Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.

Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.

Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.

Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.

Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.

Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.

И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.

Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.

Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.

Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.

Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.

Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.

О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.

Стојана Валан

“Човјек ће одустати од скоро свега, осим од своје патње”

-Џон Клиз-

У свом ауторском тексту који носи назив “Тајни живот љубавне пјесме”, Ник Кејв промишља о јеванђељској слици Христа разапетог на крсту и окруженог двојицом разбојника. Разбојнику који се покајао, Господ је обећао да ће бити са Њим у Рају (Лк. 23,43). Христовим поступком праштања једном од двојице преступника, Кејв поткрепљује своју тезу према којој се не може вјеровати доброти која није удисала исти ваздух као и зло. По њему, само човјек који је егзистирао у патњи коју производи живот ван заједнице са Богом је способан да, попут разбојника на крсту, да у потпуности позитиван одговор на Христов позив на покајање. Међутим, бездан подсвјесне патње због одсуства заједнице са Творцем често зна да окује и дефинише човјека, те његово срце учини непријемчивим за Истину. Овакво стање у души човјековој порађа отпор према Христовој проповједи и потребу за сталним преиспитивањем основних хришћанских истина. Потврду ове тезе могли смо пронаћи прије неколике вечери у оквиру будванског Град театра, када је на тој престижној манифестацији гостовао Александар Радуновић Попај. Поменутог јавног дјелатника, потписник ових редова зна као гитаристу групе “Перпер” и хумористу монти-пајтоновске провинијенције, будући да је исти члан познате групе The Books Of Knjige. Међутим, у суботу вече смо могли сазнати да је господин Радуновић и књижевник, писац драмских комада, будући да се неколико његових дјела већ увелико изводе у Зетском позоришту, на Цетињу. Очито да је Попај на умјетничкој мејнстрим сцени, којом доминира језик политичке коректности, а којег је већ поменути Ник Кејв назвао најтужнијом религијом данашњице, већ увелико афирмисан као мултимедијални умјетник. Господину Радуновићу није први пут да у својим јавним иступима критикује Цркву, будући да се његова дјелатност овог типа простире још од времена неукусних шала и напада на блажене успомене митрополита Амфилохија па све до скорашњих критика на рачун митрополита Јоаникија, за кога је у једној од својих радио емисија рекао да му “Не изгледа као баш најбољи”, те да би “требао да поведе рачуна”. Но, чини се да је те вреле будванске вечери Попај отишао корак даље, будући да је увриједио и најтананија осјећања хришћанских вјерника. Но, кренимо редом. Најприје је уважени господин Радуновић Свето Писмо, које је у свијести и рецепцији православних хришћана богонадахнута књига над књигама, назвао метафором, алегоријом и фикцијом. Дакле, популарни гост будванског Град театра не узима у обзир чињеницу да Библија већ вјековима и миленијумима пружа утјеху многим људима у најтежим тренуцима њихових живота, као ни то да је баш она била инспирација за нека од најважнијих умјетничких дјела у историји човјечанства, те да је у сваком смислу те ријечи оплемењивала свијет и људску мисао. Свето Писмо је за њега тек обичан производ маште и фикције.

Уважени господин Радуновић се ту не зауставља и износи пред своју публику следећи суд: “Ако мислите да сада неко диже људе из мртвих, онда сте потпуно промашили поенту”. Међутим, не чуди чињеница да од свих хришћанских догми Попају понајвише смета учење о васкрсењу мртвих. У новозавјетној књизи Дјела апостолских се налази свједочанство о томе како је на Ареопагу Св. ап. Павле атинским незнабошцима проповиједао хришћанску вјеру. Они су га пажљиво слушали све до момента у којем је почео да им говори о васкрсењу. За тезу да је за пагански ум античког човјека хришћанска догма о васкрсењу неприхватљива, потврду налазимо и у наредним вјековима. Незнабожачки полемичар против хришћанства Келс, хришћане назива “тијелољубиви род”, будући да хришћанство кроз учење о васкрсењу даје достојанство и есхатолошку перспективу људском тијелу. Кроз Попајеве јавне иступе препознајемо да и савремена незнабожачка мисао у својој основи садржи и наслаге античког паганизма. Према Радуновићу, хришћанство, попут неких других религија, је средство манипулације “да нас неки људи држе у страху”. Овом мишљу се овај јавни дјелатник сврстава у ред публициста, карактеристичних за наше поднебље, који не знају много о вјери својих предака. Да је Попај пажљивије читао књигу коју је назвао обичном фикцијом, свакако би наишао и на следеће Христове ријечи: “Познаћете истину и истина ће вас ослободити” (Јн.8,32). Дакле, вјера у Христа јесте познање Истине која ослобађа. Однос човјека према Богу, према хришћанском поимању, не може бити заснован на страху, будући да Христос од нас очекује да Га слободно и са љубављу следимо.

За све критичаре хришћанске вјере је карактеристична чињеница да су, поред постављених питања намијењених хришћанима и хришћанству, нудили и одређене одговоре. За паганске полемичаре против хришћанства из прва три вијека после Христа, баш као и за апологете многобожачке религије из четвртог и петог вијека, карактеристично је и то што су као одговор нудили повратак на паганску праксу и мисао. Ниче је, критикујући хришћанску љубав према ближњем, говорио о љубави према даљњем – тј. према натчовјеку. Попај нам у својству одговора нуди следећи исказ: “Бог је увијек ствар људске перцепције и способни смо да га спознамо или не спознамо онолико колико смо способни да разумијемо да он зависи од наше свијести”. Ако се уважени господин Радуновић већ одлучио да се бар на тренутак измјести из свијета монти-пајтоновског сарказма и ироније на поље озбиљних наука које промишљају о смислу човјековог постојања, као што су теологија и философија, онда је свакако морао да зна да такво прегнуће тражи јасну и прецизно формулисану мисао. Слободни смо примијетити да поменути Попајев исказ, са којим је, ваљда, требао да поентира и задиви своје домаћине из Град театра и присутну публику, лишен потребне јасноће. Ако је Попајев циљ био да негира Божију егзистенцију, поставља се питање зашто није напросто изговорио да Бог не постоји. Ако му је циљ био да публици намјесто вјере у хришћанског Бога, понуди вјеру у философског, деистичког Бога, онда је његов исказ толико препун нејасних термина и синтагми, да је заиста премало и простора и времена да би се са њим полемисало. Свакако је најпроблематичнија теза према којој је Бог зависан од наше свијести. Творац, као апсолутно слободан не може ни на који начин зависити од своје творевине, па ни од човјекове свијести и перцепције.

“Смрт и вријеме владају свијетом” – стих је из једне пјесме руског философа Владимира Соловјева. Господин Радуновић истиче да својим јавним дјеловањем, заправо, устаје против свих ауторитета. Но, слободни смо примијетити да ипак постоје два ауторитета пред којима Попајева мисао узмиче, показујући се као немоћна. Ти ауторитети су смрт и вријеме. Стога је јасна нетрпељивост и критицизам према православној хришћанској вјери у реалност Царства Небеског, у којем ће смрт и вријеме бити превазиђени. Но, остаје чињеница да се у својој критичности ни милиметар није помјерио од аргументације коју су нудили још пагански незнабошци из времена Римске империје.

Ђакон Павле Љешковић,

црква Св. Тројице, Стари град, Будва

Извор: Митрополија црногорско-приморска / Ризница литургијског богословља и живота

Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена.

Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање.

Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година.

Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине.

Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме.

Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога.

И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот.

Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије.

Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност.

Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му.

Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном.

Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке.

