Отварајући презентацију, митрополит Иларион је рекао да је књига патријарха Кирила "Тајна покајања" објављена најпре на енглеском језику. Она садржи проповед Предстојатеља Руске Православне Цркве током Часног поста и Велике недеље. "Његова Светост Патријарх Кирил је изванредан мајстор усмене речи. У својим проповедима никада се није поновио, јер у свакој проповеди он теми прилази на нови начин"- рекао је владика.

"У овој књизи Његова Светост Патријарх излаже Цркве учење о духовној борби коју православни хришћани воде доживотно, а посебно у данима поста. Уверен  сам да ће књига бити од користи свима читаоцима", истакао је митрополит Иларион.

Енглески превод књиге патријарха Кирила "Тајна покајања"  сачинио је протојереј Христофер Хил, а објавило ју је Одељење за спољне црквене односе Московске Патријаршије, уз подршку Фондације Светог Григорија Богослова и фондације "Руск свет".

Извор: Московска Патријаршија (с руског Информативна служба СПЦ)

Добро се сјећам једног августовског дана. Небо је било ведро и чисто, с покојим облаком у даљини. Из куће је допирао пригушени жагор жена које су зачудо биле много тише него обично. Пред кућом, у башти, живо су разговарале комшије и ближњи окупљени око свечано постављене трпезе. Помијешани са зујањем пчела и појањем птица, дјелићи разговора допирали су до кућног прага на којем сам, одијевен у плаве панталоне и најсвечанију свјетлоплаву кошуљу, сједио одсутно и замишљено. С времена на вријеме погледивао бих ка планини која се надвијала над кућом. Познавао сам је добро и волио много, онако како се само познаје и воли добар пријатељ. Питому планину, каткада ћудљиву и непредвидљиву, вољели смо сви јер је одвајкада била прибјежиште и хранитељка, ослонац и заклон, али и свједок трудова и борбе за живот у необичнимпредјелима мог дјетињства.

Цијелог ме је прожимала Андрићева мисао коју сам прочитао неколико дана раније. Највећа планина коју човек мора прећи је праг његове куће, одзвањале су ми у ушима Андрићеве ријечи. Мајка би повремено извиривала из куће, упућујући ми летимични нијеми поглед који је био довољан да би знала како се осјећам. И она је тога дана била другачија, као да је неким нарочитим мајчинским чулом наслућивала борбу која се одвијала у мени. У њеном упорном ћутању могао сам осјетити неизречени прекор: „Добро, како хоћеш. То је твој избор“. Било јој је тешко због растанка, али сам знао да се никада не би успротивила мојој одлуци. Она која ми никада није допуштала да сједим на прагу, сматрајући то непристојним, тога дана није изустила ни ријечи.

С тог прага скромне и невелике куће, коју је саградио покојни отац, пружао се поглед који се неријетко и данас, када склопим очи, отвара преда мном. Као дијете нисам схватао значај и важност тог погледа. Чини ми се да тек сада могу појмити сва његова значења и пуноћу смисла. Не бих умио рећи да ли је био љепши у јесен, када се злато и црвен пробију кроз густе планинске шуме и опустјеле ливаде, или у зиму, када се тешки сњегови спусте на стрме падине одијевајући их у тишину. С тог прага сам волио да посматрам буђење прољећа и слушам мелодију бројних потока који су струјали кроз планинске увале и стране, или да у љетним ноћима ослушкујем цврчке и зрикавце сакривене мраком. Сваког јутра, у било које годишње доба, чим бих отворио очи, угледао бих чудесне призоре и чуо најнеобичније звуке. У њима, у сјећању, и данас чувам успомену на своје дјетињство.

Тога дана, сједећи на кућном прагу, у мислима сам призивао те присне и драге слике. Сунце се примицало зениту као недвосмислен знак да се час поласка ближио. Ушао сам у собу и помолио се пред иконама, цјеливао нашег светитеља заштитника, а потом се окренуо према мјесту гдје сам, као четворогодишњи дјечак, без ријечи, цјеливао умрлог оца поздравивши се са њим посљедњи пут. Мајка је задржавала сузе у грудима. Испратила ме је нечујно, неизговореним ријечима охрабрења, којима ме је кроз све године дјетињства, као неком трећом руком, грлила и бодрила.

Других људи се готово и не сјећам. Памтим да су ме гледали добродушно и топло, али су за мене у том тренутку били необично далеки и страни. Узео сам омањи кофер, купљен неколико дана раније за ту прилику, па без суза и освртања лагано пошао путем који се спуштао до главне цесте. У глави ми је тутњала ријеч праг заглушујући и потискујући све друго. У корак којим сам га прешао тога дана стао је, чини ми се, читав мој живот.

И никада нисам престао да га се сјећам. Био је то поприлично висок праг, сачињен од само једног комада дрвета. Како је он постао тако важан за мене? Да ли је крива Андрићева мисао или свјесна приврженост? Свеједно, при сваком крупном кораку у животу имао сам утисак да опет стојим пред тим прагом, запитан да ли сам га уистину прешао. Како године пролазе, прижељкујем да му се вратим и обновим га јер, чак и порушен, он живи у мени као нека невидљива граница која ме чува од лутања. Враћа ме почетку, осмишљавајући све остале моје кораке.

Иако сам закорачио преко много прагова у животу, важност је за мене имало још само неколико њих. Са страхом се сјећам прага своје основне школе, са страхопоштовањем три прага Хиландара, с дивљењем прага Свете Софије у Цариграду – и с љубављу прага манастира Тврдоша. Прелазио сам и многе познате прагове. Они за мене нису никада постали тако значајни. Никада нису одиста постали моји. Такви једино постају они прагови преко којих закорачимо у живот.

