Навршава се седам година откако је из овог света отишао отац Радован Биговић. Отишао, али га није и оставио. С нама је често и на разним местима, невидљиво присутан, можда чак и присутнији него ономад, кад смо га вазда могли наћи у Манастиру. Разговарајући са пријатељима за живот које сам уз њега стекла, неретко чујем да су им се по његовом одласку оствариле баш неке речи које им је отац Радован упућивао, а које тада нису ни разумевали. Неко би могао рећи да је био пророк. Можда… Ја ћу рећи да није имао дар пророштва, него дар Љубави. Онај ко искрено воли, сагледава целину, и прошлост и садашњост неке особе, и будућност која би за њу лично била најбоља. Јер телесним очима видимо само делиће, а очима Љубави видимо целовитог човека. Тако је волео отац Радован, целовито. И… лако му је било волети сва дивна чада која су код њега долазила. Требало је волети „блуднога сина“!

Ја сам била неко на кога је отац Радован много полагао, у кога је улагао, у кога се уздао. Била сам део многих његових и пројеката и планова који су за циљ имали и моју личну, и изградњу Цркве. А онда сам једног дана одлучила да се у потпуности изместим из свог живота и одем, и почнем нешто сасвим ново и неизвесно. То је подразумевало и престанак наше даље сарадње, као и отказивање свих речених планова. И нисам му се обратила да га упитам за савет, него сам му само саопштила чињенично стање када је све већ било свршена ствар. Никада нећу заборавити шок и неверицу на његовом лицу, можда и љутњу, осећај да сам га издала… А још теже ћу заборавити брзину којом је потиснуо сва та, за људе уобичајена осећања, и преобразио се у Оца. Испратио ме је на пут који сам одабрала уз пуно уважавање моје слободе, моје својевољности, мог непредвидивог карактера, мене… Испратио ме је без трунке једа и срџбе, са прегрштом најискренијих благослова. Као што отац приправља на пут блуднога сина. И тиме ме је, и пре него што сам отишла, заувек задржао уз себе.

Многи су часни оци који, испуњени љубављу, теше и бодре своја чада на Путу. Али су ретки они који воле безрезервно, сваког човека онаквог какав јесте, чија љубав „не тражи своје“. Због тога су многи оци, а Радован је – Отац, који се својом љубављу уподобио божанској љубави Тројичнога Бога. И верујем да ће због те љубави којом нас је задобио и коју нам је у наследсво оставио, Господ помиловати све нас који ћемо у освит Незалазног дана, кад сви изађемо пред Лице Божије, провиривати иза Очевог скута. 

У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору.

ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br>

ЗВУЧНИ ЗАПИС:

Да вам је пре отприлике десетак година (мање или више), неко рекао да ће кроз десет година да се појави епископ у Српској Православној Цркви који ће говорити да су избор и рукоположење Св Саве били неканонски, да је аутокефалија СПЦ додељена држави, а не Цркви, да је сама та аутокефалија добијена на неканонски начин, и слично, убеђен сам да бисте то са неверицом одбацили као немогућу ствар.

Такође, уверен сам да бисте помислили, да чак и кад би се такво нешто десило, да би сви епископи, сво свештенство, сав верујући народ, истог момента устали и побунили се. Свако на свој начин, и свако према својим могућностима. Против оваквих, небивалих, речи.

За осам стотина година ово се није десило у СПЦ. Никоме то није падало на памет. Нико од епископа, нико од свештенства, нико међу верницима, нико међу историчарима, канонистима, теолозима, то није тврдио. Равно осам векова! Али незамисливе ствари се понекад дешавају.

Данас имамо угледног Епископа који је ипак овакво нешто изрекао. И шта се десило? Да ли се десило било шта од онога што би, верујем, већина помислила да ће да се деси? Да ли је неко рекао „опрости Владико ниси у праву“! Не! Нису устали епископи, није устало свештенство, није устао верни народ.[1] Не чују се историчари, теолози, канонисти. Ни реч се не чује! Ни слово се не чује!

Питам се, дакле, са чиме ћемо изаћи пред Св Саву? Шта ћемо му рећи као своје оправдање? Да ли ћемо рећи да нисмо приметили? Да ли ћемо рећи да нисмо чули? Да ли ћемо рећи да нисмо разумели? Да ли ћемо рећи да смо имали много других обавеза? Да ли ћемо рећи да смо имали важнијег посла? Да ли ћемо рећи да то није био наш посао? Да ли ћемо рећи да смо очекивали да ће други нешто да кажу? Да ли ћемо рећи да те речи нисмо схватили озбиљно?

Опрости нам Св Саво! Опрости нам све оно што учинисмо, а није требало, и све оно што не учинисмо, а требало је! И не остави Ти нас, као што ми остависмо Тебе!

чтец Ведран Гагић

14. мај 2019.г.

[1] Уз огромно поштовање неколицини изузетака.

извор: https://sozercanje.wordpress.com/2019/05/14/са-чим-ћемо-изићи-пред-св-саву/

Знам да се ниси уплашио када те је Насер Орић зграбио за косу и бацио на земљу, а Елфета Весели исукала нож и…

Није те заболело док ти је одсецала руке, анђео има крила..