О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза.

https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/

У свом ауторском тексту који носи назив “Тајни живот љубавне пјесме”, Ник Кејв промишља о јеванђељској слици Христа разапетог на крсту и окруженог двојицом разбојника. Разбојнику који се покајао, Господ је обећао да ће бити са Њим у Рају (Лк. 23,43). Христовим поступком праштања једном од двојице преступника, Кејв поткрепљује своју тезу према којој се не може вјеровати доброти која није удисала исти ваздух као и зло. По њему, само човјек који је егзистирао у патњи коју производи живот ван заједнице са Богом је способан да, попут разбојника на крсту, да у потпуности позитиван одговор на Христов позив на покајање. Међутим, бездан подсвјесне патње због одсуства заједнице са Творцем често зна да окује и дефинише човјека, те његово срце учини непријемчивим за Истину. Овакво стање у души човјековој порађа отпор према Христовој проповједи и потребу за сталним преиспитивањем основних хришћанских истина. Потврду ове тезе могли смо пронаћи прије неколике вечери у оквиру будванског Град театра, када је на тој престижној манифестацији гостовао Александар Радуновић Попај. Поменутог јавног дјелатника, потписник ових редова зна као гитаристу групе “Перпер” и хумористу монти-пајтоновске провинијенције, будући да је исти члан познате групе The Books Of Knjige. Међутим, у суботу вече смо могли сазнати да је господин Радуновић и књижевник, писац драмских комада, будући да се неколико његових дјела већ увелико изводе у Зетском позоришту, на Цетињу. Очито да је Попај на умјетничкој мејнстрим сцени, којом доминира језик политичке коректности, а којег је већ поменути Ник Кејв назвао најтужнијом религијом данашњице, већ увелико афирмисан као мултимедијални умјетник. Господину Радуновићу није први пут да у својим јавним иступима критикује Цркву, будући да се његова дјелатност овог типа простире још од времена неукусних шала и напада на блажене успомене митрополита Амфилохија па све до скорашњих критика на рачун митрополита Јоаникија, за кога је у једној од својих радио емисија рекао да му “Не изгледа као баш најбољи”, те да би “требао да поведе рачуна”. Но, чини се да је те вреле будванске вечери Попај отишао корак даље, будући да је увриједио и најтананија осјећања хришћанских вјерника. Но, кренимо редом. Најприје је уважени господин Радуновић Свето Писмо, које је у свијести и рецепцији православних хришћана богонадахнута књига над књигама, назвао метафором, алегоријом и фикцијом. Дакле, популарни гост будванског Град театра не узима у обзир чињеницу да Библија већ вјековима и миленијумима пружа утјеху многим људима у најтежим тренуцима њихових живота, као ни то да је баш она била инспирација за нека од најважнијих умјетничких дјела у историји човјечанства, те да је у сваком смислу те ријечи оплемењивала свијет и људску мисао. Свето Писмо је за њега тек обичан производ маште и фикције.
Уважени господин Радуновић се ту не зауставља и износи пред своју публику следећи суд: “Ако мислите да сада неко диже људе из мртвих, онда сте потпуно промашили поенту”. Међутим, не чуди чињеница да од свих хришћанских догми Попају понајвише смета учење о васкрсењу мртвих. У новозавјетној књизи Дјела апостолских се налази свједочанство о томе како је на Ареопагу Св. ап. Павле атинским незнабошцима проповиједао хришћанску вјеру. Они су га пажљиво слушали све до момента у којем је почео да им говори о васкрсењу. За тезу да је за пагански ум античког човјека хришћанска догма о васкрсењу неприхватљива, потврду налазимо и у наредним вјековима. Незнабожачки полемичар против хришћанства Келс, хришћане назива “тијелољубиви род”, будући да хришћанство кроз учење о васкрсењу даје достојанство и есхатолошку перспективу људском тијелу. Кроз Попајеве јавне иступе препознајемо да и савремена незнабожачка мисао у својој основи садржи и наслаге античког паганизма. Према Радуновићу, хришћанство, попут неких других религија, је средство манипулације “да нас неки људи држе у страху”. Овом мишљу се овај јавни дјелатник сврстава у ред публициста, карактеристичних за наше поднебље, који не знају много о вјери својих предака. Да је Попај пажљивије читао књигу коју је назвао обичном фикцијом, свакако би наишао и на следеће Христове ријечи: “Познаћете истину и истина ће вас ослободити” (Јн.8,32). Дакле, вјера у Христа јесте познање Истине која ослобађа. Однос човјека према Богу, према хришћанском поимању, не може бити заснован на страху, будући да Христос од нас очекује да Га слободно и са љубављу следимо.
За све критичаре хришћанске вјере је карактеристична чињеница да су, поред постављених питања намијењених хришћанима и хришћанству, нудили и одређене одговоре. За паганске полемичаре против хришћанства из прва три вијека после Христа, баш као и за апологете многобожачке религије из четвртог и петог вијека, карактеристично је и то што су као одговор нудили повратак на паганску праксу и мисао. Ниче је, критикујући хришћанску љубав према ближњем, говорио о љубави према даљњем – тј. према натчовјеку. Попај нам у својству одговора нуди следећи исказ: “Бог је увијек ствар људске перцепције и способни смо да га спознамо или не спознамо онолико колико смо способни да разумијемо да он зависи од наше свијести”. Ако се уважени господин Радуновић већ одлучио да се бар на тренутак измјести из свијета монти-пајтоновског сарказма и ироније на поље озбиљних наука које промишљају о смислу човјековог постојања, као што су теологија и философија, онда је свакако морао да зна да такво прегнуће тражи јасну и прецизно формулисану мисао. Слободни смо примијетити да поменути Попајев исказ, са којим је, ваљда, требао да поентира и задиви своје домаћине из Град театра и присутну публику, лишен потребне јасноће. Ако је Попајев циљ био да негира Божију егзистенцију, поставља се питање зашто није напросто изговорио да Бог не постоји. Ако му је циљ био да публици намјесто вјере у хришћанског Бога, понуди вјеру у философског, деистичког Бога, онда је његов исказ толико препун нејасних термина и синтагми, да је заиста премало и простора и времена да би се са њим полемисало. Свакако је најпроблематичнија теза према којој је Бог зависан од наше свијести. Творац, као апсолутно слободан не може ни на који начин зависити од своје творевине, па ни од човјекове свијести и перцепције.
“Смрт и вријеме владају свијетом” – стих је из једне пјесме руског философа Владимира Соловјева. Господин Радуновић истиче да својим јавним дјеловањем, заправо, устаје против свих ауторитета. Но, слободни смо примијетити да ипак постоје два ауторитета пред којима Попајева мисао узмиче, показујући се као немоћна. Ти ауторитети су смрт и вријеме. Стога је јасна нетрпељивост и критицизам према православној хришћанској вјери у реалност Царства Небеског, у којем ће смрт и вријеме бити превазиђени. Но, остаје чињеница да се у својој критичности ни милиметар није помјерио од аргументације коју су нудили још пагански незнабошци из времена Римске империје.

Ђакон Павле Љешковић,
црква Св. Тројице, Стари град, Будва

https://mitropolija.com/2021/08/04/reagovanje-slovo-o-robovanju-smrti-i-vremena/

Музеј жртава геноцида наводи у саопштењу да је у низу злочина почињених у Глини најпотреснији и најдраматичнији онај који се одиграо у цркви.

Подсећају да је након првог усташког злочина 13. маја 1941. године, Глина те прве године рата од 24. јула до 8. августа још два пута била место масовног страдања српских цивила, у оквиру шире акције убијања Срба на Банији и Кордуну.

