---

 

Слепило постмодерног човека се можда највише огледа у неразумевању да је Дух највиша инстанца бића и да се он креће у простору слободе и апсолута. Модерни свет који је базиран на позитивистичким наукама и просветитељству, принципа технике и механике, и високог нивоа аналитике, није направио промашај у томе што је увидео вредност тих наука и њихову земаљску снагу, него што их је ставио изнад свега, као апсолутан и једини пут спознаје и разумевања света и себе самог, што неизбежно укида сам смисао живљења, чему сведочи цела западна цивилизација која је базирана искључиво на брутално ефикасним и генијалним принципима „како (урадити нешто)“ али оно „зашто“ и „чему“ временом све више недостаје. Тиме је човек механизовао себе самог и истину је свео само на нешто што је њему мерљиво и разумљиво властитим снагама кроз његове личне мотиве показујући својом слободном вољом да му Бог уопште није ни потребан. Човек често не бивајући довољно свестан тог процеса и својих избора које је направио у исто време је самим тим себе ставио као центар универзума и мерило свега у своме животу и навукао на себе велику пропаст.

Оно што можемо видети је да је човек увек склон да ствара идеологије по његовом палом разуму по којима покушава да живи, функционише, и да уређује друштво, али у историји човечанства врло је очигледно да су те идеологије доживљавале неуспехе јер нису осликавале реалну људску природу по којој човек једино може нормално да функционише, и коју он оваквим исључиво антропоцентричним путем никада заправо не може да спозна.

Не разумевајући да се највише истине откривају у личном односу са Богом, и да је Истина бића и човековог постојања заправо Личност Логоса, обездуховљен човек је свео своју егзистенцију на тотални бесмисао. Та врста негирања духовне реалности је уједно човека одвела у свет тоталне релативности свега јер је он тај који даје и процењује вредност самога себе и целог света у коме се налази. Самим тиме ништа апсолутно и универзално не постоји у свести таквог човека, који обесмишљава тиме и сопствени живот јер светиња његовог живота не може постојати у таквој парадигми, због чега добијамо продукт постмодерног света који се базира на чистој дијалектици лудила и понора у коме се све може газити на најсуровије начине.

У таквим условима човеку је немогуће да очува своју душевност, људскост и здраву емотивну структуру, већ му је дехиманизација неизбежно одредиште. Човек као биће које је створено за јединство (а једино здраво јединство које се може направити је кроз љубав и харомнију) тиме бива осуђен да се мучи као једна одсечена и сама плутајућа честица у свемиру која не може ни да види смисао свог постојања, а камоли неко надахнуће. Тиме своју егзистенцију све више почиње да реализује на начине који су по прилично слични демонолошкој, јер једини мотиви који могу да га покрећу бивају себичност, моћ и хедонизам а у свему томе тај вакум и бесмисао остају као константа.

Све што видимо око нас се дешава у процесима, и сваки избор који направимо ће имати последице у неком смеру. Због тога не могу да се не отмем закључку да човек који је одсекао себе од Духа уједно мора да изгуби и своју душу и ултимативно свој разум, јер не чува у себи оно што је основна структура свега и што је најбитније.

 

Реља Рашовић

Извор: Патриот.рсhttps://patriot.rs/relja-rasovic-skretnica-zapadne-civilizacije/

 

Ова друштвена ситуација се мења када Израиљ увиђа да је за опстанак била неопходна стајаћа војска и централна управа те успоставља монархију. Пророк Самуило помазује Саула за цара који је у литератури назван „цар сељак“: он наставља да оре њиву, живи у свом селу, нема двор, палату ни престоницу. „Златно доба“ Израиља наставља се владавином Давида и Соломона који успостављају систем судства, војске и економије.

Синајски закон заговара концепт егалитарнијег друштва (супротно од робовласничког које имају у непосредном окружењу) и ограничених права монарха (насупрот неограниченој моћи владара у суседним империјама). Као пример можемо навести стихове из Књиге поновљених закона 17, 14-20:  „Кад уђеш у земљу коју ти даје Господ Бог твој да је наслиједиш, и населиш се у њој, ако речеш: да поставим себи цара, као што имају сви народи око мене, […] да не држи много коња, и да не враћа народа у Мисир […], и да нема много жена, да се не би отпадило срце његово, ни сребра ни злата да нема врло много. А кад сједе на пријесто царства својега, нека препише себи у књигу овај закон од свештеника Левита; И нека га држи код себе и нека га чита док је жив, да се учи бојати се Господа Бога својега, држати све ријечи овога закона и ове уредбе, и творити их; Да се не би подигло срце његово изнад браће његове, и да не би одступило од ове заповијести ни надесно ни налијево, да би дуго царовао он и синови његови у Израиљу.“ „Да не враћа народа у Мисир“ значи да се не враћа робовласничком концепту друштва, „да нема много коња“ – читај да нема много аутомобила и „да нема превише сребра и злата“ – читај да не буде пребогат. Дакле, израиљски цар, па и сваки други владар према Библији, постаје и остаје цар само онда када је његова владавина у складу са Законом – ни цар не може бити изнад Закона.

У периоду од 9-6. века пре Христа било је доста злоупотреба власти и управо је одржање егалитарног концепта друштва био највећи изазов за Израиљ. Зато су пророци и устајали да подсећају на синајски Закон. Прва ситуација у којој почиње пророчки бунт јесте под пророком Илијом за време цара Ахава (874-853. г. пХ).

Наиме, Прва књига о царевима нас извештава како је Ахав желео да поред своје летње палате у Језраелу направи повртњак како би снадбевао двор. С том намером отишао је до Навутеја, обичног израиљског сељака чији се виноград наслањао на двор, и предложио му да откупи ту земљу. Навутеј му објашњава да је немогуће да му да земљу, иако је цена добра, зато што је ту земљу добио у наслеђе током насељавања у Ханану. Навутеј је размишљао следећом логиком: земља је Божија, а он је одлучио да је дарује његовим прецима те сада не може он да је продаје и раздаје, она мора остати у његовом власништву (уп. Лев 25). Ахав одлази љутит у двор због Навутејевог одбијања, али не предузима ништа, јер и даље поштује синајски закон. Његова жена Језавеља, међутим, не жели да се ствар тако заврши. Поносна и сурова феничанска принцеза била је у својој земљи навикла на другачију праксу: цар је просто узимао оно што је желео. Она подмићује два сведока да пред монтираним судским процесом оптуже Навутеја да је хулио на цара и Бога (вербални деликт и бласфемија) те Навутеја осуде на смрт и убију, а Језавеља у Ахавово име конфискује земљу. У тренутку када се Језавеља и Ахав шетају Навутејевим виноградом пред њих излази пророк Илија, обучен у козје коже и преплануо од пустињског сунца и говори им да „Господу није право што учини“ и да ће их стићи смртна казна. Треба се упитати колико би људи данас на очигледно кршење закона и злоупотребу владарског положаја имало храбрости да стане јавно пред лице власти и да „припрети“. Због овог чина пророк Илија изложен је немилосрдном прогонству због којег бежи из земље. Коначно, незадовољство Ахавовом владавином кулминирало је за време Јуја и тада је наступио крај његове династије која је у крви истребљена, а сам Ахав страдао је у бици против дамаштанске војске.

Када је у питању злоупотреба владарског положаја, није згорег да се подсетимо и Авесалома који је покушао да отме престо свом оцу, Давиду. Био је висок, имао је дугу косу, наочит, али ташт и суров. Да би то успео, он је стајао са својим друштвом на градским вратима и сачекивао свакога ко би ишао ка цару говорећи му како ће му он судити у корист, како се цар за њега не брине и како ће све бити добро када он дође на власт. Све је обећавао људима, бољи живот, веће плате, можда чак и неки „Јерусалим на води.“ То је било, рекло би се, нека врста политичког маркетинга у Рано гвоздено доба. Авесаломова буна се распала, а пророци Гад и Натан нису му пружили подршку и остали су уз прогоњеног цара.

За време цара Јеровоама II (783-743. г. пХ) уследило је релативно мирно време у Израиљу, то је био период ширења трговине и јачања привреде. Међутим, у то време је дошло до наглог богаћења богатих и великог осиромашења обичних Израиљаца. С обзиром да у време суше нису могли прехранити породице, многи су узимали кредит и са каматом од око 30% које им је давала властела нису могли да врате дуг те су постајали дужничко робље, а земља се гомилала у рукама велепоседника. У такво време појављујe се пророк Амос.

