Са благословом Епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Димитрија, Град Требиње је покренуо иницијативу да једна улица у Требињу добије назив по блаженопочившем епископу Атанасију Јевтићу. Према речима градоначелника Требиња г. Мирка Ћурића, Владика је био врло цењен и поштован у Српској Православној Цркви, на више начина је задужио херцеговачки народ, а најзначајнија је била духовна подршка током ратних година и касније.

Извор: Град Требиње

Много пута у молитви добијам информацију која ми каже: “Оно шта те спасава је само Љубав Божија, Његова милост. Никаква сопствена врлина, никаква борба или достигнуће, само Он, апсолутна љубав, наш Христос! Ти си мајка рањена у стомак. Има толико рана у твом телу и души, толико си уморан од трауматских искустава у свом животу да ти је незамисливо тешко спровести вољу Божију. Твоја сломљена воља делује . Шта можеш да урадиш? Ништа, апсолутно ништа ! Шта те онда спасава? Бескрајна милост и љубав Божија.!"

То је оно за шта се морамо молити ноћу и дању, за милост Божију . А када она дође, тада ћете видети колико лакша и срећнија борба за врлине постаје. Без благодати, све је мучно. Без духа светога, пут ка Христу је затрпан, заглављени смо у блату страсти, ноге су нам тешке а душе дахћу. Разочарање, највећа претња човеку, осмехује се јер види да ћемо му се, задржавајући се у сопственим нарцисоидним напорима, пре или касније препустити.

Без Благодати, без Христа, очајање ће нас прогутати, потопити. Али ми нећемо капитулирати, нећемо упасти у замку очајања. Можда смо слаби, али нисмо осуђени на пропаст. Смртни смо, али нисмо мртви. Ми смо рођени, али никада нећемо умрети. Молитва ће донети Божију милост. Молитва са болом и покајањем, унутрашњим сломом и аутентичношћу која отвара наше биће да би Светлост могла да уђе. Ако се не отворимо у молитви и невољама, светлост не може ући кроз зид наше филозофије. Ако желите да видите Христа морате да се сломите. Светлост Божија улази у сломљена срца. Зато, завапимо Христу: „Христе мој, волим те, молим те, жудим и желим сједињење с тобом. Не обраћај пажњу на то што не успевам. Није да те не волим или да те не тражим, али у мени постоји повређено ја, и док ја бирам светлост, оно ме увлачи у мрак.

Не чиним грешке и грехове зато што те се одричем, већ зато што је моја издржљивост мала пред мојим великим страстима. То не значи да Те не волим, да Те не тражим свим ћелијама свога бића.

Много пута сагрешим, али Христе мој , не чиним то да бих те се одрекао, већ зато што погрешно мислим да ћу се тако утешити. Бекство је мој грех, замена за Твоје одсуство. Знам да је то илузија и сујета, да жањем смрт и тугу, али не могу да одолим јер, као што Ти то најбоље знаш, ум каже другачије, срце жели другачије...А ако је велики апостол Павле рекао да не чини оно што жели, већ оно што мрзи, то чини, шта онда ја , безначајан и повређен човек , могу...

Не, не желим да се правдам, Боже мој. Уосталом, ко може сакрити нешто од Тебе, ко Те може преварити..? Знам да знаш и разумеш да у овом тренутку када говорим истину, мој грех не поништава моју љубав према Теби. Зато што верујем само у Твоје милосрђе и Твоју бескрајну љубав, нећу престати да Ти кличем до последњег тренутка:”Исусе, сломио сам се, пусти Светлост Твоју да тече кроз моје пукотине и обасја моје крхотине. То је једино исцељење мога бића, та Светлост која заслађује моју таму...”

о. Харалабос Пападопулос

https://www.facebook.com/p.libyos

По благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Милосрдна секција Верског добротворног старатељства АЕМ СПЦ даривала је светосавским пакетићима 130 ученика Школе са домом за основно и средње образовање „Свети Сава“ у Умци.

Ову школу похађају деца са менталном ретардацијом, кoja током основног и средњег образовања уз социјалну, психолошку и здравствену подршку особља стичу вештине које их припремају за даљи живот и евентуални рад.

Током разговора са вероучитељем Борисом Илићем, помоћницом директорке Валентином Радуловић и координаторком за техничко особље Јованком Стајкић, чланови Милосрдне секције су се ближе упознали са принципима рада и обучавања деце. Током средње школе кроз четири смера ученици користе текстилну, пољопривредну, машинску и графичку радионицу где се професионално оспособљавају.

Родитељима деце са сметњама у развоју је највећа брига о степену самосталности коју деца могу да постигну и колико ће бити независне одрасле особе. Техничка усмерења кроз подршку и опрему у овој школи пружају им могућност да поред знања вредних на тржишту рада стекну и социјалне и комуникацијске вештине неопходне за живот и рад након школовања.

Извор: ВДС АЕМ СПЦ инстаграм

Не очајавај када падаш, него устани и реци: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него пошто је у теби још много гордости и сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно био свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.

Не тугуј чедо моје. Не буди неспокојан. Ако си поново пао – поново устани. Ти си призван на пут небески. Ништа није чудно, ако се онај који трчи понекад и спотакне. Само треба да у сваком тренутку има трпљење и покајање. Стога се покај кад год погрешиш, и не губи време. Колико год оклеваш да затражиш опроштај, толико допушташ лукавом да у теби пусти корене. Не допусти му да те изнервира на твоју штету.

Не очајавај када падаш, него са усрђем устани и учини метанију, говорећи: Опрости ми, Христе мој, човек сам и слаб сам. Није те Бог напустио, него пошто је у теби још много световне гордости и много сујете, наш Христос допушта да грешиш и да падаш, да би свакодневно чувствено постао свестан своје немоћи, да би трпео оне који сагреше, да не би осуђивао своју браћу када погреше, и да би их укрепио.

Значи, колико год пута да паднеш, поново устани и затражи опроштај. Не скривај тескобу у свом срцу, јер су тескоба и чамотиња радост лукавога из којих се рађа много тога и од којих се душа испуњава горчином, док духовно расположење покајника говори: Сагреших, и опрости ми Оче, и на тај начин прогони тескобу. Зар ја, каже, нисам човек, и зар нисам слаб? Шта ја уопште могу да учиним? Заиста, чедо моје, то је тако. Имај храбрости. Човек стоји на својим ногама само онда, када дође благодат Божија. Ако нема благодати, непрестано се тетура и непрестано пада. И зато буди одважан, и не плаши се. Видиш ли како је брат, о којем пишеш, претрпео искушење? И ти тако исто чини. Устрој у себи одважан начин размишљања пред долазећим искушењима. Она ће свакако доћи, јер су ти неопходна. Другачије се нећеш очистити. Остави то што ти говоре немар и чамотиња. Не плаши их се.

Као што су, благодаћу Божијом, прошла она претходна, тако ће проћи и ова, чим заврше свој посао. Искушења су лекови и исцелитељске траве, које лече видљиве страсти и наше невидљиве ране. Ти, дакле, имај трпљење, да би свакодневно био на добитку, да би сабирао награду, починак и радост у Царству Небеском. Доћи ће ноћ смрти, када више нико не може да дела. Зато пожури – јер времена је мало!

Нека ти ово буде познато – бољи је један дан победничког живота са венцима и наградама, него многе године проведене у нераду. Јер, један дан подвига (борбе) у познању и чувствовању душе, вреди колико и педесет година онога који се бори немарно и без познања.

