију реплику из Народног музеја у Београду, Русија тражи да се врати у ту земљу, има огроман духовни значај пре свега зато што представља и симболизује духовне везе Цариградске патријаршије и Византије са Руском православном црквом и руским народом“, објашњава за Спутњик старешина подворја Руске православне цркве Виталиј Тарасјев.
„Владимирска икона Богородице је била у Цариграду и из тог града је 1131. године превезена у Русију као духовни дар Византије руском народу и 1155. године је владимирска икона нашла своје првотрајније место у Русији. То је био град Владимир и од тог дана она је била духовни чувар руског народа, јер је Владимир био један од најзначајнијих градова у руској историји. Тамо су столовали кнежеви, као и кнез Андреј Богољупски, светац који је 1155. године у Успенски сабор у Катедралну цркву града Владимира унео икону Владимирске Пресвете Богородице.“
Икона је била чудотворна још у Византији. Људи су се молили пред њеним ликом за спас православне вере и православног народа, за спас од страних освајача.
„У Русији је такође било неколико историјских догађаја кад се народ на челу са својим кнежевима молио пред иконом Пресвете Богородице Владимирске, и у ратовима и у најездама страних завојевача руски народ је успео да сачува своју отаџбину и своје светиње. Тако је било и у 14. веку, када је завојевач Тамерлан хтео да покори Русију, након што је већ је освојио неколико градова. На обронцима реке Дон вршен је велики молебан на челу са митрополитом Кипријаном Московским. После молебана, у одлучујућој бици која је уследила, руски народ је сачувао своју независност и своју отаџбину.“
Иначе, владимирска икона је била увек присутна на великим историјским догађајима.
„За време постављења светитеља Јоне, првог предстојатеља самосталне аутокефалне Руске православне цркве, у 15. веку, 1448. године, као и за време избора првог патријарха московског и све Русије крајем 16. века Светитеља Јова, ова икона је била у храму где се вршио избор патријарха и његово устоличење.“
„Из новије историје, у 20. веку 1971. године, када је изабран његова светост и патријарх московски и све Русије Тимен, вршена је молитва у катедралном храму у Москви и у њој је такође била владимирска икона Пресвете Богородице“, каже отац Тарасјев.
Он прецизира да је Владимирска Богородица распрострањена и да не постоји руска православна црква без владимирске иконе, која се слави три пута годишње, по новом календару.
„Копија Пресвете Богородице, која се налази у Народном музеју, доспела је у Србију почетком 20. века, после трагичних догађаја у Русији. После Бољшевичке револуције, велики број руских избеглица, међу којима је било и свештенство, монаштво и епископат Руске православне цркве, дошао је на српске земље, на Балкан. Само у Београду је рецимо између два светска рата било 11.000 руских избеглица и сви су доносили оно што је највредније за сваког од нас, а то су светиње. Међу великим бројем светиња које су у то време донесене, донета је и Пресвета Богородица Владимирска“, објашњава отац Тарасјев.

