У раду конференције је учествовао и Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј који се присутнима обратио са посебним рефератом. Епископа Андреја пратили су на овај важни догађај парох женевски јереј Александар Ресимић и секретар Црквене општине у Женеви г. Владимир Станковић. Седници је присуствовао и амбасадор Србије при Уједињеним Нацијама г. Владислав Младеновић са сарадницима који су одлично организовали протокол учешћа Преосвећеног Епископа г. Андреја.

Конференцију су организовали високи државни и црквени представници Русије, Свете столице, Јерменије и Либана, а подржали су је сталне мисије при УН у Женеви Србије, Бразила, Грчке, Кипра, Мађарске, Хрватске и Шпаније. Конференција је део опште дискусије коју је пре две године, током заседања Савета за људска права Уједињених нација, на предлог Либана, Русије и Ватикана прихватила група од 65 земаља, потписница заједничког документа под називом Подршка хришћанима и другим заједницама који се односи нарочито на драматичну ситуацију у региону Блиског Истока и Северне Африке.

Међу говорницима на овом изузетно важном заседању били су министри спољних послова Републике Мађарске и Републике Хрватске, представници Владе Републике Србије и бројни амбасадори сталних мисија при УН у Женеви.

Са црквене стране у раду конференције учествовали су Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Руске Православне Цркве, бројни високи представници Православних Цркава Русије, Грчке и Кипра, представници Римокатоличке Цркве и Светског Савета Цркава, као и других високих међуверских тела. Догађај је привукао велику пажњу представника невладиних сектора, академија и медија.

Учесници конференције су изразили забринутост због учесталог насиља против хришћана у савременом свету које је попримало стравичне форме истребљења и верског чишћења, нарочито у региону Блиског Истока и Северне Африке али и на територији Украјине и Косова и Метохије. Опстанак хришћанских заједница у овим деловима света доведено је у питање због прогона од стране екстремистичких група, због физичког истребљења голоруког народа са својих древних огњишта и због скрнављења њихових културних добара. Поздрављена је заједничка декларација усвојена у Хавани прошле године од стране Патријарха московског и све Русије г. Кирила и Папе Фрање у којој се апелује на Међународну заједницу да предузме хитне мере заустављања истребљења и егзодуса хришћана са Блиског истока.

Говорници су се позивали на многобројне извештаје о растућем радикализму усмереном против хришћанских заједница у поменутим областима кроз наметање вредносних система који су у супротности са хришћанским ставовима и учењем. Поред дубоке забринутости, учесници конференције су једногласно изразили своју спремност да се кроз дијалог и поштовање различитости и кроз обнову система вредности настави борба за општи одрживи мир у свету. Такође је назначена и важност промовисања појачаног међународног дијалога верских заједница како би се сачували правда и мир у свету, и наставио пут подједнаког развоја друштва.

Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Најбољих ученика нигде нема. Ко зна где су заглавили, или су у Немачкој, или овде, али без посла, или још уче, или су на нервним клиникама, или су се несрећно оженили неком најбољом ученицом, или су се разочарали у живот – а ко такве уопште третира у животу! Њих се више нико не сећа. Претрпели су потпуни фијаско. Заборавили су их чак и њихови професори! Заборавили су их јер су морали. Доведени пред свршен чин, да цео њихов живот и рад не би био промашен, а све чему уче децу погрешно, професори су почели да се поносе својим најгорим ђацима, да их накнадно проглашавају најбољима, евоцирајући успомене на њихове чувене одговоре и бриљантне задатке. Најгорим ђацима све је нормално, па им од тога и нема ништа природније!

Замислите професоре који су свој позив озбиљно схватили, који уче децу како да успеју у животу, а у животу успевају једино они који их нису слушали!

Како се осећа стари строги професор који верује у своју мисију и своје критеријуме, а чим укључи телевизор:

Угледа неког од својих најгорих ђака како води главну реч,

Или оде у биоскоп, а у филму главну улогу тумачи његова најгора ученица,

Кад са пријатељима једино разговара о мудрости, генијалности и великим делима бивших најгорих ученика,

Кад му се бивши најгори ученици, проблеми својих школа и застиђа својих родитеља, смеју с насловних страна илустрованих часописа,

Кад види да су по његовом мишљењу најгори постали асови, бардови, старови, прваци, ветерани, крем,

Кад најгоре ученике сахрањују у алеји великана, додељују им награде за животно дело,

Кад школе носе имена најгорих ученика,

Кад… Али ко би набројао све успехе најгорих ђака? То би било достојно најјачих пера, кичица и камера!

И шта друго преостаје професору, старом искусном педагогу, него да у таквој ситуацији најгоре прогласи најбољима, и да на њиховим примерима васпитава нове генерације.

http://iskra.co/kolumne/o-trijumfu-najgorih-djaka/

Отац Василеос је говорио о многим неспоразумима који подстичу сукобе измећу психологије и теологије. Међутим, разлика треба да постоји да бисмо знали да разликујемо између питања, тј. менталних поремећаја и проблема који могу да добију пажњу и одговор од стране свештеника и оних питања који захтевају одговор од психолога. Овде је интересантно поменути да по неким анкетама пацијенти имају тенденцију да се прво обрате свештенику. Ментални поремећаји су од менталних функција као што су наше мисли, осећања и жеље. Када оне постану узнемирене, онда настаје и сâм поремећај. Ови поремећаји су интензивнији са модернизмом, те отуда један од разлога зашто људи данас траже фикције да би њима задовољили осећања, тј. да би посветили више пажње и размишљања о своме унутарњем простору, односно личности.

Психологија, другим речима, је данас основни језик као што је философија била у првом веку. Док обадве науке имају свој језик и изразе, потребно је да покушамо да пронађемо однос између њих, и у том процесу наћи одговор зашто постоје међусобни сукоби. Потребно је знати да у делима Светих отаца налазимо много психологије почевши од Светог апостола Павла који пише о гневу; затим Свети Василије Велики и Свети Јован Златоуст  пишу о принципима педагогије, Свети Јован Синајски о нарцизму, итд. Психологија проучава људску природу после грехопада зато што нико не функционише изван ових закона, те због тога они су важећи за све. Прогрес у духовном животу умањује снагу психолошких закона. На пример, питање гнева може да се одговори пастирски са резултатима да се он не само губи, него да представља чак почетак и раст љубави према непријатељима.
Задатак теологије је да открива почетак и есхатон, тј. другим речима да дâ смисао нашем животу. Теологија поштује науку, али даје приоритет духовном животу. Она се не бави питањем како ја функционишем у оскврнављеној природи, већ зашто ја постојим, питање којим се психологија не бави. Са друге стране, наука и психологија могу нам помоћи да се носимо са депресијом и анксиозношћу. Без психолошке интервенције ова два поремећаја водила би нас греху. Исто тако, психологија промовише здравији однос са Богом када преиспитамо и када се суочавама са одговорношћу која води ка поштењу и љубави.

Потребно је избећи немогућност препознавања психолошког закона, али истовремено не можемо да пренагласимо те исте законе. Истина о бићима је онтологија. За Православље права истина о бићима је онтолошка, али будући да имамо менталне функције (нпр. мисли, осећања, жеље), ми доживљавамо свет психолошки. Психолошки елемент је пројекција онтолошког елемента, тј. начин на који га ми доживљавамо. Способност за љубав, на пример, је онтолошки елемент. Пример који можемо да наведемо јесте живот Свете Марије Египћанке и њена способност да воли, а која је, уствари, била искривљена (замрачена). Касније, када је била излечена (обновљена), та огромниа способност да воли била је усмерена према Богу, а као резултат видимо њен крајњи аскетски живот, тј. истински подвиг који не може да постоји без љубави.