Без борбе и проливања крви не очекуј ослобођење од страсти. Након преступа, на нашој земљи расте трње и чичак. Заповеђено нам је да их почупамо, али се они искорењују само са великим болом, раскрвареним рукама и многим уздасима. Зато плачи, проливај реке суза, и омекшаће земља срца твога. А када је земља натопљена, лако ћеш искоренити трње. ИстиноЉубље свима вама!

Старац Јосиф Исихаста

https://mitropolija.com/2022/03/15/nije-te-hristos-napustio/

Некада острво које је извиривало изнад непрегледне површине Панонског мора, Фрушка гора је данас планина која се простире на око 260 квадратних километара и чине је прелепи пејзажи, шумски комплекси, као и споменици од непроцењивог значаја за нашу историју и културу.

Због своје лепоте и богате природе, Фрушка гора је одувек привлачила љубитеље шетње и свежег планинског ваздуха, а у последње време постао је популаран и културно-верски туризам и организација тура у оквиру којих се обилазе манастири ове сремске планине. Изнајмљивање аутобуса или минибуса и организација туре у сопственој режији, са групом пријатеља, такође је доживело „бум“ последњих година, јер на тај начин не постоје ограничења у смислу времена проведеног на одређеном месту и локација које обилазите.

На подручју Фрушке горе некада се налазило чак 35 православних манастира, те је ова планина с разлогом прозвана српским Атосом. Данас је на планинском простору дугом око 80 километара сачувано 17 манастира који сведоче о једној епохи борбе за очувањем идентитета и културног буђења током ког су створена нека од најпознатијих дела српског књижевног и ликовног стваралаштва.

Током обиласка Фрушке горе, ово су неке од светиња које морате да обиђете:

Крушедол

Манастир Крушедол смештен је на југоосточним обронцима Фрушке горе, у атару села Крушедол и задужбина је породице последњих српских деспота у Срему – Бранковића. Један од најзначајнијих фрушкогорских манастира грађен је између 1509. и 1521. године и данас се састоји из два дела – мушког и женског манастира. У манастирској цркви леже и посмртни остаци многих знаменитих Срба међу којима су патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније ИВ Јовановић Шакабента, митрополит Викентије Поповић, гроф Ђорђе Бранковић, пуковник Атанасије Рашковић, војвода Стеван Шупљикац, кнегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић.

Велика Ремета

Међу најстаријим фрушкогорским манастирима истиче се манастир Велика Ремета који је изграђен у источном делу Фрушке горе у 14. веку. Манастир је посвећен Светом Димитрију, а према предању основао га је краљ Драгутин, када је пао с коња и остао тром. Светиња је преживела велика оштећења 1716. године приликом повлачења Турака када је изгорео део библиотеке и манастирски архив, а обнова је започета четири године касније. Друго велико страдање манастир је претрпео током Другог светског рата, када је територија Срема пала под управу НДХ. Манастир је темељно опљачкан, а потом и разрушен. Део реликвија данас се налази у Хрватском повијесном музеју у Загребу.

Ново Хопово

Манастир Ново Хопово подигнут је у 15. веку и задужбина је српског архиепископа Максима Бранковића. Овај манастир најпознатији је по томе што се у њему замонашио Димитрије Обрадовић, који је добио монашко име Доситеј. Наш велики просветитељ боравио је у овом манастиру три године. У Новом Хопову налази се велики број реликвија од непроцењиве вредности, а међу њима се издвајају две: фреска Покољ Витлејемске деце и мошти римског војсковође, Светог великомученика Теодора Тирона, које се чувају у кивоту у цркви. Мошти Теодора Тирона су уједно и најстарија реликвија која се чува на територији Србије.

Гргетег

Према предању, манастир Гргетег основао је деспот Змај Огњени Вук 1471. године и назвао га по свом оцу Гргуру. На припрати је накнадно дописано: Вук деспот основатељ сеје св. обитељи Гргетега љета 1471. Манастир је више пута спаљен у својој историји, а специфичан је по томе што током последње обнове аустроугарске власти нису дозволиле да буде фрескоосликан. Треба напоменути да се у манастиру Гргетег чува једна од највернијих копија иконе Мајке Божје Тројеручице са Хиландара. Гргетег је данас женски манастир.

Шишатовац

У близини извора поточића Ремета и села Шишатовац у 13. веку подигнут је манастир, задужбина краља Драгутина, који је био посвећен Светом Николи. Првобитно име манастира било је Реметица или Реметски манастир. Како је записано у „Свитку завешталном“, монаси манастира Жиша Иларион и Висарион, предвођени игуманом Теофаном бежећи од турског зулума стигли су у Срем и ту пронашли малу, стару црквицу посвећену Светом Николи, коју су порушили и око 1520. године подигли нову. Нова светиња од 16. века носи назив Шишатовац. Шишатовачка библиотека била је чувена по својим старим рукописним и штампаним књигама, међу којима се налазио Шишатовачки апостол из 1324. године. На овом месту је од 1812. до 1824. године боравио архимандрит Лукијан Мушицки, који је исто претворио у стециште најзначајнијих представника српске интелектуалне елите тог доба. Манастир Шишатовац је и данас активан и мушки је.

Током обиласка Фрушке горе не пропустите да обиђете и манастире Привина Глава, Дивша, Кувеждин, Петјовица, Светих Архангела, Врањаш, Бешеново, Беочин, Мала Ремета, Јазак, Раковац, Врдник и Старо Хопово.

https://hronograf.net/2022/03/14/srpski-atos-fruska-gora-kao-steciste-srpske-kulture-srednjeg-veka/

Више пута су ми пријатељи и познаници, учитељи и васпитачи, духовници и многи други указивали на моју преосетљивост. Говорили су ми да треба да будем чврст.

Тешко је издржати људске односе, супротставити се ономе како су нас научили да дефинишемо живот.

Како ћеш живети са тако рањивом психом? Крхко и ветровито, неспособан да издржиш и одолиш суровости овог света.

Наравно, људи нису направили дијагностичку грешку. Говорили су реално и желим да верујем многима од њих са искреном мотивацијом и осећањем пријатељства и интересовања.

Могу само једно да кажем - да су погрешили. Да је сва ова моја слабост – како су је звали – била једино богатство. Дар који ми је Господ дао у парадоксу Његових путева, у Његовој љубави, несхватљивој логици света.

Кафка је говорио: "Рођен сам са дубоком раном, то је моје богатство."

Ове ране које крваре чак можда и за вечност, су моје је једино богатство. То је дар који ми је дао живот и његов узрочни принцип.

Боловао сам, био сам гладан, био сам жедан, остајао сам данима и ноћима у башти своје личне Гетсиманије. Плакао сам, био сам љут, био сам очајан. Протестовао сам против услова и живота који сам живео.

Закаснио сам.... Али осетио сам. Мислим да сам разумео. Схватио сам да су ове дубоке ране моје једино наслеђе, моје једино богатство. Оне су ми дале прилику да видим људе као људе, земљу само као земљу, тело као тело и душу као душу.  Омогућиле су ми да плачем за лепим, да се љутим на неправедне и на апсурд, да видим сузу на површини радости и смех у вештачкој жалости. Све ово дугујем мојим ранама, и допуштам им да ме повреде.

Сада се ноћу шћућурим и као пас лижем своје крваве ране. Захваљујем им на данима који су пратили моје постојање. Хвала им што су ту и нека ме и даље  боле, али оне су моје једино наслеђе, отаџбина мог Бића.

о. Хараламбос Пападопулос

facebook.com

Не можемо увек бити добро.  Има тренутака када нас боле душа и тело.

