Због тренутне ситуације, наш пријатељ и члан наше заједнице Иван Димитријевић, дипломирани музичар и соло певач, ради као просвети радник као наставник музичког седам година. Овим путем желео би да помогне а и приближи предмет тј. наставу солфеђа путем вибера или скајпа, првенствено деци која похађају музичке школе.Часови солфеђа су бесплатни. Литература потребна за часове Боривоје Поповић  од 1-6 разреда ниже музичке школе и Владимир Јовановић такође од 1-6 разреда ниже музичке школе.

Термин за држање часа сваког радног дана од 17-19 часова

Часове ћу држати преко вибер програма 0644209313

Видео-запис са Литије и Крсног входа у Крушевцу под називом: КРУШЕВАЦ ДОЗИВА ЦЕТИЊЕ - БРАЋО САЧУВАЈМО СВЕТИЊЕ!

Посебна захвалност девојчицама Ани и Дивни Вереш, из Белегиша код Срема, које су красиле литију родољубивим песмама.

Налазимо се данас, овог другог дана Успења Пресвете Богородице, молитвено сабрани у храму Св. Саве у Крњеву, и овде око гроба његовог надалеко познатог неимара брата Драгослава Живановића, пресељеног „из смрти у живот“ пре 40 година – управо на овај дан. Налазимо се око гроба човека, свецело утемељеног и узиданог у овај видљиви храм славе Божије. Узиданог и својим знојем и својом молитвом, и својом душом и својим телом. Налазимо се у храму који је, не само видљиви синоним Цркве Бога Живога, већ и вечни сведок и путоказ томе, како се изграђује Црква Христова у нама самима.

А брат Драги је управо такву, Живу Цркву, изграђивао, и у сeби и у свима око себе. Заједно са растом сводова овога храма, и он сам је узрастао: „у човека савршена, у меру раста висине Христове“, по речима Св. апостола Павла. Јер, пре свега и изнад свега, брат Драги је био – неимар душа људских, Јеванђелски Неимар – како је Владика Атанасије насловио књигу о њему.

Сведок и проповедник Христа Спаситеља – Распетог и Васкрслог, победника греха и смрти; и то проповедник попут самих апостола светих, по свој земљи и свим крајевима српским и несрпским. Није познато (бар не мени лично), да је икад у нашем народу, у историји Српске Цркве, било већег путујућег мисионара од брата Драгослава, који је тако делатно сведочио Христа у сваком тренутку свога живота, свуда и на сваком месту. Нити пак, ко је више од њега саборизовао „једну, свету, саборну и апостолску Цркву“ у српском народу.

Црква у Крњеву

Свуда је стизао и сви су му долазили, и заједно са њим саборовали и љубвеобилно заједничарили у литургијским и молитвеним сабрањима око Христа и са Христом, у љубави Бога Оца и заједници Св. Духа. Јер Драги је био, како је неко запазио, прави уметник у приређивању радости. Зато је за њим и ос тало толико благодатног мириса у нашем народу, па и широм православља. Јер је истински и све цело, душом и телом својим, управо и у зидао себе пре свега у Цркву Бога Живога, у тело Христа васкрслога. У оно, што никада не може бити уништено, као што је неуништиво дело и тело Св. Саве – макар спаљено, а на кога се брат Драги у свему угледао, и за исто дело и сам „сагорео“.

Стога, заиста не знам не ког већег православног „народњака“, лаика богомољца, нерукоположеног свештеника, односно човека из крштеног народа Божијег (лаоса, које Свето Писмо и Света Литургија називају „светима“, „родом изабраним и царским свештенством“), да је тако свецело био у служби Цркве и свога народа. Да је са толиком вером и љубављу делотворном, изграђивао у себи и у сви ма око себе Живу Цркву Божију, одушевљени храм Духа Светога, обитавалиште Божије и престо Христа Спаситеља.

О свему томе је спољна. видљива слика, управо овај велелепни храм покрај аутопута на брежуљку између Шумадије и Поморавља, у кога је Драги у потпуности себе узидао.Реч је о храму који ће бити вечно сведочанство дела брата Драгослава и светог и светлог лика његовог. Али и печат, и вечни показатељ управо тога, каква је заправо улога лаичког (народног) апостолата у Цркви, а што је управо био Богомољачки покрет у Србији.