Док отац Василеос подржава корисност психологије, он истовремено скреће пажњу да можемо доћо до злоупотребе, као што је случај у западном хришћанству, где она престаје да буде теологија која води ка обожењу. Овај супротни екстремизам је фундаментализам који одбија да води било који дијалог са светом науке. Он је закључио да је пастирска служба без психологије слепа, као и што је терапија без теологије празна.

Доктор Стеван Херис, психолог и парохијанин из Оренџ Каунти парохије Рођења Пресвете Богородице, био је модератор овом делу предавања и успешно је водио дискусију на поменуту тему.

Теме групних разговора биле су: “Какву психолошку обуку требао би да прими свештеник?”,  “Патолошки карактер у парохији и опхођење са њим”, “Промоција самознања од стране свештеника”. После ручка све три групе су поново изнеле своја запажања и дискусије, које су се водиле ка дубљем размишљању о датим темама обогаћавајући пастирску службу и духовни живот присутних свештенослужитеља и лаика, нарочито одговорима оца Василеоса.

Последи дан Института завршен је  вечерњом службом и доделом сертификата свим учесницима. Рад овогодишњег Института је донео велике резултате, али плод тих резултата одразиће се тек у дубљем и активнијем пастирском раду свештенослужитеља који ће своју пастирску службу сагледавати у новом светлу, тј. у светлу онтологије, вођени Духом Светим. Слава Богу за све!

са енглеског превео протојереј Брацо Кршић
 

ПРОШЛО је више од деценије и по од повратка верске наставе у школски систем. Добронамерни, без обзира на верску припадност, сложиће се да су постигнути добри резултати који доприносе друштвеном бољитку. Постоје, истина, одређени проблеми и препреке на путу пуне успешности, али из дана у дан се превазилазе ангажовањем свих стваралачких субјеката.

Приметна је корелативност верске наставе и грађанског васпитања, као и креативна усклађеност верских учења са природним наукама. Постигнут је висок степен културе различитости, што је гарант прогресије школског система. Једино што стоји у месту, није одмакло од почетка, јесте статус вероучитеља - катихета. Решавањем овога питања све би добило другачије усмерење, престала би неизвесност која производи свеколике страхове.

Непотребно је страховање од лоших ефеката верске наставе у ери технолошког развоја. Све је сасвим другачије, само је потребно разумети стваралачки плурализам на прави начин и уместо сукоба неистомишљеника изграђивати културу дијалога тако што се траже добра решења за све, слободна од идеолошких једностраности. Могуће је кренути и од става: "Слажемо се да се не слажемо!"

Евидентно је да у демократским друштвима савременог света постоји верска настава, док је далека прошлост прогон верских садржаја из тоталитарних режима који су сами себе урушили због недостатка културе различитости и културе дијалога. Јасно је, дакле, да би неки нови прогон или омаловажавање веронауке значио повратак у диктатуру и различите облике дискриминације. То би требало да знају сви савремени "борци" за људска права који понекад једнострано приступају вери и верницима вешто манипулишући подацима о поступцима појединаца из верских колективитета, који нису у сагласју са вером.

Наравно, ти поступци појединаца не могу бити ни меродавне одреднице, али ако нема добронамерности онда се то злоупотребљава као "доказ" о вери као "реметилачком фактору друштвеног прогреса". Ко не види у овоме акт дискриминације према вери и верницима сигурно је да је под теретом потребе да доминира и диктира устао сам против себе и онога што иначе заговара.

Потребно је много више разговарати и тако превазилазити лоша стања која сви додатно усложњавамо увредљивим саопштењима и бесмисленим прозивкама. Важно је желети и знати саслушати свакога човека, умесно му образложити своје разлоге и бити искрен у дијалогу. Тако се изграђује поверење које нас подиже на виши степен разумевања постојећих разлика. На крају крајева, верски садржаји почивају на истини, отворености и разумевању различитости, нису затворени системи који покрећу нетрпељивости и непријатељства.

Заиста је непотребно оптерећивати школски систем идеолошким, религијским и етничким сукобима. Као председник Владине комисије у Сава центру за верску наставу у основним и средњим школама у периоду од 2004. до 2010. године слободан сам да посведочим висок степен сарадње цркава и верских заједница, као и два ресорна министарства, вера и просвете. Већ далеке 2006. године одржан је Конгрес вероучитеља под називом "Јединство у различитости где су промовисане све позитивне вредности религијског плурализма у којем различитост вероучења није препрека за остварење јединства у различитости.

Мислим да би у наше време било добро да се одржи сличан стручно-научни скуп на којем би учешће требало да узму поред вероучитеља свих конфесија и наставници грађанског васпитања, под именом "Култура различитости у васпитању и образовању", где би се процесуирала сва отворена питања. Тако би се допринело превазилажењу многих предрасуда и дезинформација јер би се увидело да постојеће разлике у приступу проблему нису ни велике ни неуклоњиве. Дијалог увек препознаје стваралачке потенцијале, док протести скоро увек погодују онима који уместо снаге исправних аргумената користе различите облике насиља и манипулација масама. Верска настава је добар потенцијал демократичности свакога друштва само је важно и потребно непрестано исправно је усмеравати, што је могуће кад се успоставе добре корелације и интеграције свих стваралачких субјеката.

Добра чињеница је то да слободно можемо рећи да су добронамерни сви креатори школског система у којем постоји верска настава. То је сигурност која нам даје право да се надамо да се траже повољна решења која ће побољшати стање, и да нико никога на прогони и не изгони напоље. Сви смо на истом задатку стварања заједничког бољитка, само је потребно да све више уважавамо једни друге и превазилазимо стереотипе и предрасуде које предуго носимо као велика оптерећења из скорије прошлости.

Проф. др Љубивоје Стојановић, протојереј

http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:648797-Dijalog-o-veronauci

Meдиjи су током претходних седмица били прeплaвљeни економским и политичким дeтaљимa са Свeтскoг eкoнoмскoг фoрума у Дaвoсу, aли je пaжњи ширe jaвнoсти прoмaклo дo сaдa нajaмбициoзниje суoчaвaњe сa прeтњoм oд зaрaзних бoлeсти нa глoбaлнoм нивoу. Рeч je o тaмo устaнoвљeнoj Кoaлициjи зa инoвaтивну прoтивeпидeмиjску припрeмљeнoст, кao пaртнeрскoj сaрaдњи вишe oд 80 jaвних, привaтних, мeђувлaдиних, нeвлaдиних, филaнтрoпских и других oргaнизaциja, уз учeшћe прeкo 200 утицajних пojeдинaцa.

Нa чeлу oвoг oпсeжнoг пoдухвaтa су њeни oснивaчи, влaдe Нoрвeшкe и Индиje, Свeтски eкoнoмски фoрум, труст Вeлкaм и Фoндaциja Билa и Meлиндe Гejтс. Oни су сe oбaвeзaли дa дo крaja гoдинe прикупe импoзaнтну суму oд милиjaрду дoлaрa и тoкoм нaрeдних пeт гoдинa усмeрe je прoнaлaску и тeстирaњу вaкцинa прoтив бoлeсти кoje прeдстaвљajу мoгућу глoбaлну прeтњу зa нaрoднo здрaвљe.

