У време христоборних царева Диоклецијана и зета његова Максимијана живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани; беху богати али и бездетни. Они се мољаху Богу да им подари дете, обећавајући да ће га посветити Њему. Бог услиши њихову молитву и њима се у недељу роди женско дете, због чега они и дадоше име детету Недеља, и крстише га светим крштењем.

Родитељи васпитаваху Недељу у хришћанском учењу и врлинама, и тако од детињства Недеља посвети себе Богу, уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просиоци, но она их све одби говорећи да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просилаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучише родитеље Недељине, и после мука одасла их к управитељу Јусту у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак посла Диоклецијан у Никомидију к ћесару Максимијану на суд. Саслушавши Недељу и видевши да је тврда и непоколебљива у Христовој вери, Максимијан нареди те је положише по земљи и дуго без милости бише воловским жилама. За то време мученица се мољаше Господу, и то страховито разјари мучитеља Максимијана те викаше на војнике који је мучаху. Тада му света мученица рече: Не варај се, Максимијане, никада ме нећеш моћи потчинити својој вољи пошто ми Бог помаже.

После тога Максимијан посла свету Недељу к управитељу Витиније Илариону. Овај је саслуша и нареди да је уведу у идолски храм; но тамо се света Недеља помоли Богу, и настаде силан земљотрес, од кога сви идоли у храму попадаше на земљу, поразбијаше се и у прах претворише; утом улете вихор у храм, и развеја по ваздуху тај идолски прах; затим сину муња и сагоре лице управитељу Илариону, те он паде са свога престола и издахну.

После Иларионове погибије за управитеља области дође Аполоније. Обавештен о свему што се догодило, Аполоније удари свету Недељу на зверске муке, па је врже у тамницу. Када света Недеља лежаше у тамници сва у ранама, јави јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: "Не бој се мука, Недељо, моја благодат је с тобом".

Када управитељ Аполоније поново изведе свету Недељу на суд и муке, он донесе пресуду да она буде спаљена у огњу. Слуге спремише огромну ватру, и бацише мученицу усред ватре. А света мученица, подигавши руке к небу, дуго се мољаше Богу. И тада, из чистог и ведрог летњег неба, спусти се облак и угаси сву ватру, која ни најмање не повреди свету мученицу. После тога управитељ нареди да се на мученицу пусте разне звери, али и ту она остаде неповређена, пошто јој звери као кротка јагњад полегаше крај ногу. Видећи ово необично чудо, многи од присутних незнабожаца повероваше у Господа Христа. Но сви бише посечени. Света Недеља рече Аполонију: "Никојим начином не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка; предаш ли ме мачу, сетићу се чеснога Претече. За мене је живот - умрети за Христа".

Тада нареди Аполоније да мученицу поново воде у тамницу. После извесног времена управитељ Аполоније, севши на судишту, са судијског места изрече смртну пресуду мученици: да буде посечена мачем. Џелати је онда узеше и изведоше ван града да је погубе. Света Недеља их замоли за дозволу да се помоли Богу. Џелати јој дозволише. Она онда клече на колена, уздиже руке к небу и помоли се Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душама њених родитеља. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него се мач спусти на њену главу. А када војници, пришавши к њој да изврше над њом смртну казну, видеше да је већ умрла, зачудише се. Утом би к њима божански глас с неба који им рече: Идите, браћо, и причајте свима о великим делима Божјим. - Војници се после тога вратише славећи Бога.

Света Недеља чесно пострада и пресели се у вечну радост Господа свога 289 године, у Никомидији. Ова света мученица се нарочито много празнује у Далмацији и Јужној Италији.

Гледајући животне околности у светлу садашњости у којој се налазимо, осећамо да смо изложени ономе што је супротно животу по Јеванђељу, у љубави, истини, љепоти и добру.

„Ja сам пут истина и живот“ ( Јн. 14, 6) сведочи нам Христос, тај ауторитет који је непобитан у времену и вечности коју нам нуди сам Бог. Молим вас, покажите једни другима љепоту те Небеске Љубави и доброте. 

Овај свијет је право чудо које је Бог створио. Бог је по својој милости, у наше руке ставио прегршт чудесних дјела. „Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њоме“ (1. Мој. 1, 28).  

Ви родитељи, говорите увек истину, па ћете показати дјеци својој сјај и љепоту Христовог пута. Чинећи правду показаћете им Сунце Правде. Живећи морално и поштено, научићете своју дјецу најбољем поштењу и моралу. 

Без колевке нема живота, нема будућности.

Колевка је радост читаве васељене.

Бог нас позива на одговорност

Бог нас позива на одговорност у нашем животу, ма коју дужност обављали, на одговорност у породици, у Цркви, у школи, војсци или полицији, на радним местима и у својим домовима и међу својим вршњацима.

Ми смо овде на земљи да бисмо открили оно што нам Бог повјерава. Он жели нашу укљученост у све поре нашег живота да бисмо били срећни и радосни људи.

Вјера и нада корачају заједно.

Вјерујте у постојање највиших и најлепших идеала.

Младима је својствено да идеализују. Вјерујте у Бога Створитеља, у Духа Светога који све покреће ка добру, у Христов загрљај који чека сваког човјека на свршетку његовог живота на овој земљи.

Свијет постоји и опстаје захваљујући узорним, добрим и племенитим људима који су снагом своје љубави међу људима, градили мостове, који су сањали и вјеровали и онда када су око себе слушали ријечи подсмјеха и покуде.

Данас је потребна искрена верничка љубав без граница

Данас је Србији толико потребна наша искрена вјерничка љубав која не зна за границе. Потребно јој је искрено родољубље синова и кћери. Треба сви да се данас запитамо: Зашто смо и да ли смо и колико смо данас спремни да се заложимо и уградимо себе за опште добро човечанства.

Питам себе и вас, ослањујући се на ваше младалачко одушевљење и снагу и вјерујем у то, да и поред тога што сваким даном гледамо и слушамо како се олако изврће истина о човјеку, о нашој српској прошлости, како се жртве омаловажавају и минимализују, има у нама снаге да се расеју непријатељи наши. Неки су себи дали право да управљају слободом дјеце 21. века, да истину изврћу и претварају у дневно политиканство и политичке нагодбе. Видимо, породично гнездо се урушава, видимо, како се наше свето и мученичко Косово и Метохија растаче.

Морамо ревновати за Бога

Зато, драги моји, морамо ревновати за Бога, Род и Отаџбину. За своју породицу.

Као вјерници Цркве Христове не можемо да ћутимо кад видимо да се највеће драгоцености нашег народа упропаштавају и тиме се доводи у питање опстанак и смисао љубави. Јесмо ли ми дјеца и потомци Светога Саве, Светих Немањића и Бранковића, Мајке Ангелине, Светог Максима и Јована, који столују у Манастиру Крушедолу, у својој задужбини? Јесмо, свако које крштен и слави свог свеца и поштује своје претке, радећи за своје потомке, племенитог је рода.

Бог је љубав.

„Будимо људи“, речи су блаженопочившег Патријарха Павла. Бити човек тежак је задатак. Бити човек који ће око себе да шири топлину још је тежи задатак који нам је сам Господ поверио – да будемо људи и у нељудским временима.

Љубав према ближњем лако је провјерити – мјером преузимања одговорности за другог.

Удаљите од себе дух оптуживања и осуђивања својих ближњих, који трује својом горчином душу и срце и цело наше биће.

Нажалост, техника данашњице је све савршенија а ми људи све мање имамо времена једни за друге. Невероватно колико смо удаљени једни од других. Бог је увијек близу, само је човјек далеко.

Одвојеност од породичног стола, заједништва у ријечи и делању и у благовању, претворила нас је у индивидуалце.

Породица је мали сплав спаса

у бродолому живота појединаца и народа

Породица је мјесто у којем се нови живот не само рађа, него и прихвата као Божји дар. И сви се радујемо једној светој и многољудној породици. Учинимо молитву за обнову мајчинства и очинства. Ово посебно наглашавамо!

