У јесен 1987. налазио сам се у Америци. Сасвим случајно сам сазнао да се у једној болници за опекотине и Кожна оболења, близу оне у којој сам ја радио, лечи неко детенце с Кипра. Мали Андреј се родио с младежом, с кератозом која је прекривала око две трећине његовог тела; цела леђа, пола груди и стомак, једну руку од лакта до врха, највећи део ногу и део лица. Једино решење је било да се предузме систематско постепено пресађивање Здравог Ткива. Лекарски тим би отклањао део здраве коже, обрађивао га у лаборатотији, одакле би излазио много већи комад који би након одговарајуће процедуре био пресађен на болесно место слабашног дечјег тела. Пре но што је напунио годину дана, мали Андреј је подвргнут тринаестој операцији пресађивања коже и истом броју анестезија. Неизмерна патња малог дечака, истрајност и стрпљивост неупоредива, неизрецива агонија и психички бол родитеља.

Дуго нису имали деце. Колика је тек радост била када су сазнали за трудноћу! Месеци бриге и ишчекивања. Практичне и психичке припреме. Приближава се час порођаја. Излази бебина главица. Следи јој тело… црно и наборано, ишарано младежима. Замислите само како им се изненада свет руши; спремаш се за славље, а схватиш да си се обрео пред једном далекосежном и бескрајно несагледивом драмом. Дилеме, препреке и метеж одлука надилазе сваког човека и све људе заједно.

Узели су своје дете и заједно дошли у Бостон. Незнанци међу незнанцима. Незнан је и исход покушаја. Неодредив период боравка. Магловита будућност детета и породице. На једном месту Св. Григорије Богослов пише: „Добро је потонуло, зло испливало, ноћу треба пловити, а светлости ни од куда, Христос спава“ (Посланица 80. Евдоксију Ретору). Такво је било стање родитеља када сам их упознао.

Зашто да се роди ово дете? Зашто да се толико мучи и да страда? Зашто само да пати и да неподношљиво рањава своје родитеље? Зашто, уместо да гаје снове за њега, они се плаше и помисли на своју будућност? Да су током трудноће знали за последице, могућност да је прекину била би вероватнија. Световна логика говори да би добро учинили. Вероватно би их у томе подржала и световна етика.

С том врстом разговора дружили смо се око осам месеци. На ова питања никада нисам дао непосредно изговорени одговор. А нисам га ни себи хладне главе могао дати. Једноставно сам са њима делио љубав, бол и патњу, онолико колико сам могао. Они сами, са чудесном истрајношћу. Савршена мајка, пуна богате осећајности и отворености, с буром вере оправданог негодовања. Отац, достојанствени див-јунак. Двоје младих људи, родитељи који су сазрели за годину дана – колико заједно неће сазрети до краја свога живота. Људи просте вере и уобичајене логике. Не превише ни црквени. Обични људи…

Једина утеха беше им богати Кипрaнин који је на себе узео огроман трошак дететовог лечења, као и незнанци из болнице који су им постали најближи пријатељи. Можда је Бог био мало тежак у љубави према њима, можда и неправедан, али људи су се вероватно боље понели.

Прошло је отприлике дванаест година. Ја сам се вратио у Грчку, боравио сам на Светој Гори и постао свештеник. Требало би да су на Кипру. Вероватноћа да је мали Андреј жив веома је мала. Барем су тако процењивали лекари, ослањајући се на сазнања и статистике. А и ја сам им веровао. Наши путеви су се разишли.

Година је 1999. Налазим се у Никозији. Позивају ме да заједно с тадашњим министром здравља наступим у једној телевизијској емисији. Планирано је и директно укључивање гледалаца. Јављају ми у студију да је мој стари познаник из Америке на линији и да тражи да изиђе у етар. То је био Андрејев отац. Жели да се видимо. Емисија се ускоро завршава. Излазим и налазимо се. Mоје прво питање се тиче Андреја…

— Није у овом свету — одговара ми. — Упокојио се? – питам.

— Нисам мислио на тај начин у другом, хтeдoх рећи у друјачијем свету.

— А где се ви налазите? – усудих се упитати. — Ми смо увек с њим, у његовом свету.

Нисам баш много разумео. Није много тога ни казао. Веома срдачно и достојанствено ме је позвао да пођем његовој кући и видим дете. Одмах полазимо.