Идeja сe зaчeлa joш прe мнoгo гoдинa, a дoбилa je нa снaзи тoкoм eпидeмиje eбoлe у зaпaднoj Aфрици 2013-2016, кaдa су хиљaдe људи умрлe зaтo штo ниje билo спрeмнe вaкцинe. Ипaк je срeћa штo сe вeћ рaдилo нa вaкцини, пa je трeбaлo сaмo (или „сaмo“) 9-12 мeсeци дa сe, прe мaсoвнe примeнe, нa људимa прoвeрe њeни бeзбeднoст и дeлoтвoрнoст.

Исти прoблeм пoстojи и зa низ других зaрaзa: нa унивeрзитeтимa и нaучним институтимa прoнaлaзe сe и нa живoтињaмa тeстирajу рaзнe вaкцинe, aли свe oстaje нa aкaдeмскoм нивoу, jeр нe пoстojи интeрeс дa сe приступи кључнoj фaзи – слoжeнoм и врлo скупoм испитивaњу eфeкaтa нoвих вaкцинa нa људe. Oдсуствo финaнсиjeрa je рaзумљивo jeр би прoпaлa кoмпaниja спрeмнa дa улoжи мнoгe милиoнe дoлaрa нa изучaвaњe вaкцинa кoje би мoглe дa сe прoдajу тeк укoликo би искрслa eпидeмиja oдгoвaрajућe бoлeсти. Упрaвo тaj jaз измeђу бaзичних и примeњeних истрaживaњa кoмeрциjaлнo нeпрoфитaбилних прeпaрaтa, прeвaсхoднo вaкцинa, aли и диjaгнoстичких и тeрaпиjских пoступaкa, трeбa дa прeвлaдa нoвoствoрeнa кoaлициja.

Oнa je пoшлa oд листe пoтeнциjaлних прeтњи кoje je, кao хитнe, oзнaчилa Свeтскa здрaвствeнa oргaнизaциja, aли вeћ прaви и сoпствeнe приoритeтe. Meђу њимa je нa првoм мeсту вaкцинa прoтив вируснe бoлeсти нипaх, oдгoвoрнe зa зaпaљeњe мoзгa и плућa, сa дo сaдa прoцeњeнoм смртнoшћу измeђу 40 и 75 oдстo. Oвa зaрaзa je први пут oписaнa мeђу свињaмa у Maлeзиjи 1999, a истe гoдинe су зaбeлeжeнe eпидeмиje, мaхoм мeђу свињaримa, у Maлeзиjи и Сингaпуру. Двe гoдинe кaсниje у Бaнглaдeшу и Индиjи сe пoкaзaлo дa сe вирус прeнoси хрaнoм, прeкo слeпих мишeвa кao дoмaћинa кojи сaми нe oбoлeвajу, тe дa je мoгућe и интeрхумaнo зaрaжaвaњe кaпљицaмa, бeз живoтињa кao пoсрeдникa.

Другa прeтпoстaвљeнa oпaснoст je блискoистoчни рeспирaтoрни синдрoм. Oд њeгoвe пojaвe 2012. гoдинe, жртвe су му пo прaвилу билe дирeктнo или индирeктнo вeзaнe нa Блиски истoк. Умирe oкo 36 oдстo приjaвљeних бoлeсникa, aли je нeсумњивo дa брojнe зaрaжeнe oсoбe с блaжoм клиничкoм сликoм oстajу нeпрeпoзнaтe и, слeдствeнo, нeприjaвљeнe. Пoпут oстaлих нoвoискрслих инфeкциja, у питaњу je примaрнo бoлeст живoтињa. Вeруje сe дa пoтичe oд слeпих мишeвa, a дa кaмилe имajу вaжну улoгу у прeнoшeњу вирусa нa људe. Пoсeбну пaжњу нa oву зaрaзу скрeнулo je нeприjaтнo искуствo с њeнoм eпидeмиjoм у Jужнoj Кoрejи 2015, сaвлaдaнoj тeк пoслe вишe мeсeци.

Вирус лaсa грoзницe, кao трeћи пo приoритeту издвojeни ризик зa глoбaлнo нaрoднo здрaвљe, кoд 80 oдстo зaрaжeних нe дoвoди дo испoљeних знaкoвa и симптoмa бoлeсти или су oни врлo блaги. Meђутим, aкo сe jaвe крвaвљeњa и чoвeк дoспe у бoлницу, смртнoст je oкo 15 oдстo. Рeзeрвoaри зaрaзe су глoдaри у пoдручjу трoпскe зaпaднe Aфрикe. Прeнoс инфeкциje мeђу људимa oствaруje сe прeкo тeлeсних тeчнoсти и излучeвинa.

Рaчунa сe дa би три нaвeдeнe бoлeсти у дoглeднoj будућнoсти мoглe дa изaзoву eпидeмиje дo кaквих су нeдaвнo дoвeли вируси eбoлe, зикe и тeшкoг aкутнoг рeспирaтoрнoг синдрoмa (aнглoсaксoнски aкрoним je СAРС). Свe њих трeбa дoчeкaти сa спрeмним вaкцинaмa, a пo вaжнoсти oдмaх зa њимa слeдe Кримскa-Кoнгo хeмoрaгиjскa грoзницa, кojу и у нaшeм дeлу свeтa прeнoсe крпeљи, мaрбуршкa бoлeст, кoja сe дaнaс пoсмaтрa у склoпу сa eбoлoм, a свeт je зa њу сaзнao 1967, кaдa сe сa зeлeних мajмунa прeнeлa нa 31 грaђaнинa у Maрбургу и Бeoгрaду, итд.

У Дaвoсу пoстигнути кoнсeнзус o jaвнo-привaтнoj сaрaдњи у прoтивeпидeмиjскoj бoрби, уз нoви мoдeл финaнсирaњa из вишe oбeзбeђeних извoрa, тe aутoритeт и пoсвeћeнoст aнгaжoвaних стручњaкa, дajу oснoвa зa oптимизaм. Jeднo je сигурнo: никaдa дo сaдa ниje oствaрeнa тaквa кoнцeнтрaциja снaгa и срeдстaвa рaди oствaрeњa oписaних циљeвa.

Аутор је прoфeсoр унивeрзитeтa, eпидeмиолог

Рођен је у Русији, а сахрањен је у Јапану. Од његове имовине остало је само неколико изношених мантија и богослужбених одежди, а на опроштај од њега дошло је велико мноштво становника Токија, чак је и император Јапана послао венац на његов гроб. Он није имао деце, а 34 хиљаде Јапанаца називали су га својим оцем.

Мисионар Николај Касаткин дошао је у Јапан 1861. године да би тамо основао јапанску православну цркву. У то време о хришћанству у Јапану није могло бити ни речи: закон о забрани туђих религија био је веома строг, а непослушни су се кажњавали смрћу. Но, Николај се уверио како му Бог даје прилику (могућност). У прво време он је богослужио у цркви при конзулату и спремао се за своју мисију.

Светитељ је одлично научио језик, схвативши, да ће моћи да се приближи срцима Јапанаца само ако зна њихов језик, такође он је изучио и месне обичаје и традицију. Шинтоизам са својим моралним кодексом, по схватању Касаткина, није ни мало био у противречности са православним учењем. Неколико будистичких школа биле су веома блиске хришћанству. Сваки дан он се молио Господу да му да прилику да проповеда тим људима. И Бог му је изненада одговорио на његове молитве, пославши му у сусрет убицу.