У Књизи пророка Амоса друштвена критика почиње критиком корумпираних државних чиновника у Самарији који „суде криво“, примају мито и „продају праведнике за новце“, као и богаташa који продају сиромахе на тржницама за „пар обуће“, а „вино оглобљених“ пију у кућама својим. Даље наставља Амос: „Не знају чинити право, говори Господ, сабирају благо насиљем и грабежем у дворима својим“. Стога, Амос пророкује следеће: „Зато што газите сиромаха и узимате од њега жито у данак, саградисте куће од тесана камена, али нећете сједјети у њима; насадисте лијепе винограде, али нећете пити вина из њих (…) И ударићу кућу зимну и љетну кућу, и пропашће куће од слонове кости, и нестаће великих кућа, говори Господ.“ Амос прориче, дакле, да је такав неправедни систем неодржив и да ће се у крви затрети. Решење које предлаже Амос може се сажети у следећој реченици: „Него суд нека тече као вода и правда као силан поток“, али Амоса не слушају, него прогањају. Коначно, Самарија (главни град Израиљског царства) је пала 722. г. пХ после исцрпљујуће асирске опсаде и никада се више није опоравила.

Читав век касније у Јерусалиму делује пророк Јеремија (626-586 г. пХ). Време деловања пророка Јеремије је доба дубоких политичких криза и подела. Јудеја се налази распета између два царства, Египта и Вавилона, која шире свој утицај и присиљавају је на вазални однос, а јерусалимски цареви се колебају између провавилонске и проегипатске странке. Јеремија поручује да је Вавилон јачи, да му се треба приклонити и не треба бусати у груди, јер је народ са све царем и племством веома грешан и Бог му неће дати подршку уколико једном откаже послушност и зарати са другим. Насупрот томе, цар и читав народ сматрају да су неуништиви, да Бог „станује“ у Храму на Сиону и да је победа независно од њиховог моралног стања загарантована. Свест у Јерусалиму би се могла свести у две нама познате пароле: „Не може нам нико ништа, јачи смо од Вавилона (судбине)“ или „Бог чува Израиљце!“.

Да ствар буде гора, читав скуп тзв. „лажних пророка“ је подгревао овакво расположење. Лажни пророци су били тзв. „професионални пророци“, а не истински, нешто попут јавног мњења, аналитичара и саветника, били су често уз корумпиране чиновнике, војни естаблишмент и непосредно царско окружење. Они оптужују Јеремију да је мрачњак, дефетиста и издајник, јер просто њима није „нормално“ да он једини не увиђа како држава незадрживо „напредује“ и како економија „остварује суфицит“. Иначе је прорекао цару Јоакиму да ће због безакоња која је чинио бити сахрањен као магарац, без икаквих обележја и почасти, и да ће Јерусалим бити срушен. Зато је под оптужбом за издају бачен у затвор. Међутим, то се управо и десило, Јерусалим и Храм је срушио вавилонски цар Навуходоносор, Јоаким је умро у изгнанству, а Јеремија је све са великом тугом посматрао. Други пророк, Језекиљ, видео је како „слава Господња одлази из Храма“ односно, Бог напушта народ у којем су претворност, користољубље, ароганција и среброљубље завладали преко сваке мере.

Кроз искуство вавилонског ропства, израиљски народ је прошао кроз катарзу и схватио пророчке поуке. Зато се поуке великих пророка и поред свих критика не завршавају поражавајуће. На самом крају, након свих криза и пораза, „праведни остатак“ ће поново успоставити државу, овога пута правичнију, солидарнију и достојнију живота „малог човека“.

Из свега овога можемо извући следеће закључке: данашњи хришћани носе одговорност за савремено друштво и дужност да устају на неправду, корупцију, на лаж и претворност. Православна црква која у себи баштини пророчког Духа, односно Духа Светог, такође је позвана да се критички осврће на појаве у друштву попут мита, неправде, прогона неистомишљеника, злоупотребе власти и изградње тоталитарног друштва, јер је на то обавезује Свето Писмо.

 

Извор: Теологија.нет

Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог

Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку

…сви добри људи који умеју да воле, који стварају и служе, на својствен се начин односе један према другоме: они лако препознају једни друге и брзо осећају узајамно поверење, тако да делају заједнички, сарађујући. Они се саплићу у једну живу тканину која их све обухвата; они се труде да рашире ту тканину, да је ојачају и, самим тим, искрено и верно послуже делу Бога на земљи. Знаш ли по чему они препознају један другога? – По осећању велике одговорности. (Иван Иљин)

 

Одговорност је једно од манифестних одређења света у којем живимо. Непрестано се са свих страна апелује на одговорност, која се односи на све и свашта… A oсновни закон који у наше време регулише међуљудске односе одређен је са две максиме – „човек је човеку вук“ (латинска изрека коју је касније афирмисао Томас Хобс) и „човек је човеку пролазник“ (Иван Иљин) – и оне нелицемерну, истинску одговорност чине немогућом; оба принципа – и антагонизам и индиферентност – по дефиницији негирају аутентичну одговорност.

У тим условима је очекивано и природно да појединци на истакнутим друштвеним, културним, политичким или црквеним позицијама „преузимају одговорност“ без икаквих последица. Такође, поред само номиналног преузимања одговорности постоји још један, далеко опаснији начин елиминисања одговорности, а који је у функцији „растерећења“ егзистенције индивидуе; реч је о пребацивању одговорности како на другог (тј. Другог) тако и на неке спољашње околности (нпр. историјске не-прилике).

Овде ћемо се бавити само потоњим негирањем (одн. пребацивањем) одговорности; посебно ћемо размотрити начин на који се то одвија у животу (хришћанских) верника. Покушаћемо да расветлимо однос вере и одговорности, тј. да дођемо до најадекватнијег начина на који би аутентична одговорност требало да се пројављује у животу хришћана.

1. Пребацивање одговорности

Скидање одговорности са себе се најчешће реализује позивањем на историјске условљености. Међутим, заборавља се да историју чине пре свега дела појединаца. О томе како ће изгледати историјска драма одлучују сви њени учесници. Ја сам тај који усмеравам повесни ток, нисам (тј. не треба да будем) дављеник у времену. „Није човек у времену, него време у човеку“ – говорио је Николај Берђајев. Слободна и самосвесна личност мора да буде власник историје, а никако обратно. Дакле: „сав историјски процес треба схватити не као мени туђ, против којег се ја борим, не као нешто мени натурено, нешто што ме притиска, заробљава, против чега се ја буним и у својој делатности и у своме сазнању, јер тако се може ићи само у зјапећу празнину и несагледиви бездан који се отвара и у историји и у самом човеку.“ (Н. Берђајев)

Сва трагичност савременог света јесте у томе што је колектив поробио појединца, што је историја поразила личност. (У томе је и историјски пораз Цркве, јер није успела да своју персоналистичку концепцију учини доминантном.) Слободна личност, дакле, мора да ствара историју, а не да је историја деградира и од ње прави маску. Слободан и самосвестан човек не сме да постане асимиловани део „масе”, да постане историјски материјал.

Берђајев је с правом говорио о процесу дехуманизације који је довео до тога да данас „човек не само да више није највиша вредност, већ он није више никаква вредност“. Стога је неопходно свакодневно подсећати на то да су историја и личност у органској вези, али да је личност та која има примат. „У судбини човечанства морамо да препознамо своју рођену судбину, а у својој судбини морамо да препознамо историјску судбину.“ Једини пут је, верујем, преузимање а не пребацивање одговорности од стране сваког поједница за сву ону догађајност коју називамо историјом.

Уколико човек бивствује као истински слободна личност биће и одговоран. Слобода, која је пре свега пројава човекове богоиконичности (одн. она је предуслов како би човек као богоустановљено биће остварио аутентичну егзистенцију), нужан је предуслов одговорности. И управо се на томе мора непрестано инсистирати. Личност ослобођена нужности историјских прилика и притисака (свих) ауторитета биће одговорна. У супротном бориће се против свега што је „угрожава“ или ће бити пасивни роб који не живи већ паразитира.

Поред пребацивања одговорности на историјске не-прилике, она се веома често, посебно у религијском животу, пребацује и на онога или оно у шта се верује. Уосталом, историја и почиње, ако је веровати библијским извештајима, пребацивањем одговорности. Адам је први који је одговорност за своје недело пребацио на ближњег и Бога. Сви се сећамо чувеног дијалога Бога са њим, и оног његовог незрелог наступа.

А ни његов син није био ништа бољи. Напротив, он је био далеко гори. Адам се понашао као тинејџер, док је Каин наступио као прави монструм. Његов разговор с Богом је језив. Да се подсетимо библијског сведочанства (Пост. 4, 9–10): „Тада рече Господ Каину: Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам; зар сам ја чувар брата свог? А Бог рече: Шта учини! Глас крви брата твог виче са земље к мени.“ По једном мидрашу, Каинов одговор на питање где му је брат гласио је (наводим по сећању): Убио сам га, али си ти тај који је у мени створио нагон ка злу. Ти си чувар Авељов, и ти си у мени створио могућност да га убијем. Нисам ја, већ си ти крив, јер си само ти то могао да ми кажеш да учиним.

Од времена Адама и Каина па све до данас пребацивање одговорности је нешто уобичајено, готово природна ствар. То заправо и јесте природна ствар, али само за палога човека који се труди да својим постојањем негира искупитељско дело оваплоћеног Бога.

