Фанариотска политика православне црквене хијерархије у Босни, па и у Србији, пре и после Пећке патријаршије, допринела је томе да велики број православних напусти веру

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Чињеница је, међутим, да цариградска патријаршија већ одавно, од самог пада Цариграда под Турке, нема могућност да иступа као заступник и бранитељ православља. Цариградског патријарха од г. 1453. поставља турски султан, а од времена Кемала Ататурка патријарх може бити постављен само уз одобрење турске владе.

Но, та патријаршија никад није представљала, нити имала могућност да представља грчки православни народ и цркву, него само Фанар. А Фанар је трговачка четврт Цариграда (названа тако по пристанишним светионицима). То је грчка буржоазија коју је Турска оставила на миру, и задужила да води турске трговачке послове, пошто се сами Турци нису трговином бавили. Фанар је био заштићен, и ниједан јаничар није могао без дозволе самог султана, односно везира, да ступи на тло Фанара. Фанар је уживао аутономију истичући белу заставу, као и наш Дубровник. Али, та аутономија је плаћана великим порезом плаћеним турској порти. Порез је износио и до осамдесет процената добити. Но, зато су Фанариоти (не само Грци, него и Јевреји, Цинцари и Јермени Фанара) под заштитом Турске, вршили нечувену пљачку становништва по територији Турске империје. За ту пљачку су били једнако заинтересовани и Турци и Фанариоти, јер што је већа пљачка, већи приход ће имати и турска порта из оних осамдесет процената пореза, и Фанар од преосталих двадесет процената добити. Фанариоти су бирали патријарха и патријарх цариградски је представљао само њих. Фанариотски патријарх је постављао епископе по Грчкој, Бугарској, Србији, Босни – све док није 1557. основана, издвојена и обновљена Пећка српска патријаршија. Утицају Фанариота могли су да се отму само манастири и свештеници повезани са манастирима. Ситуација је, дакле, правно иста: како је цариградски патријарх под влашћу турског султана, тако је и Руска црква, чак лишена патријарха, преко Светог Синода, који као своје чиновничко тело именује цар, потчињена цару.

Но, кад су Грци почели да раде на свом ослобођењу, Фанар и цариградски патријарх су били на страни Турске – против Грка. И дан-данас цариградски патријарх подржава – јер мора – Турке у заузимању дела Кипра. Фанарско свештенство и епископи у Босни – а после укидања Пећке патријаршије поново епископе у Босни поставља Фанар – били су на страни Турака за време великог српског устанка у Босни и Херцеговини 1875-1878. године. Као и против православних Грка. Зато је грчка црква издвојена и одвојена од цариградске патријаршије. Дакле, Фанариоти нису никакви „Грци“, него турски поданици. Разочарење балканских православних народа у цариградску патријаршију користила је, међутим, Римокатоличка римска црква да читаво „грчко православље“ или „шизму“ окарактеришу онако како је заслужио да буде окарактерисан само Фанар. То је иста клевета православља као кад се и у царској Русији православље поистовећује с потчињеношћу цркве царском апсолутизму, а заборављају се руски монаси и таква појава као славјанофили, борци за обнову аутентичног православља.

Фанариотска политика православне црквене хијерархије у Босни, па и у Србији, пре и после Пећке патријаршије, допринела је томе да велики број православних напусти веру, поистовећујући је са азијатским деспотизмом и подаништвом. Деморализација је била велика и после устанка у Босни и Берлинског конгреса 1878, те су православни свештеници, разочарани у своје епископе Фанариоте, одбацивали свештенички чин и позив, и постајали или атеисти, као Васа Пелагић, или римокатолици – као и добар број сродника предака писца ових редова.

Међутим, теологија Фанариота није православна, него управо римокатоличка, а у њој има исламског утицаја исто онолико колико га има и на теологију главног и највећег, званичног римокатоличког теолога, Томе Аквинског (који је формиран под утицајем аристотелизма из исламске папске Шпаније, кад се Римска црква, истим средствима као и ислам, борила са исламом за превласт у Медитерану).