„Први се одиграо у ноћи између 29. и 30. јула 1941. године. Највећи део страдалих из општине Топуско, допремљен је у Глину у два сточна вагона. Утврђена су 203 имена иако се сматра да их је убијено између 300 и 700”, наводе из Музеја и наглашавају да најпотпуније сведочанство о том покољу оставио преживели Љубан Једнак.

Другом злочину је, како наводе, претходило окупљање Срба у Вргинмосту 3. августа ради покрштавања, односно покатоличавања.

„Након отпуштања жена и деце, у Соколском дому остало је 1.038 мушкараца. Окупљени Срби су превезени у Глину и већина је затворена у цркву Пресвете Богородице у којој је неколико дана извршен први злочин”, наводи Музеј.

Музеј додаје да је мањи део Срба - вероватно њих 181 за које није било места у цркви одмах одвезен до Новог села у чијој су околини убијени.

Други злочин у цркви, како подсећају, био је у ноћи између 4. и 5. августа 1941. Утврђена су имена свих 1.038 тада убијених цивила.

Спомен-дом, на месту порушене цркве, подигнут је 1969. године.

Испред дома била је фигура „Мајка са дететом” Антуна Аугустинчића.

Тек је 1986. године на иницијативу СУБНОР-а Глине у истом простору формиран и Спомен-музеј, а Аугустинчићева скулптура је измештена.

Иницијатива у вези са постављањем спомен-обележја прихваћена је тек 1990. године.

Постављена је скулптура „Двери” и урађена су два мозаика у централном делу Спомен-дома, са мотивима „покрста” и страдања, док су бронзане плоче са именима 1.570 жртава постављене тек 1995. године.

Из Музеја додају да је нестанком Републике Српске Крајине 1995. године, нестало и спомен-обележје, а Спомен-дом је преименован у „Хрватски дом”, наводи Танјуг.

Извор: ПОЛИТИКА

У време христоборних царева Диоклецијана и зета његова Максимијана живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани; беху богати али и бездетни. Они се мољаху Богу да им подари дете, обећавајући да ће га посветити Њему. Бог услиши њихову молитву и њима се у недељу роди женско дете, због чега они и дадоше име детету Недеља, и крстише га светим крштењем.

Родитељи васпитаваху Недељу у хришћанском учењу и врлинама, и тако од детињства Недеља посвети себе Богу, уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просиоци, но она их све одби говорећи да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просилаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука одасла их к управитељу Јусту у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак посла Диоклецијан у Никомидију к ћесару Максимијану на суд. Саслушавши Недељу и видевши да је тврда и непоколебљива у Христовој вери, Максимијан нареди те је положише по земљи и дуго без милости бише воловским жилама. За то време мученица се мољаше Господу, и то страховито разјари мучитеља Максимијана те викаше на војнике који је мучаху. Тада му света мученица рече: Не варај се, Максимијане, никада ме нећеш моћи потчинити својој вољи пошто ми Бог помаже.

После тога Максимијан посла свету Недељу к управитељу Витиније Илариону. Овај је саслуша и нареди да је уведу у идолски храм; но тамо се света Недеља помоли Богу, и настаде силан земљотрес, од кога сви идоли у храму попадаше на земљу, поразбијаше се и у прах претворише; утом улете вихор у храм, и развеја по ваздуху тај идолски прах; затим сину муња и сагоре лице управитељу Илариону, те он паде са свога престола и издахну.

После Иларионове погибије за управитеља области дође Аполоније. Обавештен о свему што се догодило, Аполоније удари свету Недељу на зверске муке, па је врже у тамницу. Када света Недеља лежаше у тамници сва у ранама, јави јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: "Не бој се мука, Недељо, моја благодат је с тобом".

Када управитељ Аполоније поново изведе свету Недељу на суд и муке, он донесе пресуду да она буде спаљена у огњу. Слуге спремише огромну ватру, и бацише мученицу усред ватре. А света мученица, подигавши руке к небу, дуго се мољаше Богу. И тада, из чистог и ведрог летњег неба, спусти се облак и угаси сву ватру, која ни најмање не повреди свету мученицу. После тога управитељ нареди да се на мученицу пусте разне звери, али и ту она остаде неповређена, пошто јој звери као кротка јагњад полегаше крај ногу. Видећи ово необично чудо, многи од присутних незнабожаца повероваше у Господа Христа. Но сви бише посечени. Света Недеља рече Аполонију: "Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка; предаш ли ме мачу, сетићу се чеснога Претече. За мене је живот - умрети за Христа".

Тада нареди Аполоније да мученицу поново воде у тамницу. После извесног времена управитељ Аполоније, севши на судишту, са судијског места изрече смртну пресуду мученици: да буде посечена мачем. Џелати је онда узеше и изведоше ван града да је погубе. Света Недеља их замоли за дозволу да се помоли Богу. Џелати јој дозволише. Она онда клече на колена, уздиже руке к небу и помоли се Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душама њених родитеља. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него се мач спусти на њену главу. А када војници, пришавши к њој да изврше над њом смртну казну, видеше да је већ умрла, зачудише се. Утом би к њима божански глас с неба који им рече: Идите, браћо, и причајте свима о великим делима Божјим. - Војници се после тога вратише славећи Бога.

Света Недеља чесно пострада и пресели се у вечну радост Господа свога 289 године, у Никомидији. Ова света мученица се нарочито много празнује у Далмацији и Јужној Италији.

Гледајући животне околности у светлу садашњости у којој се налазимо, осећамо да смо изложени ономе што је супротно животу по Јеванђељу, у љубави, истини, љепоти и добру.

„Ja сам пут истина и живот“ ( Јн. 14, 6) сведочи нам Христос, тај ауторитет који је непобитан у времену и вечности коју нам нуди сам Бог. Молим вас, покажите једни другима љепоту те Небеске Љубави и доброте. 

Овај свијет је право чудо које је Бог створио. Бог је по својој милости, у наше руке ставио прегршт чудесних дјела. „Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њоме“ (1. Мој. 1, 28).  

Ви родитељи, говорите увек истину, па ћете показати дјеци својој сјај и љепоту Христовог пута. Чинећи правду показаћете им Сунце Правде. Живећи морално и поштено, научићете своју дјецу најбољем поштењу и моралу. 

Без колевке нема живота, нема будућности.

Колевка је радост читаве васељене.

Бог нас позива на одговорност

Бог нас позива на одговорност у нашем животу, ма коју дужност обављали, на одговорност у породици, у Цркви, у школи, војсци или полицији, на радним местима и у својим домовима и међу својим вршњацима.

Ми смо овде на земљи да бисмо открили оно што нам Бог повјерава. Он жели нашу укљученост у све поре нашег живота да бисмо били срећни и радосни људи.

Вјера и нада корачају заједно.

Вјерујте у постојање највиших и најлепших идеала.

Младима је својствено да идеализују. Вјерујте у Бога Створитеља, у Духа Светога који све покреће ка добру, у Христов загрљај који чека сваког човјека на свршетку његовог живота на овој земљи.

Свијет постоји и опстаје захваљујући узорним, добрим и племенитим људима који су снагом своје љубави међу људима, градили мостове, који су сањали и вјеровали и онда када су око себе слушали ријечи подсмјеха и покуде.

Данас је потребна искрена верничка љубав без граница

Данас је Србији толико потребна наша искрена вјерничка љубав која не зна за границе. Потребно јој је искрено родољубље синова и кћери. Треба сви да се данас запитамо: Зашто смо и да ли смо и колико смо данас спремни да се заложимо и уградимо себе за опште добро човечанства.