Осећамо да не можемо више да издржимо , осећамо се уморно и исцрпљено.

Немојте бити строги  према себи, животу и другима. Није увек могуће насмејати се, имати издржљивост за борбу. Такве тренутке су имали и светитељи, а како не би ми у свету, са свим притисцима и стресовима.

За светог Јосифа Исихасту се каже да га је у једном периоду ухватила туга. Тражио да га одведу једном монаху пустињаку из скита да се мало насмеје. „Ако насмејеш другу особу, ђаво и зло пукну. Смех је нематеријално доброчинство...“.

 Дакле, сви ми, млади и стари, светитељи и грешници, пролазимо кроз тешке тренутке и периоде живота. Не дозволите да нам помисао очаја каже „само ви сте такви…“ Не,  сви људи пролазе кроз ово.

С једне стране, све ово је добро за нас. Подсећа да смо створени и пропадљиви, разбија илузије о нашој свемоћи. Отвара нас за Милост Божију. Јер ако поднесете Крст, доћи ће Васкрсење. Ако окусите горчину бола, онда ћете се засладити благодаћу Божијом.

 Само, у овим тешким и мрачним тренуцима пазимо да не паднемо у тешке грехе. Јер када душа  боли, човек жели да побегне од бола, празнине и туге, и чини грехе. Шта је грех? Замена Бога. Губимо Бога, не можемо да понесемо празнину, беду и тугу и онда да не бисмо полудели чинимо грехе. Да попуне празнину која је спремна да нас прогута. Наравно, ово ништа не решава, само увећава зло, али за тренутак осећамо да смо се утешили.

Не треба никога да критикујемо, јер ми видимо грех, страст и неуспех, али не видимо рану, бол који сваког човека наводи на грех. Волети људе, разумети их, то су патње постојања. Људи желе љубав, а не казне и осуде.

Зато је свети Порфирије нагласио - не бавите се својим злом и гресима. Пао си у грех, добро, заборави, окрени се добру, светлости, Христу. Када дође светлост, тама нестаје сама од себе, не морате је јурити. 

Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос 

facebook.com

Прашчално је вече, а наша црква, пре него што уђемо у Велики пост, тражи од нас да учинимо оно што ће дати смисао нашем посту и молитвама. Да опростимо. Само срце које прашта и воли може осетити Божје кораке у себи.

Ми, људи, тешко праштамо из много разлога, а највише због страха. Страх нас тера да се бранимо, затворимо, да не би били повређени.

Па ипак, опрост је пут ка срећи, остварењу, еволуцији и сазревању нашег бића. Праштање није само морал без укуса и мириса, морање, још један страх од Божије казне.

Бирам опроштај јер тако осећам да Бог расте у мени, шири се и цвета као постојање. Бирам да будем испуњен светлошћу и радошћу. Да ли желите да будете срећни, здрави, ведри, да осетите како ваш дух расте, цвета и улепшава се? Научите да волите и праштате.

То ни у ком случају не значи да живите без граница, већ да живите без зла. То не значи да заборављате, већ да идете даље. Живиш свој живот, мењаш странице, исписујеш на новој табли пут свог постојања. Без токсичних осећања, освете и озлојеђености, без менталних врећа које клече на степеницама твоје душе. Ослободите се сваке токсичне емоције која вас чини болесним, живите ближе ономе за шта вас је Бог створио, ближе светлости и радости.

Једном приликом сам срео блаженог човека Божијег, монаха, чији дах је одисао невероватним мирисом, попут мириса десетина расцветалих ружа. Био је тако сладак и позитиван, опуштен, јер је сам себи опростио, односно направио је место за починак у својим сенкама и ранама. Помирио се са самим собом и са онима који су га озлоједили.

Када праштамо, позивамо оне  који нам не одговарају и оне којима ми не одговарамо, да се уклопимо са онима који су нам отежавали живот или нам наносили бол, да им дамо простор у свом срцу и животу. Да кажемо - „дођи оче, дођи мајко, друже, колега или шефе, смести се код мене. Има места и за тебе…“.

Када праштам, дајем простор свакоме ко треба да има места у мом срцу. То јест, почињем да схватам да су сви они које сам видео, срео и са којима сам се повезао, играли неку улогу у мом животу, нису били случајни људи. Сви су ме нечему научили, нечему су послужили, негде ме натерали или благословили. Они су били моји учитељи. Бог им је дозволио да уђу у мој живот, ја да уђем у њихов, и да кроз тешку или благословену интеракцију  дамо и добијемо животне лекције.

Ми смо бића која корачају ка Царству Божијем и на свом путу морамо добити поуке духовне еволуције. Сваки човек, свако искуство и догађај је и позив на лекцију о бесмртности.

Морамо да опростимо да би наставили даље...

Живот нас чека, чека нас рај…

о. Пападопулос

facebook.com/p.libyos

Било је то једно од оних јутара у којима се човјек буди са немиром. Устао сам и обавио своје свакодневне обавезе, па тек онда одлучио да преко интернета прочитам најновије вијести. Прво што сам погледао је видео снимак говора блажене успомене митрополита Амфилохија, поред кивота са моштима Светог Петра Цетињског, у Цетињском манастиру. 

Више од ријечи говорило је неколико митрополитових болних уздаха који су се могли чути на самом почетку снимка. Затим су редом почели да пристижу слике и снимци крсног хода који је кренуо од подгоричког храма Васкрсења ка манастиру Светог Симеона Мироточивог, у Немањином граду, а који је од стране полиције заустављен на Блажовом мосту. Након што сам угледао слику епископа Јоаникија како сједи на бетону, окружен свештенством, монаштвом и вјерним народом, одлучио сам да позовем свештенике са којима служим у будванском храму Свете Тројице, у Старом граду. Отац Борис и отац Петар су се сложили са мном да у оваквом тренутку не можемо само сједимо код куће и чекамо. Убрзо нам се придружио Миладин, наш школски друг из времена док смо учили богословију, па смо сви заједно кренули за Подгорицу. На првој кривини при изласку из Будве нас је зауставила милиција. Након рутинске провјере су нас пустили да наставимо даље, истовремено нам својом гестикулацијом, погледима и изразима лица поручиваши да су они само људи који раде свој посао. Убрзо смо на путу сусрели још неколико патрола „људи који само раде свој посао“, међутим, оно што нас је посебно изненадило јесте веома мали број возила која су се кретала у правцу Подгорице. Као да је већина обичног свијета сматрала да би се тога дана могло догодити нешто страшно и злокобно, па су, одлажући своје обавезе, радије одабрали да остану код куће.

Убрзо смо стигли до храма Васкрсења и пјешице се запутили према Блажовом мосту. Успут смо посматрали, за Подгорицу, необичну слику празних кафића и радњи. На мосту затичемо добро позната лица, будући да је ту био велики број свештеника, већином из Будимљанско-никшићке епархије и са црногорског приморја, монаштва, баш као и вјерника, махом из Никшића и Подгорице. Са друге стране ограде која нас је одвајала од скупштине примијећујемо органе реда, који су се смјењивали на сваких пола сата. Са озвучења су се чули тропари и богомољачке пјесме и добро познати гласови свештеника Милоша и Стефана. Повремено би се окупљенима обратио о. Предраг са најновијим вијестима, па смо тако бивали упознати са дешавањима у скупштини и обавјештавани о блокадама путева у Беранама, Будви и на мосту на Ђурђевића Тари, на којем ће нешто касније бити претучено неколико вјерника а владика Методије задобити лакше повреде. Заједно са братством из манастира Острога стигао је и мој колега професор богословије Александар, са којим размјењујем утиске и информације. Сусрећем и доста својих садашњих и бивших ђака, од којих су неки сада већ свештеници и свештеномонаси. У цијелој тој малој заједници која се тога дана окупила, они су некако најактивнији и највише се крећу међу народом, трудећи се да га охрабре и дају му наду.