Ниси се уплашио краја, није га било, смрт је тог проклетог дана била презаузета, дуго се чекало на њу у српским селима више Сребренице… Не мари, чекао си детиње мирно и послушно.

Чему је, уосталом, малено сељаче било научено него да ћутке чека док старији опосле своје?

Он тек 11 година, а „чика“ Насер и „тета“ Елфета толико старији, а она још из комшијске куће, није убадала незнанче већ оног Слободана из домаћинске породице Стојановића, који је толико пута стао пред капију да је поздрави.

Ниси се плашио ножа, зашто би?!

Жалио си „тета“ Елфету, њу је био страх најплављих очију која никако да згасну и склопе се, да не види себе у њима…
Дал да јој се јавиш, можда те није познала онако крвавог, без руку?

Можда кад заврши с прстима на ногама?! Није мали посао одсећи их детету, онолицке!

Нож дохвати по два, па где и омане, али не дрхти Слободан већ она, а опет љута на њега ко да не зна послушно комшијско дете које је толико пута отрчало да јој се нађе на капији…

Можда је завршила, шта ће анђелу ноге, има крила..? Може ли сад по свог Жућка, па да се врати оцу, мајци и сестри у збегу из којег је побегао да смакне ланац с псића и поведе га у шуму?!

Само још мало, скоро да је „тета“ Елфета опослила све што је имала, а он као толико пута притрчао да јој се нађе?!

Ма, само да није тих проклето плавих очију, лакше би „сиротој“ било, брже би опослила, ал плаветнило се не може истргнути ножем и када очи склизну у прашину и крв…

Смири се, Слободане, анђеле, ено га Жућко преклан лаје, дозивате на ливаду да га потераш низ стране… Сачекај још само мало, сад ће Елфета, можда је само нож мало отупео па не може из прве да направи рез низ груди, мада и нису то велике груди, али није ни њој лако после толико посла…

Не брини, злато, знају отац и мајка где си, не касниш нигде мада ниси никад остао будан до овако ситних сати, али не мари, у комшијском си дворишту…

Ето, прорезала је и груди и стомак, видиш како лако клизне нож кад мирујеш?!

Шта ће анђелу трбух и прса, анђео има крила, „тета“ Елфета само нож, сине, не плаши се што је њу страх, проћи ће је, само ти умри, зора ће, ваљда им одморити…

Слободане, Слобо, анђеле… јеси ли, нема на ножу више места од крви…?

Само зажмури и прави се мртав док не оду, ево сад ће ти пуцати у главу, ал’ то не боли. Уопште!

Не јаче од уједа осе, можда и мање, видећеш, само не отварај очи да јој не задрхти рука од страха, срамота је да се одрасли људи плаше деце!

Али ти си анђео, праштај, то их понајвише плаши, можеш ли само да свијеш крила док не повуче ороз, немој после да прича по селу како си био немиран, лепетао, узлетео пре него што је…

Ето, видиш, ништа! Само тане пролетело кроз главицу и готово!
Ма, не брини што свиће, сад ће у тој јами мрак, ал ти си анђео, не заборави, неће ни они док су живи, а живи су и слободни!

Живе твоје име и своје проклетство! И то плаветнило очију! Аман, склопи их више, мучениче мали, није пристојно зурити тако…

Не бој се, то је само земља, „опраће“ мати мајчицу и панталонице чим те нађу и откопају.

Ето, јел дошао отац а није ни читава година прошла док нису пронашли јаму у којој си се скрио!

Уплашио их све, анђеле, помислили да ти се нешто догодило, а ти се заиграо за Жућком по облацима…

Познао те је тата, јесте! Баш на овај дан пре 23 године, и није се наљутио што немаш ни руку, ни ногу, ни прса, ни…

Није ни мајка, не брини, то што плачу и наричу није љутња, већ… Ма, не би разумео, тек си дете, схватићеш кад одрастеш! Како нећеш одрасти?! Ко ти је напричао те глупости, анђеле?! А, што се небо овако плави данас ако није од твојих очију?! Видиш, одрастао си!

Што дуне лахор ако то ти не затрепериш крилима?! Видиш, одрастао си! У каквог си само анђела стасао, шта би „тета“ Елфета и „чика“ Насер рекли да те виде?!

Видиш ли ти њих?! Ено их живе твоје име и своје проклетство! Ти, нажалост, живиш заборав, анђелићу, не сећа те се Србија, али опрости нам, јер ти си анђео, а шта смо ми до фукаре која се плаши сећања на тебе колико и Елфета себе у твојим очима?!

Мали си, сине, схватићеш.

Ајде, пожури, ено га Жућко чак на трећем облаку, чека те, потрчи, није „тета“ Елфета одсекла теби прсте већ себи душу…

Потрчи, анђеле, ено и оца и мајке, видиш да нису љути… Не секирај се за нас, ми ћемо те опет заборавити, такви су одрасли, схватићеш кад…

извор

Интервју са деканом Православног богословског факултета у Београду епископом браничевским проф. др Игњатијем (Мидићем) на Радију „Светигора“ у емисији „Искрице вјере“ аутора Николине Лучић, на тему „Ретроспектива од увођења Верске наставе у школе у Србији до данас“.

https://www.sabornost.org/kultura/files/episkop_ignatije_svetigora_090419.mp3 

Само буктињама збори се кроз тмине;
У зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно Сунце мученика. 

