Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије

„А ја вам кажем, не противите се злу“(Мт.5,39)

Када сам био ђак богословије постојао је немали број новозавјетних мјеста која су ме збуњивала, изазивајући код мене читаву бујицу питања на која сам нестрпљиво тражио одговоре. И као по неком неписаном правилу, те одговоре и објашњења сам добио знатно касније, када ми се учинило да сам неке од њих престао да тражим и очекујем. Господ од нас, који се трудимо да ходамо оним уским путем, о којем се говори у ранохришћанском спису „Дидахи“,тражи да будемо стрпљиви и смирени, а не да одмах за свој труд тражимо награду, баш као и на наша питања хитне одговоре. Па, ипак горенаведени пасус из Матејевог јеванђеља , ни у неким зрелијим годинама није престајао да у мени изазива недоумице и питања. Како је могуће баш никада не улазити у конфликт и отворену борбу са злом у свијету који у злу лежи (1Јн.5,19) и у којем због тога имамо жалост (Јн.26,33)? Ако се не будемо противили и сукобљавали са злом, на који ћемо онда начин успјети да га савладамо? Да ли таква пасивност погодује умножавању и ширењу зла у друштву и систему који се све више удаљавају од Господа и неких од најосновнијих етичких норми?

Одговоре на ова егзистенцијална питања смо барем дјелимично добили приликом најновијег упада групе „мирних и цивилизованих“ протестаната и неуморних бораца противу „Цркве Србије“ у Цетињски манастир. А тај одговор се налази у поступцима и понашању настојатетеља манастира оца Пајсија, на кога је ова група „заступника грађанских и секуларистичких вриједности“ насрнула код кивота св. Петра Цетињског. Иако је испред себе имао само оваплоћење одсуства добра, отац Пајсије је реаговао потпуно мирно, прибрано и достојанствено, не улазећи са њим у сувишну комуникацију и отворену борбу. Сам инцидент ме је подсјетио на старозавјетни догађај који је описан у 26. глави Друге књиге дневника, када је јудејски цар Озија ушао у Светињу над светињама и почео да кади, иако је световном владару тако нешто било забрањено. Реакција присутних свештеника се , између осталог, састојала и у упозорењу упућеном цару да не би требао да ради тако нешто. Тако је и отац Пајсије својим понашањем, приликом упада недобронамјерних људи у цетињску светињу,заправо слиједио примјер из Светог Писма.А о томе да је таквим игумановим поступком зло било надвладано, сведочи права хистерија која се огледа у читавом низу неистина и полуистина које су изнесене у саопштењима нових крсташа из „невладиног сектора“ и разних политичара.Нервоза коју су испољили приликом својих обраћања јавности нам сведочи да се против оваквих пројава мржње и немира можемо борити једино на јеванђељски начин.

Често нам се и у несвјесним поступцима људи, који живе ту , поред нас, као што је отац Пајсије, Господ открива и поручује да ће са нама бити до свршетка вијека(Мт.28.20).

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви.

https://www.in4s.net/o-neprotivljenju-zlu/

Празник Вазнесења Господњег ће у свим храмовима СПЦ бити свечано прослављен, а посебно ће бити поводом храмовних слава. Међу многобројним светињама које славе славу, издвајамо:

Слава Београда и Вазнесењског храма у центру града, о чему детаљније можете да видите на ОВОМ линку.

Вазнесењски храм у Жаркову ће обележити славу најпре бденијем 1. јуна од 17 сати, а затим, 2. јуна светом архијерејском Литургијом коју ће од 8.30 ч служити Владика марчански г. Сава, викар Патријарха српског, потврдио је за Радио старешина жарковачке цркве, прота Бранко Митровић.

Спасовдан слави и Храм светог Вазнесења Господњег у Болечу, у АЕМ, а тим поводом ће, како сазнајемо, свету архијерејску Литургију 2. јуна служити викарни Епископ и новоизабрани Владика шабачки г. Јеротеј, од 9 ч.

Митрополит црногорско приморски г. Јоаникије служиће поводом славе цркве Св. Спаса на Топлој, а предводиће и славску Литију улицама Херцег Новог.

Eпархија зворничко-тузланска је најавила да ће Епископ Фотије служити поводом славе Храма Христа Спаситеља у Доњем Брезику.

Манастир Милешева слави славу.

Крсну славу слави и бањалучки Храм Христа Спаситеља и град Бањалука.

Спасовданску литију поводом славе Неготина предводиће Епископ тимочки г. Иларион.

Престони празник ће прославити Световазнесенски храм на Клиси у Новом Саду, као и црква у Чуругу и многи храмови у епархијама СПЦ који су посвећени Спасовдану...

Извор: Радио Слово љубве

Човечанство и природа су директно међусобно зависни. Глатко и хармонично функционисање стварања зависи од нашег поштовања према природном окружењу. Дисхармонија коју данас видимо у природном свету је због чињенице да су закони које је Бог поставио да би стварање правилно функционисало поништени. Недостатак поштовања према природи довео је до превирања у екосистему, оштећења стратосферског озонског омотача, загађења мора и обала неразградивим отпадом и нерационалне експлоатације биљног и животињског царства.

Ми људи смо бића из два дела: истовремено материјалног и духовног. Ову нашу двоструку природу истичу свети Оци, при чему Свети Григорије Палама, на пример, каже: „Људи су двојни: споља, тело; а унутрашња личност, то је душа’. Бог је створио човечанство од праха из земље, дунуо на њега и пренео свој дух. На тај начин смо постали жива, материјална/духовна бића. Овај наш двоструки ентитет нам омогућава да владамо природним светом и да имамо власт над њим, на исти начин на који Бог има власт над нама. Ми смо, дакле, господари и господари света и творевине, због чега смо и створени последњи: да бисмо истакли своју супериорност и чињеницу да је све направљено било „веома добро“ и да нам је стављено на располагање.

