У данашњи дан се врши молитвени сабор у част чудотворне иконе Пресвете Богородице "Млекопитатељнице"

Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе МЛЕКОПИТАТЕЉНИЦЕ

Прими, Госпођо Богородице, сузна мољења Твојих слугу, који Ти прибегавају. Видимо Те на светој икони како на рукама носиш и млеком храниш Сина Твог и Бога нашег, Господа Исуса Христа. Јер иако си безболно родила Њега, све мајчинске туге знаш и немоћи синова и кћери видиш. Зато топло припадајући исцелитељном образу Твоме, скрушено га целивајући, молимо Те свемилостива Владичице, нас грешне, који смо осуђени да се у мукама рађамо и у бригама васпитавамо, милостиво помилуј и сажаљиво заступи. Децу нашу, као и родитеље њихове, од тешких болести и горких невоља избави. Даруј им здравље и благовремену помоћ, да све више и више узрастају, радошћу и утехом испуњујући родитеље своје, тако да се и сада посредовањем Твојим из уста мале деце и која сисају начини хвала Теби. О, Мајко Сина Божијег, сажали се на све мајке синова људских и на немоћне људе Твоје; болести које су нас снашле брзо исцели, надолазеће на нас муке и жалости утишај, и не презри сузе и уздахе слугу Твојих. Услиши у дан невоље оне који прибегавају икони Твојој, а у дан радости и избављења прими песму хвале из наших благодарних срца. Узнеси молбе наше ка престолу Сина Твога и Бога нашег, да милостив буде гресима и слабостима нашим, и да распростре милост Своју на оне који знају Име Његово, тако да и ми и деца наша прослављамо Тебе, милосрдну заступницу и несумњиву наду рода нашег у векове векова. Амин.

https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589

Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2005. године. На овај дан врши се помен Светих свештеномученика дабробосанских, пострадалих за време Другог светског рата од усташа и партизана.

Светеномученик Петар, Митрополит дабробосански. Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра, под којим датумом му је и описано житије.

Исповедник Варнава, Епископ хвостански – спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима Митрополије дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра, кад му је и описано житије.

Преподобномученици житомислићки. Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан.

Свештеномученик Момчило Челебићки. Свештеномученик Момчило (Гргуревић) рођен је 1906. године у месту Србиње (Фоча). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу Свештеномученика Момчила однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година, син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на Свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти Свештеномученика Момчила чувају у цркви Светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима.

Свештеномученик Добросав Доњевакуфски. Свештеномученик Добросав (Блажевић) рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено.

Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче. Јеромонах Михаило (Ђусић) рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева.

Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче. Протосинђел Јован (Рапајић) рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске православне цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму.

Свештеномученик Јован Возућки. Свештеномученик Јован (Зечевић) рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године одведен је с групом Срба у теретном вагону у Копривницу. Страшно је мучен и на крају убијен.

Исповедник Божидар Биљешевски. Свештеномученик Божидар (Јовић) рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у казнено-поправном заводу у Зеници, где је иако невин издржавао казну од осам година.

Свештеномученик Богдан Сарајевски. Протојереј Богдан (Лалић) рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је за свештеника 25. априла 1924. године. Као парохијски свештеник службовао је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. На дужности вероучитеља затекао га је Други светски рат. Ухапшен је половином јуна 1941. године, заједно са својим сином који је био ученик богословије, а чије име није сачувано. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно.

Свештеномученик Трифун Илијашки. Свештеномученик Трифун (Максимовић) рођен је 1873. године у селу Зенику код Сарајева. Завршио је Богословију у Раљеву, након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Прогоњен је од стране аустријских власти. Почетком Првог светског рата био је утамничен. Стрељан је у Семизовцу у септембру 1914. године.

Свештеномученик Велимир Кошутички. Свештеномученик Велимир (Мијатовић) рођен је 1901. године Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1923. године. Био је парох Кошутички. За време Другог светског рата протеран је у Србију, где је стрељан од стране партизана у марту 1945. године.

Свештеномученик Божидар Которски. Свештеномученик Божидар (Минић) рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. године, а за свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године.

Свештеномученик Миладин Биљешевски. Свештеномученик Миладин (Минић) рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1935. године. До рукоположења 17. октобра 1937. године радио је у Црквеном суду. Био је парох брежичански и биљешевски. Ухапшен је 27. априла 1941. године. Убио га је бивши фратар из Бусоваче, Еуген Гујић.

Свештеномученик Марко Купрески. Свештеномученик Марко (Поповић) рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Богословију у Раљеву, а свештенички чин је примио 1901. године. За време Првог светског рата аустријске власти су га дуже време држале као таоца. Усташе су га ухапсиле 6. јуна 1941. године у Купресу. У Бугојну је неколико дана био затворен. Заклан је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године.

Свештеномученик Димитрије Никшићки. Свештеномученик Димитрије (Рајановић) рођен је 2. фебруара 1909. године у Новој Вароши. Основну школу и гимназију завршио је у Пријепољу, а Богословију у Призрену 1931. године. Рукоположен је 1932. године и постављен је за парохијског свештеника у Соколовићима. Почетком 1939. године прешао је у село Нишић код Сарајева. Убијен је у околини Илијаша, у августу 1941. године, с једном групом Срба.

Свештеномученик Будимир Добрунски. Свештеномученик Будимир (Соколовић) рођен је 1910. године у Тегарама, код Сребренице. Завршио је Богословију на Цетињу 1931. године. Свештенички чин примио је наредне 1932. године. Стрељали су га партизани у Миљевини 1945. године.

Свештеномученик Реља Блажујски. Свештеномученик Реља (Спахић) рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Био је парох Рогатички, а потом и Блажујски. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно с 26 парохијана у шуми код Бутмира.

Исповедник Лазар Арадски. Свештеник Лазар (Ћулибрк) рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1874. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где се и упокојио 12. марта 1915. године.

Свештеномученик Саво Брезански. Свештеномученик Саво (Шиљак) рођен је 1909. године у селу Лађанима код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а следеће 1932. године, рукоположен је за свештеника. Убијен је 1945. године у Славонији.

Свештеномученик Саво Сарајевски. Свештеномученик Саво (Шкаљак) рођен је 1881. године у Ступини. Завршио је Богословију у Раљеви, након чега је примио свештенички чин 1907. године. У време Првог светског рата аустријске власти су га узеле за таоца. После многобројних мука умро је у болници за умоболне у Сарајеву 1918. године.

Свештеномученик Милорад Илинобрдски. Свештеномученик Милорад (Вукојичић) рођен је 1917. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву и рукоположен је за свештеника 1940. године. Војни суд у Пљевљима осудио га је као четника на смрт. Стрељан је 1945. године.

Свештеномученик Ратомир Дубочки. Свештеномученик Ратомир (Јанковић) рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године, а свештенички чин примио је 1938. године у Сарајеву. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима.

Свештеномученик Михаило Прибојски. Свештеномученик Михаило (Јевђевић) рођен је 1891. године у селу Жирчи. Свештенички чин примио је 1913. године. Стрељали су га партизани у Новом Пазару 1945. године.

Свештеномученик Душан Бучевски. Свештеномученик Душан (Пријовић) рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену 1928. године. Свештенички чин примио је наредне 1929. године. Стрељан је од стране партизана 1946. године у Пљевљима.

Свештеномученик Добросав Сјеверински. Свештеномученик Добросав (Соковић) рођен је 1915. године у селу Мокронози код Вишеграда. По завршетку Богословије у Сарајеву, примио је свештенички чин 1939. године. Убиле су га усташе у Сарајеву, у лето 1941. године.

Свештеномученик Нестор, игуман Милешевски. Свештеномученик Нестор (Тркуља) рођен је 1899. године у Црном Лугу. Након завршетка монашке школе, замонашен је у манастиру Раковица 1924. године. Исте године примио је и свештенички чин. Пред почетак Другог светског рата постављен је за старешину манастира Милешеве. Стрељали су га партизани у октобру 1941. године.

Свештеномученик Серафим, игуман Тројицки. Архимандрит Серафим (Џарић) рођен је 1875. године у селу Оћевини код Пљеваља. Замонашен је 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. За јерођакона је рукоположен 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је дугогодишњи старешина манастира Свете Тројице код Пљеваља. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године.

Свештеномученик Андрија Пљеваљски. Свештеномученик Андрија (Шиљак) рођен је 1898. године у Пљевљима. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1922. године. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима.

Свештеномученик Слободан Пљеваљски. Свештеномученик Слободан (Шиљак) рођен је 1881. године на Илином брду код Пљеваља. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1903. године. Стрељали су га партизани 5. децембра 1945. године.

