празнује се 23. априла (06. мајa) и обновљење храма светог - Ђурђиц 03. (16.) новембра

Кондак 1.

Бранитељу војводи и победоносцу Георгију саставимо похвалу као нашем заступнику и брзом помоћнику. А ти, свети великомучениче, имајући слободу пред Господом, ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо:

Радуј се, Георгије, велики победоношче!

Икос 1.

Творац Анђела и Саздатељ свеколике твари, јавивши те Цркви Својој као поборника вере и као непобедивог страдалца за веру, побуђује нас, свети Георгије, да те за страдалничке подвиге твоје овако величамо:

Радуј се, јер си Исуса Сина Божија до краја љубио!

Радуј се, јер си за име Његово душу своју с љубављу положио!

Радуј се, исповедниче од Бога призвани!

Радуј се, витеже благодаћу Божијом прослављени!

Радуј се, сажитељу Анђела!

Радуј се, равностојатељу Пророка!

Радуј се, Георгије, велики победоношче!
 

Кондак 2.

Видећи гоњење хришћана од многобожаца, ти се, богомудри, ниси уплашио, него си као диван војник Христов, раздавши све своје сиромасима, добровољно похитао на неправедни скуп њихов, певајући Христу вожду и Богу своме: Алилуја!

Икос 2.

Мудро схвативши Једнога Бога, богодолично обожаваног у Три Лица, ти си Га непоколебљивим умом исповедио на скупу многобожаца, и тако изобличио безумнога цара безумно обожавање твари. Тога ради за високу мудрост своју прими од нас, свети Георгије, срдачне похвале:

Радуј се, јединог истинитог Бога проповедниче!

Радуј се, Пресвете Тројице верни заштитниче!

Радуј се, јер си велику тајну православне вере невернима показао!

Радуј се, јер си заблуду идолопоклонства изобличио!

Радуј се, божанствени говорниче!

Радуј се, животе мудрошћу испуњени!

Радуј се, Георгије, велики победоношче!

Кондак 3.

Сила Божија која просветљује свакога човека који долази на свет, посети и тебе, смиреноумни Георгије, када си се злопатио у тамници: јер си се ти, презревши као ђубре све пролазне ствари овога света, приљубио јединоме Христу, да би, борећи се храбро за име Његово, удостојио се певати Му вечито са Анђелима: Алилуја!

Икос 3.

Имајући ум и срце озарене духом Светим, ти си се побуђен Њиме запалио ревношћу да се бориш за име Христово, јер до смрти јуначки стојећи у вери, ти си изобличио надмену гордост незнабожног скупа. Тога ради ми те, свемудри Георгије, хвалимо овако:

Радуј се штите, подигнути на одбрану побожности!

Радуј се мачу истргнути на посечење безбожности!

Радуј се стубе вере!

Радуј се бедеме и тврђаво Цркве Христове!

Радуј се украсе верних!

Радуј се страху и посрамљење неверних!

Радуј се, Георгије, велики победоношче!
 

Кондак 4.

Дишући убиством на тебе, страдалниче Георгије, безумни мучитељ, жељан крви твоје као жедан пас, нареди да тело твоје вежу за точак и да те ставе на најстрашније муке; а ти, јачајући у Господу, са тврдом надом клицаше к Богу: Алилуја!

Икос 4.

Диоклецијан и жреци идолопоклонички, чувши од тебе речи мудрости, распалише се силном злобом противу тебе, нарочито када ти рече: “Царе мучитељу, зашто ме узалуд истјазаваш? Та мени је Христос живот, и умрети за Њега - добитак. Тешко ти је противу бодила праћати се.” Тога ради, знаменити Георгије, ми ти кличемо овако:

Радуј се, јер си за јуначко исповедање вере крв своју на точку лио!

Радуј се, јер си крвљу својом славље вере увеличао!

Радуј се, апостола саревнитељу!

Радуј се, добровољних страдања Христових подражатељу!

Радуј се, вере непоколебиви поборниче!

Радуј се, тврђи од дијаманта страдалниче!

Радуј се, Георгије, велики победоношче!

Кондак 5.

Боговођеној звезди био си сличан, свети Георгије, јер чудесним исцељењем од Анђела и видљивим одрешењем са точка, ти научи неверне да верују у Тројицу једносушну и да заједно с тобом певају: Алилуја!

Икос 5.

Видећи како очигледно бивају на теби чудеса силе Божије, људи с кротошћу примише од тебе учење Христово, свети великомучениче, и повикаше говорећи: Ваистину је велик хришћански Бог. Тога ради славећи и ми, славни Георгије, кличемо ти овако:

Радуј се, јер си лучезарном речју спасења разагнао таму неверја!

Радуј се, јер си мученичким исповедањем вере обратио ка Христу неверне!

Радуј се, јер легионе земаљских војника преводиш у небеску војску!

Радуј се, јер као војник Христов ти са небеским војницима наставаш!

Радуј се, славо ратобораца!

Радуј се, красото пресветлог лика светих мученика!

Радуј се, Георгије, велики победоношче!

Кондак 6.

Угледавши се на проповеднике истине, духовне апостоле, ти си се крстом распео свету, страдалниче: јер као Јона у утробу кита, тако ти у негашени креч би стрмоглавце бачен, да се тебе ради прослави дивни у светима Господ, коме ти и у кречној јами, као у храму славе, духовно клицаше: Алилуја!

Икос 6.