Наравно, наша власт над материјалним стварањем није ни потпуна ни неограничена. Не треба заборавити да свака власт има одређене границе. Када поштујемо природу и делујемо без произвољног насиља, заиста постајемо креатори и слика Бога, а не вандали. Однос између човечанства и животне средине није статичан већ динамичан. С обзиром на нашу духовну супериорност и сензибилитет, позвани смо да заштитимо природно окружење. Од нас се захтева да одржавамо хармонију која постоји у природи, увек имајући на уму да немамо само права, већ и обавезу, према фрази у књизи Постања „да се бринемо и чувамо је“  . Ово изражава да природу можемо користити, али и да је морамо заштитити. Другим речима, човечанство је створено да управља природом и штити је, да воли стварање и да живи у складу са њом и другим људима. Хармонија и лепота природе су у динамичном стању. Стварање није догађај који се десио у прошлости, већ онај који наставља да се остварује данас и који ће се наставити и сутра, у смислу да Бог Творац и Творац универзума одржава и одржава сва бића у постојању. Када би Бог макар на тренутак престао да спроводи своју кохезивну вољу, универзум више не би постојао. Ништа не може постојати осим ако Бог то не жели. Он обезбеђује све. Он је у срцу свих ствари и одржава све у животу. Свето писмо, посебно Стари завет, истиче савршенство створеног, да би се истакла мудрост свемогућег Бога. Стварање непрестано говори о слави вечног Творца. ‘Небеса објављују славу Божију; а свод објављује дело руку његових’, како каже псалмиста.

Када је Бог завршио стварање космоса, он је ’видео све што је направио, и, заиста, било је веома добро‘. Ми људи смо ову лепоту стварања примили као божански дар, као благослов. Грчка је, на пример, са својим безграничним природним лепотама, високим планинама, дубоким гудурама, избоченим обалама, тиркизним водама и безбројним острвима, освештана од стране мноштва светитеља подвижника. Они су живели на њеним најудаљенијим крајевима и, уз помоћ лепоте сваког предела, могли су да се духовно уздигну у царства неизрецивог величанства и да се сједине са Христом Спаситељем. Људи су данас, нажалост, искористили ову лепоту и згњечили је, да би задовољили своје страсти и жеље. Резултат ове експлоатације и угњетавања је нарушавање односа између нас и природе, али и стварање огромног еколошког проблема, пошасти нашег времена. Наравно, опште је мишљење да је ова криза пре свега духовна и етичка. Загађење природе, мењање и уништавање животне средине одражавају унутрашње загађење и духовну измену у самим људима. Људи данас доживљавају горак укус своје себичности, своје похлепе, својих незаситних апетита, свог расипништва и свог хедонизма. Уништавамо природу, а природа нам узвраћа болестима, стресом, страстима и смрћу. Време је да се опаметимо, освестимо, време је да уживамо у духовној радости и да, у покајању, упутимо хвалоспеве нашем Тројичном Богу, Створитељу васељене, који времена и годишња доба одређује једино својом влашћу. Тако ћемо моћи не само да до краја живота проживимо у радости и миру, већ ћемо и потоњим генерацијама дати пример како треба живети, да надмашимо ‘имиџ’ и да се пењемо лествицом која води у ‘подобије’, у вечно блаженство царства небеског.

О. Хараламбос Бусиас

https://mitropolija.com/2022/05/31/covek-i-priroda/

У јесен 1987. налазио сам се у Америци. Сасвим случајно сам сазнао да се у једној болници за опекотине и Кожна оболења, близу оне у којој сам ја радио, лечи неко детенце с Кипра. Мали Андреј се родио с младежом, с кератозом која је прекривала око две трећине његовог тела; цела леђа, пола груди и стомак, једну руку од лакта до врха, највећи део ногу и део лица. Једино решење је било да се предузме систематско постепено пресађивање Здравог Ткива. Лекарски тим би отклањао део здраве коже, обрађивао га у лаборатотији, одакле би излазио много већи комад који би након одговарајуће процедуре био пресађен на болесно место слабашног дечјег тела. Пре но што је напунио годину дана, мали Андреј је подвргнут тринаестој операцији пресађивања коже и истом броју анестезија. Неизмерна патња малог дечака, истрајност и стрпљивост неупоредива, неизрецива агонија и психички бол родитеља.

Дуго нису имали деце. Колика је тек радост била када су сазнали за трудноћу! Месеци бриге и ишчекивања. Практичне и психичке припреме. Приближава се час порођаја. Излази бебина главица. Следи јој тело… црно и наборано, ишарано младежима. Замислите само како им се изненада свет руши; спремаш се за славље, а схватиш да си се обрео пред једном далекосежном и бескрајно несагледивом драмом. Дилеме, препреке и метеж одлука надилазе сваког човека и све људе заједно.

Узели су своје дете и заједно дошли у Бостон. Незнанци међу незнанцима. Незнан је и исход покушаја. Неодредив период боравка. Магловита будућност детета и породице. На једном месту Св. Григорије Богослов пише: „Добро је потонуло, зло испливало, ноћу треба пловити, а светлости ни од куда, Христос спава“ (Посланица 80. Евдоксију Ретору). Такво је било стање родитеља када сам их упознао.

Зашто да се роди ово дете? Зашто да се толико мучи и да страда? Зашто само да пати и да неподношљиво рањава своје родитеље? Зашто, уместо да гаје снове за њега, они се плаше и помисли на своју будућност? Да су током трудноће знали за последице, могућност да је прекину била би вероватнија. Световна логика говори да би добро учинили. Вероватно би их у томе подржала и световна етика.