Православна црква долази у кризу кад занемари ту основу хришћанског учења и кад, попут ислама или римокатолицизма, сматра да би црква могла бити света без претходне духовности и слободе човека. То званични теолози православних цркава – кад су ове у кризи, као у време власти султана, или цара, или било ког тоталитаризма над њом – заборављају, истичући да је битно у учењу православном еклисиологија, учење о цркви као заједници.

Другим речима, унијати, римокатолички теолози и сл., увек су православље поистовећивали с његовим кризним положајем, тј. с политиком која је силом наметана православној црквеној хијерархији. А то значи да су православље поистовећивали са издајом православља, те испада да је православље у самој својој суштини – издаја хришћанства.

Жарко Видовић, Руски славјанофили: реч у њихову одбрану (1975-1976), стр. 83-86.

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ on 17. ОКТОБРА 2019. •

СВЕШТЕНИК - Ако вам кажемо да је тим који је радио на овој емисији остао без даха пратећи причу протојереја Томислава Ђокића у аутентичном амбијенту, у цркви коју је 1939. освештао владика Николај Велимировић онда је све друго мање важно.

Епарија жичка, парохија шилопајска. Недалеко од Горњег Милановца, тамо где се додирују Небо и земља.

Музика : ДЕЦА НЕБА – ХОР МАНАСТИРА БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ

Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном.

У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове.

Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.

У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона...

На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону.

Dear Friends,
 
With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report:  Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem.
 
It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there.
 
We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government.
 
With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija.
 
We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth.
 
With profound gratitude and sincere wishes,
 
Portal Pouke.org with all it’s members

(Iz knjige prepiske Miljenko Jergović - Svetislav Basara Drugi krug, Beograd 2015)

Piše Jergović Basari kako je na internetu nabasao na podatak da je u Srbiji objavljena knjiga ratnih zapisa paroha Stare pravoslavne crkve u Sarajevu Dragomira Ubiparipovića, i moli Basaru da mu je nabavi. Potom u jednome od pisama piše o svojemu čitanju te knjige, a to što i kako piše izuzetan je dokument - i o knjizi, i o njezinu autoru, i o Sarajevu u opsadi, iz rakursa o kojemu osim Ubiparipovićeve knjige nema ni jednoga svjedočanstva. (I. Lovrenović)

Ratni dnevnik sarajevskog sveštenika pročitao sam nadušak, vrlo sporo, ne preskačući ni retka, u dva duga dana.

Između čitanja sam spavao i sanjao dane o kojima Dragomir Ubiparipović piše.

Sve sam ih, naime, doživio, i čuo sam svaku granatu koju je svojim ušima i on čuo.

Svaki njegov dan iz knjige bio je i moj dan, samo što ja nisam vodio dnevnik, i što sam u međuvremenu ponešto i zaboravio.

Ali sve što je zaboravljeno negdje u čovjeku je arhivirano i protokolirano, tako da se svakim podsjeća­njem obnavlja mnogo širi kontingent sjećanja.

Poznajem mnoge ljude s kojima se otac Dragomir sastaje, ali i neke od onih koji dolaze na njegova jutrenja u Staru pravoslav­nu crkvu na Varoši (na Baščaršiji).

Žena iz svjećarnice, Mara Vuković, koja ni za najvećih granatiranja ne izosta­ne sa (i iz) službe, bila je moja komšinica na Mejtašu.

Nje­no lice znao sam od treće-četvrte godine života, i sretao sam ga sve dok nisam otišao u Zagreb, a da nisam imao pojma šta žena radi. I nisam znao kakav je junak.

Jednom se na jutrenju pojavila i Milojka - otac Drago kaže da je iz Radivojevićeve ulice, ali je ulica Radojevićeva, broj 19, a ja sam stanovao na broju 23 - nesretna žena, kućevlasnica jedne povelike, stare bosanske kuće, sin joj se pred rat objesio.