Након неуспјешних преговора у скупштини међу вјерне је стигао митрополит Амфилохије да им каже ријечи утјехе. Након бесједе се видно уморан упутио према храму Васкрсења. Нешто прије поноћи сам и ја осјетио прве знаке умора, па сам одлучио да сједнем на једној од клупа у оближњем парку. Накратко се осамивши, подсјећао сам се свих догађаја који су претходили овом дану. Размишљајући о Тројчинданском сабору, сјетио сам се да сам тада последњи пут видио, блажене успомене, Предрага Вукића, историчара са Цетиња. Био је свјечано обучен, као да је у питању каква светковина и необично веселог расположења. Десном руком стежући препуну кесу књига, говорио је у заносу изазивајући знатижељу људи који су нас окруживали а који га, углавном, нису познавали. Причао ми је о позиву који је добио у ноћи уочи сабора. Са друге стране жице добро познат глас ка је преклињао да не иде на сабрање, али га то нипошто није поколебало у његовом увјерењу да тога дана мора бити у Подгорици. Пеђа је сматрао да ће борба против закона бити дуга и исцрпљујућа, те да ће на крају из ње Црква изаћи као побједник. Ове његове ријечи ће се касније испоставити као пророчке, баш као и много тога што је за живота писао и говорио. Након сјећања на драгог брата у Христу устао сам са клупе и кренуо према огради.

Успут сам срео још познатих лица : Рајо ми је говорио о дешавањима на сјеверу Црне Горе, Радинко ме упознао са виђењем цијеле ситуације из визуре једног пјесника, док ми је Милојица причао о својим догодовштинама на путу од Никшића до Подгорице. Убрзо смо сазнали вијести о хапшењима у скупштини оних посланика који су се противили закону. Неправедни закон је био изгласан, након чега су монахиње упалиле 45 свијећа, што је била симболика везана за број посланика који су га изгласали . Ово је уједно била и последња молитва за њих, будући да ће касније бити изопштени из Цркве.

Са друге стране ограде примијећујемо неке нове људе пријетећих погледа, за које смо претпоставили да су припадници САЈ-а. Чујемо и злокобне лавеже, за ову и сличне прилике, дресираних паса, који су нам се приближавали. Владика Јоаникије држи бесједу у којој истиче да  тога дана као да смо били на покајању и сахрани, будући да су право и правда умрли у Црној Гори. Даје нам благослов да се вратимо својим кућама уз напомену да ће се наша борба наставити. Три су часа иза поноћи и ми се крећемо ка храму Васкрсења. Ја и О. Евстатије из манастира Ђурђеви Ступови, примијећујемо у улазима зграда сакривене „људе који само раде свој посао“ у пуној борбеној опреми, како будно мотре на сваки наш корак. Тек тада схватам да нам се у међувремену придружило и мноштво подгоричке омладине. То наше мирно и достојанствено кретање у колони ка храму ће бити увод у величанствене литије које ће касније довести до побједе над срамним законом.  Док смо путовали према Будви, осјетили  смо те ноћи наново рођену наду, која се у том тренутку једино могла објаснити вјером у Христа и Божију правду, која је, гледано земаљским очима, понекад спора али зато увијек достижна.

ђакон Павле Љешковић

Свети Григорије Синаит једном приликом рече: Не постоји ствар на свету толико света и савршена коју би Бог могао створити, а да је човек својом перверзијом не би могао упропастити. Можда и би, ако би је створио ван човековог домашаја, али у овом свету је то чак и Свемогућем немогуће. Свечеву сентенцу би неуки могао прочитати као да он негира Божију свемогућност, која је за нас постала аксиом, а интелигентан би се замислио шта нам поручује.

Књига Постања нам у првој глави говори да је Бог створио овај свет као веома добар. Створио је и један ограђени врт – Рај – у који је увео Човека да га обрађује и чува. Из отачке егзегезе знаћемо да је тај Рај ова земља. И који би хришћанин данас могао рећи да не треба да чувамо ову планету? Ниједан. Нигде нема проблема? Не би се рекло, јер како описа неко историју математике: у почетку су бројали овце, а онда су се ствари закомпликовале.

Опет: ко би имао шта против аутомобила који нема никакву емисију штетних гасова или буке? Нико. Међутим, сви знамо да се до „чисте“ енергије долази преко нечисте (чврста, гасовита и течна горива). Сви то знамо, али идеолози чисте енергије прећуткују њен „нечисти“ део. Чиста енергија иде у пакету са нечистом. Но, иако се то зна, парола о чистој енергији се уредно користи, јер се рачуна са већином коју сачињава непросвећена маса. Тако свака добра идеја може да буде первертирана, изопачена. Наиме, већина не зна протагонисте или мотиве који стоје иза реченог. Зато нас неће изненадити да неко гура из себичних интереса једну причу у коју уопште не верује. Фамозан је пример двојице америчких конгресмена, који су били најрадикалнији гониоци геј популације, а ухапшени су – сваки понаособ – за опсцене хомосексуалне публичне чинове!

Секуларна рука моћи је увек била укрштана и у Цркви. Тактике ратовања су и у њој биле присутне, јер да није тако, не би постојали расколи. Дакле, да не замишљамо новогодишње балоне и лилихипе. Проблем који сада испливава и у оквиру СПЦ је покушај да се она увуче у „блато“ политике, боље речено, у политиканство. И онда бива осуђивана ако се не одазива на та прозивања. То је оно о хуманистичким вредностима које нико не би негирао. Популизам је изузетно јако оружје, али које погубљује слабе који падну на њега. Сетимо се Наполеонове  Француске, Хитлерове Немачке, Павелићеве НДХ… Ту смо имали vox populi, али се показало да не важи да је то увек и vox dei. Бергман је тапшао Хитлеру. Максенције обећа Ромејима гратис жито и ослобођавање од пореза, али нису знали да то важи само за патриције. То је било прећутано. Тако се и сада прећуткује ко финансира ове који се боре за заштиту грађана у Србији. Ко манипулише са нашом екологијом.

Свака тема је добра за дељење народа. Републиканци и демократе у САД се деле по питању екологије. Не улазећи у расправу, кажем само да је земља претрпела неколико ледених доба, без да је било „прљаве“ човекове технологије. Короне ће бити и за време демократа и за време републиканаца. Нас питају шта је став Цркве о вакцинацији? Није безначајно питање, али може бити и небезазлено. Јер, тиме пудите паству; ако кажете: вакцина је јединоспасавајућа, избацујете из Цркве невакцисане, и обратно. СПЦ је оставила то на савест сваког човека. Ово пак не треба схватити као линију мањег отпора (да би се имала лукративна добит), него као излазак у сусрет и слабима и јакима.

Патријарх каза да одговори бивају јасни онима који се везују за Христа у Цркви његовој. Додао бих: не онима који верују вуцима у јагњећем руну (cf. Мт 7 , 15).

ПРЕ неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26. новембра, и то само оних делова у којима се дотични грађанин бави Српском православном црквом.