Питам себе и вас, ослањујући се на ваше младалачко одушевљење и снагу и вјерујем у то, да и поред тога што сваким даном гледамо и слушамо како се олако изврће истина о човјеку, о нашој српској прошлости, како се жртве омаловажавају и минимализују, има у нама снаге да се расеју непријатељи наши. Неки су себи дали право да управљају слободом дјеце 21. века, да истину изврћу и претварају у дневно политиканство и политичке нагодбе. Видимо, породично гнездо се урушава, видимо, како се наше свето и мученичко Косово и Метохија растаче.

Морамо ревновати за Бога

Зато, драги моји, морамо ревновати за Бога, Род и Отаџбину. За своју породицу.

Као вјерници Цркве Христове не можемо да ћутимо кад видимо да се највеће драгоцености нашег народа упропаштавају и тиме се доводи у питање опстанак и смисао љубави. Јесмо ли ми дјеца и потомци Светога Саве, Светих Немањића и Бранковића, Мајке Ангелине, Светог Максима и Јована, који столују у Манастиру Крушедолу, у својој задужбини? Јесмо, свако које крштен и слави свог свеца и поштује своје претке, радећи за своје потомке, племенитог је рода.

Бог је љубав.

„Будимо људи“, речи су блаженопочившег Патријарха Павла. Бити човек тежак је задатак. Бити човек који ће око себе да шири топлину још је тежи задатак који нам је сам Господ поверио – да будемо људи и у нељудским временима.

Љубав према ближњем лако је провјерити – мјером преузимања одговорности за другог.

Удаљите од себе дух оптуживања и осуђивања својих ближњих, који трује својом горчином душу и срце и цело наше биће.

Нажалост, техника данашњице је све савршенија а ми људи све мање имамо времена једни за друге. Невероватно колико смо удаљени једни од других. Бог је увијек близу, само је човјек далеко.

Одвојеност од породичног стола, заједништва у ријечи и делању и у благовању, претворила нас је у индивидуалце.

Породица је мали сплав спаса

у бродолому живота појединаца и народа

Породица је мјесто у којем се нови живот не само рађа, него и прихвата као Божји дар. И сви се радујемо једној светој и многољудној породици. Учинимо молитву за обнову мајчинства и очинства. Ово посебно наглашавамо!

Младићи и девојке, вама се обраћам, када једном добијете од Бога благослов и дар љубави, када се заволите и склопите брак, тек тада крећу борбе и битке. Ђаво не жели да се људи воле и гледа да све учини да разруши и поквари ту љубав и брачну хармонију. Неспремни за ту врсту борбе, многи нажалост завршавају разводом брака.

Да се одбрани светиња брака, нису довољни само судови човечански. Ту треба да бди око Божије и покровитељство свих светих. Зато су многи разводи брака у нас срамота и наша несрећа која још није довољно уочена. А ја вам као родитељ саветујем и препоручујем речи Св. апостола Павла Ефесцима: „Обуците се у свеоружје Божје, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволског, стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за јеванђеље мира, а изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога.“ (Еф 6, 11–16).

Брак је подвиг

Брак је подвиг. Док Господ у срцу нашем не сагради породицу, ми нећемо саградити дом који је творевина Божја. Само Господ који подстиче видело вере и уноси смисао вечнога живота, одговорности и самоодрицања може да сагради и очува породице.

Сетимо се колико је рођачких, комшијских и пријатељских веза прекинуто – које је прекинула студен отуђености.

Све ће нас оковати лед раздора и нетрпељивости, неслоге и зависти ако у своје срце не пригрлимо Христа, који је једини способан да споји раздвојено и измири завађено.

Борите се за своју заједницу, тако што ћете још више да се волите. Тако ћете непрестано доказивати своју вештину и културу живљења у заједништву. Праштајте једни другима слабости. Лечите ране једни другима а не продубљујте их.

Брак без Христове вјере је веома тежак. Без наде је још тежи.

Морате бити стрпљиви и мудри, и знати како да управљате својим „малим царством“, а то је брак.

Свога супруга или супругу, волите увек за мрвицу више него он вас. Мрвица по мрвица, љубав на љубав и ето светог и благословеног брака.

На крају нашег живљења на овом свијету не чека нас бродолом, ништавило и безнађе. У нама клија семе Апсолутног.

Бог нас не разочарава већ је у наша срца ставио наду. И све се у вама и у вашим младалачким срцима рађа и буја да би процветало као у вјечном пролећу.

Градите мир у себи

Где год да јесте и где ћете бити сутра – изграђујте. Градите мир у себи, међусобно и међу људима. Не слушајте глас оних који сију мржњу и подјеле, ма ко они били и ма на којем положају се тренутно налазили.

Људска бића, колико год се један од другог разликовала, створена су да би живела заједно.

Поштујте свачији пут, био он прав или мукотрпан, јер сваки човек има своју причу коју може да прича, и причаће је до краја свога живота.

Свако дијете које се рађа – обећање је новог живота, нове радости која се још једном показује моћнијом од смрти. Свака љубав која ниче и која се рађа међу вама, снага је подвига и преображења и жуди за срећом.

Исус нам је предао свјетило које свијетли у тами, Духа Светога који борави у нама, који нас брани и штити од искушења.

То свијетило нејвеће је богатство које нам је повјерено на чување.

Нада нас наводи да вјерујемо у постојање свега оног што је Бог створио, и које се протеже све до своје кончине – када ће Бог бити све у свему.

Будите сви одговорни за овај и овакав свијет и за живот сваког човјека.

Помислите да је свака неправда учињена против ближњег отворена рана која умањује и твоје достојанство и Божји лик у теби.

Живот не постоји и не престаје само са твојом појавом и постојањем. А када будеш у страху пред каквом животном дилемом и потешкоћом, сети се онда да ти не живиш само за себе.

У светој тајни Крштења ваш живот је већ уроњен у отеловљење Свете и животворне Тројице Оца и Сина и Светога Духа.

А ви припадате Христу! Он је тај који својом кротошћу побјеђује све људске непријатеље; грех, мржњу, злочин, насиље и много шта друго што ремети складност у нашој души.

Имајте увек храбрости за истину и сјетите се да нисте изнад истине. Па кад би и случајно остао као једини који још вјерује у истину, немој због тога бјежати из друштва људи. Па када би живео у пустињској тишини као самац, попут многобројних монаха и подвижника, носи у свом срцу патње сваког човека, као што су то они радили.

То је људски и разумљиво је.

Та хришћани сте!

И у молитвама својим предајте се Богу. Његујте идеале.

Вјерност једно другом нека увек буде ваш циљ, само тако се задобија добро и љубав и побјеђује зло. Ако погријешите и паднете у искушење – дигните се. Те ваше погрешке не смију вас оковати. Син Божји је управо дошао не ради здравих људи – него ради болесних и изгубљених, дакле и ради тебе, и опет вам велим – не плашите се!

На крају овог кратког сочитанија и нашег обраћања вама, господо ученици и професори, драга моја дјецо, наша порука и поука:

„Живи, љуби да би био љубљен,

Сањај, вјеруј и с Божјом помоћи, никада не очајавај.“

Пред вама је животни задатак, нова деоница животног пута, не плашите се, него уздигнутог чела ходите напред уз Божју помоћ у победе, уз молитве Богу да нам подари здравље, мир и љубав међу свима нама.

Амин – Боже дај!