Антрополозима и религиолозима је одавно већ познато то да „веровање у неку вишу силу, оличену у божанству или Богу, у судбину или творца, дајући смисао човековом понашању смањује његову одговорност. Сматрајући да неко други брине о њему у свету у којем је све уређено, одређено и предодређено вишом вољом или промишљу човек са више одважности и мање страха чини одлучне и рискантне кораке.“ (Бојан Јовановић)

Такав нетрезвени приступ вери у кризним моментима обично резултира њеним дегенерисањем, које се понајчешће манифестује или разочарањем у онога или оно, у кога се или у шта се верник (растерећен одговорности) поуздао или, као друга крајност, долази до верског фанатизма који за последицу има егзистенцијалну пасивност (зилотизам), али неретко и до верског фундаментализма (чија је максима: Ако има Бога све је дозвољено; одн. мени је све дозвољено јер сам оруђе воље Божије [С. Жижек]).

2. Прихватање одговорности

Хришћански богослов Дитрих Бонхефер, који је као заточеник убијен од стране нациста пред сам крај Другог рата, понајбоље је схватао шта доиста значи бити одговоран управо у једној озбиљној егзистенцијалној кризи. Други светски рат је школски пример кризе аутентичне егзистенције човека у којој се, као по правилу, кривица за све патње сваљује на Бога. Често се у тим периодима какав је нпр. био период поменутог рата, када се човек претвара у звер, могу чути питања: „Ако постоји праведни Бог, како је овако нешто могуће?“; „Ако има доброга Бога, откуд вешала или гасне коморе, чак и за децу?“; „Зашто трагедија није спречена његовом интервенцијом?“; итд, итд. Од првих људи, као што смо видели, па све до данас понајчешће се Богу суди за сва злодела која чини човек. Тако је, ваљда, најједноставније и најбезболније… Није прилика да се сада упуштам у теодикејску интелектуалну авантуру, желим само да укратно подсетим на пример Бонхефера, који се у тим кризним тренуцима није показао као нетрезвен и неодговоран хришћанин.

Дитрих Бонхефер је, наиме, позвао човека (а не, дакле, Бога) на одговорност. Штавише, отишао је и корак даље. У једном од сачуваних писама (16.7.1944) из затвора навео је да данашњи човек, имајући у виду дотадашња кретања како у теорији (философија, право, политика, наука, итд) тако и у историјским збивањима, мора да живи са претпоставком да Бог не постоји: „Ми не можемо бити поштени а да не спознамо да морамо живети у свету – esti Deus non daretur.“ Kонсеквенца његовог становишта није принцип – „ако Бога нема све је дозвољено“ и стога сам слободан да чиним шта год ми је воља, већ управо супротно: ако Бога нема сва одговорност је на мени.

Оно што је неопходно нагласити јесте да се, по Бонхеферовом уверењу, поменута спознаја догађа управо пред Богом. Штавише, он сматра да нас „сам Бог приморава на ту спознају. Тако нас наша зрелост води до истинске спознаје нашег положаја пред Богом. Бог нам даје до знања да морамо живети као они који кроз живот пролазе без Бога. Бог који је с нама јесте Бог који нас напушта (Мк. 15, 34)! (…) Пред Богом и са Богом ми живимо без Бога.“ Јер је наш Бог Онај који је „допустио да га потисну из света на крст“, Бог који је „немоћан и слаб у свету“. Мада, позвајући се на Мт. 8, 17 [„Он немоћи наше узе и болести понесе“] где је, како каже, „сасвим јасно да Христос не помаже снагом своје свемоћи, него снагом своје слабости, своје патње“, Бонхефер закључује да је „он управо на тај начин и једино тако међу нама и помаже нам“.

У томе овај савремени богослов види суштинску разлику између хришћанства и свих других религија. Док је у осталим религијама човек упућен на Божију свемоћ у свету, Свето Писмо упућује човека на Божију немоћ и патњу – „само Бог који трпи може помоћи“. То би значило да хришћански Бог није неки равнодушни трансцендентни Апсолут који одређује судбину света, већ Онај који је одговоран за историју и стога у њу улази, и учествује у агонији људи, пати, трпи… судбина његове творевине постаје и његова судбина.

Бог, дакле, не улази у свет као тиранин, нити уопште користи своју „свемоћ“ за разрешeње кризе изазване прародитељским грехом, јер би тако нарушио слободу људи; зато је интервенисао као (Бого)човек. Сва одговорност је на човеку и управо зато га он не искупљује као моћни господар, не преузима одговорност за његове егзистенцијалне промашаје као Бог, већ то чини као један од нас.

И Берђајев је, попут Бонхефера, неколико деценија пре него што је потоњи  саставио поменуто писмо, говорио да живот савременог човека подразумева богоостављеност, одн. подразумева чињеницу да је сва одговорност управо на њему. Берђајев је сматрао да савремени човек мора да се окрене себи и унутар себе пронађе оно што очекује да ће добити „од споља“.

У својој чувеној књизи Смисао стваралаштва (1916) Николај Александрович (готово пророчки) наводи: „У животу човечанства долазе времена када оно мора само себи помоћи, поставши свесно да недостатак трансцендентне помоћи није беспомоћност, јер ће бескрајну иманентну помоћ човек пронаћи у самом себи, ако се усуди да у себи стваралачким чином открије све снаге Бога и света, истинског света, слободног од света привида.“ Потребно је, дакле, да човек у себи открије Бога…

Сазнање да је човек одговорно биће почиње, дакле, радном хипотезом да Бога нема и да смо сами одговорни за све што чинимо, а завршава се открићем Бога у себи и подизањем одговорности на највиши ниво. Тада се све чини са пуном свешћу да је Бог са нама, да је „Емануил“, и да је саучесник у свему ономе што чинимо.

Иван Иљин је сматрао да је „одговорност човека у крајњој линији увек одговорност пред Богом“. Међутим, човек је одговоран не само пред него и за Бога, јер је управо он изабран од њега да управља светом, који (и човек и свет) постоје управо зато што их он, упркос свему, жели; све створено постоји као отеловљење љубави Божије, а човеку је (као слободном и умном бићу) дарована нарочита улога која подразумева одговорност за сву творевину, али и за творца. Јер је он тај који је делегиран да управља његовим делом. Никодим Агиорит је, ако ме сећање не вара, говорио да је највећа трагедија греха управо у томе што се и Бог, као онај ко одржава грешника у животу док он чини грех, увучен у зло.

3. Добровољни талац 

Бити хришћанин значи бити одговоран. А у хришћанству се, поред одговорности за себе, инсистира и на одговорности за друге, па чак, као што је општепознато, и ако се ради о непријатељима. Одговорност за себе нужно подразумева и одговорност за ближњег. Човек, дакле, није само одговоран пред другим него и за другог.

Како бити одговоран за другога? Тако што ћемо покушати да га безусловном љубављу интегришемо у заједницу љубави. Аутентична љубав је жртвена. Она подразумева и веру у Љубавника и наду да наша и његова жртвена љубав може да преобрази другог и учини га делом заједнице у којој његова слобода неће угрожавати слободу других (Овај радикални антрополошки оптимизам је сама срж јеванђељског наука, одн. сваки облик антрополошког песимизма није ништа друго до јеретичко учење о човеку).

Многи верују да је Бог на небу. Међутим, он није на „небу” већ је у љубавном односу. А љубавни однос пак подразумева потчињавање своје слободе слободи вољеног, тачније – вољених. Однос ја–ти за хришћане није прихватљив. Истинска љубав је могућа само у заједници, а као што знамо, дуал није множина. Потребан је увек и трећи (тј. Трећи)… Волим те ако ме волиш је, наравно, интересна љубав, а аутентични однос је ослобођен интереса, у њему нема уцене – волим те упркос свему. Трећи је гаранција аутентичности…

Љубав одговорног човека је, дакле, неинтересна. Он је добровољни талац ближњег. Левинас је говорио да је бити-талац-другог „сирово, страшно име за љубав“. И био је у праву. О неинтересној љубави је говорио и Ап. Павле, то је она љубав која „не тражи своје“ (1. Кор. 13, 5).

„Изван заједнице нема одговорности“ – рече ми једном приликом проф. Шијаковић. Повлачење из заједнице, тј. покушај самоизолација је бунт против аутентичне одговорности. Човек је „осуђен” на заједничарење, из заједнице је немогуће побећи, ван заједнице је немогуће живети. Питање је само какву заједницу људи желе да образују. У начелу, то могу бити заједница одговорних личности  (тј. кинонија љубави) или заједница неодговорних индивидуа (тј. скупина насилника и паразита).

Сетимо се, на крају, и генијалног берђајевљевског обрта којим се надилази морална свест. По његовим речима: „Морална свест је почела од Божијег питања Каину: ’Где ти је брат Авељ?’. А она ће се завршити другим Божијим питањем: ’Авеље, где је твој брат Каин?’.“ То друго питање се непрестано поставља сваком хришћанину у свим временима. Они хришћани који то питање не чују или не желе да га чују у великом су проблему, а њихови ближњи у још већем. Сликовитије говорећи, они су темпиране бомбе и само је питање тренутка када ће их неко/нешто активирати, тј. када ће се претворити у Каина.