Посећујући дом руског конзула, Касаткин је мнoго пута долазио у сукоб са суровим и надменим Јапанцем. О овом човеку је Николај знао само то да је он поучавао вештини мачевања сина руског конзула. Такума Савабе – беспрекорни самурај, познати мајстор борбе мачевима, припадник тајне организације, чији чланови су свако деловање странаца сматрали за зло и били су спремни да истребе све странце који су се долазил у Јапан.

Отац Николај се чак и није упознао са њим, мислећи да сваки покушај разговора са њим је бесмислен. Но, једном не могавши да уздржи свој гнев, самурај је казао светитељу:

- Вас, странце, треба све побити. Ви сте дошли да уходите нашу земљу. А ти ћеш својом проповеђу највише нашкодити Јапану.

Свети Николај је схватио да је дошао час. Молио је Бога да нађе речи, којима би допрео до његовог надменог срца. На Савабеове гневљиве отужбе он је спокојно узвратио: «Да ли је праведно судити, или чак осудити некога, а да га не саслушаш? Да ли је праведно хулити на нешто, што не познајеш? Прво ме саслушај а потом суди. Ако је моје учење зло, тада ћу ја сам отићи.”

Самурај се нерадо сагласио да га саслуша. У почетку га је прекидао злим осмесима, но постепено је све дубље размишљао, а касније и сам упитао за нови сусрет и наставак разговора. После неколико оваквих разговора пред задивљеним Савабеом откривале су се истине хришћанства. О овом првом свом ученику отац Николај је записао: “Долази код мене један жрец древне религије да слуша о нашој вери. Ако не охладни или не погине (буде кажњен смртном казном за приступ хришћанству), од њега можемо очекивати много. Он је добро образован, уман, красноречив и свом душом предан хришћанству.”

Ускоро је Савабе довео оцу Николају двојицу својих најбољих другова, који су такође упознати са истином Божијом, и потом сами почињу проповедати својим сународницима. Године 1868. двадесет Јапанац је било спремно за примање Светог Крштења. Први јапански хришћани били су у већини, слични самурају Савабеу, ватрене патриоте своје отаџбине, који су одбацивали све вредности других народа иза граница Јапана, али, просветивши се увидели су у да кључ националног препорода Јапана у хришћанству.

Такуме Савабе, овај «јапански Савле», који је планирао гоњење Христове вере преобразио се у благовесника Павла (управо зато је и на крштењу добио име овог Апостола). После крштења Павле Савабе је променио свој живот. Постао је бескућник, а ускоро је због проповеди хришћанства стављен у подземну тамницу. Храбро је Савабе претрпео сва искушења, не ослабевши у вери. На крају, он је постао познати проповедник, први Јапанац, који је удостојен свештеничког чина.

После завршетка гоњења настало је повољно време. Закон против туђих религија је промењен, и Николај је могао да региструје Руску духовну мисију. У почетку су се службе обављале у православној цркви при конзулату. Међутим, стадо је расло. Године 1872. Николај се сели Токио и тмо организује православну заједницу, коју је већ 1873. године чинило више од 400 људи.

Успех мисије Николаја Касаткина, објашњава се тиме што је јапанска православна црква, од самога почетка чувала национална обележја. Мисионар се брижљиво односио према достигнућима националне културе. Например, у православним храмовима по локалном обичају ходали су боси, а проповеди су слушане седећи на поду.

Мисија је издала много књига на јапанском језику. Архиепископ Николај никада није вређао религиозна осећања Јапанаца, никада није осуђивао будисте, чак је и међу будистичким свештенством имао много пријатеља. Године 1878. била је основана знаменита Токијска Духовна Семинарија. У прве четири године овде је образовање било слично академском: предавали су се европски језици, јапанска и кинеска класична литераура, општа и јапанска историја, философија, психологија, медицина и математика. Ниво предавања је био веома завидном нивоу, да су чак и високи јапански чиновници уписивали овде своју децу. Многи од васпитаника семинарије постали су високи државни функционери или познати научници. Сви правосалвни хришћани после завршеног четвртог течаја катихетизације могли су да упишу семинарију.

Године 1904. почео је руско-јапански рат. Касаткин је био једини Рус који је остао у Јапану. И, необазирајући се на то, он је и овом приликом показао свој искрени патриотизам, прежиљавајући невоље рата, и неостављајући своју паству. «Свака личност има свој корен у свом народу, као што нема биљке без корена- записао је Николај после руско-јапанског рат-ишчупајте корен и биљка ће се увенути. Тако вене и моја душа због посрамљења моје отаџбине, и пораза на копну и мору, и због унутрашњих неприлика... Цео дан таква туга, такво униније, како не постоји на овом свету Божијем, никакво дело ми не успева.”

«До сада сам се молио за напредак и мир Јапанског царства, а сада када је објављен рат између Јапана и моје отаџбине, ја, као руски поданик, не могу да се молим за победу Јапана над мојом отаџбином... Од сада јa нећу узимати учешћа у заједничким богослужењима.. Већ ћу сву своју снагу усмерити на превод богослужбених књига...”

Када је дошао директор Семинарије, да му саопшти да све јапанске школе следећа два дана неће радити, због празновања победе над Русијом и потписивања мира, што значи да и мисионарске школе морају да следе ову одлуку. Николај је у свом дневнику записао следеће: “Несумњиво, треба пустити и наше ученике да се радују не мање од других, јер имају на то пуно право, као патриоте.”

До свог последњег дана живота Николај је радио на преводу Библије на јапански језик. Непосредно пре своје кончине, превео је Нови Завет и неколико богослужбених књига. Притом, прилазио је овом послу веома брижљиво, поштујући културне особености Јапанаца. Желео је да јеванђељски текст, учини познатим и прихватљивим, а са друге стране да буде сачувана његова узвишеност.

Николај Касаткин се упокојио 16. фебруара 1912. године. Јапански цар је дозволио да он буде сахрањен у Токију. Није сваки странац био удостојен овакве части. На његовој сахрани било је окупљен велики број не само хришћана, већ и осталих људи вера, који су дошли да искажу поштовање овом мисионару.

После своје смрти, својим потомцима оставио је Саборни храм, 8 цркава, 175 молитвених домова, 276 парохија, једног епископа, 34 свештеника, 8 ђакона, 115 проповедника. Број верујућих православних достигао је 34. 110 људи, не рачунајући 8. 170 раније усопших. Од његове личне имовине остало је неколико изношених мантија и богослужбених одежди.

Између многих венаца на гробу светитеља, нарочито је био запажен венац послат од императора Јапана. Овакву част император није никада указао ниједном странцу, ово је био знак признавања упокојеном све што је учинио за земљу.

Али око није видело, нити је ухо чуло, нити је у срце људско дошло, каквим је славним венцем архиепископа Николаја овенчао Цар царева, Коме је он служио до последњег трена, до свог последњег уздаха.