Епископ сремски Василије

Епархија сремска

7/14/2021

Извор: Православи.ру

Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски Јован рекао је данас да су он и његови најближи примили вакцину против вируса корона и да у борби против заразе нема другог избора.

Владика Јован је истакао да је свјестан да је проблем то што је вакцина морала да буде развијена брзо, али да нема другог избора, јер је она једини излаз из ове ситуације.

– Да нема вакцине имали бисмо мале, велике богиње, читав низ болести од којих се умирало више него данас од рака… Једино што све те болести држи од нас далеко је вакцина, оно што је медицина пронашла и на чему смо захвални – рекао је владика Јован за телевизију Прва.

Он је подсјетио да је ковид 19 однио “патријарха /Иринеја/, митрополита Амфилохија, владику Атанасија, владику Милутина”.

Владика Јован је рекао да не разумије противнике вакцина, људе који негативно реагују на њу, те упоредио њихова увјерења са мишљењем оних који вјерују да је земља равна плоча.

Епископ пакрачки је противницима вакцина поручио да оду у болнице и виде.

Извор: РТРС

Већ две хиљаде година хришћани покушавају да увјере свијет да није истинита стара латинска пословица nihil novi sub sole, или ништа ново под Сунцем, указујући на то да се доласком Христа све промјенило из основа. Тако су хришћани првих вијекова с највећим жаром проповиједали нову религију, нове обичаје, нове празнике, нове друштвене односе, ново Сунце, новог Адама, нову твар, нову Пасху итд. Ријеч ново, или у нашој савременијој иначици модерно, заједно са својим парњаком младо имала је позитивно значење,  а старо је било превазиђено и негативно, о чему нам јасно и у изобиљу свједочи црквена химнографија и сликарство. Тако је наша највећа књига названа Нови завјет, а једнако Христос је у почетку у римским катакомбама приказиван као млад или голобради младић. Дуги низ вијекова, чак су и божански  унутартројични односи, у коjима је Отац „старији“ у односу на Сина и Духа, као узрок и принцип њиховог божанства, вјешто изражавани на такав начин да се ова тзв. монархија Оца не приказује кроз старост лика, него покретом тијела, или позицијом унутар слике.

Хришћанска вјера и поглед на свијет у коме је ново, модерно и младо добро и позитивно, учинили су нашу евро-медитеранску цивилизацију најразвијенијом у историји људског рода те омогућила нам огроман технолошки и друштвени напредак.  Иако је најмањи континент, Европа је своју доминацију над остатком планете остваривала управо захваљујући прихватању и отворености ка новом, новим обичајима, новим технологијама. Наравно, протестанти су у томе предњачили, католици релативно слабије ишли за њима, док су православни  у потпуности промијенили парадигму па је ријеч ново, младо и модерно добило негативну конотацију. Отклон православних према младом и новом, највјероватније због негативног и дуготрајног искуства у пропалим државама и друштвеним системима, који су били стари и неспособни за промјену, па су нам ријечи обичаји, традиција и старо постале нам свете и неприкосновене, док је младо и ново изједначено с неискусним, лошим квалитетом, а неријетко и, подвалом.

Управо због тога, сваки пут када Срби о било чему промишљају и дискутују примјењују овај образац. Па тако, сви смо по сто пута чули, да нови аутомобили не ваљају јер имају превише електронике, станови у новоградњи нису једнако добри, као они изграђени прије 50 година, а стари мјерач притиска на живу је прецизнији и тачнији него модерни електронски. Наравно у тој парадигми, омладина ништа не ваља, млади љекари не знају ништа и нису добри као стари,  то исто вриједи и за попове, а нови Патријарх је сувише млад, иако има 60 година. По истој матрици, нови празници и обичаји попут Валентинова или Црног петка представљају јудеомасонску завјеру и напад на наше традиционалне вриједности, будући да су Срби заборавили најбитније упозорење Светог Василија Великог да се чувају бапских прича и да стари обичај често може да буде давнашња заблуда.

У том начину размишљања који није хришћански и европски, сасвим је природно развијена антивакцинашка, равноземљашка и генерално апокалиптична атмосфера страха и панике од новог, коју неријетко подржавају и мање или више отворено благосиљају поједина свештена лица. Кријући се иза олтара и мантије они проповједају своје маније и личне ставове. Наиме, у старо доба свештеници су били цијењени и поштовани, а њихово мишљење по свим питањима је уважавано јер су били најобразованији. Међутим, касније, када нису били више најученији, поједини свештенци тражли су поштовање и уважавање својих ставова јер су постали „свети.“

Управо тај трансфер основе ауторитета с учености на светост, код неких вјерника створио је погрешан осјећај да треба да уважавају ставове свештених лица на теме које немају везе с вјером, попут политике, медицине, хигијене, прехране, геологије итд, те посебно у наше доба, вакцинације. Међутим, не само што нам црквена историја свједочи да су поједини свештенослужитељи били луди и поремећени, него и најосновније познавање теологије нам казује да чињеница да је неко у мантији, не само да не значи да је свет, паметан и свезнајући, него најчешће не даје чак ни минималне гаранције да дотични није потпуна будала,  кромѣ чина и лика БожЪего.

Управо због све учесталије појаве да неки свештеници расправљају о вакцинацији и сличним темама, Сабор СПЦ на свом посљедњем засједању 2019., прије појаве Короне, „позвао је вјернике да уваже аргументацију и разлоге научне медицине“, док је истовремено изразио разумијевање за страх вјерника и родитеља, поводом неких појава везаних за обавезну вакцинацију. Наиме, Црква унутар свог двомиленијумског памћења и искуства зна да као што постоје луди попови, тако ни наука, такође, није свемогућа и свезнајућа и да не треба да јој се слијепо вјерује. Црква се добро сјећа да је током историје стручна, академска и научна јавност инсистирала на многим својим „доказаним и необоривим научним чињеницама,“ које данас сматрамо потпуним глупостима. Треба да се сјетимо да је наука тврдила да је коса полни орган, који привлачи мушку сперму, па зато жене морају да покривају главу, или да хомосексуално понашање изазива земљотресе, па све до релативно новијих тврдњи да је пушење цигарета добро за здравље, јер смањује стрес и напетост, или најновијих и посљедњих омашки струке и науке у доба пандемије: почевши од првобитне тврдње да ношење пластичних рукавица спречава ширење заразе, од чега се касније одустало, па до фаворизовања респиратора, и одређених лијекова, који су се на крају показали као погубни за пацијенте.

Имајући све горе наведено у виду, треба да промислимо и одредимо се према последњем искушењу и недоумицама које природно имамо везаним за вакцинацију против Корона вируса. Не смијемо да заборавимо да је Српска Црква платила тежак данак, тако што нам је Епископат буквално десеткован (4/40), док су једнако трагично страдали многи свештеници, монаси, монахиње, појци, вјероучитељи и други. Истовремено, потпуно неоправдано и неправедно, у медијима су Црква и црквена пракса извргнуте руглу те је нанесена трајна стигма, као ни једној другој институцији.

Ипак, и поред ничим изазваног прогона и снажног притиска, Црква није рефлексно заузела негативан став нити према мјерама, нити према вакцинацији као таквој, чак напротив. Поглавари и епископи помјесних православних Цркава учествују у кампањи вакцинације, (Грци, Румуни и други), а у СПЦ први је то учинио митрополит скопски и архиепископ охридски г. Јован. Међутим, свјесна да није стручна и упућена у детаље вакцинације, Српска Црква није донијела званичан став и проглас по овом питању, пуштајући сваком од вјерника слободу савјести и избора. За разлику од „премудрих“ и ауторитативних духовника, пуноћа Цркве се не усуђује да говори о темама које не познаје.

