Драгоцено је да коначно имамо макар једно, а надам се да на том броју нећемо остати, филмско остварење које чува сећање на незамисливо велики број потпуно невиних људи (Срба, Јевреја, Рома, као и припадника других народа) уморених на најстрашнији начин у том злокобном губилишту.

За сваку је похвалу и то што је наша држава препознала значај реализације овог филмског остварења и пружила му драгоцену подршку.

,,Дара из Јасеновца'' је потресно уметничко сведочанство о патњи недужних. Бројним својим квалитетима овај филм се сврстава међу добра остварења која као свој драмски сиже имају људску трагедију претворену у истински и стваран геноцид.

Истовремено, као историчар чија је ужа стручна специјалност национална историја 19. и 20. века, са посебним акцентом на култури сећања, осећам потребу да укажем и на то да ово филмско остварење садржи и неколико материјалних историјских грешака које је требало избећи како би била постигнута пуна историјска аутентичност. 

Но, то можемо приписати чињеници да је у питању уметничко остварење које по себи подразумева и делимичну слободу уметничког израза.

Оно што сматрам можда и највећим ,,пропустом'' или недореченошћу овог дела односи се на то да аутори филма нису посветили дужну пажњу самој суштини те геноцидне и злочиначне творевина каква је била НДХ.

Наиме, филм у недовољној мери осветљава основну и детерминишућу историјску чињеницу да су злочини геноцида над Србима почињени на целокупној територији НДХ, а посебно у систему логора смрти ,,Јасеновац'', представљали државни и правно кодификовани злочин.

Другим речима, злочини почињени над Србима на подручју НДХ од 1941. до 1945. године нису представљали последицу некакве стихијске појаве, нити изоловног и некоординисаног деловања мањег броја зликоваца и истинских монструма у људском обличју.

Злочин геноцида почињен над Србима у НДХ је био, и то изнова наглашавам, државни и правно кодификовани злочин. Дакле, у случају НДХ злочин над својим становницима српског порекла и православне хришћанске вере осмислила је, организовала и спровела сама држава употребом државног апарата. 

То се у овом филмском остварењу, нажалост, не види у довољној и разумљивој мери.

Верујем да је пред ауторским тимом овог филма било много професионалних и људских изазова у смислу целовитог, објективног и на историјским чињеницама утемељеног уметничког представљања истинског пакла на земљи какав је био ,,Јасеновац''. 

Чини ми се да су аутори и реализатори у томе највећим делом успели.

Но, штета је што ово филмско остварење не садржи и осврт на саму злочиначку суштину усташког покрета и те монструозне творевине познате под застрашујућим називом НДХ.

Сваки наш покушај да разумемо сву суштину, као и да у целини сагледамо обим и последице усташтва - те идеологије истинског зла – наилази на велику препреку која се огледа у људском уму и свима нама и даље несхватљивој спремности појединца да уништава и разара живот у сваком његовом појавном облику.

Стога се на овом месту присећам мисли велике Хане Арент и других савремених филозофа који су указивали на баналност зла и радикално зло указујући, при томе, да су се масовни злочини почињени над потпуно недужним цивилима током Другог светског рата одиграли након што је у нацистичкој Немачкој, фашистичкој Италији и усташкој НДХ успостављен припат државних над моралним законима.

Да закључим, савремена историјска и филозофска наука учи нас да се зло никада не опрашта делу, већ евентуално само његовом извршиоцу, јер је злочин геноцида почињен над Србима у НДХ етички и историјски неопростив.

На том трагу је и мудра поука нашег патријарха Германа I изговорена управо у Јасеновцу: ,,Опростити морамо - заборавити не смемо!''

Филм ,,Дара из Јасеновца'' је, упркос одређеним мањкавостима, драгоцено уметничко остварење за које верујем да ће нас додатно мотивисати да обогатимо и објективизујемо своја знања о злочину геноцида почињеног над Србима у НДХ, као и да у нашем друштву успоставимо толико потребну систематску и искључиво на историјским чињеницама засновану културу сећања.

Стога дугујемо искрену захвалност ауторима и реализаторима овог филмског остварења на уложеном људском и професионалном напору да представе зло(дело) које је људском уму несхватљиво.

Сада је на свима нама да искажемо додатну одговорност и да са пијететом приђемо јасеновачким и другим нашим недужним жртвама, као и да то (у)чинимо без мржње ни према коме, без осветничког порива, већ искључиво са људским и истинским саосећањем и одлучношћу да никада не заборавимо.

Надам се да ће, након овог филмског остварења, многи моји сународници и суграђани осетити потребу да посете то застрашујуће стратиште.

За све нас који смо му много пута одлазили у ходочашће биће то још једна прилика да се изнова нађемо на месту на коме се истински пакао пројавио у људском обличју и у конкретној историјској стварности.

Памтимо све недужне жртве и никада их немојмо заборавити!

Извор: Фејсбук

Историчар Предраг Марковић и председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац сагласни су да је нови патријарх српски Порфирије светски човек који на прави начин спаја традицију и модерност.

Председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац каже за РТС да је нови патријарх Порфирије човек благог карактера, отвореног ума и ведрог духа - човек који је посвећен дијалогу са људима и дијалогу са богом.

Када сретнеш човека духовно клонулог, не сваљуј на њега своје бреме јер његова колена неће издржати. Ми морамо бити благодатни људи, како би онима који нам долазе били одмор за душу.

***

Човеку, који живи без Христа, све се чини тешким и нејасним.

***

Ако ви упражњавате молитву, нису вам страшни ветрови искушења. Њихова снага слаби и они ништа са вама неће урадити.

***

Христос често долази и куца ти. Ти га позиваш у трпезарију своје душе, али обузет својим бригама, заборављаш на великог Посетиоца. Он чека да се ти појавиш, чека, и када ти већ много касниш, Он устаје и одлази. Други пут си опет толико заузет да Му одговараш кроз прозор. Немаш времена ни врата да Му отвориш.

   Заволи, чедо моје, гостопримство, јер оно отвара врата раја. Будући гостопримив, можеш се удостојити да примиш и анђеле. Гостопримство- највећа од врлина. Она привлачи благодат Духа Светога. У лицу сваког госта, чедо моје, ја видим Самог Христа.

***

Што јаче човек воли Бога, тим јаче он воли и људе. Он воли у њима образ Божији, односи се са поштовањем и деликатношћу.

Човек који воли духовно, преко молитве осећа да се налази у Богу и у брату. Он се жалости када брат не живи добро и моли се за његово уразумљење. Никада се неће променити (свој добар однос) онај ко има хришћанску љубав.

***

Уколико у човеку нема унутрашње топлине, он се и лети покрива ледом

Уколико у човеку нема унутрашње топлине, макар било и лето у дворишту, он се смрзава, покрива се ледом.

Уколико ваше срце нема Христа, то Његово место заузима новац, или иметак или људи.

***

Сматраћемо све људе вишим од нас колико год да они имају недостатака. Нећемо се жестити, већ се увек сећати да се и други стреми куда и ми (у Царство Небесно). По благодати Божијој увек сам видео људе као свете и стављао их изнад себе.

***

Два крила која могу уздигнути човека изнад земље- то су чистота и просто срце. Ти би требало да будеш прост у делима и чист у осећајима и помислима. Са чистим срцем почећеш да тражиш Бога, у једноставности ћеш га наћи и радоваћеш му се. Чисто срце лако улази на врата Неба.

Једном добром речју, реченом у заштиту ближњег, задобијаш рај.

***

Када видим раздраженог човека, молим се да га Господ умири и не слушам шта он говори

Када видим раздраженог човека, онда се молим да га Господ умири. Не слушам шта он говори. Зато и не примам к срцу његове речи. Када се он умири и укаже се згодна прилика, ја ћу попричати са тим човеком. Тада ће већ он бити у стању да спозна своје безумље.

Човек који виче, немоћан је.

***

Благодат Бога, духовно једињење са Њим преображава човека. Пролази страх, подозрење, човек се више не боји смрти и посматра на овај живот, ма колико леп он био, као на робство.

Никада не придајте значаја ничему земаљском и ломљивом. Имајте старање о једињењу ваше душе са Богом.

***

Често се причешћујте,топло се молите, трпите-и увидећете снажну Руку, Која вас подржава.

https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2016/02/blog-post_8.html#more

Данас Света Црква слави три Велика Јерарха: Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Три човека, три сунца на небу Цркве Христове. Они су као људи обучени у сунце,
тако су свети. И не само то: они су људи који су постали сунце, постали светлост целе васељене, зато се и називају Учитељима Васељене. Постали неугасива светлост.

Е, то није привилегија људи - неугасива светлост у свету земаљском, то не постоји! Коју то светлост олуја смрти не угаси? Која то свећица може да одоли ма коме поветарцу земаљских сумњи, земаљских мука, земаљских искушења? А шта тек да кажемо када на човека насрне пакао, када на њега груну демони својим урлањем? Шта остаје од светлости људске? Ништа, ништа! Светлост ума људског - малена свећица, светлост савести људске то је мала свећица. Све се то брзо угаси.

А ето, велики Светитељи, чули сте данас њихово Свето Еванђеље, Господ говори ученицима Својим, значи и њима тројици: "Ви сте светлост свету, ви сте видело свету". Како Господе, како? Ми на земљи, ми знамо за мрак и таму и помрчину. Још је речено у Светој Књизи, Светоме Еванђељу, да је само Једна Истинита Светлост - Господ Христос. То је Неугасива Светлост! Он, Бог који је постао човек, ето - Једног Сунца! Не! Сто милиона сунаца у телу људском, у бићу људском, ето Неугасиве Светлости. Како? Тако што ни смрт, не једна, све смрти не могу угасити Господа Христа, угасити Светлост Његову Божанску. Васкрсом је победио смрт и тиме обасјао пакао Својом Божанском Светлошћу, обасјао и испунио све светлости, све светове Неугасивом Светлошћу! Сад се у ускршњој песми пева, да се данас испуни све и сва светлошћу, и пакао и земља и небеса. Да Христос, сама Вечна Неугасива Светлост!

