Настављамо са показивањем потресних делова из Житија светих – сада је пред нама огромна љубав апостола Јована коме није било тешко да у старости трчи за својим учеником који је осећао грижу савест од апостола и бежао од њега на коњу. Човек који је држао главу на Христовим грудима није сматрао да је „испод његове части“ да се поново бори за душу некога ко је слушао о вери и крстио се из руку једног од Дванаесторице апостола, а затим одступио. Можда и поука за нас да не губимо наду и да и даље настављамо да волимо наше ближње који су одступили од Бога? Јер апостол Јован нам показује да је то једини пут да се неко поново окрене Христу.

*

„Када у Азији апостол обилажаше градове, он у једном граду виде младића, расположеног душом за добро дело; он га поучи вери и крсти. Но намеравајући да одатле отпутује на проповед Еванђеља, он пред свима повери овога младића епископу тога града да га научи сваком добром делу. Узевши младића епископ га научи Светом Писму, али се не стараше о њему колико треба, нити му даваше васпитање какво је потребно младићима, него га препусти његовој вољи. Убрзо потом младић поче водити рђав живот, стаде се опијати и красти. Затим се спријатељи са разбојницима; они га придобише, одведоше га у пустиње и горе, поставише га за свог харамбашу и чињаху разбојништва на путевима. После извесног времена апостол Јован враћајући се дође у тај град, па чувши за овога младића да се покварио и постао разбојник, рече епископу: Врати ми благо које ти предадох на чување, као у верне руке; врати ми оног младића кога ти пред свима поверих да га научиш страху Божјем. – Епископ са плачем одговори: Пропаде тај младић, душом умре а телом врши разбојништва по путевима. – А Јован рече епископу: Зар се тако чува душа брата свога? Дај ми коња и пратиоца да идем и потражим онога кога си ти погубио.

Када Јован дође к разбојницима, замоли их да га одведу к своме харамбаши, што они и учинише. А младић, угледавши светог Јована, посрами се, па скочивши побеже у пустињу. Међутим свети Јован, заборавивши на своју старост, појури за њим вичући: Сине мој, врати се к оцу свом и не очајавај због пада свог; грехе твоје примићу ја на себе; стани дакле и причекај ме, јер ме Господ посла к теби.

Младић стаде, па с трепетом и стидом великим припаде к ногама светог апостола, не смејући да му погледа у лице. А свети апостол, загрливши га с родитељском љубављу целиваше га, па га узе и с радошћу одведе у град, јер нађе изгубљену овцу. И много га учаше упућујући га на покајање; и младић усрдно се трудећи у покајању угоди Богу, и добивши опроштај грехова престави се у миру.

извор

Ведрана Рудан открила најважнију лекцију коју је тек сада научила

У последњем блогу под називом "Кад мобилни утихне", Ведрана Рудан се дотиче смрти - теме коју многи избегавају. Њену колумну, преносимо у целости:

"Да ли је дозвољено умирати, а да то буде прихватљиво? Више сам у болници прикована жицама него што сам на слободи.

Боце и бочице постале су део мене. Осећам се спутано, нестрпљива сам, волела бих поново да будем слободна, здрава и љута на свет око себе онако како су то моји ‘пријатељи’ којима је смрт, њихова смрт, нешто о чему се не говори.

Зато ме и не зову. Боје се да бих започела прљаву тему која се ипак тиче само мене.

Постајем им досадна јер живим дуже него што су очекивали. Оне прве сузе смо исплакали, ово што се тренутно међу нама дешава је досадна празнина. Њих не занимају детаљи моје болести, не знају да ме живот радује - процветао ми је кактус на балкону.

Нешто се ипак променило. Изгубила сам интересовање за ‘пријатеље’ и потребу да им ‘помогнем’. Данас знам да никоме нисам ‘помогла’, они су некоме морали да истресу своје ‘муке’.

Жао ми је што сам потрошила године мислећи да сам била потребна и вољена. Ма не, није касно осетити лепоту самоће. Никога нисам изгубила.

Бaш ме брига да ли ће њен муж престати да пије, зашто она више воли мачку него мене, зашто ја себи нисам рекла – па и ти више волиш пса него њу...

Остасмо саме смрт и ја.

Најзад сам слободна и слика коју видим је чиста. Гледам у оно жуто цвеће на балкону. Мир у души и само једно питање – зашто ништа нисам знала о људима? Да ли сам била глупа? Или ипак само здрава и ‘бесмртна’?"

извор

Како светотајински живот Цркве представља предукус Царства Божијег и објављује славу вјечне побједе над смрћу, тако и света тајна брака јесте прослављање нововјенчаних и њиховог потомства у Царству Божијем. Сходно заповијести која је дата Прародитељима, Црква благосиља младенце ради рађања дјеце и умножења рода људског, али их такође види и као прослављене пред Богом, на шта указују ријечи свештеника на вјенчању: „Господе Боже наш, славом и чашћу вјенчај их“. На дубљу везу између младенаца указују и ријечи апостола Павла из Посланице Ефесцима: „И биће двоје једно тијело. Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви“ (Еф. 5, 20-23). Дакле, само онај брак који је уподобљен односу Христа и Цркве и освећен евхаристијским благословoм Цркве, јесте света и благословена тајна.

Савремено друштво, па чак и онај његов дио који се назива хришћанским, умногоме је далеко од оваквог поимања свете тајне брака. Статистике показују да је сваке године све већи број развода бракова, међу којима је и знатан број црквених. Остављајаћи по страни питање смислености и допуштености црквеног развода, треба најприје потражити узроке оваквог стања. При томе, свако размишљање на ову тему уједно треба да садржи и указивање на неопходност васпостављања литургијског вршења свете тајне брака, као и осталих светих тајни. Међутим, пошто је у данашњем поретку ствари илузорно очекивати озбиљније помаке по том питању, упутно је чинити све што је могуће како бисмо се у контексту црквене и светоотајинске праксе макар за корак приближили потребној и пожељној акривији.

Оно што се јавља као погрешан приступ, већ на самом почетку, јесте одсуство обухватнијег предбрачног испита. У суштини, овај испит треба да представља провјеру познавања истина православне вјере оних који желе да ступе у брак, затим темељну поуку о хришћанском браку и светости брачне заједнице, о васпитању дјеце, те међусобним дужностима супружника као „ношењу бремена један другога“ (Гал. 6, 2). У већини случајева, међутим, оно што би требало да буде предбрачни испит своди се на неколико техничких питања којим се углавном потврђује да су кандидати крштени, те остаје само да се уговори термин обреда. Неријетко се дешава да свештеник младенце први пут види тек на сам дан вјенчања, а он је тај који је био дужан да претходно упозна будуће супружнике о узвишености хришћанског брака и о томе шта подразумијева брачна свеза.

Често се од стране оних који желе да ступе у свету тајну брака чује став како једину важност придају црквеном вјенчању док грађански брак доживљавају као нешто необавезно и мање важно („обичан папир“). Таквом ставу треба супротставити гледиште по којем Црква није та која склапа брак, на начин на који то чине грађанске институције и законодавство, већ она благосиља већ склопљени брак. Ауторитетни каноничари и литургичари дају потпуно одређен и сагласан одговор да савремени црквени брак није некакав нови, специјални продукт хришћанског тла, него представља ништа друго до препис (репристинацију) старог, римско-грађанског брака, пресађеног на новозавјетно тле и такорећи христијанизованог. За освећење хришћанског брака (који се склапао по тада важећим грађанским обичајима) било је довољно редовно учешће супружника у Евхаристији. Рецепција грађанског брака у хришћанском канонском устројству и богослужбено-литургијској сфери одвијала се путем “брачних црквених молитава и благосиљања“. Грађански брак и његово црквено освећење савршавани су у различито вријеме и по таквом поретку да се прво вршио јуридички акт брака, а потом се он „оснаживао“ или „печатио“ црквеним дејством које, условно говорећи, може бити названо црквеном рецепцијом грађанског брака. Тако посматран, чин вјенчања је заправо потврда да Црква, тј. конкретна евхаристијска заједница, од тог тренутка нововјенчане види не више као двоје, него као једно тијело (Мт. 19, 6). Према томе, увијек је потребно опомињати младенце и на потребу склапања брака пред грађанским институцијама, чему треба да слиједи вјенчање у Цркви. Тако би се лакше дошло и до обнављања праксе литургијског вјенчања, јер би се свадбено весеље и све оно што га прати могло везати за грађанско вјенчање, а свеукупна пажња новобрачних могла неометано усмјерити ка припреми за светотајинско, литургијско вјенчање које подразмијева причешће нововјенчаних. Све ово треба да имају у виду, како сами младенци, тако и свештенослужитељи који их спремају за ову свету тајну.

Црква учи и заповиједа да у односима човјека и жене све треба да буде свето и божанско. По ријечима аве Јустина, „браку је циљ што и човјеку као личности, што и жени као личности: да сав живот њихов буде свето и ревносно служење Богу, богослужење.“ У Посланици Ефесцима, Апостол Павле позива: Мужеви, волите своје жене као што и Христос завоље Цркву (Еф. 5,25). Из овог позива видимо колика се вјерност тражи од супружника и колико је међусобне љубави потребно. Тумачећи ове апостолске ријечи, св. Јован Златоуст указује на узвишеност светиње брака и даје савјет у погледу исправног међусобног односа супружника: „Желите ли да вам жена буде послушна као што је Црква послушна Христу? Старајте се онда брижљиво о њој, као што се Христос старао о Цркви. И ако би за њу требали живот да положите, да претрпите било каква страдања – не одбијајте; чак ако будете подвргнути свему овоме, нећете ни онда учинити ништа ни налик ономе што је Христос учинио.“

Дакле, незаобилазни предуслов чврстог хришћанског брака јесте врлински живот супружника на темељу светих тајни Цркве. У супротном, свака тривијалност може постати „непремостива“ препрека и угрозити брачно јединство. Неспремност на жртву и на трпљење онемогућава изградњу чврсте свезе у љубави и једнодушности, те се данас брачници све лакше и брже одлучују на развод. На питање Јевреја који разлози су довољни да човјек отпусти жену, Господ одговара да постоји само један разлог због којег би био дозвољен развод, а то је – прељуба. Ову Господњу заповијест увијек треба имати на уму када пред свештеника искрсну питања везана за развод супружника. Ипак, у неким браковима се појављују разни видови агресије и насиља који могу погубно да утичу, како на саме супружнике, тако и на њихову дјецу. Тако да се може чути и оправдан став појединих духовника да је у таквим случајевима функционалан развод понекад бољи него останак у браку који може да доведе до непожељног и трагичног исхода. Стога је потребно много духовног опреза и расуђивања како би се на исправан начин свештеник поставио према овим искушењима која погађају његову паству. Бреме брачног живота који супружници заједно носе бива лакше уколико код њих постоји спремност на жртвовање и одрицање од сопствене воље и ега. Различите особине и карактери супружника често се узимају као узрок несклада и неспоразума. А заборавља се да управо тај „несклад“ јесте позив на подвиг, на прилагођавање другом, сходно савјету апостола да „нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1 Кор. 10, 24). Једино у таквом браку се остварују они идеали на које је призван сваки хришћанин – надвладавање сопственог егоизма и предавање себе другоме.