Хришћанин је Антикаин. Онај ко није само номинални хришћанин себе третира као чувара брата свог, какав год да је он. Ако успемо у томе да будемо одговорни и за себе и за другога, да будемо талац тј. чувар ближњег, крајњи исход ће бити негирање на почетку текста поменутих принципа (антагонизам и индиферентност) који данас одређују међуљудске односе, и тада ће егзистенција у овом свету бити оно што треба да буде – ход ка Царству Божијем. Односно, заједница коју овде образујемо биће налик оној будућој, биће кинонија љубави а не скупина насилника и паразита.

Да ли је формирање једне такве заједнице одговорних личности уопште могуће hic et nunc или је то само још једна патетична утопија? Јован Златоусти је веровао да незнабожаца не би ни било када бисмо ми били истински хришћани. И ја у то, упркос свему, верујем, стога је јасно како бих одговорио на ово питање.

 

http://teologija.net/talac-bliznjeg/

Тајна Христова и различите религије: „Христос није дошао да створи још једну религију, већ да понуди заједницу љубави сваком људском бићу.“ Верујем да је једна од драма хришћанства то што је оно постало само још једна религија уз све друге. Човечанство се, са религијског гледишта, дели на две широке хемисфере. Постоји она за коју ми се чини да је потекла из архаичних религија, а нарочито из Индије, где је све једно, где се коначно све стапа у јединство: преко светог космоса, све се утапа у неку врсту огромне космичке матрице као „лутке од соли у мору“, да употребимо једну тамо уобичајену слику. И затим постоји „семитскија“ хемисфера коју представљају јудаизам и ислам: Бог је на небу, човек на земљи, не могу истински ући у заједницу, али Бог даје свој закон и човек се мора покоравати том закону остајући на слушању Речи Божије. Чини ми се онда да је хришћанство потпуно зачуђујуће, зато што проповеда да су људско и божанско сједињени „нераздељиво“ и „несливено“ (тако је потврдио [Халкидонски] васељенски сабор из V века): „нераздељиво“, то је оно што наглашава духовна хемисфера потекла од Индије; и „несливено“, то је он што тврди хемисфера коју сам назвао „семитска“.

Овде постоји изванредна синтеза. То је та тајна да Бог кога је Христос открио није самоћа у себи самом: он није ни океан у који се све утапа ни самоћа на небу, већ је он тајна заједнице, тајна љубави; он је реалност најпотпунијег јединства и, истовремено, најпотпуније разлике. А људско биће је позвано да живи у тој заједници, у том јединству и тој различитости: они који су уједињени у Христу чине једно биће, нису одељени као острвца самоће, и уједно Христос иде у сусрет свакоме на јединствен начин. Библијска епизода о Педесетници подсећа да, кад Свети Дух силази на окупљене ученике, његови пламени језици се деле и он поставља по један на сваког од њих, који посвећује сваког у оно што има апсолутно јединствено, отварајући бескрајни простор његовој стваралачкој слободи. Ето зашто хришћанин може волети изразе јединства које може пронаћи у Индији, може волети ту тајну Бога потпуно трансцендирајућег коју може наћи у јудаизму и исламу, а у исто време, он обједињује обоје. Постоји у томе нешто што ми изгледа сасвим изванредно.

Ово ме увек подсети на једну причу коју налазим у сећањима једног мисионара објављених у Москви 1917. године. Он наводи да се у једном тренутку нашао међу будистима на граници између Сибира и Монголије. На крају их је заволео и дивио им се бескрајно. Толико се дивио будистичким мудрацима да, каже, није имао храбрости да их крсти. Затим, водећи даље своју мисао, додао је да би цео проблем био да их натера да отворе очи, јер они су ту, затворених очију, затворени у своју унутрашњост, у тај простор чисто унутрашње пуноће где је све једно. Али кад би могли, чувајући ту силу унутрашњости, отворити очи да виде другог и да га заволе у његовој другости, онда би то било заиста хришћанство, и то најпуније хришћанство које постоји. То је читав проблем: ради се о томе да се наведу они који живе затворени у своју унутрашњост да отворе очи и виде другог, и они који потврђују потпуну трансцендентност Бога да разумеју да, ако је Бог толико трансцендентан, он може трансцендирати саму своју трансцендентност да би нам се придружио, оваплотити се, постати један од нас, живети међу нама, и све нас узети у себе, тако да Бог у Христу узима лик човека и омогућава нам тако да распознамо у Светом Духу свако човечје лице у Богу.

Прихватити критику атеиста и допринос хуманизма: У исто време хришћанство мора преузети сав допринос, сво испитивање, читаву критику модерног атеизма који представља рушење идола. Христос је као дијамант са хиљаду сјајних ивица. Он је обједињење у пуноћи свега онога што је божанско и свега онога што је људско, тако да нам сва истраживања божанског кроз све религије и сва истраживања људског кроз разне врсте хуманизма – подразумевајући ту и оне које себе сматрају атеистичким – могу открити нешто о тајни Христа. Морамо проживљавати хришћанство као „богочовечанство“, да употребим једну формулу драгу руским религиозним философима. А у богочовечанству морају наћи места сва истраживања свега хуманог којима се баве модерни хуманизми и антихуманизми, али отварајући људско ка Богу; и сва трагања за божанским која воде нехришћански мудраци и мистици, али отварајући их ка људском. Све то мора добити место у тој неподељеној Цркви коју по мисији која нам је дата треба да представљамо, покажемо, разоткријемо, јер она је ту…

Мистицизам који храни друштво и културу: На Западу се хришћанска вера често поистовећује са моралом или друштвеним ангажовањем хуманитарног карактера, али духовно искуство, мистични живот који представља његово истинско језгро, остаје нажалост непознат. Трагично је то што у савременом хришћанству постоји ужасан утицај мисли марксистичке провенијенције. Не кудим, јер сматрам да постоје марксистичке анализе које су изузетно корисне у земљама трећег света. Али, стиче се утисак да су хришћани превише отишли ка спољном заборављајући језгро, срце. Док су они ишли ка спољашњем, освајачи су дошли и покушали су да се дочепају срца: то су безлични мистици, ти азијатски мистици.

Ми смо чак толико Бога представили као седог старца са брадом под којом живи једна птичица да људи више не желе тако схваћеног личног Бога. Више воле океанског бога Новог доба и мистике далеке Азије.

Ако се у прошлости сувише раширио атеизам као израз незаинтересованости за постојање Бога, сада пре идемо ка неким облицима мистичког атеизма. Све је то Достојевски дубоко осетио. Постоји у Злим дусима изванредна личност за будућност: Кирилов. Он је нека врста мистичког атеисте. Управо он каже: „Добро, зло, свеједно ми је. Бог: зашто о њему говорити? Али посматрам јесењи лист: он је ту, зелен је са мало жутог около. Све је лепо, све је добро, видим тренутак вечности; дакле, убићу се у тренутку вечности, и бићу Бог.“ То је оно што нас чека, а нама требају преобраћени Кирилови, излечени, Кирилови хришћани. Као што је то уосталом био сам Достојевски, који је кроз кризе ужасног зла, искуствено проживео невероватна просветљења у тренутку, касније схватајући ипак да је требало све то превазићи верношћу, тајном Христа који није само човек већ је Богочовек. Достојевски је истински осетио до које мере данашње друштво отвара поноре и расцепе у човеку. Али, у дну тих понора, он је открио Христа. Говорио је да треба бирати између Бога који је постао човек, Христа, и човека који жели да постане Бог. Ми смо данас на тој тачки, јер цео овај правац Новог доба утемељен је на човеку који жели да постане Бог.

Треба, дакле, да поново нађемо неке путеве најдубљег хришћанства, да покажемо да Бог није индивидуа или три индивидуе на небу, и да поново откријемо смисао унутрашњости, смисао тајне. Пот­ребно нам је да се мало позабавимо „негативном“ теологијом, и да стигнемо до тога да кажемо да се не може говорити о Богу, да је Бог изнад свих концепата и свих представа. Онда се живи Бог може открити у тајни Христа као оваплоћеног Бога, распетог и васкрслог који нас васкрсава изнутра. Треба данас да дефинишемо једну дубоку духовност, хришћанску мистику која уједно може напајати друштво и културу. Одатле важност литургије, молитвеног живота…

Духовно искуство и стваралачка отвореност ка свету: Сећам се једног младог јапанског интелектуалца који је дошао у Париз да одбрани тезу о Николају Берђајеву и руским интелектуалцима са почетка века, који су прво били поборници марксизма а потом га одбацили. Питао сам га зашто је изабрао баш ту тему, и он ми је одговорио: „И ја сам био марксиста, и сада сам престао то бити.“ Разговарали смо, и питао сам га следећу ствар: „Да ли вас је то навело да продубите будизам или шинтоизам?“ Одговорио ми је: „Не, то ме не интересује. Оно што ме занима, то је хришћанство попут Берђајевљевог: хришћанство које би омогућило истовремено да се има дубоко духовно искуство и да се човек отвори ка свету на стваралачки начин.“

[…] И управо то хришћанство мора бити циљ, јер што више човек постаје (аутентични) човек, тим више постаје одговоран човек. Молитва не ослобађа од задатака овог света: она нас чини још одговорнијим. Ништа није одговорније од молитве. Управо ово треба истински разумети и пренети младима. Молитва није забава, она није нека врста дроге за недељу, већ нас она окупља у тајни Оца, у сили Светог Духа, око Лица које нам открива свако лице, и чини нас најзад слугама сваког лица.

