Млади пар, људи уистину предани Цркви, искрено посвећени, с простодушношћу свој живот предају у руке Божје. Он их благосиља обема рукама. Духовна чада старца Порфирија, познатог савременог и просветљеног светитеља, који грли њихов живот са свим његовим доживљајима. Он им је штит од сваке невоље, заштита од сваке претње. Његова молитва превазилази све препреке. Мирно, благодарно и безбрижно теку дани. А Бог им дарује и петоро веселе дечице: две девојчице и три дечака. Најстарије од њих је Ева. Једно даровито, мудро створење с разумом зрелог човека. На њеном лику се огледа прерана зрелост. Небеска физиогномија. Слатких је манира. Вољена од свих. Опија и истовремено изазива осећај дужног поштовања и дистанце. Напунила је дванаест година. Прави анђео. „Онима који љубе Бога, све иде на Добро“. Највероватније тако мисле и родитељи, и веома спонтано прослављају Бога. Какав благослов, Боже мој!”

Изненада, једног дана, док безбрижно корача главном улицом, испред канцеларије њеног оца неки аутомобил губи контролу и живот породице, до тада непомућен, из корена ремети. Девојчицу шаље у болницу, а одатле у свет „где нема бола, жалости и уздисања, него живот вечни“. Ева, незнано нам како и зашто, за неколико тренутака обрете се у Рају Божјем, гурајући своје затечене родитеље у пакао патње и болног запрепашћења. Као да Бог нестаје пред њима. Када нам је све по вољи, онда је Добар, но када се све преокрене неумољиво и изненада, онда постоји осећај не само одсуства, него и непостојања Његовог. Отац Порфирије, с дубоком саосећајношћу, учествује у њиховом болу, али дискретно настоји на огромној љубави Божјој, коју он сам изражава с толико доброте, вере и љубави, да елиминише сваку сумњу у погрешност његових осећања.

Живот је пре свега једно непрестано успињање. Уместо да се надаxњујемо једним земаљским анђелом, незасити милујући га својим осећањима, једино што сада можемо учинити јесте трагање за њим, својом рањеном вером и болном молитвом.

Време тече. Остала деца расту, напретком и својим даровима испуњују мајчин живот болном срећом а очев скрушеношћу прихватања Божанске воље. Утеха им је друго дете Деспина. Дете сасвим другачије од Еве. Задевало, пуна живота, све време у покрету, увек насмејана. Све што чини тесно је повезано с радошћу, надом, срећом, сјајем безбрижне невиности. Гледаш је и имаш осећај да представља слику „наследника земље“, одраз житеља Царства Божјег. Стичеш утисак да ова врста створења нема никаквог додира с грехом, болешћу, смрћу. Када си у контакту с њима заборављаш све оно што је негативно, сваку опасност, све што је мрачно. Смирујеш се и потпуно тихујеш. Осим ако ниси мајка која је изгубила Еву из свог загрљаја, а да тога још није ни свесна. Ако ниси онај коме је из видокруга утекао један анђео а још то не можеш да схватиш. Ако ниси онај који будући да је некада веровао погрешно, сада треба да буде исправно неверан. Тада, чак и у својој срећи, уочаваш опасност неумољиве слике Царства Божјег, византијску строгост лика једног Бога Који се не подсмева на светован начин, него Свој поглед уверљиво фиксира на сваког човека и на цео свет.

Једног пролећног дана цела породица се обрете у једном епирском манастиру, недалеко од границе.

Њихов пријатељ постаје монах. И он воли да се игра. Пријатељ је деце. Једноставан и срдачан човек. Сва његова појава, и поред озбиљности монашког изгледа, без обзира на строгост изненадне спољашње промене, и поред интензитета свих његових монашких завета које је он најискреније положио, веома одговара слици једног великог радосног детета. Игра се с децом. И она се њему радују. Деспина лудује. Цела атмосфера је веома радосна и још пунија благодати. Све је тако величанствено, тако лепо, толико Божје, да ништа не може нарушити ову радост. Недопустиво је то!

Али, авај, ево како није и немогуће. Четири дана после пострига, ја у Атини добијам један телефонски позив од заједничког нам пријатеља зубара.

— Седи, оче – каже ми – нећеш веровати оно што чујеш.

— Шта се дешава? Причај! — одговарам ја.

— Деспина већ данима има неки бол на десном кутњаку. Уобичајен случај, па смо решили по повратку из Епира да је прегледамо. Начинио сам снимак и готово сам сигуран да има остеосарком на доњој вилици. Не могу да верујем. Све чиним да оспорим прву дијагнозу, а она се увек потврђује.

Знао сам шта то значи; вађење целе вилице, њена замена једном страном карлице или неком њеном кости, интезивне терапије, квалитет живота трагично обесхрабрујући и могућност живота до пет година испод 10 посто процената. Боље је скончати него тако живети!

Не могавши да се помирим с једним таквим следом догађаја – Бог у Којег сам и ја веровао не би нешто тако дозволио — са страхом питам пријатеља зубара:

— Можда си какву грешку начинио? Зар не би било боље да поновиш нека испитивања? Да ли је могуће да обичној зубобољи узрок буде остеосарком?

— Нажалост, остеосаркоми доње вилице јасно и лако се дијагностикују, али имају веома ружну прогнозу — одговара ми. Позвао сам те у нади, уколико си у прилици, да им икако помогнеш не би ли одмах отпутовали за Америку. Не треба ни трена часити.

Није прошло много времена од када сам се, боравећи у Америци, сусрео с таквим случајем једног грчког детета, помогавши им у превођењу и споразумевању. Сваки пут када је требало да се нађем с дететом – једним плавушаном од седам година — од ужасног призора срце ми се стезало. На хиљаде питања је одзвањало мојом главом, стотине осећаја тумарало је мојим срцем. Осећао сам да се смућујем и патим као никада у свом животу. На крају, Ово дете није издржало. Поживело је неколико страдалних месеци назови живота. Његов изглед је до болa рaњaвао несрећне родитеље, указујући на то да му ни најуспешнија наука овога света није могла помоћи. Сценарио се још једном понављао. С надом би отишли у Америку, у најбољи центар, с можда најизузетнијим лекарима на свету, а вратили би се у Грчку само с претпоставкама о даљем Току живота. Отишли би с болесним, али на изглед нормалним дететом, а вратили би се с нечим што се не може гледати и што се не да поднети. И то у најбољем случају…

Отац, овај херој, сазнао је сву истину. Мајка не баш много ствари. Одмах одлазе до старчића, како су га звали, до старца Порфирија, за благослов. А он, саосећајан какав је, изражава велику бригу и интензивни страх. Jeдини прозорчић који је дозволио да се у његовој слутњи незнатно излије светлост наде било је то што им је саветовао да одмах отпутују. Изгледа да је у његовом срцу, заједно с огромном борбом љубави, постојала и нека мала искра наде. Она је била знак да треба одмах ићи у иностранство.

За недељу дана родитељи с дететом одлазе у Америку, негде у Охајо. Какво страшно путовање! Агонија смешана с ишчекивањем, безнадежност с надом. Страх да се и све што пружаш може показати сасвим немоћним, личи на оштрицу која се у ритму покреће по рани и чини да душа боли више од тела. Утешни сапутник им је молитва оца Порфирија. И његова бледа нада..

Све се одвија изузетном брзином. Три дана после њиховог доласка одређује се време операције. Поновљена су испитивања, потврђено је оболење и лекари све саопштавају правим именом. Тако тамо одређује закон и налаже менталитет.

Дан операције. У Грчкој сат показује 4:10 послеподне. Звони ми телефон. С друге стране мајчин глас.

— Како си, мој оче? Не могу све ово поднети! Малочас су одвели Деспиницу у операциону салу. Казали су ми да ће трајати око седам сати. Полудећу. Јуче су ми показивали како ћу је хранити. Дали су ми мали коферчић с помагалима, јер ћу јој ја механички отварати уста. Показали су ми и једно друго дете које је оперисано протекле седмице, како бих се привикла, и умало нисам остала без свести. Не могу издржати, мој оче, не могу. Помоли се. Зовем и оца Порфирија, али не одговара на телефон. Дај Боже да се моли за нас.

Ја без гласа. Шта да кажем? Вероватно сам нешто и рекао, но не сећам се. Неке од оних неприкладних речи које личе на уобичајене незграпне изразе исправно постављене један уз други, али који заједно не пружају ни трачак снаге и живота.