презвитер Бобан Стојковић, 
професор Призренске Богословије у Нишу, 
и аутор књиге «Хришћанство у земљи излазећег сунца»

Извор: http://eparhijaniska.rs/2015-06-27-12-49-41/историја-цркве/1898-апостол-самураја

Дарујући и поклањајући, ми смо слични Сунцу, мору, земљи… које је Господ створио таквима, да непрестано себе дају, свуда унаоколо, и тако чине живот могућим. Трудећи се око других, ми смо попут срца, које без престанка ради, како би обезбиједило живот другим органима и цијелом организму. Дар, и то онај незаслужени, онај који се не може зарадити, поклон који дајемо из љубави, мислећи на друге, а не на себе… то је најљепши знакрадости, и најбољи начин да прославимо заједнички, породични, народни празник. Јер, као што рекосмо, такав дар је услов живота. То се види, свуда око нас. Тек тако, дајући себе, заслужујемо да нам неко каже: „Сунце моје“, „Срце драго“, „Животе мој“….

На овај начин, празник за све нас постаје прослављање живота. Живота који настаје из љубави. Осим ове јасне симболике, која указује коме смо слични кад поклањамо и дарујемо, свјесни смо и тога да код људи којима је поклон намијењен такво нешто изазива неизмјерну радост. Они, кроз тај дар, знају да су примијећени, да нам нешто значе, да смо мислили на њихове склоности, потребе ( нови пар голманских рукавица за „будућег голмана“, штап за пецање који тражиш већ дуже вријеме, књига твога омиљеног писца, дио гардеробе који ти недостаје, пар карата за Транссибирску жељезницу… итд.)

Па, онда, оне лијепе посвете, свједочанства нашег учешћа у животу других људи: „За полазак у школу“, „За рођендан“, „Поводом годишњице“…. „Твој….“ и тако то. Постаје јасно, да није могуће исказати пажњу и љубав према другоме, ако нешто значајно и лијепо, не одвојиш од себе и то одвојено и одабрано, не донесеш као украс и подстрек, вољеном бићу. Наравно, није битна количина, ни материјална вриједност нашег давања, колико чињеница да се види наша љубав, труд и пажња. Наш поклон не треба да показује колико смо ми „моћни, него колико волимо другога, како мислимо на њега. Наш поклон треба да покаже колико је други моћан у нашем срцу, у нашим очима.

Још прије 3.000 година, чувена царица Савска, долази у Јерусалим у жељи да упозна цара Соломона, и да се увјери у приче о његовој изванредној мудрости. Она тада носи „товаре блага, и не штеди своју имовину да би дала дарове који ће се памтити, како би се приближила том човјеку.

Међутим, иако су њени каравани били импозантни, највећи њен дар бјеше то што је донијела себе лично. Једна од каснијих легенди каже, да се међу њима родила велика љубав, те да је позната библијска „Пјесма над пјесмама“ написна Соломоновом руком, баш тој царици у част. Соломон је, на њен дар узвратио на најљепши могући начин, исписавши стихове који ће остати споменици љубавне поезије. Њихова љепота иде дотле, да ће они временом постати пророчанства будуће везе Бога са људима.

У дане Господњег доласка на земљу, Његовог оваплоћења и силаска међу људе, прије 2.000 година, једна од најупечатљивијих сцена је управо она, када мудраци са Истока (астрономи из Месопотамије, Персије) доносе поклоне, у име цијелог човјечанства, да дарују Онога коме никакви дарови нијесу били потребни. Али љубав не доноси само оне дарове који ће опскрбити нечију нужду, него и оне који показују захвалност и пажњу. Ето, такви поклони пристоје и самом Господу Богу, и нијесу сувишни пред њим.

Поклони могу и да се злоупотријебе. Прије 1.000 година, Свети Јован Владимир је добио поклон којим га је убица мамио у замку и сигурну смрт. А тај смртоносни поклон имао је облик Крста Господњег. Најсветија ствар послужила је да се уради нешто најмрачније. Па, опет, такав поступак није наудио примаоцу колико ономе који га је чинио. Убица је убрзо изгубио и царство, и живот, и успомену међу људима а невина жртва Јована Владимира, родила је миленијумски спомен на љубав, на вјеру и наду у вјечни живот. Велики Храм у Бару је дар ове генерације хришћана, Гоподу Богу и Свецу Мученику.

За нама су три миленијума најразличитијих поклона, који људи приносе Свевишњем, и једни другима. За нама је три хиљаде година Господњег даровања људима. Па опет, још се није исцрпила та ризница људских срца, нити могућност да се смисли нешто оргинално, нешто што још није даровано. Завирите у ваше срце, погледајте. Тамо има поклона које још нико никоме није поклонио. Нешто што ћете тек ви поклонити вашем вољеном бићу. Нека су на здравље и спасење предстојећи празници! Честит Божић! Срећна Нова година!

http://www.mitropolija.com/protojerej-stavrofor-gojko-perovic-poklon-od-srca/

Дејан је са својом породицом  у тешкој материјалној ситуацији, кров над главом је обезбедио али не и средства за живот.

Живи са супругом и ћерком од 12 година и сваки вид помоћи је добродошао, како у новцу тако и у гардероби.

У време празника би свако требао да има топлу собу и оброк, било би лепо да то мало обезбедимо породици Стефановић бар за овај велики празник.

Уколико имате вишка гардеробе за супругу и ћерку можете је послати на адресу Суповац бб. Викенд насеље 18203, Ниш.

Новац можете уплатити на жиро рачун :  Банка Поштанска шетионица 20010786664735, на име Стефановић Сузана.

Хвала Вам од срца.

Чудо на Патмосу

На острву Патмосу живео је велики духовник архимандрит отац Амфилохије Макрис. Он је био духовно чадо Светог Нектарија Егинског и три године провео је са Светитељем заједно у манастиру. Далеке 1967. године старац Амфилохије се разболи од гангрене десне ноге. Лекари препоруче хитну операцију, односно да му одсеку део стопала. Међутим старац Амфилохије боловао је од шећерне болести и увидевши тај проблем, лекари нису знали шта да чине, јер ако одесеку део стопала, услед повишеног шећера у крви, рана му не може зарасти. Старац замоли монахе, да му донесу део моштију Светог Нектарија. Они тако и учине. Када старац Амфилохије добије део моштију, он у болничкој соби завапи Светом Нектарију: „Светитељу Божји, били смо заједно у манастиру, служио сам те, видиш сада моје муке, учини нешто, молим те...“ После усрдне молитве старац је ставио део моштију Светог Нектарија на своју болесну ногу, заспао је... Када се пробудио, нога је била потпуно здрава. Лекари су били у чуду.... Ово чудо је лично испричао старац Амфилохије Макрис, Митрополиту црногорско-приморском господину Амфилохију (Радовићу) на острву Патмосу.

Светитељ Нектарије чувар породица

Један брат Никодим из Ваљева сведочи следеће: „Неколико минута пред полазак на далеки пут, у другу државу, клекао сам пред икону Светог Нектарија Егинског сам у соби и из дубине душе тихо се помолио: „Свети Нектарије, ја сада идем, далеко, чувај ми молим те, породицу!“

Отишао сам...

Те ноћи моја супруга је сањала како у наш стан уђе млад монах, и тихо рече: „Узми икону Светог Нектарија и постави поред ваше Крсне Славе, где гори кандило, он Вас од данас чува, он је са Вама.“

Када ме је сутрадан обавестила поруком преко мобилног телефона, шта је сањала, мир и спокојство разлили су се у мојој души. Пут сам наставио безбрижно...“

Чудо на Новом Зеланду

Писмо породице Драча: „Помаже Бог, поштовани и драги нам оче Ненаде!

