Фобична заблуда је озбиљан проблем који може постати не само опасна за психу особе, већ може претити и смртном опасношћу.

*

Стигли су из малог града са југа, послао их је њихов породични лекар, након што су били приморани на психијатријско одељење које није имало терапеутски ефекат, већ је само погоршало ситуацију. Родитељи и њихов седамнаестогодишњи син су сели, син у средини, веома мршав, изможден и блед, погледа упртог у мајку. Мајка је, у стању узнемирености, почела да говори док је отац изгледао очигледно изнервиран. „Професоре, очајни смо, мој син не једе нити пије недељама. Дајемо му инфузије да би остао жив… Одбија сву храну јер мисли да отац жели да га отрује и да ја нисам у стању да га заштитим од њега…

Лекари му већ месецима дају много лекова, али се ништа није променило, једино што захваљујући љековима успевамо да га натерамо да узима храну… Док је жена објашњавала мучну ситуацију, отац је махао главом, а син се држао укоћено, напето, нагнут према мајци, леђима окренут оцу. Прекинуо сам излагање махањем руке окренуо сам се младићу и рекао: „Опростите, једно питање… Али ако ваш отац хоће да вас отрује, то значи да хоће да вас убије, па ако не једете и не пијете док не умрете, ви играте његову игру…” Младић је скочио на столицу и узвикнуо: „Нисам размишљао о томе… али како да спречим да отров уђе у моју храну или пиће?”

– „Па”, приговорио сам, „требало би да знате да су кроз историју због страх од тровања владари увек користили помоћ дегустатора, који су на сопствену одговорност тестирали све што је господар јео.

Младић је спремно одговорио: „Али ја немам дегустаторе… Моја мајка би можда могла да буде, али ја не желим да она умре уместо мене…”

– „У праву си, ценим твој племенити дух, али морам да приемтим да ниси размишљао да бисмо од твог оца могли да направимо оног који ће пробати твоју храну пре него што је поједеш… тако ћемо тровача ставити у ситуацију отрованог.”

– „Бриљантно!” – узвикнуо је младић уз самозадовољан осмех. „Тако ћемо му везати руке… Али ко може да убеди мог оца, који ме толико мрзи, да уради такву ствар?

– „Пошто је овде, могу покушати.”

Затим, окренувши се оцу, који је био сведок нашег задивљујућег дијалога, упитао сам: „Да ли сте вољни да урадите ово за свог сина?”

– „Ја бих за њега бос до месеца ходао… Наравно да могу, ако ће му помоћи!”

Договорили смо све детаље и процедуру коју је требало испоштовати, а док смо све ово припремали, отац и син су се гледали и говорили са очигледним непријатељством.

Неколико дана касније, позвао ме је њихов доктор и рекао да се очигледно догодило чудо: младић је наставио да једе и више није гледао на оца као свог тровача. Рекао сам му да ништа чудесно није урађено, осим примене специфичне терапијске технике, односно: ставити се у перспективу фобичне заблуде, открити њену логику, и захваљујући томе преоријентисати феномен са његове „разумности” на еволуцију, развијање, што ће га учинити не неприлагођеним већ ефективним и функционалним. Као што је Кларк рекао: “Технологија, када је довољно напредна у својим ефектима, не разликује се од магије.” Као што искусни лекари добро знају, у случајевима адолесцентног „психотичног излета”, ако се фобична заблуда може разбити, она се брзо распада и најчешће се не понавља. То је као дизање у ваздух палате која је минирана у темељима. Ако, се пак, не успе у овој тешкој операцији, заблуда се обично радикализује и постаје прави психотични поремећај.

Ђорђо Нардоне „Књига о фобијама и њиховом лечењу”  (Nardone – Il libro delle fobie e la loro cura)

извор

Волео бих да се дотакнемо феномена који је посебно актуелан у данима у којима се налазимо, данима поста. Није тајна да многи од нас покушавају током поста да скину и вишак килограма, уздајући се да ће нам исхрана која се састоји само од посне хране некако помоћи да смањимо број и количину тих несрећних калорија о којима се толико размишља и води рачуна…

Да ли сте се запитали одакле потиче још један, блиско повезани феномен, када неко искрено изненађен схвати да иако пости цео пост у трајању од неколико недеља, уредно избегава и не једе месо, јаја, млеко… ипак разочарано схвата да не само да није скинуо килограме, већ је набацио још пар килограма преко?

О чему се ту ради? Да ли ми заиста толико угађамо стомаку зато што смо као „гладна година“ што се каже, па нисмо у стању да се обуздамо? Или се „толико трошимо“ па морамо да поједемо још неку баклаву, погачицу или кифлу? Или се ту можда ради о нечему другом?

Ми смо сви различити, свако од нас је имао различита искуства током свог претходног живота, одрастања, самим тим се разликују и погледи на храну. Међутим, заједничко за многе од нас је да у храни несвесно тражимо утеху. Какву утеху? Утеху када се не осећамо добро, када смо тужни, нерасположени, повређени, љути… Немамо некога да нам ту утеху пружи на прави начин, а ни ми сами то не умемо.

У тим тренуцима ни не приметимо како смо кренули ка фрижидеру или остави у којој држимо слаткише. Јер када поједемо нешто слатко или укусно, у нашем телу се између осталог луче моћни хормони који итекако утичу на наше осећање себе. Мислим пре свега на допамин и ендорфине (природне хормоне среће) који се отпуштају у организам у тим тренуцима. И нема сумње да се боље осећамо. И природно је да ћемо створити навику да се тако тешимо, посебно када су слаткиши (па и посни) свуда око нас. Лако, брзо, доступно – рецепт за стварање навике.

Или је рецимо неко имао искуство да када год би у детињству био тужан или плакао, рецимо пао са бицикла и ударио се јако у колено, мама или бака би долазиле и доносиле би слаткиш са речима: „Добро, добро, није то ништа, немој да плачеш, ево да се мало засладиш па ће брже да прође“. Дакле, не само да су нас учили да се тешимо слатким, већ смо константно добијали поруку да наше емоције нису важне, да не треба да верујемо ономе што осећамо. Да је најбоље да их потискујемо. И да знамо да се утешимо само на један једини начин – кроз храну. „Јер ће тако брже да прође“.

Онда је потпуно природно да када се осећања у нама појаве (а не могу да се не појаве, колико год бисмо желели да их нема, Сам Бог нам их је дао), када нам сигнализирају шта су наше потребе (јер то је једна од њихових улога), ми нисмо у стању да их препознамо, него радимо само оно чему смо научени од малена. Идемо да се тешимо храном јер оно што осећамо у том тренутку нас боли као некада ударено колено у детињству. Сећате се: „добро, добро, није то ништа…“

Проблем је што нам сада храна не служи да утолимо своју глад што је наша природна и нормална потреба. Не, у великој мери нам служи за регулисање сопствених (у највећој мери) непријатних осећања. Мада се ово односи и на позитивна осећања. Знате и сами, положили испит, добили повишицу, родило се дете, нека годишњица, било који јубилеј или породично славље је прилика да се „прослави“.

И нека, треба да се прослави, све је то лепо и нормално. Само треба имати у виду да је нас Господ створио тако да можемо да регулишемо сопствена осећања без хране. Ми смо потпуно способни да препознамо, прихватимо и свесно останемо са својим осећањима у тренуцима када се она појаве. Да на тај начин схватимо зашто се баш тако осећамо, шта нам то наша осећања поручују? Помоћ за тако нешто треба да тражимо у искреном контакту са собом, да не бежимо од себе. Ово ће итекако утицати да наш однос са Господом и ближњим постане још бољи и искренији.

У наставку можете да прочитате искуство Федора Васиљука, православног психотерапеута са сеансе са женом која је имала проблем са вишком килограма. Видећете како је на прави начин усмерио њене напоре, усмеравајући кроз мини експеримент њену енергију и њену свесност о утеси коју је желела да добије од хране:

„Моја клијенткиња С. се угојила. Прекоревала је себе због преједања и више пута себи обећавала да више неће јести толико колача. Али сваки пут би се затекла како поново једе још један колач. Пошто је била црквена особа, могао сам да је упитам:

– Да ли се обично молите пре и после јела?

– Да.

– Онда могу да вам предложим један психотерапијски експеримент. На једну недељу оставите, молим вас, своју борбу и једите колико колачића желите. Ви волите колаче – једите их полако, свесно, као дегустатор, обраћајући пажњу на укус сваког залогаја. Али молите се не после целог оброка, већ после сваког залогаја – захвалите Богу за радост управо тог залогаја. Покушајте да то радите неформално, да ваша молитвена захвалност буде повезана са стварно и свесно проживљеном радошћу од слатког. С. је пристала. Као што можете претпоставити, количина колачића које је успела да поједе током те недеље била је значајно мања него обично. Ово је пример свесног, духовног односа према храни“.

Овде је описан само део рада на себи који особа пролази на психотерапији. Психотерапеут је помогао да свој проблем сагледа из другог угла, да га погледа другим очима да тако кажем. Ја сам уверен да су током наредних виђања имали прилике да се дотакну и самих узрока, зашто С. уопште има толику жељу за колачићима, шта је то што је покреће, како се она осећа непосредно пре него што посегне ка слаткишима, итд. Много врло корисних ствари може да се покрене из једне овакве теме…

Једна од важних средстава у осмишљавању ове теме је вођење дневника. Како и зашто? Дневник нам пре свега може помоћи да водимо евиденцију шта смо заиста појели током дана, да можемо „црно на бело“ да тако кажем, да видимо шта смо све појели од тренутка буђења па до одласка у кревет (рачуна се и ако устајемо ноћу и идемо до фрижидера јер нам је „пао шећер“). Да видимо шта смо све заиста појели, да погледамо себе искрено и признамо себи у случају да имамо проблем са квалитетом и количином хране. Из овога ће доћи и свест да смо само ми одговорни и да имамо снагу да ову ситуацију променимо.