Свемоћни победитељ ада и смрти Исус, који је заблистао у тродневном васкрсењу Свом из гроба, спасе те из адове трулежи страдалче Георгије: јер те после три дана нађоше жива у кречу и где са подигнутим рукама славиш Бога. Због тога се силно уплашише и препадоше. А ми, радујући се, узносимо ти победну песму:

Радуј се, јер срамно бачен у кречну јаму ти обори надмену гордост ђавола!

Радуј се, јер дивно спасен Богом ти победи свирепост мучитеља!

Радуј се, јер се ти незлобиви мољаше за оне што то зло чињаху као за добротворе!

Радуј се, јер си за обраћење њихово патио као апостол Павле за обраћење Јевреја!

Радуј се, човече жељени!

Радуј се, сасуде изабрани!

Радуј се, Георгије, велики победоношче!

Кондак 7.

Хотећи да на сваки начин срце твоје заведе у заблуду идолопоклонства, незнабожни мучитељ смишља да те преласти волшебним чинима: а ти, богоизабрани, кличући са Давидом: у Богу је спасење моје и слава моја, - верно певаше Богу: Алилуја!

Икос 7.

Ново зло показа онај зли служитељ сатане, Диоклецијан, када у безумној ревности својој за идоле нареди да те отровом напоје, Георгије. Али ти пун вере и наде, иако испи смртоносни отров, ипак остаде неповређен, богославни. Стога ти и ми кличемо:

Радуј се, јер се у нади на Бога живога ниси посрамио!

Радуј се, јер мучитеља ни у шта ниси рачунао!

Радуј се, демона прогонитељу!

Радуј се, волшебних замки разоритељу!

Радуј се, јер се тобом Бог показа диван у светима Својим!

Радуј се, јер се тобом име Христово побожно слави!

Радуј се, Георгије, велики победоношче!
 

Кондак 8.

Необичан и страшан савет даде један врач незнабожном цару: да нареди теби, да у доказ истинтости вере Христове васкрснеш мртваца речју. А ти, свети Георгије, ништа не сумњајући, клицаше ономе који није Бог мртвих него Бог живих: Алилуја!

Икос 8.

Свежељени и преслатки Исус, кога ти, свеблажени Георгије, беше свом душом и свим срцем заволео, чувши топло мољење вере твоје, нареди брзо да по речи твојој васкрсне мртвац, ради прослављења имена Свог и утврђења верних, а на удивљење и богопознање неверних и ослепљених. Тога ради ми ти по дужности кличемо:

Радуј се, јер Господ сила дивне ствари показа на теби!

Радуј се, јер Он тобом васкрсе мртваца из гроба!

Радуј се, јер ослепљеном врачу ти дарова духовно прогледање вером!

Радуј се, јер многима што ради Христа пострадаше ти показа пут у Светињу над светињама!

Радуј се, Рима удивљење!

Радуј се, хришћанског рода узвишење!

Радуј се, Георгије, велики победоношче!

Кондак 9.

Сви Анђели узнесоше хвалу Богу што Ти дарова такву храброст, Георгије свети, те Ти и у тамничном заточењу не престаде молитвено стражити. Тога ради Ти, као велики тајник Божје благодети, удостоји се у виђењу видети Господа где венцем бесмртности кити главу Твоју, да бисмо и ми клицали с Тобом: Алилуја!

Икос 9.

Даровити говорници не могу красноречивим језицима својим изрећи достојне похвале Теби, богославни Георгије, због многих подвига и мука које си добровољно поднео за Христа и Цркву. Тога ради и ми, не знајући да Те достојно похвалимо, кличемо Ти овако:

Радуј се, јер си драговољним страдањем за Христа и Цркву распео старог Адама у себи!

Радуј се, јер си за јуначко страдање примио из руке Господње венац правде!

Радуј се, правило побожне ревности!

Радуј се, узору духовне смерности!

Радуј се, јер си не себи него јединоме Христу дивно угодио!

Радуј се, јер си за Христа на разноврсне смрти готов био!

Радуј се, Георгије, велики победоношче!
 

Кондак 10.

Желећи да спасеш душе што пропадају у тами идолопоклонства, богољупче Георгије, Ти си као Илија силно ревновао за Бога: јер ушавши у храм идолски, Ти си силом Божјом разјурио демоне, полупао идоле, посрамио жречеве, и као победитељ, не са људима него са Анђелима певао си Богу: Алилуја!

Икос 10.

Скамењена срца мучитељ Твој, свети Георгије, не познаде Бога који очевидно чудотвораше преко Тебе, него до краја остаде неосетљивији од камена, затискујући уши своје као аспида. Зато он нареди да Ти као злочинцу одсеку главу на гледалишту. А Ти, патећи због погибије његове душе, радосно прими смрт, због које те ми с љубављу величамо овако:

Радуј се, јер си веру, наду и љубав до краја сачувао!

Радуј се, јер си при престављењу свом многа и велика чудеса сатворио!

Радуј се, јер си мачем благовољења Божја овенчан на земљи!

Радуј се, јер си славом и велељепијем украшен на небу!

Радуј се, човече Божји!

Радуј се, сјајни војниче Христов!

Радуј се, Георгије, велики победоношче!

Кондак 11.

Молење си више од других узнео Пресветој Тројици, свети великомучениче Георгије, не само речју и умом него живим приношењем свега себе на жртву: Јер угледајући се на распето за нас Безазлено Јагње Христа, Ти си драговољно положио душу своју за пријатеље своје. Стога, мада смо неспособни за похвалу таквог јунаштва Твог, ипак као захвални ми певамо дивноме у светима Богу: Алилуја!

Икос 11.