С том врстом разговора дружили смо се око осам месеци. На ова питања никада нисам дао непосредно изговорени одговор. А нисам га ни себи хладне главе могао дати. Једноставно сам са њима делио љубав, бол и патњу, онолико колико сам могао. Они сами, са чудесном истрајношћу. Савршена мајка, пуна богате осећајности и отворености, с буром вере оправданог негодовања. Отац, достојанствени див-јунак. Двоје младих људи, родитељи који су сазрели за годину дана – колико заједно неће сазрети до краја свога живота. Људи просте вере и уобичајене логике. Не превише ни црквени. Обични људи…

Једина утеха беше им богати Кипрaнин који је на себе узео огроман трошак дететовог лечења, као и незнанци из болнице који су им постали најближи пријатељи. Можда је Бог био мало тежак у љубави према њима, можда и неправедан, али људи су се вероватно боље понели.

Прошло је отприлике дванаест година. Ја сам се вратио у Грчку, боравио сам на Светој Гори и постао свештеник. Требало би да су на Кипру. Вероватноћа да је мали Андреј жив веома је мала. Барем су тако процењивали лекари, ослањајући се на сазнања и статистике. А и ја сам им веровао. Наши путеви су се разишли.

Година је 1999. Налазим се у Никозији. Позивају ме да заједно с тадашњим министром здравља наступим у једној телевизијској емисији. Планирано је и директно укључивање гледалаца. Јављају ми у студију да је мој стари познаник из Америке на линији и да тражи да изиђе у етар. То је био Андрејев отац. Жели да се видимо. Емисија се ускоро завршава. Излазим и налазимо се. Mоје прво питање се тиче Андреја…

— Није у овом свету — одговара ми. — Упокојио се? – питам.

— Нисам мислио на тај начин у другом, хтeдoх рећи у друјачијем свету.

— А где се ви налазите? – усудих се упитати. — Ми смо увек с њим, у његовом свету.

Нисам баш много разумео. Није много тога ни казао. Веома срдачно и достојанствено ме је позвао да пођем његовој кући и видим дете. Одмах полазимо.

Андреју је сада тринаест година. Посматрам га. Високи момчић, око метар и седамдесет. Његова појава, спољашњи изглед, задовољавајући. Расути младежи по лицу и рукама, но ништа одбојно. Међутим, његов проблем се не налази на телу, него у целом његовом изражавању. Андреј пати од узнапредујућег аутизма. Ни у чему није самосталан. Уопште не говори. Не реагује ни на какав чулни подстицај. Не општи. Уопште не жели да чује музику. Ничим га нису могли умирити. Апсолутно ничим, док није напунио десет година. Једнога дана његова кума га одводи у своју нову кућу, у близини цркве. Звона звоне. Андреј се по први пут осмехује. Одушевљава се. Реагује снажно. Тражи да крене к том свом чулном подстицају. Звоно престаје. Андреј је упоран. Одлазе на вечерњу. Андреј мрмори, на неки начин прати службу. Враћају се кући. Кума пусти радио. Андреј захтева да га угаси. На касетофону му пушта византијску музику, и Андреј поново живне.

Данас, двадесетак година касније, Андреј одлази само у цркву, зна само „Вјерују“ и „Оче наш“, све напамет, а од песама само „Пречиста Дјево, Владичице“. Одбија да иде било где другде. Крсти се правилно и радује се док глади браде свештеника и када се причешћује. То је његов живот. Једино то. Апсолутно ништа друго. Учинио је да већ и родитељи његови живе славећи Бога у „другом“, његовом свету.

Једно болесно, напаћено, упропашћено, аутистично дете, бескорисно за овај свет, ни у каквој вези с њим. Једно дете благословено, с необјашњивом мистичном комуникацијом само с Богом. Један драгоцени духовни бисер за овај свет. „Него што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред Светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1Кор. 1,27-28).

Да смо унапред знали у каквом ће стању бити Андреј, не би постојао; не бисмо му дозволили да постоји. Био би „небиће“. Али Бог нас је исмејао и изабрао га је. Ово дете је украс Божји у овоме свету. „Јер је лудост Божја мудрија од људи, и слабост је Божја јача од људи“. (1Кор.1,25).

https://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau-andrulin-andrej/

Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу Чудотворцима, ево Српског Светог Лекара - Светог Владике Николаја. Kо може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, Он лекар душа и савести Српских. Небески лекар савести Српских.„Комарац треба да говори о узлетима и полетима орла. Највећег Српског орла у историји Српског народа и овог светог краја. Шта комарац може да одзуји? Шта!? Шта свећица да каже о Сунцу? Како ће свећица да хвали Сунце? Опростите, али сви данашњи Срби - ситне смо мале свећице, а Сунце, запловило по српскоме небу, друго сунце, је Свети Владика Николај. Ми, крпељи, данашњи Срби, крпељи, не можемо да видимо Сунце. Зарили смо се у руно европске културе: биоскопе, позоришта, благостања, гардеробе, јеловнике… Крпељи! Нама блиста сунце а очима га не видимо. Многи су Срби тако рођени. Многи намерно ослепели себе данас. Гле, зар ти можеш ценити сунце, када Творца сунца не признајеш. Ти, угашена свећицо Србска! Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Србског.