Затим, дневник нам може бити од велике помоћи да освестимо шта је то што нас је покренуло да посегнемо ка храни као утехи? Да ли смо били нерасположени јер смо чули нешто непријатно или тужно? Или смо били уплашени? Или имамо састанак са шефом на послу кога се бојимо? Да ли смо се посвађали са неким? Да ли смо се осетили одбачено? Да ли смо заиста били гладни у том тренутку или смо се осећали лоше и желели смо да то осећање што пре оде и нестане? Разлога има много и само ви можете да знате шта је у питању – ако погледате у себе…

И верујте, ово су само врата која вам континуирано и посвећено писање дневника може отворити у ваш унутрашњи свет. Дневник вам кроз неко време може заиста помоћи да дођете у контакт са својим осећањима, страховима, уверењима. Једино када их постанете свесни, можете да их постепено и са стрпљењем мењате. Иначе ћете, док се окренете затећи себе како „грицкате нешто, а нисте чак ни гладни…“

Станоје Станковић

извор

Владика Данило Крстић, у свом предавању у Студентском културном центру упозорио је на то да сматра да би реченицу Светога Писма која гласи: „И ПРВО БЕШЕ РЕЧ…“ требало
превести на следећи начин: „И ПРВО БЕШЕ СМИСАО…“, јер то је њено право значење у духу нашег језика. На почетку беше смисао који је покренуо процес стварања света и нашег људског живота.
Неспоразум се догодио кад је људска чежња, да поред рајског добра окуси и страну зла, открила и сенку која прати добро света. Тако упознавши зло и добро света, нађосмо се у СЛОБОДИ, оптерећени стрепњом пред ОДГОВОРНОШЋУ при сваком опредељивању и
слободном одабирању мисли, хтења пуких тежњи или дела која чинимо. Нађосмо се између рајске хармоније са собом, светом и СМИСЛОМ нашег настанка и ПАДА БИЋА у немир и тескобу којима је натопљена људска егзистенција због свести о могућности злог чињења. То зло чињења најчешће гради робове од нас самих одређеним стереотипним потребама и могућностима. Нашавши се пред шансом СЛОБОДЕ, човек открива неминовност СУДА о оном што чини. Албер Ками, иако СЛОБОДУ не види као последицу
људске самовоље у односу на Творца, него као врхунски чин пуке људске егзистенције, сведочи о суђењу коме смо непрестано изложени следећим речима: „На крају сваке слободе налази се једна пресуда“. Зато се, тврди даље, слобода „тако тешко носи“ (А. Ками, Пад).
Очекивање СУДА, и у религиозних и у атеиста, произлази из истог људског искуства. Религиозни доживљај указује на то да је узрок тог осећања стрепње страх пред крајњим СУДОМ за наше одлуке и дела. Атеисти, насупрот томе, ту стрепњу тумаче апсурдношћу људске егзистенције. Научни приступ не обухвата ни једну од ове две категорије откровења људске судбине, пред којима се човек у животу једног тренутка ипак нађе.
Ка смислу нашег живота воде само успешни избори на свим откривеним раскршћима „познавања ДОБРА и ЗЛА“. Остваривањем животне Наде и сами постајемо смислом стварања света и живота који нам је дат. И у тренутку супротстављања вољи Творца,
остављена нам је шанса избора која у себи садржи пут повратка СМИСЛУ који је и извор и увир живота свакога од нас понаособ.
Ако за трен занемаримо проблем СМИСЛА, као потребе сваког појединачног људског бића, наћи ћемо се пред могућношћу свођења људске егзистенције на чари пуких нагонских потреба. У првом реду потребе да постојимо, и то као појединци (самоодржање) и као „врста“ (детородни нагон), и потребе да смо значајни другима
којима и сами придајемо значај (социјални нагон). Тако откривамо могућно ст људског живота, о смишљеног непосредном повезаношћу очигледних потреба и непосредних одговора, чиме се затвара круг пуког опстанка само у једној димензији времена – само
у оном што сада може да се искуси и служи датом стању ствари.
Овим се не досеже могућност остварења креативног чина, коме треба пројект ка будућности и ослонац на искуства прошлих времена, чиме се превазилази пука биологичност људског бића.
Истовремено се превазилазе и вредновања света нивоом пријатности која се доживљава само у кругу телесних задовољења: задовољство здрављем и храном, сексуалним чином и пуким лидерством или друштвеном моћи. Социјални престиж опет осигурава веће шансе нагонским задовољењима из сва три изворишта. Њиме се заврти круг обмана и пад човека у стереотипе тежњи и сиромаштво облика живљења, и тиме отвара пут ка
властитом ништавилу. Тако, откривши моћ разазнавања добра и зла, открисмо и дубину могућег пада. Губимо се за сва времена у очараности непосредним задовољавањем потреба пуког опстанка, чиме се заглушује тескоба одлучивања и остаје несрећа бесмисла.
Ками је тако дубоко открио тај бесмисао када је, жудећи за слободом људског бића, на раскршћу „сазнања ДОБРА и ЗЛА“, изабрао ПАД, мислећи да је то супстрат слободе. У обмани да је нашао Слободу, занемарујући сваки СМИСАО живота, не препознавајући властити промашај, описује свој пад као општи људски пад, као апсурдну човекову судбину следећим речима: „Нисам знао да слобода није награда, нити одликовање, које се прославља шампањцем. Надаље, нити дар, кутија слаткиша… Ох, не! Она је напротив кулук и трка до краја, усамљена и изнурујућа“. Није у њој открио нит спасења човека из лавиринта зла над који смо се тако страствено наднели.
Тема о СМИСЛУ присутна је како у нашим свакодневним размишљањима, тако и у филозофским напорима првака људске мисли. У свим епохама историје, и у свим деловима света, човек питању трагања за СМИСЛОМ, као трагања за драгоценошћу коју је имао па изгубио, прилази религиозним концептима до којих је дорастао својим искуством, умом и откровењем које му је дато. 
Идеја о СМИСЛУ свог властитог живота и живота као опште појаве није људски ИЗУМ или пука игра људских мисли, него истинско људско животно ИСКУСТВО ПОТРЕБЕ за смислом. У хришћана, оно је аутентични доживљај Христа у Тројичном ЛИКУ Бога. Наш
талентовани психолог В. Поповић на томе заснива своју Христоцентричну психологију, као један могући, нови правац савремене психологије.
У Будућности, зачети зовом СМИСЛА, прожети смо потребом да осмислимо сваку своју тежњу, помисао и активност у пуком континуитету наше појединачне, овремењене егзистенције.
Живот одржавамо начинима обављања пуких, непосредних, нагонски одређених животних потреба, али га тим облицима живљења не осмишљавамо. И те облике живота подвргавамо вредновању ВРЛИНОМ, судијом над одлукама које доносимо.
ДУХОВНОСТ бића је услов да се откријемо као личности на том сасвим упојединаченом путу ка усаглашавању праксе своје егзистенције са светом и нашим властитим разлогом. Она је испуњеност тим сагласјем појединачног стремљења и општег животног смисла. Свакако и свим оним што се догађа на гребену сусретања тако разноврсних мотива који граде развође „познања ДОБРА и ЗЛА“ на коме је заснована наша судбина.

Проф. др Светомир Бојанин

Лист литургијске заједнице при Храму Светог Саве у Краљеву

Људска душа саму себе вређа ако допусти да је савлада наслада или бол.

Примати скромно, а праштати радо.

Поразно је кад у животу појединца пре клоне дух него тело.

Загледај у душе мудрих људи и труди се да видиш за каквим стварима они теже, а какве избегавају.

Живот је човеков онакав каквим га обликују његове мисли.

Извршавај свако своје дело на тај начин као да ти је последње у животу.

Одбаци свој осећај повређености и рана ће сама нестати.

Најбољи начин да се осветиш непријатељу је да не будеш попут њега.

Када те нешто изнад сваке мере љути, сети се колико је пролазан људски живот.

Све што чујемо је мишљење, а не чињеница. Све што видимо је перспектива, а не истина.

Најгора је она охолост која се узноси лажном скромношћу.

Још мало и заборавићеш на све. Још мало, и све ће заборавити на тебе.

Бунцају људи и постају уморни од живота кад немају пред собом неки циљ према коме би управили сваки свој напор и сваку своју мисао.

Марко Аурелије

Године 2002. открила сам једно предавање Бертранда Расела из 1927. године, под насловом „Зашто нисам хришћанин“. Док сам читала тај текст, ни на тренутак ми није падало на памет да ћу једнога дана, готово читав вијек након што га је Расел изговорио у просторијама Националног секуларног друштва у јужном Лондону, бити приморана да напишем есеј са управо супротним насловом.

Претходне године јавно сам осудила терористичке нападе деветнаесторице људи који су отели путничке авионе и усмјерили их ка кулама близнакињама у Њујорку. Учинили су то у име моје вјере — ислама. У то вријеме била сам муслиманка, мада нисам активно упражњавала своју веру.

Ако сам искрено осуђивала њихова дјела, куда ме је то онда водило? Основни принцип којим су ти напади били оправдавани био је, у крајњој линији, вјерски: идеја џихада, односно светог рата против невјерника. Да ли је за мене, као и за многе припаднике муслиманске заједнице, било могуће да се једноставно дистанцирам од самог чина и његових стравичних последица?

У то вријеме постојали су бројни утицајни лидери на Западу — политичари, научници, новинари и други стручњаци — који су упорно тврдили да терористе покрећу разлози различити од оних које су они сами, као и њихов вођа Осама бин Ладен, тако јасно и недвосмислено изнијели.

Ислам је, дакле, имао алиби.

Ово оправдање није било само снисходљиво према муслиманима. Оно је, истовремено, многим људима на Западу пружило прилику да прибјегну порицању. Окривљивати грешке спољне политике Сједињених Америчких Држава било је лакше него суочити се са могућношћу да смо заиста суочени са вјерским ратом.