И ту Светлост, живу и неугасиву, Он је пренео у Ученике Своје. Зато и вели: ви сте светлост, ви христоносци, ви који имате мене у душама вашим, у савестима вашим, ви сте светлост свету. Ви обасјавате све! Људи знају шта је добро а шта је зло; људи воле добро, а мрзе зло; људи знају шта је Бог, а шта је ђаво; и онда врше вољу Божју, а беже од ђавола. Они су постали светлост свету јер су испунили Еванђеље Господа Христа, јер су на земљи, за живота, непрекидно испуњавали и извршавали заповести Господње.

Чули сте како се данас завршило Свето Еванђеље великих Светитеља, великих Апостола. Спаситељ вели: "Који изврши моје заповести и научи, тај се велики може назвати у Царству Небеском". Ето како се Господ уселио у њих. Кроз вршење заповести у њих је ушло Неугасиво Сунце. Светитељ постаје неугасива светлост, човек постаје неугасива светлост када врши Еванђеље Христово, када живи њиме, већ на земљи почне да живи као у Царству Небеском. И шта је светлост? Светлост то су: Свете Тајне и Свете Врлине. И кад их човек извршује, када живи у њима и помоћу њих, онда се све у њему запаљује Божанском Светлошћу: и ум се запаљује божанском светлошћу и светли, и савест се запаљује божанском светлошћу и светли, и воља се запаљује божанском светлошћу и светли. Све што је човеково, тело његово, светли тако јако и силно да никаква смрт неће моћи спречити да васкрсне тело човеково на дан Страшнога Суда, тело што је Господ даровао људима Својим Васкрсењем.

Зато је Спаситељ и дао заповести Своје да ми људи побеђујемо сваки мрак само испуњујући Његове Свете Заповести о Крштењу, о Светоме Причешћу, о вери, о љубави, о посту, о молитви. "Ко се у Господа Христа крсти, у Њега се облачи". Господ се усељује у њега. Ето шта је Света Тајна (Крштења): Сам Господ се даје онима који се крштавају, а то значи - даје им се Вечни Живот. Јер, шта је смрт за Господа Христа? Даје му се Вечна Правда, даје му се Вечна Истина, јер сам Господ Христос јесте Вечна Правда и Вечна Истина. Која то лаж овога света и неправда овога света може да уништи Истину Христову, Вечну Истину, Божанску Истину и Правду Његову?

А свете врлине: вера, љубав, нада, пост, молитва, шта је то? То није ништа друго него Свете Тајне преведене у наш живот. Наше тело? Шта више дајете ви мени? Господ Христос васкрсао, даје теби и мени да живимо Њиме. Живот наш постаје Богоживот: да осећамо Њиме, да деламо Њиме, да вршимо Свето Еванђеље Његово, Свете Заповести Његове. Ето, ето како се распаљује и запаљује светлост у твојој души, светлост неугасива. Не једно сунце, стотине сунаца ниче у теби! И како мрак овога света може да угаси твоја христолика сунца? Господ нуди божанске силе за човека, за заиста дивна дела, заиста бесмртна дела. Свете мисли, света расположења, света осећања пламте у хришћанину кад се кроз молитву моли за сав свет, кроз пост кад очисти себе.

Господ је дошао у овај свет, Он - Бог Истине, Бог Вечнога Живота и запалио неугасиве светлости на земљи. И та светлост, ето, уселила се и у велике Светитеље Божје, у велика Три Јерарха. Они су заиста светлост постављена: Светиљка која светли свима који су у кући. То су Три Јерарха. Светле свима који су у кући Божјој, у овоме свету, у овој васељени.То је Кућа Божја, и људи виде путеве из смрти у бесмртност, из греха у покајање, из лажи у истину, из неправде правди! Све то виде и имају у себи силе, ако хоће, да ослободе себе и од лажи и од смрти и од греха. Ти и ја, где смо? Ми смо у Кући Божјој, у свету Божјем, а ту, у томе свету Божјем, у тој Кући Божјој, сунца су са нама. То су неугасива сунца.

Гле, Три Сунца, три лика сунца на Небу Цркве Христове, Три велика Светитеља очекују да ти пођеш к њима. Да, ти можеш сваког момента узлетети на небо и стати пред њих. Како? Молитвом. Обрати им се, и не сумњај! Њихова сила, њихова светлост, њихова божанска моћ растераће сву таму из твоје душе. Нека је тама не само од греха, нека је од свих смрти и од свих ђавола, они, они су увек јачи од сваког мрака, од сваке таме, од сваког искушења које те може снаћи. Свакоме од нас Господ је дао силу да стајемо на змије и на шкорпије и на сваку силу вражију.

Да, то је сила коју је Господ дао Светим Апостолима, дао је Својим Светитељима, ту силу даје и свакоме од нас. Хришћани, крштени. Да, даје несумњиво, јер ево, ту силу имају у изобиљу Свети Јерарси Божији. Свети Јерарси. Ти прибегни њима и они ће, тебе ради и с тобом, згазити сваку шкорпију и змију, и стати на сваку силу вражију у теби. А сила врага, сила ђавола у теби и у мени јесте грех, јесте страст, и то, ти и ја, можемо победити обрађујући се Господу молитвом, и Светим Великим Јерарсима. И нама је Господ дао ону силу коју даје Светим Апостолима.

Прва и главна болест свакога од нас је грех. Само душа без греха јесте здрава душа. А ту силу безгреховну, ето, у изобиљу имају велики Свети Јерарси. Само треба да се сетимо њих, да их славимо, да видимо ко су и шта су, да њихова света учења и света Еванђеља примимо и остваримо и остварујемо у животу као што су они остварили.

И гле, и теби и мени дата је та божанска сила да ђаволе изгонимо. Ту силу Господ је дао Цркви Својој, Светим Апостолима и Светитељима, и она је наша, свеопшта. Сви ми сачињавамо једно тело у Господу Христу и сви ми, сви ми нисмо ништа друго него малена и нејака и слаба браћа великих Светитеља Божјих, Светих Јерарха - Василија, Григорија и Златоуста. Ми њиховом силом имамо власт не само над страстима које убијају нашу душу, него над самим творцима греха, првобитним творцима греха и смрти, ђаволима! И заиста, док се ђаво не згрчи, не сабије у једну немоћну нулу, када на њега груне молитва Светога Златоуста или Василија или Григорија Богослова, који то ђаво у мени, у теби, у малом човеку, и кроз највећи грех, а да га један од ових Светитеља, или они сви заједно, не могу уништити? Увек јачи Богом, увек јачи Господом Христом! Ништа им није немогуће! Безобзирце беже све смрти од њих, беже сви ђаволи од њих, све таме и помрчине беже од њихове божанске светлости.

Да, несумњиво нама свима је дата сила да васкрсавамо мртве. То нам је дато као хришћанима. Кроз сваки грех, кроз сваки грех уздише душа и васкрсава покајањем, ма колико смрти било у теби. Ма колико пута умро данас, гле, ту су велика Света Три Јерарха, са Апостолском силом и моћи, са Апостолском свемоћи да васкрсавају мртве, да васкрсавају душу твоју, тебе из свакога греха, ослобађајући те од њега. Свети Оци васкрсавају душу твоју из сваког гроба страсти! Какве силе Господ даје дошавши у овај свет! Таква сила, таква светлост зрачи из Његових Светлоносаца, из Његових Светитеља, а посебно и нарочито из Његових великих Учитеља Васељене.

И ми, који имамо толике силе око себе, такве моћнике, такве бесмртнике, такве победитеље, нећемо имати изговора ако останемо у својим гресима, ако останемо у својим страстима. Јер гле, ми онда добровољно остајемо у тами, остајемо у паклу своме. Тако је лако васкрснути себе из свих смрти. Ето покајања - ето помоћи Светитеља Божјих! А они, чиме се одликују? Одликују се тиме што непрекидно живе Вечном Божанском Љубављу, и ту Љубав изливају на све нас, на све нас немоћне и слабе. Једино што се тражи од нас то је да ми сами кренемо ка Господу добровољно, по слободној вољи својој, еда бисмо стекли заслуге, еда бисмо стекли небеске венце. Ја и ти и сваки човек је слободно биће, има слободну вољу: може изабрати и Бога и ђавола, може изабрати и зло и добро! Свакога дана, сваке ноћи, можеш заспати у злу, заспати занавек, изгубити душу по својој доброј вољи. Сваки од нас по својој доброј вољи може кренути ка Небу, може вршити Заповести Господње, може постити постове еванђелске, може се молити молитвом еванђелском, може имати љубав еванђелску, вршити све заповести Христове. Ето излаза из свих наших гробова, ето излаза из свих нашим помрчина и тама!

А Бог је пун љубави и нежности за свакога од нас, за сваког покајника. Прилећу и спасавају Света Три Јерарха од сваког греха, јер су они испунили још на земљи чудесну заповест Свемилостивог Господа Христа који каже: Ако ти човек сагреши на дан десет пута и дође и каже: кајем се, опрости ми, по слабости својој може грешити за десет пута на дан, али по сили еванђелске љубави опроштај, опроштај, јер знај да је тај човек у греху, у паклу, и ти опраштајући му дижеш га из пакла! Али, све зависи од њега, његовог покајања, да се каје, и од твоје љубави, да ли ћеш прихватити кад те моли.

Зато данас славимо као велике Учитеље наше, као велике Светитеље Божје, оне који нас ослобађају од свакога греха, васкрсавају нас из сваке смрти, из свих наших гробова, само ако смо покајнички расположени и ако имамо уздаха и вапај и молитву за њих. Они свакога од нас разбуђују на све што је еванђелско, на сваку еванђелску врлину.

Нека у нама увећавају нашу веру, нашу љубав, нашу молитву, наш пост, наше трпљење, наше смирење и све остале свете врлине. И нека нас кроз све те врлине воде у Царство Небеско, да и ми живећи на земљи испуњујемо заповести Христове, да се не би изгубили у смрти из овог света, да се не би обрели на путу за пакао. Нека нас Господу молитве Великих Јерараха, и свете врлине, блиставим и сунчаним стазама из овог света воде у онај свет и дају нам Царство Небеско. Да бисмо заједно са Великим Светитељима Божјим, са чудесним Василијем Славним и Григоријем и Златоустим, еванђелским Светим Јованом, славили Чудесног Господа кроза све векове и вечности. Амин.