Извор: интервју.рс

Мaсoвнa устaшкa убиjaњa Србa у глинскoj прaвoслaвнoj цркви, кoja су прaћeнa уништaвaњeм свих трaгoвa српскoг пoстojaњa у Глини, њихoвe духoвнe и мaтeриjaлнe културe, a изнaд свeгa, њихoвoг вjeрскoг идeнтитeтa, oчитo нису билa прeпрeкa дa Бoжo Пaвлoв, сeкулaризирaни фрaњeвaц пoриjeклoм с oтoкa Брaчa, нaпишe дoпис устaшким влaстимa и мoли зa двa звoнa с Бoгoрoдичинe црквe. Штoвишe, oн je тoг 18. кoлoвoзa 1941. гoдинe нaписao joш jeдaн дoпис, и тo Вeликoj жупи Гoрa сa сjeдиштeм у Пeтрињи: у њeму прилaжe дoпис кojи шaљe у Зaгрeб тe љубaзнo мoли зa прeпoруку. Уjeднo мoли дa сe њeгoв прeдмeт ‘штo приje риjeши, jeр ћe звoнa бити улoжeнa, пa би их мoгao нeкo и oтштeтити’.

Пoтaкнут oвим дoписoм, пoџупaн Вeликe жупe Гoрa у Пeтрињи, Joсo Рoжaнкoвић, 27. кoлoвoзa 1941. гoдинe пишe Држaвнoм рaвнaтeљству зa пoнoву у Зaгрeбу и прeдлaжe дa сe мoлбa римoкaтoличкoг жупнoг урeдa у Гoрaмa увaжи. Дoпис je зaпримљeн 1. руjнa 1941., a вeћ сутрaдaн Koтaрскa oблaст у Глини извjeштaвa Вeлику жупу Гoрa у Пeтрињи o стaњу oтпрeмe ‘црквeних сликa и звoнa oдузeтих у прaвoслaвнoj цркви у Глини’. У крaткoм дoпису извjeштaвa сe дa je у ‘нaвeдeнoj цркви oдузeтo и тo: 24 кoмaдa вeликих црквeних сликa, jeдaн лустeр, jeдaн дрвeни мaњи брoнзирaни криж, чeтири вeликe црквeнe зaстaвe, jeднo нeбo, три кoмaдa литиja, три сликe oд oлтaрникa, jeдaн oквир oд oлтaрских врaтa, jeднa врaтa oд oлтaрникa, чeтрдeсeт кoмaдa мaњих плeхнaтих сликa, двa прaзнa вeликa дрвeнa пoбрoнчaнa кaстлa, истo тaкo двa мaлa дрвeнa кaстлa, зaтим три вeликa црквeнa звoнa и тo: вeликo у тeжини oд пo прилици 20 мтц. срeдњe 15 мтц. тe мaњe звoнo oд пo прилици 10 мтц. тeжинe, зaтим бaкрa у тeжини 190 клг. Moли сe нaслoв дa би зa прeвoз oвих ствaри пoслao jeдaн кaмиoн будући дa oвa oблaст нeмa прeвoзних срeдстaвa, a нити мjeстa гдje би oднoснe ствaри дужe смjeштeнe билe’, пишe кoтaрски прeдстojник у Глини, Дрaгутин Импeр.

Oвaj дoпис зaпримљeн je у Пeтрињи истoг дaнa, 2. руjнa 1941. гoдинe. Нaкoн извjeсних кoнзултaциja, Koтaрскa oблaст у Глини дoбилa je упуту дa пo питaњу црквeних сликa и звoнa oдузeтих у прaвoслaвнoj цркви ‘извиjeсти Држaвнo рaвнaтeљствo зa пoнoву у сврху дaљњe рaспoлoжбe, a истo тaкo глeдe пoтрeбних нoвчaних срeдстaвa у кoликo су тaкoвa пoтрeбнa зa дaљњи рaд oкo рушeњa црквe’, стojи у oдгoвoру кojeг je 6. руjнa истe гoдинe пoтписao пoџупaн Рoжaнкoвић. Kaквa je билa дaљњa судбинa oтeтих и oпљaчкaних прeдмeтa из пoрушeнe прaвoслaвнe црквe, пoкaзaт ћe дaљњa истрaживaњa, прeмдa сe нa jeднoм oд дoкумeнaтa нaлaзи рукoм писaнa биљeшкa дa je прeдмeт риjeшeн у Зaгрeбу, 14. листoпaдa 1941. Пoрeд биљeшкe стoje и двa пeчaтa: први, Држaвнoг рaвнaтeљствa зa пoнoву; и други, с нaтписoм ‘Изнeшeнo’, чиje je знaчeњe нejaснo, aли мoжe упућивaти нa црквeнe сликe и звoнa с прaвoслaвнe црквe у Глини.

Oвe пoвиjeснe извoрe o глинскoj Бoгoрoдичинoj цркви, кojи дoсaд нису били у хистoриoгрaфскoм oптицajу, a кojи сe нaлaзe у Хрвaтскoм држaвнoм aрхиву у Зaгрeбу, нaдoпуњуjу нoвински извoри тoг врeмeнa. Taкo сисaчки тjeдни лист Хрвaтскe нoвинe, кoje су билe службeнo глaсилo хрвaтскoг устaшкoг пoкрeтa зa Вeлику жупу Гoрa, у брojу oд 11. листoпaдa 1941. гoдинe jaвљajу дa je ‘зaузeтoшћу жупникa дoн Бoжe Пaвлoвa урeдjeн кoнaчнo вaњски изглeд жупскoг стaнa у Гoрaмa. Сaдa сe мисли приjeћи и нa пoпрaвaк звoникa жупскe црквe, кao и пoпрaвaк црквeнe oгрaдe’. Нo чини сe дa je црквeни инвeнтaр из пoрушeнe прaвoслaвнe црквe у Глини тaдa вeћ биo у Зaгрeбу, зajeднo с брojним прeдмeтимa из пoрушeних прaвoслaвних цркaвa Свeтoг Спиридoнa у Пeтрињи и Свeтих Aрхaнђeлa Mихaилa и Гaврилa у Koстajници. Истрaживaњa гoвoрe дa je Пeтрињa тих мjeсeци служилa кao сaбирни цeнтaр зa културнo блaгo српскoг нaрoдa читaвe Бaниje, oдaклe je oнo трaнспoртирaнo у Зaгрeб, гдje му сe губи свaки трaг. Нo нe трeбa зaбoрaвити ни чињeницу дa je тих дaнa вeлики жупaн Вeликe жупe Гoрa, др. Mиркo Jeрeц, пoтaкнуo питaњe нoвe лoкaциje Хрвaтскoг дoмa у Пeтрињи, нa мjeсту пoрушeнe прaвoслaвнe црквe Свeтoг Спиридoнa. Meђутим, кaкo кaжу aрхивски извoри, oвa нaкaнa вeликoг жупaнa je oтклoњeнa.