Нека вам је на радост и спасење Божићни пост ! Десило се и оздрављење нашег млађег сина Милана баш у време кад сте били на Егини! Па како човек да не говори о свим овим чудима!?? Само са неколико речи није лако описати благодат која се излива и осећа у нашем дому од како смо добили икону Светог Нектарија од вас. Схватамо сада колико је овај Божији угодник присутан у нашим животима, а да тога пре нисмо ни били свесни... Венчани смо супруг и ја 9. новембра, а и син Предраг нам се родио 22. новембра. Нема ништа случајно, 9. новембар је дан Светог Нектарија у Грчкој, 22. новембра у Српској Православној Цркви. Исто, кад је мој брат долазио у Ваљево код вас за свету икону, била сам будна и чекала да ми се брат јави, а како је разлика у времену 12 сати у Аустралији у односу на Србију, мало сам задремала... и видела сам Светог Старца у златним одеждама... Да ли је то био сан или јава, не знам, Бог зна, само сам осетила снагу и велику радост... Кад смо после разговарали мој брат и ја, схватила сам да се то дешавало у исто време док је он био са Вама и добио свете иконе! Опростите на дугачкој поруци, хтела сам само да поделим све ово што се дешавало већ неколико месеци. Тако смо ове године почели да славимо Светог Нектарија. (У прилогу неколико слика). На нашу велику радост отац Мелетије је уз благослов грчког Епископа донео и део светих моштију из цркве из града Велингтона, баш на тај дан 22. новембар! Акатисте и даље читам сваки дан. У нади да вас и ваше најмилије ова порука нађе у здрављу и весељу, у сталним сте нашим молитвама пред Васкрслим Господом Исусом Христом!

Сестра у Христу, Љиљана Драча, из Хамилтона (Нови Зеланд) са породицом.“

Чудесно исцељење непокретног дечака

Са благословом свог духовника, архимандрита оца Венијамина игумана манастира Преображење у Овчар-Каблару, монах Иларион испричао је следеће чудо Св. Нектарија:

Брат Александар, који често посећује света богослужења у манстиру Преображење, имао је велику жељу да се поклони моштима Светог Нектарија на острву Егини, али није имао новца за путовање. Молио се Свецу да му помогне, и заиста пред сам полазак једне поклоничке групе из Србије, добио је новац за пут. То је било непосредно по вашем доласку код нас у манастир, оче Ненаде, када сте нам донели књиге о Светом Нектарију. По казивању брата Александра, у групи поклоника била је мајка са болесним - непокретним дечаком. На Егини су били на Светој Литургији, а потом су посетили, у манастирском конаку, келију (монашку собу) Светог Нектарија. У келији се, поред личних ствари Светитељевих, налази и његов кревет. Мајка болесног дечака замолила је монахињу која им је причала о животу Светитеља, да положи свог сина на Свечев кревет и добила је одобрење. Ту, у келији, се налази и икона Пресвете Богородице, пред којом се Свети Нектарије молио, а коју су живописали светогорски монаси. Мајка непокретног дечака, монахиња Филотеја и сви присутни, међу њима и брат Александар,усрдно су се молили Пресветој Богородици и Светом Нектарију. Када је после молитве мајка дечака спустила поред кревета, на очиглед свих дечак је сам направио неколико корака. Проходао је! Присутни су били потрешени овим чудом и плакали су од среће, а посебно мајка.

На повратку са Егине, у аутобусу су поклоници радосно благодарили Богу и Светом Нектарију за ово велико чудо. (записао о. Ненад Андрић)

Исцељење рака јетре и добијање порода

Помаже Бог, оче Ненаде.

Хвала Господу, сведок сам великих чуда којима нас је Господ молитвама Светог Нектарије благословио. Пре две године нас тројица пријатеља посетили смо манастир Светог Нектарије на Егини. Ја сам ишао у својству преводиоца, јер говорим грчки језик, а ишли смо првенствено због болесне мајке једног од нас, којој је тада била установљена метастаза, ако се добро сећам, на јетри и речено јој је од стране лекара да не може ништа да се уради ни операцијом нити терапијама (једина опција била је трансплантација),тако да смо одлучили да затражимо помоћ од Светог Нектарија. Хвала Господу, тада смо, такође, посетили и Старца Нектарија Виталиса,који нас је благословио и упутио молитве за болесну жену. Та жена, мајка мог пријатеља, је дан данас жива и здрава, без иједног дана терапије. Њој је, буквално, дан након наше посете манастиру, чудесно нестао рак. Такође, моја супруга и ја смо годинама покушавали да имамо децу. Два пута је остајала трудна али су, нажалост, оба пута трудноће изгубљене. Тада, када смо посетили манастире на Егини и Камаризи, замолио сам Старца Нектарија да се моли и за нас да нам Господ подари децу. Истог месеца, по повратку кући, моја супруга је затруднела и данас хвала благом Господу и Светом Нектарију, имамо једно здраво и добро дете.

Ове године смо поново добили молбу од болесних пријатеља да посетимо манастир на Егини, да се поклонимо моштима Светог Нектарија и да посетимо Старца Нектарија Виталиса, што смо и учинили пре месец дана, и поново је уродило плодом.

Са Богом. Божидар Младеновић

Деца рођена по молитвама Светом Нектарију

Богдан

Писмо протојереју-ставрофору Ненаду Андрићу:

 

„Бог вам помогао, оче Ненаде!

 

Прошле 2014. године сам од вас наручила икону, уље и молитву Светог Нектарија. Доктори су мом супругу и мени рекли да не можемо да имамо децу. Уљем сам у знаку крста помазивала стомак и читала молитву за пород – и сада у рукама љуљам Богдана који има седам недеља. Крстићемо га на дан Светог Нектарија.

У трудноћи сам имала велику цисту коју сам требала да оперишем али захваљујући молитви и уљу Светог Нектарија циста је нестала. Свако добро желим вама и вашој породици.

Лана Радић из Лазаревца

Породица Радић са малим Богданом“

Василије- Нектарије

Помаже Бог, оче! Видела сам да сте објавили на друштвеној страници - фејсбук, видео запис како Старац Нектарије Виталис прима радосно икону, на којој су заједно осликани Свети Василије Острошки и Свети Нектарије Егински. Морала сам да вам се јавим, да поделим моју радост. Од Вас сам поручила икону Светог Нектарија 2013. године у ово доба. На Егину сам отишла јула 2014. године. Старац Нектарије Виталис ми је читао молитву и 15.05.2015. године на свет је дошао мој Василије, крштено Нектарије (крштен је на дан Св. Нектарија). Слава Богу. Кандило су кумови однели на Егину. И икону Св. Василија и Св. Нектарија на дар Старцу, као и слику мог дечака која је остала код старца. Слава Богу и свим светитељима на дару. Иначе, после 10 година брака и три неуспеле трудноће које су биле скоро изнесене.

 

    

 

Још једном Слава Богу и милом моме Св. Нектатију којег волим свим својим срцем и душом. Опростите на сметњи. Свако добро од Господа вам желим, оче.

Душица Миливојевић

Василије- Нектарије Миливојевић

Симон

Помаже Бог, о. Ненаде!

Срећан вам рођендан и нека Вас и Вашу породицу Господ и Свети Нектарије чувају увек и свуда.