Младићи и девојке, вама се обраћам, када једном добијете од Бога благослов и дар љубави, када се заволите и склопите брак, тек тада крећу борбе и битке. Ђаво не жели да се људи воле и гледа да све учини да разруши и поквари ту љубав и брачну хармонију. Неспремни за ту врсту борбе, многи нажалост завршавају разводом брака.

Да се одбрани светиња брака, нису довољни само судови човечански. Ту треба да бди око Божије и покровитељство свих светих. Зато су многи разводи брака у нас срамота и наша несрећа која још није довољно уочена. А ја вам као родитељ саветујем и препоручујем речи Св. апостола Павла Ефесцима: „Обуците се у свеоружје Божје, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволског, стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за јеванђеље мира, а изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога.“ (Еф 6, 11–16).

Брак је подвиг

Брак је подвиг. Док Господ у срцу нашем не сагради породицу, ми нећемо саградити дом који је творевина Божја. Само Господ који подстиче видело вере и уноси смисао вечнога живота, одговорности и самоодрицања може да сагради и очува породице.

Сетимо се колико је рођачких, комшијских и пријатељских веза прекинуто – које је прекинула студен отуђености.

Све ће нас оковати лед раздора и нетрпељивости, неслоге и зависти ако у своје срце не пригрлимо Христа, који је једини способан да споји раздвојено и измири завађено.

Борите се за своју заједницу, тако што ћете још више да се волите. Тако ћете непрестано доказивати своју вештину и културу живљења у заједништву. Праштајте једни другима слабости. Лечите ране једни другима а не продубљујте их.

Брак без Христове вјере је веома тежак. Без наде је још тежи.

Морате бити стрпљиви и мудри, и знати како да управљате својим „малим царством“, а то је брак.

Свога супруга или супругу, волите увек за мрвицу више него он вас. Мрвица по мрвица, љубав на љубав и ето светог и благословеног брака.

На крају нашег живљења на овом свијету не чека нас бродолом, ништавило и безнађе. У нама клија семе Апсолутног.

Бог нас не разочарава већ је у наша срца ставио наду. И све се у вама и у вашим младалачким срцима рађа и буја да би процветало као у вјечном пролећу.

Градите мир у себи

Где год да јесте и где ћете бити сутра – изграђујте. Градите мир у себи, међусобно и међу људима. Не слушајте глас оних који сију мржњу и подјеле, ма ко они били и ма на којем положају се тренутно налазили.

Људска бића, колико год се један од другог разликовала, створена су да би живела заједно.

Поштујте свачији пут, био он прав или мукотрпан, јер сваки човек има своју причу коју може да прича, и причаће је до краја свога живота.

Свако дијете које се рађа – обећање је новог живота, нове радости која се још једном показује моћнијом од смрти. Свака љубав која ниче и која се рађа међу вама, снага је подвига и преображења и жуди за срећом.

Исус нам је предао свјетило које свијетли у тами, Духа Светога који борави у нама, који нас брани и штити од искушења.

То свијетило нејвеће је богатство које нам је повјерено на чување.

Нада нас наводи да вјерујемо у постојање свега оног што је Бог створио, и које се протеже све до своје кончине – када ће Бог бити све у свему.

Будите сви одговорни за овај и овакав свијет и за живот сваког човјека.

Помислите да је свака неправда учињена против ближњег отворена рана која умањује и твоје достојанство и Божји лик у теби.

Живот не постоји и не престаје само са твојом појавом и постојањем. А када будеш у страху пред каквом животном дилемом и потешкоћом, сети се онда да ти не живиш само за себе.

У светој тајни Крштења ваш живот је већ уроњен у отеловљење Свете и животворне Тројице Оца и Сина и Светога Духа.

А ви припадате Христу! Он је тај који својом кротошћу побјеђује све људске непријатеље; грех, мржњу, злочин, насиље и много шта друго што ремети складност у нашој души.

Имајте увек храбрости за истину и сјетите се да нисте изнад истине. Па кад би и случајно остао као једини који још вјерује у истину, немој због тога бјежати из друштва људи. Па када би живео у пустињској тишини као самац, попут многобројних монаха и подвижника, носи у свом срцу патње сваког човека, као што су то они радили.

То је људски и разумљиво је.

Та хришћани сте!

И у молитвама својим предајте се Богу. Његујте идеале.

Вјерност једно другом нека увек буде ваш циљ, само тако се задобија добро и љубав и побјеђује зло. Ако погријешите и паднете у искушење – дигните се. Те ваше погрешке не смију вас оковати. Син Божји је управо дошао не ради здравих људи – него ради болесних и изгубљених, дакле и ради тебе, и опет вам велим – не плашите се!

На крају овог кратког сочитанија и нашег обраћања вама, господо ученици и професори, драга моја дјецо, наша порука и поука:

„Живи, љуби да би био љубљен,

Сањај, вјеруј и с Божјом помоћи, никада не очајавај.“

Пред вама је животни задатак, нова деоница животног пута, не плашите се, него уздигнутог чела ходите напред уз Божју помоћ у победе, уз молитве Богу да нам подари здравље, мир и љубав међу свима нама.

Амин – Боже дај!

Епископ сремски Василије

Епархија сремска

7/14/2021

Извор: Православи.ру

Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски Јован рекао је данас да су он и његови најближи примили вакцину против вируса корона и да у борби против заразе нема другог избора.

Владика Јован је истакао да је свјестан да је проблем то што је вакцина морала да буде развијена брзо, али да нема другог избора, јер је она једини излаз из ове ситуације.

– Да нема вакцине имали бисмо мале, велике богиње, читав низ болести од којих се умирало више него данас од рака… Једино што све те болести држи од нас далеко је вакцина, оно што је медицина пронашла и на чему смо захвални – рекао је владика Јован за телевизију Прва.

Он је подсјетио да је ковид 19 однио “патријарха /Иринеја/, митрополита Амфилохија, владику Атанасија, владику Милутина”.

Владика Јован је рекао да не разумије противнике вакцина, људе који негативно реагују на њу, те упоредио њихова увјерења са мишљењем оних који вјерују да је земља равна плоча.

Епископ пакрачки је противницима вакцина поручио да оду у болнице и виде.

Извор: РТРС

Већ две хиљаде година хришћани покушавају да увјере свијет да није истинита стара латинска пословица nihil novi sub sole, или ништа ново под Сунцем, указујући на то да се доласком Христа све промјенило из основа. Тако су хришћани првих вијекова с највећим жаром проповиједали нову религију, нове обичаје, нове празнике, нове друштвене односе, ново Сунце, новог Адама, нову твар, нову Пасху итд. Ријеч ново, или у нашој савременијој иначици модерно, заједно са својим парњаком младо имала је позитивно значење,  а старо је било превазиђено и негативно, о чему нам јасно и у изобиљу свједочи црквена химнографија и сликарство. Тако је наша највећа књига названа Нови завјет, а једнако Христос је у почетку у римским катакомбама приказиван као млад или голобради младић. Дуги низ вијекова, чак су и божански  унутартројични односи, у коjима је Отац „старији“ у односу на Сина и Духа, као узрок и принцип њиховог божанства, вјешто изражавани на такав начин да се ова тзв. монархија Оца не приказује кроз старост лика, него покретом тијела, или позицијом унутар слике.

Хришћанска вјера и поглед на свијет у коме је ново, модерно и младо добро и позитивно, учинили су нашу евро-медитеранску цивилизацију најразвијенијом у историји људског рода те омогућила нам огроман технолошки и друштвени напредак.  Иако је најмањи континент, Европа је своју доминацију над остатком планете остваривала управо захваљујући прихватању и отворености ка новом, новим обичајима, новим технологијама. Наравно, протестанти су у томе предњачили, католици релативно слабије ишли за њима, док су православни  у потпуности промијенили парадигму па је ријеч ново, младо и модерно добило негативну конотацију. Отклон православних према младом и новом, највјероватније због негативног и дуготрајног искуства у пропалим државама и друштвеним системима, који су били стари и неспособни за промјену, па су нам ријечи обичаји, традиција и старо постале нам свете и неприкосновене, док је младо и ново изједначено с неискусним, лошим квалитетом, а неријетко и, подвалом.