Протојереј Милан Божић, епископ Варнава Настић, протопрезвитер Симо Бањац, протопрезвитер Мирко Стојисављевић, протопрезвитер Милан Бањац, протопрезвитер Вукосав Милановић, протопрезвитер Милан Поповић, презвитер Родољуб Самарџић и свештеник Дамјан Штрбац.

https://mitropolija.com/2022/07/11/sveti-mucenici-dabrobosanski-i-milesevski-2/

Једном сам имао прилику да се бавим „помоћницима“ у храму.

У многим црквама испод свећњака се стављају лимови или линолеум,  да восак, који случајно капне са свеће, не запрља под. По правилу, лакше га је уклонити са подлоге него са камене или дрвене површине. У исто време, готово је немогуће оштетити лим. У екстремним случајевима, променити га је много лакше него поново поставити подове у храму.

У градској храму, где сам редовно одлазио, за сваки свећњак је била одговорна одређена жена, која је, између осталог, будно мотрила, да ове подлоге нико не гази, да се не размазује уље, или да се не запрљају. Сећам се да сам стекао снажан утисак о њиховој светости: ако их нагазим, онда чиним формални грех. Прилазио би свећњаку са лоше прикривеним узбуђењем и страхом да својим непажљивим гажењем не оскрнавим свети простор испод њега.

Једног  дана, моја мајка је посрнула. У сваком смислу те речи. Одлазећи од иконе, она не само да је закорачила на подлогу, већ, не приметивши ово, остала је на њој да стоји! Шта се десило после тога, било је неописиво. На улици сам тада морао дуго да смирујем моју уплакану мајку и да је убеђујем да овај инцидент не може да нас спречи да поново одемо у овај храм.

У вези са овом једноставном причом, из неког разлога сачуваној у позадини мог памћења, желео бих да поделим неколико мисли.

Свако, па и непримерено понашање човека у цркви је његово лично понашање. Ми га тако јасно опажамо, јер у храму, оно што најмање очекујемо, је непристојно понашање. Они одлазе тамо да добију какву-такву утеху, а не да вас провоцирају или изнервирају. А некога такво негативно искуство може да удаљи на дуже време, јер се поступци једне или више особа одрађавају на читаву заједницу.

На пример, некада сам био убеђен да су само најбољи од најбољих укључени у рад у храму. Као резултат претеране идеализације, јавља се снажно разочарење до гађења.

У ствари, апсолутно свако може да служи у Цркви најбоље што може. Потребна је само жеља. Не постоји никакав кастинг за најљубазније људе. Не постоје савршени људи. Дакле, из чињенице да сте упознали тетку Машу, која није била баш пристојна и културна, свакако не произилази да нема Бога у Цркви . Он је сигурно тамо. Не само ти, већ и тетка Маша заиста жели да Га види. Да, она има стварно лошу нарав и има великих проблема са учтивошћу. Али, ако се окренемо Јеванђељу, прочитаћемо да „здрави не требају лекара, него болесни“ (Матеј 2:17). Господ директно каже да је дошао „да позове не праведнике, него грешнике на покајање“ (Матеј 2:17). Све се једноставно уклапа.

Ја сам својевремено имао послушност да посматрам светиљке. Пре празника, као и обично,

очистили смо их тако да су се сијале од чистоће. Одједном видим жену која не пали своју свећу од других које стоје на свећњаку, већ посеже за лампом, која није тако близу и згодно окачена. Парализован од ужаса, гледао сам како парафин не само да капље у уље и тачно на тек постављен пловак, већ се директно слива. Имала је више свећа и са сваком је понављала исти поступак. Ваљда тако свеће постају плодније, не знам.

Од овог призора, очи су ми се замаглиле, а јагодице наборале. Нисам смео ништа да кажем, јер сам схватио да нећу моћи бити неутралан. Не кајем се што сам прећутао, иако, нажалост, проблем овде није нестао.

У том тренутку ми се у глави ушуљала нејасна идеја зашто ове црквене бабе могу бити тако зле. Да се нисам суздржао и упутио примедбу, увреда би могла бити универзалних размера.

У таквим околностима, воле да кажу да су осећања живе особе важнија од неких предмета. Али онда, извините, то није фер. А шта је са онима чији је стални и мукотрпан рад стављен обезвређен? Њихова осећања, изгледа, нису важна? Ни на који начин не оправдавам грубост, али покушавам да покажем да свака ситуација има своју негативну страну. Такву особу пре треба сажаљевати него вређати.

Некада је лакше запретити човеку говорећи му да је грех то чинити и да ће га Бог казнити, него

му бити наклоњен. Ово је погрешно, али, нажалост, много ефикасније.

Једном речју, све је, као и увек, двосмислено и изузетно тешко и сви, у некој мери, грешимо у таквим ситуацијама. Зато је битно да се чешће нађемо у туђим позицијима. Замислите да сте управо све усисали и опрали, а ваш гост у прљавим ципелама хода по тепиху не гледајући, без намере да изује ципеле. С друге стране, такође би било корисно контролисати начин и интензитет изражавања незадовољства. Ако унутра све буја од огорчености, онда би можда било боље да у потпуности ћутимо.

... Уопште, „носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов“ (Гал. 6,2).

https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-starice-koje-pomazhu-u-crkvi-tako-zli

Страх од смрти.
Страх да ћу живети предуго.
Страх од смрти.
Ја то рекох.

Ни претходне строфе ове Карверове пјесме, чијим крајем започињем овај текст нису слабијег интензитета и ништа мање не погађају емоцију просјечног модерног неуротичара, са којим се сусрећемо (у огледалу) свакодневно. Набројао је доста тога, сјајни Карвер, и заокружио неописивим страхом од смрти који може бити и страх да ћу живјети предуго, тј. страх који је само страх а право лице, објашњење и узрок нема.

Моћно лебдеће чудовиште изнад наших глава, само постоји, стеже око врата или изједа утробу токсичним киселинама. И нема анксиолитика који га може ућуткати једном за свагда. У њему, који се непрестано враћа и удара све подмуклије, савремено доба се купа, смишљајући и гомилајући идеје и приручна средства да га заборави и потисне, увијек изнова, потписујући капитулацију пред њим.

Наравно, страха има од када је човјека, тј. пада. Адам се постидио, сакрио наготу своје беспомоћности, а затим се осврнуо око себе и све што га је дочекало након апокалиптичног бунта било је овјенчано страхом. Ни у чему није било Живота. Смрт и немоћ пред њом су завладали, а са њима као вјерни пратилац и страх.

„Почетак мудрости је страх Господњи“, каже псалмопојац, а Свети Максим Исповједник у истом тону говорећи о љубави наводи нас да се она постепено рађа од страха Божијег. За двомиленијумско искуство хришћана, страх никада није представљао нешто негативно. Представљан је као водећи педагог. Ко нема страха Божијег сматран је безумником и не само то, није се могао назвати хришћанином, јер није имао љубави. Љубави за коју се бојимо (пребивамо у страху) да ћемо је изгубити.

Страх који данас искушавамо дијаметрално је другачији. Он паралише недефинисаношћу, а Свети Јован Дамаскин га је називао неприродним (насупрот добром и природним кога је и сам Христос искусио на Крсту), описујући га „као када се плашимо ноћи због некаквог шума који се чује“. Ту је али не знамо му поријекло, јер боравимо у свијету без смрти. Смрт је табу. Непожељна, скоро па забрањена, тема. Производи потмули ужас о коме се не прича, није профитабилан, и нарушава удобност модерног подвижника здравља, који улаже у своју пропадљивост толико да би непристојно било порицати јој трајност.

У таквој атмосфери, вјерујући човјек, по инерцији, постаје човјек закона за којег себе убјеђује да га штити у његовој неприкосновеној зони комфора. Он испуњава правила, држи се свог склоништа, обраћајући пажњу на Другога, искључиво као на инцидент који склониште може да узурпира и наруши удобност. Ипак, крајња инстанца коју ни један закон не укида и од које склониште не постоји је и даље ту. Шум ноћи не престаје да се чује и вјерујући човјек данашњице ништа мање није човјек страха од било ког свог ближњег који се декларише као невјерујући.

Савршена љубав изгони страх. Близина вољеног јесте уточиште и збјег од свих недаћа. Не постоји ништа што и ова несавршена љубав не може да заклони и обоји у ружичасто, а шта тек може савршена?

Васкрсење свједочи да може да нас избави од смрти. Може да нас уведе у Заједницу у којој пропадљивост више нема посљедњу ријеч. А предукус може онај неприродни страх да конвертира у природни о коме су говорили Свети, а у коме нема ништа паралишуће, већ управо супротно. Има изграђујуће. Када се плашимо да ћемо изгубити заједницу са извором живота, са смислом, тада дјелујемо. Употребљавамо све своје моћи и откривамо таленте које нисмо ни знали да их имамо. И онда чувамо то што смо пронашли. Са страхом Божијим и вјером да га не изгубимо.