 

Ако постајање слугама сваког човека може узети конкретан облик присуства поред оних који пате због напуштености од људи, сиромаштва… то нас такође позива да будемо инвентивни људи, ствараоци у свим областима, укључујући ту и економску област, област светске цивилизације, област културе итд. Хришћанство мора бити стваралачко, а историјски је и било изванредан стваралац. Довољно је да се осврнемо и погледамо романичке цркве у селима, а да не говоримо о цркви Нотр-Дам у Паризу или о икони Свете Тројице коју је насликао Рубљов! Какво моћно стваралаштво! И нема потребе за неком етикетом да би се стварало. Достојевски није говорио да је био хришћански романсијер. Дакле, он је један од оних који су направили изванредан искорак у хришћански сензибилитет, мисао и, чак бих додао, теологију. Бројни су они који га и данас читају, он је један од „отаца“ модернизма, као што су Фројд, Ниче и до јуче Маркс. На хришћанима је, дакле, да поново започну и наставе то стваралаштво у свету какав јесте, не жалећи се. Свету нису потребни цмиздрави хришћани, већ хришћани ствараоци.

 

Извор: Оливије Клеман, Тезе или нађимо смисао живота, Београд: ХКЦ, 2015, 39–45.
Превод: Јелица Вуковић

http://teologija.net/duhovnost-solidarnost/

 

 

У вези којих питања би требало да се човек саветује са духовником, а где мора да донесе одлуку сам? У чему је разлика између савета и благослова? Шта може духовник, а шта он не може? Какве су последице пастирских грешки? О овоме смо питали психолога Олгу Красникову, руководитељку психолошког центра «Сабеседник», и уједно помоћницу ректора Института хришћанске психологије.

Пре него што наведем разлику између повиновања, подчињавања и послушања, ја бих хтела да прочитам невелики одељак из часописа 114. заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 29. децембра 1998. г.

Овај документ је био прихваћен на заседању Светог Синода под председатељством Свјатјејшег Патријарха Алексија II, и овде се врло јасно наводе они случајеви, када пастири злоупотребљавају поверену им од Бога власт „везивања и дрешења“. Зато би, како ми се чини, овај документ требало да буде познат свим православним људима, јер многи из незнања могу запасти у описане овде ситуације, а ово може довести до жалосних последица. И ја као хришћански психолог се често суочавам са овим.

Догађа се, да људи слушају беспоговорно и некритички прихватају неке „благослове“, а да при томе чак не знају да свештеници нарушавају правила и прописе, и да чак духовници у неким случајевима немају право да саветују нешто одређено.

Дакле, Синод је прописао:

„Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, треба указати свештеницима, који носе духовничко служење, на недопустивост принуде или навођења парохијана против њихове воље на следеће поступке и одлуке: примање монаштва; ношење каквог било црквеног послушања, давање каквих било прилога; ступање у брак, развод или одбијање ступања у брак, са изузетком случајева, када је брак немогућ по канонским разлозима; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учествовања на изборима или од испуњавања других грађанских обавеза; одбијање примања медицинске помоћи, одбијање добијања образовања, запошљавања или промене радног места; промене места живљења“.

Овде је реч заправо о канонски неоправданим поступцима. Ја никако не призивам на непослушност свештеницима. Међутим, важно је знати степен своје одговорности.

У документу је означена основна лична одговорност, адекватна одговорност сваког човека, коју нико, па чак ни свештеник, нема право да злоупотребљава. Посебно је овде истакнуто: насупрот човековој вољи.

Даље се каже:

„Напоменути свим пастирима РПЦ, који носе духовничко служење, о неопходности да се у духовничкој пракси строго следи слову и духу Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, заветима Светих Отаца и канонским уредбама, а такође и о недопустивости за православне пастире да уводе у духовничку праксу какве било моралне и друге захтеве, који излазе из оквира прописаног означеним уредбама, и да се по речи Спаситеља, „товаре на људе бремена тешка за ношење“ (Лк 11, 46).

Десио се случај, да се на консултацију обратила жена поводом своје неоправдане агресије на дете (а она је свога сина од годину и по дана тукла због чега је сама много патила), али никако није могла да се исконтролише и реши овај проблем, и зато је дошла код психолога. Када је психолог почео да разјашњава шта се догађа у њеној породици, са каквим догађајима би овакво понашање могло да буде повезано, показало се да јој је њен духовник наложио да не ступа у супружанске односе са својим мужем током читавог периода трудноће и дојења детета (а по речима овог свештеника, она је требало да доји сина до његове треће године).

Дакле, млади супружници, који живе у једној соби, спавају у једној постељи 9 месеци трудноће и током 1,5 живота детета нису имали супружанских односа, јер је жена следила свештениковом завету. Може се претпоставити да је муж почео да је вара, јер мало ко од младих мужева може издржати тако дуго уздржање, и при томе по неразумљивим за њега разлозима.

Покушавао је да „допре“ до жене, говорећи: „Покажи ми, где су таква правила написана?“ Али жена није могла да му одговори, и главни њен аргумент је био да је тако свештеник рекао, и она не може да га не послуша. Другим речима, плодови такве „побожности“ су били суров однос према детету, породица на граници распада, и муж, који ју је почео да вара.

Код мене на консултацијама се врло често јавља такво питање: „А ко је код вас глава породице – муж или свештеник? И где, у којим црквеним књигама је записано, да је глава породице – свештеник, а не муж?“

Говорим тако емотивно о овоме, јер описани случај далеко од тога, да је једини. Шта више, врло је много таквих ситуација, када „благосиљају“ (знаци навода овде нису случајни!) чак и домаће насиље. Принуђавају жене да трпе од мужа и физичко и сексуално насиље, јер јој је речено да се не сме разводити.

Али, ако би било потпуно немогуће разводити се (иако ми знамо да у цркви постоје канонски разлози, по којима се развод допушта), тада код нас не би благосиљали други и трећи брак. Важно је да људи буду довољно трезвени, а пастири да буду опрезнији у својим упутствима.

Читамо даље:

„Напоменути свим пастирима-духовницима, да су они призвани да помажу својој пастви саветима и љубављу, не нарушавајући при томе богомдану слободу сваког хришћанина. Нарочито истаћи, да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери применити на парохијску праксу узајамних односа свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост за пастира да се меша у питања, везана за избор младожење или невесте било коме од парохијана, изузев случајева када ови сами траже конкретан савет“.

Неретко, морам да учествујем у оваквим дијалозима:

• А зашто сте се Ви удали?
• Свештеник ми је благословио.
• А да ли сте волели свог изабраника?
• Не, нисам га волела. Али ако је свештеник благословио – значи да је то моја судбина, то јест воља Божија.

А потом се због нечега код нас православни људи разводе…

Читала сам Пајсија Светогорца и врло ми се допало како он описује случај, када су код њега долазили млади људи, да моле благослов за брак. Он пише, да је најпре посматрао, како се они односе једни према другима, и покушавао је да појми, да ли су они сами у себи донели ту одлуку, то јест да ли стварно желе да ступе у тај брак, и ако би осетио да је ова одлука већ донешена, онда ју је тек благосиљао. У супротном случају, он их је саветовао да још размисле. За мене је ово врло важан пример тога, како пастир с једне стране може врло тактички, а с друге стране врло одговорно да се односи према благослову за брак, зато што се у пракси сусрећу и потпуно другачији случајеви.

На заседању Свештеног Синода 28. децембра 1998. године уз председавање Патријарха Алексеја II, РАЗМАТРАЛО СЕ о учесталим у последње време случајевима злоупотребе од неких пастира поверене им од Бога власти да „везују и дреше“ (Мт 18, 18).

Обавештење:

У последње време су учестали случајеви злоупотребе у духовничкој пракси, који се негативно одражавају на стање црквеног живота.

Неки свештенослужитељи, добивши од Бога у светој тајни Свештенства право на духовно руковођење паством, сматрају, да овакво право означава потпуну власт над људским душама. Заборављајући да се односи између духовника и духовних чеда морају градити на основу узајамног поштовања и поверења, такви пастири преносе особени монашки појам беспоговорног подчињавања послушника старцу на узајамне односе мирјанина и његовог духовног оца, на тај начин грубо се мешајући у унутрашње проблеме личног и породичног живота паројихана, те подчињавају себи исте, заборављајући на богомдану слободу, на коју су призвани сви хришћани (Гал 5, 13).