Управо због тога, сваки пут када Срби о било чему промишљају и дискутују примјењују овај образац. Па тако, сви смо по сто пута чули, да нови аутомобили не ваљају јер имају превише електронике, станови у новоградњи нису једнако добри, као они изграђени прије 50 година, а стари мјерач притиска на живу је прецизнији и тачнији него модерни електронски. Наравно у тој парадигми, омладина ништа не ваља, млади љекари не знају ништа и нису добри као стари,  то исто вриједи и за попове, а нови Патријарх је сувише млад, иако има 60 година. По истој матрици, нови празници и обичаји попут Валентинова или Црног петка представљају јудеомасонску завјеру и напад на наше традиционалне вриједности, будући да су Срби заборавили најбитније упозорење Светог Василија Великог да се чувају бапских прича и да стари обичај често може да буде давнашња заблуда.

У том начину размишљања који није хришћански и европски, сасвим је природно развијена антивакцинашка, равноземљашка и генерално апокалиптична атмосфера страха и панике од новог, коју неријетко подржавају и мање или више отворено благосиљају поједина свештена лица. Кријући се иза олтара и мантије они проповједају своје маније и личне ставове. Наиме, у старо доба свештеници су били цијењени и поштовани, а њихово мишљење по свим питањима је уважавано јер су били најобразованији. Међутим, касније, када нису били више најученији, поједини свештенци тражли су поштовање и уважавање својих ставова јер су постали „свети.“

Управо тај трансфер основе ауторитета с учености на светост, код неких вјерника створио је погрешан осјећај да треба да уважавају ставове свештених лица на теме које немају везе с вјером, попут политике, медицине, хигијене, прехране, геологије итд, те посебно у наше доба, вакцинације. Међутим, не само што нам црквена историја свједочи да су поједини свештенослужитељи били луди и поремећени, него и најосновније познавање теологије нам казује да чињеница да је неко у мантији, не само да не значи да је свет, паметан и свезнајући, него најчешће не даје чак ни минималне гаранције да дотични није потпуна будала,  кромѣ чина и лика БожЪего.

Управо због све учесталије појаве да неки свештеници расправљају о вакцинацији и сличним темама, Сабор СПЦ на свом посљедњем засједању 2019., прије појаве Короне, „позвао је вјернике да уваже аргументацију и разлоге научне медицине“, док је истовремено изразио разумијевање за страх вјерника и родитеља, поводом неких појава везаних за обавезну вакцинацију. Наиме, Црква унутар свог двомиленијумског памћења и искуства зна да као што постоје луди попови, тако ни наука, такође, није свемогућа и свезнајућа и да не треба да јој се слијепо вјерује. Црква се добро сјећа да је током историје стручна, академска и научна јавност инсистирала на многим својим „доказаним и необоривим научним чињеницама,“ које данас сматрамо потпуним глупостима. Треба да се сјетимо да је наука тврдила да је коса полни орган, који привлачи мушку сперму, па зато жене морају да покривају главу, или да хомосексуално понашање изазива земљотресе, па све до релативно новијих тврдњи да је пушење цигарета добро за здравље, јер смањује стрес и напетост, или најновијих и посљедњих омашки струке и науке у доба пандемије: почевши од првобитне тврдње да ношење пластичних рукавица спречава ширење заразе, од чега се касније одустало, па до фаворизовања респиратора, и одређених лијекова, који су се на крају показали као погубни за пацијенте.

Имајући све горе наведено у виду, треба да промислимо и одредимо се према последњем искушењу и недоумицама које природно имамо везаним за вакцинацију против Корона вируса. Не смијемо да заборавимо да је Српска Црква платила тежак данак, тако што нам је Епископат буквално десеткован (4/40), док су једнако трагично страдали многи свештеници, монаси, монахиње, појци, вјероучитељи и други. Истовремено, потпуно неоправдано и неправедно, у медијима су Црква и црквена пракса извргнуте руглу те је нанесена трајна стигма, као ни једној другој институцији.

Ипак, и поред ничим изазваног прогона и снажног притиска, Црква није рефлексно заузела негативан став нити према мјерама, нити према вакцинацији као таквој, чак напротив. Поглавари и епископи помјесних православних Цркава учествују у кампањи вакцинације, (Грци, Румуни и други), а у СПЦ први је то учинио митрополит скопски и архиепископ охридски г. Јован. Међутим, свјесна да није стручна и упућена у детаље вакцинације, Српска Црква није донијела званичан став и проглас по овом питању, пуштајући сваком од вјерника слободу савјести и избора. За разлику од „премудрих“ и ауторитативних духовника, пуноћа Цркве се не усуђује да говори о темама које не познаје.

Међутим, ако смо хришћани и баштинимо искуство и традицију наших предака, бићемо отворени према новом и модерном, и стога без подозрења и предрасуда сами треба да приступимо преиспитивању свих евентуалних појава везаних за вакцинацију, никад не заборављајући да смо ми, и поред свих мана науке, на том пољу далеко инфериорнији него стручњаци.

Срећом, већина Срба нема подозрење према вакцинацији, самој по себи, нити се обазиру на нетражене савјете стручњака за вакцинацију у мантијама, него сами мудрују о врсти вакцине коју би жељели да приме. Па тако једни ово битно питање рјешавају помоћу својих геополитичких принципа (руска или западна), други пак одлучују на основу српског традиционалног принципа – вјерујем само у старе и провјерене технологије израде вакцина, а ријетки су они који ће одабир вакцине базирати на основу основу постулата хришћанске вјере да је ново и модерно увијек добро и позитивно.

Међутим, јасно је да је хришћанска вјера тешка, и да носи са собом бројне ризике и недоумице, тако и писац ових редова, иако чврсто привржен принципу да је ново добро и позитивно, у односу на старо, није у стању да до краја вјерује у нову технологију израде вакцина.

Можда зато што је више Србин, а мање православан.

Бездетан,
На истину грем.
Синови прате ме и кћери.
(Момчило Настасијевић)

Владика Атанасије. Епископ је Владика. Онај који надгледа, брине о поретку, познаје границе. Разборити зналац, зна све стазе, не треба крчити нове, све је уцртано и утабанао, само их треба од растиња и корова очистити. Извјесност је потребна, мора се доћи путељком, уређеном пречицом. Стазом са мапама за шетаче. Али има и други пут, владичин тијеснац, узак, сломивратан, самокован на којем га мораш сустопице пратити док се не оснажиш да сам поведеш и почнеш да крчиш у непознато. Натраг ка Оцима или напријед ка Синовима и Кћерима. Епископ или Владика. Није исто.

Сјећам се како се неки сухозид испод тврдошке цркве градио, један од оних зидова са којих ће се и касније повриједити, па су тада млади искушеници, од којих ће многи остати и замонашити се у манастиру, а неки ће отићи и напустити га, зид слагали по замишљеним симетричним мјерилима, зид се мора сапети, крш љути уредити, а владика је све рушио и градио асиметрично, говорећи да је у основи свега створеног асиметрија, потребан је глас камену а не шпалир у који ће се војнички постројити херцеговачки трећепозивци из чатрња, порушених кућа, клачника, гомила и убала. Потребан је гласу слух, потпора, одзив, утјеха.

Знао сам тада да Владика није исто што и Епископ. Не барем овај. Владика је у Херцеговини, а епископ у Аркадији. Владика, ако је владика а не епископ, увјек је одсамљен у ријечи коју дјетињи, непокоран, несамјерљив, изглобљен, оштар и несаломљив, неприлагодљив. Светини стран. Није да га не воле, прихватају његове шале и доскочице, мудра ријеч његова прене их и затекне у оној зуњености у којој, како каже Ахматова, осјетите „блискост људи као завјетну црту“. Нешто задато али непознато, које се лако не открива а још теже се носи, али кад се назре, не да вам мира, знате да нема повратка, пут није више исти као када сте кренули. Закорачили сте преко прага.