(Напомена: називам га грађанином, а не господином ни другом, јер га од господствености деле многе светлосне године, а нисам ни за то да комунистима поклонимо или препустимо древну и дивну словенску и српску реч друг или другар, иначе синоним за синтагму присни пријатељ: у богослужбеним песмама на црквенословенском језику Христос ословљава апостола Петра речима "друже Петре", у значењу пријатељу Петре или драги Петре, а жене мироносице се међусобно називају другињи, што ће рећи другарице, дружбенице, пријатељице).

1. ЕЛЕМ,  он најпре констатује да слобода вероисповести, ако је то што јесте, значи и слободу од вероисповести, што је заиста потпуно тачно, да би у наставку поставио питање:

"Да ли ја имам право да будем Србин, а да не будем православац?" и да би сам себи одговорио овако: "Наравно да немам", чему је претходило тенденциозно суфлирање водитеља: "По њиховим правилима, немаш". За овакву подметачину, осим њега, мало ко је способан. Кад и где је ико од црквених ауторитета тврдио да нико ко није православац не може бити Србин? Да ли данас ико од црквених људи сматра да горе поменути субјект није Србин - Србин по пореклу, језику и слободној самоидентификацији - иако сви знамо да није православац, а није ни било какав верник, него је, напротив, идеолошки, овде и сада, један од најљућих непријатеља православља и противник религије као такве? Да ли он зна да је максима "брат је мио које вере био" настала у српској православној средини и да ли слути ко је њен аутор? Из ње следи и то да верник - православни, али и инославни - прихвата и атеисту као брата или сестру, мада целим бићем одбацује атеизам као облик вере, односно као негативну религију.

Потписник ових редова, рецимо, има неке пријатеље који су по народности Срби, а по вероисповести католици, и друге, који су по народности Срби, а по вероисповести муслимани, а познаје и поштује и један број Срба који се изјашњавају као атеисти.

Штавише, кад год је то потребно и на општу корист, сарађује са пријатељима и познаницима из све три наведене категорије. У Чанковој "српскости" није проблем његов атеизам нити његова свеукупна идеологија него његова необуздана и неприкривена нетрпељивост према епископату, свештенству и верницима Српске православне цркве, као и упитни квалитет његовог јавног дискурса у целини.

2. ЗАТИМ надобудни грађанин срља даље и изговара тираду лишену јасно артикулисаних мисли и смисла, али зато бремениту злобом и изразима који би, по начелима његове естетике (!), требало да су духовити, а у ствари су само примитивни и неотесани, готово уличарски. Тако, примера ради, свештеници за њега нису свештеници већ попови, подругљиво се служи јеврејским термином кошери муслиманским халал док се руга православним "поповима", а блаженопочившег патријарха Павла презриво назива "рахметли" уместо покојни или почивши и оптужује га да је благосиљао људе које он сматра највећим ратним злочинцима.

Овде се морам задржати мало више. Субјект о којем је реч не зна ништа о духовном лику и животу блажене успомене патријарха Павла, а да зна и да има имало части и стида, не би његово име узимао у уста. За разлику од њега, писац овог горког, људском безочношћу изнуђеног коментара познавао је патријарха Павла из најнепосредније близине скоро пола века, припадао његовој епархији, од њега био рукоположен и за јерођакона, и за јеромонаха, и за епископа, и за читаво то време једини од своје браће епископа - изузев владике Давида, епископа крушевачког, животно и вечно везаног за родну Метохију и за личност блаженопочившег патријарха - који је у честим, дужим или краћим интервалима живео под његовим кровом у Призрену. Отуда сам сведок његове доброте према свима, истоветне и према Србима, и према Арбанасима, и према Циганима-Ромима, и према Турцима (који су до изгона крајем прошлог века сачињавали значајан део становништва града Призрена). Свима је био све, буквално "без обзира на веру и нацију", и стога су га сви поштовали. Он је и 1998. и 1999. године, када је такозвана ОВК контролисала Дреницу и добар део Метохије, сам-самцит или у пратњи малог броја свештеника, пешке посећивао Девич и друге опкољене манастире, као и парохије по селима; на путевима су га пресретале и легитимисале патроле терористичке ОВК, али се нису усуђивале ни да га убију, ни да га ухапсе. Оптужити пак таквог човека какав је био владика Павле, потоњи патријарх српски, за подршку ратним злочинцима и саучесништво у ратним злочинима може само човек спаљене савести, и то под директним утицајем нечистих сила.

Лично сам присуствовао готово свим патријарховим разговорима са челницима Католичке цркве и Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, као и са страним дипломатима и домаћим политичким вођама, у том броју и са онима које наш самопрокламовани "судија васељене" проглашава за извршиоце геноцида, тако да поуздано, из прве руке, знам шта и како је он у тим сусретима заступао. Нема разговора у којем није изјавио следеће (навешћу малтене од речи до речи): "Ако је цена за стварање некакве велике Србије злочин, па макар био један једини, онда сам ја за то да и не буде Србије, ни велике ни мале". Такође је говорио да сви народи бивше Југославије - и Срби, и Хрвати, и Албанци, и босанско-херцеговачки муслимани, али и Словенци - имају разлога за жаљење и кајање због злочина које су појединци или групе извршиле у тобожњем њиховом интересу. Једну његову такву изјаву је извесни западноевропски новинар пласирао јавности своје земље на следећи начин: патријарх Павле признаје да Срби врше злочине и да зато треба да се кају (sic!).

Српском руководству на Палама је упутио веома оштар протест због рушења двеју џамија у Бањалуци, значајних не само у функцији богомоља него и као културно-историјски споменици, и уопште због рушења било какве и било чије богомоље. И тако редом...

Чанкове клевете на патријарха Павла, омиљеног у српском народу и угледног у читавом хришћанском свету (сетимо се његове величанствене сахране!), показују да неким људима ништа није свето и да се никог и ничег не стиде. O tempora, o mores!

3. ДОЛАЗИ следећа салва неистина и подметања. Србија, по њему, није више секуларна него теократска држава, "православна џамахирија", зато што се у њеном школском систему налази веронаука и што се у српској војсци обележавају празници и то не само православни празници, како он подмукло инсинуира, већ и празници припадника других цркава и верских заједница, а нарочито се жив поједе што држава помаже црквама у ономе што препознаје као ствар општег добра и општег интереса дајући, како он каже, милионе, десетине милиона, стотине милиона... Питамо се: Шта овај острашћени човек стварно тврди? Јесу ли у питању милиони, или десетине милиона, или стотине милиона? Не може све троје бити тачно у исто време: не може, како би народ казао, једна врана на три коца.

Ове оптужбе, из којих просто исијава говор мржње, не заслужују шири одговор, а можда и не заслужују никакав одговор. Зато ћу реаговати само једним питањем: Да ли су земље попут Немачке, Аустрије, скандинавских земаља, Мађарске, Румуније, Грчке, суседне Хрватске, и друге, укључујући и Француску (која има веронауку у јавним школама покрајине Алзас-Лорена, а у осталим школама време одређено за веронауку, с тим што се она предаје у црквеном, а не у школском простору, али је легитимна и легална), римокатоличке и протестантске "џамахирије" или пак уређене, правне, демократске и доследно секуларне државе? А све ово за шта Чанак напада Србију постоји у овим земљама у континуитету, одавно, а у већини њих много израженије него у Србији. Закључак је само један: уколико су Чанкови наводи у сукобу са чињеницама, утолико горе по чињенице! Чанак је, очевидно, необориви доказ да од бољшевизма, стаљинизма и титоизма нема лека, осим великим чудом Божјим.