Овакви недопустиви методи духовног руковођења се у неким случајевима претварају у трагедију за парохијана, који своје неслагање са духовником преноси на Цркву. Такви људи напуштају Православну Цркву и неретко постају лак плен секташа.

Неки духовници објављују грађански брак незаконитим или захтевају развод брака супружника, који су проживели много година заједно, али због ових или оних разлога се нису венчали у храму. Догађа се, да духовник настоји на разводу брака супружника, од којих један није православне вере. Неки монаси-духовници забрањују својим духовним чедима ступање у брак и принуђавају их на примање монашког пострига, наводећи као разлог, да је монаштво тобоже изнад брака.

Неки пастири-духовници не допуштају да се причесте људи, који живе у «невенчаном» браку, поистовећујући такав брак са блудом, те и забрањују својим духовним чедима ступање у други брак, због тога што се други брак тобоже осуђује од Цркве; такође забрањују брачним паровима развод у том случају, када је због ових или оних околности породични живот постао немогућ за супружнике.

Присутни су и случајеви, када пастир «не благосиља» овом или оном свом парохијану да се жени или удаје из љубави, већ им предлаже да «по послушању» ступе у брак са особом коју препоручује сам пастир.

Такође су присутни и случајеви када пастир забрањује парохијанима да се обраћају лекарима за медицинску помоћ и ометају своју паству у испуњавању својих грађанских дужности – учешћу у изборима, служење у оружаним снагама. Неки пастири намећу пастви једне или друге политичке погледе. Неки духовници сматрају да је учење у световним школским институцијама «непотребно» или штетно за спасење. Овакви захтеви не само да нарушавају право сваког хришћанина на самостално доношење одлука, већ су и у супротности са текућим законодавством.

Учестали су случајеви стварања од стране појединих пастира таквих црквених заједница, у којима се живот гради на ауторитету самог пастира, поткрепљиваном негативним односом према Свештеноначалству, а такође и према другим пастирима и парохијским заједницама. Такви пастири су заборавили на то, да је њихов задатак да воде људе ка Богу, а не да групишу парохијане око самих себе. У парохијама такве врсте ствара се атмосфера личне искључивости, несједињиве са духом саборности, на којој се заснива Православна Црква.  

Сходно наведеном – ОДЛУЧЕНО ЈЕ:

 1) Имајући у виду учестале жалбе мирјана на канонски неоправдане поступке појединих пастира, треба указати свештеницима, који носе духовничко служење, на недопустивост принуде или навођења парохијана против њихове воље на следеће поступке и одлуке: примање монаштва; ношење каквог било црквеног послушања, давање каквих било прилога; ступање у брак, развод или одбијање ступања у брак, са изузетком случајева, када је брак немогућ по канонским разлозима; одбијање супружанског живота у браку; одбијање служења војске; одбијање учестововања на изборима или од испуњавања других грађанских обавеза; одбијање примања медицинске помоћи, одбијање добијања образовања, запошљавања или промене радног места; промене места живљења.

2) Напоменути свим пастирима РПЦ, који носе духовничко служење, о неопходности да се у духовничкој пракси строго следи слову и духу Светог Писма и Светог Предања Православне Цркве, заветима Светих Отаца и какнонским уредбама, а такође и о недопустивости за православне пастире да уводе у духовничку праксу какве било моралне и друге захтеве, који излазе из оквира прописаног означеним уредбама, и да се по речи Спаситеља, „товаре на људе бремена тешка за ношење“ (Лк 11, 46).

3) Напоменути свим пастирима-духовницима, да су они призвани да помажу својој пастви саветима и љубављу, не нарушавајући при томе богомдану слободу сваког хришћанина. Нарочито истаћи, да се беспоговорно послушање, на коме се заснива однос послушника према старцу у манастирима, не може у пуној мери применити на парохијску праксу узајамних односа свештеника и његове пастве. Посебно указати на недопустивост за пастира да се меша у питања, везана за избор младожење или невесте било коме од парохијана, изузев случајева када ови сами траже конкретан савет.

4) Истаћи недопустивост негативног или надменог односа према браку, подсетивши свештенослужитеље на правило I-ог Гангријског сабора: „Када неко одбацује брак и жену верну и побожну, са мужем својим сјединившу се, гнуша је се и одбацује је, као немоћну да уђе у Царство, анатема нека буде“. Нарочито истаћи, да је примање монаштва дело личног избора хришћанина, и не може се савршити „по послушању“ једном или другом духовнику.

5) Напоменути монахујућим о недопустивости, сходно 21-м правилу Гангријског сабора, да „доживљава подвижништво као повод за гордост“, и „узноси се духом над онима који живе просто“ (то јест у браку) и „насупрот Писмима и црквеним правилима уводи новине“. Правило 10 истог сабора гласи: „Ако се девствујући ради Господа буде гордио над онима који живе у браку, анатема нека буде“.

6) Инсистирајући на неопходности црквеног брака, напоменути пастирима о томе, да се Православна Црква с уважењем односи према грађанском браку, а такође према таквом браку, у коме само једна од страна припада православној вери, што је сагласно с речима светог апостола Павла: „Неверујући муж се освећује женом верујућом, а жена неверујућа се освећује мужем верујућим“ (1 Кор 7, 14).

7) Напоменути пастирима о томе, да се у своме односу према другом браку Православна Црква руководи речима апостола Павла: „Јеси ли се привезао за жену? Не тражи да се раздрешиш. Јеси ли се одрешио од жене? Не тражи жену. Ако ли се и ожениш, ниси сагрешио; и девојка ако се уда, није сагрешила…Жена је привезана законом за време док јој живи муж; ако ли јој муж умре, слободна је за кога хоће да се уда, само у Господу“ (1 Кор 7, 27-28, 39).

8) Напоменути пастирима о неопходности очувања особене целомудрености и посебне пастирске опрезности при разматрању са парохијанима питања, повезаних са овим или оним аспектима њиховог породичног живота.

9) Посебно указати на недопустивост за пастире стварања око себе таквих заједница, у којима је присутан опозициони и критички однос, како према вишем црквеном руководству, тако и према другим пастирима и парохијским заједницама.

10) Истаћи недопустивост коришћења црквеног амвона ради проповеди ових или оних политичких погледа.

11) Призвати епархијске Владике да обрате посебну пажњу на то, како се од пастира поверених им епархија остварује духовно образовање пастве. Појачати контролу над строгим испуњавањем од пастира прописа и норми Православне Цркве, које се тичу различитих аспеката духовничке праксе.

12) Призвати верујуће Православне Цркве да се обраћају своме надлежном архијереју у свим случајевима, када је пастир-духовник прекорачио дату му од Бога власт да „везује и дреше“. Напоменути православној пастви о томе, да савети духовника не смеју да противрече Сватом Писму, Светом Предању, учењу Светих Отаца и канонским прописима Православне Цркве: у случају да се такви савети разликују од указаних прописа, предност треба давати последњима.

У вези са овим обратити пажњу на речи преподобног Симеона Новог Богослова о томе, како је потребно да се граде односи између духовних чеда и духовника. „Молитвама и сузама умоли Бога да ти пошаље бестрасног и светог руководитеља. Такође и сам истражуј Божанска Писма, а посебно практична дела Светих Отаца, да би упоређујући са њима оно, чему те учи учитељ или предстојатељ, ти могао видети ово, као у огледалу, и упоређивати, и оно што је сагласно са Божанским Писмима примати изнутра у задржавати у мисли, а лажно и туђе откривати и одбацивати, да се не би прелестио. Јер знај, да је у ове дане много прелеститеља и лажних учитеља.

13) Епархијски предстојатељи би требало да ове одлуке предоче свештенослужитељима, монасима и мирјанима Руске Православне Цркве.

Превео: Небојша Ћосовић

 

https://poznajsebe.wordpress.com/2018/04/24/poslusanje_duhovniku_gde_je_granica/

У писму јеросхимонаха Рафаила (Берестова) нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам сада набројао та питања

О. Рафаил и о. Онуфрије

 

(Блог свештеника Георгија Максимова, 9. 3. 2018)

После доста бурног развоја моје полемике с расколницима – следбеницима јеросхимонаха Рафаила (Берестова), добио сам од њега отворено писмо, у којем ми захваљује за „лекцију смирења“ и скромно признаје да не сматра себе старцем. О. Рафаил је замолио људе да ми проследе своје писмо, што су многи и урадили. Нажалост, у његовом писму нису се нашли одговори ни на једно од питања која се тичу његове делатности и његових побуда. Зато сам у одговору набројао та питања, да би о. Рафаилу било лакше да одговара. И тако, сада молим оне који имају могућност да предају та питања о. Рафаилу (Берестову). Такође предлажем могућност онима које, као и мене, занимају одговори на ова питања, да се придруже писму. Ако желите, можете у коментарима написати ваше податке и додаћу Вас у текст писма као потписнике. О. Рафаил воли да потписује разна колективна отворена писма и изјаве, тако да ће можда присуство много потписника помоћи да брже добије моја питања. Ево их:

__________________________________

Драги о. Рафаиле,

Свештеник Георгије Максимов

Захваљујем Вам за писмо. Међутим, из Вашег писма се стиче утисак да све материјале које сам записао ви сводите на ругање и омаловажавање Вас лично, и једино питање на које сте одговорили јесте да ли Вас треба сматрати старцем? Међутим, свођење целе настале озбиљне расправе само на то питање је, по мом мишљењу, неоправдано. Могуће је да Вам Ваши помоћници нису дали да погледате моје видео снимке, а можда и јесу, али нисте имали времена да их погледате. Ја и не инсистирам на томе да их обавезно погледате. Да би вам било лакше, ја сам издвојио из свега што сам рекао у расправи двадесет питања које имају суштинску важност, и изложио сам их у писменом облику. Прилажем их испод и биће ми драго да добијем од Вас одговоре, и неће само мени бити драго, пошто делатност који Ви и Ваши помоћници спроводите збуњује многе православне људе.