Богоизабрани Георгије, Ти си житељима земље лучезарни светионик Истините Светлости, јер просветљујеш срца верних и водиш све к божанственом познању, поучавајући и нас да весело кличемо:

Радуј се, јер у пресветлим дворима анђелским обитаваш!

Радуј се, јер не у преносном смислу него истински и стварно имаш заједницу са незалазном Тројичном Светлошћу!

Радуј се, хранитељу сиромашних и заштитниче злостављаних!

Радуј се, лекару болесних и браничу царева!

Радуј се, покровитељу православних војника у биткама!

Радуј се, усрдни молитвениче за спасење грешника!

Радуј се, Георгије, велики победоношче!
 

Кондак 12.

Знајући благодат дану Ти од Бога, ми празнујемо Твој спомен, великомучениче Георгије, и с усрдном молитвом прибегавајући к чудотворној икони Твојој, ми се свесилном помоћу Твојом о Господу ограђујемо као неразрушивом тврђавом. Тога ради величајући Те, ми свесрдно кличемо Богу: Алилуја!

Икос 12.

Опевајући славну кончину Твоју којом си се прославио као сјајан војник Христов, ми Те молимо, страдалниче Георгије: Буди нам у свему помоћник на добро, и услиши нас који Ти од свег срца кличемо:

Радуј се, јер се Црква верних Тобом просвећује!

Радуј се, јер се име Твоје и међу невернима прославља!

Радуј се, Исповедника дивна славо!

Радуј се, Мученика висока похвало!

Радуј се, тела наших исцелитељу!

Радуј се, молитвениче за душе наше!

Радуј се, Георгије, велики победоношче!

Кондак 13.

О, свеблажени и свети великомучениче Георгије, прими ово наше слављеничко појање, и избави нас од свакога зла Твојим топлим посредовањем пред Богом, да бисмо с Тобом клицали: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)
 

После кратког разговора са новинаром, у коме сам, између осталог, нагласио да нашем тенисеру и брату у Христу Господу не желим да шаљем јавне поруке преко новина, већ да бих волео да лично поразговарам са њиме о тим темама, договорили смо се да пошаљем кратку изјаву електронском поштом, са молбом да буде објављена у целости и без измене.

У данашњем броју Српског телеграфа је изашао текст о коме је реч, али се његовим читањем стиче другачији утисак. Наслов текста изражава уреднички став, у тексту се наводи да шаљем јавну поруку Новаку (иако сам нагласио сасвим супротно), док је моја изјава достављена електронском поштом у неколико битних момената скраћена, а негде и измењена, тако да се губи њена прецизност и обухватност. Из наведених разлога сматрам да је потребно моју изјаву пренети у целости и без измене, што чиним овом приликом.

Ауторизована изјава послата Српском телеграфу:

Став Православне Цркве о јоги је веома прецизно изразио Архиепископ Анастасије Јанулатос, један од најпознатијих православних теолога данашњице и један од највећих стручњака из области историје религије. Јанулатос истиче да вежбе у оквиру система јоге, ма колико у почетку неутрално деловале, ипак представљају део хиндуистичког наслеђа и да су својеврсна етапа у духовности која није спојива са православним хришћанством. Поготово су спорне  медитативне технике јоге које су резултат чисто људских напора и не ослањају се на благодат Божију која једина може да препороди и просвети човека. Православним хришћанима такве јоги-технике нису ни потребне, јер ми имамо исихастички метод умне молитве који даје истински мир и спокој. Унутрашња, умно-срдачна молитва, се вековима практикује у Православној Цркви, а пре свегам на Светој Гори, и велика је штета што је то непознаница великом броју православних који мир траже у далекоисточним медитативним техникама које нису ни сенка онога што је исихастичко молитвено искуство.

Што се тиче Новака Ђоковића и актуелне теме у јавности у погледу тога шта сада носи око врата, ко му је нови тренер и чему га он учи, да ли су му медитативне технике кундалини јоге помогле или одмогле... мислим да је за свештеника у најмању руку непристојно да говори о томе јавно јер је то повезано са унутрашњим животом једног изузетног човека. Због тога бих волео да попричам са нашим шампионом приватно о тим темама, а не преко новина. С обзиром на степен његове интелигенције и отвореност, мислим да би за почетак било довољно само три минута приватног разговора да Новак повеже неке ствари и направи преокрет на духовном плану, а самим тим, разуме се, и на терену.

Порука је јасна: Ноле, уз тебе смо, а волели бисмо и да помогнемо, свако у свом домену и на свој начин.

свештеник Оливер Суботић,
главни и одговорни уредник часописа Православни мисионар, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве

СПЦ

Жарко Видовић (1921-2016): Вера у смисао заједнице

Жарко Видовић је скоро седам деценија радио на плодним и запуштеним пољима српске културе. Прве преводе објавио је 1948, у издавачком предузећу „Култура“ и у листу Борба. Треће издање његове Трагедије и литургије појавило се око Видовдана 2016. године, на четрдесет дана од упокојења. Надахнуће и домашаји Видовићеве мисли су, штавише, шири од века који је проживео. Искуствени, проживљени и зато аутентични погледи Жарка Видовића на историју, религију и филозофију, као да су ближи поколењима која су живела пре њега и онима које ће тек доћи, него његовим савременицима.