Спустих слушалицу. У Охају је око 8:15 ујутру. Тражила ми је да се помолим. Коју молитву да прочитам? Кад се не надам, кад не верујем, кад се већ отац Порфирије моли!? И шта ћу рећи Богу? Зар Он не зна наше потребе? Не види ли нашу драму? Пошто нам се до сада није приклонила љубав Његова, зашто би то чинила од сада па надаље? А и шта бих тражио, кад не верујем? Стидим се.

На крају сам и ја изговорио пар речи молитве. Узех своје бројанице и затражих да нас све Бог помилује. Вероватно је то било најлакше, јер се нисам смућивао мислима. Али, када бих био Бог и видео једног тако намученог и духовно јадног попа да се моли на тај начин, зажалио бих што имам и таквог попа и своју Цркву која има тако мизерне служитеље у својим редовима.

Време неприметно пролази. У 5:20 поново звони телефон. Опет мајка из Америке.

— Оче, ускоро је изводе из операционе сале. На крају ништа страшно није било. Извукла се само с извађеним зубом. Рекли су ми да је само циста, која није тако опасна. Шта би то било? Знаш ли ти? Ја немам појма. Верујем да ми говоре истину. Ако си у могућности, покушај да се чујеш с оцем Порфиријем, јер нама се не јавља на телефон. Он ће знати.

Гласно исказах своју радост, али за себе сачувах потпуну сумњу, те прекинух везу. Сасвим је немогуће, помислих. Нема шансе.

Одмах позивам пријатеља зубара и препричавам му догађај. Разговарамо кратко, размењујемо своје мисли и сумње. Он са свог стручног становишта. И долазимо до закључка: дијагноза остеосаркома је тако јасна — свакако потврђена и овде и у Америци – а његова разлика од оштре израслине је тако велика и очигледна, да су вероватно схватили како се стање погоршало па нису хтели приступити радикалним интервенцијама. Психолошко стање толико рањене мајке није издржало истину, те јој је неко рекао овако лепу бајку да не доживи слом. Нажалост, изгледа да су ствари много лошије но што смо веровали.

Одлучујемо да мој пријатељ позове старца Порфирија. Можда је он у међувремену ступио у контакт с Деспининим оцем, који би имао објективније сазнање о стању.

Доктор телефонира. Старац Порфирије подиже слушалицу и одговара:

– „Прошли смо кроз ватру и воду и извео нас је у спокој“ (Пс.66,12). На крају ништа озбиљно није било. Извадили су јој зубић и смирила се и она и ми. Сада почиње славословље. Ништа друго.

— Шта се десило, баћушка? Да ли ти је јавио Деспинин отац?

— Не, ни са ким нисам разговарао. Молио сам се и тек сада, када се моја душа утешила, узех телефон у руке. Деспина је одлично. Ако разговараш с њима, реци им да се не журе с повратком, него нека остану неколико седмица да виде Америку. Уместо тумора наишли су на цисту. Уместо целе доње Вилице извадили су само један зуб. Уместо укуса смрти, сви смо окусили јединствено искуство чуда. Једног чуда које је учинио Бог. Једног пак чуда које не би учинио да није било Старца Порфирија.

Чим је завршила средњу школу Деспина се удала. Данас је мајка много деце. Истиче се својим отвореним срцем. Пуна је живота и вере. Њен живот је једно чудо. Има све. Једино што јој недостаје јесте… један зуб. Али пошто је кутњак, то се и не примећује. А и када би се видео, чинио би је још лепшом. Показивао би не оно што јесте, него оно што изображава. „Благодат Божја дише где хоће“.

Извор: Манастир Подмаине

“Христос се рађа – славите! Христос с небес – срећите Га! Христос на земљи – узнесите се! Запевај Господу сва земљо!“ Овим је речима започео своју Божићни проповед свети Григорије Богослов, и због тога оне [већ] шеснаест столећа брује у нашем црквеном богослужењу, постављајући пред нас једно и исто питање: у чему је значај Христовог Рођења за сваког од нас; на који начин ми можемо сусрести Христа, који је сишао са небеса; како се можемо узнети са земље на небо; како можемо да прославимо Христа својим животом?

Многе религије које исповедају једног Бога, обећавају човеку да се он може у некој мери дотаћи Бога, искусити осећај Његовог присуства и блискости. Али ниједна религија, осим хришћанства, не дозвољава човеку да позна Бога као брата, као пријатеља. Оваплоћењем Сина Божијег, по речима преподобног Симеона Новог Богослова, ми постајемо синови Бога Оца и браћа Христова. Бог се оваплотио да би имао могућност да општи са нама као равнима, да би, поделивши нашу судбину и проживевши наш живот, добио право да нам каже о Себи и о нама ту последњу истину, која нам ни на један начин није могла бити откривена. Истину о томе да нема провалије која дели Бога и човека; нема несавладивих препрека сусрету човека и Бога – један на један, лицем лицу.

Овај сусрет бива у нашем срцу. Због овог сусрета је Господ дошао на земљу, постао човек и проживео људски живот: родио се у Витлејемској пећини, бежао у Египат, вратио се у Назарет, васпитавао се у дому дрвосече, крстио се, ишао на проповед, ходио по Галилеји, Самарији и Јудеји, проповедајући Царство Небеско и исцељујући болести људске, претрпео страдање и крсну смрт, васкрсао из мртвих и вазнео се на небо. Све то због тога да би се десио тајанствени сусрет, да би се срушила преграда између човека и Бога, која је била подигнута људским грехом. „Средостение градежа разрушися, пламенное оружие плещи дает, и херувим отступает от древа жизни, и аз райския пищи причащаюся“ поје се у црквеној песми. Преграда је разрушена, и херувимски мач, који препречује улаз у рај, одступа; врата раја се отварају и човек се поново враћа дрвету живота, од кога се храни Небеским Хлебом.

Прича о Адамовом грехопаду, то је прича читавог човечанства и сваког човека. Адамов грех се понавља у сваком од нас када се окрећемо од Бога и грешимо. Али се и Христос овлапотио ради сваког од нас, а стога је и Адамово спасење Христом и наше спасење. „Разрешися связанный Адам, свобода же всем верным даровася“, говори се у канону који се чита на повечерју предпразништва Христовог рођења. У Христу се свим људима враћа она богослична слобода, коју су Адам и његови потомци изгубили грехом и отпадништвом од Бога.

Свети Григорије Богослов Богооваплоћење назива „другим стварањем“, када Бог, као да поново ствара човека, примајући на себе људско тело, „другим обећањем“ између човека и Бога: „Онај Који јесте почиње да постоји; Нестворени се ствара; Несместиви бива смештен,… Богати осиромашује узимањем [на себе] тела, да бих се ја обогатио… каква је ово нова тајна? Дарован ми је лик Божији и изгубио сам га, а он узима моје тело да би и лик спасао и мене обесмртио. Ступа с нама у другу заједницу, која је далеко боља и узвишенија од прве.“

У Оваплоћењу се по речима светог Јефрема Сирина, дешава „трампа“ између Бога и човека: Бог од нас прима људску природу, а нама дарује Своје Божанство. Оваплоћењем Речи настаје обожење човека. „Реч се оваплотила, да би се ми обожили“, говорио је свети Атанасије Велики. „Син Божији постао је Син Човечији, да би синове људске учинио синовима Божијим“, рекао је свети Иринеј Лионски. Обожење, за које је човек био предназначен у самом чину стварања и које је изгубио грехопадом, човеку је враћено оваплоћеном Речју.

И управо се у Христовом рођењу догађа свецело обновљење људске природе. Не само у том непоновљивом Рођењу, које се догодило пре две хиљаде година у Витлејему, већ и у оном Христовом рођењу, које се поново и поново догађа у нашим душама. Јер човекова душа, то су „животињске јасле“, које је Бог начинио сместилиштем Свог Божанства и Својим храмом. Човек се у грехопаду „уподобио стоци неразумној“, али Бог прилази палом човеку и од његове душе чини место где се дешава тајанствени сусрет између Њега и нас.

Највеће чудо богооваплоћења је у томе што, савршивши се једанпут у времену, оно се понавља у сваком човеку који долази Христу. У дубокој ноћној тишини Реч Божија се оваплотила на земљи; тако се Он оваплоћује и тихим дубинама наших душа – тамо, где разум занемљује, где се речи исцрпљују, где људски ум стоји пред Богом. Непознат и непрепознатљив, родио се Христос на земљи и само су Му мудраци и пастири заједно са анђелима изашли у сусрет: тако тихо и за друге неприметно се Христос јавља у људској души, а она му излази у сусрет, зато што се у њој разгорева звезда која је води ка Светлости.