Андреју је сада тринаест година. Посматрам га. Високи момчић, око метар и седамдесет. Његова појава, спољашњи изглед, задовољавајући. Расути младежи по лицу и рукама, но ништа одбојно. Међутим, његов проблем се не налази на телу, него у целом његовом изражавању. Андреј пати од узнапредујућег аутизма. Ни у чему није самосталан. Уопште не говори. Не реагује ни на какав чулни подстицај. Не општи. Уопште не жели да чује музику. Ничим га нису могли умирити. Апсолутно ничим, док није напунио десет година. Једнога дана његова кума га одводи у своју нову кућу, у близини цркве. Звона звоне. Андреј се по први пут осмехује. Одушевљава се. Реагује снажно. Тражи да крене к том свом чулном подстицају. Звоно престаје. Андреј је упоран. Одлазе на вечерњу. Андреј мрмори, на неки начин прати службу. Враћају се кући. Кума пусти радио. Андреј захтева да га угаси. На касетофону му пушта византијску музику, и Андреј поново живне.

Данас, двадесетак година касније, Андреј одлази само у цркву, зна само „Вјерују“ и „Оче наш“, све напамет, а од песама само „Пречиста Дјево, Владичице“. Одбија да иде било где другде. Крсти се правилно и радује се док глади браде свештеника и када се причешћује. То је његов живот. Једино то. Апсолутно ништа друго. Учинио је да већ и родитељи његови живе славећи Бога у „другом“, његовом свету.

Једно болесно, напаћено, упропашћено, аутистично дете, бескорисно за овај свет, ни у каквој вези с њим. Једно дете благословено, с необјашњивом мистичном комуникацијом само с Богом. Један драгоцени духовни бисер за овај свет. „Него што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред Светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1Кор. 1,27-28).

Да смо унапред знали у каквом ће стању бити Андреј, не би постојао; не бисмо му дозволили да постоји. Био би „небиће“. Али Бог нас је исмејао и изабрао га је. Ово дете је украс Божји у овоме свету. „Јер је лудост Божја мудрија од људи, и слабост је Божја јача од људи“. (1Кор.1,25).

https://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau-andrulin-andrej/

Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу Чудотворцима, ево Српског Светог Лекара - Светог Владике Николаја. Kо може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, Он лекар душа и савести Српских. Небески лекар савести Српских.„Комарац треба да говори о узлетима и полетима орла. Највећег Српског орла у историји Српског народа и овог светог краја. Шта комарац може да одзуји? Шта!? Шта свећица да каже о Сунцу? Како ће свећица да хвали Сунце? Опростите, али сви данашњи Срби - ситне смо мале свећице, а Сунце, запловило по српскоме небу, друго сунце, је Свети Владика Николај. Ми, крпељи, данашњи Срби, крпељи, не можемо да видимо Сунце. Зарили смо се у руно европске културе: биоскопе, позоришта, благостања, гардеробе, јеловнике… Крпељи! Нама блиста сунце а очима га не видимо. Многи су Срби тако рођени. Многи намерно ослепели себе данас. Гле, зар ти можеш ценити сунце, када Творца сунца не признајеш. Ти, угашена свећицо Србска! Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Србског.

Два човека има Српска Црква и Српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. Опрости Свети Владико! А ти за мене и за све здраве Српске душе, други си Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст!

https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

Велика руска светитељка Блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино, Епифанског округа, Тулске губерније. У породици је било четворо деце: два брата – Иван и Михајло, и две сестре – Марија и Матрона. Матрона је била најмлађа. При таквој оскудици у којој су живели Никонови, четврто дете је представљало велики терет. Зато је, услед сиромаштва, још од рођења последњег детета мајка намеравала да га се некако ослободи. О убиству младенца у утроби материној у патријархалној хришћанској породици није могло бити ни речи. Зато је постојало мноштво прихватилишта, где су незаконито рођену и незбринуту децу васпитавали средствима државе или добротворним прилозима.

Матронина мајка је, још пре њеног рођења, одлучила да дете када се роди преда у прихватилиште кнеза Голицина, у суседно село Бучалки, али је тада уснила упечатљив сан. Још нерођена кћи јавила се Наталији у сну у облику беле птице са људским лицем и затвореним очима и села јој је на десну руку. Прихвативши сан као чудесно знамење, богобојажљива жена је одбацила помисао да дете да у прихватилиште. Девојчица се родила слепа, али је мати волела своје „несрећно детенце“.

Из Светог писма видимо да Свевидећи Бог понекад одабира Себи служитеље још и пре њиховог рођења. Тако Господ говори Светом пророку Јеремији: „Пре него ли те створих у утроби, познао сам те, и пре него си изашао из утробе, осветио сам те“ (Јер 1, 5). Господ, изабравши Матрону за нарочито служење, од самог почетка положио је на њу тежак крст, који је она с покорношћу и трпљењем носила целога живота.