Два човека има Српска Црква и Српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. Опрости Свети Владико! А ти за мене и за све здраве Српске душе, други си Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст!

https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

Велика руска светитељка Блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино, Епифанског округа, Тулске губерније. У породици је било четворо деце: два брата – Иван и Михајло, и две сестре – Марија и Матрона. Матрона је била најмлађа. При таквој оскудици у којој су живели Никонови, четврто дете је представљало велики терет. Зато је, услед сиромаштва, још од рођења последњег детета мајка намеравала да га се некако ослободи. О убиству младенца у утроби материној у патријархалној хришћанској породици није могло бити ни речи. Зато је постојало мноштво прихватилишта, где су незаконито рођену и незбринуту децу васпитавали средствима државе или добротворним прилозима.

Матронина мајка је, још пре њеног рођења, одлучила да дете када се роди преда у прихватилиште кнеза Голицина, у суседно село Бучалки, али је тада уснила упечатљив сан. Још нерођена кћи јавила се Наталији у сну у облику беле птице са људским лицем и затвореним очима и села јој је на десну руку. Прихвативши сан као чудесно знамење, богобојажљива жена је одбацила помисао да дете да у прихватилиште. Девојчица се родила слепа, али је мати волела своје „несрећно детенце“.

Из Светог писма видимо да Свевидећи Бог понекад одабира Себи служитеље још и пре њиховог рођења. Тако Господ говори Светом пророку Јеремији: „Пре него ли те створих у утроби, познао сам те, и пре него си изашао из утробе, осветио сам те“ (Јер 1, 5). Господ, изабравши Матрону за нарочито служење, од самог почетка положио је на њу тежак крст, који је она с покорношћу и трпљењем носила целога живота.

На крштењу је девојчица добила име Матрона, у част Преподобне Матроне Константинопољске, грчке подвижнице из 5. века чији спомен празнујемо 9. (22) новембра.

О богоизабраности девојчице сведочи и то што се при крштењу, када је свештеник спустио дете у воду, над младенцем појавио стуб благоуханог облачастог дима, који су видели сви присутни. О томе је сведочио рођак Блажене, Павле Иванович Прохоров, који је присуствовао крштењу. Свештеник Василије, кога су парохијани поштовали као праведника и блаженог, био је неизрециво задивљен: „Крстио сам много деце, али ово видим први пут, и ово дете ће бити светога живота.“ Још је отац Василије рекао Наталији: „Ако девојчица било шта затражи, ви обавезно дођите право к мени, дођите и реците шта треба.“ Додао је још да ће Матрона чак предсказати његову кончину. Тако се заиста и догодило. Једне ноћи Матронушка је неочекивано рекла мајци да отац Василије умире. Задивљени и уплашени, родитељи су отрчали у дом свештеника. Када су дошли, показало се да се он управо упокојио… (Житије Блажене Матроне Московске – pravoslavie.ru)

О дару духовног расуђивања, прозорљивости, чудотворења и исцељења Матрона је била обдарена Богом од раних дана. Овој руској светитељки били су видљиви не само људски греси, преступи, већ и помисли; осећала је приближавање опасности, предвиђала непогоде и несреће у држави. По њеним молитвама људи су добијали исцељење од болести и утеху у невољама.

https://mitropolija.com/2022/05/02/blazena-matrona-moskovska-2/

у Част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Јављање иконе Владичице наше, – Живоносни Источник, збило се 450 г. у жбуну од кипариса, близу Златних врата, у Константинопољу.

Пролазећи тим местима војвода Лав Маркел, будући цар Византијски, сусрео је слепог човека на путу, који га је замолио да га одведе у хлад – да се мало одмори и напоји воде.

Ту је будући цар, чуо глас Пресвете Богородице : ,, Царе Лаве, уђи у тај грм, расчисти коров и тамо ћеш наћи воду која му је потребна и њом напој жеднога. Водом са извора умиј његове очи. Ја ћу ти помоћи да подигнеш храм у моје име и сви који овуда буду пролазили и с вером призивали моје име, услишићу им молитве и исцелиће се .”

Када је Лав Меркел напојио и умио слепца – он је прогледао и пошао у Константинопољ, без икакве пратње, прослављајући Богородицу.

Када је постао цар, по речима Богородице, наредио је да се очисти тај извор и да се на том месту направи камени круг. Над њим је саградио храм посвећен Пресветој Богородици. Извор је назван Живоносни, зато што се ту пројавила исцелитељна благодат Владичице. (овде треба рећи, да епитет, Источник, не означава страну света, већ представља – извор воде).

Од тог времена на том месту увек су се дешавала бројна чуда и исцељења.

Међутим, после пада Константинопоља, храм је разрушен а извор затрпан.

Но, хришћани су га открили и наставили да користе живоносну воду.

Године 1835. после повлачења турске власти, изнад извора поново је подигнут храм, у част Славне Владичице наше.

Мада се ово Богородичиног место налазило изван града Константинопоља, поред њега се налазила палата са царевима, који су у овај храм долазили са свечаном свитом. Најчешће су се ови доласци одвијали, на Вазнесење Господње.

Икона Мајке Божије – Живоносни Источник, прославља се у петак Светле седмице односно, на Источни петак.

Чуда

 Пред њом се молимо за утврђење благочестивог живота, очување животних сила, за исцељење од телесних и душевних недуга и страсти, и за помоћ у свакојаким невољама.

Изображење

Богомајка је приказана у седећем положају, у мафориону пурпурне боје док носи Богомладенца у рукама. Овако изображена на жутој подлози, положена Је у чаши, из које точе два неисцрпна извора исцељења, богочежњивим душама. Са сваке стране осликан је по један жбун од кипариса, што произилази из самог њеног житија.

И овде, по ко зна који пут Владичица показује неизмерну љубав и милосрђе према напаћеном роду људском, изгубљеног у својим прегрешењима, заблудама и предрасудама… Јер Она, као неисрпни извор милосрђа, увек пружа утеху поробљеним страстима, обремењеним гресима и болеснима телом и душом.