Чувена Платонова катавасија, почетна реченица његове Државе коју је преко тридесетак пута мијењао прије него што је започео свој спис о пећинским људима са: Сиђох у Пиреј. Први слабашни екстаутеринални глас: Дођох у Тврдош. А тамо вас дочекује гостопримац Цркве, монастириот, онај који носи и држи манастир, он је манастир и гдје се год нађе створи се око њега невидљиви портал црквених зграда, утвара, антиминса и плаштаница, октоиха и паримејника који заиграју на тргу ту пред вама, и таман када кренете да закорачите у тај свијет чујете његов глас из манастирске табље: Бежи бре, слепац један – и већина се тргне, устукне, удаљи, повлачећи се понесе исто оно што је и донијела: себе а остави растужен глас који је чула.

Слепац је, не онај који је изгубио очњи вид, већ онај који не види то што и кога гледа, очи човјека „које виде а залуду виде“. Али они који се охрабре и закораче, пренебрегну заповјест, пређу и прекораче границе, прогледају и виде Владику и чују његов ободрен и радостан глас: Ево човека. Обузме вас тада расцвјетала маина у којој топлина heimlich-а, тог непознатог додира који се дрхтавицом у тијелу јавља, и нагони вас на чудне покрете блискости другом дому у који сте ступили. Желите да пригрлите глас који вам се обраћа, хоћете да му саопштите нешто и таман да заустите чујете: Ћути бре, мутави. Слепац и мутави. Али остале су руке које хоће да пригрле.

Кажу када је Петрарка добио на дар од неког залуталог грчког монаха један од Хомерових списа, усхићен га је у рукама као дрхтуравим крестама претурао између од узбуђења ознојених дланова, књигу на њему непознатом језику је на крају радостан привио на груди и толико дуго и снажно је стискао да су безмало удављена и зарозана слова и цијеле ријечи искакале из снажног загрљаја, наглавце падајући на земљу својим остарјелим и подераним тијелима. Касније је, скупивши их, те репате писанице, издужене од топлине загрљаја, посадио у стап из кога ће исциједити Спис о самотном животу.

То је она ријетка самоћа у којој се сам не борави, јер се из манастира не полази већ се у њега долази. Нико се не рађа као хришћанин, само је један Прворођени. Владика је монах. Не можеш га пригрлити, већ је у загрљају. Загрљају свјетова. Прича о Човјеку и прича о свецу. А између ових прича има оно што се зове живот записан у биографијама или хагиографијама. Исти живот, само је смјер различит, у једном имамо обиље живота и ничег живог, а у другом све је живо. Пулсирајуће живо. „Ко вјечито хоће да живује, мученик је овога свијета“ – каже један други Владика.

Раније, док сам дежурао код Свеца у Горњем Острогу, волио сам док сједим под тријемом, да посматрам како пристигли и отежали од брига поклоници, надошли на манастирско прело из ко зна којих крајева, запосједају скоро падајући као отпало лишће простране степенике, скидају своје товаре и празна бурила која су вукли све до свечевих ногу. Некад бих упитао некога нешто. Реци ми, старамајко, што долазиш код Свеца, је ли он жив? Живљи него ја и ти. Како то, објасни ми. Када сам приступила свецу он је цијели моj живот видио и знао. А има ли светитеља који су живи као ја и ви, мајко? Погледала ме, слијепог и мутавог, и прије него што је замакла у горње одаје, прекрстивши се упитала ме: Зар не знаш ти?

Мучило ме касније недељама да ли ми је старица одговорила или ме само пропитивала мене који нијесам био вичан ни дјелу ни ријечи. Нијесам јој успио одговорити, али ме ово подсјетило на причу из Лавсаика, која ми је остала нејасна и непрозирна, и сад док ово пишем нијесам сигуран да је умијем прочитати. Кратка прича, свега једна реченица. Пренесена из Руфиновог казивања, приписана неком Ави Исаији. „Исаија им рече: Шта је необично, браћо, ако нас сретне човјек, који ће нам испричати живот сваког од нас.“ Ништа више, можда је и било и дуже верзије овог записа, али за њега не знамо, остала је само ова реченица. Човјек, неки човјек сретне другога човјека и цијели његов живот зна. Ништа необично, вели Ава. Као кад се у небеској механици сусретну планете луталице у равној еклиптици, и само на час застану нетремично се укрштене погледају, и лијено корачајући планетарним пропланцима удаљавајући се, настављају своје соларне несанице. Сунчеви светитељи. Човјеков човјек.

Мора да је била рана јесен, јер у Грчкој не можете лако одредити које је годишње доба, она се преливају и пресијавају, једно у друго се облизнују, као што исто тако не знате ни које је доба дана, јер се ноћ попут бога из машине спушта изненада, као каква баница навлачећи своју мркосиву застор-хаљину на позорницу за ноћна бића. Али знам да је било негдје у митрополији Тебе и Ливадије, на неком од многобројних теолошких скупова који су се одржавали тих дана. Већ сам двије године живио у манастиру Успења пресвете Богородице у Пенделију надомак Атине и пошто нијесам имао ни докумената, ни новца, исто толико нијесам био ни кући. У међувремену ми се родила кћерка Дивна Марија. Нијесам знао како изгледа, недостајали су тада паметни телефони и интернет везе. Заглавио сам био у мореузу носталгије, исушеном каналу у којем нијесам могао ни остати, али ни из њега изаћи.

И како су почели узвишени и свечани говори, док сам сједио у дну прозрачене сале, до мене су допирале само искидане реченице, тек њихови опиљци, важни теолошки појмови. Обремењени знаци и слова божанске стварности који су силазили са катедре ударали су ме у мојој уморној расејаности, а ја сам, хватајући их, од њих вајао лице и тијело мога тијела, моју Дивну Марију. Кад бих чуо ријеч „хомоусија“, помислио бих да је њено чело моје чело, нос мора да има на мајку, а очи на бабу. За њом је дошла ријеч енергија, и ја сам напрегнуто ловио мирис њене коже у зраку, и замишљао њен осмјех. И све тако цртао бих од катафатике њене уши, од исихазма њене груди, од кенозе њена кољена, и таман када сам исцртао моје сићушно удаљено теолошко биће које је сада са мном било, на ред је дошао да говори Владика. Херцеговачки.

Испочетка помало успорено и затајено, циједећи ријечи на неком његовом унутрашњем жрвњу, а како је вријеме одмицало, подизао је тон и гестикулација је постајала све динамичнија, као онај хук који долази из утробе земље, кога се сјећам из седамдесетдевете, прије него што ће земљотрес скоро порушити моју стару кућу у Бјелопавлићима. Дивна Марија је сјела поред мене и обоје смо пратили то видљиво невидљиво збивање које се догађало ту пред нама. Када је почео Владика да говори о ономе у чему и ко је, о светости, читава ствар је у тој драми откривења Бога кроз човјека кулминирала.

Поменуо је Превлачке мученике и њихове шупље кости, и могли сте скоро да видите неку мистичку калцификацију која се догађала у његовим рукама, које су их као држале и како су под њиховом тежином благо потонуле. Требало је још визуализовати њихово мироточење и Владика је најприроднијим покретом на свијету, оним у којем се ријеч и биће стапају у једно тијело, без да гледа захватио бочицу са водом са стола, на којој су биле исцртане плавичастим кардиограмом контуре врхова Олимпа, и сву њену испуњену унутрашњост изручио. Кренуло је мироточење. Водени расад који се стрмоглавце обрушавао из окруњене стакленице напрслим гроздовима капљица топио је хартију на столу која се спремала да прхне и одлети, а коју су ужурбано склањали зачуђени симпосијанти, дежмекасти монаси и богослови и углађени атински професори ненавикли на такве ствари.