Страх престаје гдје нема смрти. А смрти нема гдје постоји савршена љубав. Све изван тога је само покушај да се утјешимо, да намиримо глад духовну или тјелесну, обичном водом.

Есхатолошка клима која је карактерисала живот светих од самих почетака хришћанства, подразумјевала је атмосферу природног страха. Хришћани су ишчекивали Други долазак врло брзо. Апостоли су били увјерени да ће Он доћи још за њиховог живота на земљи (1. Сол. 4, 15-17) и то их је уводило у једну перманентну атмосферу смрти. Али смрти која гута оно што је смртно. У том ишчекивању није било другог осим страха Божијег, бојазни да нас Он неће препознати када поново дође.

Са пресељењем из катакомби у храмове тај дух у Новом народу слаби. Слика могућег Царства на земљи добија на снази и обликује се у форми увјерења да нас Бог воли и чува нас ту гдје јесмо, а ми му за то узвраћамо испуњавањем заповијести. Али, ма колико утјешна, та девиза није постала општеприхваћена. Пустиња у којој живот почиње да буја баш паралелно са царским достојанством које овјенчава хришћанство, највише је свједочила у прилог томе да утјехе у закону нема.

Са удобношћу вјероисповједања које је доносила новонастала слобода, појављују се људи који све то ново добро одбацују, удаљују се од тог и таквог свијета и живе у осами, у оскудици, трпљењу и молитви. Живе ону добру пасивност, која значи прихватање и себесагледавање са свим ограничењима људскости у отворености пред Оним Који нас је саздао. Заправо, живе смрт.

Људи, лудаци или свеци (што се у модерној перцепцији човјека најчешће и поклапа), како год их посматрали, оставили су иза себе свједочанство специфичне мудрости пустиње коме се и након петнаест вијекова окрећемо у потрази за смислом, гледајући у лице ономе о чему ми данас више ни не проговарамо. Разријешени гордијевог чвора свакодневне егзистенције, њихов ум (и срце) пребивао је већ на мјесту будућности и она је за њих престајала бити мрачна непознаница. Смрт престаје да буде смрт. Љубав је претвара у Живот и у потпуности изгони страх.

У дерзновенију управо таквог непосредног суочавања, Свети Јован Лествичник је и могао да поучава: „Не оклевај да се у глуво доба појављујеш управо на оним местима на којима те обично хвата страх. Ако макар и мало попустиш тој детињастој смешној страсти, и она ће остарети са тобом.“

Савремена психологија учи да треба да се суочавамо са страховима.

Ако смо на онај свијет испратили некога до кога нам је стало, при томе свједочећи у болу да је отишао без страха, мало је и лакше.

Јер, ипак, стаза је утабана.

Драгим и познатим корацима.

https://teologija.net/u-mraku-strah/

Опасну смутњу и немир стварају перфидни напади на Цркву који су скривени под плаштом лажне бриге за страдајући народ, а чије страдање је тобоже додатно отежано небригом Цркве. Иако се таквим нападима често најбоље одолијева ћутањем, понекад је ипак корисно дати неки директан одговор. Као један од таквих ”душебрижника” показао се г. Дејан Лучић који се у двоипоминутном видео снимку на његовом Јутјуб каналу потрудио да што више увриједи Цркву и свештенике и кроз то покаже своје састрадавање са нишчим и убогим. Позивајући на ”заборав Цркве”, г. Лучић на почетку своје ”бесједе” препричава један разговор са студентом теологије кога је он великодушно поучио о сличности између фиксног телефона и свештеника. Збуњеном студенту је Лучић, који све ово ваљда говори из бриге о унесрећеној српској дјеци и омладини, објаснио како је свештеник превазиђена методологија комуницирања са Богом и као такав ће, баш као и фиксни телефон, да оде у заборав.

У наставку, Лучић саопштава откриће да се све више Срба обраћа Богу директно, те зато нема потребу за свештеником као посредником, тј. ”везистом” како се изражава у покушају духовити Лучић. Одмах треба рећи да свештеник заиста није нити треба да буде посредник између човјека и Бога. Једини посредник између Бога и људи јесте Богочовјек Исус Христос Који је Својим спаситељским дјелом ослободио човјека од гријеха и смрти и увео га у заједницу са Оцем небеским. Црква, као Тијело Његово, јесте свештени простор у којем вјерујући човјек (био он свештеник или лаик) остварује однос и светотајинско заједничарење са Богом. Према томе, основна мисија Цркве јесте да сваког свог члана приводи ка Христу и причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, кроз које вјерујући задобија спасење душе и тијела.  Уколико би Лучић покушао да смирено чује литургијске молитве Цркве, чуо би да се она молитвено брине о свим невољницима, паћеницима, заробљеницима, бескућницима… Брине Црква нарочито о најмањој браћи. Примјер даје Првојерарх наше Цркве, као и други епископи, који је често у посјети бескућницима и у дружењу са напуштеном дјецом, чиме на дјелу показује и подсјећа на јеванђелску заповијест да се нахране гладни, напоје жедни, посјете заробљеници, одјену наги (Мт. 25, 30-40). Све то, а и друге видове помоћи које Црква свакодневно чини према потребитима није нешто о чему је неопходно говорити, а и кад би све било обзнањено и саопштено,  појединци попут г. Лучића тешко да би то могли да виде. Будући да г. Лучић зна колико износе мјесечна примања свештеника, да ли такође зна да ли, колико и на који начин свештеници помажу ближњима? Да ли је икада чуо за јеванђелски позив ”да не зна љевица шта чини десница”? Морао би прво да се упозна са природом црквене мисије и да размисли прије него што надмено позове Цркву „да уради нешто добро“!?

У контексту теме коју је отворио г. Лучић, корисно би било подсјетити га на сурову и тужну истину о продаји сироте дјеце, људи и људских органа српских мученика са КиМ, за које није крива Црква ни на који начин, већ они који упорно желе да отму оно што нам је најсветије. А Црква је та која непрестано позива на НЕ-ЗАБОРАВ наше свете земље и наших светиња које су паљене и скрнављене, и особито се моли за душе свих оних људи, жена и дјеце који невино пострадаше само зато што су били Срби.

На крају, помоћ несрећним малишанима којих, нажалост, има много у нашем народу,  неће доћи кроз оптужбе према Цркви и ”заборављањем свештеника” већ кроз смирену и покајничку молитву једних за друге и кроз дјела милосрђа и доброчинства. А онима који желе тако да чине, сигуран путоказ може дати управо Црква, а никако недобронамјерни и антицрквени душебрижници са Јутјуб канала.

https://mitropolija.com/2022/07/07/protojerej-slobodan-lukic-ne-zaboravite-crkvu/

„Јакове, изиђи напоље да дочекаш човека Божијег!“- приликом Свете тајне исповести два пута је чуо глас Духа Светога Преподобни Старац Јаков Цаликис, игуман Манастира Светога Давида. Други пут већ није имао избора, морао је да скине епитрахиљ и да остави верника у Капели Светог Харалампија и да оде да дочека човека Божијег. Тај човек Божији није био нико други до Марија Стилијанопулу или Марија Висока, како су је звали због њеног гигантског раста од 2 метра и 20 центиметара, како сведочи Митрополит Лемесу Атанасије.

Марија Стилијанопулу, човек Божији, рођена је 1947. године од благочестивих родитеља Христа и Константије Стилијанопулу у селу Китреа на територији данашњег окупираног Северног Кипра. Врло рано, у својој седмој години изгубила је оца који се упокојио од рака мозга, оставши са своје две млађе сестре на старатељство само својој младој мајци. Иако свега тридест седам година Константија је одлучила да се више не удаје, сматрајући да су венци са Свете тајне брака само једном полажу на престо Господњи. Потпуно је посветила живот својим кћеркама, а поготово Марији која је због свог гигантског раста била инвалид, као што ћемо видети у наставку житија. Константија је научила своју децу не само да иду недељом и празницима у цркву него и да се кући моле тако да су сваке вечери заједно читали молебни канон Пресветој Богородици.

По упокојењу оца Марија је, захваљујући своме гигантском расту, била десна мајчина рука која је завршава многе кућне послове, притом се бринући о својим млађим сестрама. Због свог доброћудног карактера сви су је вољели у Китреи, а поготово деца коју је увек окупљала око себе и помагала им у свим потешкоћама. Приликом турске инвазије 1974. године на Кипар, захваљујући Маријином мудром предлогу да возач сеоског аутобуса крене ка британској бази, сачувани су житељи њеног села. Нова страница њеног живота почиње са избеглиштвом у Лемесо где је њена гигантска појава у почетку често била узрок исмејавања  и то поготово несташне дечурлије. Због тога Марија је по читав дан била у кући и тек би предвече излазила из куће гутајући горчину исмејавања и притом никада не осуђујући никога.