Ми тајанствено сусрећемо Христа у молитви, када одједном откривамо да је наша молитва прихваћена и услишена, да је Бог „пришао и уселио се у нас“ и испунио нас Својим живоносним присуством. Сусрећемо Христа у Евхаристији, када, причешћујући се Крвљу и Телом Христовим, одједном осетимо да је наше сопствено тело прожето Његовом божанском енергијом и у нашим жилама тече Крв Бога. Христа сусрећемо у другим тајнама Цркве, када се додиром са Њим обнављамо и оживотворавамо за вечни живот. Христа сусрећемо у нашим ближњим, када нам се човек одједном отвара и ми прозиремо у његову скривену дубину, на којој сјаји лик Божији. Христа сусрећемо у нашем свакодневном животу када усред његове галаме чујемо Његов зовући глас или када видимо да се јасно и изненадно умеша у ток историје.

Управо тако, изненадно и неочекивано, Бог се умешао у живот људи пре двадесет векова, када је својим рођењем преокренуо читав ток историје. Управо тако се он опет и опет рађа у душама хиљада људи и мења и преображава читав њихов живот, чинећи их верујућима од неверујућих, светима од грешних, спасеним од гинућих.

Нека празник Христовог Рођења постане празник Христовог рођења у нашим душама и нашег поновног рођења у Христу. Заћутимо за свет, да би се у нашим душама родио Логос Божији и испунио нас Божанством, Светлошћу и светошћу.

извор

Савремена дидактика дефинише стицање знања као један од важнијих циљева наставног процеса, док се појам знања види као систем уређених чињеница и генерализација.
Суд о томе колика је улога чула у стварању система чињеница варирао је кроз различите епохе. Мислиоци попут Песталоција или Русоа, као представници традиционалног схватања очигледности у настави, сматрали су да је основни задатак наставе да ученику пружи чулна искуства или да омогући посматрање. Дидактичари данашњице виде улогу чула као полазну основу за мишљење и мисаоно расуђивање, тј. да се непосредно чињенично сазнање остварује чулним опажањем, а шире представе, закључци или везе међу њима у виду генерализација формирају се помоћу мисаоне активности
Историја, дакле, биљежи различита схватања утицаја чулног искуства, али и његово стално присуство у наставном процесу. Било да овај утицај опажамо у Аристотеловом инсистирању на томе да његов ученик Александар Македонски сазнаје о животињама тако што ће их сецирати па потом биљежити запажања и формирати закључке, или да нешто слично видимо у начину на који је људско тијело проучавао Леонардо да Винчи, или пак увиђамо мисао о неопходности чулних опажања у Пијажеовој теорији когнитивног развоја, ,,углед“ чулности у разумијевању процеса учења је у мањој или већој мјери константно изражен.
Може се учинити необичном тврдња да се хришћанство кроз историју обилато користило научним принципом очигледне наставе, али ту тврдњу оправдава богослужбена укупност колико и њени детаљи.
Навешћемо овдје детаљ употребе полијелеја у храму и његове улоге у богослужењу. Сама ријеч грчког је поријекла и значи мноштво уља, или мноштво свјетала. Значење се везује за првобитне полијелеје, тј. раскошно украшене, најчешће масивне кружне конструкције са више уљаних свјетиљки. Касније је уље замијењено воском, па су полијелеји носили десетине и стотине свијећа, а у новије вријеме понегдје у католичким храмовима свијеће је замијенило електрично свјетло. Симболика полијелеја везује се за Божанску свјетлост, као нетварну енергију Божју. Украси на полијелеју најчешће су везани за Богородицу, Христа и анђеле. Док у католичкој традицији употреба полијелеја, поред речене симболичке, има и практичну функцију кроз освјетљавање храма, у православљу он има и литургијску улогу. У одређеним дијеловима богослужења полијелеј се лагано покреће или заљуља, чиме се предочава радовање небеских сила у славу Божју, анђеоска литургија која се непрестано одвија око Божјег престола. Овим чином током службе, на један очигледан начин, долази до заједништва небеске и земаљске Цркве.
Када су у питању српски храмови, полијелеји красе све веће задужбине Немањића ‒ Студеницу, Грачаницу, Сопоћане, Дечане… И свуда имају својеврсну дидактичку улогу као средство очигледне вјерске наставе. Дидактичка функција њихова траје од времена када су писмени били ријеткост, а вјерни читали с фресака. Тако је полијелеј у Високим Дечанима симболични а очигледни посредник између небеса и учесника у земаљској литургији, тј. између Христа Пантократора фрескописаног у централној куполи и вјерника подно куполе, у наосу, у чијем се централном дијелу налази полијелеј. Својим усмјереним и појачаним свјетлом током богослужења полијелеј истиче кључне поучне тачке фрескописа, те тако претвара читав храм у мапу спасења. Свјетлост с небеса пресијава се на доминантно плаве и златне (некада златним љуспама обложене) фреске, прелазећи из двије у три просторне димензије. Више хиљада фрескописаних ликова, који сачињавају преко двадесет сценских цјелина, скупа с лозом Божјих помазаника Немањића на тај чудесно очигледан начин учествују у богослужењу, а вјерни, макар били неписмени, спознају овај својеврсни ,,космограм“ и дан-данас.
Услед неријетко агресивног и извитопереног секуларизма, који одриче религији сваки облик научности, рекосмо да може дјеловати необично употреба очигледних дидактичких средстава вјерске наставе. Но свеједно, или упркос томе, полијелеј се ,,ипак окреће“.
 
Литература: Енциклопедијски рјечник педагогије, 1963; Очигледна настава у теорији и савременој пракси, мр Александар Јанковић, 2009.
 
Извор: Журнал.ме

Протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, говорио је у Јутарњем програму Телевизије Прва на тему еутаназије, смрти и хришћанског схватања достојанства човјека.

Он је нагласио да разговор о смрти не треба схватати као нешто мрачно, јер је смрт природни и неизбјежни дио постојања сваког човјека.

„Смрт није негативна појава сама по себи, она је саставни дио живота. Од првог тренутка рођења човјек иде ка часу свог упокојења. И долазак на свијет и одлазак са свијета су у власти Онога који нам је дао живот“, истакао је главни и одговорни уредник радија ,,Светигора“.

Подсјетио је на древне црквене пјесме у којима се говори о страхоти смрти, али и на хришћанску наду у вјечни живот.

Навео је и ријечи једног добротвора који је казао да су „гробови врата кроз која сваки рођени мора проћи“, наглашавајући да је блажен онај који тај праг пређе са чистом вјером.

Говорећи о друштвеним расправама о еутаназији, отац Никола је нагласио да Православна црква не прихвата ни активне ни пасивне облике убрзавања смрти.

„Сваки облик убијања или самоубиства, био активан или пасиван, није прихватљив. То лишава човјека његовог достојанства и обесмишљава дар живота“, поручио је.

Подсјетио је да се у тренутку смрти открива „коначан суд човјековог живота“, због чега је живот до природног краја.

Осврћући се на дилему да ли се одустајање од лијечења може сматрати еутаназијом, отац Никола је истакао да таква поједностављења нису исправна.

Навео је бројне случајеве у којима су љекари давали безнадежне прогнозе, а болесници су након престанка терапије ипак живјели годинама. Одбијање захтјевне операције или тешке терапије, како каже, не мора да значи жељу за смрћу, већ „потребу да се сачува достојанство живота и тијела“.

Отац Никола подсјетио је и на реакцију Грчке православне цркве која је, још око 2000. године, снажно устала против законских модела који промовишу еутаназију.

Објаснио је да у јавности постоји забуна о разлици између Божије воље и Божијег допуштења.

„Ако неко има инфаркт, па кажемо: ‘То је Божија воља, пустимо га, нека Бог одлучи’, то је погрешан и поједностављен приступ. Црква никада није била против медицинске науке. Међу светитељима има и љекара – Свети апостол Лука, Свети Козма и Дамјан, а у наше вријеме дивни Лука Кримски, који је био и љекар и исповједник“, нагласио је он.

Отац Никола Пејовић је подсјетио на драматичне моменате из времена пандемије корона вируса, када су многи људи умирали у изолацији, без породице и ближњих.

„То је једна од најстрашнијих ствари коју је та епоха донијела. Људи су одлазили сами, без руке ближњега, без утјехе. Љекари са прве линије фронта свједоче да је тај осјећај усамљености често утицао на исход болести“, рекао је.

Оцијенио је да је тај модел изолације допринио даљој дехуманизацији друштва и пораста индивидуализма, који онда доводи и до лакшег прихватања идеја попут еутаназије.