Аутор је докторанд на Православном богословском факултету у Београду. Свештеник је при Храму Свете Тројице у Старом граду Будви, дугогодишњи вјероучитељ и члан Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске. 

https://mitropolija.com/2026/01/21/protojerej-slobodan-lukic-o-pripremi-za-stupanje-u-hriscanski-brak/

Када читамо Житија светих и дела Отаца, најживље и најдуже урезани у памћење нам остају делови који говоре о њиховој унутрашњој борби – тренуци када су њихова вера, храброст и оданост Богу бивају стављени на испит. Сличну појаву можемо да приметимо и у свакодневици – рецимо, када гледамо неки филм или серију, не памтимо толико спољашњу радњу колико нам остају урезани интензитет емоција, дилема и унутрашњих превирања ликова. Управо слични моменти у текстовима који описују њихове животе и подвиг откривају врлину светитеља, њихову способност да остану верни и доследни у тешким околностима и зато имају велику снагу и утицај на нас као читаоце али и њихову млађу браћу и сестре.

Зато сам желео да прикажем она места која су мени остала у снажном сећању, где се јасно види врлина и љубав коју су имали Светитељи, да су и они били људи као и ми, а не како их ми често несвесно приказујемо као неке надљуде, због чега лако одустајемо да на макар неки начин опонашамо неку од њихових врлина. 

Ови одломци из Житија и отачких књига показују да су они итекако имали своје дилеме, страховања и недоумице (као и ми сами), али да су, (користећи све оно што је доступно и нама – молитву, наду, искрено откривање себе и дубоко поверење у свог најрођенијег Оца небеског) остали верни Богу. Уверен сам да нам управо њихова људскост и чврста вера, показују да истинска светост не подразумева беспрекорно одсуство било какве сумње, страха, поколебансти, већ способност да у тешким тренуцима останемо верни Богу и себи, упркос свој унутрашњој бури која се у нама налази тада.

У мини избору који ћу објављивати у наредном периоду имаћете прилике да се можда и ближе упознате са светитељима за које већ знате, да их још више заволите и главно – да се уверите да је светост нешто што је блиско и доступно и нама самима. Јер све оно кроз шта ми сами пролазимо, прошли су и они пре нас. И постали блиски Богу.

Почињемо са одломком који показује саосећање светог Јована Дамаскина према човеку који је туговао због смрти брата, искрено кајање због показивања непослушности, одсуство било каквог самооправдања, огромно смирење и једноставност у жељи да исправи своје кршење завета послушности.

*

„Након извесног времена преставио се ка Господу један монах те лавре. Рођени брат његов, оставши сам после братовљеве смрти, плакаше неутешно за преминулим братом. Јован га много и дуго тешаше, али не могаше утешити неизмерно уцвељеног брата. Затим уцвељени брат са сузама поче молити Јована да му за утеху и олакшање у жалости напише неку умилну надгробну песму. Јован то одбијаше, бојећи се да не прекрши заповест свога старца, који му је заповедио да ништа не ради без његовог наређења. Но уцвељени брат не престајаше молити Јована, говорећи: Зашто се не смилујеш на моју ојађену душу и не даш ми макар мали лек у великим патњама срца мог? Да си лекар тела, а мене снашла нека телесна болест, и ја те замолио да ме лечиш, а ти, имајући могућности да ме лечиш, одбијеш да то учиниш, и ја умрем од те болести, зар ти не би одговарао Богу за мене, јер си ми могао помоћи а одбио си? Међутим сада, ја ево силно патим срцем и иштем од тебе малу помоћ, а ти ми је не даш. Но ако ја свиснем од жалости, зар нећеш страховито одговарати за мене Богу? Ако се пак бојиш заповести старчеве, онда ћу ја то што будеш написао сакрити код себе, да твој старац не би сазнао за то, нити чуо.
Привољен оваквим речима, блажени Јован најзад написа следеће надгробне тропаре: „Која то сладост живота остаје недирнута тугом?“… „Таштина је све људско што после смрти не остаје“… „Авај мени, какву борбу има душа када се одваја од тела!“… и остале, које Црква и данас пева на опелу покојника.
Једном када старац оде некуда из келије, Јован седећи унутра певаше састављене тропаре. Кроз неко време старац се врати, и приближујући се келији он чу Јована где пева. Хитно ушавши у келију, он стаде с гњевом говорити Јовану: Што си тако брзо заборавио своја обећања, и уместо да плачеш, ти се радујеш и веселиш певушећи некакве песме? – Јован му исприча разлог свога певања, и објашњавајући да је сузама брата био приморан написати песме, стаде молити опроштај од старца павши ничице на земљу. Међутим старац, неумољив као неки тврд камен, тог часа одлучи блаженога од свога сажића, и изгна из келије.
Изгнан, Јован се опомену Адамовог изгнања из раја, које га снађе због непослушности, и ридаше пред келијом старца, као некада Адам пред вратима раја. Затим оде он к другим старцима, за које знађаше да су изврсни у врлинама, и молећи их да отиду к његовом старцу и умоле га да му опрости сагрешење. Они одоше и молише старца да опрости своме ученику и прими га у своју келију; али старац остаде неумољив. Један од отаца рече старцу: Дај епитимију сагрешившем ученику, али га не одлучи од сажића с тобом. – Старац одговори: Ево, дајем му ову епитимију: ако хоће да добије опроштај за своју непослушност, нека рукама својим очисти нужнике свих келија и опере сва смрадна места у свој лаври.
Чувши такве речи, оци се постидеше, и збуњени одоше, чудећи се жестокој и несавитљивој нарави старчевој. А Јован, предусревши их и по обичају поклонивши им се, питаше их шта им је рекао његов отац. Они му испричаше о суровости старчевој, али му не смејаху казати шта старац предложи као епитимију; беше их стид говорити о тако стидним наређењима старчевим.

извор

Међутим Јован их од свег срца мољаше да му кажу шта му је наложио отац. А кад му они најзад казаше, он се, преко њиховог очекивања, обрадова, и с радошћу прими наложену му епитимију. И спремивши одмах судове и оруђа за чишћење, он поче с усрћем извршивати наређење, дотичући се нечистоте оним рукама које је раније мазао разним мирисима, и прљајући изметом ону десницу која је чудесно била исцељена од Пречисте Богородице. О, дубоког смирења необичнога мужа и истинитог послушника!
Међутим старац, видевши такво смирење Јованово, милина му обузе душу, и потрчавши загрли га, и целиваше му главу, рамена и руке, говорећи: „О, каквог страдалца за Христа ја родих! О, заиста је ово истински син блажене послушности“! – А Јован, стидећи се старчевих речи, паде ничице на земљу пред њим као пред Богом и, не превазносећи се због похвалних речи старчевих него се још више смиравајући, мољаше га са сузама да му опрости сагрешење његово. Узевши Јована за руку, старац га уведе у своју келију. Томе се Јован толико обрадова, као да је поново враћен у рај; и живљаше са старцем у ранијој слози.

Након мало времена Владатељка света Пречиста и Преблагословена Дјева, јави се старцу у ноћном виђењу, и рече: Зашто си затворио извор који може точити из себе слатку и изобилну воду?…“[1]

[1] https://svetosavlje.org/zitija-svetih-13/5/

Jеванђелски одјељак који се чита у недељу после Божића (Мт. 2, 13–23) суочава нас са једним од најмрачнијих и најболнијих догађаја у историји: са покољем витлејемске дјеце који је извршио Ирод.

Владар заробљен сопственим страхом и властољубљем не устеже се да одузме живот невиној дјеци како би обезбиједио и сачувао своју власт.

Црква овај догађај не сагледава само као трагичну страницу прошлости, већ као свевремено огледало људског срца онда када се оно одвоји од Бога.

Витлејемска дјеца су први Христови мученици. Без ријечи, без свјесног избора, без отпора, они својом жртвом запечаћују улазак Христа у историју.

Њихова жртва открива колико свијет може постати насилан и немилосрдан пред дјечјом невиношћу. Крик Рахиљин (Јер. 31, 15), која „оплакује своју дјецу“, а који понавља јеванђелист Матеј, не припада само прошлости.

Он продире кроз вијекове и допире до нашег времена, можда снажнији и болнији него икада раније.

Упркос непрестаним прокламацијама о напретку и сталним позивањима на права и слободе, савремени свијет често показује дубоку противрјечност, обезвређујући саму вриједност дјечјег живота: дјеца трпе тјелесно и душевно насиље, постају жртве искоришћавања и трговине, бивају неповратно рањена страхотом педофилије и лишавају се љубави, бриге и сигурности које су им насушно потребне.

И још тише и непримјетније, „нерођена“ дјеца бивају одбачена прије него што уопште угледају свјетлост живота, у име удобности, страха или друштвених притисака.

Ирод није само историјска личност. Он је начин размишљања који „ја“, удобност, власт или насладу ставља изнад светости живота.

Он је сваки тренутак у којем затварамо очи пред болом једног дјетета, у којем ћутимо пред неправдом или пристајемо на друштво које дјецу доживљава као терет, а не као благослов.

Јеванђеље, међутим, не зауставља се у тами. Оно дарује наду и позива нас на покајање. А покајање значи промјену начина мишљења и живота: да поново научимо да свако дијете сагледавамо као икону Божију, као јединствен и непроцјењив дар, коме су потребни заштита, поштовање, љубав и дјелатна брига. Да изнова учимо да његујемо срца осјетљива и савјести будне.

Тек тада крик Рахиљин може бити преображен у наду, и наш свијет постати мјесто живота, сигурности и љубави — а не мјесто смрти — за дјецу.