U crkvi se pojavljuje Slobodan Kovačević, sin pokojnog doktora Blagoja Kovačevića, dijarist kaže da ga, nesretnika, cijelo Sarajevo zna, i da je „nesabran". Slobodan je, ustvari, imao nekakav čudan psihički pore­mećaj, u svakom trenutku bio je sumanut, ali je njegova sumanutost imala sistema.

Emocionalno je bio na razini sedmogodišnjeg djeteta, izgubljen i nesamostalan, bio je ovisan o majci, koja je umrla pred rat. Koga god bi sreo ispitivao bi za porodično porijeklo, i fotografski je pam­tio sve što mu kažu. Slobodan je, tako vjerujem, u glavi imao rodoslove cijeloga Sarajeva.

Sam i nesnađen medu granatama, Srbin, iz vrlo ugledne gradske porodice, izlo­žen vječnome ruganju, živio je tako, nesretnik, nikako i nikome. Pa se tako, eto, našao u svojoj crkvi. Sjedio bi, piše otac Dragomir, na stolici sa strane. Znam i neke druge... 

O sarajevskoj opsadi pisalo se mnogo, često nepošteno.

Pisalo se gnjevno, samosažaljivo, sa sviješću o važnosti historijskog događaja ili samo sa sviješću o vlastitom stra­danju.

Ratni dnevnik sarajevskog svestenika jedna je od četiri-pet najboljih ratnih knjiga, a pritom najtragičnija.

Još u ratu smo Ivan Lovrenović i ja o tome raspredali, sve prelazeći raskršća po kojima šibaju snajperi, ja trkom, on polagano: najveća priča iz vremena opsade je priča o sarajevskim Srbima.

Njihova tragedija ima i dubinu, i historičnost, i antičke razmjere.

Mi drugi - uključujući nas Hrvate - sitni smo u toj priči, jer su sva naša stra­danja već viđena, i jer se već umiralo isto ovako, i bilo je opsada, bombardiranja, klanja i genocida, ali tih sedamdesetak tisuća ljudi, koliko je Srba u opkoljenom Sarajevu moralo biti, žive i umiru u jednoj nemogućoj, strašnoj i neponovljivoj priči, priči koju, i to smo između ostalog ustvrdili, nitko nikada neće napisati ni ispričati. (U tome smo se, vidim sad, ipak prevarili: Dragomir Ubiparipović je ispričao.) 

Otac Dragomir je kao onaj Petar, ona stijena na kojoj će Isus graditi crkvu.

Istina, ne znam - a niti nije na meni da znam - gdje je u toj sarajevskoj priči bio Isus, ali jest, na Dragomiru Ubiparipoviću svakog je dana, svakoga jutra podizana crkva.

Način na koji su ga napustili svi drugi sarajevski pravoslavni svećenici, i na koji se mitropolit Nikolaj Mrđa pokazao krajnje nedostojan svog poslanja, način na koji otac Dragomir o svemu tome piše, sve to je nešto što ja nisam do sada čitao.

Od svega, ipak, najveće je čudo to da je ova knjiga objavljena.

Možda zvuči prekru­pno, ali ovo je jedna od važnijih knjiga o našemu dobu.

I što treba naglasiti upravo ovako: jedna od najvažnijih, ako ne i najvažnija srpska knjiga o ratovima devedesetih.

Meni je, međutim, posebno važna jedna ličnost (koja je važna i autoru, tako da na jednom mjestu skoro kaže kako je ona spasila Staru crkvu).

To je ona doktorica Vera Prnjatović, koja je svakoga Božjeg jutra u crkvi, na službi Božjoj. Orilo-gorilo, a ori i gori, ne možeš ni zamisliti kako i koliko, ona prelazi put od stana, koji se, ako dobro pro­cjenjujem, nalazi negdje u Ulici JNA ili Štrosmajerovoj, pa do Stare pravoslavne crkve.