У завршном дијелу излагања, отац Никола је поручио да је човјек биће заједнице и да ни радост ни туга нису потпуне, ако се не дијеле са другим.

„Одлука да се себи одузме живот или да се изабере такозвана ‘блажена смрт’ није само одустајање од живота, већ негирање човјека као бића створеног за заједницу. Човјек није само оно што се види – он је носилац вјечног достојанства, личности и логоcности.“

свештеник Павле Божовић

https://mitropolija.com/2025/11/25/protojerej-nikola-pejovic-o-eutanaziji-smrt-nije-kraj-vec-trenutak-istine-i-susreta-sa-bogom/

„Смирење има много страна и много особина. Ипак, тешко га је разумети само теоријски, без личног искуства: исувише много ствари људи погрешно сматрају за смирење.

Спремност да се човек одрекне своје личности, да увек пристаје на све, пасивност, малодушност, па чак и кукавичлук – све то понекад људи називају смирењем. Неки на тај начин лако оправдавају своје слабости, уздижући их на ниво најузвишеније врлине, док други, разумевајући смирење на исти начин, унижавају га и не желе чак ни да чују да у смирењу може бити нешто добро.

Али постоји један предивни пример који може да нам помогне да ипак схватимо смирење мало боље, да на њега погледамо из угла који ће нам дозовлити да увидимо његову мудрост, лепоту, достојанство и снагу. И чак – могућности које се скривају у њему.

Ради се о догађају из живота оснивача џудоа, Џигоро Кана, који сам већ негде помињао у другом контексту.

Према његовом сопственом сведочанству (или је у питању предање о њему – није толико ни важно), једном приликом је он посматрао како су се пахуље снега који је снажно падао,  спуштале грану дрвета – на танку, еластичну. Под тежином снега се грана послушно повијала све ниже и ниже ка земљи. Повила се у тој мери да снег већ није могао да не склизне са ње на земљу. Ослобођена, грана се поново исправила и подигла навише.

Џигоро Кано је, како се прича, из те еластичности која обезбеђује победу, извео принцип џудоа. А за нас је овде важније, без сумње, нешто друго: задивљујућа снага смирења која попушта под притиском, али нам не дозвољава да се сломимо. Смирења које унапред види победу – не у жестоком отпору, не у грубој борби, већ у спокојном, разумном трпљењу, у лепоти кротког и мирног духа.

Овај „механизам“ најбоље делује онда када је човеково главно стремљење – ка небу, ка Богу. Када је, пак, човек више заокупљен земаљским стварима, а вечност није ништа више до лепе апстракције, онда… онда може и да не делује.

Међутим, тада ни много других ствари неће деловати“.

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.

Превео Станоје Станковић

извор

„Христе мој, питао си ме зашто плачем.
Исцијепала ми се одјећа, пробушиле су ми се ципеле, изашли ми прсти напоље и патим.
Смрзавам се, сада је зима. Синоћ сам отишао код газде, али ме је отјерао.
Рекао ми је да пишем у моје мјесто, да ми пошаљу оданде.
Христе мој, толико времена радим, а нисам послао ни грош мајци…
Шта да радим сада, како да се снађем без одјеће?
Крпим, крпим, па се опет исцијепа.
Опрости ми што Те узнемиравам.
Клањам Ти се и молим Те, слуга Твој Анастасије.“

Узео је једну коверту, пресавио писмо и ставио га унутра.
Споља је написао:
„ Прима: Господ наш Исус Христос, на Небеса“.

Ујутру је изашао из своје собе да оде у пошту.
Помислио би човјек да ће му се тамо сви службеници смијати!
Али Бог има своје тајне стазе.
Није оставио свога вјерног слугу.

Чим је изашао на улицу, срео га је један комшија трговац, који је посебно волио Анастасија.
Случајно је и он ишао ка пошти.
Упита Анастасија:
— Куда идеш тако рано?
— У пошту да пошаљем једно писмо.
— И ја у пошту идем. Немој да се мучиш, дај га мени, ја ћу да га пошаљем.
Анастасије му предаде писмо и врати се кући.
Комшија се зачуди - коме то дијете шаље писмо?
Погледа коверту да види примаоца:
„Прима Господ наш Исус Христос, на Небеса“.
Одмах је све разумио.
Отворио је коверту и прочитао писмо.
Неописиво се потресао, гануло га је.
Када је завршио своје дневне послове, отишао је и купио одјећу и ципеле.
Сложио их у један пакет и на њега написао:
„Од Христа Анастасију“.
Када је Анастасије примио пакет, обрадовао се неизмјерно.
Био је увјерен да му је пакет послао Сам Христос.
Није ни посумњао да је Христос одговорио на његову молбу преко комшије.
Сузних очију заблагодарио је Христу.

Превео: о. Никола Гачевић

Ако тако често помињемо Христа, молимо се Мајци Божјој и светитељима, да ли су Анђели Божији мање присутни у нашим молитвеним сећањима? Ми их се сећамо само онда када их спомиње света Црква, а у остало време их већина од нас не спомиње и ретко им се обраћамо у молитвама.

А из Речи Божје видимо да анђели непрестано служе нашем спасењу заједно са светим људима, па се чак више радују и брину за њега него сами људи.

Христос се рађа, и уместо људи, који нису препознали време када је Спаситељ дошао к њима, који чак нису ни примили онога који „својима дође“ (Јн. 1, 11), Анђели славослове рођеног Богомладенца чудесном песмом, коју и ми сада са духовним страхопоштовањем понављамо: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“.

Крштава се Христос и након крштења побеђује ђавола у пустињи, опет не видимо људе који би помагали Христу, искушаваном у Његовом подвигу; уместо људи који су касније, желећи да подражавају Христовом подвигу, масовно одлазили у пустињу, сада поново једино Анђели служе Христу (Мк. 1, 13).

Христос страда у Гетсиманском врту, док Његова душа тугује до смрти и он се моли до крвавог зноја, опет око њега нема људи који деле његову тугу, само га Анђели бодре (Лк. 22, 43); чак и најближи ученици, Петар, Јаков и Јован, спавају тврдим сном, по речима старозаветног псалмопојца о Христу: „Увреду очекиваше душа моја и муку; и очекивах сажаљивача, и не беше (га), и тешитеља, и не нађох (га)“ (Пс. 68, 21). Истина, Петар жели да подигне мач у заштиту Христа, када је дошло време да буде предан у руке грешника, али Христос, који је пострадао од људи, није тражио такву помоћ, имајући могућност да се избави, имајући „више од дванаест легиона анђела“ (Мт. 26, 51 – 53).

И сведоци Његовог славног васкрсења били су једино Анђели, они благовесте о васкрсењу ученицима који су се разбежали од страха и заборавили све Његове речи.

А како су тек непрестана и превасходна деловања Анђела у нашим животима! Јер они истрајно желе да „завире“ (1Пет. 1: 12) у тајну нашег спасења, они као чувари окружују свакога од „малих овијех“, радују се због сваког грешника који се каје, више него због деведесет и девет праведника, који немају потребу за покајањем; за њих Господ устројава трпезу духовног весеља (Лк. 15: 6 – 7, 23, 32), као за Своје најближе пријатеље, када неко од људи, слично блудном сину из јеванђелске приче, мртав беше и оживе, изгубљен беше и нађе се. Од њих Господ жели да састави једну Цркву са нама, земаљску и небеску, да нас начини пријатељима и сажитељима Анђела. Ради тога је и сишао на земљу, да би на раме Своје узео заблуделу овцу – људски род и сјединио је са Анђелима, попуњавајући људима саборе Анђела, отпале заједно са сатаном. И ето, без обзира на тако блиско и непрестано учешће Анђела на делу нашег спасења, испуњено тако великом и брижном љубављу, ми их тако мало поштујемо. Ипак, света Црква нам непрестано напомиње о њима. Не само да је данашњи светли празник, као и друге празнике нарочито посветила прослављању небеских сила, већ нам и свакога дана предлаже различите молитве Анђелима, сваки понедељак нарочито посвећује њиховом прослављању и искању њиховог молитвеног заступништва. Очигледно, будући да смо тела, већином уперујемо своје телесне очи, прикивамо очи самога срца само за приземно и видљиво; због тога заборављамо на небеске бестелесне силе и готово да уопште не молимо њихово молитвено заступништво и помоћ, коју су они као слуге спремни да нам дају, заборављајући своју небеску величанственост и славу.

Али како само велику штету нашем духовном животу доноси то што ми тако ретко улазимо у духовно заједничарење са небеским Анђелима. Јер за човека који стално живи у низинама, испуњеним штетним испарењима, неопходно је да се са времена на време пресели на висине са чистим планинским ваздухом, чак се лечење болести често и састоји једино у томе, да човека пошаљу да удише здравији и чистији ваздух.