Свети Јустин Поповић
 1967. године у манастиру Ћелије

https://dodjiividi.blogspot.com/2013/02/1_11.html

Пандемија вируса корона је од Бога допопуштено искушење, које омогућава човеку да правилно погледа на свој живот и исправи га. То се наводи у посланици Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, упућеној организаторима и учесницима Свеукрајинског форума «Украјина 30. Вирус корона: изазови и одговори» 8. фебруара 2021. године.

Према речима Предстојатеља Украјинске православне цркве, тема форума је веома важна и актуелна, јер се претње створене пандемијом тичу људског живота и здравља.

«Брига о здрављу човека — душевном, а истовремено и телесном — била је, јесте и биће један од главних приоритета Цркве», каже се у посланици Његовог блаженства Митрополита Онуфрија.

Предстоjатељ је истакао високу важност медицинске делатности која се заснива на cлужењу љубави, усмерене на спречавање и ублажавање људских патњи, и подсетио је на то да се на свакој Литургији Украјинска православна црква моли за крај разорног помора и за лекаре, коjе сносе главни терет превазилажења пандемије.

Његово блаженство је нагласио да, настављајући борбу против инфекције вирусом корона, друштво мора схватити духовне узроке свега што се догодило. «Бог допушта искушења не за наше врлине, већ за наше грехе и позива нас да се боримо против греха покајањем. Данас свако од нас треба да погледа у себе и донесе праве закључке» — рекао је у поздраву Његово Блаженство Митрополит Онуфрије.

Архипастир је убеђен да ово ново искушење «отрежњава и омогућава нам да правилније гледамо на живот, процењујемо га и исправно градимо будућност тако да је користан не само на земљи, већ и после, на Небу».

https://mitropolija.com/2021/02/11/mitropolit-onufrije-o-pandemiji-ovo-iskusenje-pruza-priliku-da-ispravno-gledamo-na-svoj-zivot/

„Организујемо за Сретење Господње добровољно давалаштво крви у неколико градова широм региона“, изјавио је за Радио „Слово љубве“ Миливоје Брковић, оснивач НВО „Српска нит“. „Успешно смо спровели акцију добровољног давања крви у Прокупљу 8. фебруара 2021. године. У плану је да наше следеће акције буду: 12. фебруара у Београду, 14. фебруара у Подгорици, 20. фебруара 2021. године у Косовској Митровици, као и 12. и 15. фебруара у Требињу, где ће нам се придружити и наша браћа из Билеће и Гацка “, најавио је г. Брковић.

Српска нит је у протеклој, литијској години организовала неколико акција добровољног давања крви у Црној Гори о празницима Видовдану и Аранђеловдану. Људи су били посебно мотивисани и спремни да и на овај начин помогну другима, без обзира на верску и националну припадност.

„Српска нит“ је настала у циљу промосивања српског националног, културног и духовног идентитета и делује са благословом Српске Правосалвне Цркве. За Божић су однели 5 тона помоћи за страдалну браћу у Ораховцу, Ораховцу, Великој Хочи и Призрену.  

„Настојимо да идентитет „Српске нити“ буде збир свих наших индивидуалних прегнућа, која кроз нашу организацију добијају општенародни смисао. Давање себе другима је хришћански, дати крв за другога - то је први корак ка спасењу. Ми смо младо удружење, али већ дајемо озбиљне резултате и верујем да ћемо трајати“, поручио је оснивач „Српске нити“ Миливоје Брковић.

Извор: Радио "Слово љубве"

Обрадовах се кад ми рекоше да ће Господ наш доћи и васкрснути мртве, и да ће испунити наде свих упокојених.
Благословен нека је Онај, који је учинио смрт непоткупљивом, јер она подједнако прима и добре и зле!
Душа за коју је прибежиште био Крст Твој, нека види милост Твоју у Дан доласка Твога.
Нисам постојао, и Ти си ме из праха саздао; сада када сам уснуо, васкрсни ме да Те прослављам.
Ти, Христе, Царе наш, који си са висине сишао, мртве васкрсаваш, и оне који су у гробовима подижеш.
Васкрсни, Сине Божији, све међу нама почивше, и заодени их славом у Царству Твоме!
На глас Сина, отвориће се гробови и мртви ће устати да узносе хвалу.
Ново ће сунце засијати над уснулима, и из својих гробова узнеће хвалу Христу.
Христос је сишао ради нашег искупљења, доћи ће ради нашег васкрсења.
Помилуј ме, оживотвори ме, опрости ми дугове моје, да угледам милосрђе Твоје у Дан доласка Твога.
Извршила се воља Твоја; заповест ме је Твоја одвела одавде; по милости Својој васкрсни ме, да устанем и славим Тебе!
Нека је благословен Христос, који је васкрсао умртвљеност нашу, и обећао живот и наду упокојенима.
Прослављам и поклањам се Сину, који нас је избавио из ропства човекоубице - смрти.
Ти, Оче, који си ме у почетку из праха створио, помилуј и оживи ме, да славим благост Твоју!
Хвала Теби, Исусе Спаситељу наш! У Твојим је рукама смрт, и у Твојој вољи живот.
Хвала Оцу, славословље Сину и Духу Светоме, који нас васкрсава!
Он уништава смрт, обећава васкрсење, и сви ће праведници устати у слави.
Верујем у Оца, славословим Сина, поклањам се Духу, Васкрситељу моме.

Лично сматрам да је проблем причешћивања у ствари проблем неречености и компромиса, који правимо као Црква, још од после Другог светског рата. Касније је тај компромис постао мерило приступа овој Тајни, и темељу Цркве, тако да је сада скоро комичних размера то да се новотарија сматра старином а старина новотаријом. Али то је опет последица једног другог компромиса, који се такође етаблирао нереченошћу.

О чему се заправо ради?

Ради се о недостатку логике и покушају да се оствари једна болесна мутација између Божанске љубави и људске потребе за казном. Намерно не говорим „правдом“ јер шта је праведно у томе да целу вечност испаштате за не знам ни ја каква дела у овоземаљском животу? Да ли је заиста праведно да због неког страшног и зверског сна у којем сте убили 10.000 људи вас утамниче до краја живота? Да ли би то била правда? А колико је сан у односу према нашем животу дужи, него ли што је наш земаљски живот у односу према вечности?!?

Но, свакако да је тешко објаснити овај дискурс размишљања мајци која је управо примила вест да су јој сина зверски убили. Тада она склапа своје руке и гледа у небо. Очекује правду али заправо освету. Казну тих људи. У том контексту је још и Сам Јахве у Старом завету казао: „Освета је моја, ја ћу вратити!“ (5. Мојс 32:35)

Више или мање, овакав приступ „правди“ настављен је и одмах иза Христа, и поред свих Његових прича о опраштању и не узвраћању на зло злим. Вероватно ако се то очекује од људи да Сам Бог може више, барем малчице, и ако такву љубав сам човек може да задобије вероватно је онда да Бог у још већој љубави пребива пошто Он јесте извор исте. Дапаче, Он је љубав! (1.Јн. 4:8)

Али, где је онда запело?

Запело је управо у томе јер се покушао остварити тај мутант Божије љубави и људске жеље за правдом, а управо казном! Бурне су то године биле, заправо векови а у бити миленијуми и сви они смрде на исти гареж ломаче праведности, која се изразила на Ватикану 1, где је као доктрина уведено да ће праведници моћи да уживају у посматрању мучења грешника. Да то јесте у опису „награде“ коју „праведник“ добија на „оном свету“. Намерно не помињем Исток, јер је то било нама страно, али онда је дошло „западно теолошко ропство“ од 9. века, а затим и реално отоманско ропство од 15. века. Данас, живимо микс разних степена Римокатоличке теологије, тетурајући се од Схоластике преко Ватикана 1, да би они „просвећенији“ од нас хвалили свој рационални дискурс хранећи га мрвицама од Ватикана 2. Док своју, Источну и интегрално Православну теологију, одбацујемо као „новотарију“ или још горе као „католички утицај на православне екуменисте“ или варијације на тему исте комедије, где се старо проглашава за ново, и ново за старо, а све то „посољено“ најстрашнијим паганизмима које само ова наша земља може пружити.

Али вратимо се неречености!

Не говори се довољно да живот који имамо нисмо заслужили, нити завредели, нити били достојни или шта год. Једноставно га имамо, и једноставно га живимо. И сада једно интерактивно питање:

„Да ли би било нормално или прихватљиво, када би неко рекао: „Сада видим нисам достојан овог живота. Нисам га заслужио.“ А онда једноставно да узме пиштољ и пуца себи у главу? – да ли би то било добро? Мислим, не лаже нити преувеличава. Тачно је! Није достојан живота, никако га није заслужио, нити на било који начин зарадио. Једноставно га је добио а дефиниција ДАРА и јесте неочекивање реванша и то га суштински разликује од трговине. Заправо, то је једина разлика.

Дакле, ако смо се сложили (А Црква прети паклом таквима) око тога да је овакав приступ погрешан онда заиста не видим шта је спорно око причешћивања на свакој Литургији? Што и јесте била обавеза од почетка, но то се сада сматра „новотаријом“ а, из ових или оних компромиса, то се етаблирало и нашло данас свој израз у томе да свако зна боље од свештеника. Још ако је тај свештеник образован онда се већ зна! То је плаћеник коме су католици или протестанти испрали мозак и он сада ради агенду тих страних сила. То је ЦИА и МИ 6 као и масони у светској завери која траје већ … – углавном схватили сте поенту, не морам даље да описујем тај чудесни свет таквих људи.

Тужан је ово мутант тзв Божијег потраживања, који се онда злоупотребљава, па се Божија милост увек односи на самог субјекта док је Његова „правица“ резервисана за све остале који се не уклапају у виђење тог човека. Проблем је настао, и ми га сада живимо, када буквално сваки човек заузме тај дискурс промишљања о Богу и Његовом деловању према свету и човеку. Свакако то се размишљање подупире разним „учењима“ од разних „духовника“ који чешће пута имају сасвим опречна мишљења али тишина компромиса дозвољава такво стање ствари.