На крштењу је девојчица добила име Матрона, у част Преподобне Матроне Константинопољске, грчке подвижнице из 5. века чији спомен празнујемо 9. (22) новембра.

О богоизабраности девојчице сведочи и то што се при крштењу, када је свештеник спустио дете у воду, над младенцем појавио стуб благоуханог облачастог дима, који су видели сви присутни. О томе је сведочио рођак Блажене, Павле Иванович Прохоров, који је присуствовао крштењу. Свештеник Василије, кога су парохијани поштовали као праведника и блаженог, био је неизрециво задивљен: „Крстио сам много деце, али ово видим први пут, и ово дете ће бити светога живота.“ Још је отац Василије рекао Наталији: „Ако девојчица било шта затражи, ви обавезно дођите право к мени, дођите и реците шта треба.“ Додао је још да ће Матрона чак предсказати његову кончину. Тако се заиста и догодило. Једне ноћи Матронушка је неочекивано рекла мајци да отац Василије умире. Задивљени и уплашени, родитељи су отрчали у дом свештеника. Када су дошли, показало се да се он управо упокојио… (Житије Блажене Матроне Московске – pravoslavie.ru)

О дару духовног расуђивања, прозорљивости, чудотворења и исцељења Матрона је била обдарена Богом од раних дана. Овој руској светитељки били су видљиви не само људски греси, преступи, већ и помисли; осећала је приближавање опасности, предвиђала непогоде и несреће у држави. По њеним молитвама људи су добијали исцељење од болести и утеху у невољама.

https://mitropolija.com/2022/05/02/blazena-matrona-moskovska-2/

у Част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије

Јављање иконе Владичице наше, – Живоносни Источник, збило се 450 г. у жбуну од кипариса, близу Златних врата, у Константинопољу.

Пролазећи тим местима војвода Лав Маркел, будући цар Византијски, сусрео је слепог човека на путу, који га је замолио да га одведе у хлад – да се мало одмори и напоји воде.

Ту је будући цар, чуо глас Пресвете Богородице : ,, Царе Лаве, уђи у тај грм, расчисти коров и тамо ћеш наћи воду која му је потребна и њом напој жеднога. Водом са извора умиј његове очи. Ја ћу ти помоћи да подигнеш храм у моје име и сви који овуда буду пролазили и с вером призивали моје име, услишићу им молитве и исцелиће се .”

Када је Лав Меркел напојио и умио слепца – он је прогледао и пошао у Константинопољ, без икакве пратње, прослављајући Богородицу.

Када је постао цар, по речима Богородице, наредио је да се очисти тај извор и да се на том месту направи камени круг. Над њим је саградио храм посвећен Пресветој Богородици. Извор је назван Живоносни, зато што се ту пројавила исцелитељна благодат Владичице. (овде треба рећи, да епитет, Источник, не означава страну света, већ представља – извор воде).

Од тог времена на том месту увек су се дешавала бројна чуда и исцељења.

Међутим, после пада Константинопоља, храм је разрушен а извор затрпан.

Но, хришћани су га открили и наставили да користе живоносну воду.

Године 1835. после повлачења турске власти, изнад извора поново је подигнут храм, у част Славне Владичице наше.

Мада се ово Богородичиног место налазило изван града Константинопоља, поред њега се налазила палата са царевима, који су у овај храм долазили са свечаном свитом. Најчешће су се ови доласци одвијали, на Вазнесење Господње.

Икона Мајке Божије – Живоносни Источник, прославља се у петак Светле седмице односно, на Источни петак.

Чуда

 Пред њом се молимо за утврђење благочестивог живота, очување животних сила, за исцељење од телесних и душевних недуга и страсти, и за помоћ у свакојаким невољама.

Изображење

Богомајка је приказана у седећем положају, у мафориону пурпурне боје док носи Богомладенца у рукама. Овако изображена на жутој подлози, положена Је у чаши, из које точе два неисцрпна извора исцељења, богочежњивим душама. Са сваке стране осликан је по један жбун од кипариса, што произилази из самог њеног житија.

И овде, по ко зна који пут Владичица показује неизмерну љубав и милосрђе према напаћеном роду људском, изгубљеног у својим прегрешењима, заблудама и предрасудама… Јер Она, као неисрпни извор милосрђа, увек пружа утеху поробљеним страстима, обремењеним гресима и болеснима телом и душом.