Ми живимо у доњој земљи приземних, животних страсти, удишемо њихова штетна, отровна испарења, често се усмеравајући ка низинама и безднима греха и како нам је само неопходно да чешће удишемо горњи, небески ваздух чисте светости, којом Анђели непрестано дишу. И не само то, јер ми, обложени тешким, лењивим, немоћним и подложном страстима телом, тако смо слаби, тако побеђивани телесним страстима, да без борбе уступамо сваком налету страсти на наше душе. Анђели пак имају велику духовну снагу, веома су покретни на добро, лако долазе тамо где очекују њихову помоћ! И стога је заиста неопходно чешће им узносити молитве које предлаже света Црква: „Поревнујмо Анђелском животу и мисли уперимо ка висини и с њима духовно опевајмо Господа“! Зато су свети угодници Божји у своме уму увек представљали анђеоски начи живота као савршени образац подражавања и на самом делу су им се уподобљавали, постајући „анђели у телу“.

А како је тек неопходна помоћ Анђела у борби са духовима злобе! Јер ова борба „није против тела и крви“ (Еф. 6, 12), односно не са немоћним људима попут нас, већ са од нас силнијим и покваренијим духовима злобе, који су увек и на сваки начин спремни да нам невидљиво науде. Како пак, не прибећи помоћи небеских сила на челу са њиховим Архистратигом, кроз кога је чак и сами сатана свргнут с неба као муња (уп. Лк. 10, 18)? Тешко нам је да директно узиђемо на ту неизмерну духовну висину, на којој пребива сами Бог, првоначална Светлост, а ето, Господ је створио Анђеле, „другу светлост“, пројављујући их као посреднике, међу ниво, коме нам је далеко лакше да се приближимо, будући да и ми носимо образ Божји. Анђели су свакако духовна бића, али су ипак створени и ближи нама, и нама телеснима је лакше да подражавамо њима него непосредно Самоме Богу, Свесавршеном, Најчистијем Духу.

Лакше је узићи на релативно нижи ниво, у лествици постојања, на чијем врху је Сами Господ у слави.
Можда ће неко рећи: шта ће нам помоћ Анђела, када имамо Самог Христа Бога, Његову Пречисту Матер, Богородицу, часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима? Зар они нису свесилни и зар нам не могу помоћи? Зар је недовољна помоћ Христа који се обукао у наше тело да би и Сам био искушан и помагао нама који смо искушавани (Јевр. 2, 18; 4, 15)?

Да, али Христос се јавио у нашем телу ради тога да би, снисходећи нам, тиме нас следствено лакше узвео на висину небеског Анђеоског живљења. Он зато није ни остао на земљи у телу, већ се вазнео, да и ми „мислимо о ономе што је горе, а не што је на земљи“ (Кол. 3, 2). И Мајка Божија је након смрти вазнесена са телом ка Своме Сину и Богу „у небесна и Наднебесна“, а у време живота на земљи, живећи у храму и припремајући се да постане сместилиште Бога невидљивог, није ли боравила у друштву Анђела? Сећајмо се да „тело и крв“ не могу да наследе Царство Божије и да ће се наше тело након васкрсења изменити, постаће „духовно“, да би постало саучесник Царства Небеског (1Кор. 15, 44, 50). Дакле и живот Исуса Христа у телу на земљи, као и Мајке Божје, напомињу нам како је неопходно стремити општењу са анђеоским светом. Свакако да је Христос моћан да нам помогне, али спасавајући бића, обдарена слободом, не уводи их насилно у Своје Царство, него хоће да они употребе и силе своје слободне воље да би ушли у њега, да би сами, узајамно помажући једни другима у овим силама, садејствовали изграђивању Небеског Царства. А како се управљати у овој борби за Царство Христово без учешћа најузвишеније и јаче војске небеских сила?

Чешће и силније призивајмо помоћ Анђела, да би се у заједници са њима наш дух олакшао од телесних страсти које нас чине отежалим и вуку нас ка земљи, да би се слично лакше било привучено сличним на висину, да би смо се довољно укрепили и одржали на тој висини и да гледајући горе не би смо били повучени у бездан, где су горчином сопственог отрова страсти упали демони и људи који су им се уподобили.

Извор: Манастир Подмаине

„Ко је и шта је она? / Згуснуто слово или неувенљив цвијет / Осмjех неба / Нада саткатна од планинског жубора / и мириса покошених трава / ткање сеоске ткаље / у које се уткива тихи повjетарац / и пољски цвијет. / Смирај сунца / јутарњи славујев пој / Крвава бајка / из дубина крик! / Прворођена, задахнута дахом Божијим / изаткана у дубинама земље / ослобођена свjетлошћу сунца / Сверодна мајка која рађа / и остаје дјева / стара колико свијет / обнављање свега чега се дотакне / наш стид и наша чистота / и пјесма наша / најмилија сестра Владике Рада / вјечито дјетињство / и помиловање наше!“

(Митрополит Амфилохије „Десанка Максимовић“, из збирке песама У Јагњету је спас)

Упуштајући се у тумачење религиозног у стваралаштву одређеног писца ми покушавамо да одгонетнемо пишчев однос према религији и задиремо у оно најдубље „Постоји ли Бог?“ код тог писца и уколико постоји какав је тај однос. Десанкина дуговечност читавом њеном опусу даје посебну шареноликост. Тако можемо уочити да се стваралаштво пре комунизма, за време комунизма и након комунизма, разликује по много чему. Ипак, морамо приметити да је, без обзира на санкције које је трпела, а тиме је и трпела њена религиозност, она ипак једна од оних која је дато искушење искористила да своју религиозност продуби. Исконска, здрава, изворна, исповедна религиозност једне жене, одрасле у патријархалној породици (чија су чак четири колена са мајчине стране били свештеници) може се уочити на почетку њеног стваралаштва.
Њена религиозност је баш она за коју често чујемо да је спутавана и укидана, а недостатак баш такве вере оставља велики траг и прави дисконтинуитет у развоју духовности код Срба. Тада је однос са Господом био личан, са Њим се разговарало, Њему се предавала душа без остатка. Акценат није био на форми, начину (ипак је могуће уочити завидан степен знања о вери), већ на осећању припадања Њему, Његовој свемоћи и личном осећању пролазности и немоћни. У песми „Спознање“ (објављена 1930. године) песникиња се обраћа анђелима јер, како и сама каже, није достојна да изађе пред Њега: „О анђели прозборићу уздрхтале речи/ никад нисам осетила шта је вера права/ ни дубоко побожно надахнуће/ никад веровала у светлост ову, прегршт заборава. Мислила сам све као поноћ тамна засуће.“
Лирски субјект вапи за истинским покајањем и потребом да се преобрази, преуми, да у свој живот, у своју душу унесе истинску радост живота. Како на једном месту каже Свети Владика Николај: „О Господе без Тебе се ни покајати не можемо.“ Десанка баш такав осећај износи: „И никад не осетих правог покајања, знам сада опроштај мени бити неће.“ И након тога закључује: „Изгубила сам, изгубила, на земљи душу/ што је из руку анђеоских примих/ и златну детињу наду, знам испред Бога стаће херувими, да грешној мени Његовом лицу прићи не даду.“ Јасно истицање али и познавање хришћанства могло се препознати и из термина које користи. Морамо да приметимо тачност при одабиру речи, па тако не чуде наслови песама „Кајање“, „Помилуј Боже“, али и честа употреба речи „измирење“, „покајање“, „благовести“.
Период комунизма утицао је и на њено стваралаштво. Комунизам је санкционисао сваки облик, па чак и сваки термин која припада Православљу. Што је личност била образованија (а знамо да је она била професор), истакнутија и утицајнија, то су санкције биле веће. Тако данас знамо да је она проглашена за државног непријатеља, само зато што је у листу заслужних Срба уврстила Владику Николаја и оца Јустина Ћелијског. Поред тога, била је удата за Руса, Сергеја Сластикова, што је њу директно сврставало у ред русофила, а у доба након Информбироа то није било пожељно. Она тада не одустаје од писања, наставља са својим стваралачким радом, премда морамо приметити да преовладава поезија за децу, родољубива поезија, идилична поезија, поезија о словенским боговима. Ипак, успева да разуме да вера може да буде експлицитна, видљива, наметљива, али да може и да буде она вера апостола Јована, вера у којој је љубав изнад сваког закона. Захвалност Творцу за све што је створио, описивање најтананијих осећања, идући од заљубљености до смрти вољене особе, па и смрти детета, величање па и чување од заборава тешких догађаја који су погодили нашу земљу, били су део баш њене поезије. Православље се није помињало. Међутим, како је време пролазило, како је она стицала још већу зрелост и смелост, тако се полако поново уочавају пупољци њене вере са почетка стваралаштва. Тако 1964. године објављује збирку песама „Тражим помиловање“, као критику Душановог законика у коме нису важили исти закони за властодршце и сиромашне себре. Тада се смело, на корицама једне збирке песама нашла реч „Помиловање“. Песма „О пореклу“ из поменуте збирке почиње речима: „Ја знам ко сам/ по звону/ што са задужбина немањићких пева“. Две деценије спровођења комунистичког режима са јасним усмерењем на санкцију религије, довеле су до изражене потребе за уметношћу. Следи период интензивног развоја за већину уметности код нас, снимање филмова, писање поезије и прозе, сликање, па и превођење. Јасан је притисак од стране интелектуалаца упућен режиму, па и данас имамо аутограф из 1973. године Десанкине песме „Грачаница“: „Грачаница, кад бар не би била од камена, кад би се могла на небеса везнети, као Богородице Милешеве и Сопоћане“ или „да бар светитељи с твог иконостаса немају наших неимара руку, ни анђели Симонидино лице“. Потпуно јасно изношење свести о православном, па и личне вере и настројења одзвања у речима: „Грачанице, да си нам бар јабука, да те можемо ставити у недра“.
Довољно је само погледати неке од наслова збирки песама које су објављене у периоду последње деценије комунизма од 1983. до 1992. године: „Слово о љубави“, „Међаши сећања“, „Михољско лето“, „Небески разбој“ и закључити да је извесна слобода у јавном исповедању вере заиста наступила. „Прадедови нам знани и незнани/ често су је држали у руци, и читали из ње по хиљаду пута/ речи не сасвим јасне, и зато лепе: „Исаије ликуј…/Вјечнаја памјат…/Отче наш, иже јеси“…“ (Дедовски требник, 1983).
Говорећи о религији у стваралаштву уметника, остајемо запитани да ли је Господ прихватио тако умножене таленте? Да ли је љубав којом одише њена поезија заиста потрла сваки закон? Као и, хоће ли Господ помиловати ону која је за свога ближњег „Тражила помиловање“?