Заправо, уврежио се једно правило! Што је „духовник“ необразованији и неугледнији, свакако морално строг и ригорозан према другима, то је он упознат више са оним што Бог хоће за свој народ. Пошто то више престаје да буде људски Бог већ постаје племенски Бог, који је космички сервисер кажњавања и претресања свачијег прљавог веша. А како нема човека а да не греши, тако та „паства“ тог „духовника“ јесте у сталном подређеном положају. Ту немоћ чешће пута та маса изражава бесом и онда сви очешљани и образовани свештеници постају непријатељи народа, страни плаћеници и шта све не. Још ако имају манжетне то се онда по себи разуме да су масони ту преузели ствар у своје руке код тих и таквих.

Један мудар човек је рекао: „Ако не живиш како верујеш онда ћеш веровати онако како живиш!“ и ми већ добрих 70 година живимо у тој клопци.

Решење је једноставно, као и све у осталом. Увек је једноставно. Лепота је једноставна. Љубав је једноставна. Живот је једноставан.

А он је дар! Нисмо га заслужили, нити га били достојни. Па, опет га живимо. Сваки дан до смрти ћемо га живети. Били „достојни“ или „недостојни“, живи смо док не умремо.

Христос је рекао: ко једе Тело моје и пије Крв моју ако и умре живеће (погледати Јн 6:22-59) нагласивши да ко не једе Тело и Крв Његову неће имати живот већ ће умрети као што су и Јевреји у пустињи јели ману и помрли. Погледајте у ствари сами! Имате очи, имате мозак. Али што је најбитније – имате срце! Но, оно не може да куца за Христа ако Га нема у близини.

Христа свет није заслужио нити Га је био достојан. Ипак, Он је дошао. Пред крај Његовог живота сви су Га издали. Ипак, он је прихватио Крсну смрт као цену за многе, и ето ми се „раном његовом исцелисмо“ (Ис.53:5), као што је то најавио Исаија пророк неколико векова пре Христа. Но, оно што је НАЈБИТНИЈЕ да се разуме је да ничим нисмо, нити можемо, да завредимо ту љубав која се даје а не продаје.

(погледати Јн 3:16 о мотивима Његовог доласка)

ДАЈЕ А НЕ ПРОДАЈЕ!

МИСЛИТЕ О ТОМЕ!

https://www.cudo.rs/свештеник-угрин-поповић-непричешћив/

Кондак 1.

Изабрани служитељу Цара Небеског и велики светитељу Цркве Христове, који си у васцелом свету заблистао исповедањем праве вере, имајући велику одважност пред Светом Тројицом, од сваке недаће огради оне што ти са умилењем кличу:

Радуј се, свети Василије, велики јерарху и васељенска светиљко Православља!

Икос 1.

Творац Ангела од искона те предизабра, блажени оче Василије, да будеш велики светилник Цркве Његове и показа те као човека  Ангелима подобног. Подвизавао си се живећи у Богомислију и постећи у пустињи, уздигавши се на висину врлине. Пошто си велику славу на Небесима задобио, прими од нас смирених, који смо се одважили да те величамо, ове похвалне речи:

Радуј се, свети Василије јер носиш исто име као Царство!

Радуј се, јер си велики јерарх Христов!

Радуј се, јер си непоколебљиви стуб Цркве!

Радуј се, јер си пречасни изданак рода светога!

Радуј се, јер си од младости Цару Небеском свесрдно служио!

Радуј се, јер си овом земном, а још више Небеском мудрошћу ум свој обогатио!

Радуј се, јер си са другом својим, Григоријем Богословом, у мудрољубљу напредовао!

Радуј се, јер си учитеља свога Евула, премудрим речима Христу обратио!

Радуј се, дивни чувару чистоте и целомудрености!

Радуј се, путеводитељу верних ка спасењу!

Радуј се, разоритељу душегубних јереси!

Радуј се, Богомудри учитељу Васељене!

Радуј се, свети Василије, велики јерарху, васељенска светиљко Православља!

Кондак 2.

Видевши да је Црква Христова аријанским зловерјем нападнута, покоривши се Божијем призиву, напустио си, свети оче Василије, пустињу коју си толико волео и дошао у град Кесарију. Тамо си примио благодат свештенства и постављен за архиепископа, благовестећи громогласно реч спасења по свим крајевима земаљским и васцели дан поучавајући верне да Богу, Свестворитељу, достојно кличу: Алилуја!

Икос 2.

Просветљујући разум верних Богопознањем, велики Богозналче Василије, растумачио си природу бића и научио их да Невидљивог Бога познају у творевини руку Његових! Зато и ми, Твојим Богомудрим учењем просвећени, овако кличемо:

Радуј се, јер си верне озарио познањем Бога Који је за шест дана све створио!

Радуј се, јер си их научио да дивна дела Његова достојно хвале!

Радуј се, преизобилна ризницо Богословља!

Радуј се, јер си нас научио да у васцелом свету тајне премудрости Божије видимо!

Радуј се, јер си поучавао да се и у малим стварима назире величина Божија!

Радуј се, јер си изобразио лепоту првостворене светлости!

Радуј се, јер си показао велику силу прве речи Божије у васељени!

Радуј се, јер си говорећи о биљкама пољским показао брзу пропаст земаљске славе!

Радуј се, јер си указао да се у величанству небеских светила види Христос, Сунце Правде!

Радуј се, јер си појаснивши трудољубље сићушне творевине људе од лењости одвраћао!

Радуј се, јер си човеку, цару васцеле твари, заповедио да над страстима влада!

Радуј се, свети Василије, велики јерарху, васељенска светиљко Православља!

Кондак 3.

Будући укрепљен Силом Свевишњега, свети оче Василије, супроставио си се одступнику Јулијану, и умолио си Господа и Његову Пречисту Матер да спречи његову злу намеру према Хришћанима и да сви благодарно ускликну Једином Богу: Алилуја!

Икос 3 .

Имајући ревност велику по Богу Сведржитељу и мач Његов у руку добивши, брзо си посекао коров паганског Јулијановог безбожништва, а верне у побожности утврдио. Научи и нас, преподобни оче Василије, да чистим животом служимо само Једином Богу, кличући ти овако:

Радуј се, јер си гордост Јулијана у богоодступништву одважно разобличио!

Радуј се, јер си Христоненависне подухвате његове разрушио!

Радуј се, јер си га сузном молитвом као копљем поразио!

Радуј се, јер си његову скору пропаст наговестио !

Радуј се, јер си људе Божије, као некада Мојсеј Израиља, од идолослужења ослободио!

Радуј се, јер си коров безбожништва истребио!

Радуј се, јер си храном Божијих речи верне изобилно наситио!

Радуј се, јер си потоцима благодати срца њихова напојио!

Радуј се, јер си их саветовао да чврсто држе таблице заповести Христових!

Радуј се, јер си учење уста својих животом потврдио!

Радуј се, добри и верни слуго Божији!

Радуј се, усрдни посланиче винограда Господњег!

Радуј се, свети Василије, велики јерарху, васељенска светиљко Православља!

Кондак 4.

Силом Духа Који је у теби живео, умирио си буру гнева цара Валента, који беше обузет аријанском јереси, светитељу Божији Василије. Подарио си мир Светој Цркви светим подвизима твојим и топлим молитвама ка Богу, и Њему се радујући, појао си стално: Алилуја!

Икос 4.

Слушајући како ти стојиш у истини, јерарху Божији и како се сви верни покоравају твоме гласу, безбожни Валент пожеле да те одврати од праве вере. Тога ради к теби посла епарха свога модеста, а затим и сам дође у Кесарију. Ти се, Богоносни оче Василије, ниси уплашио ни гнева царевога, ни страшних претњи његовог војводе. Ми пак прослављајући твоје чврсто исповедање, овако ти кличемо:

Радуј се, непоколебљиви поборниче праве вере!

Радуј се, пастиру, спремни да положиш душу за овце своје!

Радуј се, јер си чврсто исповедање Петрово показао!

Радуј се, јер си ревност Илијину за славу Свете Тројице пројавио!

Радуј се, јер си гнев безбожнога цара Богодоличним свештенослужењем умирио!

Радуј се, јер си Богомудрим речима уста зловерног водводе зауздао!

Радуј се, јер се ниси уплашио претњи прогонства и мучења!

Радуј се, јер си смрт за Господа Христа желео да прихватиш!

Радуј се, јер си прогонство вере ради претрпео!

Радуј се, јер си многим жалостима у радост Господњу ушао!

Радуј се, јер си истину Христову пред царевима и владикама неустрашиво исповедао!

Радуј се, јер си се чврстим исповедањем показао као верни слуга Цара Небескога!

Радуј се, свети Василије, велики јерарху, васељенска светиљко Православља!

Кондак 5.

Показао си се као Богом послана звезда, светитељу Христов Василије, јер си пресветлим лучама милосрђа мрачну ноћ жалости обасјао, маглу невоља одагнао и свима, који у бурном мору житејском пливају, истински пут у Царство Небеско показао, како би сви Богу што их спасава, радосно клицали: Алилуја!

Икос 5.

Када су сви увидели, светитељу Божији, да си им као отац чедољубиви, у искушењима и жалостима тебе тражише. Ти, пак, према свима милосрдан беше, и тиме им показа живот у вери истинитој. Буди, преблаги оче Василије, брзи помоћник и нама, нападнугим греховима и страстима, јер ти с љубављу кличемо:

Радуј се, светиљко љубави, од Христа заблистала!

Радуј се, јер си Оца Небеског у милосрђу подражавао!

Радуј се, богата ризницо сиромашних!

Радуј се, поуздано уточиште убогих!

Радуј се, јер си, као некада Јосиф, гладне нахранио!

Радуј се, јер си бездомнима и убогима многе домове основао!

Радуј се, јер си као добри Самарјанин, својим рукама губавцима ране исцељивао!

Радуј се, јер си прогонитеља свога Модеста од болести исцелио и од народне казне избавио!

Радуј се, јер си убогу удовицу од оптужбе епархове заштитио!

Радуј се, јер си за жену грешницу проштај грехова од Бога измолио!

Радуј се, оче сиротих и утехо страдалника!

Радуј се, уразумљење и поправљање оних што у греховима пропадају!

Радуј се, свети Василије, велики јерарху, васељенска светиљко Православља!

Кондак 6.