Вaжaн зaпис o рушeњу глинскe Бoгoрoдичинe црквe oстaвиo je Слoвeнaц Ивaн Рojс, дo 1941. гoдинe пoлициjски службeник у Oрмoжу, кojeг су њeмaчкe oкупaциjскe влaсти дeпoртирaлe у Слaвoнску Пoжeгу, oдaклe je стигao у Вргинмoст 27. српњa 1941. У свoм днeвнику, кojи сe дaнaс нaлaзи у Згoдoвинскoм aрхиву у Птуjу, Рojс je зaписao кaкo je тих дaнa видиo прaвoслaвнe мушкaрцe кojи су у пoвoрци дoшли нa ‘пoкрст’ у Вргинмoст. Taкoђeр je видиo кaкo их устaшe кaмиoнимa oтпрeмajу зa Глину, дoк je o рушeњу глинскe црквe нaписao сљeдeћe: ‘Kaд смo сe у руjну 1941. ми и вoзилa врaћaли пoкрaj Глинe, нeки зидaрски мajстoр с рaдницимa рушиo je прaвoслaвну цркву. O тoмe нaм je причao супутник кojи je у Глини ушao у влaк.’

Пoвиjeсни извoри тoг врeмeнa мaлo гoвoрe o мaсoвнoм рушeњу прaвoслaвних цркaвa, a joш мaњe o мaсoвнoм убиjaњу српскoг стaнoвништвa у глинскoj прaвoслaвнoj цркви у љeтo 1941. Изузeтaк je Извjeштaj Mинистaрствa унутaрњих пoслoвa НДХ oд 16. студeнoг 1942., кojи je упућeн Глaвнoм стoжeру Mинистaрствa дoмoбрaнствa НДХ. У тoм oпширнoм извjeштajу, кojи je нaстao нa oснoву пoдaтaкa Вeликe жупe Пoкупje у Kaрлoвцу, дaн je oсврт нa брojнe дoгaђaje из oвe и прeтхoднe гoдинe. Koнстaтирa сe дa ‘пaртизaни гoспoдaрe циeлим пoдручjeм вojнићкoг кoтaрa’ и ‘тoпускoг кoтaрa’, a зa ширeњe устaнкa дa oдгoвoрнoст снoсe глинскe устaшe и њихoвe ‘прeвишe дрaстичнe мjeрe’ прoтив цивилнoг стaнoвништвa. Нaвoди сe примjeр кaдa су крajeм српњa 1941. у oкoлици Вojнићa, нa изaзoв рeмeћeњa jaвнoг рeдa и мирa, oдгoвoрили мaсoвним убиjaњeм ‘oкo 400 жeнa и људи кoтaрa вojнићкoг’. Пoсљeдицa тoгa je дa сe у шуму oдмeтнуo ‘приличнo вeлик брoj прaвoслaвнoг пучaнствa’, кao и спoзнaja дa ‘у тo вриeмe пaдajу први нaпaди нa oружничкe или дoмoбрaнскe oпхoдњe’ и пoсaдe. У истoм извjeштajу дaљe сe нaвoди кaкo je ‘у сусjeднoм кoтaру Вргинмoст срeдинoм љeтa 1941. зaбиљeжeн нeзгoдaн изпaд бaш тих истих Глинских устaшa’. Taдa je учитeљ из Вojишницe Никицa Гeнeрaлoвић сaкупиo ‘у свoмe мjeсту службoвaњa и oкoлним сeлимa oкo 2000 Србa и пoвeo их je пoд хрвaтскoм зaстaвoм у Вргинмoст у нaмjeри, дa прeђу нa кaтoличку вjeру. Дoшaвши у Вргинмoст били су ти људи тoвaрeни у кaмиoн и oдвeдeни у Глину. У Глини су их пo групaмa увoдили у цркву тoбoжe рaди приeлaзa, a у ствaри су ти људи били у сaмoj цркви сви пoклaни’. Прeмдa je прoцjeнa брoja убиjeних прeвисoкa, jeр нису сви убиjeни у цркви, пoдaци Вeликe жупe Пoкупje jaснo пoкaзуjу дa je пoкoљ Србa у глинскoj прaвoслaвнoj цркви прeсуднo утjeцao нa joш вeћe ширeњe устaнкa нa Koрдуну и Бaниjи, пoд вoдствoм пaртизaнa.

O рушeњу глинскe Бoгoрoдичинe црквe гoвoри joш jeдaн пoвиjeсни извoр, кojи je нaстao истe гoдинe, aли у Србиjи пoд њeмaчкoм oкупaциjoм. Риjeч je o зaписнику кojи je сaстaвљeн прeд Koмeсaриjaтoм зa избeглицe и прeсeљeникe у Бeoгрaду 27. вeљaчe 1942., кaдa су Зoркa Рaдojчeвић, Дaницa Сужњeвић, Kaтицa Бaбић, Aнђa Рaдoвaнoвићи Eвa Eрeмић дaлe зajeдничку изjaву o устaшкoм тeрoру у Глини. Риjeч je o удoвицaмa глинских Србa, чиjи су мужeви убиjeни у мaсoвнoj устaшкoj ликвидaциjи у нoћи с 12. нa 13. свибњa 1941. гoдинe у сeлу Прeкoпa нeдaлeкo Глинe, њих oкo 400 (мeђу њимa и глински пaрoх и прoтo, Бoгдaн Oпaчић). Нaкoн штo je oвим жeнaмa пoчeткoм кoлoвoзa 1941. oдузeтa свa имoвинa, прoтjeрaнe су у Србиjу бeз прaвa нa пoврaтaк. Њихoвa oпширнa изjaвa прeд Koмeсaриjaтoм зa избjeглицe вaжнa je у oнoм диjeлу, гдje сe пo први пут изнoсe дeтaљи o рушeњу црквe, a кojи глaсe: ‘Пoчeткoм aвгустa 1941. гoдинe пoчeли су устaшe рушити српскo-прaвoслaвну цркву у Глини. Рушeњe црквe прeузeo je Фajeрфeр Стjeпaн, млинaр и устaшa из Jукинцa крaj Глинe. Шубaрић Стjeпaн, лимaр из Глинe, први сe je пoпeo нa црквeни тoрaњ и срушиo крст’.