Бојан Раданов је рођен 29.05.1988. године у Сплиту, у Хрватској. Ратна бура деведесетих година двадесетог вијека односи му оца, а њега принуђује да са мајком и сестром избјегне у Србију, носећи као једино сјећање из мучног дјетињства зграде међу којима је одрастао и дане када га је отац учио да плива. У једанаестој години живота остаје без мајке, те сиротиште ненадано и невољно постаје његов нови дом. Али не задуго, јер у осамнаестој години постаје бескућник београдских сокака, коме су контејнери једина трпеза а свако напуштено и запуштено мјесто његова пуста кућа. Носећи премного болова, ожиљака и рана на срцу и на кожи, умире 11.06.2009. године у својој двадесет првој години живота од узимања превелике дозе хероина, претходно годинама умирући од подношења превелике дозе мучеништва.
Заиста, није ли његов живот био право мучеништво и није ли и он један од премногих који су се својим страдањима и својим боловима уподобили Христу Господу, који је сам за себе рекао да и лисице имају јаме и птице небеске гнијезда, а да Он сам нема гдје главу заклонити (в. Мт 8, 20)? И како да буде иједан од њих заборављен од Бога, када је и сам Бог попут њих био одбачен и презрен од свих, и када је сам Бог рекао онима који Га љубе: ''Гдје сам ја, ондје ће и слуга мој бити'' (Јн 12, 26). Што ће рећи: ако си ти Мој, страдаћеш са Мном, распеће те са Мном и васкрснућеш са Мном и са Мном ћеш живјети у вијекове, јер сада имаш жалости, али ћу те опет видјети, и радоваће се срце твоје, и радост твоју нико неће одузети од тебе (уп. Јн 16, 22).
Тако, нису бескућници они који су на улици без дома, без икакве сигурности и будућности, него ми који мислимо да имамо дом и који своју људскост и свој образ темељимо на осуди и презиру према свима онима који немају свој кров. Они су наша огледала, они нас свакодневно разобличавају откривајући тако стварну слику о нама, насупрот оној лажној за коју се ми боримо. А све то чине еда би нас некако научили да волимо, да волимо и поштујемо свакога човјека као најузвишеније створење Божије, као круну Божијег творачког дјела и као цара васколике творевине Божије. И још, да би нас научили да смо и ми тај човјек који пати и страда и који има потребу да буде вољен, нарочито у овом времену бетона и електрона које је човјека потпуно окаменило и роботизовало. На крају крајева, свако од нас јесте потенцијални бескућник, и не морамо да залазимо у историју да бисмо се у то увјерили, јер ево, свједоци смо нашег трагичног времена у коме су се милиони распамећених, преплашених и сиротих људи, жена и дјеце разбјежали свуда по свијету пред страхотом ратова, принуђени тако да напуштају своје разрушене домове по Африци и Сирији, и широм земље, и да бјеже гдје год – да бјежи, авај, човјек од човјека ка човјеку, еда би нашао уточиште и мало мира на овој унесрећеној планети.
Када све то видимо и када све то сагледамо, схватамо да је постојање свакога од нас потпуно неизвјесно, ма ко ми тренутно били и ма шта имали. Једино што је заиста извјесно и утјешно у овом претужном свијету, претужном и болном у свим временима, јесте љубав. И то не нека безлична и апстрактна љубав већ Христос Господ, који је једина истинска и насушна љубав. Он који је и дошао у овај свијет да би нам објавио своју љубав, који је постао човјек и кога је човјек приковао на крст, да би умро и васкрсао и све нас привукао себи (в. Јн 12, 32), и да бисмо живјели са Њим у вјечној заједници љубави.
Нека би зато васкрсли Господ, као једини човјекољубац и једини животодавац, и све нас пригрлио у свој бесмртни и нераздјељиви загрљај своје неизрециве љубави, заједно са Бојаном и свим осталим мученицима и бескућницима својим, и сваким човјеком који је жедан и гладан љубави Његове.

Лазар Ђачић

Извор: ''Логос'' 2015., часопис студената ПБФ

Из компетентног извора читалац може сазнати шта је то Тора, Халаха, Талмуд, молитва, Шабат или као гласе јеврејски прописи о припреми хране и одевању. Шта означавају појмови дијаспора, месијанизам или Кабала? Аутори разматрају и питање прогона Јевреја за време ”Трећег рајха”, Шое (холкауста), ционизма, оснивања државе Израела, па све до савременог живота Јевреја у Немачкој.
„Basiswissen Judentum“ је разумљиво написани компендијум о јеврејској религији за наше време. Он уводи у историју јудејства, објашњава трајне поруке, описује и тумачи празнике и обичаје и објашњава шта значи данас живети као Јеврејин.
Ова књига је написана у либералној перспективи која се ослања на традицију немачког јудејства, пратећи живот савремених Јевреја у Немачкој. Аутори овог компендијума-уџбеника су рабини Валтер Гомолка и Хартмут Бонхоф са ”Абрахам-Гајгер колега”, студијског центра за припрему рабина, као и рабин Андреас Нахама, који је и приређивач новог либералног јудејског молитвеника.
»Basiswissen Judentum« јесте приручник написан из вишестране перспективе и као такав препоручен;је од стране Опште конференције рабина при; Централном савету Јевреја у Немачкој, као; и од стране семинара за будуће рабине Abraham Geiger Kolleg(а) у Потсдаму.
Протођакон Зоран Андрић, Минхен

• Хришћански свет
  

|

Ових стихова Љубивоја Ршумовића сам се сјетио кад сам завршио читање књиге Хиљаду чудесних сунаца авганистанског писца Халеда Хосеинија. Ево јавно и одушевљено се придружујем неизбројивом скупу читалаца који су постали „поклоници“ ове предивне, родољубиве литературе. А овдје не мислим само на Халедова „сунца“, него и на његове „змајеве“ и „планине“. Све три књиге су споменици лијепе и питке приповјетке; бисери мајсторског психолошког профилисања ликова (који јесу имагинарни, али истовремено могу бити, и јесу, „свако од нас“); примјери потресног описа и тумачења ратних збивања (чији темељи су некада наизглед узвишени, а чешће крајње приземни и звјерски); – и коначно докази истинског родољубља, најљепшег родољубља, јединог могућег и једног смисленог родољубља. Земљу и народ које смо знали само из енциклопедија и игара „занимљиве географије“, завољели смо као своју, захваљујући Хосеинијевим романима.
Као и већина приврженика овог мајстора пера, дуго сам оклијевао да послије Ловца на змајеве отворим сљедећу његову књигу, бојећи се разочарења, убијеђен да се умјетнички домет и оваплоћење љубави према родној груди, који су „експлодирали“ у првом роману – једноставно, не могу, ни из близа, поновити. И на сву срећу, опет попут већине, преварио сам се. Преварих се, па прочитах А планине одјекнуше, и тада сватих да сам се преварио и у погледу сопствених предвиђања. Још једна одлича књига. Е онда сам, гладан и жедан, наредне Хосеинијеве књиге, „у једном даху“, прочитао „чудесна сунца“. И осјећам се богатијим човјеком.
Боље од какве интернет-презентације, од ћаскања на форуму, од импресија са фејсбука… убједљивије од не знам каквог играног или чак документарног филма, Хосеини је, у ова три романа, свијету приближио свој древни Кабул, свој нестварно лијепи Авганистан. Снажније од било какве војне силе, он је срушио предрасуде нашег свјетоназора о тој средњоазијској држави – као гнијезду фундаментализма и културне назадности. Вјештије од најбољег дипломате, овај писац разгрће слојеве талибанског насиља, муџахединске неслоге и комунистичке једностраности… и приказује нам онај стварни шаренолики Авганистан, виталан још од античких времена, његован у персијској култури и на персијском језику… земљу која је дом многим народима и културама… средиште оног исламског живота и богослужења, кога би свака хришћанска душа препознала као сродног у патријархалности и монотеизму.
Остављајући по страни оно што је можда најбоље код Хосеинија… његов приповједачки гениј; његово умијеће да схвати и објасни сусретање и ратовање различитих интереса политичког и културног утицаја; његов дар да изгради изванредну љубавну причу, такву да наликује онима из наших живота, а опет такву да не заостаје за митским Тристаном и Изолдом, Еросом и Психом… све то, дакле, остављајући по страни, стојим усхићен пред његовом љубављу према домовини.
У времену кад су сва родољубља и домољубља овог свијета компромитована насиљем, издајом, „мржњом према другоме“, ситним, приземним интересима који су камуфлирани узвишеним патриотским рјечником, – Хосеини показује и доказује да се домовина најјаче и најљепше брани љепотом! Као духовни сродник Ршумовића, Хосеини насупрот рата, тенкова, идеолошког насиља и квази-вјерског фундаментализма… ставља љепоту као стварни и прави разлог сваког истинског родољубља. Љепоту Божије творевине, љепоту људи и љубави у, наизглед, обичним малим животима, љепоту наде и вјере, љепоту породичног дома (и онда када он постоји, и онда када за њим чезнемо), љепоту културе и народног предања (које излазе из тог истог породичног дома)…
Љепота његовог Авганистана, за мене, постала је равна љепоти Ловћена и Јадрана; његов Кабул сам доживио као Цетиње; а његове прогнанике који и дан данас странствују по Пакистану и Ирану, жалим и саосјећам са њима, као што је Његош жалио за Косовом.
И ето чаробне а опет стварне моћи лијепе књижевности! Спаја неспојиво, зближава оно што, у реалном животу, ваљда никада не би могло ни требало да се сретне. Враћа наду и вјеру, у ову суморну визију свијета и човјечанства. Јер нама се данас чини да је човјекова вриједност – потрошена. Чини нам се да је све лажно, и да више не умијемо ништа цијенити… на онај узвишени начин. Не умијемо цијенити… не умијемо вољети. Око нас су преварени, убијени и разочарани. Али баш онако, као што се, у сва три романа Халеда Хосеинија, главни јунаци не предају, као што се они увијек на крају враћају у ратом спржену и изобличену земљу, да би тамо нашли и ископали „карику која недостаје“ за ланчић људске среће – тако и ми, мотивисани његовом умјетношћу, тражимо, баш на мјесту гдје смо пали, гдје смо поражени – снагу да устанемо. Да из посусталих и мртвих – васкрснемо, да од ружних и деформисаних, опет будемо лијепи. Да опет цијенимо, то јест да волимо свијет око себе.