Покрет, коме је брат Драги свим срцем припадао, и исти називао покајничким покретом, духовним устанком против греха у самом себи, покретом покајања и преображаја духовног, покретом васкрса и саваскрсења са Христом, покретом – у коме је Христос центар живота и смисао свега. Био је то заиста, покрет подмлађивања и оживљавања нашег „парализованог осећања православности“ – како се о њему изразио Ава Јустин Ћелијски. Захваљујући коме је – по Божијем промислу, СПЦ преживела време комунизма и атеизације овог народа. Јер, у том тешком комунистичком времену, управо је из овог покрета регрутовано свештенство за наше парохије, и монаштво за наше манастире. Каква је то била Божија промисао!...

И нема сумње, овај храм – који већ обележава педесет година своје изградње – остаће у историји као вечни Спомен-храм самог Богомољачког покрета у српском народу, печат делатне вере и љубави богомољачке, који су своје христољубље претварали у братољубље. Јер из свих српских крајева богомољци су учествовали у изградњи овог храма тог „лаичког апостолата“ у Српској Цркви. Стога, никако се не сме заборавити да је у наредној, 2020-ој години, управо стогодишњица првог свесрпског Богомољачког сабора, одржаног управо овде у Крњеву на дан Св. Илије – горе код старе цркве, која – хвала Богу и даље постоји. Јер, управо је на том Сабору Свети Владика Николај Српски, као изасланик Патријарха Димитрија, „по први пут дошао у додир са многобројном богомољачком војском“, кажу записи. И управо је тај Сабор био полазна тачка организације овог великог препородилачког покрета, духовног устанка за чи јег су человођу и духовника сами богомољци изабрали Светог Владику Николаја.

Брат Драгослав ће придавати велики значај овом првом оснивачком Богомољачком сабору, као двадесет година касније и другом таквом Сабору – такође овде у Крњеву; а нарочито овом доласку Владике Николаја у његово родно село и његовом учешћу на тим саборима. И управо је то оно, што ће Драги и узети за основну смерницу свог животног пута, свог богомољачког и мисионарског подвига – односно делања, и то највише међу децом и омладином, а на равно и старијима. За Владику Николаја,

Драги ће доживотно бити везан, и управо ће њему, тада још увек званично неканонизованом, односно Свим Српским Светитељима (у које сада можемо и самог Драгослава убројати), посветити мањи десни олтар у овој цркви. Наравно, као и све друго, и то је Драги учинио по сагласности и садејству достојног вечног помена проте крњевског Богољуба Момировића (хапшеног због изградње ове цркве), а касније и сахрањеног поред гроба Драговог; а пре све га чинио је то по благослову, исто тако достојног вечног помена светог и богомудрог Епископа браничевског Хризостома, тихог гласа ове епархије, који је душом и срцем стајао иза Богомољачког покрета у својој епархији, а брата Драгослава неизмерно волео.

Укратко, Господ наш Исус Христос, Свети Сава, Владика Николај и богомољство, за брата Драгог су били једно исто богочовечанско јединство у саборној пуноћи Цркве Божије. И управо је Драги био најверодостојнији пример тог светосавског, односно јеванђељског и николајевског богомољства. Јеванђељски покајник и подвижник, посник, задужбинар, мисионар, неимар, и све друго... Упознао сам се са њим још као студент, сусревши га на Светој Гори далеке 1971. године, и већ тада (а касније још више), схватио о каквом великом човеку је реч.

Стидео сам се своје недостојности познанства са њим. И ми слим да ће се житељи села Крњева вековима поносити како Светим Савом и Светим Владиком Николајем, тако и својим братом Драгославом, истинским човеком Божијим, светосавским подвижником и Јеванђелским Неимаром видљиве и невидљиве Цркве Христове. Али, не само поносити, већ и угледати се на њега заједно са свима нама, како бисмо и сви ми били истински хришћани у својој делатној вери и љубави, у покајању и препороду духовноме, у живом сведочењу Христа, у саборовању са Њим и свима око себе у Чаши Тела и Крви Христове, у пуноћи самог јединства са Христом и свима светима...

Вечан Ти спомен брате Драгославе, радуј се у Царству Божијем, и моли Бога за нас!

Беседа на четрдесетогодишњем помену Јеванђелског Неимара брата Драгослава

Протојереј-ставрофор Милосав Радојевић

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ

Цитат

БРАТ ДРАГИ ИЗ КРЊЕВА – АПОСТОЛ СВОГА НАРОДА

Брат Драги – Драгослав Живановић (1944–1979) из Крњева, машински техничар у фабрици „Гоша“ у Смедеревској Паланци који је напустио посао, распродао своје имање и определио се за мисију, служење и рад са младим људима. Кућу која му је преостала претворио је у капелу, окупљао око себе младе и посветио се изградњи Цркве Светог Саве у Крњеву. Вредни брат Драги је за ову цркву радио и физичке послове, био и техничар и благајник и добављач. Поред свега тога, према сећањима савременика брат Драги је био човек молитве – за коју је увек налазио времена, и подвига – живећи као древне аскете. У раду са младима и мисионарењу Драги се показао као добар организатор: сабирао је новообраћенике, око Цркве Светог Саве окупљао молитвенике на саборе и скупове, планирао и приређивао светосавске прославе и концерте у Крњеву и другде.

Драги је објављивао Јеванђеље и показао да у Православној Цркви постоји лаички апостолат, да служење и мисионарење лаика није немогуће, и за живота је био препознат као апостол свога народа. Врлински земаљски живот брата Драгослава завршио се у саобраћајном удесу 29. августа 1979. године. Брат Драги је тада имао 35. година. Драгослав Живановић је сахрањен уз темељ Цркве Светог Саве у Крњеву – уз цркву којој је дао целога себе. На његовој сахрани служило је преко 70 свештенослужитеља, а окупило се неколико хиљада људи. Годину дана по његовом упокојењу тадашњи доцент Богословског факултета СПЦ јеромонах Атанасије Јевтић приредио је књигу Јеванђелски неимар брат Драги из Крњева, чији су издавачи били крњевска Црквена општина и Православна народна хришћанска заједница из Крњева, рукосад брата Драгог. Успомена на брата Драгослава остала је жива, и Православна хришћанска заједница из Крњева покренула је касније часопис Јеванђелски неимар: часопис за духовно образовање и културу, који је излазио 1989–1998. године.

Срећко Петровић, oперативни уредник Православног мисионара

Наравно да су као госта позвали Мираша (наравно САМО Мираша, никога из СПЦ)и представили га као легитимног представника православаца а он се потрудио да избљује поново гомилу лажи и фалсификата.. Након тог сина Сотоне, наступио је квази социолог религије који се придружио пљувачини.. Ако је то слика екуменизма КЦ у Хрватској, препоручио бих и замолио да се ману тога јер кад год уХрватској праве глупости ми у Србији добијамо по леђима.

За оне са јачим стомаком:

Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе.

У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са  функције такође тражио Синод?

Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку.

Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати?

Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије.

Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве?

То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду.

Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог?

Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу.

Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго?

И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити.

Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ?

То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни.

Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица?

Рекао бих: да.

Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене?

Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно.

У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета?

Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан.

Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како?

Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења.

Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету?

Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена.

Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ?

Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета.

Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију.

Зашто је важно очување аутономије ПБФ?

Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења?

Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети?

Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати.

Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају?

Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да  буде јасна – пропаст.

Имате ли још нешто да кажете на крају?

Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог?

Извор: Теологија.нет

Фанариотска политика православне црквене хијерархије у Босни, па и у Србији, пре и после Пећке патријаршије, допринела је томе да велики број православних напусти веру

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Чињеница је, међутим, да цариградска патријаршија већ одавно, од самог пада Цариграда под Турке, нема могућност да иступа као заступник и бранитељ православља. Цариградског патријарха од г. 1453. поставља турски султан, а од времена Кемала Ататурка патријарх може бити постављен само уз одобрење турске владе.

Но, та патријаршија никад није представљала, нити имала могућност да представља грчки православни народ и цркву, него само Фанар. А Фанар је трговачка четврт Цариграда (названа тако по пристанишним светионицима). То је грчка буржоазија коју је Турска оставила на миру, и задужила да води турске трговачке послове, пошто се сами Турци нису трговином бавили. Фанар је био заштићен, и ниједан јаничар није могао без дозволе самог султана, односно везира, да ступи на тло Фанара. Фанар је уживао аутономију истичући белу заставу, као и наш Дубровник. Али, та аутономија је плаћана великим порезом плаћеним турској порти. Порез је износио и до осамдесет процената добити. Но, зато су Фанариоти (не само Грци, него и Јевреји, Цинцари и Јермени Фанара) под заштитом Турске, вршили нечувену пљачку становништва по територији Турске империје. За ту пљачку су били једнако заинтересовани и Турци и Фанариоти, јер што је већа пљачка, већи приход ће имати и турска порта из оних осамдесет процената пореза, и Фанар од преосталих двадесет процената добити. Фанариоти су бирали патријарха и патријарх цариградски је представљао само њих. Фанариотски патријарх је постављао епископе по Грчкој, Бугарској, Србији, Босни – све док није 1557. основана, издвојена и обновљена Пећка српска патријаршија. Утицају Фанариота могли су да се отму само манастири и свештеници повезани са манастирима. Ситуација је, дакле, правно иста: како је цариградски патријарх под влашћу турског султана, тако је и Руска црква, чак лишена патријарха, преко Светог Синода, који као своје чиновничко тело именује цар, потчињена цару.

Но, кад су Грци почели да раде на свом ослобођењу, Фанар и цариградски патријарх су били на страни Турске – против Грка. И дан-данас цариградски патријарх подржава – јер мора – Турке у заузимању дела Кипра. Фанарско свештенство и епископи у Босни – а после укидања Пећке патријаршије поново епископе у Босни поставља Фанар – били су на страни Турака за време великог српског устанка у Босни и Херцеговини 1875-1878. године. Као и против православних Грка. Зато је грчка црква издвојена и одвојена од цариградске патријаршије. Дакле, Фанариоти нису никакви „Грци“, него турски поданици. Разочарење балканских православних народа у цариградску патријаршију користила је, међутим, Римокатоличка римска црква да читаво „грчко православље“ или „шизму“ окарактеришу онако како је заслужио да буде окарактерисан само Фанар. То је иста клевета православља као кад се и у царској Русији православље поистовећује с потчињеношћу цркве царском апсолутизму, а заборављају се руски монаси и таква појава као славјанофили, борци за обнову аутентичног православља.

Фанариотска политика православне црквене хијерархије у Босни, па и у Србији, пре и после Пећке патријаршије, допринела је томе да велики број православних напусти веру, поистовећујући је са азијатским деспотизмом и подаништвом. Деморализација је била велика и после устанка у Босни и Берлинског конгреса 1878, те су православни свештеници, разочарани у своје епископе Фанариоте, одбацивали свештенички чин и позив, и постајали или атеисти, као Васа Пелагић, или римокатолици – као и добар број сродника предака писца ових редова.

Међутим, теологија Фанариота није православна, него управо римокатоличка, а у њој има исламског утицаја исто онолико колико га има и на теологију главног и највећег, званичног римокатоличког теолога, Томе Аквинског (који је формиран под утицајем аристотелизма из исламске папске Шпаније, кад се Римска црква, истим средствима као и ислам, борила са исламом за превласт у Медитерану).

Православна црква долази у кризу кад занемари ту основу хришћанског учења и кад, попут ислама или римокатолицизма, сматра да би црква могла бити света без претходне духовности и слободе човека. То званични теолози православних цркава – кад су ове у кризи, као у време власти султана, или цара, или било ког тоталитаризма над њом – заборављају, истичући да је битно у учењу православном еклисиологија, учење о цркви као заједници.

Другим речима, унијати, римокатолички теолози и сл., увек су православље поистовећивали с његовим кризним положајем, тј. с политиком која је силом наметана православној црквеној хијерархији. А то значи да су православље поистовећивали са издајом православља, те испада да је православље у самој својој суштини – издаја хришћанства.

Жарко Видовић, Руски славјанофили: реч у њихову одбрану (1975-1976), стр. 83-86.

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ on 17. ОКТОБРА 2019. •

СВЕШТЕНИК - Ако вам кажемо да је тим који је радио на овој емисији остао без даха пратећи причу протојереја Томислава Ђокића у аутентичном амбијенту, у цркви коју је 1939. освештао владика Николај Велимировић онда је све друго мање важно.

Епарија жичка, парохија шилопајска. Недалеко од Горњег Милановца, тамо где се додирују Небо и земља.

Музика : ДЕЦА НЕБА – ХОР МАНАСТИРА БОГОРОДИЦЕ ТРОЈЕРУЧИЦЕ

Француски лист "Фигаро" (Le Figaro) је 14 о.м. у штампаном и електронском издању објавио опширну репортажу са Космета на 10 страница у оквиру које и интервју са Арно Гујоном.

У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове.

Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.

У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона...

На иницијативу наше сестре @"Tamo daleko" која је и написала писмо, портал Поуке.орг је у име свих чланова Форума упутио писмо захвалности листу "Фигаро", аутору репортаже Жан Луј Трамблеу, новинару "Фигароа" специјализованом за Балкан Жан Криштоф Буисону, као и брату Арно Гујону.

Dear Friends,
 
With heartfelt, brotherly greetings, we would like to thank you for bravery and truth-loving expression in your newly published report:  Au Kosovo, les Serbes font de la resistance, about Kosovo and Metohija, Serbian Jerusalem.
 
It is not easy to choose adequate or strong enough words of gratitude for your uncompromised desire to present the truth to your readers, especially now when the whole International community is quiet about situation in Kosovo and Metohija. We salute your demonstration of sacrificial love and effort to reveal the truth, which for us Serbs is a priceless gift that deepens our hope to bring peace to our brothers and sisters there.
 
We believe that not only the Serbs all over the world, but all the people of good will are together in offering feelings of gratitude to you dear Friends, Jean-Christof, Arno и Jean-Louis, for all your support, bringing out unwavering facts about continual persecutions and suffering of Serbian people perpetrated by Albanian mafia and Kosovo’s terrorists and war criminals that comprise of current government.
 
With your highest level of professional journalism, you dear Friends, provided a testimony to the whole world, recognizing magnificent dignity of the human life fighting for the freedom and truth in today’s society, but manifesting in Kosovo and Metohija.
 
We wish you many prosperous years ahead, continuing being pillars of professional journalism, especially during this shady media times, and that with your noble work you’ll awake people’s love for truth.
 
With profound gratitude and sincere wishes,
 
Portal Pouke.org with all it’s members

(Iz knjige prepiske Miljenko Jergović - Svetislav Basara Drugi krug, Beograd 2015)

Piše Jergović Basari kako je na internetu nabasao na podatak da je u Srbiji objavljena knjiga ratnih zapisa paroha Stare pravoslavne crkve u Sarajevu Dragomira Ubiparipovića, i moli Basaru da mu je nabavi. Potom u jednome od pisama piše o svojemu čitanju te knjige, a to što i kako piše izuzetan je dokument - i o knjizi, i o njezinu autoru, i o Sarajevu u opsadi, iz rakursa o kojemu osim Ubiparipovićeve knjige nema ni jednoga svjedočanstva. (I. Lovrenović)

Ratni dnevnik sarajevskog sveštenika pročitao sam nadušak, vrlo sporo, ne preskačući ni retka, u dva duga dana.

Između čitanja sam spavao i sanjao dane o kojima Dragomir Ubiparipović piše.

Sve sam ih, naime, doživio, i čuo sam svaku granatu koju je svojim ušima i on čuo.

Svaki njegov dan iz knjige bio je i moj dan, samo što ja nisam vodio dnevnik, i što sam u međuvremenu ponešto i zaboravio.

Ali sve što je zaboravljeno negdje u čovjeku je arhivirano i protokolirano, tako da se svakim podsjeća­njem obnavlja mnogo širi kontingent sjećanja.

Poznajem mnoge ljude s kojima se otac Dragomir sastaje, ali i neke od onih koji dolaze na njegova jutrenja u Staru pravoslav­nu crkvu na Varoši (na Baščaršiji).

Žena iz svjećarnice, Mara Vuković, koja ni za najvećih granatiranja ne izosta­ne sa (i iz) službe, bila je moja komšinica na Mejtašu.

Nje­no lice znao sam od treće-četvrte godine života, i sretao sam ga sve dok nisam otišao u Zagreb, a da nisam imao pojma šta žena radi. I nisam znao kakav je junak.

Jednom se na jutrenju pojavila i Milojka - otac Drago kaže da je iz Radivojevićeve ulice, ali je ulica Radojevićeva, broj 19, a ja sam stanovao na broju 23 - nesretna žena, kućevlasnica jedne povelike, stare bosanske kuće, sin joj se pred rat objesio.

U crkvi se pojavljuje Slobodan Kovačević, sin pokojnog doktora Blagoja Kovačevića, dijarist kaže da ga, nesretnika, cijelo Sarajevo zna, i da je „nesabran". Slobodan je, ustvari, imao nekakav čudan psihički pore­mećaj, u svakom trenutku bio je sumanut, ali je njegova sumanutost imala sistema.

Emocionalno je bio na razini sedmogodišnjeg djeteta, izgubljen i nesamostalan, bio je ovisan o majci, koja je umrla pred rat. Koga god bi sreo ispitivao bi za porodično porijeklo, i fotografski je pam­tio sve što mu kažu. Slobodan je, tako vjerujem, u glavi imao rodoslove cijeloga Sarajeva.

Sam i nesnađen medu granatama, Srbin, iz vrlo ugledne gradske porodice, izlo­žen vječnome ruganju, živio je tako, nesretnik, nikako i nikome. Pa se tako, eto, našao u svojoj crkvi. Sjedio bi, piše otac Dragomir, na stolici sa strane. Znam i neke druge... 

O sarajevskoj opsadi pisalo se mnogo, često nepošteno.

Pisalo se gnjevno, samosažaljivo, sa sviješću o važnosti historijskog događaja ili samo sa sviješću o vlastitom stra­danju.

Ratni dnevnik sarajevskog svestenika jedna je od četiri-pet najboljih ratnih knjiga, a pritom najtragičnija.

Još u ratu smo Ivan Lovrenović i ja o tome raspredali, sve prelazeći raskršća po kojima šibaju snajperi, ja trkom, on polagano: najveća priča iz vremena opsade je priča o sarajevskim Srbima.

Njihova tragedija ima i dubinu, i historičnost, i antičke razmjere.

Mi drugi - uključujući nas Hrvate - sitni smo u toj priči, jer su sva naša stra­danja već viđena, i jer se već umiralo isto ovako, i bilo je opsada, bombardiranja, klanja i genocida, ali tih sedamdesetak tisuća ljudi, koliko je Srba u opkoljenom Sarajevu moralo biti, žive i umiru u jednoj nemogućoj, strašnoj i neponovljivoj priči, priči koju, i to smo između ostalog ustvrdili, nitko nikada neće napisati ni ispričati. (U tome smo se, vidim sad, ipak prevarili: Dragomir Ubiparipović je ispričao.) 

Otac Dragomir je kao onaj Petar, ona stijena na kojoj će Isus graditi crkvu.

Istina, ne znam - a niti nije na meni da znam - gdje je u toj sarajevskoj priči bio Isus, ali jest, na Dragomiru Ubiparipoviću svakog je dana, svakoga jutra podizana crkva.

Način na koji su ga napustili svi drugi sarajevski pravoslavni svećenici, i na koji se mitropolit Nikolaj Mrđa pokazao krajnje nedostojan svog poslanja, način na koji otac Dragomir o svemu tome piše, sve to je nešto što ja nisam do sada čitao.

Od svega, ipak, najveće je čudo to da je ova knjiga objavljena.

Možda zvuči prekru­pno, ali ovo je jedna od važnijih knjiga o našemu dobu.

I što treba naglasiti upravo ovako: jedna od najvažnijih, ako ne i najvažnija srpska knjiga o ratovima devedesetih.

Meni je, međutim, posebno važna jedna ličnost (koja je važna i autoru, tako da na jednom mjestu skoro kaže kako je ona spasila Staru crkvu).

To je ona doktorica Vera Prnjatović, koja je svakoga Božjeg jutra u crkvi, na službi Božjoj. Orilo-gorilo, a ori i gori, ne možeš ni zamisliti kako i koliko, ona prelazi put od stana, koji se, ako dobro pro­cjenjujem, nalazi negdje u Ulici JNA ili Štrosmajerovoj, pa do Stare pravoslavne crkve.

U miru to nije duga šetnja, možda sedamsto metara, ali dok okolo sipaju granate, to je u svakom pogledu predug put.

Ona ga je prolazila i onih dana kada su neki čudni branitelji grada probirali Srbe među prolaznicima.

Nisam poznavao tu ženu, ne znam koliko je tada mogla imati godina. Imala je oca i majku. Majka bi se ponekad pojavljivala u crkvi. Umrla je - to sam pronašao tragajući po beskraju interneta - u oktobru 1993, dakle u vrijeme monaha Avakuma, u najgora ratna vremena.

Inače, Prnjatovići su stara sarajevska trgovačka porodica, jedna od onih čijom je porodičnom poviješću ispisana i povijest grada i povijest pravoslavnih Srba u gradu.

Na kraju te povijesti Vera Prnjatović je svakoga jutra živom držala crkvu.

Autor kaže da se udala, i da danas živi u Subotici. Nadam se da je dobro i zdravo.

Hadžidamjanovići (Hadži Damjanovići ili Damjanovići) bili su vjekovima ćurčije i veliki crkveni donatori. Vojo Hadžidamjanović međuratni je slikar, student bečke akademije, i dugogodišnji profesor u Školi primijenjenih umjetnosti. Umro je 1980. godine. Njegovu udovicu, staru gospođu Zoru, moj otac je godinama ordinirao. Do ovog dnevnika nisam znao kako ni kad je umrla. Bilo je to 8. augusta 1992.

Na sahrani su bili Dragomir Ubiparipo­vić kao svećenik, Vera Prnjatović i Zorin susjed Osman Dizdarević. Pucalo se i ginulo, a put do groblja i nazad bio je poput šetnje niz streljanu.

Autor navodi da je u testamentu gospođe Zore pisalo kako želi da se sahrani: uz „četiri sveštenika, đakona, hor“.

Ova je knjiga primjer najviše intelektualne čestitosti.

Iako je u sebi rastrgnut, pa kaže da po njemu padaju gra­nate njegovih, on nikome ne daje popust, ni za koga ne traži opravdanja, i stalno ponavlja - a čitatelj mu vjeruje - da je svaka kap prolivene krvi krv njegova roda.

On muslimanima ne zamjera ni zeru više nego što im po prirodi stvari mora zamjeriti. On se posrami kada svoju muku usporedi sa stradanjem nekih pobijenih imama. Nijednom riječju on ne otkupljuje svoj budući život i životni komfor u Srbiji. Čvrst i nepopustljiv, bio bi junak, kada bi takvi junaci Srbima bili potrebni. A ne trebaju im, kao što ne trebaju nikom.

Nikada za njegovu knjigu nisam čuo. Nitko o njoj nije pisao. Iz Sarajeva o njoj nijednog glasa, kao ni iz Beograda.

Otkrio sam je tako što sam, po svojoj staroj dangubi, upisivao imena ljudi u Google. Pa nakon što si me ti nekoliko puta upitao za život tokom opsade, i nakon što sam se sjetio neobičnog monaha Avakuma Rosića, upisao sam u Google zapamćeno ime Dragomira Ubiparipovića, i tako otkrio knjigu.

Eto dokaza da internet nečemu služi, i da treba pamtiti imena. Ovo smo dopisivanje započeli sa Šešeljem, a sva je prilika da ćemo ga dovršavati s ocem Dragomirom. To je lijepo. Bit će to knjiga sa sretnim krajem.

Bolje sreće od ljudske čestitosti ne može ni biti.

Od čestitosti i od saznanja da zapisano ostaje i da svjedoci postoje. Popodne letim za Kijev, preko Amsterdama. Nadam se da ću ti pisati iz Ukrajine. Zdravo budi mi...

IZVOR: IvanLovrenovićBlog, http://ivanlovrenovic.com/clanci/dokumenti/miljenko-jergovic-sarajevski-dnevnik-dragomira-ubiparipovica

Oprema teksta: Milan Rakić