Политика је, истина, 1990. објавила чак два осврта на његове Огледе о духовном искуству. Па ипак, Жарко Видовић је, током целог свог дугог живота, остао по страни од главних токова српске културе. Скојевац у Краљевини Југославији, Србин у усташком Сарајеву, православни филозоф у Титовом Београду, био је оличење њему тако драгог Побуњеног човека Албера Камија. Видовићево животно дело, Његош и Косовски завет у новом веку, које у рукопису има преко 2.700 страна, остало је необјављено, познато само у фрагментима. Је ли у питању неспоразум, сукоб Жарка Видовића са сопственим временом, или је реч о дубинском разумевању, насмејаном суочавању, стваралачкој игри са страшним 20. веком?

Судбину и мисао Жарка Видовића уобличио је Други светски рат. У најцрњој ноћи Европе, он је искусио оно најгоре. Познавао је Вукашина Мандрапу, потоњег Светог Вукашина Јасеновачког, и психијатра др Недељка Зеца, који ће посведочити о ономе што се са Вукашином у Јасеновцу догодило. У Јасеновац је из сарајевског затвора доспео и Жарко Видовић, али су га од усташа спасли нацисти, када су га, преко Сајмишта, одвели на присилни рад на поларни север Норвешке. Из логора Осен побегао је у Шведску, да би у Упсали, са стипендијом шведског краља, наставио студије. Од совјетске амбасадорке у Стокхолму, чувене Александре Колонтај, по први пут је чуо за Тита; она је вођу југословенских партизана, на чуђење младог Видовића, називала „преварантом“. Ингмар Бергман, још непознати студент, препоручивао му је дела Константина Станиславског. Повратак у Југославију донео му је хапшење и затвор, који је, са привременим пуштањима на физички рад, под присмотром, без суда и осуде, потрајао скоро две године.

Жарко Видовић је међутим, у својим аутобиографским записима, без имало огорчења, тврдио да је смисао слободе непосредно, искуствено открио у концентрационом логору. За пример слободног човека који, упркос свим претњама, сам одлучује о својим поступцима, узимао је Исмета Пашића, који је, у Осену, одбио наређење да батина свог логорског сапатника, Србина, да би, потом, за казну сам био претучен до смрти.

Логорско искуство било је препуно поука и о колективној људској судбини. Видовић се сећао да су се, у сарајевским казаматима и у Јасеновцу, усташе смејале међусобним поделама српских заточеника на комунисте и четнике. Идеолошке омразе су, међутим, нестајале са буђењем свести о томе да су на логор и смрт били осуђени искључиво и само зато што су били - Срби. Жарко Видовић је, уосталом, тврдио да човек може да истински зна само оно што је искусио и осетио. Зато је веровао да логорашко искуство Срба заслужује пажљивије промишљање и посебно место у редефинисању српског националног идентитета.

Жарко Видовић је, како је сам тврдио, о историји и идентитету много тога научио од својих професора са београдског Филозофског факултета, где се обрео по изласку из затвора. Ту је, на часовима Светозара Радојчића, потом и у сусретима са Александром Дероком и Миланом Кашанином, посејано семе Видовићевог дубинског разумевања и тумачења улоге цркве у историји Срба и, нарочито, значаја обновљене Пећке патријаршије (1557-1766) у уобличавању српске националне свести. Те своје увиде Жарко Видовић ће образложити неколико деценија касније, у студији Његош и Косовски завет у новом веку (1981). Видовићево тумачење премодерног српског идентитета као заједнице Завета, настале у крилу цркве, која ће се, у 19. веку, претварати у језичку, лаичку, демократску заједницу, умногоме одговара моделу прерастања „заветних нација“ у „републиканске нације“, о чему данас пише један од водећих стручњака за нације и национализме, Ентони Смит.

Уз логоре и Београд, Сарајево је било трећа стајна тачка, осматрачница Жарка Видовића. Одатле се понајбоље могло видети историјско уобличавање балканске нације као заједнице вере и култа и заустављање просветитељског кретања ка заједници језика. Овај неуспех, нарочито међу римокатолицима и муслиманима, довео је и до слома југословенске идеје. Сличности са резигнираним увидима Иве Андрића и тумачењима Милорада Екмечића који се, много теже од Жарка Видовића, помирио са таквим током историје, потицале су од живота у истој, подстицајној средини. Педесетих година 20. века, док је предавао на сарајевском универзитету, Жарко Видовић је своје огледе из естетике и филозофије објављивао заједно са Ивом Андрићем, Бранком Ћопићем, Мешом Селимовићем, Ћамилом Сијарићем, Григором Витезом, Душком Трифуновићем, Љубомиром Тадићем, Предрагом Палавестром.

Протеран из Сарајева 1961, Видовић је на загребачки универзитет стигао на време да би присуствовао успону „Корчуланске филозофске школе“. Иако је долазио на Корчулу и објављивао у часопису Праксис, он том свету, ипак, више није припадао. Заокупљен историјом културе, узалуд чека на штампање своје књиге Умјетност у пет епоха, препуне оригиналних увида и тумачења. Отпуштен је већ 1967, уочи појаве Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика, пошто је јавно упозоравао на оно што ће, за неколико година, проклијати у „маспок“.

Бивши логораш и затвореник уточиште је пронашао у Београду, у „Институту за књижевност и уметност“, смештеном у згради данашњег Рударско-геолошког факултета, у којој је, по повратку из Шведске, робијао. Сусрети са Јустином Поповићем, који је, пошто је прочитао Видовићев чланак Папска црква – света држава (1972), пожелео да се с њим сретне, охрабрили су већ јасно православно усмерење Видовићеве мисли. Седамдесетих и осамдесетих година 20. века посветио се студијама Плотина, византијских основа српске културе и, нарочито, мисли Петра II Петровића Његоша. Исувише свој и несавитљив, остаје скрајнут чак и после пада Берлинског зида, упркос томе што беседи на Светосавским академијама у Сава Центру и учествује у оснивању Православног богословског факултета у Фочи.