Обичан покрет који је у својој нестварној једноставности постао светачки необичан, натприродан. Као кад Свети Сава из Свете Земље, узима са неког прашњавог друма камичак, преко кога су прешли толики ини, и шаље га кир Спиридону, игуману Студенице, да му буде, како каже у писму, на „многе потребе, и да га носиш при себи“. Дивна Марија ме је ухватила за руку и изашли смо из сале, испуњени мирисом превлачког цвијећа којег још могу и сада да дозовем.

Потребан је свијету једноставан покрет руке из срца, спасовдански покрет, који ће се разумјети из оног свељудског – credo, ut intelligam – којим започиње најважнију химну бесједу нашега народа Свети Сава, дан послије крунисања Стефана Првовјенчанога. Да бисмо разумјели то што смо чули и видјели, каже нам, морамо приклонити „богољубива срца наша“, јер оно срце наше има свој засебан живот „само од себе се радује, само од себе тугује“. Срце за слијепог и мутавог. Нема часне ријечи у заумбрежју гласова ако га срцем не потврдимо. Одговарајући на питање Јелене Балшић о стању душе послије смрти, Никон Јерусалимљанин нам открива да је престо нашега бића заправо срце које се последње распада а прво ствара. Нова cultura animi, на коју нас упозорава Хуан Луис Вивес када први пут употријебљава ријеч култура мислећи њоме његовање срца.

Владику сам опет видио следећега пролећа, у пасхалним данима, када сам га заједно са његовим духовним чадима сачекао на аеродрому у Солуну. На широком угланцаном аеродромском тргу ишараном праменовима механичких тоцила, над којим су се као гнијезда уздизали алуминијски акцелератори, о које су се расипали македонски сунчани навиљци, размиљели су се модерни имигранти, апатриди и бескровници попут јата чиопа које већину времена проведу у ваздуху, човјеколики протони који су сав свој живот свели на следећи лет, приземљени уз чегртаву буку сударали су се, насрћући једни на друге у страху да не остану предуго у том простору принудног дома. Чекали су своју пасху коју ће им разгласом објавити. Њихово јеванђеље. Ми смо чекали Владику. Кроз царске аеродромске двери почели су да пристижу путујући вјерници. Као свадбена поворка, сишли са античких рељефа ти тијаси, мимоилазили су нас тражећи позната лица и негдје на средини угледали смо Владику.

У рукама је носио ушушкана у валовитој картонској кутији туцета црвених васкрсних јаја која је, чим нас је угледао, почео да дијели уз Христос Анести. Стигла је наша Пасха у црном и црвеном. Зачуђени сапутници, застајали су и сликали, мислећи какви егзотични живуљци се могу излећи из ишараних јаја. Исти они који су малоприје на заједничком лету посматрали знатижељно како чудни човјек у црној хаљини у свом крилу држи као драгоцјен пакет тако обичну ствар која им је изгледала попут загонетке, а која је била сувише једноставна да би је могли ријешити. „Нема тако малене ствари коју не бих саслушао, ако ми се обраћаш из дубине срца…“ – записат ће Бела Хамваш у свом ратном дневнику из септембра 1943 године.

Дневник о свецу и Човјеку новембра 2019.

https://teologija.net/vladika-atanasije-prica-o-slepcu-i-mutavom/

И ништа у том обраћању Његове светости за јавни сервис Србије није ни личило на оно што свакодневно гледамо и слушамо са „паметних“ телевизора иако је он причао отворено, директно и без дипломатског ескивирања, баш о свим актуелним питањима и темама.

Није то ни био само интервју већ својеврсна проповед, али и лекција из толеранције, мере, доследности, чврстине, истинског патриотизма, демократске ширине, људскости.

За само сат времена, грађани Србије су из једног медијског хаоса, бруталног и закулисног рата који букти на све стране, могли да уплове у свет са јасним и разумним координатама, могли су да чују мирну и кротку реч, али и чврсту и непомерљиву истину. Могли су да се за тренутак врате у заборављену нормалност, па и радост.

Избијени сви „адути“ хистерицима

Благим осмехом и једноставним хришћанским порукама разоружао је све екстреме који су данима, недељама и месецима, површним и политикантским интригама, кидисали на цркву са жељом да унизе и укаљају изборе за српског црквеног поглавара, за првог међу једнакима.

Разложно, утемељено, мирно, избио је све „адуте“ хистерицима који су покушавали да докажу раздор у Српској православној цркви и да увуку и патријарха у свој политичко естрадни ријалити-брлог који се као смртносни канцер шири да би појео и последњу здраву ћелију српског друштва.

Непомерљиво, недвосмислено, бритко, патријарх Порфирије је изнова обновио и осветлио носеће стубове националних идеја и тако ућуткао квазипатриотска наклапања и „зилотска“ небулозна застрањивања да се спрема чак и нека врста издаје суштинских и темељних српских интерса и то са највише црквене позиције.

Чврсто и смирено, како бисмо требали сваки дан да понављамо, Његова светост је без икакве дневно политичке примисли и без изазивања међунационалне мржње, објавио непољуљану истину да је Косово срж Србије, да је то њена колевка и да је референдум о Косову одржан на Видовдан 1389. године.

Без осветољубивости и потпиривања демонских ватри, Његова Светост је проговорио о српским жртвама, о јасеновачком непојамном злу, али уз пружену руку суседима – за толерантан разговор и мирну будућност.

Без геополитичког фразирања, општих места и баналних парадигми, бранећи канон, патријарх је сведеним порукама јасно позиционирао СПЦ и у међународним изазовима и без устручавања аргументовано предочио да је она на страни Руске цркве у спору са Цариградском патријаршијом.

Без гуслања и кукања на неправду, Порфирије је дао очинску и заштитничку реч за српску цркву и вернике у Хрватској, Црној Гори, Македонији…

Као да је Србија ушла у нову епоху

Око свих крупних питања, као што је, на пример, евентуални долазак папе у Србију, о чему чаршија воли кафански да распреда, патријарх је инсистирао на континуитету у односу на своје претходнике као и на јединственом и саборном ставу цркве.

Али, показао је и свој печат, скромност, отвореност, аутентичност, оригиналност, утемељеност у модерном времену.

Чули смо заиста и једног новог патријарха, који ће бити једнако близак и новим генерацијама. Чули смо и атипичног патријарха који кад извлачи поенте о љубави, цитира потресну реплику из новог филмског ремек дела Теренса Малика – „Скривени живот“.

И све је некако било другачије током тог једночасовног интервјуа на Јавном сервису Србије. Симболички, као да је Србија окренула неку нову страницу и ушла у неку нову епоху у којој се неће стидети ни себе ни своје ширине према другима.

Патријарх Порфирије, у свом првом медијском наступу са трона Светог Саве показао је да је достојан.

Надајмо се да ће и Срби, за разлику од неких других времена, показати и да су достојни њега.

rs.sputniknews.com, Предраг Васиљевић

Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. 

Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.
Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.
Ход тежак, несиметричан.
 

Ако нисам био прошао баш кроз то искушење; ако нисам трпељиво истрајавао у свом делању, ако није прошло време које је требало да прође, ово примање Деснице Свевишњег није се могло догодити. Благословена искушења! Благословени захвати, болни као што јесу, извршени од Лекара душа и тела!

*Како се све одвија као целина!
*Како ништа није неважно, ништа није сувишно.
*Како благослови задиру у дубље слојеве, више него што смо се надали!
*Како жалости, невоље и недоумице обрађују пољане наших душа као дубоко сечење раоника.
*Како потпун и крајње непознат, са Небеса – послати мир, разликује се по природи од мира и задовољства који даје земаљски и привремени успех!
*Како нас учи понизности; како нас просвећује у љубави; како нас уједињује са другима! Оно нам даје снагу, укрепљује нас, и у исто време чини нас кроткијим, без иједне жаоке или оштрих кретања која би могли друге да повреде!

Страхопоштовање према овој најважнијој стварности поприма стање непрестаног излажења у спољашност, не бивајући под окриљем заштите; тражећи сваког трена да буде Његова Воља – тражећи не својим уснама и гласом, већ целокупним својим животом, без престанка.