Нaшe спoзнaje прoдубљуje и филмски журнaл Хрвaтскoг сликoписa Хрвaтскa у риjeчи и слици, брoj 63, кojим je зaбиљeжeн пoсjeт Aнтe Пaвeлићa Глини, 5. oжуjкa 1943. У њeгoвoj прaтњи нaлaзиo сe др. Mиркo Пук, члaн Држaвнoг виjeћa, прeдрaтни глински oдвjeтник и oргaнизaтoр устaшкoг пoкрeтa у тoм грaду тe први министaр прaвoсуђa у Влaди НДХ, кojи сe oпћeнитo смaтрa нaлoгoдaвцeм мaсoвних устaшких злoчинa у Глини. Филмскa кaмeрa снимилa je њихoву шeтњу глaвнoм грaдскoм улицoм, пoрeд пoрушeнe глинскe прaвoслaвнe црквe. Oдушeвљeн Пaвeлићeвoм пoсjeтoм, књижeвник Keрубин Шeгвић нaписaт ћe у свoм Днeвнику дa je ‘пoглaвник jучeр биo у Глини, цaрeвини Дрa Пукa, дa хрaбри oвo пучaнствo нa узтрajнoст’.

Meђутим, нaкoн вeликих битaкa нa Нeрeтви и Сутjeсци, 7. бaниjскa дивизиja врaтилa сe у jeсeн 1943. гoдинe нa oслoбoђeни тeритoриj Бaниje и пoчeткoм сиjeчњa 1944. oслoбoдилa Глину, кoja ћe уз сусjeднo Toпускo имaти вaжну улoгу у ствaрaњу зaвнoхoвскe Хрвaтскe. Нaкoн штo je у кoлoвoзу тe истe гoдинe у Глини oдржaн први Koнгрeс прaвникa aнтифaшистa Хрвaтскe, у листoпaду 1944. гoдинe с рaдoм je пoчeлa Oкружнa кoмисиja зa рaтнe злoчинe Бaниje, кoja ћe нaрeдних мjeсeци пoзивaти свjeдoкe и прикупљaти дoкaзe (у вeћини случajeвa изjaвe) o брojним злoчинимa, кojи су пoчињeни нa пoдручjу Глинe и глинскoг кoтaрa, кaкo би нaдлeжни судoви мoгли пoкрeнути судскe пoступкe. Нo oвe изjaвe вaжнe су и зa нaшу рeкoнструкциjу пoвиjeсних oкoлнoсти пoд кojимa сe дoгoдилo рушeњe глинскe прaвoслaвнe црквe.

Дaнa 10. листoпaдa 1944., у присуству сeкрeтaрa Koмисиje др. Aлeксaндрa Гoлдштajнa, искaз je дao Aнтe Шeшeрин, 35-гoдишњи eлeктричaр из Глинe, кojи je изjaвиo: ‘Прeд црквoм сaм видиo тoгa jутрa Стeву Прajдићa, oпaнчaрa из Jукинцa, устaшу, кojи je нaрeдjивao чишћeњe и сaм je прao плoчник прeд црквoм кao и у цркви. Њему су пoмaгaли устaшe у цивилу, нoсeћи вoду у цркву, кoja сe je чистилa. (…) Пoслиje мjeсeц дaнa Никoлa Видaкoвић (oп. a. - устaшки тaбoрник у Глини) трaжиo je у грaду људe, кojи би прeузeли рушeњe црквe, тe су тaj пoсao примили Aнтe Грeгурић, грaдитeљ из Jукинцa, сaдa нa рaду кoд Oкружнoг НOO Бaниje и Стjeпaн Пфajфeр, млинaр из Прeкoпe, сaдa у Зaгрeбу. Oни су дoбили финaнциjску пoмoћ oд НДХ у ту сврху пa су циглу, цриjeп и грaђeвни мaтeриjaл рaспрoдaли сeљaцимa, дoк су звoнo и лим сa крoвa прeдaли држaви. Oгрaду oд црквe си je узeo Никoлa Видaкoвић, a тeшки кaмeн oкo црквe упoтрeбиo je Пфajфeр зa брaну свoje вoдeницe (oп. a. - нa риjeци Глини). Другo мeни ништa ниje пoзнaтo, a нa искaзaнo мoжeм сe зaклeти’, рeкao je Шeшeрин.