4. ПОЂИМО даље кроз земљу чуда! Чека нас духовна посластица: Чанков однос према вери и цркви уопште и према Српској православној цркви посебно. Ево како он дефинише религију! То је "индивидуални осећај комуникације са вишим принципом", "индивидуални осећај и трагање за смирењем пред сопственом пролазношћу", односно "пред неумитном коначношћу". Долепотписани тумач Чанкових генијалних размишљања не спори да овакав "осећај комуникације" и овакво "трагање" постоји код многих људи, можда и код самога Чанка, али не треба бити квалификовани религиолог нити познавалац истраживања Мирче Елијадеа или нашег Веселина Чајкановића о религији, да би се схватило да овако описан доживљај живота нема везе са религијским доживљајем него је, напротив, типичан пример ванрелигијског - у суштини атеистичког - мисаоног искуства.

Затим нам саопштава своје драгоцено велеумно мишљење о носиоцима религијског култа, без којега је било која религија просто незамислива (уосталом, изворно значење појма религија на грчком језику и јесте култ, богопоштовање, збир богослужбених радњи и речи).

Најпре поставља питање:

"...Шта раде попови, шта је њихово занимање?" (Ја се питам зашто има у виду само попове, а прећуткује и дискриминише хоџе, рабине, ламе, шамане...) На своје питање даје и одговор, конгенијалан самом питању, па каже да "поповско" занимање није ништа друго до "произвољно тумачење лошег превода текста непознатог аутора". Овом "дефиницијом", темпираном да буде паметна и духовита, а заправо је непаметна и плитка, наш мислилац постиже само једно - пуцањ у празно.

Погрешно је све што наводи. Пре свега, тумачење текста или текстова није "занимање попова": то јесте важна свештеничка делатност, али је само једна од многих. А на основу чега Чанак зна да је то тумачење произвољно? Свакако на основу сопствене темељне теолошке анализе. А где је Чанак стекао своја теолошка знања? На теолошком факултету, зна се, сигурно није. Срећом, он сам нам открива како је, иако атеиста, постао велики теолог: "Мој отац је био градоначелник Новог Сада, члан Председништва Војводине, комуниста. Мој отац и мајка су имали пријатеље Јовановиће из старе адвокатске породице. Мој отац је мене водио, редовно, када је Божић православни. Ја сам тамо, за столом њиховим, слушао како се пева Рождество Твоје, као дете. Значи, нико мене није требало да учи". Какве вишегодишње богословске студије, основне, постдипломске, докторске, какви бакрачи! Једноставно, одслушаш једанпут годишње божићни тропар "Рождество Твоје...", и то у детињству, и нико више не треба да те учи теологији. Само се бојим да овај метод не почну да примењују сви редом, па ће у резултату збир теолога постати неизбројив.

Фото Танјуг

Следствено и логично, овај велики теолог "нема ништа против Бога", у којег иначе и не верује, али зато има "против његове земаљске администрације", то јест против "попова" (а зашто, понављам, не и против хоџа, рабина, лама и шамана?). Даље, за "поповско произвољно тумачење" лошег превода Светог писма наш стручњак над стручњацима не наводи никакав аргумент. Претпоставимо да је "тумачење" заиста "произвољно", али зашто је превод Библије лош? Да ли је грађанин Чанак, у својим очима велики теолог, уједно и велики филолог - зналац древних библијских језика, јеврејског, арамејског и грчког - који може мериторно да суди не само о српским преводима Библије већ и о свим другим преводима исте? Лично, чисто сумњам. Штавише, нека ми се ово не узме за грех, сумњам и у његово познавање српског језика. Најзад, "произвољно тумачење" није само тумачење "лошег превода", што Чанак непогрешиво зна, и то боље од иког, него је то и тумачење "текста непознатог аутора". Тек ово последње представља бисер Чанкове научне компетенције! Јер, он не зна да Библија није дело једног аутора, и то непознатог, него збирка спис већег броја аутор, познатих по имену и историјски посведочених, и да није настала "у даху" него је њено писање и склапање у ауторитативну збирку трајало близу хиљаду година. Али није ни за очекивање да оваква интелектуална и морална громада губи своје драгоцено време на детаље из живота и пословања "фирме" у коју њен "газда" читаве "две хиљаде година није свраћао". (Дозволи, драги читаоче, да, за сваки случај, дешифрујем ову премудру, а загонетну, Чанкову метафору: по њему, Христос је "газда", Црква Његова је "фирма", свештеници су "портири" који довикују: "Само ви оставте паре нама!", а сирота жртва експлоатације, Чанак главом и брадом, и његови истомишљеници сетно констатују: "Сад, ми се правимо блесави". На то писцу ових редака дође да им поручи: не морате да се правите, само будите то што јесте!)

5. ИМА у Чанковом логодијареичном празнословљу још доста бисера. Тако, рецимо, он цитира Кемал-пашу Ататурка, који је наводно изјавио да би, кад би могао,"све религије везао ланцима и бацио у најдубље море". Не знам да ли је ова изјава аутентична или се и она заснива на Чанковим строго научним, историјски провереним сазнањима, али и ако јесте, мислим да је Ататурк, мада слободни зидар, много више знао о исламу него што Чанак зна о хришћанству. И поред тога, он свашта зна, особито када се ради о Српској православној цркви. Тако он зна да она данас форсира "архитектуру рашко-призренску" (пази, драги читаоче: не византијску ни српско-византијску већ "рашко-призренску"!). Користим прилику да јавно позовем наше незнавене историчаре уметности да дођу к Чанку е да би их он, свезнадар, просветио и упутио на стазу праве науке.

Даље, он зна и која се зграда прави "најбрже на свету": то је "храм Српске православне цркве". Онда пита: "А знаш како?", па славодобитно одговара: "Само срушиш минарет". Са своје стране, кличем и узвикујем: о хуманизме, о науко, о етико, како ти је име и презиме ако није Ненад Чанак? Он, тајновидац, зна и то да се патријарх Павле "директно жалио" на њега, једино на њега по имену и презимену, као што зна, истинољубац, и то да је на реченој "жалби" почивши патријарх само "потписан", а да ју је писао "овај Иринеј бачки".

Али зачудо, опаки и наопаки Иринеј, виновник Чанкових ноћних мора и трајне опсесивне мисаоне преокупације, о свему томе појма нема, па, ево, и одговорно тврди да све то представља плод Чанкове маште, не само бујне већ и болесне.

А тек његова открића о епитрахиљу Светога Саве, круни Стефана Дечанског и другим драгоценостима у Цетињском манастиру! Откуда све то тамо? И још штошта друго? Само питајмо грађанина Чанка, који није само корифеј теологије, филологије, историје уметности... него и врхунски повјесничар, па ће нам се "само касти": свега тога никад није било на Цетињу - вазда црногорском, никада српском - све док све то није на Цетиње донео краљ Александар I Карађорђевић. То је историја по Чанку, али не само по њему: у нашој, посторвеловској епохи историја се не истражује, не приказује и не тумачи него се пројектује и производи. Што казао наш мисаони афористичар Александар Баљак: "Како је било, видећемо; како ће бити, видели смо". Узгред буди речено, Чанак нам није објаснио да ли је поменути краљ Александар био Црногорац или Србин. Затим следи небулоза о "десанту" извршеном "да се устоличи овај Јоаникије на Цетињу". Све ово би било гротескно, бизарно, болесно, да није просто-напросто отужно и досадно (или, боље, ДОС-ад-но, уз напомену да је ад исто што и пакао, а шта је био ДОС и ко су биле "досманлије", са Чанком или без њега, не треба толковати).