И када тражиш да буде Његова Воља, када је сво твоје биће вапај живота или смрти, тада се деси. Али ово дешавање није нешто што може да се одреди унапред. Може да се деси кроз дешавање или кроз не дешавање. Може се десити да пре него што се твоја прозба уопште заврши, одговор стигне. Или можеш чекати годинама и себе изморити, бити разочаран, и досећи потпуну исцрпљеност, бити разорен. И тада, када више не очекујеш ништа – ни ти, а ни неко други – Он Сам долази да те подигне, да те поведе са Собом на ново путовање.

Тада ћеш разумети зашто је Он долазио по тебе споро; Он је био са тобом у другом обличју (Мк. 16, 12), чак и када није био стигао, док си га чекао.
 

https://www.facebook.com/gracanicamanastir/photos/прихватајући-искушења-као-благословако-нисам-био-прошао-баш-кроз-то-искушење-ако/2176788475888008/

Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном периоду.

Данашњи зимски дан пробили су зраци сунца осветљавајући избор који је Црква донела. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Намерно правим ту паралелу јер је до шеснаест часова Србија била у мраку претпоставки, пијачарског кибицарења и неоснованих закључака, те фамозних „лобија”. Људска глупост и доконост изразиле су се у кладионици личних инсинуација и измишљених категорија. Нормално да су се ту и „стране службе“ већ увелико укључиле, а речи као што су „издаја” и „лобији”, биле главни зачин мемљиве слике тог нашег дна, на које смо сами себе, властитом „памећу“ и помућеним изборима довели са индицијом да ћемо на том гадном месту и остати…

Хвала Богу да Он има за нас други план, а данашњи избор Цркве то је собом и потврдио!

Данас је изабран човек који говори грчки, немачки, енглески и служи се руским. Који је први доктор теологије на Светосавском трону и који је остварио ону тешку Христову максиму носећи „хлеб” погођенима земљотресом у Пакрацу, јер то није лицемерно то урадио. За камере и пред камерама. Не, то је урадио из простог разлога јер није ни могао другачије. Није могао, јер тридесет пуних година само то и ради!
Терапијска заједница „Земља живих” јесте дело које је његово.
Те људе, којих су се и њихови најрођенији одрекли, он је помогао направивши рехабилитациони центар за лечење од болести зависности. Свакако, уз помоћ о. Бранка Ћурчина и уз благослов и подршку епископа бачког др Иринеја Буловића, заједница „Земља живих”данас има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. Такође и Манастир Ковиљ, чији је он био игуман, стајао је и дан данас стоји иза овог успешног пројекта, учинивши га, својом љубављу, потпуно бесплатаним за све штићенике.

Такође, он је и стуб покрета ”Привредник” који се брине да талентована али сиромашна деца буду потпомогнута не би ли ипак остварила свој потенцијал. Свакако да је и брига о ресоцијализацији жртава секти и култова нашла своје место у веома згуснутом распореду овог српског духовника.

Али, оно што је можда најбитније је – ЕВХАРИСТИЈА! Као радост, а не као уцена!
Његова предавања и његова дела јасно показују да је Христос поново закуцао на врата београдских цркава.

АКСИОС!

Sveštenik dr Ugrin Popović: Današnji zimski dan probili su zraci sunca osvetljavajući izbor koji je Crkva donela - Čudo

WWW.CUDO.RS

---

Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном...

Драгоцено је да коначно имамо макар једно, а надам се да на том броју нећемо остати, филмско остварење које чува сећање на незамисливо велики број потпуно невиних људи (Срба, Јевреја, Рома, као и припадника других народа) уморених на најстрашнији начин у том злокобном губилишту.

За сваку је похвалу и то што је наша држава препознала значај реализације овог филмског остварења и пружила му драгоцену подршку.

,,Дара из Јасеновца'' је потресно уметничко сведочанство о патњи недужних. Бројним својим квалитетима овај филм се сврстава међу добра остварења која као свој драмски сиже имају људску трагедију претворену у истински и стваран геноцид.

Истовремено, као историчар чија је ужа стручна специјалност национална историја 19. и 20. века, са посебним акцентом на култури сећања, осећам потребу да укажем и на то да ово филмско остварење садржи и неколико материјалних историјских грешака које је требало избећи како би била постигнута пуна историјска аутентичност. 

Но, то можемо приписати чињеници да је у питању уметничко остварење које по себи подразумева и делимичну слободу уметничког израза.

Оно што сматрам можда и највећим ,,пропустом'' или недореченошћу овог дела односи се на то да аутори филма нису посветили дужну пажњу самој суштини те геноцидне и злочиначне творевина каква је била НДХ.

Наиме, филм у недовољној мери осветљава основну и детерминишућу историјску чињеницу да су злочини геноцида над Србима почињени на целокупној територији НДХ, а посебно у систему логора смрти ,,Јасеновац'', представљали државни и правно кодификовани злочин.

Другим речима, злочини почињени над Србима на подручју НДХ од 1941. до 1945. године нису представљали последицу некакве стихијске појаве, нити изоловног и некоординисаног деловања мањег броја зликоваца и истинских монструма у људском обличју.

Злочин геноцида почињен над Србима у НДХ је био, и то изнова наглашавам, државни и правно кодификовани злочин. Дакле, у случају НДХ злочин над својим становницима српског порекла и православне хришћанске вере осмислила је, организовала и спровела сама држава употребом државног апарата. 

То се у овом филмском остварењу, нажалост, не види у довољној и разумљивој мери.

Верујем да је пред ауторским тимом овог филма било много професионалних и људских изазова у смислу целовитог, објективног и на историјским чињеницама утемељеног уметничког представљања истинског пакла на земљи какав је био ,,Јасеновац''. 

Чини ми се да су аутори и реализатори у томе највећим делом успели.

Но, штета је што ово филмско остварење не садржи и осврт на саму злочиначку суштину усташког покрета и те монструозне творевине познате под застрашујућим називом НДХ.

Сваки наш покушај да разумемо сву суштину, као и да у целини сагледамо обим и последице усташтва - те идеологије истинског зла – наилази на велику препреку која се огледа у људском уму и свима нама и даље несхватљивој спремности појединца да уништава и разара живот у сваком његовом појавном облику.

Стога се на овом месту присећам мисли велике Хане Арент и других савремених филозофа који су указивали на баналност зла и радикално зло указујући, при томе, да су се масовни злочини почињени над потпуно недужним цивилима током Другог светског рата одиграли након што је у нацистичкој Немачкој, фашистичкој Италији и усташкој НДХ успостављен припат државних над моралним законима.

Да закључим, савремена историјска и филозофска наука учи нас да се зло никада не опрашта делу, већ евентуално само његовом извршиоцу, јер је злочин геноцида почињен над Србима у НДХ етички и историјски неопростив.

На том трагу је и мудра поука нашег патријарха Германа I изговорена управо у Јасеновцу: ,,Опростити морамо - заборавити не смемо!''

Филм ,,Дара из Јасеновца'' је, упркос одређеним мањкавостима, драгоцено уметничко остварење за које верујем да ће нас додатно мотивисати да обогатимо и објективизујемо своја знања о злочину геноцида почињеног над Србима у НДХ, као и да у нашем друштву успоставимо толико потребну систематску и искључиво на историјским чињеницама засновану културу сећања.

Стога дугујемо искрену захвалност ауторима и реализаторима овог филмског остварења на уложеном људском и професионалном напору да представе зло(дело) које је људском уму несхватљиво.

Сада је на свима нама да искажемо додатну одговорност и да са пијететом приђемо јасеновачким и другим нашим недужним жртвама, као и да то (у)чинимо без мржње ни према коме, без осветничког порива, већ искључиво са људским и истинским саосећањем и одлучношћу да никада не заборавимо.

Надам се да ће, након овог филмског остварења, многи моји сународници и суграђани осетити потребу да посете то застрашујуће стратиште.

За све нас који смо му много пута одлазили у ходочашће биће то још једна прилика да се изнова нађемо на месту на коме се истински пакао пројавио у људском обличју и у конкретној историјској стварности.