Постоји једна прича из неке бајке о магарцу који је цркао од глади између два пласта сијена јер није могао да се одлучи који је од ова два пласта већи и слађи. У том премишљању ходајући од једног до другог пласта сијена он је цркао од глади и цијели свијет се смијао несрећном магарцу! Тако је то кад си између а не изнад својих приземних интереса,данашњи Балкан и ми у његовом средишту личимо управо на ово магаре. Сви они политичари и народне вође, који овом "магарећом" логиком гледајући краткорочно, из личних интереса, размишљајући стомаком а не главом,срљају у пропаст,духовно а онда и политички "цркавају" постајући неизбјежни резултат своје трагедије.
Шта је то што нас издиже изнад магарца,шта је то што краткорочне интересе замјењује вјечним? То је браћо и сестре вјера православна,то је Господ!
Ми православни хришћани живимо у двије димензије. Имамо двије отаџбине и два живота: историјски хришћански живот (историјска реалност Цркве) и есхатолошки (будући) живот,димензију идеалног. Имамо ову земљу коју нам је Господ дао да овладао њоме и овај тренутак који зовемо живот,то је прва димензија,а друга је она вјечна и непролазна у Небеској Отаџбини! Непријатеље Цркве Христове боли управо ово наше упорно стремљење ка другој димензији. Покушавају да обесмисле смисао нашег постојања,смисао постојања хришћанске европе јер осим грчке философије и римског права,европски народи су хришћанством добили смисао чиме су ударени темељи етичких норми савремене европе. Прогањајући Бога,прво негирајући Његово постојање,а онда као вук у овчијој кожи,сакривени испод вела некакве демократије или боље речено демонократије,нуде нам великодушно сурогат у виду "златног телета"из Брисела и Вашингтона.
Прогоном,убијањем и на крају разбијањем српског народа на неколико држава бивше Југославије успјели су да нас раслабе и национално дезоријентишу измишљајући нове нације, језике, нову историју. За поређење можемо узети геополитички аспект Украјинске кризе, проблем идентитета, унутрашњи раздор на пољу националне и вјерске идентификације. " Рукопис" онога који је режирао распад Совјетског савеза и Југославије 90' година видимо у идентичном сценарију за Украјину и Црну Гору данас. Тако дезоријентисаном народу у такозваној транзицији гдје је принуђен да се бори за егзистенцију, лако је кориговати истину и потурати кукавичја јаја.
Народ који у 21-ом вијеку тражи себе, свој идентитет измишљајући нацију и језик, стварајући тој измишљеној нацији замишљену слободу и просперитет, духовни суноврат са канонски непризнатом групом грађана који себе називају црквом, измишљајући законе који ће их приближити Европи а удаљити од Бога, такав народ и таква држава никоме није потребна!
Године 1999 када је српски народ покушавао да спасе што се могло спасити послије ратова на просторима бивше Југославије ЗАПАД је ударио својим најмоћнијим оружјем за контролу слободних народа и њихових ресурса, крвожедним НАТО пактом. Деветнаест чланица НАТО савеза без одобрења Савјета безбједности,супротно међународном праву, 78 дана сијали су своју "демократију" бомбама са осиромашеним уранијумом, убијајући жене, дјецу, старе и немоћне,убијено је 2.500 цивила од којих су преко 80-оро била дјеца. Под њиховом управом рушене су и паљене цркве и манастири старији од већине земаља чланица овога савеза, отимањем срца и душе српског народа и Цркве, нашег Косова и Метохије!
Косово и Метохија,поред Сирије данас,једино је мјесто на свијету гдје се послије 1700 година од Миланског едикта готово свакодневно врши некажњени прогон православних хришћана,и то под протекторатом такозваног хришћанског запада. Они данас живе као рани хришћани у "катакомбама" закључани и опасани зидовима и бодљикавом жицом,без елементарних права на безбједан живот,слободно кретање и вјерско изјашњавање. Срби са Косова и Метохије су приморани да у 21-ом вијеку још чекају неки нови "Милански едикт" у нади да ће њиме као и други свјетски народи добити слободу! Да иронија буде већа,на свега неколико десетина километара одатле налази се град Ниш,родно мјесто цара Костантина који је Миланским едиктом дао слободу Хришћанству. Сада послије само 17 година то њихово "сјеме" рађа своје нечисте плодове. Тријумфално, без осjећаја кривице и покајања долазе и представљају се као наша последња нада, фактор стабилности, нуде нам "брак"! Силованој дјевојци, силоватељ нуди брак из љубави!? Сав прогон и понижење нашег народа крунисан је овом " брачном" понудом а "мираз силоване невјесте" је: свеопшта криза смисла, суноврат морала, губљење човјечности, слободе и независности.
Влада Црне Горе рушећи стубове на којима је Црна Гора саграђена, негирајући већински глас свога народа гура нас у руке крвницима, ствара антисрпску и антируску климу не били се додворила "првосвештеницима" Запада и продала своју земљу за 30 сребрњака. Послије покраденог референдума 2006. године и независности, почела је зависност и коначан пад Црне Горе што потврђује најсрамнији чин у историји наше земље, признање отететог дијела Србије такозване државе Косово, затим афирмација "владине цркве" рашчињеног бившег свештеника Мираша Дедејића, увођење новог "црногорског" језика, санкције братској Русији, прогон свештенства и једине Саборне и Апостолске цркве православне у Црној Гори, отимање цркава и манастира, институционално угрожавање канона и устројства Цркве од стране однарођене власти у Црној Гори, покушај да се донесе закон о слободи вјероисповјести (иако нам је та слобода уставом загарантована) и тим законом одузме Цркви име, а онда сведе на назив "вјерска заједница" па озакони незаконито отимање храмова!!!
Примјећујете да је суштина свих ових недјела удар на Цркву, како код нас тако и у цијелом свијету. Модерну Црну Гору створиле су наше владике, срж и постојање данашње Црне Горе је наша Црква из које је изникла ова држава која прогањајући Цркву прогања себе и руши темеље на којој је саграђена постајући тако не независна и озбиљна држава већ државолики провизоријум, слуга НАТО пакта.
Јасан је геостратешки и геополитички циљ НАТО алијансе и запада у Црној Гори, затварање свога геостратешког простора (Словенија,Хрватска,Албанија...) затварање медитерана за руске бродове и отимање Русији јединог вјековног савезника на Балкану, поред Србије. За нас на Балкану у овом тренутку најбоље би било да се како рекох на почетку, уздигнемо изнад ИСТОКА и ЗАПАДА, да будемо исток западу и запад истоку, у војном смислу бирајући неутралност. Тако ћемо се одбранити од западног силовања и сачувати онај аманет нашег Светог владике и владара Црне Горе Петра првог Петровића: "Моли се Богу и држи се Русије"!!!
Хвала на пажњи!