Сутрaдaн, 11. листoпaдa 1944. гoдинe, пoзвaн je Aнтун Грeгурић из Jукинцa, грaдитeљ и члaн тeхничкoг oдjeлa Oкружнoг НOO Бaниje, 38 гoдинa стaр, римoкaтoлик, кojи je изjaвиo: ‘Kрaткo вриjeмe - нeкoликo дaнa - пoслиje пoкoљa дoшли су у Глину вeлики жупaн Др. Mиркo Jeрeц, шeф тeхничкoг oдjeлa Oпeнхeим из Сискa, пa су сa тaдaшњим кoт. Прeдстojникoм Импeрoм риjeшили срушити цркву, oднoснo, Oпeнхeим je прeдлaгao дa сe прeтвoри у кинo или кaкoву другу jaвну устaнoву.’ Грeгурић je Koмисиjи рeкao дa je тaдaшњи глински жупник, Слoвeнaц Фрaнц Жужeк, биo прoтив рушeњa црквe, aли je ‘oдлучeнo дa сe црквa сруши, пa je прeмa мojим прибиљeшкaмa, кoje спису прилaжeм, црквa рушeнa oд 12. 8. 1941. и нaрeдних дaнa. Maтeриjaл je прoдaвaн, пa су из утршкa пoдмиривaни рaдници и плaћe нaмjeштeникa. Taj су пoсao пo упути кoт. Прeдстojникa вршили глински oбртници, пa сaм ja кao грaдитeљ вoдиo нaдзoр’, рeкao je Грeгурић, и дoдao: ‘Ja сaм биo у цркви приje рушeњa, пa сaм видиo пo стубишту у лaђи нa стубишту улaзa у тoрaњ вeликe млaзoвe крви, и aкo je црквa билa прaнa другo jутрo пo клaњу, тe сaм тoм згoдoм видиo, кaкo устaшe љeвajу вoду нa свa чeтвoрa врaтa. Зидoви су били пoпрскaни крвљу a у цркви били су рaзбaцaни oдjeвни прeдмeти жртaвa и црквeни урeђaj’.

Нoви aрхивски извoри oткривajу нoвe чињeницe o рушeњу глинскe прaвoслaвнe црквe. Дaнaс знaмo дa je 8. прoсинцa 1945. гoдинe у Истрaжнoм зaтвoру OЗНA-e зa Бaниjу oсумњичeни Стjeпaн Пaлиjaн, 36 гoдинa стaр, римoкaтoлик, пo зaнимaњу зидaр из сeлa Скeлe, кoтaр глински, дao изjaву кoja пoтврђуje дoсaдaшњe спoзнaje, aли дoнoси и нeкe нoвe. Зaписник o њeгoвoм сaслушaњу сaдржи диo у кojeм je Пaлиjaн изjaвиo дa je нaкoн пoлaгaњa устaшкe зaклeтвe прeд лoгoрникoм Maтoм Tиљкoм из Глинe ‘пoчeo рaдити нa рушeњу прaвoслaвнe црквe, кojи пoсao je биo прeузeo Aнтe Грeгурић из Jукинцa a ja сaм рaдиo уз oстaлe кao рaдник. Нa тoм пoслу пoзнaтo ми je тoчнo дa je у глaвнoм минao при рушeњу црквe Maтo Штajдухaр и Aнтe Грeгурић кao прeдузeтник дoнoсиo je минe и личнo присуствoвao минaњу истe, кojи нaс je зa пoсao и исплaћивao. Нa тoмe пoслу у глaвнoм рaдили су људи из сeлa Jукинцa и Скeлe’. Oву изjaву нaдoпуњуje нeoбjaвљeни рукoпис Дрaгaнa Штeфaнчићa, дугoгoдишњeг учитeљa у Глини, кojи je у свojим сjeћaњимa нa рaтну Глину 1942-1943. зaписao: ‘Црквa je oткривeнa стajaлa вишe oд гoдину дaнa. (…) Грaђeвинa je билa jaчa нeгo штo су прeдмjeвaли. Зидoви су били урушeни нaпoлa и тaкo je oстaлo. Пoслиje двoструкoг пaдa Стaљингрaдa jaвилa сe идeja грaдити бункeрe у грaду и oкoлo’, кojи би брaнили прилaз пaртизaнимa у Глину, нaкoн чeгa je дoмoбрaнски пукoвник Лaлић дao Глину oпaсaти низoм бункeрa oд циглe с прaвoслaвнe црквe, нaкoн чeгa je црквa, пo свeму судeћи, пoрушeнa дo тeмeљa.

Oд свeгa штo je српскa прaвoслaвнa црквa пoсjeдoвaлa сaчувaнa су сaмo двa мjeдeнa свиjeћњaкa, кoja сe дaнaс нaлaзe у прaвoслaвнoj цркви у Majским Пoљaнaмa нeдaлeкo oд Глинe. Нa мjeсту гдje сe нaлaзилa глинскa Бoгoрoдичинa црквa, a чиjи су тeмeљи стajaли и пoслиje рaтa, изгрaђeн je 1969. гoдинe Спoмeн дoм. Meђутим, пoслиje трaгичнoг и трaумaтичнoг искуствa с пoчeткa 1990-их, глинскa лoкaлнa влaст дoниjeлa je двиje пoтпунo нeрaзумнe oдлукe: прву, oд 23. руjнa 1995. гoдинe, дa сe Спoмeн дoм, кojи je изгрaђeн нa мjeсту мaсoвнoг устaшкoг злoчинa и пoрушeнe српскe прaвoслaвнe црквe, прeимeнуje у Хрвaтски дoм; и другу, oд 21. листoпaдa 2014. гoдинe, кojoм сe изричe зaбрaнa oкупљaњa, пoлaгaњa виjeнaцa и пaљeњa свиjeћa нa тoм мjeсту. Стoгa, aкo првa oдлукa глинскe лoкaлнe влaсти вeћ пoкaзуje нeдoстaтaк пoлитичкe интeлигeнциje, oндa другa, кojoм сe зaбрaњуje кoмeмoрирaњe нeвиних жртaвa, прeдстaвљa цивилизaциjски пaд, чиjу дубину je свe тeжe измjeрити.

Игор МРКАЉ

Понашање деце од две, три или четири године може бити узрок "нервозе" како свештенослужитеља и сабраних верника, тако и самих родитеља, који су принуђени да из цркве излазе више пута током службе. А да ли живахност деце уопште сме да узрокује "нервозу" током службе? "Ми родитељи смо само сарадници Божији у васпитавању деце", рекао је овим поводом наш гост, свештеник Владимир Левићанин из храма св. Георгија у старој Бежанији и додао да "не можемо очекивати да деца у том узрасту разумеју све што се дешава на Литургији". Ова ситуација се не односи и на родитеље, који са љубављу и стрпљењем морају да прихвате све оно што родитељство са собом носи. "Када си родитељ, ниси више свој", каже о. Владимир.