Сличну склоност видјели смо и током последњих пет недеља, када су милиони људи, саосјећајући са страдањем Газе, покушавали да рационализују терористичке нападе од 7. октобра као оправдан одговор на политику израелске владе.

Када сам прочитала Раселово предавање, схватила сам да се моја когнитивна дисонанца ублажава. Било је то олакшање: заузети скептичан став према вјерском догмату, одбацити вјеру у Бога и изјавити да такво биће не постоји. А најбоље од свега било је то што сам коначно могла да одбацим и постојање пакла, као и страх од вјечне казне.

Раселовa тврдња да се религија превасходно заснива на страху снажно је одјекнула у мени. Предуго сам живјела са ужасом од свих стравичних казни које су ме наводно чекале. Иако сам напустила све разумске разлоге да вјерујем у Бога, тај ирационални страх од паклене ватре остао је присутан. Зато је Раселов закључак дошао као извјесно олакшање: „Када умрем, иструнућу.“

Да бисте разумјели зашто сам прије двадесет година постала атеисткиња, потребно је најприје да схватите каква сам муслиманка била. Била сам тинејџерка када је исламска организација Муслиманска браћа 1985. године продрла у моју заједницу у Најробију, у Кенији.

Не вјерујем да сам уопште разумјела вјерску праксу прије доласка Муслиманске Браће. Обредна очишћења, молитве и пост доживљавала сам као напорне и бесмислене ритуале. Проповједници Муслиманска Браћа све су то из коријена промијенили. Понудили су један јасан правац: исправан пут. Један циљ: да радимо на томе да послије смрти уђемо у Алахов рај. И један метод: приручник Пророкових упутстава о томе шта је дозвољено, а шта забрањено — халал („допуштено“) и харам („забрањено“). Као детаљно допунско тумачење Курана, Хадис је објашњавао како у пракси разумјети разлику између исправног и погрешног, добра и зла, Бога и ђавола.

Проповедници Братства нису остављали ништа машти. Дали су нам избор: настојте да живите у складу са Пророковим упутствима и пожњећете славне награде у оном свијету. А на овој земљи, у међувремену, највеће могуће достигнуће било је — умријети као мученик за Алаха.

Алтернативни избор — препустити се уживањима овога света — значио је навући на себе Алахов гњев и бити осуђен на вјечни живот у пакленој ватри. Неке од „свјетовних наслада“ које су они осуђивали обухватале су читање романа, слушање музике, плес и одлазак у биоскоп — све оно што сам се стидјела да признам да неизмјерно волим.

Најупечатљивија одлика Муслиманске браће била је њихова способност да мене и моје тинејџерско друштво, готово преко ноћи, преобразе из пасивних вјерника у активисте. Нисмо се више задовољавали тиме да само говоримо или да се молимо за нешто — дјеловали смо.

Као дјевојке носиле смо бурку и одрицале се западне моде и шминке. Дјечаци су пуштали браде до крајњих граница. Облачили су бијелу одејћу налик на хаљине које се носе у арапским земљама или су скраћивали панталоне изнад чланка. Дјеловање је било колективно: добровољно смо пружали хуманитарну помоћ сиромашнима, старима, особама са инвалидитетом и немоћнима. Подстицали смо пријатеље муслимане да се моле, а од немуслимана смо захтијевали да прихвате ислам.

Током часова исламских студија износили смо своје недоумице главном проповједнику. На примјер: шта да радимо са пријатељима које смо вољели и осјећали их блиским, а који су одбили да прихвате позив у вјеру (ислам)?

Као одговор, изнова су нас подсјећали на, како су говорили, недвосмисленост Пророкових упутстава. Са највећом сигурношћу тврдили су да не можемо бити вјерни Алаху и Мухамеду, а истовремено одржавати пријатељства и поверење са невјерницима. Ако би изричито одбацили наш позив да приме ислам, дужни смо били да их мрзимо и проклињемо.

Овдје је посебна врста мржње била резервисана за једну подгрупу невјерника — Јевреје. Јевреје смо проклињали више пута током дана и испољавали ужас, гађење и гњев због читавог низа недјела за која се тврдило да су их починили. Јеврејин је, говорили су нам, издао нашег Пророка. Заузео је Свету џамију у Јерусалиму. Настављао је тако да у нама квари срце, ум и душу.

Можете, дакле, разумјети зашто је некоме ко је прошао кроз овакву врсту вјерског обликовања атеизам могао изгледати толико привлачно. Бертранд Расел нудио је једноставан излаз, без икакве цијене — бјекство од неподношљивог живота само-поништавања и прогањања других људи. За њега није постојао ниједан увјерљив аргумент за постојање Бога. Религија је, тврдио је Расел, имала своје коријене у страху: „Страх је темељ цијеле ствари — страх од тајанственог, страх од пораза, страх од смрти.“

Као атеисткиња, мислила сам да ћу се ослободити тог страха. Истовремено сам пронашла и један сасвим нов круг пријатеља, онолико различит од проповедника Муслиманске браће колико се уопште може замислити. Што сам више времена проводила са њима — људима попут Кристофера Хиченса и Ричарда Докинса — то сам била сигурнија да сам направила прави избор. Јер атеисти су били паметни. А уз то су били и веома забавни.

Па шта се, дакле, промијенило? Зашто себе данас називам хришћанком?

Дио одговора је глобалне природе. Западна цивилизација суочена је са пријетњом три различите, али међусобно сродне силе: обновом ауторитаризма великих сила и експанзионизма у облику Комунистичке партије Кине и Русије Владимира Путина; успоном глобалног исламизма, који пријети да мобилише огроман дио свјетског становништва против Запада; и вирусним ширењем „woke“ идеологије, која подрива моралну снагу наредне генерације.

Настојимо да те пријетње обуздамо савременим, секуларним средствима: војним, економским, дипломатским и технолошким напорима — да поразимо, подмитимо, убиједимо, умиримо или надзиремо. Ипак, у сваком новом кругу сукоба затичемо себе како губимо тле под ногама. Или остајемо без новца, са националним дугом који се мјери десетинама билиона долара, или губимо предност у технолошкој трци са Кином.

Али не можемо се борити против ових страховитих сила ако не одговоримо на суштинско питање: шта је то што нас уједињује? Одговор да је „Бог мртав!“ дјелује недовољно. Подједнако неубjедљивом показује се и потрага за утјехом у такозваном „либералном међународном поретку“.

Једини вјеродостојан одговор, вјерујем, налази се у нашој жељи да сачувамо наслеђе јудео-хришћанске традиције.

Ово наслеђе састоји се од сложеног и разрађеног скупа идеја и институција, осмишљених да штите људски живот, слободу и достојанство — од националне државе и владавине права, па све до установа науке, здравства и образовања. Како је показао Том Холанд у својој изванредној књизи „Доминација“ (Dominion), разне наизглед секуларне слободе — слобода тржишта, савјести и штампе — имају своје коријене у Хришћанству.

И тако сам схватила да Расел и моји атеистички пријатељи нису успјели да разликују шуму од  стабала. Шума је цивилизација утемељена на јудео-хришћанској традицији; то је историја Запада у цјелини, од почетка до краја. Раселова критика противречности хришћанског догмата озбиљна је, али је истовремено и сувише уског домета.

На примјер, своје предавање одржао је у сали пуној (бивших или барем сумњичавих) хришћана, у једној хришћанској земљи. Замислите колико је то било јединствено прије готово једног века — и колико је данас ретко у не-западним културама.

Да ли би један муслимански филозоф могао да стане пред било коју публику у некој муслиманској земљи — тада или данас — и одржи предавање под насловом „Зашто нисам муслиман“? У стварности, постоји књига са тим насловом, коју је написао један бивши муслиман. Али је аутор објавио у Америци, под псеудонимом Ибн Варак. Другачије би било сувише опасно.

За мене је та слобода савјести и говора можда највећа предност западне цивилизације. Она не настаје спонтано у људској историји. Производ је вјековних расправа унутар јеврејских и хришћанских заједница. Те расправе су подстакле развој науке и разума, ублажиле суровост, сузбиле сујевјерје и изградиле институције које уређују и штите живот, истовремено гарантујући слободу што већем броју људи.

За разлику од Ислама, Хришћанство је превазишло своју догматску фазу. Постајало је све јасније да Христово учење не подразумијева само ограничену улогу религије као нечега одвојеног од политике, већ и саосјећање према грешнику и смирење вјерника.

Ипак, не бих била искрена када бих своје приклањање Хришћанству приписала искључиво спознаји да је атеизам сувише слабо и разједињујуће учење да би нас утврдио пред нашим пријетећим непријатељима. Хришћанству сам се окренула и зато што сам на крају схватила да је живот без икакве духовне утјехе неподношљив — заправо, готово самоуништавајући.

Атеизам није успио да одговори на једно једноставно питање: који је смисао и циљ живота?

Расел и други атеистички активисти вјеровали су да ћемо, одбацивањем Бога, ући у доба рационализма и просвећеног хуманизма. Али „Божја празнина“ — вакум који настаје повлачењем Цркве — једноставно је испуњена мјешавином ирационалних псеудорелигијских учења.

Резултат је свијет у коме савремени култови пљачкају бескичмене масе, нудећи им лажне разлоге постојања и дјеловања — најчешће кроз учешће у демонстративном позоришту врлине, у име неке наводно жртвоване мањине или тобоже осуђене планете. Изрека која се често приписује Г. К. Честертону претворила се у пророчанство: „Када људи одлуче да не вјерују у Бога, није да више не вјерују ни у шта — тада постају способни да верују у било шта.“

Унутар овог нихилистичког вакума, изазов који је пред нама постаје цивилизацијски. Не можемо се супротставити Кини, Русији и Ирану ако сопственом становништву не умијемо да објаснимо зашто је то уопште важно. Не можемо се борити против woke идеологије ако нисмо у стању да бранимо цивилизацију коју она настоји да уништи. И не можемо се суочити са исламизмом користећи искључиво секуларна средства. Да бисмо придобили срца и умове муслимана овдје, на Западу, морамо им понудити нешто више од кратких видео-клипова на TikToku.