Као Источник Живота, Која Га је донела на овај свет – она је непресушни извор, у свим временима, сваковрсне добродетељи роду људском.

Тропар, глас 4

Почнимо људи да лечимо душе и тела молитвом, претечи свих наших мајки, Пречистој Царици Богородици, која нам точи чудесну воду и умива поцрнела срца, грехове наше чисти, и душе верних осветљава чудесном Божанственом благодаћу.

https://mitropolija.com/2022/04/29/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zivonosni-istocnik-2/

Симонопетра је један од двадесет светогорских манастира. У пролеће, поглед с околних стрмина на манастир захвата расцветало дрвеће, чији цветови сијају „као из завичаја трешње“. Путници намерници, из неких других завичаја, у високој архитектури овог средњовековног здања виде сличност с далеким непалским манастирима угњежденим високо у брдима. У време бура, магла с Атоса спусти се још ниже и сакрије и конаке и цркву. Тада се монаси с већ свиклом усмереном пажњом још више утврђују у служби, ону у цркви и ону у послушању. Један ми је монах рекао: „Владимире, да ти искрено кажем, ја се за седам година живота у Симонопетри нисам ни једном спустио до мора. Нисам руку умочио.“

У манастир сам дошао необичним путем. Комби нас је возио из Каракала, те је прешао сва узвишења подно Атоса, прекорачио Свету Гору прошавши кроз старе, густе шуме, и спустио се у сутон стрмим и вијугавим путевима, с високих обронака. У даљини, преко мора и обала, плавет се уклањала у модрољубичастом сумраку.

У Симонопетри путници ређе бораве јер је мало соба за госте, па се људи најављују и по годину дана раније. Ипак, неке намернике љубазни гостопримац пусти у своје здање и пружи им уточиште за ноћ. Симонова стена, овај чудни назив, подсећа на својег оснивача, монаха Симона, који је умислио да манастир може да се гради на суровој стени, и то манастир чије бочне зграде броје и до седам спратова. И ту замисао успео је да учини стварном.

Уз стрмину, с унутрашње стране брда на којем је грађено, приступа се до капија, а кад се оне прођу пење се степеницама које надсвођују обле таванице. На врху, путник ступа у интимни простор дворишта опасаног зидинама, одакле хвата и део плавог неба. Црква у центру малог дворишта, ограђена је библиотеком и административним зградама. Као Плотинове сфере, и ово парче светогорске топографије, налази се на врху, до њега се долази прелазом кроз концентричне сфере и уз труд. Чудно је што у дворишту нема никаквих детаља, нема ни људи јер они могу да ступе у цркву и другом страном, кроз повезане ходнике, па пејзаж подсећа на платна Ђорђа де Кирика, у којима владају равни и површине, а пастелни склад геометријских облика омета само неколико издужених сенки које чине хлад.

Страна манастира окренута према мору опасана је старим дрвеним терасама испод којих увире понор све до мора. На тим терасама човек може у потпуности да утоне у контемплацију, све док га евентуално не дочека напад панике и страх од стрмоглаве висине. Бити овде „човек на свом месту“ не подразумева препуштање ужитку који пружа природа. И после страха, путник умакне с тераса, окрене се унутрашњем и не расипа пажњу на лепоту крајолика. Наспрам светлости која прамиња с мора, ту је светлост кандила и канделабара, и одсјаји иконостаса, фресака, светло које врца са лустера што се њишу током вечерње службе, светлост из очију монаха. У Симонопетри може лако да се креће из једног света у други.

Сав сплет манастирског здања указује на то да се градило како се могло. Зграда до зграде, једна на другој, грађене на стрмој основи, у тешкој борби са силама природе. Како је у средњем веку изграђен такав манастир, на таквом положају, тешко се разазнаје.

На Светој Гори људи увек нешто говоре. Као и све друго, и Света Гора може да буде сцена и представа. И највећи странци постају одобровољени, једни спрам других. Једино монаси гледају своја посла, често сасвим скривени од посетилаца. А људи говоре на разне теме. Многи долазе покренути жељом да увеличају сопствену традицију, да узвисе себе и своје у грандиозном крајолику који не мари за такве мотиве. Неки полазе на пут због своје вере, убеђени да се она не разликује од вере коју живе монаси. Да ли ће се, након светогорског искуства, разочарати у свет који виде? Могуће је, чак ће чешће бити разочарани у себе, у сопствене представе. Човек се може запитати какав је садржај сопствене вере, за коју сматра да постоји одувек. И, испитивати духове, стари је савет.

Делио сам собу с два Данца, два сасвим различита пријатеља. Као два права странца, опходили су се с пажњом и обазриво, тихо су разговарали и повремено се удаљавали у околину манастира. Један, спортски тип, којег Света Гора занима као место лепе природе, воли да се пење по брдима. Овај други сасвим је другачији. Не занима га околина и узбуђује се садржајем вере. Дошао је да види цркве и монахе, и да се причести.

У својеврсном узбуђењу испричао ми је како су му у скиту Св. Ане, у некој келији, допустили да суделује у литургији и да се на крају причестио. То му је значило, и био је киван што су га у другом светогорском манастиру удаљили и доделили му припрату као растојање од везе с мистеријама. Помало озлојеђен, причао ми је о својој протестантској историји. У Данској је црква национална и спада у јеванђељско-лутеранске. И он је, „као и многи други“, увидео мрачну страну државне цркве, па ју је напустио. Сетио сам се једног књижевника, старог борца за своја левичарска уверења, и његовог искуства с јадранског острва, када се упутио да посети неки римокатолички манастир. Наишао је на старог фратра, који је у узбуђењу скочио и повикао на свог презреног госта „Ти си Сотона! Ти си лутеран!“

Мој саговорник, разочаран данском црквом, постао је пентакосталац. Асоцијација на тај помен биле су змије које искушавају дубину вере у њиховој цркви, док их не убију, као и екстатично изговарање неразумљивог језика за који сматрају да је дар Духа Светога.