(Јован ДУЧИЋ, Химна победника)

5. април 1941. године - управо сада, око 21 сат. Манастир Крушедол...

Пилоти 51 групе. Шестог ловачког пука поред ловца ИК3

Утихнула су звона древне светиње…

Пилоти 32. ловачке групе Шестог ловачког пука са пратећим саставом су међ` манастирским зидинима…

Крушедола…

Свако са својим мислима. У тишини… Са Богом…

Манастир Крушедол

На летелишту испред манастира, налазе се „постројене“ три ескадриле ове ударне ловачке групе. Са 27 најмодернијих ловаца Месершмит Ме-109…

У сталном су контакту са колегама на земунском аеродрому… Из 51. ловачке групе… Са такође три ескадриле. Они имају 16 авиона. Десет „месера“ и шест ИКЗ…

Месершмит Ме-109Е из састава 6. Ловачког пука

И они чекају.

Ослушкују…

Тишина…

Погледају каткад ка Бежанијској цркви…

Црква Сцетог Великомученика Георгија

Разматрајући питање заједништва у Цркви, стојимо пред есхатолошкомТајном пневматолошке еклисиологије – како Отац, кроз Сина Духом, ствара све што ствара. Базирања акта стварања и његово препознавање као динамичке ктисилогије, морамо посматрати из перспектива које јој претходе и које је употпуњују. Отац је из небића призвао све у постојање, дакле логосом познања свега пре постанка, чему даје облик и начин постојања. Сам чин је ктисиологија али однос Бога и света, самим тим и човека, однос за Есхатон = штоједино остаје, јесте еклисиологија. Наше постојање је из будућег –Ω; из царствујућег миленијума без краја. 

Рацингер постављајућипред себе питање о постојању Цркве, вели да је Дух онај који ствара Цркву[1]. То је чин динамичне еклисиологије историје спасења,са димензијом католицитета (свеопштости, саборности, васељенскости). Највернији осврт на то шта је заједништво у једном посебном контексту, даје нам ап. Лука:„И бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама“[2]. Дакле, видимо да се овде суштина бића Цркве (као par excellenceΚοινωνία) описује са четири појма: Наука апостолска, заједница(лат. Communio), ломљењe хлеба и молитвe. На први поглед то су засебне целине али у суштини имају одраз заједничког. Могу се посматрати као целине, групе или пак једно. Централни појам јесте заједница.

Апостолско прејемство (apostolica successio)је институт који црпи идентитет од Сина, коме Бог Отац даје наследство, а преноси се полагањем руку апостола на изабране. Тако у одбрани свог апостолског послања и ауторитета Павле вели Галатима: „И познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који су сматрани да су стубови, дадоше мени и Варнави деснице заједништва, да ми идемо незнабошцима, а они обрезанима“[3]. Јединство долази из јединства са апостолима (сабраћом) и партиципирању у Телу Христовом, саборности Цркве. Стубовима апостолства сматрани су учесници синајског Преображења и гетсимантског Опредељења. Будући директно призван од Исуса на службу и апостолство, Павле ипак не брани ауторитет заснивајући апостолство на свом доживљају Христа, него на католицитету, саборности свих. Тачније, Павле се позива на оно што Лука препознаје као „науку апостолску“ и прејемство Христом предато апостолима.

Yuroz, Cupid's Help 2007.

Чињеница да је Црква Богочовечанска заједница, показује да она није само кинонија међу људима, него и кинонија са Христом, Оваплоћеним Логосом Божијим, у светлости Његовог Васкрсења. Оваплоћење Сина Божијег (Новог Адама, Рекапитулатора киноније) даје нам основ на коме заснивамо сваки наш трансцедентни али и хоризонтални, људски однос. Ова кинонија између Бога и човека, која је остварена у Личности Христовој, постаје опитна у Св.Тајни Евхаристије.

Постваскрсна перцепција Христа код Луке и Клеопе, пример је нашег гледања Бога лицем к Лицу у ломљењу Хлеба. Евхаристија је зато, како лепо описује Св. Игњатије Антиохијски, лек бесмртности (φάρμακον αθανασίας).Неопходност тог лека  парадоксално претпоставља и нашу смртност јер: „..Ако не једете Тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“[4]. Неопходност Евхаристије је истовјетна с неопходношћу Цркве и обрнуто[5].Најдубља тајна киноније између Бога и човјека је у Тајни Тијела Васкрслога, али и обрнуто јер та Тајна захтева и наше тело и остварује се у телу[6].

Платон у Гозби говори о наизменичној кинонији између богова и људи (ή περίθεούς και ανθρώπους προς αλλήλους κοινωνία). Према његовом мишљењу кинонија с боговима остварује и кинонију с људима. Крајњи циљ овакве киноније, по Платону, јестесмисао и најдубљи садржај свих жртава и култа уопште. У том смислу он формира низ лепих речи, које можемо сматрати његовим предокусом Евхаристије: каже да се у култу не ради ни о чему другом него о лијечењу и здрављу људи. Треба додати и средишњу идеју јелинске мистике, а то је заједништво божанства, људи и свих рационалних бића. Међутим, Рацингер у овом контексту сматра да стварна чежња јелинске мистике није кинонија или комунија, него унија; у коначници овакве мистике, не стоји однос него идентитет[7].