Они који су упознали Жарка Видовића у последњим годинама његовог живота памтиће га као насмејаног старца, члана хора Цркве Светог Марка, који у парохијском дому, после литургије, неуморно, са радошћу младића, разговара са пријатељима о смислу, слободи, личности и историји. У необјављеној дневничкој белешци из 1977. записао је: „У хришћанству – старци су били ведри. И то је највредније што су могли да пруже омладини. Видећи их тако ведре, млади свет није у стараца ни старијих, налазио никаквих разлога да сумња у будућност, или у смисао живота, или у смисао заједнице.“

Са тигром у кавезу

(о филму ОСТРВО Павела Лунгина)

Изразита компетенција редитеља Павела Лунгина, прецизан, дијалошки и визуелно избалансиран сценарио Дмитрија Собољева, те присуство музичких и филмских звезда (Пјотр Мамонов, Виктор Сухоруков, Дмитриј Дјужев), довољан су, рекло би се, предуслов за ванредан успех филма „Острво“ код публике, критике и на фестивалима.

Феномен овог филма, међутим, знатно превазилази ове почетне, „продукцијске“, критеријуме за процену и вредновање једног филмског дела. Нова империјална Русија своју популарну културу, бар у домену филма, темељи на апсобовању неколико различитих културолошких парадигми: 1) жанровске прецизности и продукционе супериорности Холивуда, уз „француско“ интелектуализовање и иронизовање холивудских образаца, 2) наново легитимизованог наслеђа совјетске кинематографије, са њеним достигнућима на пољу конституције кадра и глумачког представљања, али и њеном „државотворношћу“, 3) читавог низа концепата и идеја присутних у савременој Русији (привидног и жељеног) политичког и културног консензуса. Ове идеје и концепти који обликују идеологију савременог руског филма, крећу се од псеудо-либералних, преко пара-совјетских, нео-патриотских и евроазијских, све до, за филм „Острво“ кључне, идеје православног догматизма. То је монашка идеологија „старчества“, живота у непрестаном подвигу чији је циљ обожење, благодатно сједињење човека са Тројичним Богом, учешће човеково у божанском животу путем испуњења благодатним енергијама Светога Духа.

Иконички допринос овог филма, несумњивог ремек-дела, заснива се најпре на изузетно уверљивом кинематографском представљању монаштва. У недостатку жанровског филма на Истоку, православно свештенство и монаштво никада није до краја иконографски конституционализовано, никада није остварен његов пун кинематографски и иконички потенцијал. Најпознатији до сада филм који тематизује монаштво, „Рубљов“ Тарковског, добар је пример неуспеха по овом питању, с тим што треба речи да кинематографски третман монаштва, као ни руског средњовековља, није ни био циљ Тарковског: њега је интересовала алегорија о положају уметника у Совјетском Савезу, као и позивање на повратак некој сасвим магловитој идеји духовности. Ово не оспорава допринос Тарковског руској и светској кинематографији, већ само указује на беспредметност сваког поређења „Рубљова“ са филмом „Острво“, чему радо прибегавају мање пажљиви рецензенти.

Уместо инсистирања на иконичности и онтологији филмске слике, до сада најуспешнијим средствима за пројављивање духовних реалности на филму, редитељ Лунгин се опредељује за прецизно вођење филмске приче, доследно придржавање сценарија и озбиљан рад са глумцима. Лунгин свој циљ види у остварењу пуне комуникације са гледаоцем. Без сувишних расправа о односу религије и културе, вере и знања, догме и предрасуде, уметности и канона, Лунгин, једним здравим инстинктом, прави филм за биоскопе. У центру његовог филма, визуелно и наративно, је човек, као у центру сваког правог филма, али човек у тежњи (скоку, по-двигу) ка божанском, богочовек а не човекобог, човек православне антропологије дакле, литургијски човек. Лунгин се труди да његово дело, као и литургија („народно дело“ у преводу са грчког), буде доступно свима, да нико не буде искључен. То је тек делимично добар комерцијални прорачун, а већим делом производ једне више свести, не без дотицаја са благодаћу Духа Светога, који „дише где хоће“.

Избор глумачких звезда такође је прворазредни комерцијални адут, али Лунгин као француски (и амерички) ђак зна да звезда може оно што обичан глумац не може. Мамонов је звезда зато што се у кадру заиста моли, уместо да глуми молитву, Сухоруков је звезда зато што му је довољан само говор тела (оно што филм толико воли), да представи свој сложени лик, уместо дугачких вербалних тирада и потенцираног „уживљавања“ у нешто у шта се као обични смртници и лаици ионако не можемо уживети. Уживљавање је у православној перспективи онтолошка категорија, као додир са божанским, и сваки покушај његовог подражавања у естетском, само мути чистоту уметничког дела чији је циљ састваравање Господу и сведочење живота у Христу.

Сценарио Собољева заснован је на темељном ишчитавању многобројне, данас доступне, „старческе“ литературе, што доказују и ударне секвенце овог једноставно структурисаног филма. Редом, секвенца са носећом девојком слави живот и подсећа на суд, док она са лажном удовицом упозорава да су страх Божји и љубав једно те исто, а да је сусрет са Богом понекад једнак сусрету са тигром у кавезу. Секвенца са исцељивањем дечака ставља нас у улогу сведока (мартира, мученика) и предочава да причешће није „награда, него лек“. Сцена са егзорцизмом, на крају, указује да је уз покајање све могуће.