Показао си се као проповедник истине Христове целом свету, свети оче Василије, и силом благодатне речи своје, као оштрицом мача, пробадао си огреховљена срца и подстицао их на покајање, да би сви чистим срцем Светој Тројици певали: Алилуја!

Икос 6.

Заблистао си на своду Цркве као велика лучезарна светиљка, оче Василије, и све поднебеско познањем истините вере просветлио и мрак страсти греховних одагнао, од њих ослободи и нас, који ти овако кличемо:

Радуј се, верни служитељу Свете Тројице!

Радуј се, Богоозарени тумачу тајни вере!

Радуј се, јер си Сина и Духа Сапрестолног као Једносушне Оцу громогласно проповедао!

Радуј се, јер си истину о Светлости Превечној од Светлости Превечне вернима протумачио!

Радуј се, јер си Господа Спаситеља као Бога Оваплоћеног и Творца свих векова исповедао!

Радуј се, јер си на тајинство две природе у једној ипостаси Христа Бога указао!

Радуј се, јер си царском силом своје беседе богатима заповедио да житнице своје отворе!

Радуј се, јер си од неправедне користи својим учењем многе одвратио!

Радуј се, јер си душегубно пијанство речју, као мачем, поразио!

Радуј се, јер си суровост и завист из срца истребио!

Радуј се, свети Василије, велики јерарху, васељенска светиљко Православља!

Кондак 7.

Желећи да верне сачуваш од зборишта аријанског, ти си, светитељу Божији Василије, све у Цркви украсио и умилни чин Божанствене Литургије мудро саставио и многе молитве као миро мирисно, излише се из твојих Богонадахнутих уста. Њима се молимо за опроштај својих грехова и грехова упокојене браће, и Тројицу Пресвету славимо, кличући: Алилуја!

Икос 7.

Верни у теби, свети оче Василије, видеше новог Арона када си Жртву Бескрвну Богодолично приносио, будући украшен даровима Духа као одеждом од драгог камења. Предстојећи сада у олтару Цркве Небеске, помјани и нас који ти у умилењу певамо:

Радуј се, архијереју Божији, јер си као и Арон преизобилну благодат свештенства добио!

Радуј се, јер си велику одважност у молитвама за људе стекао !

Радуј се, мудри приставе тајни Божијих!

Радуј се, украситељу чина црквеног!

Радуј се, јер си служење Свете Литургије, као и апостол Јаков од Самог Христа научио!

Радуј се, молитвениче, Духом Божијим озарени!

Радуј се, јер си, како неки видеше, светлошћу Небеском током служења био обасјан!

Радуј се, јер си Ангелима као неким пресветлим људима, био окружен!

Радуј се, јер се најпре твојом молитвом за примање Тајни Христових припремамо!

Радуј се, јер твојим речима уочи Педесетнице коленопреклоно мољења приносимо!

Радуј се, јер јерејима васцеле Цркве у служењу дајеш благодатно од Бога укрепљење!

Радуј се, свети Василије, велики јерарху, васељенска светиљко Православља!

Кондак 8.

Преподобном Јефрему Сиријском откри се чудесно и преславно виђење о теби, свети Василије. Једанпут му те Бог показа као сунце огњено које висину небеску досеже, а касније преподобни дошавши у Кесарију, виде те где огњеним језиком људе поучаваш и у умилењу ускликну Богу: Алилуја!

Икос 8.

Сав си пламтео Небеском светлошћу серафимске љубави, Богоносни оче Василије. Речи твоје беху као муња која речи јеретичке спаљује, а душе верних пламеном вером и љубави просветљује. Подари и нама, оче, да молитвом твојом макар и малу искру љубави твоје задобијемо, јер ти овако кличемо:

Радуј се, стубе пламенолики, што јереси спаљујеш!

Радуј се, јер си огањ вере истините и љубави нелицемерне у себи распламсао!

Радуј се, непоколебљиви разобличитељу Аријевих лажи!

Радуј се, ватрени ревнитељу вере Христове!

Радуј се, јер си посрамио гордост Евномија, што је хулио на Сина Божијег!

Радуј се, јер си Македонија спречио да хули на Духа Светога!

Радуј се, разрушитељу лажне мудрости Несторијеве!

Радуј се, усрдни заштитниче части Пресвете Богомајке!

Радуј се, пастиру озарени блистањем љубави Небеске!

Радуј се, учитељу вере, који си громогласне речи објавио!

Радуј се, Богом засађена маслино, која је многе светитељима Цркве учинила!

Радуј се лозо, од које су израсли Богомудри бранитељи Православља!

Радуј се, свети Василије, велики јерарху, васељенска светиљко Православља!

Кондак 9.

Васцели зборови јеретички нису се могли супротставити благодатној сили која је у теби обитавала, свети оче Василије. Неког младића, што је у власт сатанину пао, силом молитве своје отео си из замке ђаволске и покајаног га вратио Господу Христу да благодарно пева Спаситељу Богу: Алилуја!

Икос 9.

Будући надвладани Богонадахнутом красноречивошћу твојом, свети Василије, и видевши чудо које се на младићу збило, многи се од јеретика, јединој Цркви присајединише. Удостој нас да будемо њена верна и послушна чеда и ми, који ти овако кличемо:

Радуј се, јер си све крајеве земаљске Небеским учењем обасјао!

Радуј се, јер си благодаћу Христовом мрачне силе ада победио!

Радуј се, јер си младића из замке ђаволске ослободио!

Радуј се, јер си га Телом и Крвљу Христовом нахранио!

Радуј се, јер ниси допустио да пропадну душе, Крвљу Христовом искупљене!

Радуј се, јер си Господа Христа умолио да опрости младићу, који је у погубни грех пао!

Радуј се, јер си преславним чудом људе задивио!

Радуј се, јер си обраћањем заблуделих Ангеле обрадовао!

Радуј се, јер си нас научио да од Господа Ангеле чуваре тражимо!

Радуј се, јер нам Ангела чувара молитвом својом приближаваш!

Радуј се, јер нас од напада ђаволских ослобађаш!

Радуј се, у искушењима брзи заступниче!

Радуј се, свети Василије, велики јерарху, васељенска светиљко Православља!

Кондак 10.

Желећи да спасе словесну творевину, Творац те показа као снажног заштитника верних и чувара Своје Цркве, да би се кроз тебе светлост Православља целом свету открила, и да сви верни благодарно Светој Тројици непрестано кличу: Алилуја!

Икос 10.

Стена си Цркве и чврста ограда верних, о, велики међу јерарсима, свети Василије, јер си у граду Никеји двери црквене силом молитве своје отворио и истину праве вере открио, а уста оних што хуле на име Христово зауздао. Нама, пак, који Господа Спаситеља православно исповедамо, заступништвом твојим, оче, отвори двери милосрђа Божијег, да бисмо ти овако клицали:

Радуј се, земаљски Ангеле, чувару Цркве Христове!

Радуј се, Богом предизабрани заштитниче верних!

Радуј се, јер си као некада Илија небо, двери црквене молитвом отворио!

Радуј се, јер си храм свети, што га јеретици отеше, поново вернима вратио!

Радуј се, јер си верне од јереси оградио!

Радуј се, јер ниси допустио да Цркви Божијој нашкоде лажна учења!

Радуј се, јер си име Христово, превелико на Небесима, и на Земљи чудима узвеличао!

Радуј се, јер си Православље у Васељени утврдио!

Радуј се, јер си гордост безбожника понизио!

Радуј се, јер се смирење верних тобом узнесе!

Радуј се, јер се тобом вера света прослави!

Радуј се, јер Цркву Христову дивно украшаваш!

Радуј се, свети Василије, велики јерарху, васељенска светиљко Православља!

Кондак 11.

Теби би доликовало појање са Небеса, а не са Земље, преславни Василије, јер си на Земљи био Небеска појава, и разум верних си учењем својим ка Небу уздизао, док их сада са Небеса милостиво гледаш и изобилну благодат дајеш од дароватеља Христа, Којему сада са Ангелима на Небесима певаш: Алилуја!

Икос 11.

Био си, свети Василије, лучезарна светиљка која многим даровима Божијим и врлинама блиста, и сада просветли, и у врлини поучи, и ка Царству Божијем управи и нас који ти овако кличемо:

Радуј се, незалазно блистање Цркве Христове и њен пресветли украсе!

Радуј се, јер Хришћане свих векова у вери правој утврђујеш!

Радуј се, јер си умножио таланте које ти је Господ подарио!

Радуј се, јер си од земаљске мудрости сабрао све што је за спасење корисно!

Радуј се, јер си царевом сину у славу правоверја чудесно исцељење даровао!

Радуј се, јер ниси презрео целомудрено житије презвитера Атанасија и његове супруге!

Радуј се, јер си кротко опраштао онима, који су те вређали!

Радуј се, јер си клевете побеђивао смирењем и трпљењем!

Радуј се, јер си монасима устројио устав савршеног житија!

Радуј се, јер си бројне монахе у обитељи сабрао!

Радуј се, јер си Цркви каноне, правилна и спасоносна учења у наслеђе оставио!

Радуј се, јер си Богомудрим списима своју драгоцену ризницу поука Хришћанима даровао!

Радуј се, свети Василије, велики јерарху, васељенска светиљко Православља!

Кондак 12.

Благодат велику подари ти Христос Бог, свети оче Василије, не само да би заблуделе к покајању приводио него и да би многе невернике ка Христу обратио. Када си се смртно разболео и земаљском крају приближио, лекара Јеврејина си, заједно са женом и децом, светим крштењем просветио и заједно са њима Светој Тројици благодарно запојао: Алилуја!

Икос 12.

Сви ти верни узносе похвале, о, велики јерарху Василије, и пошто си се на Земљи до краја живота свога у славу правоверја подвизавао, ушао си у Небеску Светињу над светињама, и као верни служитељ Божији пред Свету Тројицу изашао, где се и сада, преблаги оче, молиш за нас, за твоја у вери чеда, која ти с љубављу овако кличу:

Радуј се, царски свештениче, преславни Василије!

Радуј се, преукрашено обитавалиште Пресвете Тројице!

Радуј се, јер си делима чудесним Цара Небеског прославио!

Радуј се, јер своју ревност за славу вере ни на самртној постељи ниси напустио!

Радуј се, јер си ради обраћања неверника чудесни продужетак живота свога од Бога испросио!