Поука коју сам извукла из свог искуства у Муслиманској браћи јесте снага једне уједињујуће нарације, укоријењене у темељним текстовима ислама, способне да привуче, обавеже и покрене муслиманске масе. Ако не понудимо нешто подједнако суштинско, бојим се да ће се ерозија нашег цивилизацијског ткива наставити. И, на срећу, нема никакве потребе да трагамо за new age “препаратима фармаколошке терапије” и свјесности. Хришћанство већ има све.

Зато себе више не сматрам муслиманском отпадницом, већ одступницом од атеизма. Наравно, још увијек имам много тога да научим о Хришћанству. Сваке недјеље у цркви откривам нешто ново. Али сам, на свом дугом путовању кроз пустињу страха и сумње у саму себе, препознала да постоји бољи начин суочавања са изазовима постојања од онога што нуде и ислам и атеизам.

Текст Сомалијке, холандско-америчке активисткиње, списатељице и политичарке објављен је 11. 11. 2023.

https://unherd.com/2023/11/why-i-am-now-a-christian/

Превео: Никола Ј. Гачевић, свештеник

Пише: Живојин Ракочевић

„Откуд ви овде?”, питала је својевремено новинарка М. В. Митрополита Амфилохија Радовића. Био је снег и мећава. Изашао је пред групу новинара из разорених конака манастира Девич.

„Како откуд ја овде?”, узвратио је, а онда кренуо да говори о Диоклитији, Немањићима, Балшићима – па све до Карађорђевића и Јосипа Броза. Сви су ућутали и смрзавали се, он је само отресао снег са браде, док су из историје излазиле личности, неке друге – свете историје. Никад га нико није питао нешто слично: откуд владика у цркви, откуд монах у пустињи, откуд он код свог светитеља и на својој светој земљи. Ћутали смо тада, молили Бога да заврши и проклињали њено питање. С друге стране, гледајући разумно, питање је било логично и оправдано. Шта ту ради један од првих људи Српске православне цркве, саговорник и пријатељ моћних, и пријатеља и непријатеља? Шта ради човек са светским докторатима и почастим, на месту где је, у првој половини 15. века, у шупљој букви живео и Богу се молио Свети Јоаникије Девички?

Јуче је био хладан дан, магла у целој Дреници. Негде између села Воћника и Пољанца аутор овог текста у ретровизору види велику икону Богородице на предњем стаклу аутобуса који га је пристигао. Из Будве је, зна где иде, и обилази нас између албанизованих имена на знаковима поред пута и споменика „ослободилачке војске Косова”.

Логично и оправдано питање гласи: Откуд они овде?

На улазу у манастирски комплекс косовски полицајци узимају документа. На вратима црквене порте игуманија Анастасија дочекује госте и изгледа као да свако лице уписује у своје срце. То је осмех који види свако добро у вама, преживео је све девичке несреће. Пет стотина људи стиже међу зидине и у сиротињску црквицу Светог Јоаникија.

Једна госпођа са шеширом дуго клечи испред ћивота с моштима светитеља и нервира ред људи који чекају да се поклоне светитељу. Његов гроб је последњи пут разорен у мартовском погрому 2004. Тада је уништено, сагорело и опљачкано све сем голих зидова и свечевих моштију, јер је он, како је у беседи рекао Митрополит Теодосије, „дубоко у гробу испод његове цркве”. Отишао је у пустињу у 15. веку, када је српски народ заједно са својом државом падао у ропство, а могао је живети у грандиозним Високим Дечанима, Пећкој патријаршији или Студеници Хвостанској.

Од тада до данас тешко је набројати сва разарања која су погодила ово место. Светац је увек био ту, а народ се и данас у Метохији просто и једноставно заклиње: „Жив ми Девич!” Јуче је храм био место где су оживели породице, презимена, изгубљена села и истакнути појединци. Зато је могуће да три генерације породице Шмигић, свака за себе, долазе у Девич као у своју кућу. Он им се свима нашао и налази као ослонац, реална подршка и духовни оријентир. Отац и син, свештеници Илија и Саво, не скидају осмех с лица. Свакога препознају кроз светињу.

„Долазили су овде многи: владари, сиромашни и богати, здрави и болесни, и многи су нашли лека, а многи су били кажњени јер су се дрзнули пред овом светињом”, говори Митрополит Теодосије и закључује да „наш народ долази у светињу да се сретне са силом Божијом”.

Он сведочи, као и његови верници, разарање и васкрсење и наглашава чињеницу да никада више људи није посећивало светиње Косова и Метохије. То јесте изненађење последњих година и Владика Теодосије посредно одговара на питање откуд сви ти људи, на местима страдања.

„Ко ће нас раставити од наших светиња?”, упитао је он и послао поруку да „неће бити потребни ни папири, ни резолуција да потврде да су ове светиње наше”.

Девички храм обнавља се у овој пустињи, али он једнако постоји и у људима који му долазе или до којих допире глас о њему. Из Котора је дошао Вељко Дујовић, из Краљева Драган, из Канцеларије за Косово и Метохију Милена Парлић, из Грбља Никола, а домаћини славе, Милош и Милија Јанићијевић, иду од једног до другог госта и труде се да сваком од ових неколико стотина људи кажу лепу реч. У једној великој славској просторији пева Хор Призренске богословије, а у другој наступа Мишко Радовић, џезер и рокер, са својом дружином хармоникаша.

Свети Јоаникије Девички вековима је брзи помоћник и љути светац. Једна прича књижевника Григорија Божовића говори о томе како се са Светим Јоаникијем посвађао свештеник Стоша из села Воћник, јер су Арнаути убили манастирског слугу. Поп Стоша се наљутио, затворио цркву, погасио кандила и свеће и бацио кључ у дубоки поток. Тражио је да Свети Јоаникије врати зло Арнаутима. После неког времена тражио је кључ по потоку, док су се из манастирских конака чули гласови ослободилачке војске која је ту дошла, те 1912. године.

Јуче два дечака, тек проходала, неуморно трче између зидова, скачу по степеницама и играју се. Откуд они овде? Да ли су гласови литургије, музике и песме слобода оних који ту живе и слобода оних који се светињи враћају?

Извор: Политика

Ти долазиш! Ја не видим начин на који идеш, видим само Твој долазак, и то не телесним очима. Осећам. He остављаш времена нити дајеш начина да се размисли о томе ко си Ти? Неочекивано се јављаш у души, Невидљиви и Непојмљиви! Јављаш се неописиво тихо и фино, заједно са влашћу и силом Творца, зато мењаш читавог човека: мењаш, претвараш, пресаздаваш, обнављаш и ум и срце и тело!

Ти Силни улазиш у кућу, свезујеш јакога и отимаш покућство његово, али не на погибију, него на спасење! И кућа и покућство раније су припадали Теби; Ти си их направио направио за Себе; а они су се сами предали у жалосно ропство отимачу. И све до сада били су моји ум, душа и тело под влашћу љутог властелина, делујући под његовим утицајем. Ти долазиш и они се сада потчињавају Твојој власти, почињући да делују под Твојим светим и блаженим утицајем.

Како да Те представим? Шта да кажем браћи својој о Теби? Како да им пренесем име Страника који се склонио под кров моје душе, под кров трошан и разрушен, отворен пред силовитим ветровима, кишом и снегом – погодан само за неко привремено склониште за стоку? Шта си нашао у моме срцу, у које су једна за другом долазиле различите греховне помисли, улазећи у њега без препреке и налазећи ту као у јаслама, или као што свиње налазе у кориту, укусну храну свакојаких страсних осећања?

Чини ми се да знам име свога Госта! Али, с обзиром на моју нечистоту, плашим се да изговорим то име. И само непобожно изговарање тог великог и свесветог имена може да донесе осуду! Колико је тек онда страшније присуство Именованога! Но, Ти си ту! Твоја бескрајна доброта довела Те је код прљавог грешника, како би он, познавши достојанство и назначење човека, опитно окусио и чулно видео да је добар Господ (Пс. 33,8), како би оставио путеве безакоња, оставио своје омиљено блато смрадних страсти и постарао се да покајањем стекне чистоту и постане Твој храм и обитавалиште.

Како да назовем Страника Који станује код мене, који обитава у мени? Како да назовем чудесног Госта који је дошао да ме утеши у моме изгнанству, да ме исцели од неисцељиве болести, да ме извуче из мрачног бездана, да ме изведе на травнато поље Господње, да ме постави на стазе праве и свете? Онога Који је дошао да уклони непрозирну завесу што је до сада била раширена пред мојим очима, скривајући од мене величанствену вечност и мог Бога? Како да назовем Наставника који ми објављује учење о Богу, учење ново и уједно врло древно, учење Божанско, а не људско?

Хоћу ли тог Наставника да назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром – да тако покушам да опишем неописиво – или делањем унутар самог ума.

Да га назовем огњем? Али Он не спаљује; напротив – орошава и пријатно хлади. Он је некакав глас тих и танак (1. Цар. 19,12), али од Њега као од огња бежи свака страст и свака греховна помисао.

Он не изговара никакве речи – не изговара, али ипак говори, учи и пева: чудесно, тајанствено, неописиво тихо и префињено, мењајући и обнављајући ум и срце који у безмолвију у тајној одаји срца ослушкују Њега. Он нема никакав лик нити облик. У Њему нема ничег чулног. Он је потпуно нематеријалан, невидљив и крајње префињен; изненада, неочекивано и неописиво тихо, јавља се у уму и срцу, и постепено разлива по целој души, по читавом телу, овладава њима и удаљава из њих све греховно; зауставља деловање плоти и крви; сједињује раздвојене делове човека у једно; нашу природу, која се услед страшног пада распала као крхка посуда, показује као целу. Ко видећи пресаздавање неће препознати руку Саздатеља, Који једини има власт да саздава и пресаздава?