Међутим, ако смо хришћани и баштинимо искуство и традицију наших предака, бићемо отворени према новом и модерном, и стога без подозрења и предрасуда сами треба да приступимо преиспитивању свих евентуалних појава везаних за вакцинацију, никад не заборављајући да смо ми, и поред свих мана науке, на том пољу далеко инфериорнији него стручњаци.

Срећом, већина Срба нема подозрење према вакцинацији, самој по себи, нити се обазиру на нетражене савјете стручњака за вакцинацију у мантијама, него сами мудрују о врсти вакцине коју би жељели да приме. Па тако једни ово битно питање рјешавају помоћу својих геополитичких принципа (руска или западна), други пак одлучују на основу српског традиционалног принципа – вјерујем само у старе и провјерене технологије израде вакцина, а ријетки су они који ће одабир вакцине базирати на основу основу постулата хришћанске вјере да је ново и модерно увијек добро и позитивно.

Међутим, јасно је да је хришћанска вјера тешка, и да носи са собом бројне ризике и недоумице, тако и писац ових редова, иако чврсто привржен принципу да је ново добро и позитивно, у односу на старо, није у стању да до краја вјерује у нову технологију израде вакцина.

Можда зато што је више Србин, а мање православан.

Бездетан,
На истину грем.
Синови прате ме и кћери.
(Момчило Настасијевић)

Владика Атанасије. Епископ је Владика. Онај који надгледа, брине о поретку, познаје границе. Разборити зналац, зна све стазе, не треба крчити нове, све је уцртано и утабанао, само их треба од растиња и корова очистити. Извјесност је потребна, мора се доћи путељком, уређеном пречицом. Стазом са мапама за шетаче. Али има и други пут, владичин тијеснац, узак, сломивратан, самокован на којем га мораш сустопице пратити док се не оснажиш да сам поведеш и почнеш да крчиш у непознато. Натраг ка Оцима или напријед ка Синовима и Кћерима. Епископ или Владика. Није исто.

Сјећам се како се неки сухозид испод тврдошке цркве градио, један од оних зидова са којих ће се и касније повриједити, па су тада млади искушеници, од којих ће многи остати и замонашити се у манастиру, а неки ће отићи и напустити га, зид слагали по замишљеним симетричним мјерилима, зид се мора сапети, крш љути уредити, а владика је све рушио и градио асиметрично, говорећи да је у основи свега створеног асиметрија, потребан је глас камену а не шпалир у који ће се војнички постројити херцеговачки трећепозивци из чатрња, порушених кућа, клачника, гомила и убала. Потребан је гласу слух, потпора, одзив, утјеха.

Знао сам тада да Владика није исто што и Епископ. Не барем овај. Владика је у Херцеговини, а епископ у Аркадији. Владика, ако је владика а не епископ, увјек је одсамљен у ријечи коју дјетињи, непокоран, несамјерљив, изглобљен, оштар и несаломљив, неприлагодљив. Светини стран. Није да га не воле, прихватају његове шале и доскочице, мудра ријеч његова прене их и затекне у оној зуњености у којој, како каже Ахматова, осјетите „блискост људи као завјетну црту“. Нешто задато али непознато, које се лако не открива а још теже се носи, али кад се назре, не да вам мира, знате да нема повратка, пут није више исти као када сте кренули. Закорачили сте преко прага.

Чувена Платонова катавасија, почетна реченица његове Државе коју је преко тридесетак пута мијењао прије него што је започео свој спис о пећинским људима са: Сиђох у Пиреј. Први слабашни екстаутеринални глас: Дођох у Тврдош. А тамо вас дочекује гостопримац Цркве, монастириот, онај који носи и држи манастир, он је манастир и гдје се год нађе створи се око њега невидљиви портал црквених зграда, утвара, антиминса и плаштаница, октоиха и паримејника који заиграју на тргу ту пред вама, и таман када кренете да закорачите у тај свијет чујете његов глас из манастирске табље: Бежи бре, слепац један – и већина се тргне, устукне, удаљи, повлачећи се понесе исто оно што је и донијела: себе а остави растужен глас који је чула.

Слепац је, не онај који је изгубио очњи вид, већ онај који не види то што и кога гледа, очи човјека „које виде а залуду виде“. Али они који се охрабре и закораче, пренебрегну заповјест, пређу и прекораче границе, прогледају и виде Владику и чују његов ободрен и радостан глас: Ево човека. Обузме вас тада расцвјетала маина у којој топлина heimlich-а, тог непознатог додира који се дрхтавицом у тијелу јавља, и нагони вас на чудне покрете блискости другом дому у који сте ступили. Желите да пригрлите глас који вам се обраћа, хоћете да му саопштите нешто и таман да заустите чујете: Ћути бре, мутави. Слепац и мутави. Али остале су руке које хоће да пригрле.

Кажу када је Петрарка добио на дар од неког залуталог грчког монаха један од Хомерових списа, усхићен га је у рукама као дрхтуравим крестама претурао између од узбуђења ознојених дланова, књигу на њему непознатом језику је на крају радостан привио на груди и толико дуго и снажно је стискао да су безмало удављена и зарозана слова и цијеле ријечи искакале из снажног загрљаја, наглавце падајући на земљу својим остарјелим и подераним тијелима. Касније је, скупивши их, те репате писанице, издужене од топлине загрљаја, посадио у стап из кога ће исциједити Спис о самотном животу.

То је она ријетка самоћа у којој се сам не борави, јер се из манастира не полази већ се у њега долази. Нико се не рађа као хришћанин, само је један Прворођени. Владика је монах. Не можеш га пригрлити, већ је у загрљају. Загрљају свјетова. Прича о Човјеку и прича о свецу. А између ових прича има оно што се зове живот записан у биографијама или хагиографијама. Исти живот, само је смјер различит, у једном имамо обиље живота и ничег живог, а у другом све је живо. Пулсирајуће живо. „Ко вјечито хоће да живује, мученик је овога свијета“ – каже један други Владика.

Раније, док сам дежурао код Свеца у Горњем Острогу, волио сам док сједим под тријемом, да посматрам како пристигли и отежали од брига поклоници, надошли на манастирско прело из ко зна којих крајева, запосједају скоро падајући као отпало лишће простране степенике, скидају своје товаре и празна бурила која су вукли све до свечевих ногу. Некад бих упитао некога нешто. Реци ми, старамајко, што долазиш код Свеца, је ли он жив? Живљи него ја и ти. Како то, објасни ми. Када сам приступила свецу он је цијели моj живот видио и знао. А има ли светитеља који су живи као ја и ви, мајко? Погледала ме, слијепог и мутавог, и прије него што је замакла у горње одаје, прекрстивши се упитала ме: Зар не знаш ти?

Мучило ме касније недељама да ли ми је старица одговорила или ме само пропитивала мене који нијесам био вичан ни дјелу ни ријечи. Нијесам јој успио одговорити, али ме ово подсјетило на причу из Лавсаика, која ми је остала нејасна и непрозирна, и сад док ово пишем нијесам сигуран да је умијем прочитати. Кратка прича, свега једна реченица. Пренесена из Руфиновог казивања, приписана неком Ави Исаији. „Исаија им рече: Шта је необично, браћо, ако нас сретне човјек, који ће нам испричати живот сваког од нас.“ Ништа више, можда је и било и дуже верзије овог записа, али за њега не знамо, остала је само ова реченица. Човјек, неки човјек сретне другога човјека и цијели његов живот зна. Ништа необично, вели Ава. Као кад се у небеској механици сусретну планете луталице у равној еклиптици, и само на час застану нетремично се укрштене погледају, и лијено корачајући планетарним пропланцима удаљавајући се, настављају своје соларне несанице. Сунчеви светитељи. Човјеков човјек.