Овај филм о покајању, узнет на ниво поп-културног артефакта, значајан је догађај у историји руског и светског филма. Он, уз још нека савремена остварења, сведочи о настанку једне нове културе, прилагођене времену које долази.

Ученици Седме београдске гимназије и Богословије Светог Саве учврстили су своје пријатељство хуманитарном акцијом одржаном 18. октобра 2016. године у фискултурној сали Седме београдске.

На иницијативу вероучитеља у Седмој гимназији ђакона Радомира Маринковића и професора Богословије Светог Саве Радомира Врућинића одржан је добротворни турнир у фудбалу и кошарци, а  сакупљени новац овом приликом упућен је оболелом гимназијалцу Александру Новаковићу, коме је налаз потврдио dg. Lymphoma Burkitt (линфом). Сви људи добре воље могу да помогну лечење нашег брата Александра уплатама на следеће рачуне:

-рачуни банке Intesa:

• динарски рачун: 160-5100102778521-73
• девизни рачун: RS35-160-5130202209660-33

-наменски хуманитарни рачуни банке Raiffeisen Bank:

• динарски рачун: 265-0000004804720-47
• девизни рачун: RS35265090000000003946

Додатне информације можете доботити на следеће брохеве телефона:

• Новаковић Светислав - 064/8291203
• Марковић Слађана - 064/1932887

Филм је снимљен августа месеца 2011. године у продукцији РТВ Краљево.

Филмску екипу су чинили:

Сниматељи: Саша Матић, Александар Ћировић и Владимир Антић,
Монтажа: Борис Савић,
Спикерска обрада: Зорица Церовина Никодијевић,
Музика (интерпретатори српске духовне музике): Прво београдско певачко друштво, Београдски нонет, Српски мушки хор и Драгослав Павле Аксентијевић,
Директор и главни и одговорни уредник: Давор Чичић и
Извршни директор: Јован Николић.

Аутор упућује и искрену захвалност Српској Патријаршији, Архиву Србије и Архиву Југославије.

Раније је магистрирао у Солуну на катедри за Организацију, устројство и живот Цркве. Богословију Светог Саве и Богословски Факултет завршио је у Београду. Десет година је радио у Канцеларији Светог Архијерејског Синода за међуцрквене односе у Патријаршији (2006-2016), а у том периоду обављао је и дужност Главног уредника Информативне службе Српске Православне Цркве (2006-2008). Активно је учествовао са представницима Српске Цркве у припремама Светог и Великог Сабора Православне Цркве. Превео је и приредио за објављивање пред сам Сабор све текстове дневног реда Сабора, на којем је такође учествовао. Бави се превођењем савремног богословља са грчког, руског и енглеског.

Комисијом за одбрану дисертације је председавао редовни професор догматике Епископ браничевски др Игњатије Мидић, а сачињавали су је архимандрит др Николаос Јоанидис, дугогодишњи редовни професор патрологије Националног Каподистријиног Универзитета у Атини, редовни професор литургике др Ненад Милошевић, као ментор, ванредни професор др Раде Кисић и доцент др Србољуб Убипариповић.

Комисија је констатовала да је кандидат прегледно и подробно истражио и представио тему дисертације. Самосталним приступом и компаративном методом он је понудио оригиналну анализу најважнијих момената обрађиване теме. Такође, треба нагласити да је овако постављена тема изузетно комплексна, као и да на српском језику не постоје одговарајуће студије оваквог обима и домета. Докторски рад је садржински и методолошки посматрано на изузетном нивоу. У складу са тим, показани научни приступ је одмерен и пропраћен исцрпним позивањем на релевантне изворе и одговарајућу  литературу, док је стил докторске дисертације јасан и недвосмислен.

Опредељење и полазишна оријентација у правцу истраживања мистириолошке и литургијске мисли великог оца Цркве, чији је епилог представљање конкретизованих и релевантних резултата на тему Евхаристијског богословља Светог Николе Кавасиле, говоре у прилог својеврсне оригиналности ове дисертације.

Коначно, оправдана је нада да ће свеобухватно презентовање и сагледавање и савременог богословског стваралаштва, а које се тиче теме дисертације и мисли Светог Николе Кавасиле уопште, дати макар и скроман допринос конкретном, црквеном и духовном животу наше помесне Цркве, али и њеним настојањима у правцу остварења веродостојног пастирског рада и мисије.

Сам ток одбране понудио је дискусију на најважније сегменте рада који обухватају најважније карактеристике веома захтевног 14. века у Византији, а који се односе на Богословље Светог Николе Кавасиле и Григорија Паламе, однос са западним богословљем и хуманизмом тог времена, као и питање освећења Часних Дарова у традицији Источне и Западне Цркве, онако како је то у светлу епиклезе, призива Светог Духа, изложио сам Никола Кавасила, византијски тумач свете Литургије.

Р. Мијатовић, катихета

Вишедеценијску службу Господу и нашој Светој Цркви, српском роду и свим православним хришћанима,  високопреподобни архимандрит Василије (Гролимунд) наставља да врши, држећи се уског и трновитог Пута којим су ходили Светитељи. Овај Пут, и под западноевропским небом, обасјава духовна радост која није од овога света, већ нас њоме близина Бога живога и благодат Божја обилато дарива као милост и утеха истрајавања на овом Путу. 