До сада сам говорио само о делању, не именујући Делатника. Страшно ми је да га именујем. Погледајте ме браћо! Видите шта се у мени догађа! Реците ми ви – шта се то у мени догађа? Ви кажите ко то чини?

Осећам присуство Страника у себи. Одакле је дошао и како се појавио у мени – не знам. Појавивши се, Он остаје невидљив и потпуно недокучив. Али присутан је, јер делује у мени, јер влада мноме, не уништавајући моју слободну вољу, него је увлачећи у Своју вољу неописивом светошћу те воље.

Невидљивом руком Он је узео мој ум, срце, душу, моје тело. Тек што су осетили ту руку, они су оживели! У њима се појавио нов осећај, нов покрет – духовни осећај и покрет! Ја до сада нисам познавао те осећаје и покрете, нисам чак ни слутио, ни претпостављао да постоје. Они су се појавили, а пред њиховом појавом телесни и душевни покрети и осећаји су се сакрили или су остали оковани. Они су се појавили као живот, а пређашње стање ишчезло је као смрт.

Од додира руке сви делови мога бића – ум, срце и тело – сјединили су се међу собом, сачинивши нешто целовито и јединствено, да би се потом погрузили у Бога, пребивајући у Њему док год их та невидљива, недокучива и свемоћна рука држи.

Какав ме тамо осећај обузима? Читаво моје биће бива прожето дубоким и тајанственим ћутањем, изван сваке мисли, изван сваког маштања, изван сваке душевне кретње коју производи крв. Целокупно моје биће празнује и уједно дела управљано Духом Светим. To управљање не може се описати речима. Живим као опијен, заборављам на све, храним се непознатом и непропадљивом храном; налазим се изван свега чулног, у области нематеријалног, у области која је не само изнад материје, него и изнад сваке мисли, сваког поимања; не осећам ни само своје тело.

Моје очи гледају – и не гледају, виде – и не виде; уши слушају – и не чују; сви моји удови су опијени и ја се клатим на ногама, придржавам се да не бих пао, или лежим на одру као болестан без болести и раслабљен од преизобиља снаге. Чаша Господња, чаша Духа, напајајућа је као најјача (Пс. 22,5). Тако проводим дане и недеље!… A време се скраћује!…

Дивно ћутање обузима ум, срце и душу, који су се свом силином устремили ка Богу и, да тако кажем, изгубили се у бесконачном кретању ка безграничном. To ћутање уједно је и беседа, али без речи, без икаквог ширења, без мисли и изнад мисли. Страник, Који све то чини, има необичан глас и речи – изговарају се немо и без звука и чују на тајанствен начин. Да бих препознао чудесног Страника тражим у Светом Писму место где би се говорило о таквим делима и нехотице се заустављам пред Спаситељевим речима: Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуд долази и куда иде: такав је свако ко је рођен од Духа (Јн. 3,8).

Ho, како назвати само то деловање? Оно умирује човека и сједињује га са самим собом, а потом и са Богом; немогуће је не препознати у том деловању утицај благодатног Божијег мира, који превазилази сваки ум и који ће сачувати срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4,7) мира који даје Дух Свети када приступа човеку и обнавља га. Тачно! Од тога ум и срце постају јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у себи – на таблицама душе, прстом Духа.

Божански Страник одлази и скрива се једнако неприметно као што долази и што се јавља. Али Он у читавом мом бићу оставља миомирис бесмртности – нематеријалан, као и Он Сам што је нематеријалан – миомирис духовни, животни, који се може осетити новим чулом које је Он засадио или васкрсао у мени. Оживљаван и храњен тим миомирисом ја пишем и саопштавам реч живота мојој браћи.

Свети Игњатије Брјанчанинов

извор

У сваком људском бићу, без обзира на епоху у којој живи или културу којој припада, постоји један рефлекс старији од свести: када смо притиснути болом, када нас преплави необјашњива радост или када једноставно тражимо одговоре које земља не може да понуди – ми подижемо очи ка горе. Тај покрет главе није само биолошка механике врата; то је онтолошки крик.
Али, шта ми то заправо гледамо? Савремени човек, наоружан телескопима и астрофизиком, рећи ће да гледа у свемир, у вакуум, у хладна пространства водоника и хелијума, који је равнодушан према нашој судбини. Међутим, срце зна нешто што телескоп не види. За човека који трага за смислом, плави свод изнад нас није само атмосферски омотач, већ икона, граница и позив. То је она танка линија где престаје оно што можемо да додирнемо и почиње оно за чим вечно чезнемо.
Више од звездане прашине: Небо као Друга Стварност
Прва и основна заблуда модерног доба јесте изједначавање „неба“ са „свемиром“. Када је совјетски космонаут Јуриј Гагарин наводно рекао да је био горе и да „није видео Бога“, он је изрекао истину трагичног неразумевања. Бог није астронаут који се крије иза Месеца, нити је Небо (Царство Небеско) локација до које се стиже ракетом.
Свето Писмо, када користи реч „небо“, не говори о стратосфери. Оно говори о димензији постојања која је темељ свега видљивог. Када древни писац у Књизи Постања каже: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Пост. 1:1), он поставља дуализам наше стварности. „Земља“ је све оно што је пропадљиво, опипљиво и пролазно, док је „небо“ она невидљива потка, духовна стварност која држи материју на окупу.
Зато псалмопојац Давид, гледајући у звездано небо изнад јудејске пустиње, не види само астрономска тела, већ види рукопис Уметника: „Небеса казују славу Божију, и дјела руку Његових јавља свод небески“ (Пс. 19:1). За верујућег човека, физичко небо је само прозор, транспарентна опна кроз коју пробија светлост вечности. То је граница између створеног и Нествореног, место где човек интуитивно осећа да постоји „више“.
Пророчке визије, попут оне из Откривења где се каже: „Видјех, и гле, врата отворена на небу“ (Откр. 4:1), нису позив на космичко путовање, већ позив на промену перцепције. Та „врата“ нису у облацима; она су у срцу стварности. Небо је, дакле, стање будности пред Богом, простор где је све прожето Његовим присуством, за разлику од наше земаљске реалности која је често замагљена нашом себичношћу и пролазношћу.
Скандал тела у средишту Вечности
Можда највећа и најтоплија тајна хришћанства лежи у чињеници да Небо више није само „духовно“. Све до Христовог доласка, могли смо замишљати небески свет као царство бесплотних духова, чисте светлости и апстракције. Али Вазнесење Христово мења све. То је кључни преокрет у историји универзума.
У Делима апостолским читамо потресан опис: „И ово рекавши видјеше они гдје се подиже и однесе га облак из очију њиховијех“ (Дап. 1:9). Шта ово значи за нас? Значи да је Христос у саму срж Божанства, у тај „неприступни свет“, унео људску природу – наше тело, наше руке, наше срце. Бог више није само Дух; у центру Неба сада куца и људско срце.
Ово је суштинска утеха за сваког човека који се плаши смрти и нестанка тела. Наше тело није тамница из које душа треба да побегне (како су веровали стари филозофи), већ је храм који је предвиђен за вечност. Како то дивно примећује Свети Иринеј Лионски: „Као што је човек створен у телу, тако ће и спасење бити у телу.“
Зато Христове речи: „Многи су станови у кући оца мојега. А да није тако, казао бих вам; идем да вам приправим мјесто“ (Јн. 14:2), добијају потпуно нову дубину. То „место“ није хотелска соба у облацима. То „место“ је сам Христос. Он је наша кућа. Небо је постало „човеколико“ јер је Богочовек тамо. Апостол Павле нас подсећа: „Наше живљење је на небесима, одакле очекујемо Спаситеља, Господа Исуса Христа“ (уп. Фил. 3:20). То није позив на бекство од живота, већ позив да ходамо земљом носећи небо у себи, знајући да је наша права адреса тамо где је Он.
Географија срца: Рај као Стање и Место
Често се води расправа, понекад и сувише интелектуална, о томе да ли је Рај „место“ (loccus) или „стање“ (status). Да ли је то физичка локација са димензијама, или је то само осећај блаженства душе? Одговор који нам предање нуди је парадоксалан и лековит: Рај је сусрет оба.
Сетимо се разбојника на крсту, човека који у последњем даху проналази смисао. Христос му каже: „Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у Рају“ (Лк. 23:43). Реч „данас“ укида време и простор. Рај почиње оног тренутка када Христос уђе у таму нечијег живота. То је првенствено стање заједнице. Где је Љубав, тамо је и Рај, па макар то било и на крсту. Псалмопојац то стање описује речима: „А мени си дао у срце радост већу него што је они имају, кад им роди пшеница и вино“ (Пс. 4:7). То је унутрашња географија – предели мира који се не могу купити нити освојити силом.
Међутим, хришћанство није религија духова, већ религија Васкрсења. Ми не чекамо да постанемо „облаци“, већ чекамо „ново небо и нову земљу“ (Откр. 21:1). Та „нова земља“ подразумева да ће творевина бити излечена, а не уништена. Рај ће, дакле, имати и своју просторност, своју тактилност, своје боје и звуке, али преображене, очишћене од пропадљивости.
Како каже Апостол Павле: „Јер знамо, ако се наша земаљска кућа, тјелесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима“ (2. Кор. 5:1). Ова „кућа“ је метафора за сигурност, за припадност, за простор који нас прихвата у нашој целовитости. Рај није апстрактна нирвана где се личност топи у ништавилу; то је дом. То је заједница лица која се гледају у љубави. Дакле, Рај је стање (љубав) које гради себи место (Царство).
Поглед који цепа хоризонте
На крају, шта ово значење Неба и Раја доноси нама, који данас корачамо асфалтом, плаћамо рачуне и бринемо о сутрашњици? Доноси нам промену перспективе.
За обичног човека, небо је често само метеоролошки извештај. Али у тренуцима истинске дубине, тишине или молитве, небо постаје оријентир. Позив „Тражите оно што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога“ (Кол. 3:1) није позив да презиремо земљу. Напротив, само онај ко носи небо у срцу може истински да воли земљу, јер у њој види „подножје ногу Божијих“ (уп. Ис. 66:1).
Сваки пут када учинимо дело љубави, ми спуштамо комад Неба на земљу. Сваки пут када опростимо, ми проширујемо границе Раја. Небески свет није негде „тамо далеко“, иза галаксија. Он је „близу, пред вратима“. Он пробија у наш свет кроз Литургију, кроз уметност, кроз љубав, кроз сузе покајања.
Визија пророка Данила о „Видјех у утварама ноћним, и гле, као син човјечји иђаше са облацима небеским“ (Дан. 7:13) није застрашујућа слика краја света, већ утешна слика коначног сусрета. То је обећање да овај свет, са свим својим сузама и неправдама, није коначна реч. Последњу реч има Небо, које се спустило да нас загрли.
Рај је, на крају, врло једноставан, иако бескрајно дубок: то је бити тамо где је Онај кога волимо. Ако је Христос тај кога срце тражи, онда је Рај свуда где је Он – у срцу, у ближњем, и коначно, у вечности која долази.