Као Источник Живота, Која Га је донела на овај свет – она је непресушни извор, у свим временима, сваковрсне добродетељи роду људском.

Тропар, глас 4

Почнимо људи да лечимо душе и тела молитвом, претечи свих наших мајки, Пречистој Царици Богородици, која нам точи чудесну воду и умива поцрнела срца, грехове наше чисти, и душе верних осветљава чудесном Божанственом благодаћу.

https://mitropolija.com/2022/04/29/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zivonosni-istocnik-2/

Симонопетра је један од двадесет светогорских манастира. У пролеће, поглед с околних стрмина на манастир захвата расцветало дрвеће, чији цветови сијају „као из завичаја трешње“. Путници намерници, из неких других завичаја, у високој архитектури овог средњовековног здања виде сличност с далеким непалским манастирима угњежденим високо у брдима. У време бура, магла с Атоса спусти се још ниже и сакрије и конаке и цркву. Тада се монаси с већ свиклом усмереном пажњом још више утврђују у служби, ону у цркви и ону у послушању. Један ми је монах рекао: „Владимире, да ти искрено кажем, ја се за седам година живота у Симонопетри нисам ни једном спустио до мора. Нисам руку умочио.“

У манастир сам дошао необичним путем. Комби нас је возио из Каракала, те је прешао сва узвишења подно Атоса, прекорачио Свету Гору прошавши кроз старе, густе шуме, и спустио се у сутон стрмим и вијугавим путевима, с високих обронака. У даљини, преко мора и обала, плавет се уклањала у модрољубичастом сумраку.

У Симонопетри путници ређе бораве јер је мало соба за госте, па се људи најављују и по годину дана раније. Ипак, неке намернике љубазни гостопримац пусти у своје здање и пружи им уточиште за ноћ. Симонова стена, овај чудни назив, подсећа на својег оснивача, монаха Симона, који је умислио да манастир може да се гради на суровој стени, и то манастир чије бочне зграде броје и до седам спратова. И ту замисао успео је да учини стварном.

Уз стрмину, с унутрашње стране брда на којем је грађено, приступа се до капија, а кад се оне прођу пење се степеницама које надсвођују обле таванице. На врху, путник ступа у интимни простор дворишта опасаног зидинама, одакле хвата и део плавог неба. Црква у центру малог дворишта, ограђена је библиотеком и административним зградама. Као Плотинове сфере, и ово парче светогорске топографије, налази се на врху, до њега се долази прелазом кроз концентричне сфере и уз труд. Чудно је што у дворишту нема никаквих детаља, нема ни људи јер они могу да ступе у цркву и другом страном, кроз повезане ходнике, па пејзаж подсећа на платна Ђорђа де Кирика, у којима владају равни и површине, а пастелни склад геометријских облика омета само неколико издужених сенки које чине хлад.

Страна манастира окренута према мору опасана је старим дрвеним терасама испод којих увире понор све до мора. На тим терасама човек може у потпуности да утоне у контемплацију, све док га евентуално не дочека напад панике и страх од стрмоглаве висине. Бити овде „човек на свом месту“ не подразумева препуштање ужитку који пружа природа. И после страха, путник умакне с тераса, окрене се унутрашњем и не расипа пажњу на лепоту крајолика. Наспрам светлости која прамиња с мора, ту је светлост кандила и канделабара, и одсјаји иконостаса, фресака, светло које врца са лустера што се њишу током вечерње службе, светлост из очију монаха. У Симонопетри може лако да се креће из једног света у други.

Сав сплет манастирског здања указује на то да се градило како се могло. Зграда до зграде, једна на другој, грађене на стрмој основи, у тешкој борби са силама природе. Како је у средњем веку изграђен такав манастир, на таквом положају, тешко се разазнаје.

На Светој Гори људи увек нешто говоре. Као и све друго, и Света Гора може да буде сцена и представа. И највећи странци постају одобровољени, једни спрам других. Једино монаси гледају своја посла, често сасвим скривени од посетилаца. А људи говоре на разне теме. Многи долазе покренути жељом да увеличају сопствену традицију, да узвисе себе и своје у грандиозном крајолику који не мари за такве мотиве. Неки полазе на пут због своје вере, убеђени да се она не разликује од вере коју живе монаси. Да ли ће се, након светогорског искуства, разочарати у свет који виде? Могуће је, чак ће чешће бити разочарани у себе, у сопствене представе. Човек се може запитати какав је садржај сопствене вере, за коју сматра да постоји одувек. И, испитивати духове, стари је савет.