– „Змије? Ма то раде фанатици, а не прави пентакосталци, маните се тих идеја, то је аберација. Али говор, то је нешто посебно, то је дар. Ја бих вам сада тако проговорио али не желим из поштовања према овом месту. Знам да нас овде не разумеју и да то не би било схваћено.“ -– проговарао би с мешавином поштовања и незадовољства што није прихваћен као брат-хришћанин. Причао ми је о свом животу и колико се заједно с породицом труди да живи хришћанским животом. А, ето, овде није могао ни да се причести.

– „Један је Христ! Ви верујете у њега и ја верујем у њега, зато смо браћа, зар не? Мени је потребно да с неким разговарам о природи вере, али не желим да ометам монахе. Они су драги и држе се по страни, било би страшно када бих их узнемирио!“

Тако су се испред старог каменог манастира, који вековима живи уз цику галебова и исте заласке сунца, срела два Христа. Један је говорио језиком икона, које уз дим и мирис тамјана целивају скрушени монаси. Говорио је из својих окићених цркава у којима богате представе хришћанског живота на сваком педљу подсећају на време и место у хришћанском животу. Тај Христос, са своја два лика са синајске иконе, указивао је на своју двоструку природу. Половина његовог лица уроњена је погледом у муке пролазности и варљивог односа у којима живе људи, док је друга био сам Христос Пантократор, владар васељене. Христос Атоса, Словена и источних мученика.

Фото: Владимир Живановић

Други је Христос, из уста овога Данца, проговарао вером која носи сумњу у овај свет и све што у њему влада. Подучавао је да је само вера довољна и да дела немају важност. Да насликани лик на дрвету чак може бити и саблазан.

Све ове разговоре Данчев пријатељ није пратио. Гледао нас је с неком снисходљивошћу и сажаљењем, што траћимо време у таквим причама, у свој атоској лепоти. Пентакосталног Данца притискала је атмосфера источне традиције, која му доноси суморне погледе на живот, мучило га је силно присуство икона и фресака и осећао се као под присмотром и у гужви.

– „Наше су цркве пуне белих зидова и у њих човек побегне из света и јагме града. А ова силна орнаментика, као да ми одвлачи пажњу са суштине и сав тај декор може да буде само пука представа!“

И даље се јадао. Неко му је добацио да је у северњачким црквама празнина јер нема заједнице, нема заправо ничега. Прво су склоњене иконе и иконостас, па уклоњене фреске и света трпеза. Онда су на ред дошле свете тајне. И шта на крају остаје? Рекли су му да у такву цркву човек улази као у будистички простор да медитира. То је место где се човек опоравља од рана живота да би се изнова, пун страсти и чежње, вратио њему. Али црква није то што протестанти замишљају! Вероватно су му још доста причали, његови православни сапутници, јер је одавао утисак човека који губи мир и упорно тражи одговоре и разумевање.

– „На крају, ипак смо сви хришћани! Ја верујем у Христа и ви верујете у Христа!“ – понављао је, „ја верујем у Христа и ви верујете у Христа!“

У Симонопетри, као и на другим светогорским местима, рутина дисциплине одржава снагу и свежину. Колебања нема и стари монашки систем не зависи од ситних разговора ходочасника. Одлазили смо и враћали се у свет. Тамо нас чекају слична искушења, и нас из Србије и она два пријатеља из Данске. Прођоше један за другим, лука Дафни, Пантелејмон, Ксенофон, Дохијар. Зашла је и Јовањица, а појављивали су се обриси Нове Тиваиде, чији спаљени обронци полако добијају ново зеленило. И све се било умирило. Причао сам на трајекту с једним нашим свештеником. Рекао сам му дилеме доброћудног Данца. Отац се смешкао и потврђивао, све док није чуо Данчеве речи о „истом Христу“. Тада је скочио на ноге и узбуђено проговорио: „Да, они верују у Христа! Али у ког Христа они верују? Какав је тај Христос? То није наш Господ.“ – и он је то изговорио више пута, као и Данац, и негодовао.

Владимир Живановић

https://teologija.net/simonopetritske-lestve/?fbclid=IwAR1u5lXw4H3eSEpOfqZIJapWbgCnhr8K1VzxNuNfpXbukBGGBlmAT_4Etj8

Људи су прекомпликована бића, али негде ипак верују да су мали богови, јер никада реално не мислимо о сопственом крају, јер да мислимо, између друштва и личности, између онога што морамо и онога како би требало, победила би личност. Могуће да је вера у вечни живот, суштински, онтологизација друштва и његових вредности, а не спасење индивидуалног човека. Идеја вечног живота ставља забрану на помисао о смрти као крају, и тако човек себе наставља да суспендује. А са друге стране, у тако устројеном систему, појединац без друштва пропада и нестаје. Послушност тако постаје главно средство које се потегне када човеку објашњавамо шта је важно за његово спасење. Кроз надзирану комуникацију изгубили смo непредвидљивост слободе. Сталним редефинисањем прошлости које би одговарало подешавању данашњице за коју верујемо да је стварност, односно, креирањем интереса и измишљањем оправдања да су сви ти поступци за оно будуће што нас чека, али никако овде и сада, већ у обећаном Царству, стварамо неку нову реалност и истину. А Истина је једна, бар за нас хришћане. Као да се Царство Небеско већ не остварује овде. У таквом једном наметнутом и послушном систему, верник више и није потребан. Он је игроказ, монодрама, измишљена улога, једночинка која губи представу о томе да је слободан.