Превео: п. Никола Ј. Гачевић

Извор: Отисци доброте

(..) „Добро је подсетити људе, како и најнезнатнији међу њима има моћ да, према божанском моделу који сам не изабире, обликује велику моралну личност, састављеену од једнаких делова себе и идеала.“ А та „велика морална личност“ увек се обликовала само у дубинама живота; а резерва неопходног идеала повећава се само захваљујући непрекидним „откровењима божанског“. Сваки човек може у духу досегнути врхове крепосног живота и у сваком тренутку може знати шта би требало да чинимо како бисмо поступали као неки јунак или светац. (…) Али, та атмосфера обавија само оне који су се побринули  да довљно често прозраче свој живот, тако што су понекад, одшкринули врата другог света. У близини тих врата видимо. У близини тих врата волимо. Јер, волети ближњег свог није само сав му се предати, служити, помагати и другима у помоћ прискакати. Могуће је да, усред највећих жртава, нисте ни добри, ни лепи, ни племенити, а милосрдна сестра која умире на узглављу неког болесника од тифуса, може да има душу осветољубиву, ситну и бедну. Волети свог ближњег на непромењивим дубинама, јесте волети оно што је у другима вечно; јер ближњи, у правом смислу речи, јесте оно што се највише приближава Богу, односно, ономе што је чисто и добро у људима; и само увек се држећи у близини врата о којима сам малочас говорио, открићете оно што је божанско у душама. Тада ћете моћи с великим Жан-Полом (Жан Пол Фридрих 1763-1825 немачки писац) да кажете: „Кад желим да с великом нежношћу волим неку драгу особу, и да јој све опростим, треба само да је, неко време, у тишини гледам.“ Треба научити да видимо, како бисмо научили да волимо. „Више од двадесет година сам живео поред моје сестре,“ рече ми једног дана пријатељ, „и по први пут сам је видео у тренутку смрти наше мајке“. Требало је да и та смрт силовито отвори једна вечна врата, да би се две душе приметиле у зраку првобитне светлости. Има ли иједног међу вама ко није окружен сестрама које није видео?

Морис Метерлинк

извор

То је патологија. Међутим, није потпуно јасно где патологија почиње; стабилна лоша навика се може створити и код психички сасвим здравих људи, чак и код одређених социјалних група. Једна од таквих навика је управо страст да се гура нос у ствари ближњих, у њихове наводне или стварне грехове.

У модерном свету пуном обавеза, мобилнх телефона и бескрајних „то до“ листа, многи од нас живе као да свака ситница мора да буде под контролом, као да би само тако могли да „исправе“ живот. Ова потреба, међутим, само исисава енергију и удаљава радост из свакодневних тренутака, а истовремено јача осећај стреса и незадовољства. Истраживања у психологији показују да екстремне форме […]

У модерном свету пуном обавеза, мобилнх телефона и бескрајних „то до“ листа, многи од нас живе као да свака ситница мора да буде под контролом, као да би само тако могли да „исправе“ живот. Ова потреба, међутим, само исисава енергију и удаљава радост из свакодневних тренутака, а истовремено јача осећај стреса и незадовољства.

Истраживања у психологији показују да екстремне форме перфекционизма и потребе за контролом могу да буду повезане са већим нивоима стреса, анксиозности и опште психолошке нелагодности, док људи који развијају већу флексибилност и саосећање показују боље психолошко благостање и мање стреса.

Перфекционизам под маском љубави: Када је мама превише добра, а дете превише осетљиво

Потреба за сталном контролом свих аспеката живота није добра ни за међуљудске односе ни за психичко здравље, пише ПубМед.

Подигните поглед са планера, календара, сата, мобилног телефона и осталих ствари које вам кроје живот и начин размишљања, па погледајте људе око себе, покушајте да замислите куда иду, како живе, како се осећају. Уживајте у малим свакодневним стварима, у заласку и изласку сунца, ветру, лишћу, нечијем осмеху… Излечите се од перфекционизма.

Прихватите чињеницу да нисте баш увек ви у праву и опустите се – живот ће вам процветати, а односи са другим људима биће много пријатнији. Пре реакције на одређену ситуацију станите и помислите: „Да ли је то вредно нервирања и стреса?”

Неће бити смак света ако кућа није савршено чиста и поспремљена или уколико негде касните.

Ево какве промене вас чекају ако престанете да покушавате да контролишете све у животу и да се трудите да будете савршени:

Прихватићете неке људе управо онаквима какви јесу, због онога што они јесу, а не ради имагинарне слике коју сте створили о њима; нећете се замарати мишљењима других и бићете природни; престаћете да покушавате да се мењате само да бисте се свидели другима и да би они о вама имали боље мишљење (не заборавите да мисли других људи о вама никад нећете моћи да контролишете, па чему губити енергију на то); нећете се замарати проблемима којих још нема ако ослободите свој ум од непотребних брига; ако пустите да неке ствари иду својим током, имаћете више времена и снаге за оно што заиста волите и желите да радите.

Живот брзо пролази, а ако константно покушавате да га држите под контролом, пропустићете многа задовољства. Унутрашњи мир не зависи од спољних услова, већ од вас самих.

Извор: magazin.politika.rs

Ништа на свету није жељније лепоте; ништа се на свету лакше не улепшава од једне душе. (…) Такође, прилично мало душа на земљи одолева надмоћи душе која себи допушта да буде лепа.

Уистину рекло би се, да је лепота једина храна нашој души; она је посвуда тражи, па чак и у најнедостојнијем животу не умире од глади. То је зато што нема лепоте која ће проћи потпуно незапажена.

(…) Сигурно је да су природни и првобитни односи међу душама, односи лепоте. Лепота је једини језик наших душа… Оне други не разумеју. Немају другог живота, не могу друго произвести, не могу се за нешто друго заинтересовати. И, због тога, сваку мисао, сваку реч, свако велико и лепо дело, одмах поздравља најпотлаченија и чак најнедостојнија душа, ако је дозвољено рећи да неостојних душа има.

(…) Тако је мало потребно да се у једној души охрабри лепота. Тако је мало потребно да се успавани анђели пробуде. Можда их не треба будити – довољно их је, једноставно, не успавати. Можда не тражи напоре уздизање, већ силажење. Зар није потребан напор да бисмо мислили само на осредње ствари пред лицем мора или ноћи? А која душа не зна да је увек у присуству мора и неке вечне ноћи? Да се мање плашимо лепоте, схватили бисмо да више ништа друго у животу немамо, јер, уистину, иза свега што видимо само она постоји. Све душе то знају, и спремне су, али где су оне које своју лепоту крију? Треба, међутим, једна од њих да „почне“ Зашто се не осмелити, и бити она која „почиње“?

(…) Душе нису захтевне. Једна скоро лепа мисао, коју не изговарате, и у овом тренутку је негујете, обасјава вас попут прозирне посуде. Оне је виде, и дочекаће вас на сасвим други начин него да помишљате како вашег брата да преварите.

(…) Постоји само једно што душа не опрашта; а то је да смо били приморани да посматрамо, долазимо у додир, учествујемо у некој ружној радњи, речи или мисли. Она то не може да опрости, јер би то значило саму себе порећи. Па ипак, за већину људи, бити домишљат, снажан, спретан, не значи ли то, пре свега, удаљити своју душу из властитог живота, те брижљиво отколнити сва сувише дубока стремљења? Они тако посутпају и у самој љубави; и зато жена, која је још ближа истини, готово никада с њима не доживи тренутак истинског живота. Рекло би се да се плашимо да се са својом душом састанемо и да водимо рачуна да се држимо на хиљаду миља од њене лепоте. (…) Покушајмо да будемо лепши од нас самих; нећемо нашу душу превазићи. Не варамо се кад се ради о лепоти, ћутљивој и скривеној. Осим тога, тако је мало важно да ли се неко биће вара или не, од тренутка кад је унутрашњи извор сасвим јасан. (…) Често је само једна реч довољна да помете брда прљавштине. Зашто не бисмо имали храбрости  да неком недостојном питању супротставимо племенити одговор? Мислите ли да он пролази потупуно непримећен или да само чуђење изазива? Зар не мислите да је то корак више природном дијалогу две душе? Не знамо шта га охрабрује или ослобађа. Чак и онај који тај одоговр одбија, себи упркос чини корак ка властитој лепоти. Лепо не умире, а да није нешто прочистило. Нема лепоте која се губи. Не треба се плашити да је по путевима посејемо. Она ће тамо остати недељама, годинама, али се неће растворити више од дијаманта, и на крају ће проћи неко ко ће је видети умножену како сија, ко ће је покупити, и отићи срећан. Зашто, онда, у вама заустављати реч лепу и узвишену; зато што мислите да вас други неће разумети? Зашто, онда, спутавати тренутак узвишене лепоте који се рађа; зато што мислите да га они који вас окружују неће искористити? Зашто, онда, гушити инстинктивну кретњу наше душе ка висинама; зато што сте међу људима из долине? Да ли дубоко осећање у тами губи своје дејство? Зар неки слепац нема других начина, осим очију, да разликује оне који га воле од оних који га не воле? Има ли лепота потребу да буде схваћена како би постојала; и, уосталом, зар не мислите да у сваком човеку постоји нешто што он схвата много више него што се то чини, и много више од онога што се њему таквим чини. Лепота престаје да буде лепа мртва ствар, коју показујемо странцима, већ, наједном неодољиво оживљава, и њено дејство постаје тако природно да јој више ништа не одолева. Зато размислите, нисмо сами; потрено је да добри бдију.

Плотин, у VIII књизи пете Енеиде, пошто је говорио о „разумљивој лепоти“, односно божанској, овако закључује: „Што се нас тиче, лепи смо кад сами себи припадамо, а ружни када се спуштамо до ниже природе. Лепи смо, још, кад себе познајемо и ружни кад себе не знамо.“ И не заборавимо: овде смо, на планинама, где познавати себе није, напросто, не знати шта се у нама дешава када смо заљубљени или љубоморни, стидљиви или завидљиви, срећни или несрећни. Не познавати себе,значи не знати шта се божанско дешава у људима. Ружни само када се удаљавамо од богова који су нама; а постајемо лепи у мери у којој их откривамо. Али, пронаћи ћемо божанско у другима, тек показавши им претходно божанско у нама самима. Не бисмо то могли често понављати; само је једна, скоро невидљива напрслина потребна да би небеске воде продрле у нашу душу. … Када бисмо могли неког анђела да упитамо шта наше душе раде у сенци, мислим да би одговорио, пошто би, можда, дуго година посматрао, прилично изнад очекивања: „Оне у лепоту преображавају мале ствари које им дајемо.“ Ах! Треба признати да се људска душа одликује посебном храброшћу! Помирила се с тим да читаве ноћи ради у тами, где се већина од нас склања, и где јој нико не говори. Она тамо чини шта може, не жалећи се, и труди се да из камичака које јој бацамо ишчупа језгро вечне светлости, коју они, можда, садрже. И док марљиво ради, вреба тренутак када ће бити у прилици да некој вољенијој или случајно ближој сестри покаже мукотрпна богатства која је прикупла. Али, има на хиљаде живота у којима је ниједна сестра не посећује; и у којима је живот учинио тако стидљивом, те одлази ништа не говорећи, а да ниједном није била у прилици да се окити најскромнијим драгуљима своје оскудне круне…

И, упркос свему, она о свему брине на свом невидљивом небу. Она упозорава, воли, обожава, привлачи, одбацује. (…) Ако подигнемо поглед, очекује зрак сунца или сјај звезда, од којих жели да сачини мисао или стремљење, несвесно и тако чисто. И ако јој наше очи ништа не испричају, умеће да своје сирото разочарање преобрази у нешто неизрециво, и то ће до смрти крити. Ако волимо, она се светлошћу опија иза затворених врата, док се нада, не губи ни часа; и та светлост која стиже кроз пукотине постаје за њу доброта, лепота или истина.

Малочас сам говорио да она (душа) у лепоту преображава мале ствари које јој дајемо. Чини се да, што више о томе размишљамо, њен живот нема другог смисла; и да је све њено деловање посвећено томе да, у нашим дубинама, скупља ризницу неописиве лепоте. Зар се све не би природно претворило у лепоту, када ми не бисмо непрестано реметили упоран рад наше душе? Зар и само зло не постаје драгоцено када она из њега извуче дубоки дијамант покајања? Зар неправде које сте починили и сузе које сте, на крају дана, изазвали, и саме, у вашој души, не постају светлост и љубав?

(…) Не знамо шта представља та ћутљива делатност душа које нас окружују. Изговорили сте једну искрену реч пред бићем које је није разумело. Сматрали сте је изгубљеном, и нисте више о њој размишљали. Али, једног дана, случајно, реч уз нечувене преображаје израња, и можемо видети неочекиване плодове које је носила у тами; затим, све поново пада у тишину. Али, да ли је то важно? Сазнајемо да се ништа у једној души не губи, и да и најмање имају своје тренутке сјаја. Не можемо се ту преварити; чак и најнесрећнији и најускраћенији поседују, упркос њима самима, сасвим на дну свога бића, ризницу лепоте које не могу да осиромаше. Ради се, једноставно, о томе да стекнемо навику да из ње црпемо. Потребно је да лепота не остане усамљени празник у животу, већ свакодневна светковина.

(…) Постоји на хиљаде канала којима се лепота наше душе може попети до наше мисли. Постоји, пре свега, задивљујући и средишњи канал љубави.

Не налазе ли су, у љубави, најчистији састојци лепоте, које бисмо могли души поклонити? Постоје створења која се воле у лепоти. Тако волети, то је, мало по мало, губити смисао за ружно; то је постати слеп за све мале ствари и још само назирати свежину и чистоту најпонизнијих душа. Тако волети, то је не моћи више ништа сакрити, зато што нема више ничега што увек присутна душа у лепоту не преображава. Тако волети, то је видети зло још само из благонаклоности и да бисмо научили да грешника више не мешамо с његовим грехом. Тако волети, то је у себи уздизати све оне који нас окружују до висина на којима не могу више да погреше, и са којих нека недостојна радња мора пасти да, сударајући се са земљом упркос себи испусти своју душу од дијаманта. Тако волети, то је преобразити у неограничено кретање, а да тога нисмо ни свесни, најслабије замисли које око нас бдију. Тако волети, то је позвати све лепо на земљи, небу и у души на гозбу љубави. Тако волети, то је постојати пред неким бићем онакви какви пред Богом стојимо. Тако волети, то је, при најмањој кретњи, призвати присуство своје душе и свих њених ризница. Није више потребна смрт, несреће или сузе да би се душа појавила; довољан је смешак. Тако волети, то је назрети истину у срећи исто дубоко као што су је понеки јунаци назрели у светлостима највећих боли. Тако волети, то је не разликовати више лепоту која се претвара у љубав од љубави која се претвара у лепоту. Тако волети, то је не моћи више рећи где се завршава зрак неке звезде и где почиње пољубавц неке опште мисли. Тако волети, то је заједно улепшати исту душу која, мало по мало, постаје јединствени анђео о коме говори Сведенборг. Тако волети, то значи, сваког дана, откривати нову лепоту у том тајанственом анђелу и ходати, заједно, у лепоти све живљој и узвишенијој. – Јер, постоји и једна мртва лепота која је само од прошлости сачињена; али, истинска љубав чини прошлост непотребном, и ствара при њеном приближавању неисцрпну будућност доброте без несрећа и без суза. Тако волети, то је ослободити своју душу и постати једнако леп као и она.

Морис Метерлин, Буђење душе (одломак из есеја „Унутрашња лепота“)

извор

Врева и брзина живота неминовно нас избацују из нечега веома важног и потребног, чега ћемо се једног дана са чежњом и жаљењем сећати: „јуче нисам приметио човека у себи, а нисам га видео ни у свом ближњем„. Сви су нечим заузети, раде нешто и живе хаотично, без икакве логике и смисла. И, оно што је најтужније, иза све ове навале и привидне активности стоји само једна обична празнина, у којој влада равнодушност и досада. А под овим велом досаде скрива се незаинтересованост за живот, као да је он само траг, образац, који је неко претходно саставио и тестирао.

Временом сам почео да примећујем једну веома занимљиву ствар. Улаз у мој дом, у којем живим дуги низ година, почео је да се мења. Знамо да се станови на приземљу и првим спратовима стамбених зграда често преуређују у продавнице, адвокатске канцеларије, агенције за продају некретнина… И уместо породице, иза зида се појављује фирма, у којој се живот одвија на потпуно другачији начин. Споља се прави засебан улаз, а врата која су некада водила у стан су зазидана. Уместо њих, појавио се зид. Као да овде није било ничега. Никад.

Прилазећи таквом зиду, мислим да се савршено сећам где су била врата, како је звучало старо звоно, ко је живео иза њих. И тек сада, гледајући празан зид, питам се: да ли је све то уопште било? Где су сада људи који су били у нашим животима, људи на које смо потпуно заборавили? Како се догодило да их више нема?

Љубав као самољубље

Савремени човек је затворен у себе. Овде се може приговорити: шта је са породицом, децом, родитељима? Али у односима са њима и сами, а да то и не примећујемо, волимо само оно што нама одговара. Да то није тако, да ли бисмо били толико нестрпљиви са њима, не подносећи њихове недостатке и слабости?

Прочитајмо: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.“ (1 Кор. 13, 4–7).

Шта је од наведеног слично нашем односу према породици и пријатељима? Према деци се односимо као према личном власништву, према родитељима с досадом и нестрпљењем, скривајући своју иритацију од њиховог интересовања за наш живот. И волимо у њима само оно што смо сами сматрали потребним да волимо. Истина је. У свему осталом смо затворени за њих. Каријера, новац, пројекти, перспективе, конкуренција, креативност… то је оно чему посвећујемо себе, а људи око нас веома често постају само ентеријер...

Зар не? Када децу грдимо, замерамо им да је све што им је дато резултат нашег рада и напора? На тај начин их доводимо до идеје да слушање и поштовање родитеља може бити награда само за нешто што су дали или учинили. Испоставља се да је сва наша аутономија и успех такође резултат наших родитеља. Али, где су остали људи у свему томе? Поготово они за које често кажемо да су нам небитни? Како је то застрашујуће: Бог нам говори „Воли ближњег свог“, а ми веома често за некога кажемо: „Он ми није нико и ништа“…

Христова усамљеност у другима

Некада је у дворишту где сам одрастао, поред цеви за пропали топловод, живео бескућник. Хранио се отпадом из смећа, читав дан је негде шетао или спавао. Уредио је свој угао како је могао. То је многе нервирало, али нико га није посебно прогонио.

А ја, тада још тинејџер, пролазећи поред, помислио сам једном: „Шта ако је то Бог? Дошао је и живи овде у овом човеку…” Из неког разлога се сећам како ми је тада пала на памет та мисао.

Не сећам се шта се даље догодило. Изгледа да је са хладним временом негде отишао. Никад га више нисам видео. Али зашто сам ја, који у то време ништа нисам знао о Христу, смислио тако запањујућу претпоставку? Сада схватам да смо у свакој особи дужни да видимо слику Божију, али тада сам само знао да је у нашем препуном дворишту ова особа била невољена и потпуно сама.

Усамљеност која је људима невидљива, јер су превише заузети собом, је Христова усамљеност у ноћи пре страдања у Гетсиманском врту. Вероватно је и Он то осећао као Човек. Али истовремено је то била посебна усамљеност. Усамљеност пред горчином Чаше, коју је требало да пије сам на Крсту Голготе. А ми… једино што можемо да учинимо у знак захвалности за ову Жртву је да покушамо да ублажимо усамљеност људи који су поред нас.

Окрутност и Лице Божије

Иза тих непостојећих врата на првом спрату живео је мушкарац. Живео је са сестром и мајком. Када је мајка преминула, остао је са сестром, није имао своју породицу. Био је болестан: патио је од шизофреније. Ишао је у цркву, а у својој соби понекад је слушао записе богослужења.

Сви су му се помало смејали, али су се према њему односили благонаклоно. Живи за себе и не дирај друге. Кад сам кренуо у цркву, приметио сам да идемо у исти храм. Једном сам га, без размишљања, увредио. Стајао је и нешто објашњавао неком човеку, а ја сам чуо детаљ из његовог разговора који ме је изнервирао. Оштро сам га прекинуо и изрекао примедбу. Био је увређен. Али колико му је било срећно лице кад сам касније пришао да се извиним…

Имао је познанике који су понекад долазили и сатима разговарали са њим на улазним вратима, али никога није пуштао у стан. Али ово је било ретко. А имао је и пријатеља – дворишног пса, који је живео испод његовог стана, а зими у његовом ходнику, вероватно, неких петнаестак година. А онда је једног дана младић, који се тек недавно уселио у оближњи улаз, закључио да псеће лајање омета његово дете. Не могу да кажем да је пас лајао често и без разлога, али није у томе ствар. Момак је радикално решио овај проблем. Пошто је пас био питом, заједно са кобасицом дао му је неки споро делујући отров. Агонија је била страшна. Ујутру, када је пас угинуо, мој отац је помогао да се дворишни љубимац закопа. Старији и усамљени човек, који је управо изгубио пријатеља, плакао је попут детета, тешко и горко. У међувремену, неко је погледао кроз прозор и питао колико је са становишта санитарних стандарда целисходно сахранити пса у дворишту зграде.

Касније сам као свештеник служио парастос за овог свог комшију. Умро је сам. По завршетку сахране опростио сам се од његове малобројне родбине и напустио стан. Врата су се залупила за мном. А након неког времена врата више није било. Стан, из којег су се некада давно ноћу чули снимци богослужења, сада је само продавница.

Никад нисам пронашао његов гроб, иако знам на ком је гробљу сахрањен. Тамо са висине можете видети Волгу, шуму, можете видети воз како јури негде у даљину. И апсолутно запањујући залазак сунца, који је над свим што нам је тако драго – над нашом технолошком вревом и досадом, креативношћу, каријером и амбицијама. Залазак сунца и небо, који нас подсећају да не постоје случајни људи који су се појавили на овом свету. Постоји само наша окрутност, која нас удаљава од Лица Божијег, остављајући нас саме са собом, са чудовиштима у која нас претвара наш ум.

…Понекад се чини да је мравињак нека врста хаотичног покрета лишеног било каквог смисла. Али није. Сва кретања у њему посвећена су нечему јединственом, некој општој идеји и заједничком циљу. Тако ствари стоје код мрава – за разлику од нас, становника људског мравињака, којима Господ стално, изнова и изнова, шаље људе да бисмо приметили да на овој земљи нисмо сами.

свештеник Андреј Мизиук
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: radiologos.ru

У Атини је 12-13 децембра, у организацији Библијског Друштва, одржан научни симпосион под називом “Трагајући за личношћу Христовом”, а поводом 1700 година од одржавања Првог Васељенског Сабора. Симпосион је окупио значајне познаваоце Библије из цијелог свијета. Циљ организивања симпосиона је да се поново потакне код хришћана упознавање Ријечи Божије како би са храброшћу указивали на свјетлост живе вјере, наде и љубави у тешким тренуцима. Такође се истакла потреба за обновом апологетике која је у последње вријеме, кориштена од фанатичних кругова, била на лошем гласу. Потребно је да се освијетли њен изворни смисао који је био објашњење, неупућенима и онима који су противници, Распете Хришћанске Истине.
Један од говорника на симпосиону био је Гијом Бињон из Америке, који ради у области Информатичке Технологије, хришћански апологета и философ.
Архимандрит Теодосије Мартзухос из Грчке Православне Цркве, који је био један од организатора симпосиона и међу главним говорницима, подијелио је са свима интервју са г. Бињном у једном подкасту у којем он објашњава како је постао Хришћанин.
У наставку доносимо превод читавог текста на српски језик.

Бивши атеиста Гијом Бињон започео је потрагу с намјером да оповргне Хришћанство — и остао запањен оним што је открио

Здраво и хвала вам што сте са нама. Моје име је Јана Хармон, а у подкасту који слушате представљамо приче о томе како су поједини скептици из темеља преокренули своје животе. У свакој епизоди чујемо свједочење једног бившег атеисте који је, против свих очекивања, постао Хришћанин.

Наша увјерења — било да су религијска или не — обликују се у оквиру мјеста у којима живимо, људи који нас окружују и догађаја које проживљавамо. Склони смо да прихватамо идеје људи који су нам блиски, чији се поглед на свијет уклапа у начин на који и наша околина посматра стварност. Већина увјерења не настаје као резултат темељног преиспитивања, већ се подразумијева. Она се прије „усвајају“ него што се уче, а затим се обликују тако да одговарају нашем личном разумијевању и искуству свијета.

За многе у западној цивилизацији, вјера у Бога нема никакве везе са њиховим животом. Штавише, вјеровати у Бога није само ирелевантно, већ и срамотно — друштвено или интелектуално самоубиство. Они који се сматрају научно оријентисанима не вјерују у Бога, у натприродно, у сујеверја. Уз све то, јвера се доживљава и као нешто што ограничава животни стил.

За „задовољног атеисту“ не постоји осјетна потреба нити жеља за Богом. Сасвим је природно да кроз живот пролази ослањајући се искључиво на себе. И ту се намеће питање: шта би могло да промијени мишљење таквог чојвека? Зашто би неко промијенио курс и окренуо се ка Богу?

У причи коју данас доносимо, живот нашег саговорника није могао бити успјешнији. Као проницљив мислилац, успјешан предузетник, остварен спортиста и музичар, Гијом је истовремено био и отворени атеиста.

Ипак, неочекивано је почео да вјерује да Бог не само да има дубоку везу са његовим животом, већ да је Он извор и средиште самог постојања. Данас је доктор теолошке филозофије и бави се питањима стварности и Бога. Како се, побогу, то догодило? Надам се да ћете ми се придружити и данас — да чујете, разумете и сазнате.

JХ: Добро дошао у Side B Podcast, Гијоме. Веома ми је драго што си данас са мном!

ГБ: Хвала на позиву, Јана. Велико ми је задовољство.

JХ: Сјајно. За почетак, можеш ли нам укратко рећи ко си данас — гдје живиш и понешто о свом животу, прије него што се вратимо на твоју причу?

ГБ: Наравно. Као што се вјероватно чује по мом акценту, Француз сам, али тренутно живим у Сједињеним Америчким Државама. То је дио приче о мом путу из Француске у САД. Одрастао сам у Француској, у близини Париза. Данас живим у Америци.

Дуго сам боравио у Њујорку, односно у широј области Њујорка, а недавно сам се са супругом и наше петоро мале дјеце преселио у Вирџинију — тако да та „петорица малишана“ прилично објашњавају зашто смо напустили Њујорк. Сада смо у нешто мирнијем окружењу у Вирџинији.

По занимању сам директор инжењеринга. Радим у области информационих технологија, а у слободно вријеме се бавим филозофијом и хришћанском апологетиком. То значи да се највише бавим темама везаним за хришћанску вјеру, филозофску теологију и сродна питања.

JХ: Звучи као да водиш веома, веома испуњен живот. Заиста. Петоро дјеце! Скидам ти капу — каква је то радост и благослов! Али, без сумње, и изузетно захтјеван животни ритам. Рекао си нам, у овом кратком представљању, да си одрастао у крају близу Париза у Француској, па бих вољела да нас сада вратиш у своје дјетињство. Какво је било одрастати тамо? Да ли је у тој култури, у атмосфери твог дома, па и у твом личном животу, постојало некакво осјећање вјерске припадности?

ГБ: Да. Као мало дијете одрастао сам у Француској, у предграђу близу Париза, у једној веома топлој и пажљивој породици. Имам старијег брата и млађу сестру, и нас троје, заједно са родитељима, чинили смо заиста дивну породицу. Што се тиче вјерских увјерења, били смо — у најмању руку формално — римокатолици.

Морам, међутим, да кажем да ја лично нисам много томе придавао пажње. То је више представљало неку врсту обавезе или сметње него ишта друго — нешто што се једноставно ради, можда из традиције, можда уз дозу сујеверја, али не као дубоко и снажно животно увјерење, барем не за нас дјецу. То је, дакле, било окружење у ком сам одрастао. Али то није дуго потрајало. Када смо порасли и добили нешто више слободе, родитељи нас нису приморавали да наставимо да идемо у цркву. Врло брзо смо одлучили да то једноставно није за нас. И кажем „ми“, јер је мој брат престао да иде неколико година прије мене, а ја сам га потом слиједио. Једноставно смо престали да идемо у цркву. У том тренутку, мој живот као атеисте није се много разликовао од онога у шта сам ионако вјеровао или како сам већ живио. Једина ствар која се промијенила била је то што више нисам морао да идем у цркву недељом ујутру. Дакле, радило се о једном кратком, површном додиру са религијом, након чега је услиједило удаљавање од ње — али не и нека драматична или радикална промјена у мом животу.

JХ: Врло брзо си рекао да си се једноставно помјерио ка атеизму, као да је то била нека подразумијевана позиција. Звучи као да се то догодило још у тинејџерским годинама, па ме занима: да ли је то била пука претпоставка коју си прихватио? Да ли је постојало неко интелектуално промишљање или истраживање које те је водило ка натуралистичком погледу на свијет? Како се то заправо догодило?

ГБ: Догодило се сасвим природно. Опет, у Француској, мислим да је то, на неки начин, дио ваздуха који удишемо. Невјеровање у религију дјелује као подразумијевана позиција. Бог једноставно није стварна категорија — он чак није ни питање. Зато не трошимо много времена размишљајући о томе. Тако да, не — није било неке дубље анализе. То је више било: „У реду, ако смо завршили са религијом, онда ћемо, претпостављам, живјети без Бога — и то је сасвим у реду.“ Није било много других алтернатива или опција. Нисам разматрао неку другу религију, па је та подразумијевана позиција једноставно остала једини оквир у којем сам замишљао да ћу живјети свој живот.

JХ: Да ли си много размишљао о натурализму и његовим последицама по твој живот? Или ти је једноставно било добро без Бога и то је, мање-више, било све што си о томе имао на уму?

ГБ:  Наравно, временом сам почео да вјерујем да не постоји ништа изван физичког свијета. Али да ли такав став носи са собом неке дубље филозофске последице — то је нето о чему у том периоду уопште нисам размишљао. Једноставно сам мислио да ми Бог није потребан. Није ми био потребан да бих био срећан и да бих имао добар, испуњен живот.

Тако сам престао да идем у цркву и усмјерио се на сопствене планове и на покушај да живим срећно. Срећу сам тражио на разне начине који су ми тада дјеловали забавно и исправно. У то вријеме сам играо одбојку. Био сам веома посвећен спорту, уживао сам у томе и временом сам постао добар — након касне адолесценције брзо сам израстао, постао висок и могао сам да скачем прилично високо. Тако сам заволио одбојку и на крају играо и на националном нивоу, путујући викендима широм земље на утакмице, тражећи радост и испуњење у том домену.

Поред тога, бавио сам се и музиком. Као дијете сам свирао клавир, а касније сам прешао на клавијатуре, почео да свирам у бенду и да пишем сопствену музику, наступајући на концертима. На неки начин, покушавао сам да живим сан о томе да постанем рок звијезда — бар у свом малом свијету. Истовремено сам студирао математику, физику и инжењерство, настојећи да обезбиједим стабилан посао и добру зараду. Завршио сам инжењерску школу и потом почео да радим као рачунарски инжењер у финансијском сектору. Тако сам у том периоду видио стабилност и финансијску сигурност, док су одбојка и музика представљале извор задовољства и уживања кроз које сам тражио своју срећу.

JХ: Дакле, изгледа да си „имао живот“ од самог почетка. По свим мјерилима, био си успјешан: спортиста, музичар, изузетно интелигентан, студирао си и напредовао, радио и градио каријеру. То човјека наводи да застане и каже: „Вау! Ако је живот ишао тако добро, а сада сједим с тобом и разговарамо о Богу и твојој вјери — како се, побогу, то догодило?“ Шта је био окидач који ти је окренуо поглед, промијенио ум или срце, и учинио те отвореним бар за могућност да Бог постоји?

ГБ: Да. Дакле, поред одбојке и музике, као путева ка личном испуњењу и срећи, за једног младог атеисту у Француској мог узраста постојао је још један циљ који сам веома интензивно слиједио — жене. Био сам снажно усмјерен на освајања, на то да имам довољно „материјала“ за задиркивања у свлачионици после одбојкашких утакмица. Имао сам прилично груб и токсичан образац односа и понашао сам се према женама веома лоше, понижавајуће: много невјерстава, много… једноставно много лажи, обмана, самозадовољавања и хедонизма, само ја, сам за себе.

И управо је тај аспект живота одиграо кључну улогу у мом окретању ка хришћанству — и то сасвим случајно. Десило се док сам био на одмору на Карибима са братом, у посјети нашем ујаку. Тог дана били смо на удаљеној плажи и нисмо имали аутомобил да се вратимо кући, па смо одлучили да стопирамо. После свега неколико секунди, зауставио се мали аутомобил са двије Американке унутра — једна је била из Њујорка, друга из Мајамија. Обије су биле веома привлачне; једна од њих била је бивши модел. Заправо, нису стале да нас повезу — стале су да нас питају за правац. Изгубиле су се на путу од аеродрома до хотела.

Испоставило се да је њихов хотел одмах поред куће у којој смо ми боравили, па смо рекли: „Одлично! Показаћемо вам пут ако нас повезете.“ Двоумила су се на тренутак, али су нас на крају примиле. Почели смо да разговарамо и ја сам одмах прешао у „режим завођења“. Трудио сам се да успоставим везу, да их поново видим; француски акценат је ступио на сцену и — морам признати — завођење је функционисало прилично добро. Дале су нам број своје хотелске собе и направили смо планове да се поново видимо док су на острву.

Тако смо наставили да се виђамо, показивали им острво и трудили се да им буде лијепо. Једног дана на плажи, практично сам „повукао потез“ и ушао у везу са једном од њих. Био сам прилично оптимистичан да би то могло да буде нешто више од обичне љетње авантуре — ситуација је била изузетно романтична. Заиста посебна. И мислио сам да би могла да прерасте у нешто озбиљније. Међутим, током једног разговора на плажи, сазнао сам двије ствари које су за мене биле прилично шокантне.

 Прва је била да вјерује да Бог постоји — рекла је да је хришћанка. За мене је у том тренутку то било чисто интелектуално самоубиство. Више нисам имао никаквог поштовања према вјери у Бога. Друга ствар је била да је, као дио своје хришћанске вјере, вјеровала у уздржање од секса прије брака — а то, наравно, није било оно што сам ја желио. Те двије ствари су ми у том тренутку дјеловале крајње проблематично.

Тако сам се, парадоксално, окренуо ка хришћанству из врло приземног разлога: рекао сам себи — „Ако желим да ово са њом функционише, мораћу најприје да је одвратим од њених вјерских увјерења, а затим и од сексуалне етике која из њих произлази, јер је то кључно да бисмо били заједно.“ И тако сам наставио да је освајам… Са било ким другим, таква увјерења би ме одмах отјерала, без икаквих питања.

JХ: У то уопште не сумњам.

ГБ: Али она је била довољно посебна да сам, када сам се вратио у Париз, а она одлетјела назад у Њујорк, одлучио да покушамо да одржимо везу на даљину. Рекао сам себи да ће се њена вјерска увјерења „сама од себе средити“ и да ћемо ми успјети (у мојој намјери).

JХ: Вау. Дакле, нисте били удаљени само географски — били сте на супротним странама свијета — већ је постојала и огромна дистанца у вашим увјерењима. Претпостављам да је то морало да створи много напетости, али је, из неког разлога, истовремено отворило врата да озбиљније истражиш шта уопште значи вјера у Бога. Како је то изгледало? Настави одатле.

ГБ: Наравно. Вратио сам се у Француску и нашао се у тој изузетно проблематичној вези на даљину. Сјео сам и помислио: ако желим да је убиједим да се удаљи од религије и да буде са мном и срећна, мораћу јој барем дати неке добре разлоге за то, зар не? Да употребим здрав разум и објасним јој зашто је, по мом мишљењу, наивно вјеровати у Бога.

Али онда сам схватио да, ако желим да побијем њена увјерења, морам барем да разумијем шта она заиста вјерује. И тада сам постао свјестан да практично ништа не знам о хришћанству. Тако сам заиста узео једну Библију која је годинама стајала у орману, отресао прашину са ње — готово као Аладинову лампу — и почео да је прелиставам, покушавајући да призовем неке блиједе успомене из дјетињства. Веома брзо сам, међутим, схватио да заправо немам никакво стварно знање и да је то нешто што ћу морати да упознам од нуле, јер ми је било потпуно страно. Помислио сам: „О овоме ћемо разговарати када се будемо виђали“, и то смо прилично брзо и организовали након одмора. Направили смо план да дође да ме посјети у Француској — и она је заиста дошла. Тада сам схватио да ће религија бити јасно средиште проблема, јер је за њу то било нешто веома стварно и суштинско.

Двије ствари су ме посебно узнемириле. Прва је била то што ју је на аеродром дочекао пастор. За мене је то одмах упалило неку врсту аларма: „Чекај, шта се ту дешава са тим пастором? Да ли је ово нека секта, као у документарцима?“ Друга ствар је била то што јој је неко дао адресу цркве у Паризу коју би требало да посјети. То ми је дјеловало потпуно непотребно. Зар не би могла да прескочи неколико недјеља одласка у цркву док је са мном у Француској? Та чињеница да је осјећала потребу да унапријед има адресу цркве у Паризу заиста ме је бринула.

Када је дошла у Париз, ту смо почели да разговарамо о нашем могућем заједничком будућем животу. Покушао сам да будем постепен. Прије него што бих покушао да је убиједим да у потпуности напусти религију, помислио сам да кренем са неким минималним отварањем. Па сам је питао: „Ако ја никада не промијеним мишљење, да ли би била у реду с тим да се удаш за атеисту?“ Мислио сам да ће то бити дуга и сложена расправа, али она је готово без размишљања рекла: „О, не. Апсолутно не. То не би могло да функционише.“ Био сам шокиран. Помислио сам: какво је то нетолерантно увјерење, кад сам ја био спреман да направим уступак и прихватим да она буде религиозна особа, а она није била спремна да прихвати мене као атеисту? Рекао сам: „Ово је бесмислено. То значи да ово нема будућност.“ Вече је постало прилично напето.

Она је, с друге стране, била дубоко узнемирена мојом затвореношћу и рекла је: „Зашто уопште не желиш да саслушаш оно што имам да ти кажем? Моје аргументе? Зашто си толико затворен?“ Тада сам схватио да заиста нисам био отворен. И то ме је гурнуло ка много озбиљнијем размишљању: „У реду, хајде да саслушам и другу страну. Објасни ми шта вјерујеш, па ћу ја онда о томе размислити, да бих заиста разумио са чим имамо посла — и да бих то онда могао да побијем чврстим аргументима.“ Али не више из пуке самовоље или незнања о томе шта она заиста вјерује. То је, на неки начин, био преломни тренутак — тренутак у ком сам постао спреман да ова питања истражујем озбиљно и искрено.

JХ: Дакле, када си започео са истраживањем, дјелује као да ти је првобитна намјера била да побијеш њена увјерења. Ипак, занима ме — чак и тада, када си тек улазио у тај процес, да ли си покушао да заузмеш нешто отворенији став, да покажеш поштовање према њој и њеним увјерењима и да их заиста разумијеш? Да ли би рекао да је то прије био покушај оповргавања него истинског истраживања — ако покушамо да гледамо из једне, условно речено, неутралне перспективе? Знам да нико од нас није у потпуности неутралан и да сви имамо своје предрасуде, али како данас оцјењујеш своје мотиве и свој унутрашњи став у том тренутку?

ГБ: Да. Рекао бих да је то била постепена промјена у ономе за шта сам био спреман да се отворим. Свакако је све почело као врло негативан подухват, јер сам једноставно желио да уклоним ту препреку која ми је стајала на путу и нисам могао да поднесем саму идеју религије. Имао сам осјећај да сам у дјетињству већ потрошио превише времена на те „бесмислице“ и нисам имао никакву намјеру да томе посветим још много пажње.

Дакле, свакако нисам био вољан — али сам истовремено покушавао да будем правичан према ономе у шта је она вјеровала, да бих могао да је саслушам на поштен начин и да употријебим разум да то побијем, али бар да побијем нешто што сам заиста разумио. Желио сам да моји аргументи буду прецизни, а не засновани на карикатури њених увјерењa.

Истовремено, постојао је и један други глас у мени који је говорио: „Ако ћеш ово заиста да схватиш озбиљно, ако ћеш да истражујеш и покушаш да о томе размишљаш бар донекле објективно, онда мораш да натјераш себе да будеш мало отворенији.“ Такође нисам желио да било која моја лична жеља утиче на тај процес размишљања — ни у једном, ни у другом правцу. С једне стране, нисам желио религију и то ме је могло навести да је одбацим чак и без добрих аргумената. С друге стране, постојала је и реална опасност да бих, ако она не би била спремна да промијени мишљење, могао себе да убиједим да кажем: „Да, да, наравно, ово је истина“, само да бих одржао везу с њом.

Било ми је потпуно јасно да ниједан од та два сценарија није добар, нити пожељан. Ако бих уопште прихватио та увјерења, она су морала да буду истинита — не производ мојих жеља да будем са њом или да избјегнем конфликт. Тако је постојала та тежња ка некој врсти објективности: свјесни напор да себе приморам на извјесну неутралност, иако сам знао да постоје утицаји са обе стране који су ирелевантни и које сам морао да изоставим из свог расуђивања.

JХ: Дакле, колико је то било могуће, настојао си да истину ставиш на прво мјесто?

ГБ: Мислим да јесам — колико сам могао. Нико од нас није у потпуности објективан, али вјерујем да је постојала искрена намјера да се о томе размишља озбиљно и да се заиста разумије.

JХ: Да, да. Па реци нам — шта се онда догодило? Како сте започели тај процес?

ГБ: Да. Прво што сам урадио било је да сам заиста отворио Библију и почео да читам Нови Завјет, сам за себе, како бих коначно, као млади одрасли човјек, стекао представу о томе шта у њој заправо пише. Имао сам нека сећања из дјетињства — на вријеме проведено у црквеним клупама, на досаду сваког недељног јутра — и када сам узео Библију у руке, очекивао сам да ћу у њој наћи исте оне досадне опште фразе које сам памтио из дјетињства.

Али ово је било потпуно другачије искуство. Читао сам Нови Завет, читао јеванђеља, самостално, и сусретао се са описом живота и службе Исуса Христа. Лик Исуса, када сам о Њему почео да читам као млади одрасли човјек, био је изузетно привлачан. Имао сам утисак да се суочавам са изузетно занимљивом личношћу — са веома интелигентним учитељем, мајстором ријечи, који се са изузетном вјештином кретао кроз расправе, који је увијек излазио као побједник из сукоба, када би људи долазили да Га ухвате у замку и саплету Његовим сопственим ријечима. Он је те разговоре увијек водио суверено и мудро. Поучавао је са ауторитетом, говорећи да је Царство Божије дошло са Његовом службом и да је Он Син Божији. Дотицао се најдубљих питања која су мучила људе и чинио је то на начин који је био снажан и убједљив. Био је, једноставно, изузетно фасцинантна личност.

Оно што сам сада откривао није имало никакве везе са оним што сам памтио из дјетињства — и то ме је, искрено, учинило помало нелагодним. Нисам био сигуран шта да радим са тим Исусом. А уз све то, био је и морално задивљујући: био је спреман да се понизи и опере ноге својим ученицима, да покаже једну слику дубоке смирености и љубави.

Тако ме је лик Исуса Христа, онакав какав се открива у Новом Завјету, дубоко заинтересовао и оставио снажан утисак на мене.

JХ: Да, мислим да је то често изненађујуће. Неко има одређену представу о томе ко је Исус, можда на основу културних референци, неке слике или иконе коју је видио у дјетињству, или нечега сличног. А онда, када сам почне да чита Свето Писмо, открије нешто много снажније, упечатљивије, мудрије и моћније него што је икада замишљао. Чини ми се да си и ти био веома изненађен и, како кажеш, дубоко привучен личношћу Исуса.

ГБ: Да. То је био један дио мог истраживања — да се суочим са стварним Исусом Новог Завјета и да Га доживим као истински фасцинантну личност. Други дио је био то што сам покушао да будем донекле отворен и урадио нешто што је, гледано уназад, вјероватно била грешка број један или број два. Помислио сам: „Ако је ишта од овога истинито и ако томе приступам отвореног ума, онда то значи да постоји Бог који види да ово радим и коме је, вјероватно, важно то што о свему овоме размишљам.“

Тако сам, као атеиста, почео да се молим — на неки начин… Посматрао сам то као експеримент. Био сам научник и инжењер, па сам себи рекао: „Хајде да спроведем експеримент и кажем: ‘У реду, не вјерујем да Бог постоји, али ако постоји — откриј ми се. Отворен сам.’“ То је био следећи корак: невјерничка молитва. Данас, као хришћанин, када се осврнем на то, кажем себи: „Очигледно, то није била узалудна молитва.“ Али у том тренутку, то је био једноставно корак који сам направио — и то је било све што сам имао у том стадијуму истраживања.

У том периоду нисам могао да одем у цркву чак и да сам желио, јер сам играо одбојку у националној лиги и сваког викенда путовао широм земље да бих играо утакмице. И онда се, убрзо након те молитве без вјере, догодило нешто неочекивано: повриједио сам десно раме. Није било никакве очигледне повреде или незгоде — једноставно је одједном почело да боли. Раме се упалило и већ десет или петнаест минута након почетка тренинга више нисам могао да смечујем, нисам могао да играм. Љекар није могао да утврди шта се дешава. Физиотерапеут је покушао да помогне, али без успјеха. На крају су ми рекли: „Не знамо шта је, али мораш да одмориш раме. Престани са одбојком на неколико недеља, па ћемо се поново видјети.“ Тако сам, против своје воље, био приморан да не играм одбојку неколико недеља.

А пошто сам у то вријеме већ размишљао о хришћанству и покушавао да разумијем шта моја дјевојка заиста вјерује, помислио сам: „Хајде да отворим рачунар и потражим адресу цркве у коју је она ишла када ме је посјетила.“ Користила је мој рачунар, па сам могао да пронађем ту адресу, а да јој ништа не кажем. И помислио сам: „Отићи ћу да видим шта ти хришћани раде када се окупљају — чисто да стекнем утисак.“ Тако сам узео адресу и одвезао се до те цркве у Паризу. Срећом, то је било након што сам се управо уселио у свој стан. Да сам још увијек живио са породицом, никада не бих могао да оправдам одлазак у цркву. Али сада сам био сам, изолован, далеко од одбојкашких терена, имао сам адресу — и отишао сам.

Појсету бих описао као одлазак у зоолошки врт, да видим нека чудна, егзотична бића о којима сам чуо, али их никада нисам видио уживо. Ушао сам у цркву и све ми је било веома необично. Имао сам осјећај да је само моје присуство у тој згради увреда за мој разум и био сам увјерен да бих умро од срамоте када би ме неко од породице или пријатеља видио тамо.

Ипак, ушао сам и примијетио разлике у односу на католичку цркву мог дјетињства. Оно што ме је, међутим, дирнуло била је аутентичност људи. Све ми је и даље било чудно и непријатно, али неки од њих су се молили и заиста је дјеловало као да разговарају са Богом за кога су вјеровали да је присутан. То нису биле унапријед научене или формално изговорене молитве, какве сам познавао. Они су заиста вјеровали у то што раде. Сјео сам и само посматрао богослужење. Музика је била савремена и, као музичару, пријало ми је да видим таленат музичара, али свакако нисам могао да пјевам стихове са њиховим религијским садржајем. Проповијед је била занимљива, али не памтим ниједну реч коју је пастор тог јутра изговорио. Вјероватно сам био превише заокупљен осјећајем срамоте што сам у тој згради и мишљу шта би било да ме неко види. Када је проповијед завршена, помислио сам: „Видио сам довољно. Добио сам оно по шта сам дошао. Хајде да одем прије него што будем морао да се представљам или разговарам са било ким.“ Тако сам устао, избјегавао погледе и кренуо ка излазу. И онда сам отворио врата. Имао сам буквално једну ногу напољу, када сам осјетио снажан трн који је кренуо из стомака, подигао се у груди и стегао ме у грлу. Застао сам на прагу. Обузела ме је језа. Чуо сам себе како мислим: „Ово је смијешно. Морам да схватим шта се овдје дешава.“ Окренуо сам се, затворио врата и право отишао до главног пастора. Представили смо се. Рекао сам му: „Ви вјерујете у Бога, зар не?“ — „Да, наравно.“ А ја сам питао: „Како то функционише?“ Предложио ми је да о томе разговарамо ако сам спреман да закажем разговор. И јесам.

Годинама касније ми је признао да није вјеровао да ћу заиста доћи. Али ја сам рекао: „У реду. Доћи ћу.“ И тако је почео дуг низ разговора са тим пастором у Француској. Звао се Роберт. Био је Американац, али је дуго служио као мисионар у Француској. Тог дана сам отишао у његову канцеларију, изнио му своја питања, испричао своју ситуацију и оно што сам тражио — и тако смо започели разговор о хришћанству.

JХ: Да ли си то рекао својој дјевојци? Рекао си да си први пут отишао у цркву а да она то није знала, али да ли си с њом разговарао о ономе што си читао у Библији? О ономе што си доживио — посебно тог дана у цркви?

ГБ: Да, дјелимично. Све ми је то данас помало магловито. Прошло је много година, па нисам сигуран у све појединости. Након неког времена, рекао сам јој да сам био у тој цркви и тада смо о томе разговарали. Али, на неки начин, држао сам те ствари прилично одвојене у својој глави.

Био сам заиста усредсређен на сопствено размишљање и истраживање свих тих питања, а она је у том процесу била више са стране. Започео сам разговоре са пастором Робертом у Француској, и то је све више постајало дијалог између нас двојице, независно од тога шта бих радио — или не бих радио — у односу на своју тадашњу дјевојку.

JХ: Дакле, изгледа да је то заиста било један независан информативни разговор— између тебе и пастора?

ГБ: Да. Тако се бар ја тога сећам. Да.

Тако смо почели да разговарамо. Постављао сам нека од својих ранијих питања, а он се није нужно бавио оним што бисмо назвали класичном апологетиком. Не знам ни да ли је износио неке формалне, позитивне аргументе у прилог хришћанству, али је, из своје перспективе и сопственог погледа на свијет, објашњавао унутрашњу досљедност својих увјерења. И већ је то, у том тренутку, на мене оставило снажан утисак — чињеница да постоји неко ко је заиста спреман да одговара на питања и да образложи оно у шта вјерује. И дјеловало је да он у то заиста вјерује. Није било ни трага сумње или глуме. Ништа није било одглумљено — он је искрено вјеровао у све то. Дао ми је једну малу књижицу која ми је била веома занимљива. У њој је било неколико питања и библијских одломака, са упутством да сам потражим одговоре. То је била врста уводa у његова хришћанска увјерења.

Тако сам узео ту књижицу, отишао кући, отворио Библију и почео да тражим одговоре и да их записујем. А сваки одговор је, врло брзо, рађао нова питања. Тако сам почео да исписујем своја питања на тим листовима папира, а она су потом постајала основа за наш следећи разговор када бих поново дошао код њега. Та питања су водила ка новим питањима, и убрзо се све претворило у читаву гомилу папира испуњених питањима — и управо је то постало срж наше размјене мишљења.

Кроз те разговоре, кроз сопствено читање Библије и кроз лично промишљање, постојало је више области — више тема — у којима сам једноставно схватио да сам гријешио и да сам морао значајно да промијеним своје ставове.

Неке од тих тема биле су: мој однос према натприродном, чудима и питању да ли је „интелектуално самоубиство“ вјеровати да постоји нешто изван чисто природног свијета. Друга тема био је мој поглед на науку и улогу коју наука треба да има у нашим увјерењима и у оправдавању нашег знања о свијету. Трећа је била моја перцепција секса и хришћанске етике у вези са односима и браком. Затим моје схватање знања — шта је потребно да бисмо нешто заиста знали. И коначно, мој поглед на спасење.

То је, дакле, пет области у којима је дошло до дубоке промјене: натприродно, наука, секс, знање и спасење.

JХ: То су заиста велика питања — нарочито за некога ко је био атеиста, и то отворено и доследно, читавог живота. Посебно ово прво које помињеш: стварност натприродног. То је заиста огромно питање. Или је физички свијет све што постоји, или постоји нешто више од природе. Како си дошао до тога да прихватиш — или бар допустиш — да постоји нешто изван природног свијета? Да ли је то дошло кроз читање Библије, или више кроз оно што бисмо назвали апологетиком? Шта те је у том тренутку убиједило?

ГБ: Да. Овдје је важно рећи да се промјена није догодила тако што сам одједном повјеровао да постоји нешто изван природе. Моја промјена је почела много скромније. Први корак је био да прихватим да неко може у то да вјерује — а да при том није глуп. То је можда мала промјена, али је била пресудна.

Роберт ми је ту помогао, јер је испред мене стајао човјек који је очигледно био образован, интелигентан, емоционално стабилан, није користио религију да би прикрио неке слабости — и који је искрено вјеровао да Бог постоји, да је Исус васкрсао из мртвих и да су чуда могућа и да се заиста дешавају. Дакле, почетак те промјене био је једноставно у томе да кажем себи: „Чекај мало, шта се овдје дешава?“ Да неко може да вјерује у све то, а да при том не чини интелектуално самоубиство.

Суочио сам се, заправо, са постојањем Роберта — и тада сам схватио да заиста постоји много интелигентних људи који вјерују да постоји нешто више од пуке природе у покрету. Није било да сам прихватио натприродно, већ сам га ставио „на мапу“, схвативши да постоје људи који га озбиљно и разумно бране — а ја нисам имао неки снажан аргумент зашто то не би могло бити истинито. Тако сам то почео да посматрам као реалну могућност и да му приступам са извјесним поштовањем. То је била моја тадашња промјена у погледу натприродног.

Што]]>28719Sat, 27 Dec 2025 21:23:08 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346479577/%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B5-%D1%99%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B7%D0%BE%D0%BC-%D0%B4%D0%BE-%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%B0-r28712/

Момче, управо смо стигли до станице Острог! Овдје излазиш из воза“ – биле су ријечи крупног кондуктера, јарко црвеног лица, које су га пробудиле из сна у који је утонуо тек неких пола сата прије него што је воз застао крај станице.

Када је изашао, угледао је дјечака његових година, како збуњено стоји покрај воза, носећи на рамену повелику спортску торбу. Пошто му је додао кофер, кондуктер му је кажипрстом десне руке показао у правцу шумске стазе која води до манастира и додао следеће : “ Никада нисам ишао туда, али мислим да вам треба неких два сата ходања узбрдо да бисте стигли до циља. Ако се предомислите и одлучите да се вратите у Београд, знајте да вам наредни воз до Подгорице овуда пролази око осам ујутро“.

Тек након што се кондуктер поздравио са њима, пожељевши им срећан пут, схватио је да се и онај други дјечак, којег је малочас угледао покрај воза , запутио према манастиру. Када се упознао са њим, сазнао је да је и он уписао богословију, те да су га , баш као и њега, распоредили на Цетиње. Обојица су непосредно прије поласка за Црну Гору обавијештени да се школа на Цетињу реновира и да ће се због тога настава првих пар мјесеци одвијати у манастиру Острог.

Наредних десетак минута су провели у разговору и упознавању, након чега је његов нови познаник погледао у сат и рекао му да је пола једанаест и да би било добро да покушају да до поноћи стигну до манастира. Убрзо су кренули шумском стазом на коју им је указао кондуктер, ни не слутећи да их чека права авантура. За њих, двојицу петнаестогодишњака са београдске калдрме, та стаза је била прилично стрма и доста су се њоме, по спарној августовској ноћи, споро кретали, будући да су били навикнути на асфалт и бетон.

У почетку , док се још увијек нису били упознати са стазом , сваких неколико минута би неко од њих двојице проклизао и пао. Међутим, та неспретност би обојицу доводила до смијеха и охрабривања да се брзо устане и настави са ходањем. Успут су један другом причали о својим животима, породицама у Београду, баш као и о томе како су уопште дошли на идеју да упишу богословију.

Наиме, била је то средина деведесетих година прошлог вијека, када дјечаку од петнаест љета није било лако да се одлучи за ту школу, будући да би наилазио на неразумијевање од стране родбине и свог друштва. Разговарали су и о својим омиљеним јеванђељским причама, догађајима и поукама. Причали су и о житијама светих и другим духовним књигама које су вољели да читају.

Међутим, како се циљ њиховог путовања приближавао, његов сапутник је постајао све ћутљивији и замишљенији. У једном тренутку је застао и саопштио му следеће: “ Извини, али ја не идем даље. Одлучио сам да се вратим до оне станице и сачекам први јутарњи воз до Подгорице, па ћу назад за Београд“! Захваљујући мјесечини која их је обасјавала, добро је видио израз на дјечаковом лицу, који му је јасно саопштавао да је одлука дефинитивна и да би сваки покушај убјеђивања био узалудан!

Дјечак се без поздрава окренуо и почео да се спушта према станици.

Путовање према манастиру је сада морао сам наставити. После неких двадесетак минута ходања је опет проклизао и пао. Тада је по први пут осјетио умор и убрзо заспао поред једног жбуна. Сањао је те ноћи најнеобичнији сан у свом животу, у којем му је сиједи човјек у архијерејској одежди рекао да треба да без колебања настави са ходањем, те да је манастир јако близу.

Пробудио га је пој славуја са шумских дрвећа. Одмах након буђења је осјетио додир хладноће, будући да је свитало, за то доба године, прилично свјеже јутро. Устао је, обрисао прашину са панталона и обуће и наставио са путовањем . Након десетак минута хода, указао се пред њим величанствени призор манастира! Тамо су га дочекали професор, васпитач и повећа група ђака богословије, који су са чуђењем гледали на његове, од честих падова током ходања узбрдо, подеране панталоне…

Дјечака који је одустао и вратио се на станицу више никада није видио, нити је чуо шта се са њим догодило! Оно што засигурно зна је то да су оне ноћи са тим дјечаком заувијек отишле и његове властите сумње и колебања у погледу јеванђељског пута, којим и данас, након три деценије од чудноватог путовања шумском стазом до Острога, упркос разним бурама искушења, одлучно хода…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског  и ђакон при Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

https://mitropolija.com/2025/12/25/djakon-pavle-ljeskovic-sumskom-stazom-do-ostroga/

Предлажем да се упознате са дубоким и врло актуелним расуђивањем оца Нектарија Морозова на тему страха од грешке. Одакле овај страх у нама, на које све начине утиче на нас? Како да гледамо на њега? Уз помоћ чега можемо да радимо на његовом превазилажењу, нашем духовном и душевном расту?

*

Врло често сусрећем људе који се плаше да погреше. Плаше се толико да су у већини случајева спремни да одустану од потпуно разумних и оправданих поступака, од неопходних одлука, од могућности да, на крају крајева, живе свој живот у пуној мери. Само да не погреше.

Најчешће се уверење да је грешити страшно формира још у детињству, формирају га родитељи: својим речима, реакцијама, понашањем, начином живота, када на различитим нивоима преносе детету информацију да је грешка – нешто ужасно. И ако човек, одрастајући, такво уверење не подвргне критичкој провери, не одбаци га, оно се касније претвара у право проклетство за њега.

Зашто? Макар зато што је уопште не грешити немогуће – грешке су неизбежне. И ако их се плашимо, страх ће бити наш стални мучитељ током читавог животног пута. И одузеће нам много тога што је могло да постане наше, што је могло да нам буде драго. У великој мери одузеће нам и живот, и, у суштини, нас саме.

Зато је веома важно ослободити се те лажне поставке, укључујући и уз помоћ рада са психологом, ако самостално не полази за руком.

Које грешке заиста могу у себи да носе опасност?

На пример, оне које чинимо када, не размишљајући, правимо по својој суштини изузетно одговоран избор: када ступамо у брак са слабо познатом особом; када узимамо широко рекламиран, а притом снажно делујући лек, не упознавши се са могућим нежељеним дејствима; када потписујемо уговор, а да га претходно нисмо прочитали. Једном речју, то су грешке које су условљене занемаривањем здравог разума и изазване одсуством жеље да користимо разум којим нас је обдарио дарежљиви и милостиви Господ.

Опасне су и грешке које игноришемо. У којима истрајавамо. Које покушавамо да представимо као искључиво исправне и корисне одлуке, опет – супротно стварности и здравом разуму.

Али чак и такве грешке могу бити исправљене – макар делимично. Да и не говоримо о томе да се у великој мери могу избећи, ако се животу приступа промишљено, пажљиво и озбиљно.

У целини, грешке су фактор учења који можемо користити себи на корист, разноврсно и продуктивно. Чак и највећа грешка наших праотаца, њихов пад у грех, који је, с једне стране, условио све најгоре што се догодило људском роду, с друге стране нам преноси најважнију истину: највише добро је бити са Богом, а највећа несрећа – отпасти од Њега.

И притом, „захваљујући“ тој истој грешци и свему што је за њом уследило, сазнајемо да чак и у тако страшној, буквално васељенској трагедији, човек има излаз, пут ка исправљању учињене грешке. Ми не само да можемо да ублажимо последице појединачних грешака. Ми можемо, учинивши главну – удаљивши се од Бога – Њему да се вратимо.

Зато је неопходно ово разумети: ми смо у школи, а Господ је наш Учитељ. Једини Учитељ и Наставник у правом смислу те речи. И Отац… И Он нас не суди строго због наших грешака. Пре нас на њих указује, помаже нам да их схватимо, доводи нас до закономерних закључака. То је природан и нормалан пут, природно и нормално учење.

А оно што је неприродно и ненормално јесте осећати тај ужасан страх од грешака, не верујући ни Њему ни себи, не верујући, у суштини, никоме и ничему. Страх који нема других основа осим оних „основа“ које су се незаконито сакриле у нашој глави. Оних основа које је неопходно одлучно и ужурбано разорити.

Таква одлука неће бити грешка.

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.

Превео Станоје Станковић

извор