Мора да је била рана јесен, јер у Грчкој не можете лако одредити које је годишње доба, она се преливају и пресијавају, једно у друго се облизнују, као што исто тако не знате ни које је доба дана, јер се ноћ попут бога из машине спушта изненада, као каква баница навлачећи своју мркосиву застор-хаљину на позорницу за ноћна бића. Али знам да је било негдје у митрополији Тебе и Ливадије, на неком од многобројних теолошких скупова који су се одржавали тих дана. Већ сам двије године живио у манастиру Успења пресвете Богородице у Пенделију надомак Атине и пошто нијесам имао ни докумената, ни новца, исто толико нијесам био ни кући. У међувремену ми се родила кћерка Дивна Марија. Нијесам знао како изгледа, недостајали су тада паметни телефони и интернет везе. Заглавио сам био у мореузу носталгије, исушеном каналу у којем нијесам могао ни остати, али ни из њега изаћи.

И како су почели узвишени и свечани говори, док сам сједио у дну прозрачене сале, до мене су допирале само искидане реченице, тек њихови опиљци, важни теолошки појмови. Обремењени знаци и слова божанске стварности који су силазили са катедре ударали су ме у мојој уморној расејаности, а ја сам, хватајући их, од њих вајао лице и тијело мога тијела, моју Дивну Марију. Кад бих чуо ријеч „хомоусија“, помислио бих да је њено чело моје чело, нос мора да има на мајку, а очи на бабу. За њом је дошла ријеч енергија, и ја сам напрегнуто ловио мирис њене коже у зраку, и замишљао њен осмјех. И све тако цртао бих од катафатике њене уши, од исихазма њене груди, од кенозе њена кољена, и таман када сам исцртао моје сићушно удаљено теолошко биће које је сада са мном било, на ред је дошао да говори Владика. Херцеговачки.

Испочетка помало успорено и затајено, циједећи ријечи на неком његовом унутрашњем жрвњу, а како је вријеме одмицало, подизао је тон и гестикулација је постајала све динамичнија, као онај хук који долази из утробе земље, кога се сјећам из седамдесетдевете, прије него што ће земљотрес скоро порушити моју стару кућу у Бјелопавлићима. Дивна Марија је сјела поред мене и обоје смо пратили то видљиво невидљиво збивање које се догађало ту пред нама. Када је почео Владика да говори о ономе у чему и ко је, о светости, читава ствар је у тој драми откривења Бога кроз човјека кулминирала.

Поменуо је Превлачке мученике и њихове шупље кости, и могли сте скоро да видите неку мистичку калцификацију која се догађала у његовим рукама, које су их као држале и како су под њиховом тежином благо потонуле. Требало је још визуализовати њихово мироточење и Владика је најприроднијим покретом на свијету, оним у којем се ријеч и биће стапају у једно тијело, без да гледа захватио бочицу са водом са стола, на којој су биле исцртане плавичастим кардиограмом контуре врхова Олимпа, и сву њену испуњену унутрашњост изручио. Кренуло је мироточење. Водени расад који се стрмоглавце обрушавао из окруњене стакленице напрслим гроздовима капљица топио је хартију на столу која се спремала да прхне и одлети, а коју су ужурбано склањали зачуђени симпосијанти, дежмекасти монаси и богослови и углађени атински професори ненавикли на такве ствари.

Обичан покрет који је у својој нестварној једноставности постао светачки необичан, натприродан. Као кад Свети Сава из Свете Земље, узима са неког прашњавог друма камичак, преко кога су прешли толики ини, и шаље га кир Спиридону, игуману Студенице, да му буде, како каже у писму, на „многе потребе, и да га носиш при себи“. Дивна Марија ме је ухватила за руку и изашли смо из сале, испуњени мирисом превлачког цвијећа којег још могу и сада да дозовем.

Потребан је свијету једноставан покрет руке из срца, спасовдански покрет, који ће се разумјети из оног свељудског – credo, ut intelligam – којим започиње најважнију химну бесједу нашега народа Свети Сава, дан послије крунисања Стефана Првовјенчанога. Да бисмо разумјели то што смо чули и видјели, каже нам, морамо приклонити „богољубива срца наша“, јер оно срце наше има свој засебан живот „само од себе се радује, само од себе тугује“. Срце за слијепог и мутавог. Нема часне ријечи у заумбрежју гласова ако га срцем не потврдимо. Одговарајући на питање Јелене Балшић о стању душе послије смрти, Никон Јерусалимљанин нам открива да је престо нашега бића заправо срце које се последње распада а прво ствара. Нова cultura animi, на коју нас упозорава Хуан Луис Вивес када први пут употријебљава ријеч култура мислећи њоме његовање срца.

Владику сам опет видио следећега пролећа, у пасхалним данима, када сам га заједно са његовим духовним чадима сачекао на аеродрому у Солуну. На широком угланцаном аеродромском тргу ишараном праменовима механичких тоцила, над којим су се као гнијезда уздизали алуминијски акцелератори, о које су се расипали македонски сунчани навиљци, размиљели су се модерни имигранти, апатриди и бескровници попут јата чиопа које већину времена проведу у ваздуху, човјеколики протони који су сав свој живот свели на следећи лет, приземљени уз чегртаву буку сударали су се, насрћући једни на друге у страху да не остану предуго у том простору принудног дома. Чекали су своју пасху коју ће им разгласом објавити. Њихово јеванђеље. Ми смо чекали Владику. Кроз царске аеродромске двери почели су да пристижу путујући вјерници. Као свадбена поворка, сишли са античких рељефа ти тијаси, мимоилазили су нас тражећи позната лица и негдје на средини угледали смо Владику.

У рукама је носио ушушкана у валовитој картонској кутији туцета црвених васкрсних јаја која је, чим нас је угледао, почео да дијели уз Христос Анести. Стигла је наша Пасха у црном и црвеном. Зачуђени сапутници, застајали су и сликали, мислећи какви егзотични живуљци се могу излећи из ишараних јаја. Исти они који су малоприје на заједничком лету посматрали знатижељно како чудни човјек у црној хаљини у свом крилу држи као драгоцјен пакет тако обичну ствар која им је изгледала попут загонетке, а која је била сувише једноставна да би је могли ријешити. „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао, ако ми се обраћаш из дубине срца…“ – записат ће Бела Хамваш у свом ратном дневнику из септембра 1943 године.

Дневник о свецу и Човјеку новембра 2019.

https://teologija.net/vladika-atanasije-prica-o-slepcu-i-mutavom/

И ништа у том обраћању Његове светости за јавни сервис Србије није ни личило на оно што свакодневно гледамо и слушамо са „паметних“ телевизора иако је он причао отворено, директно и без дипломатског ескивирања, баш о свим актуелним питањима и темама.

Није то ни био само интервју већ својеврсна проповед, али и лекција из толеранције, мере, доследности, чврстине, истинског патриотизма, демократске ширине, људскости.

За само сат времена, грађани Србије су из једног медијског хаоса, бруталног и закулисног рата који букти на све стране, могли да уплове у свет са јасним и разумним координатама, могли су да чују мирну и кротку реч, али и чврсту и непомерљиву истину. Могли су да се за тренутак врате у заборављену нормалност, па и радост.