Александра Мијаиловић,
професор српског језика и књижевности

Извор: Жички благовесник

Представљање зборника са научног скупа "Залог предања" у част 130 година од рођења, 45 година од упокојења и 10 година од преноса моштију Преподобног Јустина Ћелијског биће одржано сутра - у уторак, 18. новембра, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду од 19 часова. Зборник ће представити Митрополит бачки др Иринеј, протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић и јереј проф. др Владан Таталовић.

Извор: Информативна служба СПЦ

Три приче о чудесној помоћи старца Гаврила (Ургебадза)

Нова сведочанства о прозорљивости и чудима старца Гаврила, како за живота, тако и о онима која су се десила после његовог одласка у вечност.

Ја ћу бити твој водич“

Монах Гаврило (Натенадзе)

– Као и многи људи у свету, ја сам био верник само по традицији и васпитању. У храм сам ишао једино ако би ме другови натерали на силу. Постојало је неко нејасно осећање које ми је стално сметало, не знам да ли је то био стид или дрска самовоља. Дешавало се да дођем до самог прага цркве и да се вратим. То је трајало све док нисам обећао другу да ћу отићи с њим у храм. То сам рекао, а да притом нисам нарочито веровао у своје речи, знајући да ћу свеједно наћи изговор да не одем. Међутим, све се одиграло другачије: друг ме је срео на улици и пошто није било начина да се повучем, кренуо сам с њим у Сионски храм. Запалили смо свеће и одједном ме је по леђима додирнуо непознати човек у раси. Учинило ми се да има тешку руку... Рекао је: „Брате у Христу! Тежак је и сладак крст који те је задесио. Нека Арханђео буде твој помоћник и покровитељ. Моли и даће ти се, али кад будеш позван – дођи! Ја ћу бити твој водич.“

После ових речи неколико минута се тихо молио... Нисам разазнао речи, само је неколико пута до мене допрло: „Џавахетија 1)...“ На крају је поново гласно изговорио: „Устани, мој Гаврило, и проповедај мисли моје!“ Хтео сам да упитам: „Какве мисли? И зашто ме зовете Гаврило?“ – али он се тако звонко насмејао да нисам могао ни реч да прозборим. Затим се окренуо и изашао је из храма...

Питао сам друга ко је то био. „То је старац Гаврило јуродиви и зато се понаша тако чудно,“ одговорио је. Похитао сам за њим, али је он нетрагом нестао – као да га је небо прогутало или као да се земља отворила.

Од тог дана сам постао стални парохијанин Сионија 2), почео сам да учествујем у молитвама и нисам пропуштао ниједну литургију. А у глави су ми стално одзвањале старчеве речи: „Моли и биће ти дато, али када будеш позван – дођи!“ Пошто сам био гладан и сиромашан студент, усудио сам се да Господа молим за иметак и богатство и око месец дана касније у сну ми се јавио старац који се осмехивао.

Господ је ускоро услишио моју молитву. Запослио сам се у једном од најугледнијих ресторана у Тбилисију, прво као келнер, а затим сам напредовао до управника. Кога је сад било брига за храм?! Више се нисам оптерећивао ни молитвом, ни одласком на службе. Уместо тога ухватио ме је такав вир из којег ми је било невероватно тешко да се извучем: лоповлук, прељуба, лаж и хиљаде сличних гадости су за мене постали свакодневица... И једног лепог дана сам поново сањао оца Гаврила. Осмехивао ми се и махао је руком... Овој визији нисам придао никакав зачај. Сутрадан сам се вратио кући око два сата после пооћи. Кад сам отворио врата укупао сам се у месту: у стану су ме очекивали пљачкаши. Запретивши ми оружјем апсолутно све су однели из куће. Хвала Богу што су ме оставили у животу. Читавих месец дана сам био потиштен, без икакве радости у души и на крају сам опет некако дошао у цркву. Изашавши после службе одахнуо сам с олакшањем и кад сам дошао на посао схватио сам да више не желим да живим по старом. Пред очима ми је био лик оца Гаврила с којим сам немо разговарао... На пролеће сам отпутовао у Мцхету да бих га видео, али нисам успео да му се приближим и само сам га гледао издалека. Ускоро сам изгубио посао и читавих месец дана ништа нисам радио, али сам сад зато могао слободно да идем у храм.

Прошло је неко време, наступила је 2000. година. У једној августовској ноћи, чим сам заспао поново сам уснио старца Гаврила... Стајао је у Џавахетији, у селу Хоспију, уздижући се попут стуба на куполи храма заједно с двојицом других монаха. Са строгим изразам на лицу ме је звао:

– Време је, сиђи, Гаврило, време је!

Обузео ме је такав страх да сам се пробудио обливен хладним знојем.

Исте недеље сам отпутовао у Џавахетију. Тамо сам се упознао с тадашњим боржомским и ахалкалакским Серафимом (Џоџуа) који ме је очински примио и дао ми је поуке које су потпуно учврстиле моју веру. Рекао сам му да желим овде да останем, а он ми је потврдио да је све то воља Божија и обећао је да ће се молити за мене.

По молитвама старца Гаврила и владике Серафима вратио сам се на прави пут.

И заиста, по великој милости Божијој, уз помоћ оца Гаврила и руком владике Серафима 2000. године на празник Успења Пресвете Богородице слуга Божији Гела Натенадзе је замонашен добивши име Гаврило у храму Светог Николе у Боржомију.

Пут ка вери којим је прошао будући монах Гаврило био је дуг и кривудав. Међутим, понекад нису потребне године да старац притекне у помоћ. Он понекад начини интервенцију као муња – за трен ока и спасава душу баш у тренутку кад она стоји на ивици провалије. Управо овакво чудесно спасење даровао је Захарији Чугошвилију у тренутку кад се суочио с искушењем које је могло да уништи почетну веру.