Архимандрит Василије (Гролимунд) је рођен на Васкрс 1943. године у Мури-у код Цириха. Са Православљем се сусреће у Грчкој на матурској екскурзији, након чега  се уписује на  Богословски факултет у Атини. Током студија упознаје и потоње Архијереје Српске Православне Цркве: Амфилохија, Атанасија, Артемија и Иринеја који му откривају Пут светосавски, Пут Божјег човека, равноапостолног и васељенског учитеља Светог Саве Српскога, који ће дубоком промишљу Бога Живога младог швајцарског православног теолога пратити ка његовом будућем непресушном духовном зденцу, Светом Јустину Ћелијском.

 Будући послушник Авве Јустина, походи свете српске крајеве, упознајући манастире у Србији, да би године 1971. с радошћу примио монашки постриг од свога духовног оца,  архимандрита  Јустина  Ћелијског, али и његово духовно завештање -  да сведочи Светосавље на Западу.

Тих раних седамдесетих година он се као постдипломац руског језика и руске културе на Светосергијевском руском Богословском институту у Паризу придружује изабраном кругу будућих иконописаца под окриљем обдареног професора Леонида Успенског.

На Свету Гору стиже 1975. године као подвижник манастира Ставроникита и Симонопетра, у којима борави наредних десет година припремајући се за православну мисију. Следећи препоруке светогорских стараца, доспева у Париз 1985. године, где се придружује као сабрат  светогорском метоху у Монжерону.

Почетком октобра 1989.  усељава са својим сабратом, будућим јеромонахом Пајсијем, а  данашњим схи-јеромонахом протосинђелом Јустином (Рауер), у нови скит Српске Православне Цркве у Немачкој, посвећен светом Спиридону Епископу, тримитунтском чудотворцу, а под благословом тадашњег Владике западноевропског Лаврентија.

Руководећи се и данас, и у сва времена, светлим примером Преподобног Јустина Ћелијског, да је могуће остварити светост, да је све у сагласју и да  сваког човека треба прихватати са љубављу,  високопреподобни архимандрит и отац Василије, како га сви народи у Немачкој ословљавају, својим срцем и речима Јеванђеља мисионари и прославља Господа, призивајући обичне хришћане, свагдашње, тај обичан народ  на јеванђељски пут Истине.

Отац Василије (Гролимунд), истински подвижник и велики молитвеник пред Господом, који светогорску службу служи, и просвећује и надахњује гладне и жедне Бога Живога -  човек је и овде на земљи, човек-храм Духа Светога, у којем је Света Тројица пронашла своје станиште: А живим – не више ја, него живи у мени Христос (Гал 2, 20), како нас учи свети апостол Павле.

Великим трудом и љубављу, отац Василије као устројитељ једне монашке обитељи у Гајлнау (Скит светог Спиридона), заједно са својом сабраћом оцем Јустином (Рауер) и оцем Нилом, од 2009. године умножава и надограђује постојећи манастир куповином имања у Ајтерфелду (Фулда)  и изградњом нове манастирске цркве посвећене Преподобном Јустину Ћелијском и Благовести Пресвете Богородице.

Тај нови стуб Српске Православне Цркве надомак Фулде, ту нову духовну оазу Православља и неугасиви светионик Светосавља на Западу, чији је небески заступник Преподобни Авва Јустин Ћелијски, закриљује Прва по заступништву Пресвета Богородица, коју је отац Јустин из Ћелија несебично љубио и чије је нарочито чедо био.

***

Архимандрит манастира Светог Спиридона, високопреподобни игуман отац Василије, кога је Авва Јустин замонашио 1971. године у манастиру Ћелије и који је његово духовно чедо, овог лета Господњег о слави манастира посвећеном Јустину Ћелијском у Ајтерфелду  указао је на наше време: „Као да је данашњем просечном хришћанину оспорен пут до светости, за разлику од времена Светих Отаца, када се у Светост улазило одлучним путем подвижништва, постојаним ревновањем ка Богу, путем несебичне Љубави. Међутим, реч је о заблуди, драга браћо и сестре, јер нам савремени Свети сведоче да је, управо, и у тешким временима могуће заоденути се у светост.

Постоје њихова сведочења, њихова житија. Врло често су агиографије старих светитеља украшаване и литерарно дорађиване да би досегнуле идеал. О новим светитељима постоје многобројни примери, сведочанстава, као што су: историографска документација судских процеса, сведочења савременика који су са њима одрастали и заједно живели и који се тачно сећају конкретних ситуација из њиховог живота, или које су и записали..."

О свом духовном оцу Преподобном Јустину Ћелијском високопреподобни архимандрит Василије казује да су Литургије овог просијавшег Божјег угодника биле нешто што се речима не да описати и да свако заједничарење са Господом и сваку сузу и исијавање лица Јустина Ћелујског и данас живо у срцу носи: "Господ је своје угоднике наградио богатим даровима божанске благодати. Подарио им је силу да творе чуда, обећао љубав верујућих људи, прославио их безбројним чудима након представљења.

Такав један светитељ јесте и Свети Јустин Ћелијски. Господ га је прославио ... У својим проповедима се држао речи истине, беспоштедно разобличујући сагрешења владара безбожника против Бога и људи. Живео је под најстрожијим надзором. Aли се ријеч Божја не да свезати" (2. Тим 2, 9).

Реч Божју, то „Семе еванђелско које је Свети Сава посејао“ (Беседа св. Јустина на Светога Саву 1969.г.), пуних 45 лета Господњих, на девет језика  развејава широм света уважени отац Василије (Гролимунд), високопреподобни архимандрит скита посвећеног Светом Спиридону и Испоснице у славу Благовести и светог Јустина Ћелијског.

Зорица Зец

Апликација је на руском. 