U miru to nije duga šetnja, možda sedamsto metara, ali dok okolo sipaju granate, to je u svakom pogledu predug put.

Ona ga je prolazila i onih dana kada su neki čudni branitelji grada probirali Srbe među prolaznicima.

Nisam poznavao tu ženu, ne znam koliko je tada mogla imati godina. Imala je oca i majku. Majka bi se ponekad pojavljivala u crkvi. Umrla je - to sam pronašao tragajući po beskraju interneta - u oktobru 1993, dakle u vrijeme monaha Avakuma, u najgora ratna vremena.

Inače, Prnjatovići su stara sarajevska trgovačka porodica, jedna od onih čijom je porodičnom poviješću ispisana i povijest grada i povijest pravoslavnih Srba u gradu.

Na kraju te povijesti Vera Prnjatović je svakoga jutra živom držala crkvu.

Autor kaže da se udala, i da danas živi u Subotici. Nadam se da je dobro i zdravo.

Hadžidamjanovići (Hadži Damjanovići ili Damjanovići) bili su vjekovima ćurčije i veliki crkveni donatori. Vojo Hadžidamjanović međuratni je slikar, student bečke akademije, i dugogodišnji profesor u Školi primijenjenih umjetnosti. Umro je 1980. godine. Njegovu udovicu, staru gospođu Zoru, moj otac je godinama ordinirao. Do ovog dnevnika nisam znao kako ni kad je umrla. Bilo je to 8. augusta 1992.

Na sahrani su bili Dragomir Ubiparipo­vić kao svećenik, Vera Prnjatović i Zorin susjed Osman Dizdarević. Pucalo se i ginulo, a put do groblja i nazad bio je poput šetnje niz streljanu.

Autor navodi da je u testamentu gospođe Zore pisalo kako želi da se sahrani: uz „četiri sveštenika, đakona, hor“.

Ova je knjiga primjer najviše intelektualne čestitosti.

Iako je u sebi rastrgnut, pa kaže da po njemu padaju gra­nate njegovih, on nikome ne daje popust, ni za koga ne traži opravdanja, i stalno ponavlja - a čitatelj mu vjeruje - da je svaka kap prolivene krvi krv njegova roda.

On muslimanima ne zamjera ni zeru više nego što im po prirodi stvari mora zamjeriti. On se posrami kada svoju muku usporedi sa stradanjem nekih pobijenih imama. Nijednom riječju on ne otkupljuje svoj budući život i životni komfor u Srbiji. Čvrst i nepopustljiv, bio bi junak, kada bi takvi junaci Srbima bili potrebni. A ne trebaju im, kao što ne trebaju nikom.

Nikada za njegovu knjigu nisam čuo. Nitko o njoj nije pisao. Iz Sarajeva o njoj nijednog glasa, kao ni iz Beograda.

Otkrio sam je tako što sam, po svojoj staroj dangubi, upisivao imena ljudi u Google. Pa nakon što si me ti nekoliko puta upitao za život tokom opsade, i nakon što sam se sjetio neobičnog monaha Avakuma Rosića, upisao sam u Google zapamćeno ime Dragomira Ubiparipovića, i tako otkrio knjigu.

Eto dokaza da internet nečemu služi, i da treba pamtiti imena. Ovo smo dopisivanje započeli sa Šešeljem, a sva je prilika da ćemo ga dovršavati s ocem Dragomirom. To je lijepo. Bit će to knjiga sa sretnim krajem.

Bolje sreće od ljudske čestitosti ne može ni biti.

Od čestitosti i od saznanja da zapisano ostaje i da svjedoci postoje. Popodne letim za Kijev, preko Amsterdama. Nadam se da ću ti pisati iz Ukrajine. Zdravo budi mi...