У досадашњем излагању видели смо, да пут сједињења и заједнице Бога и човека отвара Оваплоћени Логос. Према томе, примити Господа у Евхаристији значи ући у заједницу са Њим, а кроз то у заједницу са Тројицом - Заједницом. Истовремено, тај пут и таква заједница је једини услов ипостасног сједињења људи, у међусобној заједници с Богом. За правилну рецепцију Халкидона, који нам даје прецизне експликације свих ових питања, потребно је изучити христологију Трећег цариградског сабора (681 г.).  Халкидон је својом познатом формулом, о двјема вољама у једној ипостаси, описао онтолошки садржај Оваплоћења. Трећи цариградски сабор се, након спора који оваква онтологија изазива, позабавио подробније овим питањима. Велике егзистенцијалне и савремене последице је могло имати девијантно учење о вољама.

Из историје Цркве је познато да су се тада у седмом веку нудила два решења, која су била неприхватљива. Једни су тврдили да у Христу не постоји људска воља, а други да су то двије потпуно подељене сфере воље. Одговор Сабора је гласио:„Онтолошко јединство две воље(које остају самосталне, у јединству личности) на нивоу постојања представља кинонију двеју воља... Као што се Господње Тијело може назвати Тијелом Ријечи, тако се и његова људска воља може назвати властитом вољом Логоса“.[8] Обје воље су сједињене у ДА; Христова (Новоадамовска) људска воља, божанској вољи Логоса. Обје пак воље у синергији и кинонији са вољом Духа и вољом Оца као Иницијатора икономије.Бог Отац, Син и Дух Свети, Пресвета и Живоначална Тројица, су Кинонија и Заједница Љубави. Логос, Друго Лице, Син Божији узима „обличје слуге“ (човјека) те каже: „Сиђох с неба не да вршим своју вољу, него вољу Онога који ме је послао“[9].

У афирмативној мисији Логоса, у послушности се исправи непослушност, сједињење двеју воља у једноме „ДА“ Оцу[10]. Тиме се остварила Кинонија између Божијег и људског бића, јединство између Творца и твари. Спознавши ту велику Тајну, сви можемо попут теолога Рацингера радосно узвикнути: „Овде се рађа заједништво, овде настаје Црква!“

„Чин удионичарења у Синовљевој послушности као истинска промена човека истовремено је једини учинковит и делотворан чин обнове и промене друштва и света уопште: само онде где се оствари овај чин, догађа се промена која води спасењу – Царству Божијем.“

За Поуке.орг Божидар Васиљевић

Од Требиња до Охрида стиже се релативно брзо, од јутра до касног поподнева, а притом се пролази кроз четири међународно признате државе. На том недугом путовању крајолици се брзо урезују у памћење, смјењују се готово истовјетне долине и планине, а лица која срећемо успут наликују, као и природа, веома једни другима – очврслих црта и неких широких, уморних, страсних и помало уплашених очију, горопадна и мирољубива у исти мах.

Тога дана, о којем бих желио да вам причам, с пријатељима сам, правећи успут неколико пауза, стигао у Охрид око пола седам. Јавили смо се нашем домаћину, архиепископу Јовану, који живи у планини Пелистер, у новооснованом Манастиру Светог Јована Златоустог. Архиепископ нам је у телефонском разговору рекао да имамо још сат вожње до манастира. У Охриду смо се задржали кратко, тек толико да бисмо предахнули од пута и попили кафу на пристаништу. Иако је већ падао мрак, назирали су се обриси града, вјешто утиснутог у природу и брежуљке над језером. Неки сиромах, кад је видио наше таблице на ауту, затражио је од нас милостињу. Упитао нас је како је код нас, у Босни и Херцеговини, додавши да је код њих биједа и да омладина одреда одлази у Њемачку...

ГОЛГОТА ВЛАДИКЕ ЈОВАНА: Из Охрида смо наставили ка планини Пелистер, а у девет увече већ смо вечерали у пријатној атмосфери Манастира Светог Јована Златоустог уређеног без иједне трунке кича и сувишног. Какав манастир, лијеп и скроман, такав и наш домаћин, и тихе, господствене, и љубазне монахиње. Ујутро, послије јутрења у седам, обишли смо с владиком Јованом манастир. Том приликом нам је испричао како је све почело, како су се ту обрели он и сестринство манастира као прогнаници, те докле су стигли са изградњом и какве жеље и планове имају за будућност.