ПРВО ПИТАЊЕ

Зашто Ви ширите такозвани „Руски символ вере?“ Тај текст, који се на интернету лажно приписује или Св. Јовану Шангајском или Теодосију (Кашину) нема с њима никакве везе, и уствари га је 1999. године саставио расколник Ефрем (Красовски). Од давнина су у Цркви символом вере називали текстове у којима се „малим бројем речи излагала целокупност свих коренитих догмата Хришћанства“ (митр. Макарије (Булгаков)). Тако да сам назив „символ вере“ подразумева догматски значај текста. Након потврђивања Никејско-Цариградског символа вере, седмим правилом III Васељенског сабора установљено је: „да не буде дозвољено ником да изговара, или пише, или саставља другу веру осим оне одређене од светих отаца, који су се сабрали у граду Никеји са Светим Духом“. Зато се чак и Васељенски сабори који су уследили нису усудили да своје дефиниције вере називају „символом вере“ или да некако допуњују раније утврђени символ. И ево на крају XX века Ефрем (Красовски), рашчињен у Заграничној цркви, усудио се да назове свој текст „руски символ вере“, и још је позвао руске људе да га читају „одмах после Никејско-Цариградског“. У том тексту већ се само на основу његовог назива државном монархистичком уређењу приписује догматски и конкретно сотериолошки значај (вера у монархију је повезана са „спасењем душа наших“). То је увођење новог учења, које потпада под анатему отаца VII Васељенског Сабора: „Оне који додају било шта учењу саборне Цркве… ми предајемо анатеми“. Осим тога, у том „символу“ је изложена јавна лаж: да је наводно „Православна Царска Аутократија… утврђена за вечна времена ради мира и благостања Отаџбине Руске“. 1917. године прекинута је царска аутократија у Русији, и само на основу те чињенице она не може бити названа вечном и, према томе, реч је о увођењу не само новог, него и очигледно лажног догмата. Зашто Ви и Ваша чеда ширите нови символ вере и нове, лажне догмате?

ДРУГО ПИТАЊЕ

Зашто ви ширите лажно пророчанство о томе да ће наводно будући руски цар бити истовремено и патријарх? Па то је забрањено канонима; шесто апостолско правило гласи: „Епископ да не прима на себе световне дужности, иначе ће му се одузети свештенички чин“. Према томе, такав цар-патријарх био би прекршилац и непоштовалац канона, и Ви, ширећи то лажно пророчанство (а лажно је јер јавно противречи апостолским правилима), пропагирате кршење канона Цркве као нешто нормално и чак похвално. Вреди такође узети у обзир да је и преп. Максим Исповедник директно и без страха говорио да цар не може бити свештенослужитељ, и то је била једна од оптужби против њега од стране јеретика.

ТРЕЋЕ ПИТАЊЕ

Зашто Ви проповедате ново учење о томе да ће се наводно од будућег цара Русије „изменити цела васељена“? И подмећете то као истину од Бога, наводећи сумњиво виђење кијевског свештеника коме је забрањено служење? Да ли се Васељена сваки пут мењала због прошлих руских царева? Да ли се она мењала због грчких, српских, грузијских, бугарских и других православних монарха? Ако јесте, на који начин и који светитељи о томе уче? А ако се због прошлих није мењала, зашто ће се онда због будућег променити? И на који начин?

ЧЕТВРТО ПИТАЊЕ

Зашто Ви учите да наводно треба крстити људе које су умрли некрштени, када 26. правило Картагинског сабора то директно забрањује: „Да се не догоди незнање презвитера да крсте оне који су већ скончали“?

ПЕТО ПИТАЊЕ

Ви сте изјавили много пута да је нови руски пасош печат антихриста, ко га извади, тај „се поистовећује са сатаном и његовим системом антикрштења“. Слично сте говорили и о матичним бројевима грађана, личним картама, здравственим књижицама, пензионим и другим картицама. Притом Ви и Ваша чеда имате иностране пасоше, које издаје исти систем као и горе наведене документе. Како то да Ваши инострани пасоши остају имуни на нечистоте антихристовог система, који издаје све сличне документе што их називате антихристовим? „Зар може из истог извора тећи слатко и горко“ (Јак. 3:11). Зар сте заборавили да „не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати“ (Мт. 7:18). Како је могло зло дрво антихристовог система родити добар плод у виду ваших иностраних пасоша?

ШЕСТО ПИТАЊЕ

Ви сте прогласили анатему чак и физичким носиоцима – чиповима, картицама и пасошима, као упрљаним антихристовим системом. Зашто новац који Ви примате као прилог и плате за „светогорски корен“ од људи који имају те документе, и који су одштампани од истог система који је и направио те документе, сматрате добрим да се узима и од њих живи? Зашто се Ви од новца произведеног тим системом не одричете и на њих не бацате анатему? Зар неће антихрист користити новац за успостављање свог утицаја? Каква то чудесна благодатна сила омогућују новцу да остане неупрљан од антихристовог система? Зашто се утицај те благодатне силе односи само на новац који Ви примате и на Ваше иностране пасоше, а не односи се, на пример, на матичне бројеве и личне карте?

СЕДМО ПИТАЊЕ

Ви сте много пута јавно позивали људе да спале нове руске пасоше, које сте називали масонским. Притом Ваш помоћник јеромонах Онуфрије „духовно руководи“ независно установљеним женским „скитом“ (тзв. Иверско-Серафимова пустиња) у селу Бољшоје Јакшино Селижаровске општине Тверске области. И, по речима очевидаца, настојатељица монахиња Антонија (Јегорова) има нови руски пасош. Још најмање једна сестра по благослову јеромонаха Онуфрија исто има руски пасош. Сестре тог „скита“ кажу да, по Вашим и речима о. Онуфрија, иако је тај пасош „веома лош“, ради благог дела неки могу да га задрже. Како то објашњавате, о. Рафаил? Те сестре, укључујући и „настојатељку скита“ нешто нису схватиле или су измислиле? Или то јеромонах Онуфрије у тајности од Вас благослови према свом нахођењу некима да користе руске пасоше? Или се све то догађа по Вашем знању и благослову и Ви сте променили своје мишљење? Али зашто Ви то онда не кажете гласно, што је изгледа случај ако вађење новог пасоша не представља однос са сатаном и антикрштењем и дозвољено је хришћанима и чак монасима?

ОСМО ПИТАЊЕ 

Ви сте пре више од годину дана објавили апел са речима: „не идите више у цркве где помињу слуге антихриста – екуменисте“ на тај начин позвавши да се не иде у цркве где помињу патријарха. Али истовремено, када Вам је било потребно, Ви сте мирно отишли у манастир Хиландар, и стајали сте тамо у храму на служби, на којој су помињали патријарха Вартоломеја. Зашто сами не испуњавате то на шта позивате друге? Ви кажете да тајне свештеника, који помињу патријарха, важе, што значи да је у чаши са причешћем – Христос. Зашто онда позивате хришћане да не иду туда где је Христос, и куда и Ви сами, када Вам је то потребно, идете?

ДЕВЕТО ПИТАЊЕ

Ваш помоћник о. Онуфрије објавио је текст у којем се изјављује да Ви награђујете звањем генералисимуса А. Добичина и Г. Цареву, а касније сте потврдили ту „награду“ и на видео снимку. Ко Вас је јавно опуномоћио да делите звања генералисимуса Вама блиским људима? Зар не мислите да је гордо и да не одговара монашком смирењу себе овластити и делити звања другима?

ДЕСЕТО ПИТАЊЕ

Да ли је по Вашем благослову Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) објавио на сајту „Москва-Трећи Рим“ текст у којем се међу мученицима који се за нас моле помињу отворени атеисти (Г. Трошев), а међу савременим „херојима Свјатој Руси“ лица која су се одрекла Христа и примила ислам (А. Ковтун), а такође и нео-пагани, укључујући и оне који су спаљивали православне капеле (В. Лукоњин)? Да ли то значи да Ви и Ваша сабраћа верујете да се атеист, без обзира на своје одрицање од Бога, може не само спасти, већ и постати свети мученик, а херојима се могу сматрати одступници од Христа? Ако је јеромонах Онуфрије то објавио без Вашег знања, независно, зашто се он до сада није јавно извинуо православним људима које је збунио својим текстом? Исто као и Ваш „генералисимус“ А. Добичин, који је поставио тај текст? Зашто они ћуте чак и након што су их више пута јавно питали за ту публикацију?