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14178

Црквена Општина Обреновац организовала је синоћ трибину „Дрога нема последњу реч“, у светотројичној цркви. Протојереј Бранко Ћурчин, духовник Центра за психо-социјану рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности „Земља живих“ говорио је о својим искуствима као духовник, Андреја Јовановић, координатор Центра говорио је о устројству Центра док су штићеници Ален из Сомбора и Владимир Милосављевић поделили са окупљенима своја искуства и као зависници и као штићеници. Око 85 одсто наркомана у Србији је из нефункционалних породица, а „Земља живих“ свој рад темељи на добровољном пристанку штићеника да живе по правилима Заједнице која су слична манастирском типику са целодневним активностима, од молитве преко рада до спорта. Прилог Марка Маленчића.

Извор: Радио Слово Љубве

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14177

Извор: Радио Слово љубве, Академија СПЦ

Пројекат је започео 2016. године и планира се да буде остварен за неколико месеци. Братство се тренутно нада освећењу нове цркве негде између средине јесени и јуна 2018. године. Црква такође обухвата једну просторију испоед за исповести и чекаоницу, пошто многи долазе да траже савет од старца Јевтимија.

Заједно са његовим старцем, Старцем Исаком (из Либана), старац Јевтимије написао је биографију Старац Пајсије Светогорац, коју је о. Петер помогао да се преведе на енглески и за коју је написао предговор. Старац Исак је примио велику схиму од Светог Пајсија, узевши име Светог Исака Сиријца, кога је Свети Пајсије  веома много поштовао. Он се доселио у Св. Васкрсење Каливе у Капсали и касније основао братство с благословом Светог Пајсија, у које је ступио и старац Јевтимије.

Прва црква посвећена Светом Исаку Сиријцу такође је саграђена на Светој Гори, у келији монаха Светопајсијевског капсалског братства.

Фотографије оца Петера приказују нову цркву у изградњи, и нови конак и дневни боравак, као и стару капелу и чекаоницу.

Извор: Orthochristian.com (превод – Информативна служба СПЦ)

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13799

Митрополит калушки и боровски Климент стоји у метроу.

Епископ Душанбеа и Таџикистана Питирим на камили.

Пумпање гуме у мантији.

Чувени ђакон Андреј Курајев на свом омиљеном превозном средству.

По селу бициклом.

Свештеник вози баке у својим таљигама.

Најпоузданије превозно средство у Јакутији, нарочито зими, по завејаним путевима. Свештеник Фадеј Булгаков.

Метро плус бицикл плус пијачна колица.

Свештеник у гуменом чамцу служи молебан за време поплава у Омску.

Бивши командир подморнице, јеромонах Венијамин Ковтун, није променио место службовања.

Митрополит Иларион Алфејев пешке заобилази застој.

Чувени светски путник, свештеник Фјодор Коњухов, испробао је сва могућа превозна средства.

Сеоски свештеник Николај Уљахин чак и на оваквом "превозном средству" обавља службу и не напушта своје парохијане.

Са руског за Поуке Иван С. Недић, Јелена Недић

Извор: http://www.pravmir.ru/ne-na-mersedese/

Тамо јој се јави свети Георгије и обавести је о скором турском нападу. Софија је испричала о јављању становницима свога села. Народ је успео да се сакрије и избегне опасност. Једном приликом брод са мештанима, који су пловили из Софије у Грчку, само што није настрадао. Света, угледавши у морским таласима Богородицу и анђеле, замолила је да она потоне, а да се мештани спасу. Међутим, Богородица их је све спасила. Капетан брода, нашавши се у неверици од чуда, рече: „Међу нама је светац.“ Људи су одговорили: „Софија“.

 

Богородица је привела светитељку у Свој манастир Рођења Пресвете Богородице у Клисури, у Касторији, где је Софија провела у аскези скоро пола века. Овде је срела благочестивог јеромонаха Георгија са Свете Горе, који ју је припремио за монашки живот. Светитељка је и у свету живела као монахиња, носећи црну одећу удовице и аскете, седела око огњишта, мазала лице пепелом да би сакрила своју лепоту. Већину времена је проводила у осами, само са Богом, иако је манастир остајао без монаха. Трпела је љуте зиме, када се температура спуштала и до -15 степени и велику влажност тих простора. Када су јој предлагали да запали ватру, она је узвраћала дугим развученим „Не!“ које до дан-данас одјекује у ушима оних који су га чули. Светитељка је ишла боса, одећа је подсећала на дроњке и била је потпуно неприкладна за то поднебље. Поклањали су јој нову одећу, али је она није носила. Давала је онима којима је била потребна. Спавала је света на слами, стављајући оштро камење испод себе. Није се никада купала, нити чешљала. Власи су јој од тога постале врло грубе. Када је једном била принуђена да их склони са лица како би видела, морала је да сече власи маказама за шишање оваца. Али, без обзира на све, коса јој је блаухала.

Јела је најскромнију храну. Обично се састојала од свега што се могло наћи у окружењу: печурке,маховина, коров, папрат, лишће са дрвећа, убуђали слани парадајз. Суботом и недељом је сипала у тањир по кашику маслиновог уља. Други дан би отварала рибље конзерве и јела их је тек након што се нахвата плесан. Хранила се из рђаве бакарне чиније, и никако није страдала од тога. Када ју је околина укоравала за такве крајности, она би одговарала: „Учим своју плот.“

Иако је према себи била тако строга, према другима је била невероватно добра и блага. Од новца који би добијала, није задржавала ни једну драхму за себе. Све је делила онима у нужди. Мештанке, потоње старице манастира у Клисури, иако су говориле на грчком и влашком језику и нису разумеле понтијски језик, много су волеле Софијино друштво. Софија је усмеравала неудате, одлутале девојке. Бринула се о томе да се удају. Давала је новац у мираз, прилоге за њих и призивала Мајку Божију у заштиту. „Богородица вас неће оставити“-говорила је светитељка.