Памтимо све недужне жртве и никада их немојмо заборавити!

Извор: Фејсбук

Историчар Предраг Марковић и председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац сагласни су да је нови патријарх српски Порфирије светски човек који на прави начин спаја традицију и модерност.

Председник Самосталне демократске српске странке Милорад Пуповац каже за РТС да је нови патријарх Порфирије човек благог карактера, отвореног ума и ведрог духа - човек који је посвећен дијалогу са људима и дијалогу са богом.

Када сретнеш човека духовно клонулог, не сваљуј на њега своје бреме јер његова колена неће издржати. Ми морамо бити благодатни људи, како би онима који нам долазе били одмор за душу.

***

Човеку, који живи без Христа, све се чини тешким и нејасним.

***

Ако ви упражњавате молитву, нису вам страшни ветрови искушења. Њихова снага слаби и они ништа са вама неће урадити.

***

Христос често долази и куца ти. Ти га позиваш у трпезарију своје душе, али обузет својим бригама, заборављаш на великог Посетиоца. Он чека да се ти појавиш, чека, и када ти већ много касниш, Он устаје и одлази. Други пут си опет толико заузет да Му одговараш кроз прозор. Немаш времена ни врата да Му отвориш.

   Заволи, чедо моје, гостопримство, јер оно отвара врата раја. Будући гостопримив, можеш се удостојити да примиш и анђеле. Гостопримство- највећа од врлина. Она привлачи благодат Духа Светога. У лицу сваког госта, чедо моје, ја видим Самог Христа.

***

Што јаче човек воли Бога, тим јаче он воли и људе. Он воли у њима образ Божији, односи се са поштовањем и деликатношћу.

Човек који воли духовно, преко молитве осећа да се налази у Богу и у брату. Он се жалости када брат не живи добро и моли се за његово уразумљење. Никада се неће променити (свој добар однос) онај ко има хришћанску љубав.

***

Уколико у човеку нема унутрашње топлине, он се и лети покрива ледом

Уколико у човеку нема унутрашње топлине, макар било и лето у дворишту, он се смрзава, покрива се ледом.

Уколико ваше срце нема Христа, то Његово место заузима новац, или иметак или људи.

***

Сматраћемо све људе вишим од нас колико год да они имају недостатака. Нећемо се жестити, већ се увек сећати да се и други стреми куда и ми (у Царство Небесно). По благодати Божијој увек сам видео људе као свете и стављао их изнад себе.

***

Два крила која могу уздигнути човека изнад земље- то су чистота и просто срце. Ти би требало да будеш прост у делима и чист у осећајима и помислима. Са чистим срцем почећеш да тражиш Бога, у једноставности ћеш га наћи и радоваћеш му се. Чисто срце лако улази на врата Неба.

Једном добром речју, реченом у заштиту ближњег, задобијаш рај.

***

Када видим раздраженог човека, молим се да га Господ умири и не слушам шта он говори

Када видим раздраженог човека, онда се молим да га Господ умири. Не слушам шта он говори. Зато и не примам к срцу његове речи. Када се он умири и укаже се згодна прилика, ја ћу попричати са тим човеком. Тада ће већ он бити у стању да спозна своје безумље.

Човек који виче, немоћан је.

***

Благодат Бога, духовно једињење са Њим преображава човека. Пролази страх, подозрење, човек се више не боји смрти и посматра на овај живот, ма колико леп он био, као на робство.

Никада не придајте значаја ничему земаљском и ломљивом. Имајте старање о једињењу ваше душе са Богом.

***

Често се причешћујте,топло се молите, трпите-и увидећете снажну Руку, Која вас подржава.

https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2016/02/blog-post_8.html#more

Данас Света Црква слави три Велика Јерарха: Светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог. Три човека, три сунца на небу Цркве Христове. Они су као људи обучени у сунце,
тако су свети. И не само то: они су људи који су постали сунце, постали светлост целе васељене, зато се и називају Учитељима Васељене. Постали неугасива светлост.

Е, то није привилегија људи - неугасива светлост у свету земаљском, то не постоји! Коју то светлост олуја смрти не угаси? Која то свећица може да одоли ма коме поветарцу земаљских сумњи, земаљских мука, земаљских искушења? А шта тек да кажемо када на човека насрне пакао, када на њега груну демони својим урлањем? Шта остаје од светлости људске? Ништа, ништа! Светлост ума људског - малена свећица, светлост савести људске то је мала свећица. Све се то брзо угаси.

А ето, велики Светитељи, чули сте данас њихово Свето Еванђеље, Господ говори ученицима Својим, значи и њима тројици: "Ви сте светлост свету, ви сте видело свету". Како Господе, како? Ми на земљи, ми знамо за мрак и таму и помрчину. Још је речено у Светој Књизи, Светоме Еванђељу, да је само Једна Истинита Светлост - Господ Христос. То је Неугасива Светлост! Он, Бог који је постао човек, ето - Једног Сунца! Не! Сто милиона сунаца у телу људском, у бићу људском, ето Неугасиве Светлости. Како? Тако што ни смрт, не једна, све смрти не могу угасити Господа Христа, угасити Светлост Његову Божанску. Васкрсом је победио смрт и тиме обасјао пакао Својом Божанском Светлошћу, обасјао и испунио све светлости, све светове Неугасивом Светлошћу! Сад се у ускршњој песми пева, да се данас испуни све и сва светлошћу, и пакао и земља и небеса. Да Христос, сама Вечна Неугасива Светлост!

И ту Светлост, живу и неугасиву, Он је пренео у Ученике Своје. Зато и вели: ви сте светлост, ви христоносци, ви који имате мене у душама вашим, у савестима вашим, ви сте светлост свету. Ви обасјавате све! Људи знају шта је добро а шта је зло; људи воле добро, а мрзе зло; људи знају шта је Бог, а шта је ђаво; и онда врше вољу Божју, а беже од ђавола. Они су постали светлост свету јер су испунили Еванђеље Господа Христа, јер су на земљи, за живота, непрекидно испуњавали и извршавали заповести Господње.

Чули сте како се данас завршило Свето Еванђеље великих Светитеља, великих Апостола. Спаситељ вели: "Који изврши моје заповести и научи, тај се велики може назвати у Царству Небеском". Ето како се Господ уселио у њих. Кроз вршење заповести у њих је ушло Неугасиво Сунце. Светитељ постаје неугасива светлост, човек постаје неугасива светлост када врши Еванђеље Христово, када живи њиме, већ на земљи почне да живи као у Царству Небеском. И шта је светлост? Светлост то су: Свете Тајне и Свете Врлине. И кад их човек извршује, када живи у њима и помоћу њих, онда се све у њему запаљује Божанском Светлошћу: и ум се запаљује божанском светлошћу и светли, и савест се запаљује божанском светлошћу и светли, и воља се запаљује божанском светлошћу и светли. Све што је човеково, тело његово, светли тако јако и силно да никаква смрт неће моћи спречити да васкрсне тело човеково на дан Страшнога Суда, тело што је Господ даровао људима Својим Васкрсењем.

Зато је Спаситељ и дао заповести Своје да ми људи побеђујемо сваки мрак само испуњујући Његове Свете Заповести о Крштењу, о Светоме Причешћу, о вери, о љубави, о посту, о молитви. "Ко се у Господа Христа крсти, у Њега се облачи". Господ се усељује у њега. Ето шта је Света Тајна (Крштења): Сам Господ се даје онима који се крштавају, а то значи - даје им се Вечни Живот. Јер, шта је смрт за Господа Христа? Даје му се Вечна Правда, даје му се Вечна Истина, јер сам Господ Христос јесте Вечна Правда и Вечна Истина. Која то лаж овога света и неправда овога света може да уништи Истину Христову, Вечну Истину, Божанску Истину и Правду Његову?