Касније смо се спустили до куће владичиних родитеља. Отац му је умро док је он био у затвору, а мајка је још увијек била жива, иако поприлично нарушеног здравља, а боравила је с владиком и сестрама у новом манастиру. Кућа владичиних родитеља била је прво њихово склониште, у којем су уточиште пронашли кад су их избацили из Епархије у Битољу, гдје је раније столовао млади и одважни епископ Јован, мој друг с факултета, који је, прије теологије у Београду, завршио Грађевински факултет у Скопљу. Јован је, и док смо били студенти, био ватреног духа, искрен и пун вјере, и оно што је било сасвим јасно – Македонац до сржи. Није тврдио да је потомак Александра Великог, али никад није говорио ни да је Србин, нити је нама, својим колегама и пријатељима, дозвољавао да се шалимо на рачун Македонаца. Био је веома вриједан, паметан и самосвојан, и зато ме је донекле зачудило кад сам чуо да је на писмо којим је Српска православна црква позвала Македонску цркву на јединство са СПЦ – а тиме уједно и на свеопште јединство са свим православним црквама – одговорио позитивно. Синоћ сам га, много година након тог чина, упитао зашто је то учинио. Кроз смијех ми је одговорио да је можда на његов потез ипак утицало и то што је, поред Богословског, завршио и Грађевински факултет, те је, додао је, знао да се кућа не може градити на пијеску, а у расколу је баш тако – све што зидаш пропада, као да је на пијеску или живом блату саграђено. Међутим, од његовог прихватања позива за јединство од стране СПЦ до данас збило се неописиво много тога: прогонство, муке, патње и страдање, о чему није једноставно у кратким цртама говорити, о којима заправо уопште није једноставно говорити. Прогонство, затвор, пљување, шамари на улици, клевете, и оно најгоре – осуда за издају, националну издају, јер владика Јован је у Македонији био означен као издајник вјере и нације, Цркве и државе. Називан је најпогрднијим именима, расколником и богохулником. Отац му је убрзо након тога преминуо, мајка је обољела од дијабетеса, а сестра се као лав борила за опстанак у средини гдје је била стигматизована због владичиног потеза. Истовремено, сестринство манастира је малтретирано, тучено и у праскозорје 21. вијека, ради одмазде, шишано, док су цркве у којима је владика служио рушене. И баш тог јутра, у Манастиру Светог Јована Златоустог, стајали смо код једне срушене цркве. Гледајући те рушевине и слушајући владику Јована, нисам могао а да се не запитам каква се то пошаст усидрила међу народима и људима на овим просторима, нагризајући изнутра сваки иоле здрав и разборит покушај суживота и узајамног дијалога?

Међутим, владици Јовану није, унаточ свему што му се догодило протеклих година, силазио осмијех с лица. У међувремену је, без обзира на све недаће које су га снашле, успио да докторира у Грчкој, а написао је и потресну књигу о свом тамничком искуству, јер је у затвору провео пет година и то с најокорјелијим осуђеницима, а скоро двије године био је смјештен у истражном затвору, који је, како кажу, најтежи од свих. Али – поред ведрине духа и огромног искуства које је кроз поменуту муку и страдање стекао – владичино снажно и жилаво тијело ипак није било неокрзнуто болом и на њему су се могле запазити озбиљне посљедице вишегодишњег тамновања и психичких притисака. Једном ногом корачао је тешко, али никако и ничим није показивао да га то спутава у његовој мисији за јединство Цркве, за шта је – и дословно – заложио свој живот.

ПАРАДОКСИ БАЛКАНА: Али да се вратимо обиласку манастира. Сестре су нас тог јутра послужиле домаћим производима из њихове баште, међу којима је био и чери парадајз, који овдје, на благодатном југу, успијева на чак 1100 м надморске висине, усред питоме планине. Након доручка и разгледања манастира, кренули смо у Охрид. По доласку у Охрид најприје смо посјетили Цркву Богородице Перивлепте, чија љепота исијава и са фотографија, а уживо изгледа уистину нестварно. Фреске у цркви тек што су биле очишћене и читава унутрашњост била је свијетла и благоухана. Након скорашње посјете Рајкс музеју у Амстердаму, ово је за мене, као православца, представљало истинско освјежење и повратак наде, у првом реду јер ме је снажно подсјетило на наш духовни стожер, пратемељ, којем се, ма колико човјек био изгубљен, увијек може вратити. Младић који се старао за Цркву Богородице Перивлепте примио нас је срдачно, као своју браћу, иако је био, како сам схватио, теолог и члан Македонске православне цркве. Након цркве посјетили смо и музеј икона, што је за мене представљало искуство какво сам доживио још само једном, у Цариграду, у цркви Хора, искуство пуно топлине, једноставности и божанске хуманости.