Врхунац представља Чанков коментар о "заклињању у Косово" у Новом Саду. Тим поводом он патетично изјављује како нико неће да каже: "Ми бисмо сада да се закунемо на Косово на Косову". Нажалост, неће ни он јер ваљда мисли да има право да га поклони коме хоће, као што би и да од покрајине која се у Хабзбуршкој монархији једно време службено звала Српска Војводина или Војводовина Србија и Тамишки Банат прави "републику" (на арапском "џамахирију"; његова омиљена реч).

6. ОДАВДЕ па надаље нећу више коментарисати садржај Чанковог мудрословља из емисије Face to Face од 26. новембра текуће године него ћу дометнути неке своје опаске и размишљања у вези са темом која ми се наметнула. Најпре желим да пренесем једну малу повест коју сам слушао у својој младости. Елем, у једном селу живе месни свештеник и први човек локалне испоставе Партије и Удбе. Познају се од детињства и међусобно разговарају без много увијања, баш на основу дугогодишњег дружења, па и другарства.

Једном приликом пита свештеник удбаша: "Добро, зашто ви понижавате и шиканирате нас свештенике? Шта смо вам ми криви и чиме вам сметамо? Па ми само вршимо своју свештеничку дужност, а то ваљда не представља никакву опасност ни по државу ни по вашу власт." На те речи добија следећи одговор: "Е, мој комшија, буди ти задовољан и срећан док смо ту ми који јесмо комунисти, али смо као деца сви били крштени. Када дођу наши некрштени синови и унуци, видећете ви како ћете пролазити." Зашто препричавам ову животно истиниту причу? Зато што је грађанин Чанак типичан представник тих некрштених синова и унука.

Али гле, у његовом случају се дешава нешто чудно и неочекивано. Он - из њему знаних, а мени и после четврт века недокучивих разлога и побуда - решава да се крсти. Тај наум и спроводи у дело, негде половином деведесетих година минулог века, у једном фрушкогорском манастиру, а крштава га један новосадски свештеник. Код писца ових редова није пракса да се бави оним "прича се" или "рекла-казала", па стога и наглашава да врло добро познаје реченог свештеника и речени манастир и да све ово зна веродостојно, из прве руке. Не наводим ово, међутим, са намером да откривам ничије, па ни Чанкове, личне податке - крштење је, уосталом, јавни богослужбени чин, а не езотерични, тајни ритуал неке опскурне секте или неке ложе - него га наводим као пример биполарности, дубоке унутрашње расцепљености и располућености личности код многих наших савременика, што за мене представља недокучиву тајну. Човек се, ето, по властитој слободној вољи и одлуци, крштава, а потом, у току четврт века, јавно хули на Бога, лажно сведочи против Цркве, клевета и исмева свештенство ("попове") и тако даље. Поставља се интригантно питање: Који грађанин Чанак је аутентичан, а који је лажњак, онај негдашњи, који се крштава, или овај садашњи, који хули, сведочи лажно, клевета и исмева? Или, може бити, аутентичан није ни онај ни овај? Да се ту не ради о конјунктурном деловању, о деловању "по указаној потреби", при чему је прилагодљивост сразмерна политичкој и свакој другој исплативости? Не знам. Знају једино Свезнајући Бог и он сам.

Српски народ, премда малобројан, по понечем је био, а и данас је, први у свету. Први велики устанак против тада непобедивог Османског царства, и то на врхунцу његове моћи, подижу Срби, под вођством свештеномученика Теодора, митрополита вршачког. У 20. веку, први герилац у поробљеној Европи јесте један Србин, Дража Михаиловић, а први од Немаца ослобођени град у тој Европи јесте један српски град, Лозница, а ослободио га је Дражин официр Мисита. Три српска научника - Тесла, Пупин и Миланковић - заузимају нека од првих места у историји светске науке. У наше дане Новак Ђоковић је први тенисер света, а Мокра Гора најбоље туристичко село на свету. Могло би се набројати још тога, али нема потребе. Српски народ, међутим, има данас, како ја то видим, и планетарно првенство по броју оних који се истичу у самопорицању, аутошовинизму и производњи тројанских коња у Србији. Под том призмом посматрам и улогу грађанина Чанка на домаћој јавној сцени, где ипак има јаку конкуренцију међу осталим "случајним Србима".

Наш народ лепо каже да није злато све што сија и да се не једе све што лети, а и оно што се једе, додао бих, не једе се из сваког и свакаквог посуђа. Да закључим: све што овде и сада рекох, рекох sine ira, без гнева, улажући немали напор да мојом душом не овлада осећање гнушања и презира него осећање жаљења и сажаљења. Рекох и душу спасох

ФЕНОМЕН КРШТЕНОГ НЕКРСТА: Владика Иринеј у ауторском тексту за "Новости" поводом говора мржње Ненада Чанка

WWW.NOVOSTI.RS

---

ПРЕ неки дан, 2. децембра, прочитах транскрипт гостовања грађанина Ненада Чанка у емисији Face to Face, емитованој 26...

Капитални пројекат Руске православне цркве „Православна енциклопедија”, чији се обимни томови објављују већ 21 годину, стигао је и до дела у којем је одредница посвећена сестринској Српској православној цркви.

Наиме, недавно је у Москви објављен 62. том „Православне енциклопедије”, коју издаје истоимени црквено-научни центар, а у њему значајан простор заузима и чланак о СПЦ: њеној историји, светитељима, знаменитим црквеним писцима и архијерејима, све до наших дана и избора 46. поглавара српске цркве патријарха Порфирија. Чланак је прилично обиман и заузима 20 страница енциклопедије, што је значајан простор за стандарде овог дела, објашњава за „Политику” један од аутора одреднице о СПЦ јеромонах Игнатије Шестаков, сабрат московског Сретењског манастира.

– О српској цркви могло се писати у недоглед, али сам формат захтева одређена ограничења, па смо покушали да у задатом обиму уврстимо све најважније и најзначајније. Сматрам да је од посебне важности што смо успели довољно детаљно да напишемо о историји српске цркве у 20. и 21. веку јер је тај период у руској историографији најмање проучаван и посвећено му је недовољно пажње. Појава чланка у овој форми веома је важна за студенте богословија и све које занима историја СПЦ – каже отац Игнатије.

Он додаје да одредница о Српској православној цркви обухвата цео период њеног историјског трајања, од Светог Саве, па и раније, до данас када је на њеном челу патријарх српски Порфирије. Представљена је и њена данашња структура, али је највећи део посвећен њеној историји, знаменитим личностима које су је градиле, светитељима, светињама, историјским путевима којима је СПЦ прошла.

– Приликом писања чланка следили смо традицију српске историографије у којој се историја српске цркве посматра и у хронолошком и у „географском” аспекту. Под тим подразумевам приступ у којем је осветљен црквени живот појединих изолованих црквених организама: Карловачке митрополије, српске цркве у Босни и Херцеговини, Далмацији, Црној Гори, Старој Србији – каже отац Игнатије Шестаков.

Чланак о СПЦ у руској „Православној енциклопедији” обухватио је бројне историјске личности уткане у историју српске цркве и смештене између Светог Саве и патријарха Порфирија. Међу њима су патријарси, светитељи, епископи, црквени писци. Отац Игнатије каже да би их било тешко и само набројати јер у одредници има најмање стотину историјских личности. Опремљен је и бројним архивским документима, иконама светих, фотографијама. Настанку бар једне од њих сведочиле су хиљаде савременика, Београђана. То је она настала испред Храма Светог Саве приликом посете руског патријарха Алексија Другог српској цркви и држави у време НАТО бомбардовања 1999, када је служио молебан заједно с патријархом Павлом. Двојица патријараха сада су почивша, али њихови наследници на трону руске и српске цркве, требало би да се ускоро поново нађу на истом месту, али сасвим другим поводом: да освештају нови мозаик сада већ готово у потпуности завршеног светосавског храма.