IZVOR: IvanLovrenovićBlog, http://ivanlovrenovic.com/clanci/dokumenti/miljenko-jergovic-sarajevski-dnevnik-dragomira-ubiparipovica

Oprema teksta: Milan Rakić

Навршава се седам година откако је из овог света отишао отац Радован Биговић. Отишао, али га није и оставио. С нама је често и на разним местима, невидљиво присутан, можда чак и присутнији него ономад, кад смо га вазда могли наћи у Манастиру. Разговарајући са пријатељима за живот које сам уз њега стекла, неретко чујем да су им се по његовом одласку оствариле баш неке речи које им је отац Радован упућивао, а које тада нису ни разумевали. Неко би могао рећи да је био пророк. Можда… Ја ћу рећи да није имао дар пророштва, него дар Љубави. Онај ко искрено воли, сагледава целину, и прошлост и садашњост неке особе, и будућност која би за њу лично била најбоља. Јер телесним очима видимо само делиће, а очима Љубави видимо целовитог човека. Тако је волео отац Радован, целовито. И… лако му је било волети сва дивна чада која су код њега долазила. Требало је волети „блуднога сина“!

Ја сам била неко на кога је отац Радован много полагао, у кога је улагао, у кога се уздао. Била сам део многих његових и пројеката и планова који су за циљ имали и моју личну, и изградњу Цркве. А онда сам једног дана одлучила да се у потпуности изместим из свог живота и одем, и почнем нешто сасвим ново и неизвесно. То је подразумевало и престанак наше даље сарадње, као и отказивање свих речених планова. И нисам му се обратила да га упитам за савет, него сам му само саопштила чињенично стање када је све већ било свршена ствар. Никада нећу заборавити шок и неверицу на његовом лицу, можда и љутњу, осећај да сам га издала… А још теже ћу заборавити брзину којом је потиснуо сва та, за људе уобичајена осећања, и преобразио се у Оца. Испратио ме је на пут који сам одабрала уз пуно уважавање моје слободе, моје својевољности, мог непредвидивог карактера, мене… Испратио ме је без трунке једа и срџбе, са прегрштом најискренијих благослова. Као што отац приправља на пут блуднога сина. И тиме ме је, и пре него што сам отишла, заувек задржао уз себе.

Многи су часни оци који, испуњени љубављу, теше и бодре своја чада на Путу. Али су ретки они који воле безрезервно, сваког човека онаквог какав јесте, чија љубав „не тражи своје“. Због тога су многи оци, а Радован је – Отац, који се својом љубављу уподобио божанској љубави Тројичнога Бога. И верујем да ће због те љубави којом нас је задобио и коју нам је у наследсво оставио, Господ помиловати све нас који ћемо у освит Незалазног дана, кад сви изађемо пред Лице Божије, провиривати иза Очевог скута. 

У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору.

ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br>

ЗВУЧНИ ЗАПИС:

Да вам је пре отприлике десетак година (мање или више), неко рекао да ће кроз десет година да се појави епископ у Српској Православној Цркви који ће говорити да су избор и рукоположење Св Саве били неканонски, да је аутокефалија СПЦ додељена држави, а не Цркви, да је сама та аутокефалија добијена на неканонски начин, и слично, убеђен сам да бисте то са неверицом одбацили као немогућу ствар.

Такође, уверен сам да бисте помислили, да чак и кад би се такво нешто десило, да би сви епископи, сво свештенство, сав верујући народ, истог момента устали и побунили се. Свако на свој начин, и свако према својим могућностима. Против оваквих, небивалих, речи.

За осам стотина година ово се није десило у СПЦ. Никоме то није падало на памет. Нико од епископа, нико од свештенства, нико међу верницима, нико међу историчарима, канонистима, теолозима, то није тврдио. Равно осам векова! Али незамисливе ствари се понекад дешавају.