Делио сам собу с два Данца, два сасвим различита пријатеља. Као два права странца, опходили су се с пажњом и обазриво, тихо су разговарали и повремено се удаљавали у околину манастира. Један, спортски тип, којег Света Гора занима као место лепе природе, воли да се пење по брдима. Овај други сасвим је другачији. Не занима га околина и узбуђује се садржајем вере. Дошао је да види цркве и монахе, и да се причести.

У својеврсном узбуђењу испричао ми је како су му у скиту Св. Ане, у некој келији, допустили да суделује у литургији и да се на крају причестио. То му је значило, и био је киван што су га у другом светогорском манастиру удаљили и доделили му припрату као растојање од везе с мистеријама. Помало озлојеђен, причао ми је о својој протестантској историји. У Данској је црква национална и спада у јеванђељско-лутеранске. И он је, „као и многи други“, увидео мрачну страну државне цркве, па ју је напустио. Сетио сам се једног књижевника, старог борца за своја левичарска уверења, и његовог искуства с јадранског острва, када се упутио да посети неки римокатолички манастир. Наишао је на старог фратра, који је у узбуђењу скочио и повикао на свог презреног госта „Ти си Сотона! Ти си лутеран!“

Мој саговорник, разочаран данском црквом, постао је пентакосталац. Асоцијација на тај помен биле су змије које искушавају дубину вере у њиховој цркви, док их не убију, као и екстатично изговарање неразумљивог језика за који сматрају да је дар Духа Светога.

– „Змије? Ма то раде фанатици, а не прави пентакосталци, маните се тих идеја, то је аберација. Али говор, то је нешто посебно, то је дар. Ја бих вам сада тако проговорио али не желим из поштовања према овом месту. Знам да нас овде не разумеју и да то не би било схваћено.“ -– проговарао би с мешавином поштовања и незадовољства што није прихваћен као брат-хришћанин. Причао ми је о свом животу и колико се заједно с породицом труди да живи хришћанским животом. А, ето, овде није могао ни да се причести.

– „Један је Христ! Ви верујете у њега и ја верујем у њега, зато смо браћа, зар не? Мени је потребно да с неким разговарам о природи вере, али не желим да ометам монахе. Они су драги и држе се по страни, било би страшно када бих их узнемирио!“

Тако су се испред старог каменог манастира, који вековима живи уз цику галебова и исте заласке сунца, срела два Христа. Један је говорио језиком икона, које уз дим и мирис тамјана целивају скрушени монаси. Говорио је из својих окићених цркава у којима богате представе хришћанског живота на сваком педљу подсећају на време и место у хришћанском животу. Тај Христос, са своја два лика са синајске иконе, указивао је на своју двоструку природу. Половина његовог лица уроњена је погледом у муке пролазности и варљивог односа у којима живе људи, док је друга био сам Христос Пантократор, владар васељене. Христос Атоса, Словена и источних мученика.

Фото: Владимир Живановић

Други је Христос, из уста овога Данца, проговарао вером која носи сумњу у овај свет и све што у њему влада. Подучавао је да је само вера довољна и да дела немају важност. Да насликани лик на дрвету чак може бити и саблазан.

Све ове разговоре Данчев пријатељ није пратио. Гледао нас је с неком снисходљивошћу и сажаљењем, што траћимо време у таквим причама, у свој атоској лепоти. Пентакосталног Данца притискала је атмосфера источне традиције, која му доноси суморне погледе на живот, мучило га је силно присуство икона и фресака и осећао се као под присмотром и у гужви.

– „Наше су цркве пуне белих зидова и у њих човек побегне из света и јагме града. А ова силна орнаментика, као да ми одвлачи пажњу са суштине и сав тај декор може да буде само пука представа!“

И даље се јадао. Неко му је добацио да је у северњачким црквама празнина јер нема заједнице, нема заправо ничега. Прво су склоњене иконе и иконостас, па уклоњене фреске и света трпеза. Онда су на ред дошле свете тајне. И шта на крају остаје? Рекли су му да у такву цркву човек улази као у будистички простор да медитира. То је место где се човек опоравља од рана живота да би се изнова, пун страсти и чежње, вратио њему. Али црква није то што протестанти замишљају! Вероватно су му још доста причали, његови православни сапутници, јер је одавао утисак човека који губи мир и упорно тражи одговоре и разумевање.