„Христос је истнити Бог, веруј ми“

Захарија Чугошвили:

– Мој духовни пут је тек почињао, ни Јеванђеље нисам стигао да прочитам до краја, а непријатељ људског рода је већ бацио своје мреже желећи да ме одвоји од Цркве и духовно погуби. Једном сам се на путу до Сионског храма у аутобусу нашао поред младе жене која је у држала Јеванђеље у рукама. У срцу сам осетио топлину према њој: помислио сам да је верујућа и заподео разговор с њом, не знајући тада ништа о подлости секташтва. У току целог пута је са мном водила суптилан и отрован разговор покушавајући да докаже да Христос није Бог, а да је Црква само празна традиција. Вешто је наводила цитате из Светог Писма, али их никад није завршавала изврћући смисао. Све дубине ове преваре постао сам свестан тек касније, кад сам се сам удубио у читање Речи Божије. Њене речи су на моју душу пале као ледена кора. У мени се све раздвојило и упао сам у бездан очаја и депресије. Кад сам ушао у Сиони било ми је тешко на срцу. Раније је сваки корак према храму за мене био празник, а сад сам дошао да се опростим. Павши на колена прислонио сам чело уз хладни камени под. Док сам се раније радовао присуству на молитви, сад нисам могао да разаберем ниједну реч молитве и чуо сам само речи оне жене-секташице: „Исус Христос није Бог.“ И управо у том тренутку, у овој огромној гомили, осетио сам на глави нечију топлу и снажну руку. Непознати монах – то је био отац Гаврило – брижно ме је подигао и гледајући ме право у душу изговорио је речи које су за мене биле спасоносне:

– Јудејци нису поверовали у Исуса Христа као у Бога и зато су погинули. Христос је истинити Бог, веруј ми. – Мало је ћутао, а затим је тихо додао: – Да ли си схватио?

И нестао је у бујици људи.

У мени се нешто преокренуло. Као да су ми окови спали с душе. Ледена кора је пукла и срце ми је преплавила таква светлост, таква радост, да сам осетио да сам поново рођен! Као да сам био на крилима радости и благодати Светог Духа. То је било право васкрсење из мртвих. Придружио сам се молитви и свака реч се у мени радосно одазивала. Од овог благословеног дана отац Гаврило је постао мој духовни отац. Његове једноставе речи, али пуне божанске силе које је изрекао у најмрачнијем тренутку мог живота, заувек су ми се урезале у срце као највећи дар.

Тако је једном речју, изреченом у потребном часу, старац Гаврило спасавао душе од духовне погибије у свом земаљском животу. Међутим, његова љубав и брига о људима нису престали с његовим одласком у вечност. Старац ниједну душу која управља свој поглед ка Господу никад не оставља без своје небеске утехе и очинске пажње. Једном су се из његових уста зачуле дивне, пророчанске речи:

– Чак и онда кад ме уопште не будете очекивали – ја ћу доћи код вас и зачудићу вас.

Безбројна сведочанства потврђују да старац држи своје обећање јављајући се људима и шаљући помоћ на најмање очекивани начин. Једну од таквих потврда представља необичан догађај који се десио слуги Божијем Гураму.

„Дајем ти благослов да вратиш икону! И болови ће проћи и живот ће се средити!“

Слуга Божији Гурам:

– Увек сам за сматрао да сам верник, али сам у храм ретко ишао: једино што на велике празнике свратим на пар минута, запалим свећу и одмах одем. Једини слободан дан, недељу, радије сам посвећивао одмору него служби. У Грузији постоји дивна традиција: дуж путева се подижу поклонички крстови, а поред њих мали свећњаци у облику храма заштићени од ветра. У њима се увек могу наћи мале иконе, молитеници и човек може да упали свећу за здравље или за упокојење својих ближњих.

Пре 4 година, за време излета у западну Грузију задржали смо се управо код таквог светог места. Пришао сам, прекрстио сам се и запалио сам свећу. Међу иконама светаца посебно ми се свидела мала папирна икона светитеља Николаја Чудотворца. Место је било осамљено, није било људи и пало ми је на памет: „Однећу је. Код мене у кући ће се боље сачувати.“ Тако сам и урадио ставивши икону на сто поред компјутера. Радовала је мој поглед. Међутим, две недеље касније сам се тешко разболео. Почео сам да осећам страшне и мучне болове у области срца. Бол је био толико снажан да сам се буквално грчио и нигде нисам могао да нађем мира. Лекари су били у недоумици: магнетна резонанца, кардиограм и ехоскопија – сва испитивања су показвала да сам потпуно здрав. Никакве патологије, никаквих поремећаја, а бол ме је мучио све јаче и јаче.

У једном од таквих дана моја сестра и тетка су видећи колико се мучим предложиле:

– Хајде да одемо у Самтавро код моштију оца Гаврила. Можда ће он да помогне...

Међутим, пошто сам био исцрпљен и очајан само сам одмахнуо руком:

– Лекари не знају шта се дешава! За шта да га молим? Водите ме кући, страшно ме боли глава.

Нису спориле. Исте ноћи бол се вратио с новом и неиздрживом силом. Добио сам инјекцију против болова и за спавање и утонуо сам у тежак сан.

И пред јутро сањам... У моју собу улаз старац Гаврило. Лик му је замишљен, али у очима му играју варнице познатог, шаљивог расположења. Гледа ме и каже:

– Ако Гурам-џан неће код старца Гаврила, старац Гаврило ће доћи код њега и рећи ће му пар „нежних“ речи!

И у том тренутку је његов глас постао строг, али није био испуњен гневом, већ очинском бригом:

– Ах, ти, ниткове, сујетни лоповчино! Значи, боли те глава?! Онда треба да се радујеш, пошто имаш мозга!

Говорио је гласно, али ме ова вика није плашила, већ ме је пре отрежњавала. Лежао сам плашећи да се померим.

– Ко ти је дао право да крадеш иконе?! – строго је упитао старац.

– Нисам крао никакве иконе?! – покушао сам да се оправдам.

– А Николаја, мог брата си украо?!

– Али она је код мене у кући, у добрим условима...

– У добрим? – прекинуо ме је. – Зар му се молиш?! Али чак и ако се молиш, икона треба тамо да стоји! Без благослова свештеника ништа не сме да се узма! Јасно ми је да то ниси урадио злонамерно, али је свеједно крађа! У име Христа, Бога нашег, закрштам те и дајем ти благослов: врати икону! И бол ће проћи и живот ће се средити!

После ових речи старчев лик је поново обасјао топао осмех, он се тихо окренуо и изашао је. Буђење је било као гром из ведра неба. Прво сам узео икону, назвао сам друга и одмах смо кренули у западну Грузију. Кад сам вратио икону на место и замолио за опроштај у мислима, пришао нам је свештеник. Искористио сам прилику и рекао сам шта ми се десило. Свештеник се топло осмехнуо рекавши:

– Ја доносим овамо иконе и чистим скоро свакодневно. Недавно сам приметио да је нестала и молио сам се за човека који ју је узео без благослова. Али пошто си по поуци нашег драгог старца Гаврила прешао толики пут и вратио светињу, дајем ти благослов да је узмеш. Сад можеш! И ево, прими на дар икону и самог оца Гаврила!

Моја радост је била бескрајна. Од тога дана су болови у срцу нестали, као да их никад није ни било. Међутим, што је главно – мој живот се променио. Господ ме је по молитвама и бескрајној љубави старца Гаврила вратио у Свој дом, у Цркву. Данас имам духовног наставника и сваке недеље с радошћу хитам на службу са осмехом се сећајући како је отац Гаврило дошао код мене кад га уопште нисам очекивао и како је заувек променио мој живот.

Ваистину су неизрециви путеви Господњи!.

извор

Све је почело од невиног интересовања за куповину једне врсте робе на кредит. Кад сам се за савет обратио запосленом у продавници, помало ужурбани менаџер за продају се одмах некако исправио на шкрипутавој столици и почео је из све снаге да показује предње беле зубе.

Почео је брзо да изговара некакве магловите реченице о томе да сам сад имао невероватну срећу и да ће ускоро почети мој други живот. Биће толико другачији да ће ми садашњи живот, који уопште није лош, изгледати као бедна сенка будућег који ће наступити после куповине.

У таквим ситуацијама ме увек спасавају две ствари. Прва је моја флегматичност због које очигледно изгледам као глупан, тако да бих за ту улогу могао да добијем „оскара“. А друга је да нисам толики глупан да одлуке доносим напречац.

У принципу, извукао сам се из мрежа упорног маркетинга, али сам притом начинио страшну грешку оставивши господину из продаје свој број...

– Без тога се никако не може, – уверавао ме је. – Како ћемо вас иначе контактирати да бисмо вас обавестили о нашој супер понуди супер снижења о којем сад идем да се договорим с највишим руководством? Јер, одмах сам схватио да сте ви изузетан човек, па још и свештеник. Обавезно треба да вам помогнемо. Узгред речено, неки од мојих предака су били свештеници, замислите? Ма, шта то причам... па све нас Бог види... Стварно, замислите?