– Чланком су, наравно, обухваћени и односи с Руском црквом. Колико је то било могуће, ова тема провлачи се кроз цео текст. Био је тешко у потпуности обухватити и овај аспект у оквиру једног чланка, али смо ипак покушали да не занемаримо ово питање и осликамо занимљив тренутке наше заједничке црквене историје – истиче отац Игнатије.

„Православну енциклопедију”, иначе, ствара посебан научни институт у коме раде стотине стручњака, док су у писање одредница укључене хиљаде аутора из целог света, објашњава наш саговорник. Сваки том има приближно 800 страница великог формата, а процењује се да ће бити објављено још 10–15 томова.

– Тешко је укратко описати све оно што је до данас већ било уврштено у објављене томове енциклопедије. У најкраћем, у њима се нашло готово све што је на неки начин повезано са црквом. Има много чланака из свих области људског живота. На пример, они посвећени појединим земљама или градовима. Свуда је нагласак, наравно, на верском животу. Када говоримо о одредници „Српска православна црква”, треба се подсетити да су се већ појавили слични чланци о другим помесним црквама: Антиохијској, Александријској, Грузијској, Бугарској, Румунској, Кипарској, Цариградској, Албанској, Пољској. Иначе, у истом 62. тому је и велики чланак под насловом „Србија”, који такође садржи много занимљивих и важних ствари о историји нашег братског народа. Ова одредница такође садржи и верски аспект и савремену историју Србије – истиче јеромонах Игнатије Шестаков.

https://www.politika.rs/scc/clanak/489048/Srpska-pravoslavna-crkva-u-ruskoj-enciklopediji?fbclid=IwAR1jrFWXMcI0RFvixbd2XpkaGbiGWsDypw_IX3xOpax3RNIf2guJFbq_Pa8

“Марта, Марта бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно” (Лк.10,42)

У порти маинске цркве Св. Петке налази се једна од, у Будви све ређих, зелених површина и дворишта. На самом крају порте је гумно, које подсјећа на нека стара времена када су се на сличним мјестима људи окупљали, често доносећи и неке битне одлуке за њихову заједницу. Баш овдје је, за мене и мог четворогодишњег сина, један интимни кутак у којем га, не носећи на себи мантију, често доводим и посматрам док се игра. Међутим, са првим знацима сутона, овдје се почиње окупљати шаренолико друштво. Најприје, ту долази група жена из оближњег супермаркета, којима су послодавци забранили да паузу, уз кафу и цигарете, проводе испред радног мјеста. Гумно је идеално мјесто за њихове приче, жалбе и све оне пред послодавцима и надређенима никад изговорене ријечи, које се тичу њихових радничких права. Готово увијек са гумна одлазе са “чврсто” датим обећањем да више неће дозволити да се тако према њима односе, да би се сјутрадан вратиле са идентичним проблемима и обећањима.

Скоро свако вече овдје долази и сувоњава, кратко ошишана жена, упалих образа. На себи носи карирану кошуљу, блиједе фармерке и изношене старке патике. Поред мјеста гдје сједи је њен ранац и до пола испијена дволитарка најјефтинијег пива. Празним погледом посматра групу једанаестогодишњака који се ту играју, палећи на гумну ватру од прућа и картона. Када међу собом комуницирају, дјечаци изговарају велики број псовки и непристојних ријечи. Тиме, ваљда, доказују да су и они ушли у свијет одраслих…

На послетку, на каменом зиду, неколико метара удаљеном од гумна, окупља се и група руских тинејџера хеви-металаца. Док испијају лименке пива, преко бежичног звучника гласно пуштају музику, не марећи за то да ли се њихов музички укус поклапа са укусом остатка присутних људи 

Једног послијеподнева, када сам раније завршио са наставом у богословији, одлучио сам да са сином пођем до манастира Подмаине. У манастирској цркви смо срели о Јоакима који се припремао за вечерњу службу. Разговарали смо о томе како се иза политичке и борбе против пандемије, одвија једна далеко комплекснија борба. Ријеч је о духовној борби, у којој невјерујући и слабовјерујући људи, будући да су је несвјесни, лако губе. “Наше је да им помогнемо, да им се нађемо” – закључује о. Јоаким.

Подстакнут овим разговором, одлучио сам да по први пут на гумно пођем, носећи мантију. Док смо се кретали ка црквеној порти, из неких разлога сам размишљао о инструменталу који сам релативно скоро први пут чуо. Ријеч је о пјесми “Martha’s dream” аустралијских музичара Ник Кејва и Ворен Елиса. У њој ова два умјетника покушавају да се саживе и дочарају какав је био Мартин сан у ноћи прије дана у којем ће Христос васкрснути њеног брата Лазара. На самом почетку пјесме се чује мрачна и психоделична бас деоница. И остали звуци и ефекти који се чују одражавају атмосферу сартровске мучнине. А онда се постепено укључују клавир и виолина, као и остали инструменти. У једном тренутку, слушајући ову пјесму, човјек се почиње осјећати као да је у раном прољећу, поред потока, у природи која се изненада буди и буја.

Када смо стигли на гумно, сусрели смо се са различитим реакцијама на моју мантију. Жене из супермаркета су реаговале прилично равнодушно. Или ми се барем тако учинило, будући да им нисам успио разазнати лица од облака дуванског дима који их је окруживао. Када су отишле, иза себе су оставиле неколико пластичних чаша кафе за понијети.

Највеће изненађење мантија је изазвала код жене у карираној кошуљи. Њен празни поглед је почео да задобија знаке живости. Цијело вријеме сам имао утисак да жели нешто да ме у вези вјере пита. У једном тренутку је изненада устала, зграбила пивску боцу, ставила је у ранац, и нестала у правцу популарне зграде Сунца.

Непријатељске погледе према мени сам примијетио код руских тинејџера.То је био и разлог због којег сам одлучио да им приђем. Најприје ме је изненадио њихов течан изговор српског језика.  Касније, кроз разговор су ми објаснили да је то због тога што су се још као сасвим мали, са својим родитељима, преселили у Будву из Русије. Примијетио сам да један од момака носи мајицу бразилског бенда Сепултура. Причао сам им о њиховом албуму “Roots”, који није само помјерио границе жанра, већ су са њим чланови бенда подигли глас против система који покушава да све сведе на материјално и емпиријско, занемарујући духовно и традиционално. Све вријеме сам се трудио да им много шта објасним, користећи неке јеванђељске примјере. Дјевојка, обучена у готик стилу, ми је обећала да неће више никад носити пентаграм на сребрном ланчићу око врата. На мој позив да у недјељу дођу на литургију у цркву св.Тројице у Старом граду, почели су се редом изговарати, користећи различите разлоге свог недоласка. Наш разговор је прекинуо позив мог сина да кренемо кући. Са његовог чела су се сливале грашке зноја од игре са оним дјечацима,који овог пута нису палили ватру, нити су једни другима упућивали псовке.

Док смо одлазили, размишљао сам о томе како је овосветски живот препун странпутица, на које понајвише млади људи скрећу. Како вријеме пролази, све им је теже да се врате на онај уски пут, о којем се говори у ранохришћанском спису Дидахи. Но, као што рече о. Јоаким, наше је да им у том подвигу помогнемо,да им се нађемо…

ђакон Павле Љешковић

Извор: Митрополија црногорско-приморска