– „На крају, ипак смо сви хришћани! Ја верујем у Христа и ви верујете у Христа!“ – понављао је, „ја верујем у Христа и ви верујете у Христа!“

У Симонопетри, као и на другим светогорским местима, рутина дисциплине одржава снагу и свежину. Колебања нема и стари монашки систем не зависи од ситних разговора ходочасника. Одлазили смо и враћали се у свет. Тамо нас чекају слична искушења, и нас из Србије и она два пријатеља из Данске. Прођоше један за другим, лука Дафни, Пантелејмон, Ксенофон, Дохијар. Зашла је и Јовањица, а појављивали су се обриси Нове Тиваиде, чији спаљени обронци полако добијају ново зеленило. И све се било умирило. Причао сам на трајекту с једним нашим свештеником. Рекао сам му дилеме доброћудног Данца. Отац се смешкао и потврђивао, све док није чуо Данчеве речи о „истом Христу“. Тада је скочио на ноге и узбуђено проговорио: „Да, они верују у Христа! Али у ког Христа они верују? Какав је тај Христос? То није наш Господ.“ – и он је то изговорио више пута, као и Данац, и негодовао.

Владимир Живановић

https://teologija.net/simonopetritske-lestve/?fbclid=IwAR1u5lXw4H3eSEpOfqZIJapWbgCnhr8K1VzxNuNfpXbukBGGBlmAT_4Etj8

Људи су прекомпликована бића, али негде ипак верују да су мали богови, јер никада реално не мислимо о сопственом крају, јер да мислимо, између друштва и личности, између онога што морамо и онога како би требало, победила би личност. Могуће да је вера у вечни живот, суштински, онтологизација друштва и његових вредности, а не спасење индивидуалног човека. Идеја вечног живота ставља забрану на помисао о смрти као крају, и тако човек себе наставља да суспендује. А са друге стране, у тако устројеном систему, појединац без друштва пропада и нестаје. Послушност тако постаје главно средство које се потегне када човеку објашњавамо шта је важно за његово спасење. Кроз надзирану комуникацију изгубили смo непредвидљивост слободе. Сталним редефинисањем прошлости које би одговарало подешавању данашњице за коју верујемо да је стварност, односно, креирањем интереса и измишљањем оправдања да су сви ти поступци за оно будуће што нас чека, али никако овде и сада, већ у обећаном Царству, стварамо неку нову реалност и истину. А Истина је једна, бар за нас хришћане. Као да се Царство Небеско већ не остварује овде. У таквом једном наметнутом и послушном систему, верник више и није потребан. Он је игроказ, монодрама, измишљена улога, једночинка која губи представу о томе да је слободан.

Покорност и памет су антиподи. Развијањем послушног карактера запоставља се критичка мисао, као и емоционална писменост. Шта се деси када човек своју памет, своју снагу, не артикулише у своју корист, већ у послушност? Корист није неминовно ућарити и мимо квалитета остварити успех. Корист је бити бољи. Да ли је човек трпљење или понижење, да ли је човек роб? Да ли покорност иде у корист интелигенције? Ако до краја извучемо идеју о послушности, на крају ћемо добити болест. Робови нису знали зашто им није добро, тачније, неко је морао да им освести властиту слободу. И занимљиво је да, рецимо, Црнцима, нису донели слободу Црнци на крају, већ нека бела елита, али опет за неке своје интересе. И увек постоји та „елита“ која ће да ти каже да си слободан, онда када и сама процени властиту корист у твојој привидној слободи.

Још једно средство манипулације човеком јесте тумачење. Мало је оних који својим читањима траже исправне одговоре. Понеко само помисли да их је нашао па настави да трага даље и дубље, а ретки разумеју да одговори никада нису коначни и да их је тешко докучити. Понекад све сличи оном Ековом роману у ком јунаци добију идеју да направе програм за рачунар који ће преметати уписане реченице и тако створити другачију нову причу. Реченице на први поглед изгледају бесмислено, али их један од јунака тумачи на свој начин и тако добија потпуно ново тумачење нечега претходно забележеног. И вечито питање: да ли је критика исто што и тумачење? Ако погледамо у речнике видећемо да критиковање подразумева припадање стручној и научној области, она је умеће процењивања о неком делу. Дакле, критика припада научној области, док тумачење бива лични доживљај условљен властитим капацитетима искуства и знања. Послушност се често поставља као врхунски принцип. Нема преиспитивања, непожељно је, нема критике, само послушност. Умишљеност човекова да чини ствари у име вишег добра, гаси сваку људску кочницу, и поништава послушност баш када је најпотребнија.