Радуј се, јер си га, уставши са самртничке постеље, својим рукама крстио!

Радуј се, јер си трудом и мудрошћу силу зловерја победио!

Радуј се, јер си за побожне цареве победу над непријатељима испросио!

Радуј се, јер си се у труду са Апостолима изједначио!

Радуј се, јер по заповести твојој са светитељима Григоријем Богословом и Јованом Златоустим једнаком чашћу просијаваш!

Радуј се, јер си непропадљивошћу моштију заблистао и на Небесима славом био крунисан!

Радуј се, велики и топли заступниче од Бога нам даровани!

Радуј се, свети Василије, велики јерарху, васељенска светиљко Православља!

Кондак 13.

О, пресвети и велики јерарху Христов Василије, светиљко Православних и оградо верних! Погледај са Небеса на ове похвале што ти приносимо и огради нас својим молитвама од страсти и недаћа, сачувај у правој вери и удостој Царства Небеског, да бисмо заједно са тобом и свима Светима у векове векова Пресветој Тројици појали: Алилуја! (трипут)

Икос 1.

Творац Ангела од искона те предизабра, блажени оче Василије, да будеш велики светилник Цркве Његове и показа те као човека  Ангелима подобног. Подвизавао си се живећи у Богомислију и постећи у пустињи, уздигавши се на висину врлине. Пошто си велику славу на Небесима задобио, прими од нас смирених, који смо се одважили да те величамо, ове похвалне речи:

Радуј се, свети Василије јер носиш исто име као Царство!

Радуј се, јер си велики јерарх Христов!

Радуј се, јер си непоколебљиви стуб Цркве!

Радуј се, јер си пречасни изданак рода светога!

Радуј се, јер си од младости Цару Небеском свесрдно служио!

Радуј се, јер си овом земном, а још више Небеском мудрошћу ум свој обогатио!

Радуј се, јер си са другом својим, Григоријем Богословом, у мудрољубљу напредовао!

Радуј се, јер си учитеља свога Евула, премудрим речима Христу обратио!

Радуј се, дивни чувару чистоте и целомудрености!

Радуј се, путеводитељу верних ка спасењу!

Радуј се, разоритељу душегубних јереси!

Радуј се, Богомудри учитељу Васељене!

Радуј се, свети Василије, велики јерарху, васељенска светиљко Православља!

Кондак 1.

Изабрани служитељу Цара Небеског и велики светитељу Цркве Христове, који си у васцелом свету заблистао исповедањем праве вере, имајући велику одважност пред Светом Тројицом, од сваке недаће огради оне што ти са умилењем кличу:

Радуј се, свети Василије, велики јерарху и васељенска светиљко Православља!

МОЛИТВА СВЕТОМ ВАСИЛИЈУ ВЕЛИКОМ АРХИЕПИСКОПУ КЕСАРИЈЕ КАПАДОКИЈСКЕ

О, свети оче Василије, одакле да почнемо да хвалимо твоју величину и твоје подвиге, којима си се уподобио Пастиреначелнику Христу. Да ли по висини и дубини Богословског ума који си стекао, да ли по уздржању и подвизима којима си превазилазио многе, да ли по великој бриги за Цркву коју си тако неустрашиво бранио, да ли по неизмерној љубави према Богу и ближњима којом си изобиловао неизмерно. Јер у твом не тако дугом земном животу све је било савршено. Баш онако, како је то и Господ рекао: "Будите савршени, као што је савршен Отац ваш Небески". И ти си, свети Василије, све те таланте које ти је Господ подарио, умножио на стотине пута, показујући примером да човек може да се уздигне у Небеске висине, Божијом помоћи. Зато те је Господ и наградио венцем неувенљивим и овенчао славом неисказаном у Царству Небеском.

И ми који смо још на мору живота, верујемо да ти ни сада, свети Василије, не престајеш да се молиш за све нас, и да твоја брига за Цркву Христову неће престати све до светлог и претсказаног Дана Господа Исуса Христа, како си ти у једној својој молитви рекао, коју читамо свакога дана. Па зато, ако у нама има бар једно зрно Божанскога, бар једна трунка доброте, ако све Божије није згасло у нама, помози нам, свети и велики оче Василије, да се та искра вечнога разгори и разбукти у нама, и да се обновимо, као злато у огњу, да се из старог, земног и смртног човека, роди Небески и бесмртни. И не дај, својим молитвама, ако кренемо ка Господу, да застанемо, да се улењимо, да се вратимо као свиња у своје блато, већ да се непрестано трудимо за своје спасење. А помози нам да у овим смутним временима сачувамо Веру Христову у чистоти коју си нам и ти предао, и у којој си тако силно ревновао. Јер сад нам је можда најпотребније да имамо трезвен ум и чисто срце да би остали у Истини, која је Сам Господ Христос.

О, Небојављени тајниче Христов, о златна уста Господња, заштито наша и надо наша, велики јерарше Божији Василије, не одбаци ове наше молбе које ти са нечистих усана изговарамо, већ их прими као благопријатне, и спаси нас твојим молитвама Васкрсломе Господу, како би се и ми удостојили оне бескрајне сладости којом се наслађујете сви ви који сте угодили Богу својим савршеним животом. И да и ми, спашени, са свима вама, и са свим силама Небеским запевамо непрестану хвалу Тројичном Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векове. Амин.

https://www.crkvaub.rs/vesti/molitve/akatist-svetom-vasiliju-velikom

„У Русији је била епидемија колере 1890. године. Многи људи су умрли од те страшне болести. Поморске власти предузеле су све мере да осигурају да колера не дође у Кронштат, плашећи се за животе наших славних морнара.

Са Санкт Петербургом комуникација је готово прекинута, а сви комерцијални бродови који су долазили из балтичких лука из Шведске, Данске и Финске, стављени су у карантин и посада није смела да излази на обалу без дозволе команданта луке. Једном је дошао шведски брод - велики теретни пароброд  „Густав Адолф“ - и зауставио се у великом пристаништу. Са пароброда су сигнализирали да „има пацијената са колером“.

Отац Јован је случајно сазнао за ово, и када је чамац са лекарима и санитарцима био спреман да крене са пристаништа до Трговачке луке, он се појавио на обали рекавши:

 - Зауставите! Чекајте и мене!

- Где идеш, оче – упиташе га? Ми, ево, идемо на пароброд где има колере!

- И ја ћу са вама.

Ово је речено тако чврстим гласом који не признаје приговор, да су медицински радници морали да приме у чамац овог дивног исцелитеља болести, како душевних, тако и телесних.

 На страном пароброду видео се тежак призор... Болесници од колере грчили су се у мукама... Неки од њих имали су ноге савијене од болова, тако да су им колена додиривала готово браду. Инфективна прљавштина (испљувци) била је расута по палуби и у кабинама.

Бацивши на брзину поглед по застрашујућем призору, отац Јован је оштро упитао, обраћајући се руским лекарима:

- Ко међу вама говори шведски?

Беше један лекар који је својевремено живео у Стокхолму.

- Ја, оче, говорим шведски...

- Па, идемо!... Реци капетану да нареди да све болеснике изнесу на палубу!

Наредба је испуњена...

Отац Јован се осенио крсним знамењем и пришао ка болеснима.

- Преводи! – заповедио је лекару који га је пратио.

 - Свети исцелитељу Пантелејмоне, моли Бога за ову страдалну децу.

Отац Јован се дуго молио...

Доктор је на коленима, сав у сузама и ридању, преводио речи на молитве на шведски...

 ... Пацијенти су, упркос својим несносним мукама, постепено почели да слушају речи молитве, и десило се нешто, што они сами нису примећивали, али су здрави око њих видели како су им се страшно савијени удови почели исправљати, кашљања су престала ... Роптање и јауци су утихнули...

Како је величанствено звучао побожни молитвени глас Оца Јована и испрекидани глас случајног преводиоца.

Отац Јован је, благословивши све пацијенте, напустио брод и, послушавши савет лекара, провео време које су они одредили у карантину, у поморској болници.

 Као што су касније потврдиле поморске и државне власти у Кронштату, није било ниједног случаја смрти од колере на пароброду „Густав Адолф“ током његовог боравка у луци.

Овим нас Кронштатски пастир учи примеру снажне и храбре вере у испуњавању свештеничке дужности. Он је схватио сву опасност од посете броду (јер је после тога отишао у карантин у морској болници), али је ипак испунио своју дужност, сведочећи иновернима Истину Православља.

Ово чудо драгог Баћушке укрепљује све верне и током садашње пандемије.

КОРОНА
 
Као атомска бомба
међу нас бачена,
да нас заувек удаљи,
да нас раздвоји,
да више ближњих нема
да нас заплаше,
до подозрења,
не додирни,
не окуси.
 
На славе,
погнуте главе,
ни спорта више
нема,
само дилема,
људима се само
очи виде,
да слепи не би
били.
 
Е дивни дани,
где се дадосте,
и као заувек
скривени,
па ни
жала ни лепоте,
о некадашњи животе,
само уздах оста,
ова нам болест
дисање оте.
 
Е животе!
ти си у ваздуху,
у плућима,
у нашим брдима,
на пропланцима и
потоцима,
у дозивању и
у смеху,
да, и
у лелеку,
али увек у слободи,
у којој нас
мајка роди.
 
Ова нам болест
препреке постави,
ни брат брату,
нити било коме,
а раније је ишао
свако своме,
и поред плотова
путељака је било,
и наде,
да тако
нисмо сами.
 
Данас у вестима
као да ванземаљци ходе,
а оно лекари хоће
ове муке
да нас ослободе,
па често
и сами обољевају,
они су сада
милостиви Самарјани
који унесрећенима помажу
и нама пример дају
како треба чинити
да бисмо живели у рају.
 
Корона смрћу крунише
и старо и младо,
и смрт нам
као меру постави,
а ми бисмо до даха,
до Васкрсења.
 
Е Боже, да ли
од овога горе
шта бити може,
осим пакленог мрака
и плача
и шкргута зуба,
тамо где Тебе
и ближњега нема.
 
Ево венчања и
крштења уминуше,
за радост као да
места нема,
а куда без радости,
јер нам још у
ушима благослов
наших бака одзвања:
Куд год ишао
радости имао!
 