Покорност и памет су антиподи. Развијањем послушног карактера запоставља се критичка мисао, као и емоционална писменост. Шта се деси када човек своју памет, своју снагу, не артикулише у своју корист, већ у послушност? Корист није неминовно ућарити и мимо квалитета остварити успех. Корист је бити бољи. Да ли је човек трпљење или понижење, да ли је човек роб? Да ли покорност иде у корист интелигенције? Ако до краја извучемо идеју о послушности, на крају ћемо добити болест. Робови нису знали зашто им није добро, тачније, неко је морао да им освести властиту слободу. И занимљиво је да, рецимо, Црнцима, нису донели слободу Црнци на крају, већ нека бела елита, али опет за неке своје интересе. И увек постоји та „елита“ која ће да ти каже да си слободан, онда када и сама процени властиту корист у твојој привидној слободи.

Још једно средство манипулације човеком јесте тумачење. Мало је оних који својим читањима траже исправне одговоре. Понеко само помисли да их је нашао па настави да трага даље и дубље, а ретки разумеју да одговори никада нису коначни и да их је тешко докучити. Понекад све сличи оном Ековом роману у ком јунаци добију идеју да направе програм за рачунар који ће преметати уписане реченице и тако створити другачију нову причу. Реченице на први поглед изгледају бесмислено, али их један од јунака тумачи на свој начин и тако добија потпуно ново тумачење нечега претходно забележеног. И вечито питање: да ли је критика исто што и тумачење? Ако погледамо у речнике видећемо да критиковање подразумева припадање стручној и научној области, она је умеће процењивања о неком делу. Дакле, критика припада научној области, док тумачење бива лични доживљај условљен властитим капацитетима искуства и знања. Послушност се често поставља као врхунски принцип. Нема преиспитивања, непожељно је, нема критике, само послушност. Умишљеност човекова да чини ствари у име вишег добра, гаси сваку људску кочницу, и поништава послушност баш када је најпотребнија.

У једном познатом истраживању под називом „From words tо meaning: A semantic illusion“, већина испитаника је насела на једно трик питање. Питање је гласило: Колико је уочи великог потопа јединки од сваке врсте животиња Мојсије повео на Арку? Скоро сви су одговорили „две“. Већина људи уопште није приметила да то није био Мојсије, већ Ноје, јер је била сконцентрисана на тачност одговора задатог питања. Шта ће човек, ђаво је у детаљима. Кроз оваква истраживања долазило се до сазнања колико људи критички посматрају свет, обраћају ли пажњу на чињенице, колико уопште могу да примете вешто прикривену лаж. Или колико су у стању да сами смисле нову лаж из властитих читања. У каквој су вези „Мојсијева илузија“ и послушност? У речима, у слушању и тумачењу. Потребно је да препознамо оне који нам послушношћу суптилно махну испред носа сваки пут кад им засметамо или када за наше добро говоре о нашем спасењу. Јер умети решавати једначине у бесконачно много решења може само слободан човек.

Истински корисно послушање је само оно које не извире из егоизма особе која послушање намеће, него из његове љубави према послушнику. Послушање кроз љубав подразумева карактерни напредак, јер служи и изградњи личности и њихових односа. Ако је човек условљен послушношћу он временом постаје антисоцијална особа, уместо биће заједнице, субмисивна, са израженим конфликтом са сваким ко одступа од задатих наредби. Човек на тај начин бива изолован од самога себе, отварајући жељу за непостојећим собом, умишљеним собом, који углавном није у складу са објективном сликом себе и остаће заувек непотпун.

https://mitropolija.com/2022/04/16/tumacenje-poslusnosti/

Учестала интерпретација Бога у црквеним проповедима углавном  јесте да ми Њему нисмо потребни у Његовој савршености, те да смо ту да му се молимо и благодаримо искључиво због Његове љубави кроз коју нас је створио. Често се додаје и страх који је условљен човековом удаљеношћу од Бога, али се не говори о страху који је последица управо свеприсутне проповеди о Божијој казни. Говор о љубави је анархичан, страшан, не доноси сатисфакцију, напротив, ослобађа нас моћи за којом жудимо. Престали смо да се питамо и улетели смо у досаду властитог живота. Отуда је страх природна ствар, а последица је рационалност, чак оптимизације уложено – добијено. Уложиш врло мало труда, не читаш ништа, само плашиш људе (онако како си и сам научен), а заузврат добијеш моћ, ауторитет. И то је оптимална теологија, као и много шта друго. Традиција је страшна, јер традицијом плашимо људе, служимо дуга богослужења у име традиције, ако је некоме досадно или каже да не разуме одмах бива осуђен том истом традицијом, кажу му да није побожан, да не разуме, да је незахвалан Богу. И то одмах делује, развија осећање кривице и рађа слику моћи о теби – јер ти имаш неко скривено знање које чини да је теби традиција јасна. Твоје НАДзнање, заправо незнање, страх од суочавања са собом, са Христом, чини да се други плаше да су недовољно добри хришћани. У односу уложено-добијено, савршен однос. Добар пример је пост. Тешко је ући у компликовану ствар поста, његовог смисла, логичности, доследности, дубине, а колико је лакше рећи, правила су та и та и ко их не поштује није побожан и Бога љути. Отац Александар Шмеман је у свом Дневнику забележио да, чим неко усвоји кључ „побожности“ њега истина и поштење више не обавезују, у њему одмах одумире осећај за дивљење и усхићеност, критеријум истинитости, било чега, лепоте, уметности, добра. Штавише, њега одмах почиње да привлачи све оно безвредно, сиво, ропско – само ако је побожно. Парадоксално, човека много више плаши интерпретација Бога коју је он сам кроз институцију актуализовао, него оно што Бог заиста јесте у нашој неистражености Његовог јављања.