У једном познатом истраживању под називом „From words tо meaning: A semantic illusion“, већина испитаника је насела на једно трик питање. Питање је гласило: Колико је уочи великог потопа јединки од сваке врсте животиња Мојсије повео на Арку? Скоро сви су одговорили „две“. Већина људи уопште није приметила да то није био Мојсије, већ Ноје, јер је била сконцентрисана на тачност одговора задатог питања. Шта ће човек, ђаво је у детаљима. Кроз оваква истраживања долазило се до сазнања колико људи критички посматрају свет, обраћају ли пажњу на чињенице, колико уопште могу да примете вешто прикривену лаж. Или колико су у стању да сами смисле нову лаж из властитих читања. У каквој су вези „Мојсијева илузија“ и послушност? У речима, у слушању и тумачењу. Потребно је да препознамо оне који нам послушношћу суптилно махну испред носа сваки пут кад им засметамо или када за наше добро говоре о нашем спасењу. Јер умети решавати једначине у бесконачно много решења може само слободан човек.

Истински корисно послушање је само оно које не извире из егоизма особе која послушање намеће, него из његове љубави према послушнику. Послушање кроз љубав подразумева карактерни напредак, јер служи и изградњи личности и њихових односа. Ако је човек условљен послушношћу он временом постаје антисоцијална особа, уместо биће заједнице, субмисивна, са израженим конфликтом са сваким ко одступа од задатих наредби. Човек на тај начин бива изолован од самога себе, отварајући жељу за непостојећим собом, умишљеним собом, који углавном није у складу са објективном сликом себе и остаће заувек непотпун.

https://mitropolija.com/2022/04/16/tumacenje-poslusnosti/

Учестала интерпретација Бога у црквеним проповедима углавном  јесте да ми Њему нисмо потребни у Његовој савршености, те да смо ту да му се молимо и благодаримо искључиво због Његове љубави кроз коју нас је створио. Често се додаје и страх који је условљен човековом удаљеношћу од Бога, али се не говори о страху који је последица управо свеприсутне проповеди о Божијој казни. Говор о љубави је анархичан, страшан, не доноси сатисфакцију, напротив, ослобађа нас моћи за којом жудимо. Престали смо да се питамо и улетели смо у досаду властитог живота. Отуда је страх природна ствар, а последица је рационалност, чак оптимизације уложено – добијено. Уложиш врло мало труда, не читаш ништа, само плашиш људе (онако како си и сам научен), а заузврат добијеш моћ, ауторитет. И то је оптимална теологија, као и много шта друго. Традиција је страшна, јер традицијом плашимо људе, служимо дуга богослужења у име традиције, ако је некоме досадно или каже да не разуме одмах бива осуђен том истом традицијом, кажу му да није побожан, да не разуме, да је незахвалан Богу. И то одмах делује, развија осећање кривице и рађа слику моћи о теби – јер ти имаш неко скривено знање које чини да је теби традиција јасна. Твоје НАДзнање, заправо незнање, страх од суочавања са собом, са Христом, чини да се други плаше да су недовољно добри хришћани. У односу уложено-добијено, савршен однос. Добар пример је пост. Тешко је ући у компликовану ствар поста, његовог смисла, логичности, доследности, дубине, а колико је лакше рећи, правила су та и та и ко их не поштује није побожан и Бога љути. Отац Александар Шмеман је у свом Дневнику забележио да, чим неко усвоји кључ „побожности“ њега истина и поштење више не обавезују, у њему одмах одумире осећај за дивљење и усхићеност, критеријум истинитости, било чега, лепоте, уметности, добра. Штавише, њега одмах почиње да привлачи све оно безвредно, сиво, ропско – само ако је побожно. Парадоксално, човека много више плаши интерпретација Бога коју је он сам кроз институцију актуализовао, него оно што Бог заиста јесте у нашој неистражености Његовог јављања.

Сваки човек носи на раменима терет страха што нагриза већ присутну мемљивост прародитељских наслеђености које су нам се усадиле у срце и ум. Био то колективни страх или лични, био то страх од космичких сила или тек последица одсуства морала, тек он је паралишућа сила која пролази кроз људе, освајајући их. Људи се покрећу и боре против страха, али сви њихови напори су узалудни, кружни и мемљиви као што то постаје и свет око њих. У том кругу паралисани смо страхом да не чинимо добро. Страх је неизбежан и известан попут смрти које се и највише плашимо, али оно што је индивидуално јесте начин на који бирамо да са страхом изађемо на крај. Ми смо ти који уз проповедне праћке и стреле трпимо непрекидно у души убоде, а тек понекад помислимо шта би било када би се дигли против буре страха и учинили му крај? Борба подразумева стално преиспитивање и оно што нам је Бог у почетку поверио. А поверио је Себе нама на дар. Сасвим је сигурно да се многи од нас изнова и изнова питају да ли је борба узалудна, али оно што охрабрује јесте вера у то да страх никада није решење.