А свете врлине: вера, љубав, нада, пост, молитва, шта је то? То није ништа друго него Свете Тајне преведене у наш живот. Наше тело? Шта више дајете ви мени? Господ Христос васкрсао, даје теби и мени да живимо Њиме. Живот наш постаје Богоживот: да осећамо Њиме, да деламо Њиме, да вршимо Свето Еванђеље Његово, Свете Заповести Његове. Ето, ето како се распаљује и запаљује светлост у твојој души, светлост неугасива. Не једно сунце, стотине сунаца ниче у теби! И како мрак овога света може да угаси твоја христолика сунца? Господ нуди божанске силе за човека, за заиста дивна дела, заиста бесмртна дела. Свете мисли, света расположења, света осећања пламте у хришћанину кад се кроз молитву моли за сав свет, кроз пост кад очисти себе.

Господ је дошао у овај свет, Он - Бог Истине, Бог Вечнога Живота и запалио неугасиве светлости на земљи. И та светлост, ето, уселила се и у велике Светитеље Божје, у велика Три Јерарха. Они су заиста светлост постављена: Светиљка која светли свима који су у кући. То су Три Јерарха. Светле свима који су у кући Божјој, у овоме свету, у овој васељени.То је Кућа Божја, и људи виде путеве из смрти у бесмртност, из греха у покајање, из лажи у истину, из неправде правди! Све то виде и имају у себи силе, ако хоће, да ослободе себе и од лажи и од смрти и од греха. Ти и ја, где смо? Ми смо у Кући Божјој, у свету Божјем, а ту, у томе свету Божјем, у тој Кући Божјој, сунца су са нама. То су неугасива сунца.

Гле, Три Сунца, три лика сунца на Небу Цркве Христове, Три велика Светитеља очекују да ти пођеш к њима. Да, ти можеш сваког момента узлетети на небо и стати пред њих. Како? Молитвом. Обрати им се, и не сумњај! Њихова сила, њихова светлост, њихова божанска моћ растераће сву таму из твоје душе. Нека је тама не само од греха, нека је од свих смрти и од свих ђавола, они, они су увек јачи од сваког мрака, од сваке таме, од сваког искушења које те може снаћи. Свакоме од нас Господ је дао силу да стајемо на змије и на шкорпије и на сваку силу вражију.

Да, то је сила коју је Господ дао Светим Апостолима, дао је Својим Светитељима, ту силу даје и свакоме од нас. Хришћани, крштени. Да, даје несумњиво, јер ево, ту силу имају у изобиљу Свети Јерарси Божији. Свети Јерарси. Ти прибегни њима и они ће, тебе ради и с тобом, згазити сваку шкорпију и змију, и стати на сваку силу вражију у теби. А сила врага, сила ђавола у теби и у мени јесте грех, јесте страст, и то, ти и ја, можемо победити обрађујући се Господу молитвом, и Светим Великим Јерарсима. И нама је Господ дао ону силу коју даје Светим Апостолима.

Прва и главна болест свакога од нас је грех. Само душа без греха јесте здрава душа. А ту силу безгреховну, ето, у изобиљу имају велики Свети Јерарси. Само треба да се сетимо њих, да их славимо, да видимо ко су и шта су, да њихова света учења и света Еванђеља примимо и остваримо и остварујемо у животу као што су они остварили.

И гле, и теби и мени дата је та божанска сила да ђаволе изгонимо. Ту силу Господ је дао Цркви Својој, Светим Апостолима и Светитељима, и она је наша, свеопшта. Сви ми сачињавамо једно тело у Господу Христу и сви ми, сви ми нисмо ништа друго него малена и нејака и слаба браћа великих Светитеља Божјих, Светих Јерарха - Василија, Григорија и Златоуста. Ми њиховом силом имамо власт не само над страстима које убијају нашу душу, него над самим творцима греха, првобитним творцима греха и смрти, ђаволима! И заиста, док се ђаво не згрчи, не сабије у једну немоћну нулу, када на њега груне молитва Светога Златоуста или Василија или Григорија Богослова, који то ђаво у мени, у теби, у малом човеку, и кроз највећи грех, а да га један од ових Светитеља, или они сви заједно, не могу уништити? Увек јачи Богом, увек јачи Господом Христом! Ништа им није немогуће! Безобзирце беже све смрти од њих, беже сви ђаволи од њих, све таме и помрчине беже од њихове божанске светлости.

Да, несумњиво нама свима је дата сила да васкрсавамо мртве. То нам је дато као хришћанима. Кроз сваки грех, кроз сваки грех уздише душа и васкрсава покајањем, ма колико смрти било у теби. Ма колико пута умро данас, гле, ту су велика Света Три Јерарха, са Апостолском силом и моћи, са Апостолском свемоћи да васкрсавају мртве, да васкрсавају душу твоју, тебе из свакога греха, ослобађајући те од њега. Свети Оци васкрсавају душу твоју из сваког гроба страсти! Какве силе Господ даје дошавши у овај свет! Таква сила, таква светлост зрачи из Његових Светлоносаца, из Његових Светитеља, а посебно и нарочито из Његових великих Учитеља Васељене.

И ми, који имамо толике силе око себе, такве моћнике, такве бесмртнике, такве победитеље, нећемо имати изговора ако останемо у својим гресима, ако останемо у својим страстима. Јер гле, ми онда добровољно остајемо у тами, остајемо у паклу своме. Тако је лако васкрснути себе из свих смрти. Ето покајања - ето помоћи Светитеља Божјих! А они, чиме се одликују? Одликују се тиме што непрекидно живе Вечном Божанском Љубављу, и ту Љубав изливају на све нас, на све нас немоћне и слабе. Једино што се тражи од нас то је да ми сами кренемо ка Господу добровољно, по слободној вољи својој, еда бисмо стекли заслуге, еда бисмо стекли небеске венце. Ја и ти и сваки човек је слободно биће, има слободну вољу: може изабрати и Бога и ђавола, може изабрати и зло и добро! Свакога дана, сваке ноћи, можеш заспати у злу, заспати занавек, изгубити душу по својој доброј вољи. Сваки од нас по својој доброј вољи може кренути ка Небу, може вршити Заповести Господње, може постити постове еванђелске, може се молити молитвом еванђелском, може имати љубав еванђелску, вршити све заповести Христове. Ето излаза из свих наших гробова, ето излаза из свих нашим помрчина и тама!

А Бог је пун љубави и нежности за свакога од нас, за сваког покајника. Прилећу и спасавају Света Три Јерарха од сваког греха, јер су они испунили још на земљи чудесну заповест Свемилостивог Господа Христа који каже: Ако ти човек сагреши на дан десет пута и дође и каже: кајем се, опрости ми, по слабости својој може грешити за десет пута на дан, али по сили еванђелске љубави опроштај, опроштај, јер знај да је тај човек у греху, у паклу, и ти опраштајући му дижеш га из пакла! Али, све зависи од њега, његовог покајања, да се каје, и од твоје љубави, да ли ћеш прихватити кад те моли.

Зато данас славимо као велике Учитеље наше, као велике Светитеље Божје, оне који нас ослобађају од свакога греха, васкрсавају нас из сваке смрти, из свих наших гробова, само ако смо покајнички расположени и ако имамо уздаха и вапај и молитву за њих. Они свакога од нас разбуђују на све што је еванђелско, на сваку еванђелску врлину.

Нека у нама увећавају нашу веру, нашу љубав, нашу молитву, наш пост, наше трпљење, наше смирење и све остале свете врлине. И нека нас кроз све те врлине воде у Царство Небеско, да и ми живећи на земљи испуњујемо заповести Христове, да се не би изгубили у смрти из овог света, да се не би обрели на путу за пакао. Нека нас Господу молитве Великих Јерараха, и свете врлине, блиставим и сунчаним стазама из овог света воде у онај свет и дају нам Царство Небеско. Да бисмо заједно са Великим Светитељима Божјим, са чудесним Василијем Славним и Григоријем и Златоустим, еванђелским Светим Јованом, славили Чудесног Господа кроза све векове и вечности. Амин.

Свети Јустин Поповић
 1967. године у манастиру Ћелије

https://dodjiividi.blogspot.com/2013/02/1_11.html