извор

Исцјељење погрбљене жене (није могла да се усправи, била је згрчена) које је извршио Христос, како се излаже у јеванђелском одељку ове недјеље (Лк. 13, 10–17), представља значајну лекцију разликовања између истинске духовности и нездраве религиозности.

Христос, поучавајући у синагоги у дан суботњи, сусреће жену која је пуних осамнаест година живјела погрбљена, заробљена у болести и у друштвеној изолованости, и исцјељује је.

Умјесто, међутим, да чудо исцјељења које Он савршава изазове радост, оно изазива огорчену реакцију старјешине синагоге, тог типичног и најизразитијег представника тадашње религије, и то зато што је исцјељење извршено у дан суботњи.

Пошто је изопачио смисао Закона и богослужења, претворивши их у круту формалност и немилосрдну осуду, првосвештеник остаје неспособан да сагледа истинску љубав и милосрђе.

Дух такве болесне религиозности осуђује Свети Јован Златоусти, наглашавајући да „ако држимо заповијести Божије[1], а имамо срце које не показује милосрђе према другима, немамо никакву корист, јер Бог од нас тражи добронамјерност“ (PG 59, 491).

Он нас, дакле, подстиче да се не заробљавамо у бесплодној формалности и у пуком држању заповијести, него да дјелатно пројављујемо љубав и милосрђе према сваком суграђанину. Наша вјера и наш однос према Цркви не смију се исцрпљивати само у спољашњим обредним радњама, већ треба да се пројављују као унутрашње стање срца (љубав према богослужењу које нас преображава, даје мир, свјетлост, снагу и љубав), а које се открива и потврђује дјелима љубави и солидарности.

Када се религиозност сведе само на обреде, правила и навике, она губи своју животност и свој суштински садржај, те се може претворити чак и у препреку за успостављање истинског односа са Богом (тако и са ближњим).

Болесна религиозност пројављује се кроз лицемјерје, склоност ка осуђивању и изопачену приврженост спољашњим формама, услед чега се губи централна порука божанске љубави и милосрђа.

Зато Христос и назива старјешину синагоге „лицемјером“, будући да се он задржава искључиво на форми Закона, злоупотребљавајући своју вјерску власт и остајући равнодушан према најдубљој човјековој потреби за избављењем, слободом и надом.

Христос нас, дакле, позива да се удаљимо од болесне религиозности и да се не поробљујемо формама и традицији лишеним суштине, већ да своју вјеру живимо у љубави, разумијевању и слободи, чинећи срце своје обиталиштем Бога, како нас томе поучава наше Светоотачко Предање.

Да са милосрђем и истином станемо уз сваког „погрбљеног“(уцвијељеног, тужног, болног) у нашем животу, како би се кроз наша дјела прослављао Бог, а не једна индивидуалистичка, формалистичка религиозност.

Превео: п. Никола Гачевић

[1]Двије највеће заповијести које су темељ вјере и љубави, а тиме нашег спасења јесу:  “Љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом”, и друга “Љуби ближњега свога као самога себе”.

извор

Послушник Симеон је живео под кровом манастирске зграде манастира изолованог од цивилизације. „Као Карлсон, који живи на крову“, шалио се у себи, слушајући како киша лупа по шкриљцу. Слатко је заспао уз меланхоличну песму кише и уздах јесењег ветра, који је цепао последње лишће хладног новембра.

Радијатор испод прозора је био топао, треперава лампа поред икона у углу и мирис сушене летње менте стварали су атмосферу душевног мира у Симеоновој души, подстакнуту његовом неуморном унутрашњом молитвом: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног...“

И стално је сањао исти сан који се понављао... Стајао је тамо у скупом оделу, белој кошуљи и шареној кравати, окружен тимом својих подређених, позивао је своју секретарицу да свима направи кафу и објавио присутнима да је најновији трговински споразум са белгијском компанијом повећао њихове приходе за 20 процената. Сви су аплаудирали.

Затим се смешта у кожно седиште скупог БМВ-а и наређује возачу: „На дачу!“ Дозива жену, питајући је које намирнице да купи. Његова вољена жена, Лиза, отвара врата и грли га говорећи: „Уморан си, вредниче мој...“ и нежно га љуби.

И Семјон се буди...

И киша поново почиње да пада, а он хвата фрагменте сна у својој свести, желећи да га продужи. Али звоно већ звони, дозивајући га на поноћну службу. И он устаје, стењући и крстећи се, са речима: „Боже, буди милостив мени грешном...“

Други ветар и почетак јесени

Често, након молитве пре спавања, обузимао га је страх од несанице. Тачније, од буђења ноћу. Будио би се око 2 сата ујутру, верујући да је добро спавао и да је спреман за поноћну службу, али након што би погледао на сат, тужно би се враћао у кревет. Његов духовни отац му је забранио да се ноћу моли пред иконама, говорећи: „Мораш да радиш напорно у штали током дана, и твом телу је потребан одмор.“ Заиста је често дремао током послушања, након чега му је наређено да се добро наспава. Али сан није долазио, а мисли, једна тежа од друге, узнемиравале су душу...

Како се све догодило? Како је завршио на дну? Зашто се није зауставио на време? На крају крајева, имао је снагу воље, и имао је животно искуство... Знао је како да превазиђе себе, никада не одустајући, посебно у послу, где се не сме опустити, већ се иде ка својим циљевима и постиже успех свим средствима, исправним и погрешним.

Овај закон је научио у младости, након што је одслужио војску, када је почео да се бави каратеом и тренирао два сата сваки други дан. И када је изгледало да му снага и жеља за тренингом јењавају, он би и даље ишао на тренинг, знајући да долази „други дах“. И јесте: појавила се нова снага, лакоћа и радост унутрашње победе. Тако је у животу, у свему...

Али негде је дошло до грешке. Где? Када је у рукама држао своју прву новчаницу од хиљаду долара? Када су он и његова жена отишли на одмор у Италију? Или када је први пут сео за сто за рулет после неколико пића са пријатељима у скупом ресторану и изгубио три хиљаде долара?

А онда, љут, стиснувши зубе и већ трезан, враћао би се у казино да надокнади своје губитке, уверен у победу. И надокнађивао би своје губитке, и освојио би стратосферску суму, и са дивљом радошћу би вукао актовку пуну готовине у ауто... Није пробао дрогу, али су се појавили симптоми одвикавања када је одлучио да заувек напусти коцкарницу.

Породични односи су се погоршавали, а неуспеси су се надвијали на послу. Није било новца за исплату колега, па су неки дали отказ. Нешто је морало да се уради, да се пронађе други дах. Али није га било. Онда је у помоћ притекао алкохол.

Тачка без повратка

Неколико гутљаја ујутру, затим сваког сата током дана, а онда „пуном паром“ увече. Чак и ноћу, само да заспи... Лиза је плакала, молила, ишли су код лекара да лече тровање алкохолом, и трезвеност је наступила. А са њом, иритација и бес — и на послу и код куће. Шта је недостајало? Кајање, покајање. Није кривио себе; кривио је околности.

Па шта се даље десило? Прошла је година. Морао је да затвори фирму и окрене се куповини и продаји робе. Приход је био мали, али довољан за живот. Све док једног лепог дана није остварио велики профит од посла са металом са страним партнером. Победа!

Сада је схватио да га је непријатељ поново ухватио у његову доларску мрежу. На крају крајева, никада није захвалио Богу, у кога је наводно веровао, а опет, као хришћанин, никада није ни помислио да помогне било коме, чак ни својим остарелим родитељима, који су једва састављали крај с крајем током гладних деведесетих... И што је најважније, сада је схватио да не може сам, без Божје помоћи, да превазиђе овај проблем.

Финансијска еуфорија након лошег низа ми је ударила у главу са новом снагом...

Али чак и то је деловало неиспуњавајуће: млада, усамљена жена се појавила ниоткуда, постајући чврст зид између њега и Лизе. Његова исцрпљена супруга, која је живела са њим 20 година, родила је два сина и, уморна од борбе за њега, поднела је захтев за развод. Он је радо прихватио, осећајући се као последњи издајник.

Зашто није стао? Није знао. Или боље речено, знао је. Није знао да постоји излаз – покајање. Али покајања није било. Био је понос! О, стварно? понављао је у себи. И оставио је Лизи стан, викендицу, ауто и кредитну картицу, на коју је уплатио уредну суму. Деца су већ била одрасла; није желео да их остави. Али их је оставио. И откотрљао се низбрдо као грудва снега...