Са временом нови Маријини суграђани упознали су њен карактер и њену састрадавајућу душу која је увек била пуна радости и разумевања за ближње, тако да су је у новој средини сви опет завољели. У основној школи је била одлична ученица, која се истицала великим патриотизмом који је исказивала у разним школским приредбама. Нажалост, још док је имала само 12 година почело је њено мучеништво јер тада су открили да има рак у глави који је временом издеформисао њено лице и непрестано вршио притисак на њену кичму. Због болести, ради лечења била је у Атини и у Америци, али лека није било и стање је било све горе и горе. Полако је почела да губи вид и после безуспешне посете лекарима у Бостону, вративши се у Атини била је посве уверена да ће да ослепи. Ипак са тиме мишљењем није се слагао један велики старац 20. века, као што ћемо видети у наставку.

Вративши се из Бостона, заједно са мајком прво су слетеле у Атину где су се сместиле код пријатеља Манолиса и Евангелије, која је предложила Марији да посете поред Атине, у Оропосу једног полуслепог Старца Порфирија, да узму благослов од њега, иако нису били сигурни да ће сам Старац да их прими због своје болести. Не баш одушевљена Марија, а погото чувши да је полуслеп и притом немајући неку велику жељу да иде, само је замумлала :“Мммм, шта ми он слеп слепој може помоћи !?!“ Ипак на предлог домаћина попустила је и кренули су сви код Старца Порфирија заједно са њеном мајком Константијом. Дошавши у манастир обрадовали су се јер су чули да је Старац мало боље и да прима народ у своју келију. Кад је дошао њихов ред, ушле су у келију и Старац Порфирије је одмах поздравио њеним именом, иако је пре никад није видио нити су се најавили, рекавши јој :“Зашто ниси хтела да дођеш да ме видиш и негодујући уздисала: Ммм!“

Марија и остали били су задивљени, а сам Старац Порфирије рекао јој је да му испричају историју њене болести и шта кажу лекари. Објаснивши Старцу Порфирију како лекари нису нашли узрок њеног гигантизма и да су јој рекли да ће да ослепи, Старац Порфирије је одговорио да неће ослепити него да ће почети кости да јој излазе из зглобова и да ће имати велике болове. Чувши то Марија је негодујући рекла да су јој кости здраве и да су лекари рекли да ће да ослепи, али Старац Порфирије је био упоран у својој дијагнози која се испоставила тачна. Затим је Старац Порфирије рекао Марији да клекне и почео је да чита молитву и одједном се десило велико чудо, где је Марија слушајући молитву чула једну неописиву божанску музику која је долазила из груди Старца Порфирија. Тада је, помоливши се, Свети Старац умолио Господа да се благодат Духа Светога настани у Марији и како сведочи отац Данил Гувалис молитва Старца Порфирија излазила је као звук звона, како је забиљежила у писму оцу Нифону Ватопедском, игуману Манастира Светог Нектарија у Глифади.

Захваљујући оцу Нифону, кога је знала још док је као дете био улични продавац јабука, упознала је свога духовника, Старца Јосифа Ватопедског, за кога је рекао Свети Старац Порфирије да је свет и да то многи не знају, али ће сазнати кад се упокоји за њега читаво православље, као што се и збило. Наиме, пар сати након упокојења лице Старца Јосифа је заблистало и на његовом лицу се појаво осмех који сведочи победу живота на смрћу вером у Васкрсење Христово као залог васкрсења рода људског. Управо поред Старца Јосифа, благочестива Марија научила се умно-срдачној молитви „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Умно-срдачна молитва помогла је Марији у њеном новом мучеништву, које јој је предсказао Свети Старац Порфирије јер су кости почеле да јој излазе из зглобова и колико год да је кортизона и лекова за умирење примала без силе и снаге Исусове молитве не би могла да истрпи болове, као ни искушење роптање . А сама Марија никад није за време свога земаљског живота зароптала на Бога и своју судбину него је увек благодарно трпила сва искушења која јој је живот доносио.

Сва њена утеха била је у Богу и у Његовим угодницима, тако да је често посећивала манастире не марећи за болове и остале тешкоће при саобраћају које је имала због свог гигантског раста. Упознала је велике светионике православља двадесетог века попут Старца Порфирија, који јој је рекао да је узрок њене болести незнање лекара који су њеној мајци Константији док је била трудна дали три погрешна лека који су били за епилепсију, а не против повраћања. Управо ти лекови су узроковали поремећај код Марије, који се као последица манифестао путем гигантизма.

Приликом посете Манастиру Светога Давида смирени игуман Преподобни Јаков напустио је Свету тајну исповести да је поздрави као „Човека Божијег“. Са Светим старцем Пајсијем имала је преписку који је о њој сведочио да је Марија „духовни гигант“. Светог живота духовник манастира Дадију, Старац Амвросије Лазари уступио је Марији своју келију за преноћиште, рекавши јој да на „Небесима има палату“ притом је питавши „ да ли ћеш и нас да угостиш тамо?“ Старац Амвросије је прорекао Марији да ће се упокојити пре своје мајке, што се заиста и збило.

Сама Марија није била само поклоница него се трудила да свима помогне, како молитвом, тако и финансијски свима потребитима. Помагала је многе манастире, налазећи купце за манастирске рукодеље или шаљући сиромашним светогорским калуђерима пакете или новчану помоћ. Многе је студената одшколовала као да су њена властита деца, налазећи им стипендије и све што је било потребно за школовање. Марија је засита била Човек Божији, који је из своје болести и невоље свима помагала никада не тражећи никакву овоземаљску утеху. Њена радост је била Крсно-Васкрсна! Непрестано се разапињала на крсту болести, молећи се за сав свет и притом помажући другима да би сви осетили радост Васкрсења Христовог, која је извирало из њене душе. Пуноћа њеног духовног живота ношења Крста Господњег дошла је до свога врхунца када је Марија заједно са својом мајком Констатијом била замонашена од Старца Јосифа Ватопедског у Светом манастиру у Пафу 17. августа 1993. године.

Како се осећала на монашњу у једном своме писму је описала: „ Не постоје речи како да вам опишем моје пострижење. Читава сам била као огањ и мислила сам да ће срце моје да изгори од радости, од налива емоција. Не могу да вам опишем. Старац Јосиф је био у неземаљском стању, нећу то заборавити. Као да смо се налазили на небесима. Нека је свепрослављено име Господње! Благодарим Господа и Богородицу и све оце заједно са мојим Старцем који су моју грешност удостојили монашке англеске схиме!“  По благослову Старца Јосифа Ватопедског све до упокојења Марије нико није знао да је примила монашки постриг. Ипак приликом посете једном женском манастиру Богородице Вратарнице код Волоса у Грчкој светог живота игуманија Макрина одмах је препознала благодат монаштва на лицима Марије и њене мајке и упитала их: Да ли сте ви монахиње? Након упорног наваљивања од стране прозорљиве игуманије, напокон је Марија признала умољавајући игуманију да ником то не говори јер немају благослов од Старца Јосифа. Међутим, игуманија Макрина је позвала све сестре у трпезарију да каже душекорисну реч монахињама. Касније су сазнали да пре него што ће доћи у манастир прозорљива игуманија Макрина рекла је сестрама да ће их данас посетити Човек Божији, што је била светог живота великосхимница монахиња Марија.

Убрзо након примања монаштва приближавала се и нова голгота за Марију, болест се погоршала тако да је морала бити смештена у болницу у граду Лемесу на Кипру, где се заразила инфекцијом која је узроковала нове болове и све брже је водила ка овоземаљској кончини. Сва та искушења и у болници Марија је подносила са непоколебивом вером у Васкрслог из мртвих Господа нашег Исуса Христа. Управо са том силом непоколебиве вере своју освећену душу предала је у руке Васкрслом Господу Исусу Христу из свога намученог и напаћеног тела које је постало сасуд Духа Светога.

Човек Божији Марија упокојила се 20. јануара 1998. године у болници у Лемесу. Сама њена сахрана личила је више на празник радости где је Човек Божији Марија окупила око свога смртног одра многе вернике са читавог Кипра. Уз присутво верног народа и мноштво свештеника схи-монахиња Марија сахрањена је у манастиру Богородице Сфалагиотисе у Лемесу, а по Божијем промислу началствовао је јеромонах Атанасије данашњи митрополит Лемесу. Човек Божији Марија, гигант телом беше a још већи духовни гигант по речима Светог Старца Пајсија, сада пред Престолом Божијим заједно са мудрим дјевама узноси славу Тројичном Богу непрестано се молећи за сав род људски.

Нека би молитве схи-монахиње Марије „Човека Божијег“ биле духовни ослонац у свим нашим животним невољама и потешкоћама!

Архимандрит мр. Евсевије Меанџија

https://mitropolija.com/2022/07/05/marija-covek-boziji/

Прoклeт нeкa je дaн кaдa Тe нисaм жeднa!