ЈЕДАНАЕСТО ПИТАЊЕ

Зашто Ви називате себе и своје саборце исповедницима и дозвољавате да вас тако називају? Зар не знате да је исповеднички чин – чин светости, који се односи на оне које су мучили због вере, али не до смрти? Ко је и како Вас мучио или подвргавао тортури због вере? Колико је познато, ничег сличног у Вашој биографији није било, шта више – патријарх, од кога Ви позивате да се одступи, до сада не само да Вас није лишио чина, већ вам није ни забранио служење, а Ваши стамбени услови не само да се нису погоршали, него су се у међувремену побољшали (појавила се кућица на Криту). У чему је онда ваше исповедништво? Одговара ли хришћанској скромности додељивати себи или дозвољавати другима да Вам додељују име које добијају само светитељи одређених заслуга?

ДВАНАЕСТО ПИТАЊЕ

Зашто Ви називате себе и дозвољавате јеромонаху Онуфрију да себе назива монасима-светогорцима, иако нисте пријављени ни у једној евиденцији било ког светогорског манастира? Шта више, лично сте још 2002. године добили службени документ о неопходности напуштања Свете Горе, и притом, колико је познато, значајан део године не живите на Светој Гори?

ТРИНАЕСТО ПИТАЊЕ

2009. године Ви сте, о. Рафаил, говорили да „Патријарха треба помињати… Ево иде осми сабор, на којем хоће да уведу јединство с католицима, нови стил, скраћивање постова, поновну женидбу свештенства и ожењен епископат… Добро, ми смо спремни чак и то да истрпимо, али када буду помињали Папу – ни у ком случају“. Године 2010. Ви сте такође говорили да ће прекидање помињања патријарха постати могуће у случају да он „почне молитвено да помиње папу Римског“. Ви сте упозоравали: „Важно је да не почне да се делује пре времена. Да се реагује на то чега још нема“. Међутим, 28. јануара 2016. Ви сте изјавили неопходност прекидања помињања патријарха Кирила, иако се ништа од тога што сте набројали није догодило, и папу Римског у Руској Цркви нису почели да помињу. Зашто сте онда почели да противречите себи и поступили сте управо онако како сте раније упозоравали да не треба поступати? Зашто сте почели „да делујете пре времена“?

ЧЕТРНАЕСТО ПИТАЊЕ

У априлу 2016. године говорили сте да ће се на Критском сабору разјаснити: „видећемо шта ће он (патријарх Кирил) радити, можда ће се успротивити јеретичком сабору, тада ћемо га примити као нашег светог патријарха. А ако он прихвати, учествује у сабору и потпише, онда више неће бити наш патријарх, већ расколник“. Као што је познато, патријарх Кирил је одбио да отпутује на сабор, одбио је да пошаље било какву делегацију, није учествовао на Критском сабору и није потписао документе који су тамо усвојени; шта више, Синод наше Цркве на челу са патријархом службено је изјавио 15. јула 2016. године, да се „Сабор одржан на Криту не може сматрати Свеправославним, а документи који су на њему усвојени не изражавају општеправославни консензус“. Архијерејски сабор је 2017. године поновио исто и додао отворену критику Критског сабора, између осталог указавши да усвојене документе не треба „сматрати примерним изразима истине православне вере и Црквеног Предања“. Међутим, без обзира на то, Ви не само да нисте одржали своју реч и нисте га прихватили „као свог светог патријарха“, већ сте предали патријарха Кирила анатеми. Зашто сте нарушили сопствено обећање? Зашто говорите једно, а чините друго?

ПЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ

Да ли је по Вашем благослову или тајно од Вас братија Ваша на Светој Гори, при активном учешћу јеромонаха Онуфрија, организовала продају у Русији, Грчкој и Бугарског делова луковице биљке козлац као „светогорског корена“, који наводно лечи рак у последњем стадијуму, под условом одбијања обичног лечења и за цену од 50 евра по тегли? Да ли је по вашем благослову јеромонах Онуфрије лагао када је јавно изјављивао да је то „средство против рака познато монасима већ стотинама година“, како га производе и продају, између осталог, у Дохијару, како је његова делотворност потврђена лабораторијским испитивањима?

ШЕСНАЕСТО ПИТАЊЕ

Какав је Ваш однос према томе што Ваша духовна чеда прете физичким обрачуном онима који се осмељавају да Вас и њих критикују? Конкретно, Ваш „генералисимус“ А. Добичин ми је претио, а претње су добијали и други људи. Да ли они то раде по Вашем благослову, и да ли Ви одобравате слично понашање Ваших духовних чеда?

СЕДАМНАЕСТО ПИТАЊЕ

Како се усуђујете да говорите о будућности, када је из Ваших речи очигледно да не поседујете дар пророштва? 2010. године изјавили сте да се припрема сабор на Родосу, на којем ће „наши патријарси почети да помињу Папу“. Притом сте додавали: „Мислим да ће тако бити!“ Сабор није био на Родосу, већ на Криту, и патријарси после њега нису почели да помињу папу. Године 2015. сте изјавили: „Мислим да ће следеће године почети рат… Мислим да ће следеће године он бити на Духове“. Рат на Духове 2016. није почео. Зашто после тога с Ваше стране није било никаквих извињења за то што сте збунили многе људе својим гатањем о будућности?

ОСАМНАЕСТО ПИТАЊЕ

На видео снимку је забележено како у Вашем присуству Ваш помоћник јеромонах Онуфрије (Стебељев-Веласкез) назива господарем неког човека кога и Ви више пута спомињете као „Будућег цара“ Русије. Али пре званичног доласка на престо човек се не може звати господаром. Зашто Ви газите на тај начин законе Руског царства, установљене од стране правих царева?

ДЕВЕТНАЕСТО ПИТАЊЕ

Заједничко боравиште жена из Тверској области које сте организовали Ви и Ваш помоћник јеромонах Онуфрије називате не само Иверско-Серафимовом пустињом, већ и Светогорским метохом – барем га тако назива настојатељица монахиња Антонија (Јегорова), која себе зове „геронтиса“. Осим тога има још неколико ваших следбеника у Абхазији, који себе зову „Светогорским подворјем“. По уставу Свете Горе (чл. 14), само један од двадесет светогорских манастира може да отвара подворје (метох), и то само с благословом надлежног архијереја. На основу чега се усуђујете да доделите статус светогорских метоха заједницама Ваших следбеника у Русији и Абхазији, без икаквог права на то, и да ли сте обавестили о тим својим делатностима игумана манастира Хиландара, на чијој земљи боравите у својству госта?

ДВАДЕСЕТО ПИТАЊЕ

Ви сте изјавили да сте доделили звање генералисимуса А. Добичину као награду за његову делатност на интернету. Он је уредник сајта „Москва Трећи Рим“. На том сајту се регуларно објављују материјали који садрже наводе сумњивих аутора-езотерика, рекламе јоге и јеретички садржаји (на пример, проповед именославске јереси, осуђене пре револуције од стране две помесне Цркве и после револуције од стране светитеља Тихона и Серафима (Собољева)). Пошто се редакција сајта регуларно позива на Ваш ауторитет, објасните, молим вас, да ли стварно одобравате сличне садржаје и препоручујете их за читање православним људима?

С нестрпљењем очекујем Ваше одговоре,
свештеник Георгије Максимов 

Овом писму су се такође придружили:

Архимандрит Никанор (Мишков), игуман монастира Светих Козме и Дамјана, Бугарска Православна Црква

Протојереј Максим Обухов, Москва

Протојереј Виталиј Рибаков, Рјазањ

Јеромонах Корнилије (Колосков), реп. Адигеја

Јеромонах Михеј (Шаповалов), Мордовија

Свештеник Алексиј Сергејев, Пенза

Свештеник Андреј Барабаш, Курск

Свештеник Дионисиј Моничев, Ставропољ

Свештеник Дионисиј Осадчиј, Брјанск

Свештеник Георгиј Молчанов, Можајск

Свештеник Андреј Нестеров, Луганск

Свештеник Сергиј Доронченко, Нарткала

Свештеник Анатолиј Слободчиков, Бежаници

Свештеник Сергиј Корељски, Архангелск

Свештеник Фјодор Сидоров, Москва

Свештеник Илија Точуков, Владивосток

Ђакон Аркадиј Кедров, Киров

Ђакон Георгиј Кључников, Москва

Ђакон Николај Лавренов, Москва

Ђакон Авксентиј (Казаков)

Монахиња Јелисавета (Горњицкаја)

следе имена још педесетак мирјана

Са руског посрбио: Светозар Поштићhttps://stanjestvari.com/2018/03/13/maksimov-berestovu/