Рулет је исисао његов последњи новац. Постао је просјак. Усамљени, сиромашни алкохоличар. О Боже! Зашто си ме напустио?! Зашто си ме тако окрутно казнио?

И он, потпуно исцрпљен, једног дана уђе у цркву, сећајући се своје баке, мајке своје мајке, која се увек молила и код куће и редовно у цркви. И говорила му је: „Запамти, Семочка, без Бога не можеш ни преко прага...“ А горе, на небу, вероватно се молила за њега...

И свештеник, више не млад, пажљив и љубазан, стављајући руку на епитрахиљ током дугог, сузног разговора и исповести, тихо рече:

„Да, драги мој, очигледно си стигао до тачке са које нема повратка... Добро познајем такве као што си ти: изгубили су основни осећај друштвене одговорности, потонули су, како кажу, 'испод лајсне', запали у паклено ропство и немоћни су да побегну... Међутим, можеш да покушаш. Твоја душа је жива, а иза себе имаш богато животно искуство. Иди у манастир, 100 километара одавде. Отац Матеј, игуман, тамо дочекује људе попут тебе... Даћу ти адресу, написаћу ти препоруку и купићемо ти карту...“

Нова послушност

Тог новембарског јутра отац Матеј је позвао Симеона у своју канцеларију и рекао:

„Пребацујемо те, брате, на друго послушање. Водићеш књиге. Јеси ли видео како се граде манастири? И запамти ово: ниси само опседнут алкохолизмом; тешко си болестан. А ако не желиш да одеш у пакао, мораш сваког дана захваљивати Богу што си жив и у манастиру под омофором Пресвете Богородице, и мораш јој се молити дању и ноћу за помоћ у трезвености и духовној јасноћи.“

Додај свом правилу после јутарњих молитви учења Светих Отаца о опасностима пијења вина... И запамти их. Јер, као што се каже у Посланици апостола Петра: „Будите трезни, бдите; јер противник ваш, ђаво, као ричући лав ходи и тражи кога да прождере“ (1. Петр. 5:8).

Лукав је, воли да те убеди да су велике дозе алкохола лоше за тебе, али да је чаша или две у реду за здравље. А онда долази пијанчење. Често води ка смрти. Где онда иде душа? Знаш и сам... И још нешто. Хтео си да се замонашиш пре годину дана. Спреми се, примићеш монашки постриг током поста. Ниси се предомислио?

„Нисам променио мишљење“, рекао је запањени Симеон и отишао у шталу, која му је већ постала омиљена, да се опрости од својих крава. А можда и да их замоли за опроштај...

протођакон Сергиј Герук

извор

Млади радије проводе време по дискотекама и ноћним клубовима, него у молитвама и
проучавању Светог Писма. Компјутер им је постао важнији од књига, виртуелна реалност ближа им је од стварне реалности. И они сами су у својој виртуелној неодговорности слични некој нереалности. Ми не разумемо њих, они не разумеју нас. Контузија греховном пожудом јесте главни бич нама савремене омладине. Они убрзано расту, али су духовни патуљци, а неки међу њима и чудовишта. О последњим данима је речено: Биће пометња у многим местима, са неба ће се често слати огањ; дивље звери промениће места своја, и нечисте жене рађаће чудовишта (3. Јездр 5, 8). Ова чудовишта која убрзано расту и висином превазилазе своје родитеље, обавијени дуванским димом и истетовирани, ходају у групама по нашим
парковима и улицама и киње и муче недужне људе. Њих се плаше чак и криминалци, јер су гори од сваког криминалца.
Постоји, међутим, и друга младост, младост која је предана Богу. Управо о таквој младости је речено у Писму: Боже, научио си ме од младости моје, и до сада објављујем чудеса Твоја. И до старости и оседелости, Боже мој, не остављај ме, докле не објавим мишицу твоју свему нараштају долазећем, моћ Твоју и правду Твоју (Пс 70, 17-18).
Хришћански родитељи дужни су да за своју децу обезбеде уистину религиозни живот. Речено је: И ви, очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој (Еф 6, 4) и: Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни када остари
(Приче Сол 22, 6).

Младост је време посебних и за дете сасвим нових искушења, каква му раније нису била позната. Ступајући у свет одраслих, дете се суочава са стресом нове форме свог постојања, због чега је неопходно да му се укаже духовна помоћ. О младима је речено: Бежи од младалачких жеља, а држи се правде, вере, љубави, мира са свима који призивају Господа од чистога срца (2 Тим 2, 22). Младалачке пожуде су почетак озбиљних падова за нашу децу. Наравно, од оних времена када је написан Нови Завет, много тога се променило у нашем животу, није се изменила само људска природа. Због тога је реч Божија актуелна и делотворна као и раније. Управо је Библија оно што може помоћи нашој деци да сагледају суштину проблема који се надвијају над њима.
С друге стране, Свето Писмо помаже младој особи да стекне наду у будућност. Пошто је Реч Божија Божије руковођење за делање, од Светог Писма би требало очекивати оне савете, који реално могу да нам помогну. Хиљаде и хиљаде младих хришћана, који слушају библијске поуке, на сопственом искуству се уверавају како Божји закони позитивно утичу на њихов живот. Свето Писмо помаже и младима и старима, па чак и оним најмлађим. Разумевајући Реч Божију и примењујући њене савете у свакодневном животу, наша омладина ће бити у стању да се исправно пронађе и у овом и у будућем животу.
У Светом Писму је речено: Опомињи се Творца својега у младости својој, пре него дођу дани и приспеју године за које ћеш рећи: нису ми угодне (Проп 12, 1). Задовољства и заноси младости пре или касније ће заситити човека, он ће исцрпети своју грешну машту, и са чим ће тада остати, ако га светлости истине Божије ни најмање није дотакла?!
Према томе, ако су ваша деца престала да посећују храм, немојте мислити да сви ваши покушаји да њихову душу просветлите јеванђелском светлошћу нису крунисани никаквим успехом. Ова светлост ће им у једном тренутку помоћи да се врате у Дом Божији. Ако су се ваша деца већ исповедала и причешћивала, никакви сурогати и фалсификати неће моћи да им замене оно што су имала у Христу. Младост ће их, у својој греховној и моралној  неодговорности, опустошити и осакатити, али ће се током година појавити жеља која се
некада појавила код блудног сина. Када је једном постао свестан све погубности својих лутања по далекој земљи, блудни син је завапио: Оче, сагреших небу и Теби, и више нисам достојан назвати се сином Твојим; прими ме као једног од најамника Својих (Лк 15, 18-19).

У Светом Писму је такође речено: А Исус им рече: Ја сам Хлеб живота, који Мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети... и онога који долази Мени нећу истерати напоље (Јн 6, 35-37).

Да, сад се догађа да наша деца понекад престану да посећују храм; међутим, када она, опустошена, пожеле да се врате, Господ их неће одгурнути и истерати, него ће их примити, угрејати од студени и поново учинити чедима Божијим.
Човеково највеће преимућство и богатство је служење вечном Богу. Нажалост, многи родитељи виде срећу своје деце у мноштву ствари, мноштву предмета и мноштву укусне и корисне хране. Благостање, међутим, пустоши душу и чини је потпуно непријемчивом за узвишену правду Божију. У Светом Писму је речено: А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни. А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао (1 Тим 6, 8-9).
Децу би требало васпитавати тако да не буду привезана за богатство и овоземаљска добра и да, уместо тога, буду предана Богу. Шта је, међутим, преданост Богу? И како у себи развити сличну особину? Преданост Богу подразумева дубоку личну привезаност за Творца, привезаност која извире из срца, подстичући дубоку благодарност Богу за све што имамо у овом животу. Савремена омладина губи ово осећање управо зато што желе превише сувишних ствари и што не цене оно што имају. Једном речју, њих уништава похлепа. Преданост Богу ослања се на страх да ћемо нечим нарушити Његову Свету вољу. Управо нас
преданост Богу подстиче да се удаљимо од свега онога што нас омета да живимо онако, како је Богу угодно. У Светом Писму је речено: Јер ништа не донесмо на свет; јасно је да ништа не можемо ни однети (1 Тим 6, 7).

o. Олег Стењајев

Извор: Лист „Храм“

Велика већина нас је прилазила Цркви након неких мање или више драматичних догађаја у свом животу – кризе идентитета, смрти блиске особе, болести, развода или неких других ситуација које нам нису биле лаке. Неко се пак окренуо ка Богу јер је осетио само тежњу или унутрашњу жељу за смислом, али мислим да је таквих особа ипак мање. Без обзира на начин на који је неко пришао Богу – савети које ћете прочитати у наставку могу да буду од користи. Мени лично би сигурно били од велике помоћи, имао бих мање, за мене лично, болних и непријатних искустава, када погледам уназад, након више од 20 година црквеног живота са успонима и падовима.

Веома је важно да се прође права катехизација. Суштински је важно да човек стварно научи учење Цркве, да кроз искуство стечено у овом умном подвигу и труду (није случајно да су Оци одувек читање духовне литературе убрајали у духовне подвиге) буде у стању да филтрира све оно што се данас представља као Православље, ревновање у вери, духовна и мистичка виђења, учења о молитви; врло често не само да није то што се представља, него што се каже „ниђе везе“. Другим речима, да стекне „укус Православља“, да стекне духовни имунитет тако што ће на почетку да се упозна са здравим учењем Цркве. Дакле, неопходно је да се на самом почетку положи темељ на који ће се касније током духовног живота постављати нове „цигле“ проверене духовне литературе.