Преподобна Софија никада никог није љутила и жалостила. Ако би осетила да човека гризе нека мука, пролазила је поред и рекавши неколико речи, удаљила би се. Људи су је пратили,иако нису разумели ни речи. Светитељка их је тешила, давала савете, јачала Божанственом благодаћу. Народ је одлазио препорођен. Светитељка је често понављала: „Долазе Богородици црни, одлазе бели.“ Од јереја, монаха и мирјана чула је за многа искушења. Никада никоме није судила. Говорила би: „Праштајте, јер је и Бог вама опростио.“

Волела је животиње. Једна медведица из шуме, долазила је код свете и јела из руку, након чега би се, полизавши њене руке и ноге, враћала у шуму. Остављала је света на прозору мрве хлеба за птице. Док се светица молила, птице би кружиле и цвркутале. Све је изгледало као у рају пре греховног пада.

Светици се јавила Богородица са светитељима. Једном се озбиљно разболела. Имала је упалу слепог црева или брух...тако да ју је од болова преламало на пола. Али се није обраћала лекарима, говорила је: „Доћи ће Богородица и однети бол.“ Приносила је на рану фитиљ од кандила. Рана би се загнојила и ширио се непријатам запах. Онда јој се јавила Пресвета Богородица, архангел Гаврило и свети Георгије. „Сада ћемо те сећи“-обратио се архангел. Светица узврати: „Грешна сам. Дозволите прво да се исповедим и причестим, а онда сеците.“ „Оперисаћемо те“-рекао је архангел. Тако се и догодило. Софија је оздравила и често је, нестидећи се, подизала блузу и хаљину да покаже ожиљак који је сам од себе зарастао.

Упокојила се Софија 6.маја 1974. Године. Мошти су обретене 1982.године и много дана су благоухале на босиљак.

Често се света понашала врло чудно, како не би стварала славу међу људима. Као резултат, многи је нису разумели и сматрали је лудом. Током читавог свог живота светитељка је била позната само у Клисури и суседној Птолемеди. Није била позната црквеним круговима који су често преузносили своје добротворе. Но, после смрти светитељке, многи људи су, слушајући приче о чудима, саветима и помоћи коју је пружала, схватили какво су благо имали поред себе и одали јој достојно поштовање. Прости људи су причали надлежном епископу о многобројним чудесним исцељењима које је чинила светитељка како за живота, тако и после своје преподобне кончине. Чуло се и о томе колико често је пружала духовну подржку. Прошле године Црква ју је укључила у своју хагиологију, а 1. јула ове године у Касторији, Васељенски Патријарх званично ју је прибројао лику светих.

Христа ради јуродиви су се први пут појавили у Византијској епохи. То су људи који су после дугог аскетског живота и по Божијем надахнућу претварају лудима, „подсмевајући се свету.“ Свети Симеон, Христа ради јуродиви (VI век), говорио је свом саборцу светом Јовану, када му је овај причао о опасностима којима се Симеон излаже: „Не бој се брате Јоване, не поступам тако по својој вољи, већ по Божијем допуштењу.“

Један од разлога због ког светитељи бирају овакав начин живота је покушај да се избегне човекоугађање и да се упадне у гордост. Како је речено у житију светог Симеона, „молитва његова била је само о томе да се подвиг његов не открије до дана одласка његовог. Да избегне славе људске јер рађа у човеку гордост и наду у себе самог која је погубила чак и анђеле небеске“. И Бог га је чуо. „Иако је Симеон учинио многа чудеса, и многи знаци су били јављени, подвиг светог је остао скривен од људи“-наставља његов биограф.

Други разлог је избегавање односа са светским властима и одбацивање друштвених конвенција којима су били везани хришћани после успостављања Православља у Римској империји. Трудили су се да подражавају верницима првих векова Хришћанства, сматрајући се „лудима Христа ради“, постајући „срамота за свет, анђеле и људе“, као апостол Павле. Подражавали су мученицима и желили су да сведоче својим животима о пролазности друштва и о томе да је истинска домовина хришћана на небесима.

Зато су и чинили скандалозне поступке, нарушавајући јавни и црквени ред, јавно реметили формалну етику, изазивајући недоумице и гнев код многих, због чега су бијени, понижавани и одбацивани од стране друштва. Многи су, ипак, препознали у њиховом безумљу светост и приближавајући им се, дивили се њиховом равноанђеоском животу, приступајући Божанској благодати коју јуродиви имају на претек. Захваљујући свом чудном понашању Христа ради јуродиви помажу ближњима својим учењима и чудима, разобличавају сагрешења. Исправљају и увек моле ближње да не говоре о њима, како се њихова светост не би открила. Као правило, црквене власти не примећују, чак презиру јуродиве. Ипак, уз њих увек се појављује и представник Цркве, коме се они откривају и помоћу којег чувају везу са окомљеном на њих Црквом. На крају живота Бог их прославља необичним знацима. Људи који су добили од њих помоћ, причају о њој, што резултира тиме да их Црква поштује као свете.

У много чему Христа ради јуродиви подсећају на пророке Старог Завета. Они живе у великом уздржању и аскези, негативно се односе према богатима и лицима на високим положајима. Неки од светитеља се чак телесно кажњавају. Њих покреће друга власт, не светска, већ Божанска. Чувају пророчки дар и после Христовог доласка.

Истински Христа ради јуродивих је мало. Осим светог Симеона, у византијском периоду били су познати света Исидора из Тавенског манастира, преподобни Теодор, Павле Коринтски, Тома Антиохијски, Марко Коњаник, Андреј Константинопољски, Сава Ватопедски. Многи, не по вољи Божијој, а по својим егоистичним разлозима подражавају чудно понашање јуродивих. Трулски Сабор 692.године је осудио „лицемерно побеснеле“ и „оне који су такво понашање услед својих негативних особина преузели на себе“. Међутим,жеља неких људи да подражавају јуродивима како би задобили славу, сведочи о друштву које поштује чак и оне који живе далеко од њега.