Ево и новости код нас. После 10 месеци од одласка на Егину са Вама и поклоњења Светом Нектарију, ми смо постали родитељи. Добили смо сина Симона. Рођен је 4. августа ове године.

 

    

 

Добио је име Симон због значења: Бог слуша. Услишио је Бог и наше молитве и после много година, уз помоћ молитви Пресветој Богородици и Светом Нектарију, ми смо измолили нашег сина!

Хвала му и слава!

Велики поздрав од наше мале породице!

Весна и Давид Календа из Венеције (Италија)

Весна Жикић Календа и мали Симон

Писмо проти Ненаду Андрићу

Поштовање, оче Ненаде!

Желим прво да Вам се захвалим за иконе Св. Нектарија и уље које сте ми слали. Желим да Вам кажем да је Св. Нектарије, захваљујући молитви, супруга и мене учинио срећнима – 25. маја 2016. године родила се наша мала принцеза, наша Лена.

Током порођаја сам се молила да све прође у најбољем реду и да се беба роди жива и здрава. Тако је и било. Имала сам тих пар сати осећај да је Св. Нектарије био уз мене и нисам осећала никакав страх и бригу.

Хвала и слава Св. Нектарију и хвала Вама.

Гордана Томанић Екс Милутиновић

23 / 12 / 2016

Православие.Ru.

Прва свеска Богословља - часописа Православног богословског факултета у Београду појавила се 1926. године, по благослову патријарха Димитрија, само шест година откако је почео са радом Богословски факултет као високошколска образовна установа Српске Цркве при Београдском универзитету. Између два светска рата (1926-1940) годишње је излазило углавном по четири свеске, (изузев за године 1935, 1938, 1939 и 1940. када је изашли по три свеске), тако да је објављено укупно 60 свески нашег часописа. У периоду Другог светског рата и после њега због нередовних околности у којима се нашао и Богословски факултет, часопис није излазио од 1941. до 1957. године. Почев од 1957. године часопис непрекидно излази већ пуних 59 година. Годишње је излазило по једна или две свеске, тако да је до сада Богословље штампано у 133 свеске, а непрекидно је излазило, закључно са 2016. годином, пуних 74 године.

Када је пре десет година (2006.) обележена 80-годишњица часописа, објављена је и библиографија која је штампана у другој свесци Богословља за 2006. годину. Обележавајући 90-годишњицу библиографију за последњих десет година (2006–2016) доносимо управо у овој свесци. Дакле, постоји целокупна библиографија у штампаном и у дигиталном облику тако да се може лако стећи увид у садржај часописа, богословске теме и ауторе богословско-научних прилога. Сем библиографије у овом тренутку, а то се у свету већ одавно ради, планирамо да наш часопис и дигитализујемо како би био доступан у електронском облику свим читаоцима.

Улазећи у десету деценију постојања часописа Богословље, његова Редакција жели да сарадници и читаоци доприносе што бољем и осмишљенијем садржају истог. Да сви мудро читамо и преносимо вечне поруке Благовести, али да исто тако читамо и знаке времена у којем живимо као хришћани и духовни баштиници богатог хришћанског наслеђа које Црква као „васељенска гимназија“ чува и преноси нараштајима који долазе.

главни и одговорни уредник протојереј-ставрофор Радомир В. Поповић
 

Узалуд… Намрштено лице смрти још јeдном је, не пружајући ни трачак утехе, показало свој језиви изглед. Као измаглица која прекрива бескрајну равницу српске покрајине Војводине, тужна вест се проширила и овде, у Грчкој, и пронела се, од уста до уста, међу нама који смо имали велику срећу, част и благослов да га упознамо, да га заволимо и да и он нас заволи својим широким срцем и изворним господственим давањем себе ближњима.

Ни у ком случају не бих желео да ових неколико редака буду типични некролог (нипошто! и сама ова реч звучи ми тако рогобатно!). Зато и нећу да пишем ни о његовим даровима, ни о таленту који га је красио, ни о његовим студијама, ни о познавању језикâ, ни о способностима и врлинама… Нека о свему томе проговори камење ако људи буду ћутали! Желим да прозборим нешто само о Владичином срцу, о племенитости његове душе, о најскровитијим дубинама његова бића, о његовим ситним и безначајним особинама за које се на крају испоставља да су претежније од свих. Желим да прозборим нешто о његовом великом срцу које је умело да у себе смести сав бол и понос српског народа… О његовом великом срцу које је жарком љубављу заволело ромејску („византијску”) духовност, Фанар и нашега Патријарха…

Ако би о почившем Владици хтео да кажеш само једну једину реч, онда би то била реч господственост… Поседовао је господственост, учтивост и суптилност у опхођењу. Оне су га одликовале у сваком изразу и у свакој пројави његовог живота: ту није било нимало места за пренемагање, надменост, уображеност. То је квалитет који човек има или нема од рођења и који га свуда прати, независно од порекла, образовања, новца. А владика Јероним је био господин у сваком тренутку свог живота, па и у тренутку смрти… Миран, благ и достојанствен, отишао је из овога пропадљивога и трулежнога света, а нас је загњурио у каљугу туге.

У оваквим граничним тренуцима живота и постојања, када се воља Свевишњег оваплоћује на чудне и парадоксалне начине, приличи само једно – молитвено ћутање. Људски судови су ту излишни, а категорична тврђења налик су на детињаста наклапања. Ипак, мисли о пролазности живота и библијске речи „таштина над таштинама, све је таштина” (Проп. 1, 2) раздиру ти срце. Али не! Владика Јероним није живео узалуд, није се трудио узалуд, није узалуд проходио земљу…

До краја је у својим рукама држао упаљену светиљку вере и многим душама осветљавао животни пут. Штедро је многима и многима делио „вино и јелеј” човекољубља и не штедећи раздавао „од сувишка свога срца”. Био је варница и пламен топлине у мрклој ноћи овога века… Био је бљесак, као што пева Елитис: „Човек је само један бљесак; ако си га угледао, угледао си га” (Одисеј Елитис, Врт испуњен илузијама). Итекако смо благословени ми који смо стигли да видимо бљесак Владичине личности.

Само ме једна мисао теши – мисао да се он више неће осећати усамљеним. Ма како је могуће да се осећа усамљеним, питао сам се док сам га слушао како, окружен мноштвом људи, говори о својој усамљености. Вероватно је то нека другачија усамљеност, нама несхватљива – усамљеност првог, посебног, изузетног. А можда је посреди она дубинска, онтолошка самоћа некога ко у сваком тренутку трага за Богом, она жеђ о којој говори цар и пророк Давид: „Ожедне Тебе душа моја! Колико пута за Тобом чезне тело моје у земљи пустој, непроходној и безводној?” (Пс. 62, 2).

Он је, међутим, био земља плодна и родна, земља на коју је пало добро јеванђелско семе, пустило корење, проклијало, изникло и постало дрво високо, бујне крошње, расцветано, да на њега слећу птице небеске – сироти и потребити – и налазе грану на којој ће стајати. Било је то дрво високо и јако, – „маслина плодовита” (Пс. 51, 10), – али ипак, у дубини, тек нежни и крхки изданак, „младица маслине”, рукосад у леденој измаглици Новог Сада. Ако наше дрво, скупоцено и непроцењиво, и не стоји више поносно, ипак ће његово место вазда бити ту где јесте, да подсећа на трагове посебних који почивају дубоко под земљом, а остају урезани у наша срца.