Данас имамо угледног Епископа који је ипак овакво нешто изрекао. И шта се десило? Да ли се десило било шта од онога што би, верујем, већина помислила да ће да се деси? Да ли је неко рекао „опрости Владико ниси у праву“! Не! Нису устали епископи, није устало свештенство, није устао верни народ.[1] Не чују се историчари, теолози, канонисти. Ни реч се не чује! Ни слово се не чује!

Питам се, дакле, са чиме ћемо изаћи пред Св Саву? Шта ћемо му рећи као своје оправдање? Да ли ћемо рећи да нисмо приметили? Да ли ћемо рећи да нисмо чули? Да ли ћемо рећи да нисмо разумели? Да ли ћемо рећи да смо имали много других обавеза? Да ли ћемо рећи да смо имали важнијег посла? Да ли ћемо рећи да то није био наш посао? Да ли ћемо рећи да смо очекивали да ће други нешто да кажу? Да ли ћемо рећи да те речи нисмо схватили озбиљно?

Опрости нам Св Саво! Опрости нам све оно што учинисмо, а није требало, и све оно што не учинисмо, а требало је! И не остави Ти нас, као што ми остависмо Тебе!

чтец Ведран Гагић

14. мај 2019.г.

[1] Уз огромно поштовање неколицини изузетака.

извор: https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/14/са-чим-ћемо-изићи-пред-св-саву/

Знам да се ниси уплашио када те је Насер Орић зграбио за косу и бацио на земљу, а Елфета Весели исукала нож и…

Није те заболело док ти је одсецала руке, анђео има крила..

Ниси се уплашио краја, није га било, смрт је тог проклетог дана била презаузета, дуго се чекало на њу у српским селима више Сребренице… Не мари, чекао си детиње мирно и послушно.

Чему је, уосталом, малено сељаче било научено него да ћутке чека док старији опосле своје?

Он тек 11 година, а „чика“ Насер и „тета“ Елфета толико старији, а она још из комшијске куће, није убадала незнанче већ оног Слободана из домаћинске породице Стојановића, који је толико пута стао пред капију да је поздрави.

Ниси се плашио ножа, зашто би?!

Жалио си „тета“ Елфету, њу је био страх најплављих очију која никако да згасну и склопе се, да не види себе у њима…
Дал да јој се јавиш, можда те није познала онако крвавог, без руку?

Можда кад заврши с прстима на ногама?! Није мали посао одсећи их детету, онолицке!

Нож дохвати по два, па где и омане, али не дрхти Слободан већ она, а опет љута на њега ко да не зна послушно комшијско дете које је толико пута отрчало да јој се нађе на капији…

Можда је завршила, шта ће анђелу ноге, има крила..? Може ли сад по свог Жућка, па да се врати оцу, мајци и сестри у збегу из којег је побегао да смакне ланац с псића и поведе га у шуму?!

Само још мало, скоро да је „тета“ Елфета опослила све што је имала, а он као толико пута притрчао да јој се нађе?!

Ма, само да није тих проклето плавих очију, лакше би „сиротој“ било, брже би опослила, ал плаветнило се не може истргнути ножем и када очи склизну у прашину и крв…

Смири се, Слободане, анђеле, ено га Жућко преклан лаје, дозивате на ливаду да га потераш низ стране… Сачекај још само мало, сад ће Елфета, можда је само нож мало отупео па не може из прве да направи рез низ груди, мада и нису то велике груди, али није ни њој лако после толико посла…

Не брини, злато, знају отац и мајка где си, не касниш нигде мада ниси никад остао будан до овако ситних сати, али не мари, у комшијском си дворишту…

Ето, прорезала је и груди и стомак, видиш како лако клизне нож кад мирујеш?!

Шта ће анђелу трбух и прса, анђео има крила, „тета“ Елфета само нож, сине, не плаши се што је њу страх, проћи ће је, само ти умри, зора ће, ваљда им одморити…

Слободане, Слобо, анђеле… јеси ли, нема на ножу више места од крви…?

Само зажмури и прави се мртав док не оду, ево сад ће ти пуцати у главу, ал’ то не боли. Уопште!