Избијени сви „адути“ хистерицима

Благим осмехом и једноставним хришћанским порукама разоружао је све екстреме који су данима, недељама и месецима, површним и политикантским интригама, кидисали на цркву са жељом да унизе и укаљају изборе за српског црквеног поглавара, за првог међу једнакима.

Разложно, утемељено, мирно, избио је све „адуте“ хистерицима који су покушавали да докажу раздор у Српској православној цркви и да увуку и патријарха у свој политичко естрадни ријалити-брлог који се као смртносни канцер шири да би појео и последњу здраву ћелију српског друштва.

Непомерљиво, недвосмислено, бритко, патријарх Порфирије је изнова обновио и осветлио носеће стубове националних идеја и тако ућуткао квазипатриотска наклапања и „зилотска“ небулозна застрањивања да се спрема чак и нека врста издаје суштинских и темељних српских интерса и то са највише црквене позиције.

Чврсто и смирено, како бисмо требали сваки дан да понављамо, Његова светост је без икакве дневно политичке примисли и без изазивања међунационалне мржње, објавио непољуљану истину да је Косово срж Србије, да је то њена колевка и да је референдум о Косову одржан на Видовдан 1389. године.

Без осветољубивости и потпиривања демонских ватри, Његова Светост је проговорио о српским жртвама, о јасеновачком непојамном злу, али уз пружену руку суседима – за толерантан разговор и мирну будућност.

Без геополитичког фразирања, општих места и баналних парадигми, бранећи канон, патријарх је сведеним порукама јасно позиционирао СПЦ и у међународним изазовима и без устручавања аргументовано предочио да је она на страни Руске цркве у спору са Цариградском патријаршијом.

Без гуслања и кукања на неправду, Порфирије је дао очинску и заштитничку реч за српску цркву и вернике у Хрватској, Црној Гори, Македонији…

Као да је Србија ушла у нову епоху

Око свих крупних питања, као што је, на пример, евентуални долазак папе у Србију, о чему чаршија воли кафански да распреда, патријарх је инсистирао на континуитету у односу на своје претходнике као и на јединственом и саборном ставу цркве.

Али, показао је и свој печат, скромност, отвореност, аутентичност, оригиналност, утемељеност у модерном времену.

Чули смо заиста и једног новог патријарха, који ће бити једнако близак и новим генерацијама. Чули смо и атипичног патријарха који кад извлачи поенте о љубави, цитира потресну реплику из новог филмског ремек дела Теренса Малика – „Скривени живот“.

И све је некако било другачије током тог једночасовног интервјуа на Јавном сервису Србије. Симболички, као да је Србија окренула неку нову страницу и ушла у неку нову епоху у којој се неће стидети ни себе ни своје ширине према другима.

Патријарх Порфирије, у свом првом медијском наступу са трона Светог Саве показао је да је достојан.

Надајмо се да ће и Срби, за разлику од неких других времена, показати и да су достојни њега.

rs.sputniknews.com, Предраг Васиљевић

Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. 

Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.
Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.
Ход тежак, несиметричан.
 

Ако нисам био прошао баш кроз то искушење; ако нисам трпељиво истрајавао у свом делању, ако није прошло време које је требало да прође, ово примање Деснице Свевишњег није се могло догодити. Благословена искушења! Благословени захвати, болни као што јесу, извршени од Лекара душа и тела!

*Како се све одвија као целина!
*Како ништа није неважно, ништа није сувишно.
*Како благослови задиру у дубље слојеве, више него што смо се надали!
*Како жалости, невоље и недоумице обрађују пољане наших душа као дубоко сечење раоника.
*Како потпун и крајње непознат, са Небеса – послати мир, разликује се по природи од мира и задовољства који даје земаљски и привремени успех!
*Како нас учи понизности; како нас просвећује у љубави; како нас уједињује са другима! Оно нам даје снагу, укрепљује нас, и у исто време чини нас кроткијим, без иједне жаоке или оштрих кретања која би могли друге да повреде!

Страхопоштовање према овој најважнијој стварности поприма стање непрестаног излажења у спољашност, не бивајући под окриљем заштите; тражећи сваког трена да буде Његова Воља – тражећи не својим уснама и гласом, већ целокупним својим животом, без престанка.

И када тражиш да буде Његова Воља, када је сво твоје биће вапај живота или смрти, тада се деси. Али ово дешавање није нешто што може да се одреди унапред. Може да се деси кроз дешавање или кроз не дешавање. Може се десити да пре него што се твоја прозба уопште заврши, одговор стигне. Или можеш чекати годинама и себе изморити, бити разочаран, и досећи потпуну исцрпљеност, бити разорен. И тада, када више не очекујеш ништа – ни ти, а ни неко други – Он Сам долази да те подигне, да те поведе са Собом на ново путовање.

Тада ћеш разумети зашто је Он долазио по тебе споро; Он је био са тобом у другом обличју (Мк. 16, 12), чак и када није био стигао, док си га чекао.
 

https://www.facebook.com/gracanicamanastir/photos/прихватајући-искушења-као-благословако-нисам-био-прошао-баш-кроз-то-искушење-ако/2176788475888008/

Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном периоду.

Данашњи зимски дан пробили су зраци сунца осветљавајући избор који је Црква донела. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Намерно правим ту паралелу јер је до шеснаест часова Србија била у мраку претпоставки, пијачарског кибицарења и неоснованих закључака, те фамозних „лобија”. Људска глупост и доконост изразиле су се у кладионици личних инсинуација и измишљених категорија. Нормално да су се ту и „стране службе“ већ увелико укључиле, а речи као што су „издаја” и „лобији”, биле главни зачин мемљиве слике тог нашег дна, на које смо сами себе, властитом „памећу“ и помућеним изборима довели са индицијом да ћемо на том гадном месту и остати…

Хвала Богу да Он има за нас други план, а данашњи избор Цркве то је собом и потврдио!

Данас је изабран човек који говори грчки, немачки, енглески и служи се руским. Који је први доктор теологије на Светосавском трону и који је остварио ону тешку Христову максиму носећи „хлеб” погођенима земљотресом у Пакрацу, јер то није лицемерно то урадио. За камере и пред камерама. Не, то је урадио из простог разлога јер није ни могао другачије. Није могао, јер тридесет пуних година само то и ради!
Терапијска заједница „Земља живих” јесте дело које је његово.
Те људе, којих су се и њихови најрођенији одрекли, он је помогао направивши рехабилитациони центар за лечење од болести зависности. Свакако, уз помоћ о. Бранка Ћурчина и уз благослов и подршку епископа бачког др Иринеја Буловића, заједница „Земља живих”данас има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. Такође и Манастир Ковиљ, чији је он био игуман, стајао је и дан данас стоји иза овог успешног пројекта, учинивши га, својом љубављу, потпуно бесплатаним за све штићенике.

Такође, он је и стуб покрета ”Привредник” који се брине да талентована али сиромашна деца буду потпомогнута не би ли ипак остварила свој потенцијал. Свакако да је и брига о ресоцијализацији жртава секти и култова нашла своје место у веома згуснутом распореду овог српског духовника.

Али, оно што је можда најбитније је – ЕВХАРИСТИЈА! Као радост, а не као уцена!
Његова предавања и његова дела јасно показују да је Христос поново закуцао на врата београдских цркава.

АКСИОС!

Sveštenik dr Ugrin Popović: Današnji zimski dan probili su zraci sunca osvetljavajući izbor koji je Crkva donela - Čudo

WWW.CUDO.RS

---

Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном...