Пише: Живојин Ракочевић

„Откуд ви овде?”, питала је својевремено новинарка М. В. Митрополита Амфилохија Радовића. Био је снег и мећава. Изашао је пред групу новинара из разорених конака манастира Девич.

„Како откуд ја овде?”, узвратио је, а онда кренуо да говори о Диоклитији, Немањићима, Балшићима – па све до Карађорђевића и Јосипа Броза. Сви су ућутали и смрзавали се, он је само отресао снег са браде, док су из историје излазиле личности, неке друге – свете историје. Никад га нико није питао нешто слично: откуд владика у цркви, откуд монах у пустињи, откуд он код свог светитеља и на својој светој земљи. Ћутали смо тада, молили Бога да заврши и проклињали њено питање. С друге стране, гледајући разумно, питање је било логично и оправдано. Шта ту ради један од првих људи Српске православне цркве, саговорник и пријатељ моћних, и пријатеља и непријатеља? Шта ради човек са светским докторатима и почастим, на месту где је, у првој половини 15. века, у шупљој букви живео и Богу се молио Свети Јоаникије Девички?

Јуче је био хладан дан, магла у целој Дреници. Негде између села Воћника и Пољанца аутор овог текста у ретровизору види велику икону Богородице на предњем стаклу аутобуса који га је пристигао. Из Будве је, зна где иде, и обилази нас између албанизованих имена на знаковима поред пута и споменика „ослободилачке војске Косова”.

Логично и оправдано питање гласи: Откуд они овде?

На улазу у манастирски комплекс косовски полицајци узимају документа. На вратима црквене порте игуманија Анастасија дочекује госте и изгледа као да свако лице уписује у своје срце. То је осмех који види свако добро у вама, преживео је све девичке несреће. Пет стотина људи стиже међу зидине и у сиротињску црквицу Светог Јоаникија.

Једна госпођа са шеширом дуго клечи испред ћивота с моштима светитеља и нервира ред људи који чекају да се поклоне светитељу. Његов гроб је последњи пут разорен у мартовском погрому 2004. Тада је уништено, сагорело и опљачкано све сем голих зидова и свечевих моштију, јер је он, како је у беседи рекао Митрополит Теодосије, „дубоко у гробу испод његове цркве”. Отишао је у пустињу у 15. веку, када је српски народ заједно са својом државом падао у ропство, а могао је живети у грандиозним Високим Дечанима, Пећкој патријаршији или Студеници Хвостанској.

Од тада до данас тешко је набројати сва разарања која су погодила ово место. Светац је увек био ту, а народ се и данас у Метохији просто и једноставно заклиње: „Жив ми Девич!” Јуче је храм био место где су оживели породице, презимена, изгубљена села и истакнути појединци. Зато је могуће да три генерације породице Шмигић, свака за себе, долазе у Девич као у своју кућу. Он им се свима нашао и налази као ослонац, реална подршка и духовни оријентир. Отац и син, свештеници Илија и Саво, не скидају осмех с лица. Свакога препознају кроз светињу.

„Долазили су овде многи: владари, сиромашни и богати, здрави и болесни, и многи су нашли лека, а многи су били кажњени јер су се дрзнули пред овом светињом”, говори Митрополит Теодосије и закључује да „наш народ долази у светињу да се сретне са силом Божијом”.

Он сведочи, као и његови верници, разарање и васкрсење и наглашава чињеницу да никада више људи није посећивало светиње Косова и Метохије. То јесте изненађење последњих година и Владика Теодосије посредно одговара на питање откуд сви ти људи, на местима страдања.

„Ко ће нас раставити од наших светиња?”, упитао је он и послао поруку да „неће бити потребни ни папири, ни резолуција да потврде да су ове светиње наше”.

Девички храм обнавља се у овој пустињи, али он једнако постоји и у људима који му долазе или до којих допире глас о њему. Из Котора је дошао Вељко Дујовић, из Краљева Драган, из Канцеларије за Косово и Метохију Милена Парлић, из Грбља Никола, а домаћини славе, Милош и Милија Јанићијевић, иду од једног до другог госта и труде се да сваком од ових неколико стотина људи кажу лепу реч. У једној великој славској просторији пева Хор Призренске богословије, а у другој наступа Мишко Радовић, џезер и рокер, са својом дружином хармоникаша.

Свети Јоаникије Девички вековима је брзи помоћник и љути светац. Једна прича књижевника Григорија Божовића говори о томе како се са Светим Јоаникијем посвађао свештеник Стоша из села Воћник, јер су Арнаути убили манастирског слугу. Поп Стоша се наљутио, затворио цркву, погасио кандила и свеће и бацио кључ у дубоки поток. Тражио је да Свети Јоаникије врати зло Арнаутима. После неког времена тражио је кључ по потоку, док су се из манастирских конака чули гласови ослободилачке војске која је ту дошла, те 1912. године.

Јуче два дечака, тек проходала, неуморно трче између зидова, скачу по степеницама и играју се. Откуд они овде? Да ли су гласови литургије, музике и песме слобода оних који ту живе и слобода оних који се светињи враћају?

Извор: Политика

Ти долазиш! Ја не видим начин на који идеш, видим само Твој долазак, и то не телесним очима. Осећам. He остављаш времена нити дајеш начина да се размисли о томе ко си Ти? Неочекивано се јављаш у души, Невидљиви и Непојмљиви! Јављаш се неописиво тихо и фино, заједно са влашћу и силом Творца, зато мењаш читавог човека: мењаш, претвараш, пресаздаваш, обнављаш и ум и срце и тело!

Ти Силни улазиш у кућу, свезујеш јакога и отимаш покућство његово, али не на погибију, него на спасење! И кућа и покућство раније су припадали Теби; Ти си их направио направио за Себе; а они су се сами предали у жалосно ропство отимачу. И све до сада били су моји ум, душа и тело под влашћу љутог властелина, делујући под његовим утицајем. Ти долазиш и они се сада потчињавају Твојој власти, почињући да делују под Твојим светим и блаженим утицајем.

Како да Те представим? Шта да кажем браћи својој о Теби? Како да им пренесем име Страника који се склонио под кров моје душе, под кров трошан и разрушен, отворен пред силовитим ветровима, кишом и снегом – погодан само за неко привремено склониште за стоку? Шта си нашао у моме срцу, у које су једна за другом долазиле различите греховне помисли, улазећи у њега без препреке и налазећи ту као у јаслама, или као што свиње налазе у кориту, укусну храну свакојаких страсних осећања?

Чини ми се да знам име свога Госта! Али, с обзиром на моју нечистоту, плашим се да изговорим то име. И само непобожно изговарање тог великог и свесветог имена може да донесе осуду! Колико је тек онда страшније присуство Именованога! Но, Ти си ту! Твоја бескрајна доброта довела Те је код прљавог грешника, како би он, познавши достојанство и назначење човека, опитно окусио и чулно видео да је добар Господ (Пс. 33,8), како би оставио путеве безакоња, оставио своје омиљено блато смрадних страсти и постарао се да покајањем стекне чистоту и постане Твој храм и обитавалиште.

Како да назовем Страника Који станује код мене, који обитава у мени? Како да назовем чудесног Госта који је дошао да ме утеши у моме изгнанству, да ме исцели од неисцељиве болести, да ме извуче из мрачног бездана, да ме изведе на травнато поље Господње, да ме постави на стазе праве и свете? Онога Који је дошао да уклони непрозирну завесу што је до сада била раширена пред мојим очима, скривајући од мене величанствену вечност и мог Бога? Како да назовем Наставника који ми објављује учење о Богу, учење ново и уједно врло древно, учење Божанско, а не људско?

Хоћу ли тог Наставника да назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром – да тако покушам да опишем неописиво – или делањем унутар самог ума.

Да га назовем огњем? Али Он не спаљује; напротив – орошава и пријатно хлади. Он је некакав глас тих и танак (1. Цар. 19,12), али од Њега као од огња бежи свака страст и свака греховна помисао.

Он не изговара никакве речи – не изговара, али ипак говори, учи и пева: чудесно, тајанствено, неописиво тихо и префињено, мењајући и обнављајући ум и срце који у безмолвију у тајној одаји срца ослушкују Њега. Он нема никакав лик нити облик. У Њему нема ничег чулног. Он је потпуно нематеријалан, невидљив и крајње префињен; изненада, неочекивано и неописиво тихо, јавља се у уму и срцу, и постепено разлива по целој души, по читавом телу, овладава њима и удаљава из њих све греховно; зауставља деловање плоти и крви; сједињује раздвојене делове човека у једно; нашу природу, која се услед страшног пада распала као крхка посуда, показује као целу. Ко видећи пресаздавање неће препознати руку Саздатеља, Који једини има власт да саздава и пресаздава?

До сада сам говорио само о делању, не именујући Делатника. Страшно ми је да га именујем. Погледајте ме браћо! Видите шта се у мени догађа! Реците ми ви – шта се то у мени догађа? Ви кажите ко то чини?

Осећам присуство Страника у себи. Одакле је дошао и како се појавио у мени – не знам. Појавивши се, Он остаје невидљив и потпуно недокучив. Али присутан је, јер делује у мени, јер влада мноме, не уништавајући моју слободну вољу, него је увлачећи у Своју вољу неописивом светошћу те воље.

Невидљивом руком Он је узео мој ум, срце, душу, моје тело. Тек што су осетили ту руку, они су оживели! У њима се појавио нов осећај, нов покрет – духовни осећај и покрет! Ја до сада нисам познавао те осећаје и покрете, нисам чак ни слутио, ни претпостављао да постоје. Они су се појавили, а пред њиховом појавом телесни и душевни покрети и осећаји су се сакрили или су остали оковани. Они су се појавили као живот, а пређашње стање ишчезло је као смрт.

Од додира руке сви делови мога бића – ум, срце и тело – сјединили су се међу собом, сачинивши нешто целовито и јединствено, да би се потом погрузили у Бога, пребивајући у Њему док год их та невидљива, недокучива и свемоћна рука држи.

Какав ме тамо осећај обузима? Читаво моје биће бива прожето дубоким и тајанственим ћутањем, изван сваке мисли, изван сваког маштања, изван сваке душевне кретње коју производи крв. Целокупно моје биће празнује и уједно дела управљано Духом Светим. To управљање не може се описати речима. Живим као опијен, заборављам на све, храним се непознатом и непропадљивом храном; налазим се изван свега чулног, у области нематеријалног, у области која је не само изнад материје, него и изнад сваке мисли, сваког поимања; не осећам ни само своје тело.

Моје очи гледају – и не гледају, виде – и не виде; уши слушају – и не чују; сви моји удови су опијени и ја се клатим на ногама, придржавам се да не бих пао, или лежим на одру као болестан без болести и раслабљен од преизобиља снаге. Чаша Господња, чаша Духа, напајајућа је као најјача (Пс. 22,5). Тако проводим дане и недеље!… A време се скраћује!…

Дивно ћутање обузима ум, срце и душу, који су се свом силином устремили ка Богу и, да тако кажем, изгубили се у бесконачном кретању ка безграничном. To ћутање уједно је и беседа, али без речи, без икаквог ширења, без мисли и изнад мисли. Страник, Који све то чини, има необичан глас и речи – изговарају се немо и без звука и чују на тајанствен начин. Да бих препознао чудесног Страника тражим у Светом Писму место где би се говорило о таквим делима и нехотице се заустављам пред Спаситељевим речима: Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуд долази и куда иде: такав је свако ко је рођен од Духа (Јн. 3,8).

Ho, како назвати само то деловање? Оно умирује човека и сједињује га са самим собом, а потом и са Богом; немогуће је не препознати у том деловању утицај благодатног Божијег мира, који превазилази сваки ум и који ће сачувати срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4,7) мира који даје Дух Свети када приступа човеку и обнавља га. Тачно! Од тога ум и срце постају јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у себи – на таблицама душе, прстом Духа.

Божански Страник одлази и скрива се једнако неприметно као што долази и што се јавља. Али Он у читавом мом бићу оставља миомирис бесмртности – нематеријалан, као и Он Сам што је нематеријалан – миомирис духовни, животни, који се може осетити новим чулом које је Он засадио или васкрсао у мени. Оживљаван и храњен тим миомирисом ја пишем и саопштавам реч живота мојој браћи.

Свети Игњатије Брјанчанинов

извор

У сваком људском бићу, без обзира на епоху у којој живи или културу којој припада, постоји један рефлекс старији од свести: када смо притиснути болом, када нас преплави необјашњива радост или када једноставно тражимо одговоре које земља не може да понуди – ми подижемо очи ка горе. Тај покрет главе није само биолошка механике врата; то је онтолошки крик.
Али, шта ми то заправо гледамо? Савремени човек, наоружан телескопима и астрофизиком, рећи ће да гледа у свемир, у вакуум, у хладна пространства водоника и хелијума, који је равнодушан према нашој судбини. Међутим, срце зна нешто што телескоп не види. За човека који трага за смислом, плави свод изнад нас није само атмосферски омотач, већ икона, граница и позив. То је она танка линија где престаје оно што можемо да додирнемо и почиње оно за чим вечно чезнемо.
Више од звездане прашине: Небо као Друга Стварност
Прва и основна заблуда модерног доба јесте изједначавање „неба“ са „свемиром“. Када је совјетски космонаут Јуриј Гагарин наводно рекао да је био горе и да „није видео Бога“, он је изрекао истину трагичног неразумевања. Бог није астронаут који се крије иза Месеца, нити је Небо (Царство Небеско) локација до које се стиже ракетом.
Свето Писмо, када користи реч „небо“, не говори о стратосфери. Оно говори о димензији постојања која је темељ свега видљивог. Када древни писац у Књизи Постања каже: „У почетку створи Бог небо и земљу“ (Пост. 1:1), он поставља дуализам наше стварности. „Земља“ је све оно што је пропадљиво, опипљиво и пролазно, док је „небо“ она невидљива потка, духовна стварност која држи материју на окупу.
Зато псалмопојац Давид, гледајући у звездано небо изнад јудејске пустиње, не види само астрономска тела, већ види рукопис Уметника: „Небеса казују славу Божију, и дјела руку Његових јавља свод небески“ (Пс. 19:1). За верујућег човека, физичко небо је само прозор, транспарентна опна кроз коју пробија светлост вечности. То је граница између створеног и Нествореног, место где човек интуитивно осећа да постоји „више“.
Пророчке визије, попут оне из Откривења где се каже: „Видјех, и гле, врата отворена на небу“ (Откр. 4:1), нису позив на космичко путовање, већ позив на промену перцепције. Та „врата“ нису у облацима; она су у срцу стварности. Небо је, дакле, стање будности пред Богом, простор где је све прожето Његовим присуством, за разлику од наше земаљске реалности која је често замагљена нашом себичношћу и пролазношћу.
Скандал тела у средишту Вечности
Можда највећа и најтоплија тајна хришћанства лежи у чињеници да Небо више није само „духовно“. Све до Христовог доласка, могли смо замишљати небески свет као царство бесплотних духова, чисте светлости и апстракције. Али Вазнесење Христово мења све. То је кључни преокрет у историји универзума.
У Делима апостолским читамо потресан опис: „И ово рекавши видјеше они гдје се подиже и однесе га облак из очију њиховијех“ (Дап. 1:9). Шта ово значи за нас? Значи да је Христос у саму срж Божанства, у тај „неприступни свет“, унео људску природу – наше тело, наше руке, наше срце. Бог више није само Дух; у центру Неба сада куца и људско срце.
Ово је суштинска утеха за сваког човека који се плаши смрти и нестанка тела. Наше тело није тамница из које душа треба да побегне (како су веровали стари филозофи), већ је храм који је предвиђен за вечност. Како то дивно примећује Свети Иринеј Лионски: „Као што је човек створен у телу, тако ће и спасење бити у телу.“
Зато Христове речи: „Многи су станови у кући оца мојега. А да није тако, казао бих вам; идем да вам приправим мјесто“ (Јн. 14:2), добијају потпуно нову дубину. То „место“ није хотелска соба у облацима. То „место“ је сам Христос. Он је наша кућа. Небо је постало „човеколико“ јер је Богочовек тамо. Апостол Павле нас подсећа: „Наше живљење је на небесима, одакле очекујемо Спаситеља, Господа Исуса Христа“ (уп. Фил. 3:20). То није позив на бекство од живота, већ позив да ходамо земљом носећи небо у себи, знајући да је наша права адреса тамо где је Он.
Географија срца: Рај као Стање и Место
Често се води расправа, понекад и сувише интелектуална, о томе да ли је Рај „место“ (loccus) или „стање“ (status). Да ли је то физичка локација са димензијама, или је то само осећај блаженства душе? Одговор који нам предање нуди је парадоксалан и лековит: Рај је сусрет оба.
Сетимо се разбојника на крсту, човека који у последњем даху проналази смисао. Христос му каже: „Заиста ти кажем: данас ћеш бити са мном у Рају“ (Лк. 23:43). Реч „данас“ укида време и простор. Рај почиње оног тренутка када Христос уђе у таму нечијег живота. То је првенствено стање заједнице. Где је Љубав, тамо је и Рај, па макар то било и на крсту. Псалмопојац то стање описује речима: „А мени си дао у срце радост већу него што је они имају, кад им роди пшеница и вино“ (Пс. 4:7). То је унутрашња географија – предели мира који се не могу купити нити освојити силом.
Међутим, хришћанство није религија духова, већ религија Васкрсења. Ми не чекамо да постанемо „облаци“, већ чекамо „ново небо и нову земљу“ (Откр. 21:1). Та „нова земља“ подразумева да ће творевина бити излечена, а не уништена. Рај ће, дакле, имати и своју просторност, своју тактилност, своје боје и звуке, али преображене, очишћене од пропадљивости.
Како каже Апостол Павле: „Јер знамо, ако се наша земаљска кућа, тјелесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вјечну на небесима“ (2. Кор. 5:1). Ова „кућа“ је метафора за сигурност, за припадност, за простор који нас прихвата у нашој целовитости. Рај није апстрактна нирвана где се личност топи у ништавилу; то је дом. То је заједница лица која се гледају у љубави. Дакле, Рај је стање (љубав) које гради себи место (Царство).
Поглед који цепа хоризонте
На крају, шта ово значење Неба и Раја доноси нама, који данас корачамо асфалтом, плаћамо рачуне и бринемо о сутрашњици? Доноси нам промену перспективе.
За обичног човека, небо је често само метеоролошки извештај. Али у тренуцима истинске дубине, тишине или молитве, небо постаје оријентир. Позив „Тражите оно што је горе гдје Христос сједи с десне стране Бога“ (Кол. 3:1) није позив да презиремо земљу. Напротив, само онај ко носи небо у срцу може истински да воли земљу, јер у њој види „подножје ногу Божијих“ (уп. Ис. 66:1).
Сваки пут када учинимо дело љубави, ми спуштамо комад Неба на земљу. Сваки пут када опростимо, ми проширујемо границе Раја. Небески свет није негде „тамо далеко“, иза галаксија. Он је „близу, пред вратима“. Он пробија у наш свет кроз Литургију, кроз уметност, кроз љубав, кроз сузе покајања.
Визија пророка Данила о „Видјех у утварама ноћним, и гле, као син човјечји иђаше са облацима небеским“ (Дан. 7:13) није застрашујућа слика краја света, већ утешна слика коначног сусрета. То је обећање да овај свет, са свим својим сузама и неправдама, није коначна реч. Последњу реч има Небо, које се спустило да нас загрли.
Рај је, на крају, врло једноставан, иако бескрајно дубок: то је бити тамо где је Онај кога волимо. Ако је Христос тај кога срце тражи, онда је Рај свуда где је Он – у срцу, у ближњем, и коначно, у вечности која долази.

извор

Исцјељење погрбљене жене (није могла да се усправи, била је згрчена) које је извршио Христос, како се излаже у јеванђелском одељку ове недјеље (Лк. 13, 10–17), представља значајну лекцију разликовања између истинске духовности и нездраве религиозности.

Христос, поучавајући у синагоги у дан суботњи, сусреће жену која је пуних осамнаест година живјела погрбљена, заробљена у болести и у друштвеној изолованости, и исцјељује је.

Умјесто, међутим, да чудо исцјељења које Он савршава изазове радост, оно изазива огорчену реакцију старјешине синагоге, тог типичног и најизразитијег представника тадашње религије, и то зато што је исцјељење извршено у дан суботњи.

Пошто је изопачио смисао Закона и богослужења, претворивши их у круту формалност и немилосрдну осуду, првосвештеник остаје неспособан да сагледа истинску љубав и милосрђе.

Дух такве болесне религиозности осуђује Свети Јован Златоусти, наглашавајући да „ако држимо заповијести Божије[1], а имамо срце које не показује милосрђе према другима, немамо никакву корист, јер Бог од нас тражи добронамјерност“ (PG 59, 491).

Он нас, дакле, подстиче да се не заробљавамо у бесплодној формалности и у пуком држању заповијести, него да дјелатно пројављујемо љубав и милосрђе према сваком суграђанину. Наша вјера и наш однос према Цркви не смију се исцрпљивати само у спољашњим обредним радњама, већ треба да се пројављују као унутрашње стање срца (љубав према богослужењу које нас преображава, даје мир, свјетлост, снагу и љубав), а које се открива и потврђује дјелима љубави и солидарности.

Када се религиозност сведе само на обреде, правила и навике, она губи своју животност и свој суштински садржај, те се може претворити чак и у препреку за успостављање истинског односа са Богом (тако и са ближњим).

Болесна религиозност пројављује се кроз лицемјерје, склоност ка осуђивању и изопачену приврженост спољашњим формама, услед чега се губи централна порука божанске љубави и милосрђа.

Зато Христос и назива старјешину синагоге „лицемјером“, будући да се он задржава искључиво на форми Закона, злоупотребљавајући своју вјерску власт и остајући равнодушан према најдубљој човјековој потреби за избављењем, слободом и надом.

Христос нас, дакле, позива да се удаљимо од болесне религиозности и да се не поробљујемо формама и традицији лишеним суштине, већ да своју вјеру живимо у љубави, разумијевању и слободи, чинећи срце своје обиталиштем Бога, како нас томе поучава наше Светоотачко Предање.

Да са милосрђем и истином станемо уз сваког „погрбљеног“(уцвијељеног, тужног, болног) у нашем животу, како би се кроз наша дјела прослављао Бог, а не једна индивидуалистичка, формалистичка религиозност.

Превео: п. Никола Гачевић

[1]Двије највеће заповијести које су темељ вјере и љубави, а тиме нашег спасења јесу:  “Љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом”, и друга “Љуби ближњега свога као самога себе”.

извор

Послушник Симеон је живео под кровом манастирске зграде манастира изолованог од цивилизације. „Као Карлсон, који живи на крову“, шалио се у себи, слушајући како киша лупа по шкриљцу. Слатко је заспао уз меланхоличну песму кише и уздах јесењег ветра, који је цепао последње лишће хладног новембра.

Радијатор испод прозора је био топао, треперава лампа поред икона у углу и мирис сушене летње менте стварали су атмосферу душевног мира у Симеоновој души, подстакнуту његовом неуморном унутрашњом молитвом: „Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног...“

И стално је сањао исти сан који се понављао... Стајао је тамо у скупом оделу, белој кошуљи и шареној кравати, окружен тимом својих подређених, позивао је своју секретарицу да свима направи кафу и објавио присутнима да је најновији трговински споразум са белгијском компанијом повећао њихове приходе за 20 процената. Сви су аплаудирали.

Затим се смешта у кожно седиште скупог БМВ-а и наређује возачу: „На дачу!“ Дозива жену, питајући је које намирнице да купи. Његова вољена жена, Лиза, отвара врата и грли га говорећи: „Уморан си, вредниче мој...“ и нежно га љуби.

И Семјон се буди...

И киша поново почиње да пада, а он хвата фрагменте сна у својој свести, желећи да га продужи. Али звоно већ звони, дозивајући га на поноћну службу. И он устаје, стењући и крстећи се, са речима: „Боже, буди милостив мени грешном...“

Други ветар и почетак јесени

Често, након молитве пре спавања, обузимао га је страх од несанице. Тачније, од буђења ноћу. Будио би се око 2 сата ујутру, верујући да је добро спавао и да је спреман за поноћну службу, али након што би погледао на сат, тужно би се враћао у кревет. Његов духовни отац му је забранио да се ноћу моли пред иконама, говорећи: „Мораш да радиш напорно у штали током дана, и твом телу је потребан одмор.“ Заиста је често дремао током послушања, након чега му је наређено да се добро наспава. Али сан није долазио, а мисли, једна тежа од друге, узнемиравале су душу...

Како се све догодило? Како је завршио на дну? Зашто се није зауставио на време? На крају крајева, имао је снагу воље, и имао је животно искуство... Знао је како да превазиђе себе, никада не одустајући, посебно у послу, где се не сме опустити, већ се иде ка својим циљевима и постиже успех свим средствима, исправним и погрешним.

Овај закон је научио у младости, након што је одслужио војску, када је почео да се бави каратеом и тренирао два сата сваки други дан. И када је изгледало да му снага и жеља за тренингом јењавају, он би и даље ишао на тренинг, знајући да долази „други дах“. И јесте: појавила се нова снага, лакоћа и радост унутрашње победе. Тако је у животу, у свему...

Али негде је дошло до грешке. Где? Када је у рукама држао своју прву новчаницу од хиљаду долара? Када су он и његова жена отишли на одмор у Италију? Или када је први пут сео за сто за рулет после неколико пића са пријатељима у скупом ресторану и изгубио три хиљаде долара?

А онда, љут, стиснувши зубе и већ трезан, враћао би се у казино да надокнади своје губитке, уверен у победу. И надокнађивао би своје губитке, и освојио би стратосферску суму, и са дивљом радошћу би вукао актовку пуну готовине у ауто... Није пробао дрогу, али су се појавили симптоми одвикавања када је одлучио да заувек напусти коцкарницу.

Породични односи су се погоршавали, а неуспеси су се надвијали на послу. Није било новца за исплату колега, па су неки дали отказ. Нешто је морало да се уради, да се пронађе други дах. Али није га било. Онда је у помоћ притекао алкохол.

Тачка без повратка

Неколико гутљаја ујутру, затим сваког сата током дана, а онда „пуном паром“ увече. Чак и ноћу, само да заспи... Лиза је плакала, молила, ишли су код лекара да лече тровање алкохолом, и трезвеност је наступила. А са њом, иритација и бес — и на послу и код куће. Шта је недостајало? Кајање, покајање. Није кривио себе; кривио је околности.

Па шта се даље десило? Прошла је година. Морао је да затвори фирму и окрене се куповини и продаји робе. Приход је био мали, али довољан за живот. Све док једног лепог дана није остварио велики профит од посла са металом са страним партнером. Победа!

Сада је схватио да га је непријатељ поново ухватио у његову доларску мрежу. На крају крајева, никада није захвалио Богу, у кога је наводно веровао, а опет, као хришћанин, никада није ни помислио да помогне било коме, чак ни својим остарелим родитељима, који су једва састављали крај с крајем током гладних деведесетих... И што је најважније, сада је схватио да не може сам, без Божје помоћи, да превазиђе овај проблем.

Финансијска еуфорија након лошег низа ми је ударила у главу са новом снагом...

Али чак и то је деловало неиспуњавајуће: млада, усамљена жена се појавила ниоткуда, постајући чврст зид између њега и Лизе. Његова исцрпљена супруга, која је живела са њим 20 година, родила је два сина и, уморна од борбе за њега, поднела је захтев за развод. Он је радо прихватио, осећајући се као последњи издајник.

Зашто није стао? Није знао. Или боље речено, знао је. Није знао да постоји излаз – покајање. Али покајања није било. Био је понос! О, стварно? понављао је у себи. И оставио је Лизи стан, викендицу, ауто и кредитну картицу, на коју је уплатио уредну суму. Деца су већ била одрасла; није желео да их остави. Али их је оставио. И откотрљао се низбрдо као грудва снега...

Рулет је исисао његов последњи новац. Постао је просјак. Усамљени, сиромашни алкохоличар. О Боже! Зашто си ме напустио?! Зашто си ме тако окрутно казнио?

И он, потпуно исцрпљен, једног дана уђе у цркву, сећајући се своје баке, мајке своје мајке, која се увек молила и код куће и редовно у цркви. И говорила му је: „Запамти, Семочка, без Бога не можеш ни преко прага...“ А горе, на небу, вероватно се молила за њега...

И свештеник, више не млад, пажљив и љубазан, стављајући руку на епитрахиљ током дугог, сузног разговора и исповести, тихо рече:

„Да, драги мој, очигледно си стигао до тачке са које нема повратка... Добро познајем такве као што си ти: изгубили су основни осећај друштвене одговорности, потонули су, како кажу, 'испод лајсне', запали у паклено ропство и немоћни су да побегну... Међутим, можеш да покушаш. Твоја душа је жива, а иза себе имаш богато животно искуство. Иди у манастир, 100 километара одавде. Отац Матеј, игуман, тамо дочекује људе попут тебе... Даћу ти адресу, написаћу ти препоруку и купићемо ти карту...“

Нова послушност

Тог новембарског јутра отац Матеј је позвао Симеона у своју канцеларију и рекао:

„Пребацујемо те, брате, на друго послушање. Водићеш књиге. Јеси ли видео како се граде манастири? И запамти ово: ниси само опседнут алкохолизмом; тешко си болестан. А ако не желиш да одеш у пакао, мораш сваког дана захваљивати Богу што си жив и у манастиру под омофором Пресвете Богородице, и мораш јој се молити дању и ноћу за помоћ у трезвености и духовној јасноћи.“

Додај свом правилу после јутарњих молитви учења Светих Отаца о опасностима пијења вина... И запамти их. Јер, као што се каже у Посланици апостола Петра: „Будите трезни, бдите; јер противник ваш, ђаво, као ричући лав ходи и тражи кога да прождере“ (1. Петр. 5:8).

Лукав је, воли да те убеди да су велике дозе алкохола лоше за тебе, али да је чаша или две у реду за здравље. А онда долази пијанчење. Често води ка смрти. Где онда иде душа? Знаш и сам... И још нешто. Хтео си да се замонашиш пре годину дана. Спреми се, примићеш монашки постриг током поста. Ниси се предомислио?

„Нисам променио мишљење“, рекао је запањени Симеон и отишао у шталу, која му је већ постала омиљена, да се опрости од својих крава. А можда и да их замоли за опроштај...

протођакон Сергиј Герук

извор

Млади радије проводе време по дискотекама и ноћним клубовима, него у молитвама и
проучавању Светог Писма. Компјутер им је постао важнији од књига, виртуелна реалност ближа им је од стварне реалности. И они сами су у својој виртуелној неодговорности слични некој нереалности. Ми не разумемо њих, они не разумеју нас. Контузија греховном пожудом јесте главни бич нама савремене омладине. Они убрзано расту, али су духовни патуљци, а неки међу њима и чудовишта. О последњим данима је речено: Биће пометња у многим местима, са неба ће се често слати огањ; дивље звери промениће места своја, и нечисте жене рађаће чудовишта (3. Јездр 5, 8). Ова чудовишта која убрзано расту и висином превазилазе своје родитеље, обавијени дуванским димом и истетовирани, ходају у групама по нашим
парковима и улицама и киње и муче недужне људе. Њих се плаше чак и криминалци, јер су гори од сваког криминалца.
Постоји, међутим, и друга младост, младост која је предана Богу. Управо о таквој младости је речено у Писму: Боже, научио си ме од младости моје, и до сада објављујем чудеса Твоја. И до старости и оседелости, Боже мој, не остављај ме, докле не објавим мишицу твоју свему нараштају долазећем, моћ Твоју и правду Твоју (Пс 70, 17-18).
Хришћански родитељи дужни су да за своју децу обезбеде уистину религиозни живот. Речено је: И ви, очеви, не раздражујте децу своју, него их подижите у васпитању и науци Господњој (Еф 6, 4) и: Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни када остари
(Приче Сол 22, 6).

Младост је време посебних и за дете сасвим нових искушења, каква му раније нису била позната. Ступајући у свет одраслих, дете се суочава са стресом нове форме свог постојања, због чега је неопходно да му се укаже духовна помоћ. О младима је речено: Бежи од младалачких жеља, а држи се правде, вере, љубави, мира са свима који призивају Господа од чистога срца (2 Тим 2, 22). Младалачке пожуде су почетак озбиљних падова за нашу децу. Наравно, од оних времена када је написан Нови Завет, много тога се променило у нашем животу, није се изменила само људска природа. Због тога је реч Божија актуелна и делотворна као и раније. Управо је Библија оно што може помоћи нашој деци да сагледају суштину проблема који се надвијају над њима.
С друге стране, Свето Писмо помаже младој особи да стекне наду у будућност. Пошто је Реч Божија Божије руковођење за делање, од Светог Писма би требало очекивати оне савете, који реално могу да нам помогну. Хиљаде и хиљаде младих хришћана, који слушају библијске поуке, на сопственом искуству се уверавају како Божји закони позитивно утичу на њихов живот. Свето Писмо помаже и младима и старима, па чак и оним најмлађим. Разумевајући Реч Божију и примењујући њене савете у свакодневном животу, наша омладина ће бити у стању да се исправно пронађе и у овом и у будућем животу.
У Светом Писму је речено: Опомињи се Творца својега у младости својој, пре него дођу дани и приспеју године за које ћеш рећи: нису ми угодне (Проп 12, 1). Задовољства и заноси младости пре или касније ће заситити човека, он ће исцрпети своју грешну машту, и са чим ће тада остати, ако га светлости истине Божије ни најмање није дотакла?!
Према томе, ако су ваша деца престала да посећују храм, немојте мислити да сви ваши покушаји да њихову душу просветлите јеванђелском светлошћу нису крунисани никаквим успехом. Ова светлост ће им у једном тренутку помоћи да се врате у Дом Божији. Ако су се ваша деца већ исповедала и причешћивала, никакви сурогати и фалсификати неће моћи да им замене оно што су имала у Христу. Младост ће их, у својој греховној и моралној  неодговорности, опустошити и осакатити, али ће се током година појавити жеља која се
некада појавила код блудног сина. Када је једном постао свестан све погубности својих лутања по далекој земљи, блудни син је завапио: Оче, сагреших небу и Теби, и више нисам достојан назвати се сином Твојим; прими ме као једног од најамника Својих (Лк 15, 18-19).

У Светом Писму је такође речено: А Исус им рече: Ја сам Хлеб живота, који Мени долази неће огладнети, и који у мене верује неће никад ожеднети... и онога који долази Мени нећу истерати напоље (Јн 6, 35-37).

Да, сад се догађа да наша деца понекад престану да посећују храм; међутим, када она, опустошена, пожеле да се врате, Господ их неће одгурнути и истерати, него ће их примити, угрејати од студени и поново учинити чедима Божијим.
Човеково највеће преимућство и богатство је служење вечном Богу. Нажалост, многи родитељи виде срећу своје деце у мноштву ствари, мноштву предмета и мноштву укусне и корисне хране. Благостање, међутим, пустоши душу и чини је потпуно непријемчивом за узвишену правду Божију. У Светом Писму је речено: А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни. А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао (1 Тим 6, 8-9).
Децу би требало васпитавати тако да не буду привезана за богатство и овоземаљска добра и да, уместо тога, буду предана Богу. Шта је, међутим, преданост Богу? И како у себи развити сличну особину? Преданост Богу подразумева дубоку личну привезаност за Творца, привезаност која извире из срца, подстичући дубоку благодарност Богу за све што имамо у овом животу. Савремена омладина губи ово осећање управо зато што желе превише сувишних ствари и што не цене оно што имају. Једном речју, њих уништава похлепа. Преданост Богу ослања се на страх да ћемо нечим нарушити Његову Свету вољу. Управо нас
преданост Богу подстиче да се удаљимо од свега онога што нас омета да живимо онако, како је Богу угодно. У Светом Писму је речено: Јер ништа не донесмо на свет; јасно је да ништа не можемо ни однети (1 Тим 6, 7).

o. Олег Стењајев

Извор: Лист „Храм“

Велика већина нас је прилазила Цркви након неких мање или више драматичних догађаја у свом животу – кризе идентитета, смрти блиске особе, болести, развода или неких других ситуација које нам нису биле лаке. Неко се пак окренуо ка Богу јер је осетио само тежњу или унутрашњу жељу за смислом, али мислим да је таквих особа ипак мање. Без обзира на начин на који је неко пришао Богу – савети које ћете прочитати у наставку могу да буду од користи. Мени лично би сигурно били од велике помоћи, имао бих мање, за мене лично, болних и непријатних искустава, када погледам уназад, након више од 20 година црквеног живота са успонима и падовима.

Веома је важно да се прође права катехизација. Суштински је важно да човек стварно научи учење Цркве, да кроз искуство стечено у овом умном подвигу и труду (није случајно да су Оци одувек читање духовне литературе убрајали у духовне подвиге) буде у стању да филтрира све оно што се данас представља као Православље, ревновање у вери, духовна и мистичка виђења, учења о молитви; врло често не само да није то што се представља, него што се каже „ниђе везе“. Другим речима, да стекне „укус Православља“, да стекне духовни имунитет тако што ће на почетку да се упозна са здравим учењем Цркве. Дакле, неопходно је да се на самом почетку положи темељ на који ће се касније током духовног живота постављати нове „цигле“ проверене духовне литературе.

У неким помесним Црквама има много више могућности за организовано образовање у смислу института, школа за хришћане који живе у свету и имају породице. Мислим да је код нас то остављено пре свега на лични труд и ревност појединца. Дакле, потребно је да се схвати да је ово веома важно, да се можда направи план за самостално систематско и постепено, али пре свега конзистентно самообразовање. Не заборавите, овде говоримо о особи која је поверовала, која је одлучила да заиста живи црквено. Прошло је време упознавања са вером, доношења одлуке. Сада је на реду свесни живот у вери.

Зашто је ово оволико важно? Зато што на жалост, данас има много, много књига које поред корисних савета истинских подвижника садрже и лажно учење о Богу које је погубно. И зато је, опет наглашавам, неопходно да сами себи створите имунитет, тако што ћете бити изложени истинском учењу и кроз призму тога што сте научили у Светом Писму и од Отаца моћи да оцените све што чујете и видите данас. Не мислим само на окултизам или неку давно заборављену јерес, већ и на разноразна „добронамерна“ упозорења о јелте „коначном отпадању свеколиког Православља у јерес и пропасти Цркве, временима антихриста која су ту“ зато што су се, ето, два човека која себе сматрају вођама својих цркава нашла негде и потписала неки папир у којима један другог чашћавају по принципу „ја тебе војводо, ти мене сердаре…“ Као да је то први такав догађај у историји Цркве, као да ће бити последњи у низу… Особа образована на догматима и моралу који се налази у светоотачком учењу неће се „пецати“ ни на једну од ових замки.

Још нешто. Данас бисмо пре узели роман „Монах Калист“ него „Веру Светих“ светог Николаја (ако нам остане уопште „времена“ и „снаге“ да читамо нешто, иако није баш да нисмо на друштвеним мрежама). И сигурно је узбудљивије читати „Флавијана“ од књиге светог Теофана „Шта је духовни живот и како се на њега оспособити?“ Знам да много лакше иде са читањем „лаганије“ духовне литературе – романа, прича, видео-предавања наших савременика. Да се разумемо, нико не брани да се то ради, али мислим да то не треба да буде темељ духовног узрастања, већ да служи као одређени предах од напрезања умних сила и промишљања о ономе што смо прочитали. Ипак главни труд треба да буде усмерен ка читању Јеванђеља и светоотачке литературе. Али не било које светоотачке књиге, већ писане искључиво за људе који живе у свету. Јер читати и изучавати „Добротољубље“ и покушавати умно-срдачну Исусову молитву, док се истовремено има Телеграм или Инстаграм налог је потпуни бесмисао. Има људи који се тако заваравају и могу озбиљно да се повреде… Зато је неопходно да постоји хијерархија у духовној литератури. Прво Јеванђеље, затим светоотачка литература прилагођена нашем начину живота, а затим на крају роман, православни филм или неко предавање.

Узимање у обзир контекста онога што смо прочитали у књизи и чули од других људи у храму. Овде пре свега мислим на литературу која даје савете за духовни живот, а не на догматску литературу. Када читате писма Светитеља некој особи, памтите да је он писао управо конкретној особи, са врло конкретним животним околностима, здрављем, професијом, годинама које се разликују од ваших. Као што када одете код лекара и не очекујете да ће сваком пацијенту давати исти савет и исту терапију (када бисте наишли на таквог лекара, препоручио бих вам да бежите од њега што даље и да се не окрећете).

Није сваки духовни савет који прочитате применљив у вашем животу и не треба због тога да се узнемиравате. Зато је толико важна врлина расуђивања и уколико је могуће, потребно је да имате духовног саветника (или духовника) са ким бисте могли да се посаветујете. Приметите да је у питању реч ‘посаветујете’, јер ми који живимо у свету нисмо у обавези да будемо у потпуном послушању и да одсецамо своју вољу као монаси о којима читамо у Старечнику. Питање је колико је то данас могуће и у манастирима, али то није наша тема, нити ми треба да се бавимо тиме. Ево како је о овој заблуди писао митрополит Филарет:

„Аскетика, као систематски опис закона „духовне борбе“ коју води подвижник, говори о једном ванредном искуству. Овај пут максималног духовног напрезања на који подвижник ступа је добровољан. То је само један од могућих духовних путева који се отварају пред хришћанином у Цркви. Зато се никако не могу преносити аскетски захтеви који се постављају монаху на читаво Христово стадо. Међутим, ако аскетика постане главна или чак једина „наука духовног живота“, опасност таквог преноса постаје очигледна. Према монашкој традицији, исправно пролазити духовни пут није могуће без вођства искусног учитеља — духовног оца или старца. Само читање аскетских дела није довољно. Штавише, покушај да се превазиђе мера сопственог духовног узраста изузетно је опасан. Зато се почетницима не препоручује да се равнају према духовним сведочанствима и саветима намењеним онима који су већ стекли искуство духовног делања. Данас су, међутим, различита аскетска упутства, као и одговарајући списи светих Отаца, доступни готово сваком православном хришћанину. Али не поседује свако искуство духовног водича, нити је сваки парохијски свештеник заиста такав“.[1]

Јако важна ствар. Наметање и показивање своје вере људима који су око нас, као да ће то на неки начин изазвати код њих неку промену?! Ако нешто Бог воли, воли и цени нашу слободу. И потпуно је бесмислено да приморавамо друге (децу посебно) да посте и да одлазе у храм на силу, ако они то не желе. Првом приликом, када не буду зависили од нас, окренуће се од Бога и неће желети да чују за Њега, управо зато што смо их ми терали, набацивали кривицу, емоционално уцењивали да одлазе у храм када сами то нису желели. Да ли мислите да је Богу то заиста угодно? Ако смо ми у детињству били емоционално уцењивани или засипани кривицом, зашто да и наша деца то исто пролазе?

И уопште није потребно да сву своју гардеробу заменимо црном одећом и обућом, да се мараме на служби обавезно носе и након ње, да се обавезно пушта брада и коса, да се носе бројанице наочиглед свима, да се сви око нас, без обзира на њихову веру, поздрављају са „помаже Бог“, да се честитају сви празници, да се брани људима да оперу веш или опеглају деци ствари за школу „зато што је црвено слово“. Јер управо то само показује наше незнање и показује и несвесно људима око нас да ми нисмо прави, да је нама вера замена за нешто што нам и даље недостаје… Да не говорим о обавезном посту за све укућане без обзира на њихово расположење за то, затим одбијање и непристајање на жељу брачног друга за односима за време поста или ван њега, потпуно забрањивање себи било каквих прихватљивих задовољстава. Рецимо, потпуно је у реду да гледамо нормалне филмове или серије, са здравом и снажном поруком. То чак можемо да користимо у разговору са блиским особама, децом и укућанима. Још једном, нисмо монаси, имамо децу која исто тако не живе монашким животом… Или „нестајање“ из породице зато што ћемо бити на свим службама у храму или на поклоничким путовањима, док у нашим кућама неће бити скуваног јела, купљених намирница из радње, опегланих ствари за децу, једноставног провођења времена са најближима и учествовање у њиховим радостима и жалостима. Знаћемо до танчина у ком се манастиру најбоље молити за коју животну потребу, а  нећемо знати шта брине и притиска наше укућане? Искуство је показало да управо ово може да помогне у сведочењу Православља, а не наше присилно уцрквењавање других. Руси имају изреку „када се неко обрати у Православље, чланови породице постају мученици“. Да није жалосно, било би смешно.

Док заиста не средимо сопствени лични живот, не учимо друге о Православљу. Овде је потребно много личне храбрости и искрености да се призна себи сопствено стање. Многи и многи управо и беже у ватрено проповедање Православне вере зато што не желе да се суоче са оним што осећају да се налази у њима самима. Лако је крити се иза цитата, потребно је прво да средимо своје двориште да бисмо могли другима да помогнемо да среде своја сопствена. Зар је могуће да неко мисли да након неколико прочитаних књига о вери, без додира са духовним мраком и нередом који се налази у њему, познаје и живи своју веру тако да може да обраћа људе ка Богу? Могуће је, ја сам тако мислио на почетку свог обраћања Богу…

И шта је иронија – када видите да се након дужег времена колико толико сређује ваш унутрашњи свет, да макар мало добија обрисе живота у коме су јеванђелске заповести оријентир, онда се и губи некако та присилна жеља да се сви други просвећују, јер видимо да нам је то заправо служило као замена за духовни живот. И из ове позиције смо заиста много способнији и мудрији да, ако буде прилике, некоме говоримо о вери. Наравно, ако нас неко пита прво.

Духовни живот није униније, очекивање краја света и панични страх да ћемо бити кажњени ако се оклизнемо у неки грех. Јер, сигурно ћемо се оклизнути и пасти. „То ти је завршено“, што би се рекло. Страх и униније су знаци да нешто није у реду са нашим духовним животом.

*

У суштини, волео бих да сам на почетку свог црквеног живота схватио суштину црквеног живота – да живот треба да се мења према заповестима Јеванђеља. Да треба да постоји постепеност, расуђивање, брига према свом здрављу, критичко расуђивање, одвајање онога што је главно од споредног. Да постоји свесност да у свакодневици могу да покажем кроз ситнице и мала дела љубав према Господу, уместо да се „одричем свега световног“…

Сигурно би ми било много лакше да сам на почетку схватио Православље не као систем забрана и прописа који усложњавају живот, посебно социјалне односе са другима, већ као живот са Богом, радост од тога што имам поред себе Некога ко ме толико воли. Да у Јеванђељу видим прилику да живим радосно и са надом.

Ово је само део (некада горко) стеченог знања о заблудама и странпутицама о животу у Цркви. Ако имате нека своја запажања слободно их делите у коментарима, можемо сви да научимо…

*

Ускоро ће се покренути беседе о страстима за људе који живе у свету из угла светоотачке науке али и православне психологије. Ко је заинтересован и желео би да се пријави, нека пише на ову адресу.

Станоје Станковић

[1] https://www.patriarchia.ru/article/88649

извор

Време исповести. Људи пред аналој са Јеванђељем износе, изговарају, истржу из душе с времена на време реалне тешкоће, а понекад неки асортиман црквено-словенских речи, аскетску реторику, не увек умесну.

На пример, човек на исповести регуларно набраја оно, што он нема. „Нема трпљења“, „нема смирења“ и тако даље. Хватам себе у мисли: може ли бити такво време, када би ти (ја, она, они) могао рећи: „Са смирењем сам уреду. Само стрпљење недостаје?“ Наравно, нико од нас не може да претпостави да ће такво време наступити. Недостатак стпрљења, молитвене сабраности, истог оног смирења, које је свима на устима, али чини се да нико не разуме, шта је то… Одсуство, кажем, свих тих добродетељи представља се као неки вечни недостатак. Ја бих побегао са страхом од човека, који сматра о себи да је „веома смирен“.

Као последица, рађа се питање: да ли је неопходно сваки пут на исповести понављати те свете константе? Прећутно, оне треба да буду јасне и свештенику који исповеда, и човеку који је дошао на исповест. Прећутно, многе ствари су јасне. Ако човек није први пут дошао код истог свештеника, тим пре. Треба ли, на пример, жена од преко 50 година, да објашњава свештенику којег познаје, да нема 19? Сумњам. Осим, по принципу „а, да попричамо?“

Дакле, неке очигледне ствари се повремено могу стављати под наводнике, укључујући разумљиви и неизбежни недостатак горенаведених добродетељи, код свих нас, зар не?

Само питам и ништа не констатујем.

Покајне речи мирјана не треба да се одликују излишним аскетским терминима. „Потпуно послушање“, „силазак ума у срце“, „непрестане сузе за грехе“. Постоје људи у чијим устима су ове речи пуне смисла. Али, постоје и људи који ове речи не смеју да произносе, с обзиром да њихов смисао, ни вредност, ни укус још увек нису спознали. Када човек говори, да је „расејан у молитви“, а да му „вера није ватрена“, и „нападају га сумње“, све је то умесно с времена на време, али никако не сваки пут, као напамет научена песмица. Тада је боље рећи: кајем се што нисам анђео.

Светли анђели имају огњену веру, нерасејану молитву,код њих нема унинија, ни овоземаљског страха, као ни малодушности. Нема умора. Док ја све то имам. И још нешто имам. То јест, желим бити као анђео, али не успева ми. Ни мало. Зато се и кајем. „Кајем се“ је мало! Од тог раздора између жеље и реалности, човек може упасти у униније и очај. Желим да живим на небу, а копрцам се у блату, и нема краја том болесном раздору. Из оваквог страдања рађа се много проблема, и резултат су многе отпале душе.

Ето зашто су свети оци рекли, да уколико видиш почетника који се узноси на небо, повуци га за ноге. И ево зашто је врло важно усклађивати (уз помоћ мудрог савета са стране, и сопственог расуђивања) степен личног духовног здравља са мером подвига на нашим леђима. Духовни труд који није по мери човеку, може сломити, осакатити човека. Тада је присутно и истинско униније, и потпуно одступање од вере. Не дај Боже!

Осим тога, у гресима и недостатку аскетског карактера, не треба се примарно кајати. На пример, греси попут „непрочитаног до краја правила“, „прескакање читања Псалтира“, „парчета рибе“, и слично, немају право да привуку главну пажњу покајника. Људи су, попут одеће коју су појели мољци, изједени лажима, увредама, празним причама (то чак нећу назвати високим термином „празнословље“). Још и лењошћу, завишћу, свакојаком сујетом. Уз такво душевно расположење (изузетака је мало) покушаји духовних подвига личе на покушај да се одигра лепа мелодија на апсолутно раштимованом инструменту. И ноте су исправне (читај – аскетске препоруке), и музичар је добар (благодат Божја не престаје). Ипак, из дирки излази неки „псећи валцер“. Неуспешно је, јер је иструмент покварен.

Бог тражи од нас светост, а не неурозу. Не треба да Му приносимо туђе речи, мада и врло исправне и добре. Треба да Му приносимо сопствени живот, ма колико да је тежак за изговарање. А добродетељ, како каже преподобни Серафим „није крушка, од једном је не можеш појести“.

Протојереј Андреј Ткачов

https://mitropolija.com/2025/12/06/kajem-se-sto-nisam-andjeo/

Пост, наравно није дијета. То је време покајања и молитве. То је као нека пауза, станица у нашем сујетном животу, када се према себи односимо строжије. Пажљивије једни према другима. То никако није банална замена свињских котлета кромпир-палачинкама. Слава Богу да се о томе говори. А православни родитељи међу собом расправљају још и о проблему дечијег поста. Када пост постаје време борбе с лошим навикама и склоностима, борба, у којој се могу наћи чак и седмогодишња деца. У многим православним породицама у време поста ограничавају гледање филмова, одлазак на интернет, компјутерске игрице. Одлично је када деца и тинејџери заједно с родитељима, уз пристанак и јединомислије, истински заједно, као један организам живе животом Цркве. А то укључује и дане Велике и Свете четрдесетнице…

Али како је са ограничењима у храни? Духовни део поста је неупоредиво важнији од приземног неједења меса. Али, ако су важни „квалитативни“ и „духовни“ део поста, зар онда ограничење у храни постаје сувишно? Не чини ли се то застарелим? Примитивним фарисејством, које смо ми етикетирали?

Када дође до речи о посту деце, најчешће се упоредо појављују две тезе:

1.      Црква је одредила пост за одрасле, а не за децу;

2.      Пост штети здрављу детета.

Да бисмо сазнали став Цркве, потребно је обратити се учењу Светих Отаца. А да бисмо увидели хоће ли пост шкодити здрављу детета, потребно је знати, о ком се тачно детету ради и од чега је оно болесно, и уз то бити лекар, пожељно добар, образован и пун искуства.

А ево шта о посту деце говори велики васељенски учитељ и светитељ Василије Велики:

„Пост чува малу децу, уцеломудрује младе, чини часним старца, јер је сед, украшен постом, достојнији поштовања. Пост је украс који највише приличи женама, узда у цвету младости, чувар супружништва, васпитач деце. Такве су услуге поста сваком појединачном дому… Деца, као цветнице, да се орошавају водом поста.“. [1]

И светитељ Јован Златоусти опомиње нас на становнике града Ниниве који су, будући осуђени на пропаст од Бога због својих грехова, били помиловани због своје спремности да се исправе и тродневног поста:

„Горко је било ђаволу, када је видео да се сва његова војска обратила Богу и заративши с демонима, када су тој борби приступила и деца, жене, млади заједно с одраслима, када су бесловесне животиње у виду сабораца биле присаједињене војничком строју. И видео је ђаво нов призор: скот је учествовао с људима у (достизању) праведности и постио ради спасења домаћина.“ [2].

Видимо да, према мисли велико црквеног учитеља, има свој смисао, своје значење, не само пост „мале деце“, већ чак и пост – замислите само (!) – животиња.

На другом месту свети Јован Златоусти посебно говори о посту деце:

„Чули сте шта је казао Јоил: женик нека изиђе из своје клијети и невеста из ложнице своје… саберите старце и дјецу и која сисају (Јоил 2.16)… Тако како су сви одрасли мушкарци огорчили и прогневили Бога, тако нека, рече, умољава Разгневљеног узраст који још за грех ни не зна.“ [3].

И тако, за молитву и пост потпуно је необавезан развијен интелект или, напротив, погруженост онога ко пости у озбиљне, „одрасле“ грехе.

Показује се да су пост и молитва – делови живота наше Цркве – целе Цркве, а не само одређених чланова, који су достигли неки одређени узраст. Пост може донети корист свима нама. И монасима, и мирјанима. И одраслима, и деци, и девојкама и старцима, и… да, чак и малој деци.

Како ће бити ономе ко је болестан – то је сигурно веома индивидуално питање, ко то може спорити? Тешко оболели људи се могу наћи и међу 80-тогодишњим монахињама, и међу 30-тогодишњим мушкарцима, и међу петогодишњом децом.

Али да ли је исправно самоуверено тврдити да ограничења у примању хране животињског порекла по избору, као што пушење или алкохол, штете здрављу малог детета, старца или младића? Постоје лекари који су уверени у корист поста – чак и за малу децу.

Овако је о користи дечијег поста говорила терапеут Наталија Тарасова у интервјуу порталу „Православие.ru“[4]. Такође и познати московски педијатар са више од 50 година радног стажа, кандидат медицинских наука А. М. Тимофеjева у својој књизи „Разговори дечијег доктора“ пише:

„Постоји мишљење да само месне намирнице могу обезбедити све неопходно за организам који расте и да га насите, да су месни производи корисни како старим, тако и младим, болесним и здравим… А како, уопште, треба правилно јести? То је веома озбиљно питање. Потребно је не само узети у обзир састав средине која га окружује, већ и климу, географски положај,  религиозне погледе сваког народа. У Русији су увек били са великом задршком у прихватању месне хране. Јели су каше, поврће, бобичасто воће, печурке… Није ли примерено вратити се искуству минулих година? Много болести било би могуће избећи правилним организовањем исхране.

За децу је здраво да имају не мање од два вегетаријанска дана недељно, а другим данима у току месеца месних оброка не би смело да буде више од једног дневно… Уверићете се да унутрашњи органи почињу нормално да раде, нестаће непријатности попут надутости абдомена, подригивања, отежалости у јетри, затвори, … Слична храна чува децу од многих хроничних обољења дигестивног, плућног и система срца и крвних судова и посебно од алергијских стања“[5].

Мени се самој посрећило да много разговарам са овом докторком и запишем њене одговоре на питања о дечијем посту. А. М.Тимофејева говори о томе од ког узраста дете може да почне да пости:

Доктор А.М. Тимофејева: „За децу је корисно да им се ограничи масна храна. То не доводи ни до малокрвности, нити до губитка тежине.“

„У време поста могуће је потпуно мирно уклонити месо већ у том узрасту када дете почиње да прелази на такву храну. Никада нисам видела да је недостатак меса довео до малокрвности, или губитка тежине. Ако деца у посту не једу масно – нестаје алергија! И олакшава се процес варења… Ако дете има више од две године и има неких алергијских тегоба, њему је онда просто неопходно укинути месо, али и млеко. Рибу можете давати. Овде се треба посаветовати са духовником. Ако благослови – лако ћу да уклоним и рибу – то је само на корист детету.“.

Речи докторке Тимофејеве о посту биле су оријентир неколико покољења московских православних многодетних породица, код којих је у посту, у фрижидеру било мрсне хране. Само дечији кефир и неслани колачићи за оброке деци.

Уосталом, разговор није о лекарима.

Реч је о томе је ли то потпуни смисао дечијег поста? Шта може да подари детету, дечачићу, школарцу, младоме, традиција периодичног одрицања од употребе меса и млека?

Запажање прво: Пост као навика

Одрасла сам у породици, у којој у посту, као и увек, праве једну храну за све, то јест, у време поста мама је правила само посна јела. У великим постовима у фрижидеру није било мрсног – осим дечије хране. Тако је било и са породицама мојих другова и другарица. Таква је била и породица нашег духовника. Као што има дана слободних и радних. Као што има лета, јесени, зиме и  пролећа. Тако и пост – једноставно постоји.

Наравно да је важно да пост не буде на силу. У нашој породици сви посте. Али ја свако од деце питам: „Хоћеш ли постити овај пост?“ Наравно, поставивши ово питање детету које живи у православној породици, црквеној култури, које живи у породици где нема шансе да се пост не пости – чврста намера детета да пости већ је „предодрећена“ свим устројством породичног живота. Али такво постављање питања показује да је пост као и све друго лични избог свакога.

Ништа друго, већ баш пристанак на пост постаје за дете једно од показатеља „одраслости“.

У нашој породици, трогодишњи дечак добија увече шољу млека и кашицу за доручак. А већ петогодишње дете строго држи све постове. Притом, по својој жељи. Уосталом, старија браћа и сестре посте и родитељи, такође, посте. „Ја сам већ велики!“ – буни се петогодишњак, кад му предлажем да у среду или петак попије млеко које је остало од млађе сестре. „Добро, ја не притискам, велики, ако си велики немој пити“. Ето тако прихватање поста постаје један од показатеља „одраслости“.

А још и способност да се нечега одрекне, способност да не поједе, не попије нешто, шта год му се прохте – то је несумњиво знак одрастања. Баш то, а не изглед мобилног телефона или џепарац. Нека је то дечије уздржање, незрело, нека је подражавање старијих – али то је већ уздржање.

Деца која су се од детињства навикла да посте, лако ће постити и касније, у старости, у младости, у одраслом добу. Ако привикнемо на пост шестогодишње дете, нећемо морати да лупамо главом када му са дванаест, петнаест година предложимо да почне да пости.

Уздржање, пост ће постати неодвојиви део његовог живота. Наравно, ако наше дете уопште остане у Цркви…

Запажање друго: Пост као могућност пливања узводно

Пост школарца је посебна прича. У школској кухињи за доручак и ручак увек дају мрсан оброк. Понекад буде риба, али не средом и петком, већ понедељком и четвртком. Чудно, али је чињеница. Шаљући децу у школу, ми им саветујемо да не пробирају, већ да једу све, осим меса.

Али деца сама праве избор. Ја сам се у детињству строго хранила, чак и без рибе. Двоје од моје деце су сами решили да строго посте не само код куће, већ и у школи, и тако посте већ неколико година. Не хвалим их због тога, али их, наравно, и не грдим. Једноставно им дајем да понесу са собом нешто од посне хране.

А још једно моје дете, школарац који учи у истој тој установи и храни се у тој истој трпезарији, у посту у школи једе млечне производе, а одбија само месо. И у том случају нити хвалим, нити грдим. Ни наглас, ни у себи – никако. Не упоређујем то дете са осталим „посницима“. Свако прави свој избор. Главно и задивљујуће је нешто друго: деца која су расла у ритму поста, у доба поласка у први разред спремна су да самостално и слободно бирају да се уздрже од хране.

И то није домаћи пост, где су увек на столу укусна, омиљена и разноразна посна јела. Овде су пред тобом на тањиру кувани купус и кобасица. И ти ћеш појести купус са хлебом, а кобасицу ћеш понудити некоме од другара из разреда. Ово је већ заиста уздржање. То је подвиг за који ни изблиза није способан ни сваки одрастао човек. То је већ пост. Прави.

Ако дете иде у основну школу и још пости – то се по правилу примећује. Сви једу пљескавице а ти не. Сви се хватају за јогурт а ти одлазиш у страну. Сви једу колаче, сладолед, и друге посластице а ти се одричеш. Не зато што их не волиш. Не зато што је мама забранила – мама није овде, не види. Ти си једноставно „верујући“. А то су већ „религиозна убеђења“. Видљива, практично опипљива, за разлику од свакаквих неоснованих декларисања.

Учила сам у разним школама, завршила сам светски институт. И треба рећи да деца више од других људи из исте групе или разреда имају поштовања према онима који посте. Да, чак и у основној школи, деца су у стању да уоче подвиг одрицања од укусне хране, која је у тањиру, да процене подвиг некуповања сладоледа онда када за то има новца. Проценити, при том, не значи онога ко пости поставити на некакав пиједестал. Пост тога не уводи одмах у категорију „јаких“. Напротив, пост излази ван свих система оцењивања „снаге“ и „слабости“. То је нешто несхавтљиво, чудно и другачије.

Пост и у свему другом помаже да будемо другачији, да не личимо на остале из разреда: не пушити, чувати целомудреност…

У десетом разреду (2. разред средње школе, прим.прир.) сам се нашла у новој школи. Када се сазнало да држим постове – сви, наравно, завирују у твој тањир, као и у твој лични живот – нови другари из разреда, од којих нико није био црквен, били су запрепашћени. Главни комедијаши су се, наравно, грохотом смејали. А када су видели како се све то остварује у животу, када су видели да стварно волим школске кобасице, али да средом и петком обавезно нудим то кулинарско чудо њима, вечно гладним – то су брзо увидели. И још су питали: „А, јел’ ти већ почео пост?“ И до краја се нико више није смејао. Сви су схватили: постоје ствари које ја сама себи не дозвољавам. Не из страха, нити кукавичлука, не због зависности од родитеља, већ у сагласности са сопственим, посебним правилима.

Тако и не чуди што сам, строго постећи и дајући им виршлу и кобасицу, и у свему осталом била другачија. У њиховим очима  сам била „верујућа“ и „са убеђењима“. Значи да ми се „праштало“ и то што “нисам ни пробала цигарете“ и, што је још страшније, „да се ни са ким нисам пољубила“. Било ми је „допуштено“ да јавно изјављујем да су за мене односи пре брака неприхватљиви. Рећи да су ме стварно уважавали као и све друге – не, није било тако. Мени је једноставно било „дозвољено“ да не будем као сви, нису ме исмевали, понижавали, као што обично раде са „белим вранама“… То је значило и да нисам била део првих „њихових“ журки, нису ме звали да са њима попијем, нису ми поверавали „своје“ тајне и понекад… понекад, ме је то и болело. И мада су са мном комуницирали, неки ме на свој начин чак и волели, понекад сам пожелела да будем „као и сви“. Али, ако си већ кренуо тим путем, иди до краја. Уосталом, проблеми православне омладине су потпуно друга тема.

Запажање треће: Пост као вид послушања

Зашто постимо баш у среду и петак, а не у четвртак и суботу? Зашто постимо од 27. новембра до 6. јануара (новог календара), а не од 25. новембра до 16. децембра? Зашто Велики пост траје баш седам, а не осам или три недеље? За то постоје разлози. Са њима је могуће и неопходно упознати се, размотрити их, али је најважније да нам је баш тако заповедила наша Црква. Зашто пост препоставља ограничавања у храни, а не у одећи, сну, комуникацији? Зашто не једемо месо и млеко, када је забрана слатког и брашна, на пример, логичнија, кориснија и озбиљнија? Зашто ми православни у посту не користимо баш производе животињског порекла? За то постоје разлози. Али је овде главни разлог – наше поверење, наша послушност Цркви.

Слобода је важна, као и слобода избора, али пут до слободе води кроз послушање. И пост је могућност да се научимо да слушамо – да слушамо глас Православне Цркве.

Ми просто не приморавамо нашу децу да испуњавају некакав скуп религијских обреда: метаније, молитва пре јела, крстимо се, исповест… ми не приморавамо уопште, ни у ком случају, никога, осим сами себе. Ми сами живимо живот Цркве и приводимо њему и своју децу. Није да их просто приводимо, већ и све што можемо објашњавамо, учимо их учењу Цркве, учимо заједно са њима, заједно се трудимо да нађемо објашњење црквених обичаја, традиција, устава. Није само „тако треба“, већ „зашто баш тако треба“, због чега ће тачно тако бити боље за нас. Али „и тако треба“ – такође. И чак иако нисмо нашли објашњења, ми свеједно примамо то што нам предлаже Црква. Прихватамо – зато што верујемо.

Држећи пост и знајући да га је установила Црква, деца се уче да држе оно што је Црква установила. Тако проста, тако банална, тако опипљива ствар као што је пост, од детињства и младости нас учи да потчинимо свој живот, своје жеље, свој фрижидер, чак и свој тањир… учењу Цркве. „Не живи како ти се прохте, већ како Бог говори“ – такву, чудесну, руску народну пословицу доноси уџбеник првог разреда програма „Школа Русије“ из књижевне лектире. „Не живи како ти се прохте, већ како Бог говори.“ – говори и нама, нашој деци, држање поста.

Запажање четврто: Пост као наука управљања собом

Уздржање – то је управљање самим собом, то је када се човек „држи“, када престаје да буде роб својих жеља, а постаје господин и управитељ. О томе занимљиво говори свети Јован Златоусти:

„Управници су они који умеју да управљају собом… Ко хоће да буде управитељ дома и да њиме добро руководи, тај је дужан да, пре свега, устроји своју сопствену душу јер је она њему најближи дом… Ко је успео да устроји своју душу и да у њој једно учини владајућим, а друго потчињеним, тај ће бити у стању да управља и домом; ко домом, тај и градом, а ко градом, тај и васељеном.“[6]

Ред у породици, устројство државе – све почиње од способности свакога да управља самим собом. Човек који уме да управља собом је цар и самодржац у својој души. У противном, како каже руска пословица, настаје нешто страшно и, авај, понижавајуће: живимо без „цара у глави“, када демократске масе наших жеља управљају нашом вољом, разумом, духом.

Потчињавање својих осећања, свог језика, својих настројења, жеља – „цару у глави“ – и јесте уздржање. Када читамо дела светог Јована Златоустог, тада ће честа реч „уздржање“ у грчком тексту звучати као σωφροσύνης. Шта буквално значи „целомудреност“. Да, испоставља се да су целомудреност, целовита мудрост (целостная мудрость) и уздржање веома блиски појмови.

Научити дете уздржању је један од главних педагошких задатака, које поставља пред нас, родитеље, наш драги и вољени светитељ, Јован Златоусти. Ево о чему велики васељенски учитељ и светитељ предлаже родитељима да разговарају са децом:

„Од почетка о уздржању (σωφροσύνης), или пре свега о неопштењу са нечастивцима… о разговору са добрима… о уздржању стомака, о задржавању руку, о неграмзивости, о томе да су новац и слава и све слично – ништа.“ [7].

Ето тако, у једном реду: способност управљања собом у сфери полова, способност формирања и филтрирања свог круга дружења, способност управљања својим желуцем, управљати својим гневом… Краће, држати свој живот у реду, за уздама.

Баш такво уздржање, уздржавање у свим сферама живота, управљање свим жељама и осећањима и јесте истниско уздржање и истинска целомудреност. Али, приметимо, овде има своје место и управљање својим „стомаком“.

А најинтересантније је то да баш уздржавање у храни може бити први степеник на путу до стицања искуства у управљању самим собом.

Тако у „Трактату о васпитању деце“, Златоусти предлаже разне методе да се дете научи целомудрености, уздржању баш у животу полова. Једно од тих средстава је овакво:

„Нека твоје дете научи да пости, ако не истрајно, а оно у крајњој мери два пута недељно – у среду и петак.“ [8].

Питамо се, откуд овде целомудреност? Али како ће помоћи детету то што не једе одређеним данима месо да се сачува од блуда, те страсти „младалачког узраста“?

А помоћ може бити суштинска.

Жеља да поједе, да поједе укусно – једна је од основних и најјачих код човека. И ако је  дванаестогодишњи дечак способан да управља својим желуцем, способан да не поједе сарделу кад пожели, он ће онда научити да управља и својим жељама, и са четрнаест и шеснаест година ће му бити лакше да научи да управља и својим другим природним и основним жељама. Не значи да ће бити лако, али ће бити лакше.

Ето пријело му се нешто укусно за дуручак. Природна, нормална, људска жеља. Отварамо фрижидер –  а тамо чоколадни колачић са шлагом. Омиљени! Пружиш к њему руку – ту је питање самом себи: „сад је пост?“ Авај, среда. Значи, чекамо до сутра. Или у школској кухињи вруће пирошке са месом. У џепу новца за две такве. И аутоматски питање – а може ли? Па данас је уторак, значи да може! Да, код онога ко пости много година, то питање ради на аутоматском принципу. То питање ми сваког јутра поставља мој шестогодишњи син: „А данас може млеко?“. Сада је почео и да се оријентише у календару, трчи, гледа – који је данас дан?  Има ли ознаке да је пост?

То је веома важно питање: може ли желети даље или не може? Може ли да се поједе то што се жели или не може? Тај одговор се налази, не у области сопствених жеља, могућностима и логичком расуђивању свог Ја, мог новчаника, мог фрижидера, већ у области, по могућству и неопходно, неког вишег, унутрашњег закона.

По тој схеми ради систем управљања и другим жељама, осећањима и настојањима. Свиђа ми се тај младић. И ја се њему свиђам. И ето, већ смо полудели од заљубљености. Али има оно што се не може радити. Хоћу да се предам баш овом, обожаваном, зеленооком, одмах, без остатка… Може ли? Може. Али не сад.

Уздржање у храни и учи овоме „не може“, када „желим“.

Како није ни банално, површно, нити прозаично такво поређење… али месо и млеко никако нису зло, то је дар Божији, који ми примамо с молитвом и благодарношћу. Али не сада у Великом посту, већ после Васкршње Литургије и после молитве и благослова трпезе. Тако и драгог човека можемо волети целог, без остатка, и душом и телом. Али баш телом изричито само после Венчања. Нека је жеља силна, нека и он жели силно, али још не може. Чак и ако он не жели тако и оде… Свеједно, не може. И томе да не може када се хоће, и учи уздржање у храни.

Уздржање у полној сфери, уздржање у гневу, уздржање у речима – то је степен далеко озбиљнији, од уздржања у храни. И многи који држе пост у области кроћења желуца се налазе у неком противљењу уздржању језика, раздражљивости… Али опет уздржање у храни као примитивније, може нас и нашу децу припремити за више видове уздржања. Најважније је схватити да ово примитивно стомачно уздржавање јесте важна, али одвећ почетничка етапа. А без те почетне припреме, без те прве степенице, ми бацамо своју децу ненаоружану, неувежбану и неприпремљену на бојно поље са страстима.

Наравно, ако деца нису научила да посте, ако сада не посте и никада не буду постила у будућности, то никако не значи да ће огрезнути у све страсти, да ће обавезно бити робови својих жеља. И напротив, ако посте од трогодишњег узраста и расту у оцрковљеној  породици, то никако не гарантује да са шеснаест година неће постати наркомани, алкохоличари или блудници. Авај, уопште нема гаранције! Уз то, за достојну припрему будућег војника Христовог, кога смо ми призвани да васпитавамо, наравно да је недовољно да просто петком не једе месо. Али, због тога пост није мање педагог-помоћник по питању васпитавања наше деце. Пост је од Цркве дарована нама и нашој деци „штака“ за пролазак уског и компликованог пута до двери Царства Небеског.

Као и сваки други лек, неколицини људи пост није дозвољен. Да би постили, одредили меру и услове за примање овог чудотворног, вековима провереног лека, неопходно је посаветовати се са лекаром – свештеником. Али пре него што просто избацимо из свог живота, из живота своје породице то лековито, васпитно-превентивно средство, пре него што га одбацимо зато што нисмо разумели његово објашњење, зато што тај педагошки лек има већ неколико хиљада година – треба барем покушати. А шта ако неочекивано помогне? Ако одједном проради?

Ана Саприкина (pravoslavie.ru)

https://mitropolija.com/2025/12/05/ana-saprikina-pedagogija-uzdrzanja-ili-zasto-je-post-i-za-decu/

Еванђелско зачало данашњег празника Светог апостола и јеванђелисте Матеја (Мт. 9, 9–13) дубоко потреса начином на који открива величину Христове љубави и милости. Матеј, прије него што је постао Његов ученик, био је цариник — човјек који је презиран, као сарадник Римљана, друштвено изолован и сматран грешником. Ипак, Христос га не одбацује. Прилази му и упућује му позив: „Пођи за Мном“. А Матеј, без оклијевања, оставља све, пође за Њим и преображава се од грешника у Апостола.

Када се фарисеји саблажњавају видјећи Исуса како сједи за трпезом са цариницима и грешницима, Он им одговара рушећи сваку предрасуду: „Не требају здрави љекара, него болесни“. Свети Јован Златоусти то овако тумачи: „Христос се не удаљава од грешника, већ их привлачи, као што љекар не избјегава болесне, него их лијечи“ (PG 57, 78).

Христос се позива и на пророка Осију: „Милост хоћу, а не жртву“ (Ос. 6, 6), подсјећајући да Бог више жели срце које је сажаљиво, него жртву која се приноси без љубави. А свети Григорије Богослов објашњава да је „милост узвишенија од жртве, јер је жртва спољашње дјело, док је милост покрет срца. А Бог тражи срце“ (Слово 42).

Исто тај дух сусрећемо и код новијих светитеља. Свети Пајсије Светогорац је говорио: „Христос је дошао да спасе, а не да осуди; Он никога не одбацује, него све стрпљиво чека са љубављу.“ А свети Порфирије додаје: „Бог не тражи наш страх, него нашу љубав; Он не жели да нас казни, већ да нас исцијели.“

Бивши цариник Матеј, стога, представља живи примјер покајања и наде. Од презреног пореског службеника преображава се у Апостола и Јеванђелисту, показујући да нико није искључен из Божије благодати. Бог не гледа на прошлост, већ на спремност срца за преумљење. И као што карактеристично пише Свети Исак Сирин: „Не мрзи грешника, јер сви смо грешни; омрзни његов гријех, али се моли за њега“ (Слово 90).

У свијету који често одбацује, искључује, маргинализује и жигоше људе, Христова порука је јасна и радикално другачија: милост је изнад суда. Бог нас позива да гледамо свога ближњег са саосјећањем и разумијевањем, као што и Он гледа нас. Само тако можемо бити Његови истински ученици — дјеца Божија која познају исцјелитељску и преображавајућу силу љубави.

Превео: п. Никола Гачевић

извор