Након музеја отишли смо у град који је подигао Свети Климент, град који стоји на гори, изнад несвакидашње бистрог Охридског језера. Киша која је непрестано ромињала управо је у том тренутку престала, а у даљини су се назирале разнобојне крошње дрвећа. У ваздуху се осјећао дах јесени обилате љепотом која је сијала као лице светитеља. Блага свјетлост испод облака над језером треперила је док смо улазили да се поклонимо чувеном Клименту Охридском, који није био епископ охридски, него је, у оно доба, био учитељ који је имао преко 3000 ђака, који су га посветили и прогласили Климентом Охридским. Док нам владика Јован то прича, на великом археолошком налазишту прилази нам један фин човјек, који је очигледно ту радио. Све нам је лијепо објаснио, показао мозаике и вјероватно најљепшу сачувану крстионицу на цијелом свијету. Помислио сам како је све то заједно нестварно и како ране нашег домаћина владике Јована полако зацјељују раскол и размирице међу народом. Тек што ми је та мисао прошла кроз главу, на излазу се, практично ниоткуда, појавио неки младић и најгрубље нас напао инсистирајући да морамо да платимо улазнице. Ту одједном настаде бурна препирка током које нам је изговорио свакојаке рђаве ријечи. Владика Јован, осјетљив на овакве ствари због свог голготског пута, такође плану, и ова свађа, пуна тешких ријечи, била је као и свака свађа – непријатна и незгодна, али за мене на извјестан начин и отрежњујућа, јер сам се поново, док је све то трајало, пратећи покрете судионика, у мислима отиснуо у историју парадоксалности народа који живе у овом дијелу Балкана. Присјетио сам се намах и Самуила, бугарског цара, који је довео и промовисао словенске учитеље на овом тлу. Не пада ваљда, помислих, ниједном Македонцу на памет да пориче како су Кирило и Методије од Грка послани те да су њихови ученици, међу којима и Свети Климент, били наши основни учитељи, над чијим гробом се сад овај млади члан МПЦ залијеће као разјарен пијетао на Јована, помињући а шта би друго него Македонце и Србе. Док је препирка трајала, моје мисли су и даље тумарале рубним просторима наше заједничке историје. Сјетио сам се и како је Самуило побио сву своју браћу, само је заборавио убити једнога из својега рода – оца Светог Јована Владимира, па је то учинио његов син. Муњевито сам се, док је још увијек жучна распра текла, у мислима вратио преко Елбасана до Бара, Подгорице, Требиња и Мостара, мислећи о томе како је на овим тачкама све врло слично и како све нетрпељивости наше имају најчешће заједнички коријен и именитељ, ону безимену пошаст која се угнијездила у нашим животима. Из тих мојих мисли пренуо ме је неки огроман човјек који се довезао у мерцедесу с неким Русима, очигледно богатим. Излазећи из кола, својим сапутницима је, препознавши Јована, показивао на нас који смо унаоколо стајали окамењени, као у каквом истргнутом кадру из филмова Слободана Шијана, те на некаквом исквареном руском самоувјерено објашњавао како због оваквих као што смо ми македонска нација нема напретка.

ПРЕД ФРЕСКОМ СВЕТОГ НАУМА: Уто је и свађа била окончана, а ми смо одатле кренули даље, у неизвјесност. Пошли смо у катедрални храм Свете Софије (Премудрости). Премудрост нам је уистину свима била потребна као лијек, али на вратима храма смо, авај, затекли катанац. Неки странци су нас, зачуђени подједнако као и ми, упитали: "Closed?" "Closed", узвратио сам. Владици Јовану, који је још увијек био под утиском тек минуле свађе, није се допало то што је црква закључана усред бијела дана те је почео да се срди. Рекао сам му да сигурно постоји неки оправдан разлог и да би било добро да кафу попијемо док неко не откључа храм. Послушао ме је овај Божји човјек за кога сам као на бијелом дану видио да важе оне ријечи Светога писма – да "ревност за дом Твој једе ме". Попили смо кафу у оближњој кафаници и попричали мало. Објашњавао сам владици Јовану и осталим пријатељима из наше дружине како је тако свугдје, те да и код нас, у Србији и Босни и Херцеговини, има тога, а све то не бих ли барем мало ублажио владичину жалост и тугу због тога што је црква била затворена. Радници и гости у кафани поред цркве према нама су се опходили пријатељски и срдачно. Покушавао сам с њима да разговарам на македонском, а они са мном на српском. Учинило ми се да нас не би тако нико у цијелом српском народу дочекао. Боже, мислио сам, како је ово диван народ, а какви су нас јади све заједно снашли. У тај мах неко нас је обавијестио да је црква коначно отворена. Испоставило се да је црквењак ишао да купи ужину. Под утиском претходног немилог догађаја, питао сам се како ли ћемо проћи у тој цркви. Базилика је велелепна, из 12. вијека, а около ње све је лијепо уређено. Црквењак нас је љубазно дочекао, није помињао улазнице и чинио се врло уљудан. На крају обиласка попели смо се и на галерију с које смо могли, ту пред западним вратима, видјети прастари амфитеатар. Врло јасно сам могао да замислим призор са сиједим главама које су некоћ у том амфитеатру расправљале о важним стварима. Да ли би, којим случајем, они умјели да пруже одговор на питање које ме је у стопу пратило тога дана. И док су свуда око мене шкљоцали фото-апарати у намјери да овјековјече опустјели амфитеатар, ја сам, за успомену, одатле понио тај замишљени призор, водећи успут нечујни дијалог с његовим актерима.