Прoклeт нeкa je дaх кojим Тeбe нe иштeм, кao дeтe из утрoбe прoниклo нa свeт!

Пoнeкaд сe, Oчe, зaбринeм дa ли ћe тeлo мoje издржaти oву битку, пa сe бojим нeћe ли сe придружити мнoгим нeмoћимa мojим. Пoмeнитe мe, Oчe, aкo je Гoспoду пoтрeбaн мoj живoт, дa исцeли рaнe мoje, oбнoви твaр срцa мoгa, дa Њeгa рaди издржим. Пoнeкaд Гa питaм: Гoспoдe, чиним ли ja уoпштe нeштo, Тeби угoднo, у oвoм мoм jaднoм и рoпoтнoм трзaњу, нeмoћнoм и пaлoм. Пoмeнитe дa Њeгoвa свeтa вoљa будe и нa мeни, дa би сe Бoг прoслaвиo у свeму!

Бeз дaхa бих сe причeшћивaлa Тoбoм. Сaмo сaм тaдa људскo бићe, a нe спoдoбa oд руку и нoгу. Бeз дaхa бих сe причeшћивaлa Тoбoм, Гoспoдe! Нe мoгу живeти бeз Тeбe. Нe жeлим живeти бeз Тeбe.

Oсeћaм смрт у свaкoм свoм дaху кojи ниje Тoбoм нaпojeн, кojи ниje причaсни дoдир Твoj.

Нe мoгу, Гoспoдe, дa нe грцaм, жeднa Тeбe. Бeз дaхa бих сe причeшћивaлa Тoбoм. Штa ми тo чиниш Гoспoдe, дajeш ми сe и узимaш, и кao дa ми живoт дajeш и узимaш. Дaj ми и снaгe, Гoспoдe, зa тoликa рaђaњa и умирaњa. Пoсустajeм и мaлaксaвaм и нeмoћнo тeлo бoлуje.

 Извод из књиге "Јасика"

(исповедна писма монахиње духовном оцу)

https://www.facebook.com/manastirbrnjak.brnjakmonastery/

Напомена: Текст је написан 14. маја 2022. године. Аутор је желео да поштеди господина Мартинова и његове сараднике, и да текст, ипак, не објави. Но, како је, у мартиновљевском духу, настављено са нападима на епископа Иринеја, аутор је одлучио да текст предочи јавности.

Унапред свестан шта ће га сачекати, Златоје Мартинов је показао већу храброст од својих сатрудника на племенитом послу водвиљске дифамације епископа бачког Иринеја. Упутио је он неке одговоре и неке приговоре писцу ових редака, називајући га опонентом који се уместо аргументима служи инвективама. Ситуација у којој се нашао Златоје Мартинов посве је незавидна и писац ових редака саучествује у муци уредника „Републике“. Није лако вадити кестење из ватре у часу када се читава конструкција што су је он и његови пријатељи градили, срушила у прах. Но, истини за вољу, и поред убојите аргументације, није писац ових редака био тај који је срушио ту кулу, из које су сценаристи и учесници последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ одапињали стреле у епископа Иринеја Буловића. Та кула је од почетка грађена на трошном тлу и била је крхка и неугледна, па је било довољно само мало јаче залупити њена врата да би се она спустила у прах и пепео. Онај који ове редове бележи био је тај који је мало јаче залупио врата те грађевине и збило се то што се збило. Пре него што пређем на разматрање текста што из ума и срца Златоја Мартинова долази, није згорег сликовито предочити споменуто самоурушавање овог водвиља са тоталитарним, хитлеровским предзнаком, што до нас из N1-продукције долази.

Средином деветнаестога столећа, писац Вилхелм Буш сачинио је поучну причу у сликама, под насловом „Диоген и рђави момци из Коринта“. Једног лепог дана, док је чувени грчки философ и аскета Диоген лежао у свом бурету и промишљао, двојица младих обешењака решили су да свој агресивни порив испоље према мудром старцу. Најпре су стали куцкати на Диогенов дом, настојећи да буком помуте концентрацију овог мудраца. Затим је један од двојице што су се из царства баналног упутили ка Диогену, узео шмрк и кроз отвор на бурету хладном водом поливао своју жртву. Да су се на томе зауставили, ни по јада не би било! У намери да мудраца линчују, станиште у којем је грчки подвижник живео стали су да котрљају низ низбрдицу, еуфорично и неразумно – а како би друкчије било! На злу срећу рђавих момака, клинови што су у Диогеново станиште били закуцани, у великој брзини запели су за одећу коринтских изгредника и над њима се остварила она судбина коју су они били одредили Диогену. При великој брзини, станиште грчког философа прешло је преко њих, те су тела оних што су Диогена намеравали да скрате за главу остала сравњена са тлом. Буш, у духу своје педагогије, ову казну сравњивања са земљом коринтских изгредника описује партиципом plattgewalzt.

Читалац већ погађа! Ови рђави момци из Коринта – то су они што намераваху да једном за свагда окончају судбину епископа Иринеја. Ствар је, међутим, измакла контроли и збило се све као у Бушовој причи у сликама: од читаве антииринејевске N1-инфраструктуре није остало ништа. Plattgewalzt, другим речима.

После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека. Но, сâм је кавгу хтео и с правом очекује репризу сравњивања са тлом из оне давне поучне приче из средине деветнаестога столећа која нас поучава о томе шта се са протагонистима царства баналног збива кад гордост удруже са незнањем. Sed veniamus ad rem!

Текст Златоја Мартинова састављен је из два дела. Први део представља „одговор на ,Претходне напомене г. Делића’ које се тичу његових замерки ТВ-емисији и њеним учесницима”. Другим речима, Мартинов мени одговара у име сценаристâ и ауторâ епизоде о злом Иринеју, вероватно од њих и опуномоћен. У том првом делу свога текста, уредник „Републике“ вели да се у тексту моје маленкости могу пронаћи искључиво инвективе, упућене на рачун врлих аутора епизоде о епископу бачком. Овако парафразирајући исказ уредника „Републике“, писац ових редака представља Мартиновљеву способност да артикулише мисао у мањој мери инсуфицијентном него што она то уистину јесте. Јер, Мартинов не користи глагол пронаћи кад говори о инвективама које он у тексту моје маленкости налази већ употребљава глагол сазнати. „Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову све рекао?”, пише Мартинов, а писац ових редова реченицу преноси верно, са свим њеним синтаксичким и ортографским особеностима. Како се то инвективе, које ми спочитава Мартинов, могу сазнати, то остаје знано само овом мудром уреднику „гласника грађанског самоослобађања“. Само што је то устврдио, Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца.

Има, међутим, у Мартиновљевом напису далеко крупнијих интелектуалних погрешки него што су то оне чисто формалне природе. Мартинов, најпре, сврстава напис моје маленкости у рубрику „опадачко-подсмевачког жанра“ и вели да полемичка расправа то не би смела бити. Одмах да будем сасвим јасан. Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијеру будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници. Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи. Стога су све тврдње у тексту о феномену проширивања царства баналног темељно аргументоване и оне се тешко могу довести у питање. Ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим. Јер, да би Мартинов био нечији опонент у полемици, потребно је да испуни четири услова:

1. требало би, најпре, нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу;
2. требало би да има способност да то знање ваљано формулише у форми аргумената, са свим правилима формалне и аналитичке артикулације;
3. требало би да поседује способност парафразе, то јест да тачно разабере шта је у тексту којим се бави уистину речено;
4. на послетку, требало би да се руководи познатим тацитовским принципом sine ira et studio, то јест да примењује инструментарије критике, а не напада када је реч о личностима и темама које третира.

На злу срећу Златоја Мартинова, он је свој живот потрошио представљајући себе писцем и публицистом, а да ниједан од ова четири критеријума за вођење полемике није испунио. Писац ових редака ће, поступно и полако, читаоцима предочити споменуто изостајање условâ за вођење полемике на примеру текста уредника „Републике“. И још нешто! Моја маленкост држи да Мартинов квалификације о њему изречене неосновано назива инвективама уместо да их назове еуфемизмима. Једна од тих квалификација која је аутору овога написа наишла испод пера тицала се дилетантизма уредника „Републике“, а била је формулисана у синтагми која је гласила дилетант Мартинов. Свака од квалификација изречених у вези са овим писцем и публицистом, као и у вези са његовим пријатељима, утемељена је у аргументацији моје маленкости, а то да ли се ради о инвективама, како каже Мартинов, или о еуфемизмима, како тврдим ја, биће предочено у овом тексту. Пођимо, стога, по реду, пратећи редослед у тексту Златоја Мартинова!