Корона наше патријархе и
митрополите узе,
и умне главе многе,
куда ћемо
у овом беспућу,
где год да кренеш
мере,
од првог корака
до вечере.
 
Јел то та слобода
до које нас
прогрес доведе,
да у огромним редовима
за све чекамо и
да у нас нико
поверења нема.
 
Сумња и страх
над све се надвише,
као да пријатеља
и брата
нема више.
 
Ти Господе,
једини можеш
утишати буру ову,
али греси наши
плодове ове даше,
да плачемо,
да плачемо,
да би поново
у слободи
деце Божије живели.
 
Епископ Фотије

https://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/pesme-episkopa/3256.episkop-fotije-korona--corona-srben.html

Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему незахвално је да говори неко ко не зна ни азбуку „кибер-револуције“. Но, ово ми није први пут да говорим о ономе о чему не знам ништа.

Све указује да је човечанство закорачило, са обе ноге, у кибернетски универзум захваљући кибернетској технологији. Свет се мења невероватном брзином. Одиграва се велика транзиција у људској култури и цивилизацији, равна оној када је човечанство прешло са усмене на писану реч. Наговештава се чак и могућност промене саме људске природе. Ми, можда, нисмо тога свесни у довољној мери.

Црква током историје никада није имала негативан и манихејски став према култури и културним добрима. Напротив, она је била, и још увек јесте, један од најважнијих носилаца и стваралаца културе. Нема разлога да тако не буде сада и у будућности. Она нема разлога да тзв. „кибер-револуцију“ панично негира, али ни да је некритички прихвата. Од Цркве се очекује да, кроз један стваралачки подухват, тумачи човеку све нове изазове које му време намеће. Међу те изазове спада и интернет, „мрежа која обухвата читав свет“. Интернет може да буде значајно средство црквене мисије у савременом свету. Ако је прикључена на „мрежу“ Црква може да даје информације о себи, које хоће и колико хоће, свим осталим корисницима „мреже“. Исто тако, преко интернета има могућност да брзо добија информације о другима који користе „мрежу“.

Нема сумње, то је данас најбржи, најефикаснији и најјефтинији вид комуникације са светом. Коришћење овог медија од стране Цркве омогућава јој да подигне на виши ниво, како унутарцрквени, тако и међурелигијски дијалог. „Презентација“ Цркве на интернету омогућава јој да њена порука стигне до сваког дела планете. Захваљујући њему мисија Цркве постаје глобална. Али, исто тако, није безначајна улога интернета ни на плану интеркомуникације, комуникације у оквиру саме Цркве.

Захваљујући „глобалној мрежи“ данас се свака култура, религија, наука, философија, идеја, порука, производ уприсутњује на сваком делу земље. Свако има могућност да партиципира у културним и цивилизацијским добрима, која су данас заједничка.

Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду али и озбиљну стрепњу.

Црква је и код нас и у читавом свету учинила значајне кораке на плану стварања сопствене „мреже“ и прикључивања на „глобалну мрежу“. Тако се и она упустила у ту колективну авантуру, у протагонисту „кибер-револуције“. Прихватилаје тај данас најсавременији вид комуникације, са уверењем да тако јача своју мисију. Интернетом се данас служе готово сви њени чланови, монаси и монахиње, епископи и лаици. Када је реч о интернету и осталим средствима информисања за Цркву је „недопустиво пропагирање насиља, напријатељства и мржње, националне, друштевене и верске нетолерантности, као и греховно експлоатисање људских нагона, између осталог и у комерцијалне сврхе“. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.1]

Све Цркве данас показују појачан интерес за медије и све се више отварају према њима. Све је више семинара, симпозијума, округлих столова, конференција који се баве односом Цркве и медија. Постоје мишљења да треба проучавати црквену комуникологију као посебну дисциплину на теолошким факултетима. Данас Цркве и верске заједнице све ви- ше располажу сопственим медијима: штампаним, радиоелектронским, телевизијским, компјутерским. „Сарадња Цркве и световних средстава информисања подразумева узајамну одговорност“, каже се у званичном ставу Руске Православне Цркве. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.2] Веома је важно напоменути да је од изузетне важности да информације које се преко медија упућују јавности морају бити веродостојне.

Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи.

Радован Биговић, Црква у савременом свету, Београд: ХКЦ – Службени гласник, 2010, 91–94.

Свештеник др Радован Биговић: Црква у кибернетском универзуму - Čudo

WWW.CUDO.RS

---

Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему...

Иако је пад трију великих  и „светих“ царстава: Руског, Аустријског и Османског означен као крај Константиновске ере и почетак новог доба, Црква нажалост ни стотину година касније није успјела да се одвоји од чврстог загрљаја Државе. Неки догађаји у 20. вијеку давали су наду да ће прокламована секуларизација и раздвојеност Цркве од Државе постати реалност и тиме омогућити Цркви да буде аутентичнија у свједочењу вјере и очувању историјских сјећања и канонског поретка. Међутим, овај чудни и често насилни брак ова два ентитета је наставио да траје у измјењеној форми и послије Првог свјетског рата. Негдје је то било брутално видљиво, као на примјер у оним Црквама у некадашњем комунистичком блоку, гдје су се власти често и отворено мијешале у избор кадрова и друге значајније одлуке Цркве, а негдје је било мање видљиво, али данас видимо далеко више разорније, увођењем државне контроле у светотајински и унутрашњи живот Цркве.

Тако су, на примјер, поједине Монархије из Сјеверне Европе, гдје се епископи и данас бирају у државним парламентима, у живот Цркве безобзирно убацивале своје политичке агенде од неких безазленијих ствари попут равноправности полова, па све до одредби о обавезном рукоположењу жена, хомосексуалаца, геј браку и других измјена у породичном животу, етосу и учењу тих Цркава. Колико год су Цркве под комунистичким јармом биле слабе да се супротставе атеистичкој хистерији, толико су и Цркве у „слободној“ Европи биле немоћне да се супротставе помодном духу времена и одупру државном диктату. Примјера ради, Англиканска црква никада није осудила војно ангажовање британских Влада на Блиском истоку, и због тога је немали број пута била на мети критика у Свјетском савјету цркава, а поједине лутеранске Цркве Сјевера су простим гласањем у Државном Парламенту добиле жене бискупе и поред снажног отпора унутар самих Цркава, који је био теолошке природе. Треба напоменути да је Црква Шведске сама тражила и молила да се одвоји од Државе, што се и десило почетком 2000 године.

Ипак, упоредо с овим очито никад прекинутим тјесним везама између Цркве и Државе, које су почеле давне 313., свједоци смо да у последње вријеме многе Државе отвореније и агресивније показују намјере да се баве уређивањем вјерског живота, и то у широкој лепези од догматског учења, обичаја, школства и администрације. Овај феномен је глобалан и манифестује се кроз бројне примјере: од политичког уплива на црквене догађаје у Украјини, преко затегнутих односа Америке и Ватикана око положаја Католичке цркве у Кини, и све до последњег одбијања Папе да се састане с америчким државним секретаром М. Помпеом. У овај општи тренд интервенција Државе у вјерска питања уклапа се и недавна изненадна објава предсједника Француске Макрона да ће посебним законом до краја 2020. de facto да направи „аутокефалну“ Исламску заједницу у Француској, која ће да буде одвојена од остатка муслиманског свијета, и која ће (учењем и праксом) „да буде компатибилна с вриједностима Републике.“

Овај глобални феномен појачане бриге Државе за вјерска питања има и своје верзије у нашој балканској реалности, прије свега кроз отворен ангажман Државе у црквеном проблему у Македонији, и посебан ангажман Државе у стварању црквеног проблема у Црној Гори. Питање самосталности Цркве у Црној Гори је новим политичким обртом преусмјерено на друге методе, док је питање Македонске цркве поново је актуелизовано последњих мјесеци кореспонденцијом и иступима македонских политичара и Цариградске Патријаршије.

Историјски контекст црквеног проблема у Македонији је познат и описан на више мјеста. Он је школски примјер уплива тзв. секуларне Државе у црквена питања. С једне стране, мора се признати да је Српска црква херојски издржала притисак комунистичке Државе 1967., а са друге стране људски је разумљиво зашто локална и мања Црква у Македонији није могла да издржи притисак. Ипак, необјашњиво је да та иста Црква није издржала притисак њој наклоњене и званично демократске Државе те 2002. године јавно прихвати тзв. Нишки Споразум – у чијем креирању је сама учествовала и који је сама првобитно прихватила. Однедавно у ове сложене односе притисака, пријетњи и уцјена, односа мањег и већег, силе и правде, а који су додатно пуни ината и ирационалности, натоварило се додатно бреме амбициозног уплива Цариградске Патријаршије – што је рецепт за потпун бродолом.

Но, међутим, упркос тако злосрећном почетку и још горем развоју догађаја, и данас је јасно да исход рјешења проблема Македонске православне цркве није неизвјестан у смислу остваривања крајњих резултата, него је главни камен спотицања ситничаво натезање око редослиједа догађаја и процедурâ, што је и логично будући да има неколико учесника. Наиме, нити Српска црква, нити Црква у Скопју немају недоумица о будућем статусу Македонске православне цркве, као самосталне и аутокефалне Цркве, са сопственим црквеним идентитетом, поглаваром и именом, као пуноправну Цркву сестру свим помјесним Православним црквама. Ово се нажалост не може рећи за Цариградску Патријаршију.

Спремност Српске цркве да дарује аутокефалију Македонској православној цркви почива на истини да је Македонска црква је показала зрелост и способност самосталног дјеловања, упркос томе што је била у расколу с цијелим Православљем. Македонска црква је одржала богослужвени поредак и црквену администрацију, сачувала и унаприједила богословске школе, имала значаја у обнови побожности народа. Сачувала је апостолско прејемство, одољела је искушењима ступања у Унију, брзоплетој промјени црквеног календара и другим новотаријама и неприличностима којима и веће расколничке заједнице неријетко подлегну. Тиме је показала да је спремна за одређен степен самосталности, иако је у расколу.

Међутим, као њена највећа слабост стоји чињеница да Македонска православна црква и поред обиља историје и традиције, и изузетне благочестивости народа има евидентан недостатак монаштва (око 100), број несразмјеран њеној снази и потреби. То је директна посљедица раскола и сценарија који је већ виђен у Бугарској (1872-1945) и од кога се Бугарска црква до данас нажалост није опоравила.