Убрзо смо кренули даље старим градом Охридом. У једном тренутку пред нама је искрсао свештеник у мантији. Први тога јутра. Шта ли ће сада бити, запитах се с извјесном зебњом. Видим да је ријеч о проти, искусном као што су и све наше проте које су у свом вишедеценијском службовању прошле сито и решето. Потпуно неочекивано, прота се с осмијехом обрати архиепископу. "Ми се познајемо, бре", узврати му владика Јован, те се прота опусти па нам исприча како тог дана имао много обавеза. "Имамо много туриста. Ево, сад треба да вјенчам неке из Србије. Долазе из Ниша, из Београда, из Новога Сада, из свих крајева. Лијепе су ове наше цркве, па воле људи", рече нам. Све вријеме сам мислио о томе да већина српског и македонског народа заправо и не зна да смо ми у расколу. Док је прота говорио, око нас су стражариле старе складне и допадљиве куће, некада давно с пажњом и бригом подигнуте. Непогрешиво сам осјећао да свему томе припадам, као када се нађете крај ђедове куће, ма у каквом стању да је, па осјетите топлину његовог крила и топли дах онога који вас воли и говори вам лијепе и утјешне ствари, трудећи се да вас заштити од сваког зла и невоље. А с друге стране, и даље се наметао утисак да нешто непрестано изједа здраво ткиво у људима с ових простора, како год се ти људи звали и под којом год заставом били, али нисам умио да кажем каква је то неман и како јој се супротставити. Послије тог сусрета наставили смо ка пристаништу, гдје смо се опет сусрели с Ћирилом и Методијем, Климентом и Наумом, јер овдје сваки пут ка њима води. Њихове статуе су извајане у великим форматима. Чинило ми се да је вајар добро урадио свој посао.

Одатле смо се запутили ка Светом Науму, који је удаљен 30 км, а налази се на обали језера. Окружује га несвакидашње лијепа природа – слијева је разнобојна и прозрачна шума, а здесна плаво, заталасано језеро. Наум је, кажу, био монашки тип, за разлику од Климента, учитеља. Нигдје, веле, народ тако не хрли као код испосника и монаха. Када сам видио колоне људи, сјетио сам се Острога. На капији неко узвикну: "Ено нашег владике." Били су то неки наши људи из Црне Горе и из Херцеговине. Фини и уљудни. Поздравили смо се срдачно. У самом храму све је било скромно, али аутентично. Био је пун дјеце и омладине која се молила и замишљала жеље. Са сјетом сам призивао владику Николаја и захваљивао му за Молитве на језеру. Да, овдје их је писао и није био свјестан колико ће уцвељених душа својим ријечима утјешити. Показали су нам и пирг који је подигао Михајло Пупин, а на крају смо дошли и до гроба у којем лежи Свети Наум. У припрати сам дуго стајао пред фреском словенских учитеља Кирила и Методија, Климента и Наума, Горазда, Саве и Ангеларија, и размишљао о парадоксу који је пратио ове просторе.

Док сам тако замишљено зурио у фреску, за рукав ме је ухватио отац Мојсије, један од монаха који радосно служи уз ахиепископа Јована. "Знаш ли причу о Светом Науму и медвједу?", упитао ме је. "Не", одговорио сам. "Дођи да видиш фреску", изустио је тихо, повукавши ме за собом. "Наиме", тумачио је, "медвјед је појео краву некој сиромашној породици, а онда је Свети Наум отишао у шуму и пронашао медвједа, а потом га натјерао да тим сиромасима оре умјесто оне краве коју је појео и тако им надокнади губитак." То што је отац Мојсије испричао јасно је приказано на фресци. Посматрао сам нетремице призор пред собом, док су десно од фреске неки средњошколци тихо шапутали своје молитве на гробу свеца. Сама по себи прича о медвједу је поучна и занимљива, али ја сам стајао непомично, затечен оним што ми је у том тренутку прошло мислима. Коначно сам нашао одговор на моју цјелодневну муку. Животиња национализма је оно што је сиромашној породици на Балкану "појело краву". Није то, дакле, била само мржња и вишевјековна нетрпељивост, већ истинска неман, дивља и незасита, која је унесрећила читаве народе. И не, ту животињу не треба убити, већ је треба неодступно укротити и упрегнути да оре, а не да коље, убија и завађа. А за то ће нам, несумњиво, осим стрпљења и воље, бити изнад свега потребно да имамо и Ума и Наума!

На Божић 2019.

број 1462, 9, јануар 2019. године

Личност умировљеног епископа славонског г. Саве (Јурића) свакоме ко је бојажљив и брижан за наш народ, гдје год он живио, привући ће пажњу. Његов боготражитељски карактер, даје нам једну духовну позорност.

Владика је рођен 27. фебруара 1942. у српској православној породици у Сједињеним Америчким Државама, у граду Чикагу, бастиону и уточишту Срба „Новог свијета“. Свој искушенички подвиг отпочиње у алма матер Српске Цркве у Америци, манастиру Св. Саве у Либертвилу 1958. године, а монашки постриг прима 1964. године. У истом граду завршава основну школу и гимназију, те Богословску Академију Св. Тихона у Пенсилванији (1960 – 1962). Служећи војни рок у америчкој војсци, упоредо се усавршавао на Институту за стране језике у Калифорнији.