Наставак текста у коментару

Декларацију о границама српског језика једногласно су усвојили у Тршићу, 18. и 19. јуна 2022. године учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције, коју чине представници свих србистичких катедри на свим филолошким, филозофским, учитељским и педагошким факултетима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду, Одбора за стандардизацију српског језика, Друштва за српски језик и књижевност Србије и Завода за унапређење образовања и васпитања у Београду. У наставку преносимо у целини текст Декларације о границама српског језика.

ДЕКЛАРАЦИЈА О ГРАНИЦАМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА

Језичка идентификација композитног је карактера и почива на неколико параметара – (1) пореклу, (2) особинама и (3) припадању. Ови параметри могу се међусобно разилазити, чак и супротстављати. У том смислу, сваки језички систем треба посматрати дијахронијски и синхронијски. Иако се у стварности показује као најважнији последњи параметар, социолингвистички, за науку су једнако важна, ако не и важнија, прва два, лингвистичка. Исти принципи важе за народне говоре и књижевне језике. Зато неки идиоми који данас нису српски – могу бити од значаја за србистику због свога порекла или особина, и не могу се искључити из историјских и дијалектолошких истраживања. За најранију прошлост народнога језика, као и за књижевне идиоме, који су везани за јасно одређену народну или националну заједницу – нема много недоумица. Проблеми наступају када треба утврдити однос између језичке и етничке или националне припадности за мноштво говора који су потекли из једног народнога језика, односно повезани су с њиме. На пример, Срби досељени у Жумберак преведени су преко Марчанске уније у гркокатолике, данас Хрвате који говоре источнохерцеговачким дијалектом; Шокци у Срему, досељени у сеоби патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте као арбанашки Клименти, преко католичке цркве интегрисани су у хрватску нацију, прихвативши у међувремену шумадијско-војвођански дијалекат од оближњих Срба.

1. Српски језик у историји.

Консолидација српскога државно-политичког простора у периоду VII-X века у источном пределу некадашње римске провинције Далмације, делимично и Доње Паноније и Горње Мезије дала је географски основ за формирање посебног српскога говорног типа, који ће се у периоду X-XI века диференцирати из познопрасловенског језика као старосрпски језик. На заокруженом простору настаће штокавски језички тип, управо српски – примарно везан за српски народ и његове земље. До средине XIII века српски ће у основним елементима бити јединствен. Етничким померањима или ојачаним контактима са суседима изазваним ширењем Србије и Босне у XIII-XIV веку прошириће се његова база. На великој и географско-политички рашчлањеној територији зачеће се елементи дијалекатских подела, који ће у сеобама XV-XIX века задобити изразитији карактер. Метанастазичка кретања, започета турским продором на Балканско полуострво дубински ће променити састав становништва од Вардара до Загребачке горе, Жумберка и Беле Крајине. Штокавски говори су се стабилизовали на простору знатног дела садашње Хрватске, читаве Босне и Херцеговине (с Републиком Српском), готово целе Србије (с покрајинама) и пограничних зона у Бугарској и Северној Македонији. Постоје прекинути континууми и изолати (Италија, Словенија, Хрватска, Мађарска, Румунија, Бугарска, Северна Македонија, Албанија). Снопове српских изоглоса, односно дијалекте српскога језика једино је оправдано приказивати према стању из 1991. године, пре крупних етничких поремећаја на простору бивше СФРЈ. Видљиви су и утицаји српскога језика у XIII-XVIII веку на суседне словенске идиоме (западна и средишња Северна Македонија, западна Бугарска). Миграције и разноврсни етнолингвистички процеси довели су до тога да је значајан део становништва који се служи српским народним језиком иступио из српскога националног корпуса или је прихватио штокавски, никада се и не налазећи у овоме корпусу. Уз пуно уважавање савремених националних идентитета, српски језик као лингвистичка целина не може се доводити у питање. Треба имати на уму да је у немалом броју случајева национално-језичко (дијалекатско) разграничење могуће.

2. Књижевни и писани језици српске културе.

У дефинисању књижевних језика мора се поћи од хомогене диглосије као вишевековног обележја српске писмености, односа у којем је књижевни језик схватан као виши стил, док је народни језик био нижи стил писане комуникације, што је доводило и до стварања средњег стила као својеврсног прилагођавања књижевног језика говорним моделима. На основу свих лингвистичких, етничких/националних, културолошких, политичких и социолошких параметара, приликом утврђивања историјских граница српских књижевних језика, односно књижевних језика код Срба (од времена постојања посебног српскога народног језика), морају се у обзир узети све њихове различите манифестације од XI до средине XIX века – од српскословенског (XI-XVIII век), рускословенског и руског (XVIII век), до славеносрпског и доситејевског типа језика (XVIII-XIX век). Исто важи и за писане језике наше културе, дубровачки и тзв. илирски или словински (XV-XVIII век).

3. Српски историјски извори.

Извори за проучавање српскога народног језика и књижевних језика код Срба у хиљадугодишњој историји после прасловенске/старословенске епохе су различити, од несловенских до словенских: непосредни књижевни споменици сачувани су од XI века, а народни од XII века. Изворном домаћем корпусу припадају они споменици у којима је јасно истакнуто да су писани језицима српске културе, да се тичу Срба, затим споменици чији језик системски одговара овима, упркос локалним, регионалним или конфесионално-верским идентитетима или у одсуству било какве идентификације. Ови споменици су писани ћирилицом и другим писмима, на различитим теренима, писали су их аутори и писари разних вероисповести и бивали су намењени различитим заједницама.

4. Савремени српски књижевни (стандардни) језик.

Када је о границама српскога језика реч, посебно место има књижевни или стандардни језик српски. Општепознато је да је почетак стандардизације и кодификације српскога књижевног језика везан за рад Вука Стефановића Караџића. Вук је у свом педесетогодишњем раду (1814-1864) извршио прву и стандардизацију и кодификацију српскога књижевног језика. Тај Вуков српски књижевни језик и правопис усвојен је у свим тадашњим државама и провинцијама где је живео језиком обједињен народ српски: Србији, Војводини, Хрватској, Црној Гори и Босни и Херцеговини. На свим тим просторима прихваћена су готово сва Вукова стандардизацијска и кодификацијска решења. Осим у једном случају: у случају Вукова назива језика. Тако се Вуков књижевни језик, који је за Вукова живота био именом само српски, после тога јавља и код Срба под именом српскохрватског/хрватскосрпског језика, а по његовом укидању распадом СФРЈ, још под четири имена: као хрватски, као бошњачки/босански, као црногорски, и као буњевачки језик.

Према свим научним лингвистичким критеријумима идентитета стандардног језика – (1) генетичком, (2) структурном и (3) комуникативном – та именом четири различита језика јесу исти заједнички лингвистички језик. То су, строго лингвистички гледано, само различите варијанте једнога истога лингвистичког Вукова и вуковског српскога језика, са статусом политичких језика. Као једини с примарним статусом лингвистичког језика, а суштински непромењен у односу на привремену српскохрватску језичку фазу, он има пет варијаната именованих језицима као хипонимским терминима: српску, хрватску, бошњачку/босанску, црногорску и буњевачку – тако да се његове лингвистичке границе подударају с границама његових варијаната.

Извор: Новости

Презвитер Оливер Суботић, уредник Православног мисионара
Петровске покладе, лета Господњег 2022.

Почетком јуна месеца ове године сам добио занимљиву поруку од мог старог пријатеља, ђакона др Ненада Идризовића (иначе службеника Народне библиотеке Србије). Он је у то време био на послу сређивања личне библиотеке блаженопочившег епископа Атанасија (Јевтића) у манастиру Тврдош. Уз поруку ми је послао фотографије препуњених полица са књигама из владичине библиотеке, уз завршни коментар: „Има и твојих књига“.

Те речи су ме подсетиле на упознавање са владиком Атанасијем (Јевтићем) и подстакле ме да напишем овај текст, у виду сасвим искреног сведочанства. Будући да сам у међувремену сазнао за постојање сајта atanasije.org, на коме се скупљају слична сведочанства, одлучио сам да га на том месту и објавим. Ово у неку руку јесте и историјско сведочанство, но има крајње личну ноту, без које би све било објективизовано и сведено на пуку фактографију. Пре него кренем са повешћу, напоменуо бих да дијалоге наводим по сећању и они понегде нису прецизни „у слово“, но у потпуности изражавају све што је тада речено и могу се сматрати аутентичним.

*

Моје крајње специфично упознавање са блаженог спомена владиком Атанасијем десило се отприлике средином 2005. године. У то време сам радио на Православном богословском факултету у Београду, као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. На том радном месту сам био запослен на инжењерским пословима, будући да сам годину дана раније дипломирао на одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука (а те године и на Богословском факултету). Био је то уједно и период у коме сам у новинама Православље објављивао серију текстова о односу Цркве према савременим технологијама, што ће касније прерасти у неколико књига и бити тема која ће ме пратити читаву једну деценију.