Учтиво сам слегнуо раменима, пошто нисам могао да замислим.

Нисам могао да замислим да су управо у овом делу силовитог монолога који се односио на божанске и побожне теме лични подаци свештеника без зазора некоме продати. И очигледно, више пута...

***

Већ сутрадан је почео прави телефонски тероризам.

Звали су од ујутру до касне вечери. Роботи, људи. Све се помешало.

Неки позиви су се прекидали и ја сам морао да назовем да видим да ли можда умире неко у реанимацији и да ли је потребна помоћ свештеника.

Одвлачили су ми пажњу са предавања и излазио из олтара сам за време богослужења. Више пута сам, грешник, одговарао на позиве за воланом. Касније, кад је прошло неколико дана, почео сам да игноришем ове позиве и да масовно блокирам бројеве. Погрешио сам и пропустио пар заиста важних позива.

Све се утишало на недељу дана да би се поново и двоструко јаче наставило пред крај месеца. Наступио је период кад сам много времена проводио за воланом и кад сам због досаде у гужви у саобраћају почео да разговарам са запосленима у свим овим дивним банкама који су се утркивали у нудећи своје услуге. Љубазно сам их наговарао да не губе себе и да се не баве овим занатом који је погибељан по душу и који је у извесном смислу гори од проституције.

На крају сам био ван себе и почео сам незадрживо да филозофирам прескочивши одмах са гносеологије на онтологију и питао сам момке и девојке из некакве „Комсовбанке“ зашто смо ми – људи – склони томе да све толико изврћемо?

Јер, телефон је корисна ствар и може више да зближи људе, али их због нечега раздваја и претвара у робу. Менаџеру Марини сам рекао да ћу се молити за њу, јер осећам да није лош човек, само што се запослила у фирми где су је приморали да се бави свим тим.

– Док није касно, бежите из те фирме, Марина, – рекао сам јој. – Претходну госпођицу из ваше банке која ме је звала ономад касно увече су већ претворили у робота. Спасавајте се...

И онда је Марина сама спустила слушалицу. Или је подло руководство запазило покајничку мимику на њеном лицу и аутоматски је прекинуло позив.

***

Човеку који се представио као Павле и који ми је муњевито саопштио да на моја врата снажно куца срећа у виду одобреног кредита по „вррррло повољним условима“ поставио сам питање: зар је могуће да све то функционише? Зар је наше становништво заиста толико поводљиво да се људи могу правити будалама и лако намагарчити? А ако је то истина, онда је и двоструки грех – исто као да варају децу...

Павле није хтео да се бави питањима социјалне филозофије и спустио је слушалицу. Да ли ће можда Савле постати Павле?

Затим су моји дијалози о агресивном маркетингу престали. Очигледно је неко од заменика ових антихриста на високим банкарским дужностима начинио забелешку код мог броја: „непоуздан и претерано брбљив, одлачи менаџере од посла“. А можда се тешим надом да се у Марининој и Павловој свести одиграо тектонски поремећај и да им се десило оно што се може назвати покајањем и да су почели да телефонирају ближњима и да им говоре истину? Да их та и та банка сматра будалама и да жели да им ували кредит „по повољним условима“ који ће отплаћивати и њихови потомци?

***

У Библији је речено да су грешни Каинови потомци – каинити – први почели да граде утврђена насеља – градове. Јер, пошто су по природи били зли и порочни, сматрали су да су сви исти као они, да сви желе да их нападну и сатру.

Прве изуме до којих су дошли, без обзира да ли је у питању обрада гвожђа или свирање музчких инструмената одмах су употребили на зло.

И агресивни маркетинг сведочи: миленијумима се ништа не мења. Сваки изум се одмах претварао у замку и омчу за ближњег.

Господ у Јеванђељу указује на то да је главни проблем у нама самима. Без обзира на то да ли ћемо открити хладну нуклеарну синтезу или ћемо слетети на Марс, од себе нећемо побећи. Свуда ћемо сејати бацил греха, сами ћемо патити и примораваћемо ближњег да пати.

Такав је доказ постојања Бога и закона духовног живота – методом од супротног...

“ У соби са прозором у углу, пронашао сам Истину.
У игри сјенки, глумећи сопствену смрт, ништа више не знајући“ – Јан Кертис

Ноћ се већ увелико спустила над Будвом, када сам, враћајући се са вечерње службе у цркви у Старом граду, застао на кривини која се налази непосредно прије последњег успона који води ка манастиру Подмаине. Док сам сједио на зидићу испред турског хотела, пришао ми је човјек дуге, густе косе у педесетим годинама. На себи је носио црне панталоне и зелену вијетнамку. Јакна му је била откопчана, па се јасно могла видјети и његова бијела дуксерица на којој је била слика са омота албума “ Клоузер“ од групе Џој Дивижн. Сам омот је рађен по узору на изглед гробнице породице Апијани, која се налази на монументалном гробљу у Ђенови. На слици је приказан Христос док лежи у гробу. Цијела драматика је у томе што се творац омота потрудио да се на слици створи таква атмосфера у којој посматрач дијела треба да се запита да ли је Христос васкрсао.

Убрзо пошто ми се представио, човјек ми је рекао да је и сам велику већину свог живота био агностик. По националности је Јерменин. Родитељи, који и сами нису практиковали вјеру, су га по обичајима још као веома малог крстили у Јерменској монофизитској цркви. Већ је био навршио тридесету годину, када се у потрази за послом преселио у Москву. У Црној Гори је већ седам година и прилично је добро савладао српски језик. Док је боравио у Русији, почео је све више да трага за смислом живота. Тада се и упознао са православљем, будући да је доста времена проводио обилазећи манастире и читајући духовну литературу. Тада је и започело у њему духовно стање, које је сам назвао агонијом. Годинама се својски трудио да свим својим бићем повјерује у Христа, али у томе није успјевао у потпуности. Свакодневно је читао православну аскетску литературу и посјећивао протестанске сајтове који су нудили апологетске доказе о постојању Бога. Тих година би ноћу у кревет одлазио као хришћанин, а у јутрима би се будио као агностик!

“ Ти , оче, не можеш ни претпоставити колико је страшно када те вјера коју си претходни дан са тешком муком и трудом стекао ујутро напусти! Прилично је болно стање када се прве помисли када се пробудиш огледају у питањима да ли је Христос ваистину васкрсао и да ли уопште постоји Бог“…

Рекао сам му да вјерујем да је прилично велико искушење и егзистенцијална криза кроз које је прошао и подсјетио га на мисао Лава Шестова:“ Све је у томе постоји ли Бог“.
Након мојих ријечи је пар тренутака оћутао, да би потом додао следеће: “ Међутим, пар мјесеци након што сам дошао у Будву, у рану зору ме је пробудило невријеме праћено снажним вјетром. Одмах сам устао и провјерио да ли сам добро затворио прозоре. Вјетар је са лакоћом помјерао гране дрвета које се налази тачно испред зграде. На унутрашњем зиду моје гарсоњере су се јасно осликавале гране и листови дрвета. Посматрајући ту необично брзу игру сјенки, схватио сам да се тог јутра у мом унутарњем бићу догодио велики преокрет. Наиме, сумња је нестала и моје срце је у потпуности пригрлило Христа! Тада сам и донио одлуку да пређем у православље. Једини је проблем што стално изналазим разлоге да тај прелазак одложим. Од тада градом шетам искључиво у сутону, када могу да посматрам сјенке које ме подсјећају на зору у којој су се мир, спокој и љубав коначно уселили у моје срце „. Након његовог монолога, причао сам му о Св. Максиму Исповједнику који је говорио да је Стари Завјет сјенка, Нови Завјет икона, а да је истина у будућем вијеку. Упознао сам га и са црквеном пјесмом која каже да је овоземаљски живот тек “ сјенка и сан“. Све нас то наводи на истину према којем је пуноћа живота у царству небеском. Међутим, да би смо тог непролазног царства били удостојени, неопходно је да живимо светотајинским животом. Због тога сам чин преласка у православну цркву не треба да одлаже.

Растали смо се уз његово чврсто обећање да ће се ускоро крстити, након чега сам наставио свој пут према стану у којем сам тада живио, а који се налазио у близини манастира. Након неких сат времена сам опет прошао том стазом и угледао га како сједи на оном истом мјесту и на свјетлошћу уличне свјетиљке обасјаној згради преко пута, посматра игру сјенки које су се преплитале на њеном зиду.

Ђакон Павле Љешковић

https://mitropolija.com/2025/11/12/djakon-pavle-ljeskovic-igra-sjenki/