Тешке црквено – народне прилике у Америци га нису заобишле, па је и сам био њихов свједок. Судјеловао је црквеном измирењу Срба у Америци, посредовано патријархом српским Павлом. Пролази све свештене чинове, који га у биографији препоручују за епископа Аустралијско – новозеландског СПЦ-е. Седмог јуна 1994. на редовном засиједању Светог Архијерејског Сабора, изабран је за епископа Митрополије аустралијско – новозеландске. Хиротонија је извршена 17. јуна 1994. у манастиру Нова Грачаница, гдје је службовао двије године, руком патријарха српског Павла, а уз саслужење епископа: новограчаничког Иринеја, нишког Иринеја, славонског Лукијана и горњокарловачког Никанора.

Морао је од почетка организовати осјетљив духовни и егзистенцијални живот нашег народа у дијаспори. Препознајући његов потенцијал и родољубље, као и тежину прилика српског народа Славоније, Српска Црква 14. маја 1999. за двадесет првог епископа славонског поставља владику Саву. Девастиран владичански двор, порушени и спаљени храмови, напуштени домови и намучена малобројна паства, призор је који је сачекао владику при доласку. Услед рата српски народ у Славонији, као и другдје, са свог вјековног огњишта је протјеран немјерљиво страдавши. Стање епархије је осликавало стање цјелокупне стварности Срба у бившој Југославији, егзодус и нестанак.

Свједочећи свјетлост свијету у новонасталим искушењима, владика отпочиње ревитализацију положаја и права Срба у Хрватској, на простору своје епархије. Малобројна али жива и христолика заједница хришћана, ондје опстаје захваљујући својој Цркви. По ријечима Његове Светости: „Ова је епархија малобројна по броју овоземаљских становника, али неизбројива по броју страдалих мученика и исповједника вјере Православне“. На трону епископа славонских владика Сава ће остати 14 година. За то вријеме је пропатио заједно са својим народом. Неколико пута је пљачкан и малтретиран. Свој пастирски акни доживљава управо архијерејском мисијом на мученичком тлу епархије славонске.

Светосавље и Православље се у овом трпљењу показало онако како је његов Свети имењак Савва Немањић казао: „Трудом својим, све преобрати“. Стамено је опстајао и исповиједао своје српско, православно име. Тај примјер владике свима нам показује да будући Христов и Савин, истовремено се остаје тако свој. Стасит, висок и горостасан физиономијом, одавао је утисак ништа мање и духовног покровитеља свог народа Славоније, али и шире. Када је год имао прилику, упућивао се у посјету српској дијаспори у родној му Америци, свом народу удаљеном од Отаџбине. После повлачења са активне архијерејске службе, живот у мировини наставља у САД – у, манастиру гдје је отпочео свој монашки подвиг. Владика Сава (Јурић) прославља педесет и пет година монашке службе и навечерје двадесет пет архијерејске хиротоније.                      

За Поуке.орг  Божидар Васиљевић

23. фебруар 1946: Писмо жупнику Бернару Кастодису, Бон

Драги Кастодис!

Од мајке Веран добио сам приложени чланак оца Прибила са молбом да се о њему да суд. Будући да немам адресу оца Прибила, а она ми је саопштила да је преко Тебе добила овај чланак, враћам ти га у прилогу, са молбом да се достави оцу Прибилу.

Конрад Аденауер

Ја не бих пустио да се појави овај чланак. Према мом мишљењу, немачки народ, а и бискупи и клир сносе голему кривицу због догађања у концентрационим логорима. Тачно је да се након тога можда није имало више шта учинити. Кривица је почињена раније. Немачки народ, а и бискупи и клир великим делом, упустили су се у националсоцијалистичку агитацију. Он се готово без отпора, а делимично и с одушевљењем, изједначио на свим подручјима која су означена у чланку. У томе почива његова кривица.

Но, уосталом, такође се знало – да се и није знало за догађања у логорима у њиховој пуној мери – да су лична слобода, сва правна начела гажена ногама, да су у концентрационим логорима чињене велике грозоте, да су Гестапо, наше СС трупе, а делимично и наше трупе у Пољској и Русији поступали с беспримерним грозотама према цивилном становништву.

Погроми Жидова 1933. и 1938. збивали су се потпуно јавно. Ми смо официјелно обзнанили уморства талаца у Француској. Заиста се дакле не може тврдити да јавност није знала да су се националсоцијалистичка власт и врховна команда стално огрешили у начелу о природно право, о Хашку конвенцију и о најједноставније прописе човечности.

Верујем да би се, да су бискупи сви заједно једног одређеног дана јавно с проповедаоница заузели став против тога, пуно тога могли  спречити.

Бернар Кастодис (1867-1951), од 1910. па до смрти жупник цркве Св. Елизабете у Бону.

То се није збило и за то нема изговора. Да су бискупи због тога доспели у затвор или у концентрационе логоре, то не би било штета, напротив. Све се то није збило и зато је најбоље ћутати. Знам сигурно да се преминули Папа [Пије XI – прим. прев.]  тачно слаже с мојом осудом. Како мисли садашњи Папа, не знам.

Хвала пуно за јављање и срдачни поздрави!

Твој,
Аденауер

Извор: Konrad Adenauer, Briefe über Deutschland 1945–1955. Eingeleitet und ausgewählt von Hans Peter Mensing aus der Rhöndorfer Ausgabe der Briefe. München 1999, 40–42.

Превод: Марио Копић

Опрема: Поуке.орг