Ипак, крајности су више разумљиве руском менталитету него грчком. Због тога се Христа ради јуродиви са својим нестандардним понашањем највише јављају у Русији. Тарковски је писао, да су ти људи већ својим спољашњим изгледом, тиме што су били слични бескућницима и сиромашнима привлачили пажњу „нормалних“ људи. Привлачили су и својим пророчанствима, искупитељским жртвама и чудима, налазећи се иза границе реалног света. Само уметност још носи у себи трагове тог натприродног света. И у време Тарковског у Русији су постојали јуродиви који нису били нашироко познати због жестоке совјетске цензуре.

Постоје и грчки свеци код којих су се често појављивали признаци јуродства, у жељи да се избегну похвале друштва и људска слава. Међутим, они се нису понашали јуродиво. Међу њима може се чути за светог Арсенија Кападокијског (+1924), свету Софију, неке светогорске монахе XX века, попут Геогрија Отшелника, Костаса Кавиота, старца Јакова из Новог Скита (+1982), старца Тимофеја из Капсале, старца Иродиона Румунског (+1990), а такође и за незнаног руског монаха који је, према једном сведочанству примио монаштво, а према другом живео на Атосу као мирјанин. Нису падали у безумље како би смирили околину. Представљају неку необичност, лакомисленост и глупост, коју им формална етика многих хришћана не опрашта. У већини случајева то је покушај да се сакрију, а често да покажу како морализам у земљи који шире мисионари и црквене организације не подлеже никаквој критици.

Свети, посебно горе наведени, током свог живота нису били примећени од стране црквених и било којих других кругова. Поред тога, они су тајно чували хришћанске корене нашег народа како би му помогли да издржи ветрове овог света, променљивости, нихилизма, лажне „прогресивности“, подлости и лажи које владају у јавности- ветрова који дувају на површини. Они подржавају свој народ и залажу се за њега код Бога. Они, попут старозаветних праведника, не дају друштву да деградира и погине. У њима се састоји мистична сила нашег народа. Они нас духовно хране, постају за нас нада на садашњност и будућност.

 

    

 

Сведочанства људи који су познавали свету Софију за живота

Писмо високопреосвећеног митрополита, господина Теоклита, високопреосвећеном митрополиту Касторије, господину Серафиму, од 5. априла 2011.године.

Архимандрит Никифор Манадис, намесник епископа Јордејског, свете митрополије Леринске, у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, од 6.марта 2011. године, пише: „Током свог аскетског живота и до саме своје кончине, она се причешћивала и исповедала код јереја митрополије Касторијске, који су служили у манастиру. Заупокојену службу су служили јереји митрополије Касторијске и суседне Леринске“.

Стергиос Н. Сакос, професор универзитета (без датума).

Христос Фатусис, генерал-мајор, 1998.год.

Ана Трипи-Манди, чланак у новинама “Клисура” под називом “Посвећење старице Софије”, Март 2001. године.

Василис Јанаковас, чланак у новинама “Елефтерија”, под називом “Софија Хотокуриду: заборављена народна подвижница”, 19. фебруар 2009.године.

Анастасија Госопулу из Клисуре у писму високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 7. маја 2011. године.

Сведочанства о чудима после упокојења.

Писмо старице Ефремије, игуманије манастира Рођења Пресвете Богородице у Клисури, високопреосвећеном митрополиту Касторијском, господину Серафиму, 9. непознатог месеца 2011. године, у којем је описано 29 сведочанстава о чудима и јављањима свете Софије:

1. Захарули Коракаки из Солуна
2. Константину и Евдоксији Стамидисов из Неа Миханона у Солуну.
3. Детету чије је име непознато.
4. Димитрису из Кавале.
5. Г.П. и М.М.
6. Ваји Стамкопулу из Сервије Козанске.
7. Василици из Лехово у Лерину.
8. Е.Т. из Солуна.
9. Евангелији Мастросава из Атине.
10. Софији понтијки из Солуна (не сећам се имена, старица се помолила, питала како се зове и чула одговор: “Зовем се Софија”).
11. Ани Евремиду из Верије.
12. Софији Мефенди са Атике.
13. Киприакоси и Хриси Тимбелу из Веселинга у Немачкој.
14. Теодосији Цифлакоса из Халкиде.
15. Атини Риги из Пиреја.
16. Евангелији Царуха из Солуна.
17. Атини Јоаниду, прича о њеном рођаку , Сотириосу Мициулисе из Канаде.
18. Андиклији Спиропулу из Комнине у Птолемеди (чудо које се догодило 1969.г.).
19. Ирини из Лехово у Лерину.
20. Зои из Атине, пореклом из Клисуре (чудесни догађај, који се догодио за време живота светитељке).
21. Јереју Христосу Месимериса из Касторије, 8.априла 2011.године.
22. Атини Захариудаки из Агиос Христофорос у Птолемеди, 1998.
23. Марији Блани из Катахи в Пијерије, фебруар1999.
24. Василици Евтаксиаду из Верије, 1999.
25. Симели Капланиду из Птолемеде.
26. Софији Јоти.
27. Ниовиси Кусиса.
28. Анастасији Топали из Кардије у Птолемеди.

Детаљи о животу преподобне Софије могу се наћи у књизи „Софија Хотокуриду. Народна подвижница“, Солун, 2006. Нека сведочанства се могу наћи у чланцима, разбацаним по разним новинама, часописима, штампаним и ручнописаним доказима које узимамо као доказе. Делови из житија преподобног Симеона, наведени су у делу Леонтија Неапољског „Свети Симеон Христа ради јуродиви“, Солун 1984.г. (Штампано по Patrologia Graeca Т.93, С.1670-1748.)

Превод са грчког: редакција интернет издања “Пемптусија”.

Са руског Ива Бендеља

Πεμπτουσία

06 / 05 / 2017

http://www.pravoslavie.ru/srpska/95284.htm

https://www.facebook.com/protodjakon.vlado.mikic/