Моја душа је окренута према Светоархангелској обитељи у Ковиљу, према манастиру Владичиног покајања и монашког пострига, где ће заувек почивати. У молитви се придружујем браћи Србима, а ове невешто исказане мисли полажем, са најдубљим поштовањем, на његов смртни одар као најскромније уздарје и благодарну посвету.

Вечан ти спомен, брате наш! Моли се Господу да и нас помене о великом Дану другог Доласка Свога! Амин.

Др Константин Менидијатис

Са грчког: Епископ бачки Иринеј

Преузето са: http://www.amen.gr/article/os-neofyton-elaias

Beseda.rs

Најтеже му је било да се одвоји од своје браће и сестре.Ово су његове речи:

„ Да ли ти недостаје мајка?“, питао сам га.

„Овде ме теши Панагија (Свесвета Богородица) и моја носталгија за њом нестаје“, одговорио је док смо ходали око скита Претече.

„Шта је са школом?“

„Тренутно учим грчки седам сати дневно. Затим ћу пратити наставу средње школе.“

„Зар то није претерано?“

„Ионако морам да научим грчки.“

„Ко ти је сачинио одећу?“

„Отац Атанасије“

Под тим је мислио на о. Атанасија Продромитиса, што значи да су оци Скита Претече овде његови родитељи и брину о њему.

„Чија је била  идеја да дођеш у школу на Свету Гору? Твојих родитеља?“

„Не. То је моја идеја.“

„Одлучио си сам?“

„Да. Отац Герасим  ми је испричао о Атониади и ја сам одлучио да дођем на Свету Гору.“

„Немој се љутити на мене што ти постављам толико много питања, али ја једноставно желим да пишем о теби. Не толико о теби, колико о твом избору. Ти знаш да те ми сви волимо. Одмах ћу ти рећи зашто. Свако открије Бога у неком тренутку и враћа се Њему. Што се брже то деси, то мање грехова имамо.Стога, када видимо како си ти то изабрао са 12 година, наша срца су испуњена радошћу што је неко тако брзо схватио како ствари стоје у животу. Види, ја ћу то написати  а ти ћеш касније то прочитати и упамтити.“

„Добро. Хоћете ли ићи у Дадфни сутра? Можете ли ме повести до Кареје?“

„Да. Да ли идеш у Сараи ( Скит св. Андреја ) у школу?“

„Да.“

Али следећег дана он није пошао са нама. Ми смо морали да кренемо у седам ујутро а Божанствена Литургија се још није завршила.

Једно дете је благослов од Бога, али верујуће дете је чудо...Тако сам размишљао осврнувши се на  своје изгубљене године.

Са енглеског за Поуке.орг  превела Јасна Глумац

Апликацију можете преузети на овом линку

Нећу говорити о италијанском филму и о генију Паолу Сорентину, који је за јунака свог новог дела одабрао поглавара Католичке Цркве, у свету и друштву у ком су знаци Божијег постојања подједнако очигледни као и знаци његовог одсуства.

Нећу говорити о невероватно живописној филмској траци, у којој се филм претвара у уметност, а кадрови густи попут уљаних боја се могу посматрати засебно и дуго, уз уживање у композицији, ликовима и цитатима – од Микеланђелове Пијете која оживљава до снежнобеле одеће тамошњих монахиња.

Нећу говорити ни о живој музичкој подлози, која од прве епизоде узима гледаоца и носи га кроз звуке нервозне, наелектрисане композиције групе Labradford (Chris Johnston, Craig Markva, Jamie Evans), а затим се елегантно мења кроз серију, задајући тон радњи.

Или о изузетној глумачкој екипи, добро промишљеним типовима кардиналског колегијума и невероватној глуми Џуда Лоа, који се у тој мери претворио у свог јунака да је у једном тренутку неприметно, напросто, постао папа Пије XIII, Американац италијанског порекла. Чини се, заувек.

Нећу говорити о дивној причи о животу и свакодневици у Ватикану, у коју гледалац улази толико спонтано да заборавља на важност радње.

Садржај епизода даје се кроз савршено усклађене и невероватно живописне сцене свакодневног живота, од јутарње тоалете папе и кардинала до разговора током простирања веша.

Нећу говорити о дијалозима, практично театралним, довољним по себи, понекад намерно несигурним, али толико речитим да гледалац жели да запамти и да касније цитира не само речи, него и мимику, осмех и поглед.

Све то ова серија садржи, али се у њој не ради о томе.

Нећу говорити чак ни о католицизму, о догми непогрешивости, о играма у закулисју, теми папиног конфликта са окружењем, толерантности, конзервативизму и осталим темама. Зато што – какав ужас! – у филму о поглавару Католичке Цркве није реч ни о томе. Па чак ни о католицима.

„Млади папа“ је серија о снази личности.

Има у овом филму и много тога другог, нагомиланог, изрежираног, има много компромиса, али постоји личност. И њена снага је таква да води и усредсређује људе на конкретно место, усмерава њихове погледе, привлачи њихова срца, зато што је та личност светлост свету.

У првој сцени серије из гомиле беба поређаних у облику пирамиде на главном венецијанском Тргу светог Марка, пузећи излази беба-папа. У последњој сцени исти тај папа држи проповед са балкона венецијанске катедрале. Циклус од десет епизода, округао попут фудбалске лопте или планете Земље, завршава се на истом месту, и Пије XIII пада готово мртав. Намерно провокативна и једноставна фигура понтифекса са почетка, која попут Витлејемске звезде пада, претвара се у метеорит, гута све пред собом, руши све границе, а међу кардиналима изазива панику, те они покушавају да се од ње ослободе – та иста фигура кроз серију открива своју дубину, шарм и лепоту, тако да у последњим епизодама једино могуће обраћање папи остаје „свети оче“.

„А сада погледајте свог ближњег. Погледајте га с радошћу и запамтите шта је казао свети Августин: ’Ако желите да видите Господа, то је могуће’“ – изговара папа у Африци речи које није изговорио у првој проповеди на Тргу светог Петра.

Бог се јавља у човеку.

Ово је филм о снази личности у којој се јавља Бог онда када је цео свет заборавио Бога, када осећај богоостављености постаје тежак до бола, до претећег захтевања чуда.

И управо зато овог човека није могуће не заволети. Јер на крају серије, упркос свим лутањима, мраку сумње, патњама, тражењу Бога, кризи вере и самоспознаје, папу воле сви – и некада тако лукави државни секретар Ватикана, кардинал Војело, и мафијаши који су убили папиног најбољег пријатеља, и девојка лаког морала која је у његовим очима угледала Бога, и сваки, сваки појединац из масе чије срце се свом снагом отима ка њему – ка тој тачки на карти кугле земаљске која оваплоћује лик Христов и истинско призвање сваког човека да постане Бог. Према тачки која својом лепотом, и спољашњом и унутарњом, мења људе око себе.

Човечанска љубав је љубав Божија, само кад би толика снага љубави проповедала људима...

Такав човек не постоји, али постоји филм о вери која подстиче на светост, о истинској молитви, о радости тренутног Божијег присуства које се показује у човеку. Овакав филм је најбоља, идеална мисија. Свет застаје да би поразговарао о љубави, зато што је чуо „Песму над песмама“.

Марија Строганова

Извор: http://www.pravmir.ru/molodoy-papa-serial-o-sile-lichnosti/

Са руског за Поуке.орг превели Иван С. Недић, Јелена Недић