У неким помесним Црквама има много више могућности за организовано образовање у смислу института, школа за хришћане који живе у свету и имају породице. Мислим да је код нас то остављено пре свега на лични труд и ревност појединца. Дакле, потребно је да се схвати да је ово веома важно, да се можда направи план за самостално систематско и постепено, али пре свега конзистентно самообразовање. Не заборавите, овде говоримо о особи која је поверовала, која је одлучила да заиста живи црквено. Прошло је време упознавања са вером, доношења одлуке. Сада је на реду свесни живот у вери.

Зашто је ово оволико важно? Зато што на жалост, данас има много, много књига које поред корисних савета истинских подвижника садрже и лажно учење о Богу које је погубно. И зато је, опет наглашавам, неопходно да сами себи створите имунитет, тако што ћете бити изложени истинском учењу и кроз призму тога што сте научили у Светом Писму и од Отаца моћи да оцените све што чујете и видите данас. Не мислим само на окултизам или неку давно заборављену јерес, већ и на разноразна „добронамерна“ упозорења о јелте „коначном отпадању свеколиког Православља у јерес и пропасти Цркве, временима антихриста која су ту“ зато што су се, ето, два човека која себе сматрају вођама својих цркава нашла негде и потписала неки папир у којима један другог чашћавају по принципу „ја тебе војводо, ти мене сердаре…“ Као да је то први такав догађај у историји Цркве, као да ће бити последњи у низу… Особа образована на догматима и моралу који се налази у светоотачком учењу неће се „пецати“ ни на једну од ових замки.

Још нешто. Данас бисмо пре узели роман „Монах Калист“ него „Веру Светих“ светог Николаја (ако нам остане уопште „времена“ и „снаге“ да читамо нешто, иако није баш да нисмо на друштвеним мрежама). И сигурно је узбудљивије читати „Флавијана“ од књиге светог Теофана „Шта је духовни живот и како се на њега оспособити?“ Знам да много лакше иде са читањем „лаганије“ духовне литературе – романа, прича, видео-предавања наших савременика. Да се разумемо, нико не брани да се то ради, али мислим да то не треба да буде темељ духовног узрастања, већ да служи као одређени предах од напрезања умних сила и промишљања о ономе што смо прочитали. Ипак главни труд треба да буде усмерен ка читању Јеванђеља и светоотачке литературе. Али не било које светоотачке књиге, већ писане искључиво за људе који живе у свету. Јер читати и изучавати „Добротољубље“ и покушавати умно-срдачну Исусову молитву, док се истовремено има Телеграм или Инстаграм налог је потпуни бесмисао. Има људи који се тако заваравају и могу озбиљно да се повреде… Зато је неопходно да постоји хијерархија у духовној литератури. Прво Јеванђеље, затим светоотачка литература прилагођена нашем начину живота, а затим на крају роман, православни филм или неко предавање.

Узимање у обзир контекста онога што смо прочитали у књизи и чули од других људи у храму. Овде пре свега мислим на литературу која даје савете за духовни живот, а не на догматску литературу. Када читате писма Светитеља некој особи, памтите да је он писао управо конкретној особи, са врло конкретним животним околностима, здрављем, професијом, годинама које се разликују од ваших. Као што када одете код лекара и не очекујете да ће сваком пацијенту давати исти савет и исту терапију (када бисте наишли на таквог лекара, препоручио бих вам да бежите од њега што даље и да се не окрећете).

Није сваки духовни савет који прочитате применљив у вашем животу и не треба због тога да се узнемиравате. Зато је толико важна врлина расуђивања и уколико је могуће, потребно је да имате духовног саветника (или духовника) са ким бисте могли да се посаветујете. Приметите да је у питању реч ‘посаветујете’, јер ми који живимо у свету нисмо у обавези да будемо у потпуном послушању и да одсецамо своју вољу као монаси о којима читамо у Старечнику. Питање је колико је то данас могуће и у манастирима, али то није наша тема, нити ми треба да се бавимо тиме. Ево како је о овој заблуди писао митрополит Филарет:

„Аскетика, као систематски опис закона „духовне борбе“ коју води подвижник, говори о једном ванредном искуству. Овај пут максималног духовног напрезања на који подвижник ступа је добровољан. То је само један од могућих духовних путева који се отварају пред хришћанином у Цркви. Зато се никако не могу преносити аскетски захтеви који се постављају монаху на читаво Христово стадо. Међутим, ако аскетика постане главна или чак једина „наука духовног живота“, опасност таквог преноса постаје очигледна. Према монашкој традицији, исправно пролазити духовни пут није могуће без вођства искусног учитеља — духовног оца или старца. Само читање аскетских дела није довољно. Штавише, покушај да се превазиђе мера сопственог духовног узраста изузетно је опасан. Зато се почетницима не препоручује да се равнају према духовним сведочанствима и саветима намењеним онима који су већ стекли искуство духовног делања. Данас су, међутим, различита аскетска упутства, као и одговарајући списи светих Отаца, доступни готово сваком православном хришћанину. Али не поседује свако искуство духовног водича, нити је сваки парохијски свештеник заиста такав“.[1]

Јако важна ствар. Наметање и показивање своје вере људима који су око нас, као да ће то на неки начин изазвати код њих неку промену?! Ако нешто Бог воли, воли и цени нашу слободу. И потпуно је бесмислено да приморавамо друге (децу посебно) да посте и да одлазе у храм на силу, ако они то не желе. Првом приликом, када не буду зависили од нас, окренуће се од Бога и неће желети да чују за Њега, управо зато што смо их ми терали, набацивали кривицу, емоционално уцењивали да одлазе у храм када сами то нису желели. Да ли мислите да је Богу то заиста угодно? Ако смо ми у детињству били емоционално уцењивани или засипани кривицом, зашто да и наша деца то исто пролазе?

И уопште није потребно да сву своју гардеробу заменимо црном одећом и обућом, да се мараме на служби обавезно носе и након ње, да се обавезно пушта брада и коса, да се носе бројанице наочиглед свима, да се сви око нас, без обзира на њихову веру, поздрављају са „помаже Бог“, да се честитају сви празници, да се брани људима да оперу веш или опеглају деци ствари за школу „зато што је црвено слово“. Јер управо то само показује наше незнање и показује и несвесно људима око нас да ми нисмо прави, да је нама вера замена за нешто што нам и даље недостаје… Да не говорим о обавезном посту за све укућане без обзира на њихово расположење за то, затим одбијање и непристајање на жељу брачног друга за односима за време поста или ван њега, потпуно забрањивање себи било каквих прихватљивих задовољстава. Рецимо, потпуно је у реду да гледамо нормалне филмове или серије, са здравом и снажном поруком. То чак можемо да користимо у разговору са блиским особама, децом и укућанима. Још једном, нисмо монаси, имамо децу која исто тако не живе монашким животом… Или „нестајање“ из породице зато што ћемо бити на свим службама у храму или на поклоничким путовањима, док у нашим кућама неће бити скуваног јела, купљених намирница из радње, опегланих ствари за децу, једноставног провођења времена са најближима и учествовање у њиховим радостима и жалостима. Знаћемо до танчина у ком се манастиру најбоље молити за коју животну потребу, а  нећемо знати шта брине и притиска наше укућане? Искуство је показало да управо ово може да помогне у сведочењу Православља, а не наше присилно уцрквењавање других. Руси имају изреку „када се неко обрати у Православље, чланови породице постају мученици“. Да није жалосно, било би смешно.

Док заиста не средимо сопствени лични живот, не учимо друге о Православљу. Овде је потребно много личне храбрости и искрености да се призна себи сопствено стање. Многи и многи управо и беже у ватрено проповедање Православне вере зато што не желе да се суоче са оним што осећају да се налази у њима самима. Лако је крити се иза цитата, потребно је прво да средимо своје двориште да бисмо могли другима да помогнемо да среде своја сопствена. Зар је могуће да неко мисли да након неколико прочитаних књига о вери, без додира са духовним мраком и нередом који се налази у њему, познаје и живи своју веру тако да може да обраћа људе ка Богу? Могуће је, ја сам тако мислио на почетку свог обраћања Богу…

И шта је иронија – када видите да се након дужег времена колико толико сређује ваш унутрашњи свет, да макар мало добија обрисе живота у коме су јеванђелске заповести оријентир, онда се и губи некако та присилна жеља да се сви други просвећују, јер видимо да нам је то заправо служило као замена за духовни живот. И из ове позиције смо заиста много способнији и мудрији да, ако буде прилике, некоме говоримо о вери. Наравно, ако нас неко пита прво.

Духовни живот није униније, очекивање краја света и панични страх да ћемо бити кажњени ако се оклизнемо у неки грех. Јер, сигурно ћемо се оклизнути и пасти. „То ти је завршено“, што би се рекло. Страх и униније су знаци да нешто није у реду са нашим духовним животом.

*

У суштини, волео бих да сам на почетку свог црквеног живота схватио суштину црквеног живота – да живот треба да се мења према заповестима Јеванђеља. Да треба да постоји постепеност, расуђивање, брига према свом здрављу, критичко расуђивање, одвајање онога што је главно од споредног. Да постоји свесност да у свакодневици могу да покажем кроз ситнице и мала дела љубав према Господу, уместо да се „одричем свега световног“…

Сигурно би ми било много лакше да сам на почетку схватио Православље не као систем забрана и прописа који усложњавају живот, посебно социјалне односе са другима, већ као живот са Богом, радост од тога што имам поред себе Некога ко ме толико воли. Да у Јеванђељу видим прилику да живим радосно и са надом.

Ово је само део (некада горко) стеченог знања о заблудама и странпутицама о животу у Цркви. Ако имате нека своја запажања слободно их делите у коментарима, можемо сви да научимо…

*

Ускоро ће се покренути беседе о страстима за људе који живе у свету из угла светоотачке науке али и православне психологије. Ко је заинтересован и желео би да се пријави, нека пише на ову адресу.

Станоје Станковић

[1] https://www.patriarchia.ru/article/88649

извор