Сваки човек носи на раменима терет страха што нагриза већ присутну мемљивост прародитељских наслеђености које су нам се усадиле у срце и ум. Био то колективни страх или лични, био то страх од космичких сила или тек последица одсуства морала, тек он је паралишућа сила која пролази кроз људе, освајајући их. Људи се покрећу и боре против страха, али сви њихови напори су узалудни, кружни и мемљиви као што то постаје и свет око њих. У том кругу паралисани смо страхом да не чинимо добро. Страх је неизбежан и известан попут смрти које се и највише плашимо, али оно што је индивидуално јесте начин на који бирамо да са страхом изађемо на крај. Ми смо ти који уз проповедне праћке и стреле трпимо непрекидно у души убоде, а тек понекад помислимо шта би било када би се дигли против буре страха и учинили му крај? Борба подразумева стално преиспитивање и оно што нам је Бог у почетку поверио. А поверио је Себе нама на дар. Сасвим је сигурно да се многи од нас изнова и изнова питају да ли је борба узалудна, али оно што охрабрује јесте вера у то да страх никада није решење.

Ми смо потребни Богу, онакви каквим нас је назначио. Осећај беспотребности нас води у лоша дела. Када некоме уведете санкције, чиме га лишавате своје помоћи или потребе, на тај начин му кажете да је небитан, и он онда нема потребу за било каквим обзирима. Следствено мисли великог филозофа егзистенцијализма недужност свих нас после Адама, који је својом кривицом изгубио недужност, па је тако губи и сваки човек, није последњи суд човека, али није у интересу етике да све нас осим Адама учини потиштеним посматрачима сагрешења али не и грешницима, нити је у интересу догматике да све учини ангажованим посматрачима покајања, али не и покајницима. У Устеријевом излагању Павловог учења, а које помиње Кјеркегор у свом делу „Појам стрепње“, писац каже да је теологија постала толико спекулативна, јер је много удобније објашњавати како оно што је непосредно мора бити укинуто. Устеријево излагање управо каже да је грех у Адаму произвела забрана да једе са дрвета спознања добра и зла. Моћ ауторитета произилази из ликвидирања жеље другога. За ауторитете је жеља, с обзиром да отвара простор греха, можда и амбивалентности, облик слабости и недопустива је. Оно што је заиста потребно јесте да се мора пронаћи начин за осмишљавање приступа савременом човеку, а да тај човек мора настојати себе да спозна и пронађе пут узрастања ка неком бољем себи. У оваквом свету пуном отуђења као највећег савременог греха, свако дело учињено из жеље за додиром веће љубави је једнако померању планина. Спознавање да смо ми потребни Богу и спознавање тачне проповеди о томе како смо бачени у просторе слободе и одговорности, простор самопотраге, представља основ нашег живота, и једини услов самоостваривања.

Ако верујемо да од почетка у Богу постоје логоси наших бића, јер би у сваком другом случају Бог био несавршен, онда се чини да смо ми део самог Његовог бића, јер смо рођени у складу са превечним логосима који су се актуализовали у времену. Тако је и наше историјско постојање обогаћивање Бога, тј. Логоса у Њему. Можемо слободно рећи да му нисмо потребни само у љубави коју му дугујемо јер нас је створио, већ и у самом постојању, јер без нас, логоса, он није Бог.

https://mitropolija.com/2022/04/03/crtica-o-strahu/

Проблем је, као и увек, у нама самима. После напетости поста, журимо да се опустимо и уронимо у празничну атмосферу. Али, као што се често дешава, и у посту и у прекиду поста губимо осећај за меру.

О баналном преједању и другим стварима не вреди говорити - штета од телесне засићености свима је јасна и без много објашњења. Овде постоји много суптилнија тачка.

Празник није само посета храму, већ и сусрет са пријатељима и познаницима, што подразумева комуникацију и размену вести. И овде постоји ризик да паднете у сујету. Сујета је генерално опасна болест, тим опаснија што се не примети одмах. Да ли је лоше комуницирати са пријатељима, посебно верницима, после празничне богослужења? Наравно да не. Али и овде, на позадини општег опуштања после поста, можемо пријатељски разговор претворити у празно брбљање. Вероватно су многи после оваквих „разговора“, који су почели сасвим невино па и побожно, имали осећај празнине и досаде.

Једнако, ово важи и за предпразничну вреву, када, бринући се о спољашњим манифестацијама празника, заборављамо на његову суштину.

А има много таквих ствари које нам могу одвратити пажњу од  јединог што је потребно. Међутим, нису они важни, већ наш унутрашњи уређаj. Уосталом, ако и поред све сујете наставимо да се сећамо Господа, ништа нас не може поколебати.

Дакле, када прекидамо пост, треба да заблагодаримо Господу што је по Његовим бригама наша трпеза пуна јела, што имамо хлеб наш насушни, а можда и да га делимо са сиромашнијим од нас.

Или током пријатељских разговора, ако видимо да разговор иде „у погрешном правцу“, морамо га деликатно вратити у правом смеру. И тако у свему.

Сећање на Господа, трезвеност, помоћ ближњима је гаранција да нећемо изгубити везу са Њим, нећемо изгубити духовну радост коју смо добили током празничне Литургије, нећемо изгубити свој хришћански лик.

митрополит Антоније Паканич

https://pravlife.org