Осмогласник, православна богослужбена књига, зборник песама посвећених Христовом васкрсењу. Све песме Осмогласника разврстане су према осам црквених гласова - од I до VIII по словенском обележавању. Песме једног гласа певају се током једне седмице, а низ од осам седмица, када се изређају сви гласови осмогласника назива се столп. Циклус почиње прве недеље после Педесетнице првим гласом, и обнавља се до Лазареве суботе. У апликацији су додате још неке руске православне  радио станице  итд..

У наставку имате слике.

Можете погледати на овом линку https://play.google.com/store/apps/details?id=com.hodocasnik.oktoih

Остале апликације можете погледати на овом линку

https://play.google.com/store/apps/developer?id=Хаџи+Срђан+Ћирковић

Проследите осталима

Свако добро!

Наравно, истакло се да jе брак данас угрожен као категориjа, због секуларизациjе коjа jе глобална поjава и да jе нарочито важно чувати таjну брака због породице, коjа jе такође угрожена и у том смислу, jедногласно се закључило да не постоjи никаква друга врста уговора између различитих личности, коjа може личити на брак, уколико то ниjе заjедница мушкарца и жене“, рекао jе митрополит загребачко-љубљански и портпарол делегациjе СПЦ Порфириjе.

Према његовим речима, закључак свих четвртог дана Сабора на Kриту jе да jе брак наjстариjа божанска установа и да jе уведен већ стварањем Aдама и Eве, али да брак нема за циљ само стицање деце, него jе брак пре свега икона цркве, или како се каже- домаћа црква.

„Зато jе брак и света таjна. Oтуда оно што jе практиковано вековима, потврдило се да jе и надаље важно, да брак треба да има благослов цркве, односно свештеника или епископа“, рекао jе Порфириjе и додао да jе била веома жива расправа, да jе из наше цркве учествовало неколико епископа, као и да jе говорио сам патриjарх Иринеj.

„Заjедница људи истога пола ни на коjи начин не може бити благословена и сматра се одступањем не само од предања, него и као нешто што jе потпуно супротно заповести божиjоj о браку“, нагласио jе Порфириjе.

Oн jе рекао и да се на Сабору такође говорило и о склапању брака између православних хришћана и оних коjи то нису, чему jе посвећен добар део расправе, а према његовим речима, нарочито су ту тему покренули представници цркава коjе су мањинске у неким државама.

Навео jе пример Aлександриjске црква, коjа има широко мисионарско подручjе у Aфрици, и коjа наилази чак и на такве проблеме да неко постаjе хришћанин, а већ има полигамни брак.

„Tражила су се решења, али ипак на краjу закључено jе да морамо да се држимо канона, принципа да jе брак као света таjна заjедница православног мушкарца и православне жене“, истакао jе Порфириjе.

Ипак, како jе нагласио, тамо где постоjе проблеми, да православни улазе у брачну заjедницу са неправославним хришћанима, на простору на ком jе диjаспора – у Aмерици и Aустралиjи, да ту ипак треба оставити могућност сваком епископу да примени икономиjу (божиjи план о спасењу човека и свега створеног) тамо где мисли да jе то принцип коjи служи спасењу оних коjи ступаjу у брачну заjедницу, а чланови су цркве, а улазе у заjедницу са неким ко ниjе православни хришћанин.

Порфириjе jе рекао да су учесници Сабора наjпре данас потписали два текста на коjима се радило – а то су текстови о диjаспори и о начину давања аутономиjе некоj цркви, а како jе рекао, говорило се и о посту.

Нагласио jе да, с обзиром на то да нису све цркве присутне на овом Сабору и с обзиром на то да неке документе нису све цркве прихватиле, да jе опште мишљење и став да, одлуке коjе се доносе, отворене су и постоjи нада да ће у том процесу и документи коjи нису прихваћени од цркава коjе нису присутне, бити у перспективи прихваћени.

Свеправославни сабор коjи jе окупио представнике православних цркава из целог света одржава се на грчком острву Kриту, траjаће до 27. jуна, а на њиму нису присутни званичници Руске, Бугарске, Грузиjске и Aнтиохиjске православне цркве.

http://www.mitropolija.com/cetvrti-radni-dan-svetog-i-velikog-sabora-pravoslavne-crkve-video/

На самом крају заседања на дневном реду биће текст на који су православне цркве, нарочито руска, грузијска, бугарска и антиохијска које не учествују на седницама, имале велики број амандмана – Однос православне цркве према осталом хришћанском свету. Патријарси би данас преподне требало да раде на тексту завршне поруке Сабора.

На конференцији за медије, новинаре је занимало и зашто је Српска православна црква оклевала да присуствује Сабору и да ли су разлог томе несугласице са Румунском православном црквом.

На ово питање одговарали су и професор Православног богословског факултета, Владан Таталовић, који на заседању учествује у својству саветника, и професор Ајонут Маврики, портпарол делегације Румунске православне цркве. Обојица су се сложили да проблеми две цркве треба да се решавају дијалогом, да је због тога добро и што су обе цркве присутне на заседању, а Маврики је додао да у свакој породици има варница, али она је и даље породица.

Српска црква више пута је преко својих највиших црквених тела упозоравала да свештеници Румунске патријаршије неканонски улазе на територију у источној Србији која је под јурисдикцијом СПЦ, и да би то могло довести до прекида канонског општења са суседном, сестринском црквом.

http://www.mitropolija.com/tema-za-kraj-sabora-na-kritu-odnos-pravoslavne-crkve-prema-ostalom-hriscanskom-svijetu/