За разлику од широких маса које црквеним питањима понекад приступају острашћено и навијачки, многи монахољубиви Македонци вјечно спасење не желе да траже у сумњивим структурама расколничког недостатка благодати, већ свој подвиг и личну жртву узносе у сусједним Цркавама, благодатно освједоченим. С вјечношћу нико не жели да се игра ради туђих политичких амбиција, посебно неко ко је сав свој живот, имовину, дјевственост посветио Богу. Међутим, посљедично, Македонска црква је лишена пуноће своје духовне енергије, који би јој омогућио обнову и правилан раст, будући да се њена духовност непрестано растаче, пребјезима и одласцима, умјесто да се концентрише и множи.

Паралелно с овим недостатком здравог и агилног монаштва као коректива црквеног живота, као велика сметња стоји евидентна немоћ Епископата Македонске цркве да се одупре диктату Државе, што баца озбиљну сумњу на способност самосталног дјеловања, а што би морало да буде императив једне аутокефалне цркве. У том смислу, јасно је да би за духовни живот Македонске цркве тренутно најповољније рјешење било да остане као аутономна област у оквиру Српске цркве док трауме раскола не зацијеле, односно док не умру сви они који су виновници раскола, не ојача монаштво и не смогне снаге за више храбрости пред Државом. Наравно, ово рјешење је неприхватљиво најмање двема од три стране у сукобу – држави Републици С. Македонији, Македонској цркви, док је Српска црква поприлично индиферентна према таквој могућности.

Ипак, ове две горенаведене слабости Македонске цркве бацају тамне сјенке у сврсисходност њене аутокефалије. Јасно је да само онда када једна Црква докаже да јесте и да ће бити непоколебљива у питањима учења и морала, способна да административно и духовно унапређује црквени живот на једној територији, само тада може да тражи и да добије аутокефалију. Свако друго давање аутокефалије би било катастрофа. Аутокефалија није пуко политичко питање, него најбитније питање вјечности, духовности и спасења душа, што је политичарима понекад тешко да схвате, док Јерахија би то требало да зна. Аутокефалије које служе превртљивим и промјењивим интересима Државе нису нити сврсисходне нити дугорочне. Најбољи примјер је наопака и прерана Аутокефалија у Украјини, која није заживјела него свакодневно прави скандале и клизи ка самоуништењу, одвлачећи многе душе у пропаст.

Но, на ове две горепоменуте слабости Македонске цркве, Држава се не обазире, а на Фанару још и мање. Држава има свој прокламовани интерес да аутокефалијом „зацементира македонску државност“, што је сасвим легитимно, а Фанар такође има своје (прикривене) планове и интересе.  Управо због тога тренутнога преклапања интереса, македонска Држава би из геополитичких разлога жељела да Македонска црква пристане Фанару на оне исте процедуралне услове, које је деценијама одбијала Београду и које је одбила Нишким Споразумом – односно да се раскол прво залијечи измирењем и заједничким богослужењем, па тек онда након пар мјесеци приступи канонском  и свеправославном давању аутокефалије. Но, Држава не гледа у прошлост, нити види будућност, а вјечност је не занима.

Међутим, без обзира на све планове и жеље Државе, Јерархија Македонске цркве би морала да одоли притисцима и да аутокефалност не тражи тамо гдје је не може добити на исправан начин, гдје према њима немају искрене намјере и гдје неће бити трајна. Евидентно је да би неканонском аутокефалијом с Фанара један раскол само био замјењен другим, а не залијечен  и превазиђен што је највећи интерес Македонске цркве, будући да је у рањеном статусу јер није у литургијском општењу с пуноћом Православља.

Осим тога, овом неканонском аутокефалијом, која не би била саборно подржана, Македонска православна црква опет не би могла да има неопходну духовну обнову и развој монаштва, нити пуну црквену самосталност, што би у коначници имало за посљедицу њен умањен значај и неостваривање свих потенцијала који има. Македонска црква би на тај начин дугорочно остала мала и небитна Црква, која би не само остала марионета у рукама Државе, него би постала сателит и послушница која аминује све идеје из Цариграда.

Осим тога, Словени у Македонији су већ неколико пута имали прилике да искусе наопако додјељене аутокефалије њихове области. Тако су 1018. године неискрено добили аутономију Охридске Архиепископије, која је не само изгубила смисао ширења писмености и школства на словенском језику, него је сасвим супротно имала доминантан и опресиван грчки карактер, који је ишао толико далеко да су брисани натписи и називи на словенском језику и писани поново на грчком. Осим првог архиепископа Јована Дебарског који је био Словен, готово сви други архиепископи редом су били Грци. С нечасним намјерама те предоумишљајем 1767. укинута је Охридска Архиепископија због испланираног и организованог банкрота, тако што су Фанарски Грци у периоду од десет година смишљено измјењали седам архиепископа, те Архиепископија није имала новца да плати огромне таксе на сваки пут изнова издаван султански документ о постављењу новог поглавара – берат.

Најновија и друга по реду аутокефалија која се евидентно спрема, по украјинском сценарију, по Македонце може да буде најгора од свих претходних  јер је последња превара гора од прве, како рече Апостол Павле. Детаљи понуде још увијек нису јавно познати, али се могу претпоставити. Фанар ће да промовише своју идеологију тако што ће да уцијени Македонце Томосом о аутокефалији по принципу узми или остави, а који ће да више личи на списак жеља Фанара, него на документ о самосталности. За очекивати је да Македонци не добију поглавара Цркве, као што се то већ десило Атини и Кијеву, а додатна понижења ће да иду преко имена Цркве, преко одузимања три епархије у Дијаспори, преко увођења ставропигија у најзначајнијим манастирима, и као последње, али не најмање важно, преко економског исцрпљивања – плаћање годишњег харача, који је залог неких будућих укидањâ, као што су већ помоћу дугова државној благајни и укинули Охридску Архиепископију. Ако су Москви одузели Кијев, јер нису поштоване одредбе из 17. вијека да Кијевски Митрополит помиње и Цариградског Патријарха на богослужењу, колико ће им требати да поново укину Охридску Архиепископију ако не буде слала новац? Наравно, сва ова жуч ће да буде покривена медом слаткорјечивости, аплаузима и пољупцима, какви су већ виђени.

С друге стране, без обзира што би од Српске цркве Македонци добили пуну аутокефалију, без уцјена и понижења, питање тражења аутокефалије од Српске цркве македонским Епископима јесте емоционално далеко теже, будући да би се на тај начин признала погрешност црквене политике у претходном периоду. Но тај проблем је лако рјешив, уколико српска страна не буде инсистирала на сјећању на прошле догађаје, него буде више гледала на будућност. У протеклим деценијама, двије делегације, српска и македонска, су се до сада састале безброј пута, готово толико да су развиле лична пријатељства. Можда је вријеме да обје стране промјене делегације, како би нови људи понудили нову перспективу и дали нова рјешења. Ново вино се сипа у нове мјехове. Рјешење свакако постоји, потребно је само да Црква одоли притиску Државе и да дјелује слободно у складу са својим интересима.

За разлику од Грка, Срби немају никаквих проблема ни отклона према македонском идентитету и имену, не би тражили Епархије у Дијаспори, не би тражили новчане годишње надокнаде. Чак би и питање ставропигијалног статуса могло да буде ријешено на обострано задовољство. Македонци би могли да траже ставропигијални статус за њима историјски битан манастир Светог Прохора Пчињског, док би Србима могли да понуде неки од Немањићких манастира на својој територији, као знак братства, љубави и повјерења који влада међу нама. Сигуран сам да би Срби били спремни да Македонску цркву уздигну и на ранг Патријаршије, као што је то обичај међу историјским црквама и народима: Србима, Бугарима, Русима, Румунима, Гурзинима, итд. Евидентно је да би Македонци аутокефалност од Срба могли да добију лако и без већих проблема, на принципима Нишког Споразума, но тада би изостале салве похвала и аплаузи од Државе и са Босфора, који то вјероватно не би ни признао.

Управо због тога, македонски Епископи морају да нађе снаге да гледају свој дугорочни интерес и интерес свога народа и Цркве. Македонска црква мора да сагледа нашу заједничку цјелокупну прошлост и да се присјети да су Владе и Државе, барем на Балкану, привремена и пролазна ствар, док су пријатељства и братства вјечна. У том смислу, трајна питања попут аутокефалности не могу да буду ријешена привременим мотивима и амбицијама. Македонска црква мора да сагледа искуства других Цркава, како оних које су се опирале захтјевима Државе, тако и оних које су попуштале, како оних које су поробљене од комуниста, тако и оне које су поробљене политичком коректношћу, џендер студијама и другим боговима Запада. Ово не вриједи само за Македонску цркву, него за све Цркве на Балкану јер ако се не буду знале поставити и опирати, врло брзо ће бити присиљене да се по бројним питањима прилагоде „вриједностима Државе“, а она никаква аутокефалија неће имати смисла.

Поврх свега, Македонци морају да погледају у своју прошлост и присјете се горких дешавања из Охридске Архиепископије. Треба да виде и нашу заједничку прошлост и лијепе моменте братске љубави, као ономад када је на лично инсистирање краља Александра чудотворни гроб и црква Светог Наума ослобођен и тако ушао у границе данашње Македоније, иако је првобитно тај дио био додјељен Албанији. Међутим, далеко битније за Македонце јесте да виде садашњост и сагледају реалност Епифанијеве „аутокефалије“, прије него ли се одлуче да аутокефалију затраже тамо гдје не желе да искрено им је дају, гдје је дају под понижавајућим условима, и без гаранција за будућност. Историја је учитељица живота, али само онима који знају да из ње уче.

Ипак, какво год ријешење да изаберу, било под притиском Државе или самостално и слободно, Македонци морају да знају да ће им Срби увијек бити први сусједи и једини народ у њиховом окружењу који их искрено воли и поштује и признаје као Македонце и браћу.

Ако искрено мисле да их неки други воле више него ми, да им желе више добра него ми, и да су искренији према њима него ми, срећно им!

Дејан Мачковић

dejanmackovic.wordpress