Предсједник Братства православне омладине Црне Горе
10 / 03 / 2016

Дошли су сви насмејани, тачно на време и пошто су примили „инструкције“ око поделе хране као прави домаћини послужили су топли оброк корисницима Црквене кухиње којима је то једина прилика да поједу нешто топло, а некима и једини оброк. Волонтери су нам рекли да их је жеља да помогну „довела“ у Црквену кухињу. Стефан Зељковић, студент треће године, је ову жељу и мотив за волонтирање студената у Црквеној кухињи ближе објаснио.
„Ми смо под истим кровом и ово је само наставак заједничких активности које смо ми, студенти Богословског факултета имали са Верским добротворним старатељством. Поред многих теоретских наука којима се бавимо на нашем факултету неопходно је студентима пружити „практичну“ теологију. А управо ово овде је „практична“ теологија. Ово овде је срж онога што нас Христос учи а то је да љубимо ближње наше јер, као што каже апостол Јован како да љубимо Бога кога не видимо ако не љубимо брата свога кога видимо.
Као члан Студентског парламента Богословског факултета задужен сам у овој академској години за хуманитарни и волонтерски рад. Кроз хуманитарни рад са Верским добротворним старатељством родила се и ова идеја да наставимо ту сарадњу кроз лично учешће већег броја студената у раду Црквене ухиње. За сада је петак ослобођен за студенте Богословског факултета и они се радо одазивају за овај вид волонтирања.
Помагање другима је основни мотив за изградњу и унапређење друштва кроз побољшање међуљудских односа, посебно данас кад су се људи отуђили међусобно. А ми кроз помагање другима и практиковање онога што учимо стичемо искуство да сутра кад будемо пастири и учитељи Цркве иза себе имамо драгоцено искуство у раду са људима“.
Извор: ВДС

• Архиепископија београдско-карловачка
  

Поштовани пријатељи,

Суочавајући се са тешком материјалном ситуацијом, без обзира на велико ангажовање да обезбедимо све неопходно за нормално функционисање наших терапијских заједница, желимо да Вас замолимо за помоћ.
Собзиром да свакодневно обезбеђујемо храну и смештај за 100 – 120 људи, који у нашем програму бораве бесплатно, свака врста помоћи у прехрамбеним производима (брашно, шећер, тестенине, уље, поврће, месо...) и средствима за личну и колективну хигијену би нам била драгоцена. Сви они, који сходно својим могућностима, могу и желе да помогну нашим момцима и девојкама у борби против болести зависности, могу нас контактирати на бројеве телефона

021 544 708 и 064 800 2630.

Молимо Вас да ову молбу за помоћ поделите на Вашим Фејсбук профилима.

Земља живих