Једног дана ме телефоном позва Бранимир Нешић (тада оперативни уредник Православља, а данас власник и главни уредник издавачке куће Catena Mundi) и упита да ли можда имам неки свој богословски текст да попуни пар страна у новинама. Недостајало му је материјала, а новине су убрзо морале за који дан да иду у штампу. Све што сам имао већ написано, а да није објављено, био је семинарски рад из догматике на тему „Пневматологија литургије Апостолских установа“. Пошто је тај семинатски рад прошао увид асистента (вежбе нам је током студија држао протођакон Предраг Петровић), био сам убеђен да је потребно само да скратим текст и да га пошаљем Нешићу. Тако и учиних, а он га објави. 

Није прошло ни пар дана од изласка Православља из штампе, кад Брана Нешић опет зове телефоном, али овај пут видно узнемирен. Пита ме забринуто шта сам то написао у поменутом тексту. Ја га збуњено упитах у чему је проблем, а он ми одговори да га је позвао главни уредник (у то време прота Миодраг Поповић) да му каже да га је владика Атанасије Јевтић позвао телефоном у по ноћи и да је грмео на њега због објаве тог текста. „Ко је тај Суботић? Јел то неки провокатор?“, питао је владика љутито збуњеног уредника. Отац Миодраг му је одговорио да ме познаје добро, да сам редован сарадник Православља и да не зна о чему је реч. Онда је владика осуо паљбу, са убеђењем да иза мог текста стоји неки академски богослов који је са ко зна којим циљем објавио тај „дилетантски чланак“, наводећи успут да је цео проблем направила епархија жичка штампањем књиге о поменутој литургији. 

Никоме од нас ништа није било јасно, а мени понајмање. Објасним збуњеном Нешићу да је то био мој семинарски рад који је прошао редовну процедуру прегледа, да сам користио управо књигу коју је владика Атанасије поменуо и да заиста не знам где може бити проблем. Он ми одговори да је и прота Миле Поповић неколико пута детаљно ишчитао мој текст и да ништа спорно у њему није нашао, те ме замоли да се мало боље распитам шта је ту у питању. И посаветова ме братски да се убудуће клоним спорних богословских тема (већ у то време их је било поприлично) и да се држим области у којој сам референтан, а то су информационе технологије посматране из угла православне антропологије и теологије.  

Одмах после тог разговора позвах мог пријатеља и професора литургике Ненада Милошевића, да му укратко објасним шта се десило, у нади да ће он знати о чему је реч и да ће ми дати добар савет. Када је чуо шта се десило, зачудио се како то да не знам за полемику која је везана за ту тему, и помену ми да је владика Атанасије жестоко искритиковао Богословски факултет једном приликом када је на вежбама из литургике служена та древна литургијска форма, будући да је сматрао да у њој постоје неки полуаријански елементи.

Е после тих речи ми тек ништа није било јасно. А још мање свеједно. Владику Атанасија сам као студент много волео да слушам, а његове књиге сам читао са задовољством. У то време је за студенте Православног богословског факултета постојала српска богословска „тријада“ према којој смо сви имали посебно поштовање и у односу на чије ставове смо проверавали своје (у питању су, наравно, митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Атанасије (Јевтић) и епископ Иринеј (Буловић)). Бити у богословском сукобу са било ким од те тројице српских јерараха за мене је било просто незамисливо, али не због страха људског, већ због тога што сам сву тројицу, на свој начин, сматрао људима од којих сам се учио православљу.

Дубоко погођен целом ситуацијом, упитах професора Милошевића шта да радим. Он ми предложи да напишем владици Атанасију мејл, да му се представим и да му све лепо објасним. Рече ми и да ће ми пронаћи мејл који он користи. А да би ме утешио, помену да ће ме узети у заштиту ако буде требало, пошто се све већ тако закомпликовало.

Чим сам дошао у канцеларију и добио мејл адресу владике Атанасија, седох за рачунар и саставих крајње искрено писмо, попут овога које сада пишем. Представих се владици и објасних му да је спорни текст скраћена верзија мог семинарског рада који сам писао као апсолвент Богословског факултета, да уопште нисам имао представу о томе да у поменутој теми постоји ишта проблематично и да се богословских тема иначе не дотичем већ да пишем углавном на тему IТ-а из православне перспективе. Наведох на крају писма да ме је његова оштра критика толико погодила, с обзиром да га сматрам ауторитетом у области богословља, да сам решио да ћу, ако он буде сматрао да тако треба, престати у потпуности са писањем било каквих текстова убудуће. 

Изненадио сам се када ми је истог дана стигао одговор, нисам га очекивао тако брзо, поготово не у комуникацији са једним епископом. Владика ми је написао писмо на две стране густо куцаног текста (у PDF формату, колико се сећам, и то са неким занимљивим фонтом). Сећам се добро уводне речи: Драги у Христу брате Оливере...

Одмах ми је лакнуло пошто сам прочитао ту реченицу, те наставих ужурбано са даљим читањем. У писму је владика Атанасије дао детаљно богословско образложење где је проблем са текстом поменуте литургије и навео да су ту забрљали наши који су то уоште штампали у виду књиге. На крају наведе да ће ме посетити када дође на Богословски факултет, да се упознамо, и даде ми благослов да наставим да пишем текстове и даље. Олакшање које сам осетио после читања писма било је неописиво.

Не сећам се колико времена је прошло од добијања тог писма, али сугурно је било више дана. Тек једно преподне, изненада чујем карактеристичан глас владике Атанасија са степеница међуспрата факултета, како говори: „Где је тај мали, да га видим!“. Кад, ето владике заједно са професором Ненадом Милошевићем на вратима моје канцеларије! Професор Милошевић ме, уз благ осмех, представи и рече: „То је тај Суботић“, а владика одговори: „Ти си, значи, тај мали! Хајде са нама у деканат!“. Пођем за њима, потпуно затечен, право у деканову канцеларију, која је била веома близу канцеларије у којој је био смештен Информационо-документациони центар. У деканату, колико се сећам, је био о. Владан Перишић (тада продекан). Владика Атанасије седе на неку црну фотељу, одмах како смо ушли у деканат, а ја седох преко пута. Онда ми владика рече: „Мали, ти си стручњак за компјутере, али ниси бржи од мене. Гледај ово!“ И извуче из џепа од мантије неки црквени календар, отвори га насумично и одмах пронађе неки број телефона који му је требао. И рече: „Јеси ли видео, мали, из два потеза“. Беше ми јако драго јер видех да владика не само да није љут на мене, већ да сам му, напротив, у неку руку и симпатичан. Почеше онда у деканату разговор са владиком присутни професори, а ја их све поздравих и одлучих да се вратим у моју канцеларију, да наставим са послом. 

После завршетка радног времена, ухватих неки аутобус испод Панчевачког моста и кренух ка Бановом Брду. Само што сам прошао станицу-две, зазвони ми мобилни телефон. Зове професор Милошевић и његовом симпатичном интонацијом пита: „Па где си ти, човече, свуда те тражимо?!“. Ја му одговорих да сам кренуо кући и да сам већ у аутобусу, не знајући о чему се ради. Он ми жустро одговори: „Ма каквој кући, силази на следећој станици и иди право у ресторан […]. Узми такси и одмах долази! Сви тебе чекамо, владика Атанасије неће да почне да једе док ти не дођеш!“. 

Ето сад новог изненађења. Брже-боље сиђох на следећој станици, узех први такси у повратном смеру и за 15-так минута стигох до тог ресторана чијег имена не могу да се сетим (био је негде у Миријеву, уређен у етно стилу). Када тамо, имам шта да видим – заиста сви седе и чекају да дођем. Видим на лицима присутних професора да им баш и није све најјасније, као ни мени, уосталом. Када ме владика виде да улазим у ресторан и долазим према њима, одмах повика: „Ти мали, овде до мене да седнеш!“. Седох одмах до њега (што би рекао наш народ: у горњи крај) и поче ручак.  

Сећам се да сам причао са владиком о теми мог магистарског рада који је требало да почнем да пишем, о мом родном крају (јако му се допало када сам му рекао да сам из Рашке области јер, како каже, у том крају живи честит народ), поменусмо успут и мог земљака јеромонаха Василија (Копитића) и многе друге теме. На крају ми владика поводом спорног текста рече да ће бити сасвим довољно да у наредном броју Православља напишем неку кратку ноту да сам дошао до нових сазнања која бацају потпуно другачије светло на дату тему и да нема потребе даље да се бринем око те теме, а да ће он свакако обрадити то у некој студији. 

Сутрадам видех на факултету професора Ненада Милошевића, који ми рече: „Никада нисам видео владику Атанасија таквог. Погодило га је то што те је напао. Мислио је да си неки провокатор, а када је сазнао ко си и да је то био твој студентски рад, заболело га је што те повредио“. А неколико дана касније видех се и са Бранимиром Нешићем у канцеларији Православља. Он се одмах насмеја и рече како је долазио владика Атанасије у Редакцију и прокоментарисао: „Добар ти је онај мали. Уме да забрља, али уме и да се покаје!“.