Не јаче од уједа осе, можда и мање, видећеш, само не отварај очи да јој не задрхти рука од страха, срамота је да се одрасли људи плаше деце!

Али ти си анђео, праштај, то их понајвише плаши, можеш ли само да свијеш крила док не повуче ороз, немој после да прича по селу како си био немиран, лепетао, узлетео пре него што је…

Ето, видиш, ништа! Само тане пролетело кроз главицу и готово!
Ма, не брини што свиће, сад ће у тој јами мрак, ал ти си анђео, не заборави, неће ни они док су живи, а живи су и слободни!

Живе твоје име и своје проклетство! И то плаветнило очију! Аман, склопи их више, мучениче мали, није пристојно зурити тако…

Не бој се, то је само земља, „опраће“ мати мајчицу и панталонице чим те нађу и откопају.

Ето, јел дошао отац а није ни читава година прошла док нису пронашли јаму у којој си се скрио!

Уплашио их све, анђеле, помислили да ти се нешто догодило, а ти се заиграо за Жућком по облацима…

Познао те је тата, јесте! Баш на овај дан пре 23 године, и није се наљутио што немаш ни руку, ни ногу, ни прса, ни…

Није ни мајка, не брини, то што плачу и наричу није љутња, већ… Ма, не би разумео, тек си дете, схватићеш кад одрастеш! Како нећеш одрасти?! Ко ти је напричао те глупости, анђеле?! А, што се небо овако плави данас ако није од твојих очију?! Видиш, одрастао си!

Што дуне лахор ако то ти не затрепериш крилима?! Видиш, одрастао си! У каквог си само анђела стасао, шта би „тета“ Елфета и „чика“ Насер рекли да те виде?!

Видиш ли ти њих?! Ено их живе твоје име и своје проклетство! Ти, нажалост, живиш заборав, анђелићу, не сећа те се Србија, али опрости нам, јер ти си анђео, а шта смо ми до фукаре која се плаши сећања на тебе колико и Елфета себе у твојим очима?!

Мали си, сине, схватићеш.

Ајде, пожури, ено га Жућко чак на трећем облаку, чека те, потрчи, није „тета“ Елфета одсекла теби прсте већ себи душу…

Потрчи, анђеле, ено и оца и мајке, видиш да нису љути… Не секирај се за нас, ми ћемо те опет заборавити, такви су одрасли, схватићеш кад…

извор

Интервју са деканом Православног богословског факултета у Београду епископом браничевским проф. др Игњатијем (Мидићем) на Радију „Светигора“ у емисији „Искрице вјере“ аутора Николине Лучић, на тему „Ретроспектива од увођења Верске наставе у школе у Србији до данас“.

https://www.sabornost.org/kultura/files/episkop_ignatije_svetigora_090419.mp3 

Само буктињама збори се кроз тмине;
У зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно Сунце мученика. 

(Јован ДУЧИЋ, Химна победника)

5. април 1941. године - управо сада, око 21 сат. Манастир Крушедол...

Пилоти 51 групе. Шестог ловачког пука поред ловца ИК3

Утихнула су звона древне светиње…

Пилоти 32. ловачке групе Шестог ловачког пука са пратећим саставом су међ` манастирским зидинима…

Крушедола…

Свако са својим мислима. У тишини… Са Богом…

Манастир Крушедол

На летелишту испред манастира, налазе се „постројене“ три ескадриле ове ударне ловачке групе. Са 27 најмодернијих ловаца Месершмит Ме-109…

У сталном су контакту са колегама на земунском аеродрому… Из 51. ловачке групе… Са такође три ескадриле. Они имају 16 авиона. Десет „месера“ и шест ИКЗ…

Месершмит Ме-109Е из састава 6. Ловачког пука

И они чекају.

Ослушкују…

Тишина…

Погледају каткад ка Бежанијској цркви…

Црква Сцетог Великомученика Георгија