*

Од тада сам се свега неколико пута сусрео са владиком Атанасијем и увек би ме крајње срдачно поздравио. Запамтио ми је лик, премда сам се доста изменио по уласку у свештенослужитељски чин коју годину касније. Сећам се да ме је једном током васкршњег периода испред Патријаршије, после неколико година (када сам већ био у свештеничком чину), сусрео са узвиком „Радост велика!“ и раширио руке да ме загрли као да види неког кога познаје годинама.

Наш поновни упечатљив сусрет се десио августа месеца 2014. године. Тада сам са својом супругом и ћерком отишао у Требиње на мањи породични одмор. Пошто смо изнајмили апартман у непосредној близини саборног храма, сваки дан смо могли бити на служби. Одлучих да један дан одемо до манастира Тврдош и да посетимо владику Атанасија. Иако смо дошли ненајављени, обрадовао се када ме је видео и дочекао нас је веома срдачно. Дадох му тада неколико мојих књига, вероватно управо оних које је ђакон Ненад Идризовић пронашао у његовој библиотеци. Он мени даде заузврат ново издање књиге На богочовечанском путу, у којој су били и његови коментари, и замоли ме да ту књигу представим у Православљу. Била је то велика част за мене, а и потврда да ми је заиста од срца дао онај благослов да наставим да пишем у време када смо се упознали.

Посебно се владика обрадовао што смо повели и ћерку Нину, која је тада имала три и по године. Она и владика Атанасије одмах нађоше неки свој заједнички језик, пошто је он волео децу, а и деца њега, што је већ опште познато. После неколико дана, током литургијске проповеди на Преображење, владика у требињском Саборном рече: „Са нама на служби је и моја другарица из Београда што има три и по године, њу хоћу посебно да поздравим!“.

Тих дана рече владика нашој Нини: „Да кажеш тати и мами да ти роде брата!“. У то време супруга је била у почетној фази трудноће, но владика то није знао, и то нам је било веома симпатично. И заиста, већ почетком наредне године, испунише се владичине речи – Богу слава и хвала, Нина дан уочи свог рођендана доби брата Саву.

*

Сусрет у Требињу је био последња ситуација у којој сам имао прилике да се детаљније испричам са владиком Атанасијем. После тог сусрета, колико ме сећање служи, нисмо имали прилике да се видимо.

Непуних седам година после нашег сусрета у Тврдошу, владика Атанасије се преселио у вечност. Тада сам обављао дужност уредника сајта Информативне службе СПЦ и сећам се да смо објавили толико чланака, вести, беседа, текстова… поводом његовог упокојења, да су заредом три насловне странице сајта биле напуњене само том темом. За своје монументално богословско дело и жртву коју је поднео за српски народ, то је најмање што смо могли да урадимо у његову част.

За крај овог присећања, вратио бих се на догађај када владика Атанасије Јевтић није хтео да стави залогај у уста док један обичан млади службеник Православног богословског факултета не дође на ручак и седне са њим. Тај догађај занавек је исцртао контуре лика владике Атанасија у мом сећању. Ако је он мене тада доживео као хришћанина који „уме да забрља, али уме и да се покаје“, ја сам њега доживео као епископа који уме оштро да укори, али уме и очински да загрли.

Вјечнаја памјат!

http://athanasios.org/index.php/o-vladici/prvi-susret-i-potonja-sretanja-sa-vladikom-atanasijem

Са благословом Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Г.Г. Порфирија, изашло је друго издање душекорисне књиге "Сећање не сме да стане", чији је издавач је наша сестра у Христу - Зорица Ковачев.

Књига је посвећена Блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију и Блаженопочившем епископу захумско-херцеговачком Атанасију, и написана је са великом пажњом и љубављу. Књига представља сведочење многострадалних људи, жена и деце. Разлог за њихово страдање познат је само Богу и онима који су зло учинили. Житија светих из ове књиге недвосмислено указују на свецелу љубав наших Светих, славних предака према Православној вери и Отаџбини. Вечноживи Новомученици Српски су духовни оријентир надолазећим генерацијама у славу Христа Распетог и Васкрслог.

Иначе, у књизи су заступљени новомученици које је Сабор СПЦ канонизовао до 2020.године.

Ко жели књигу за себе или свештеници за своје парохијане, могу контактирати издавача Зорицу Ковачев на тел 066 201816 и добиће је бесплатно. Плаћају  се само трошкови испоруке. Други начин је куповина у продавницама "Ризнице" у Земуну и код Храма Светог Саве, као и у књижари ПБФ.

Нека би нам Свети Мученици Српски били подстицај да, непрекидно надахнути њиховом жртвом, пребивамо у спремности на жртву за Бога, ближњега свога и чистоту вере Православне.

Амин, Боже дај.

https://zivereci.com/874-12915

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у недељу 19. јуна 2022. године у порти Вазнесењског храма у центру Београда, од 19 часова ће бити одржано ауторско уметничко вече појца и композитора Љубомира Љубе Манасијевића, сазнаје радио "Слово љубве". Драгог госта и пријатеља смо замолили да каже коју реч више поводом ове вечери, којом ће уметник обележити три деценије плодног рада.

Извор: Радио "Слово љубве"

Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије

У цркву Св. Тројице у Старом граду сам ушао неких двадесетак минута прије вечерње службе уочи празника Педесетнице – наше храмовне славе. Поред црквењака, у том тренутку у храму је само она била присутна. Стајала је поред иконе Св. Василија Острошког Чудотворца и тихо плакала.

Код нас је на богослужења почела да долази прије неких мјесец дана. За разлику од других Рускиња које далазе у наш храм, она врло мало познаје црквену праксу, што се нарочито примјећује у њеној комуникацији са свештенством. Из тога сам закључио да је од скора почела да похађа богослужења. Она је жена у касним педесетим годинама, која се достојанствено носи са старењем.

По њеном понашању и ставу према другим људима, закључио сам да долази из неког од руских великих градова.
Убрзо је њен тихи јецај прерастао у гласно плакање. Међутим, када ме је угледала како стојим за пјевницом, кренула је према мени и плачним гласом рекла : „Павел, Ви не знате како је то страшно! Мог Максима више нема!” Убрзо је из ње потекла читава бујица ријечи, из које сам могао разазнати да су она и супруг сина добили прилично касно. Временом је израстао у јаког и стаситог младића који се пријавио у војску.

Када је почела војна интервенција у Украјини, као професионални војник је са својом четом био распоређен у близини Херсона. Редовно јој се јављао, шаљући јој слике и гласовне поруке преко вајбера. Међутим, од прије неких пар седмица његове су поруке престале да стижу. Осјећала је да се догодило нешто страшно и злокобно. Неизвјесност је трајала све до момента у којем јој је супруг из Москве јавио како је добио дефинитивну потврду да је Максим погинуо.

Од тада непрестано тугује и плаче. Ноћима га сања и буди се у агонији. „Павел, њега више нема и ви не знате како је то страшно“ – говори ми док папирном марамицом прелази преко изразито свијетлих очију. „Свештеници ми говоре да на папирићу који ће се прочитати на проскомидији, напишем његово име. Павел, ја пишем и пишем, али ми од тога ништа није боље. Монаси ми кажу да само Господ зна зашто је то морало да се деси. Павел, нека буде опроштено мојој грешној души, али ја бих вољела да Господ то знање са мном подијели!”

Убрзо су се зачула звона која су означила почетак вечерње службе. Престала је са плакањем и рекла ми:“ Павел, опростите што сам Вас оптеретила и одузела Вам вријеме, али Ви просто не знате колико је то страшно!“

На вечерњој служби смо појали утврђене стихире, које спадају у сам врх црквене поезије. Да је изашла раније са службе, схватио сам кад је нисам угледао у реду за петохљебницу. Након службе сам се упутио према Маинама, из неких разлога, не размишљајући о њој и нашем разговору. Међутим, као никад до тада, почео сам да примијећујем како је „избјеглице“ из Источне Европе прилично запљуснуо талас „западних вриједности и културе“. Примијећивао сам луксузне аутомобиле са украјинским таблицама. Сретао сам мушкарце у зрелим година са косом офарбаном у зелену или црвену боју. У улици Мајински пут срео сам групу изразито мршавих дјевојака, које нису могле имати више од седамнаест или осамнаест година. Биле су скроз у црно обучене, са црном шминком на упадљиво блиједом лицу. И тек кад сам стигао кући и када ми је мој млађи, петогодишњи син, угледавши ме, скочио у наручје, сјетио сам се њених ријечи:“ Павел, Ви не знате како је то страшно“…

https://mitropolija.com/2022/06/15/strasno-je/