Ми смо потребни Богу, онакви каквим нас је назначио. Осећај беспотребности нас води у лоша дела. Када некоме уведете санкције, чиме га лишавате своје помоћи или потребе, на тај начин му кажете да је небитан, и он онда нема потребу за било каквим обзирима. Следствено мисли великог филозофа егзистенцијализма недужност свих нас после Адама, који је својом кривицом изгубио недужност, па је тако губи и сваки човек, није последњи суд човека, али није у интересу етике да све нас осим Адама учини потиштеним посматрачима сагрешења али не и грешницима, нити је у интересу догматике да све учини ангажованим посматрачима покајања, али не и покајницима. У Устеријевом излагању Павловог учења, а које помиње Кјеркегор у свом делу „Појам стрепње“, писац каже да је теологија постала толико спекулативна, јер је много удобније објашњавати како оно што је непосредно мора бити укинуто. Устеријево излагање управо каже да је грех у Адаму произвела забрана да једе са дрвета спознања добра и зла. Моћ ауторитета произилази из ликвидирања жеље другога. За ауторитете је жеља, с обзиром да отвара простор греха, можда и амбивалентности, облик слабости и недопустива је. Оно што је заиста потребно јесте да се мора пронаћи начин за осмишљавање приступа савременом човеку, а да тај човек мора настојати себе да спозна и пронађе пут узрастања ка неком бољем себи. У оваквом свету пуном отуђења као највећег савременог греха, свако дело учињено из жеље за додиром веће љубави је једнако померању планина. Спознавање да смо ми потребни Богу и спознавање тачне проповеди о томе како смо бачени у просторе слободе и одговорности, простор самопотраге, представља основ нашег живота, и једини услов самоостваривања.

Ако верујемо да од почетка у Богу постоје логоси наших бића, јер би у сваком другом случају Бог био несавршен, онда се чини да смо ми део самог Његовог бића, јер смо рођени у складу са превечним логосима који су се актуализовали у времену. Тако је и наше историјско постојање обогаћивање Бога, тј. Логоса у Њему. Можемо слободно рећи да му нисмо потребни само у љубави коју му дугујемо јер нас је створио, већ и у самом постојању, јер без нас, логоса, он није Бог.

https://mitropolija.com/2022/04/03/crtica-o-strahu/

Проблем је, као и увек, у нама самима. После напетости поста, журимо да се опустимо и уронимо у празничну атмосферу. Али, као што се често дешава, и у посту и у прекиду поста губимо осећај за меру.

О баналном преједању и другим стварима не вреди говорити - штета од телесне засићености свима је јасна и без много објашњења. Овде постоји много суптилнија тачка.

Празник није само посета храму, већ и сусрет са пријатељима и познаницима, што подразумева комуникацију и размену вести. И овде постоји ризик да паднете у сујету. Сујета је генерално опасна болест, тим опаснија што се не примети одмах. Да ли је лоше комуницирати са пријатељима, посебно верницима, после празничне богослужења? Наравно да не. Али и овде, на позадини општег опуштања после поста, можемо пријатељски разговор претворити у празно брбљање. Вероватно су многи после оваквих „разговора“, који су почели сасвим невино па и побожно, имали осећај празнине и досаде.

Једнако, ово важи и за предпразничну вреву, када, бринући се о спољашњим манифестацијама празника, заборављамо на његову суштину.

А има много таквих ствари које нам могу одвратити пажњу од  јединог што је потребно. Међутим, нису они важни, већ наш унутрашњи уређаj. Уосталом, ако и поред све сујете наставимо да се сећамо Господа, ништа нас не може поколебати.

Дакле, када прекидамо пост, треба да заблагодаримо Господу што је по Његовим бригама наша трпеза пуна јела, што имамо хлеб наш насушни, а можда и да га делимо са сиромашнијим од нас.

Или током пријатељских разговора, ако видимо да разговор иде „у погрешном правцу“, морамо га деликатно вратити у правом смеру. И тако у свему.

Сећање на Господа, трезвеност, помоћ ближњима је гаранција да нећемо изгубити везу са Њим, нећемо изгубити духовну радост коју смо добили током празничне Литургије, нећемо изгубити свој хришћански лик.

митрополит Антоније Паканич

https://pravlife.org

Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Градиште, 9. априла 2016. године

Ријеч је Господња, часни оци, драга браћо и сестре, ,,завољех љепоту дома Твога.” Давно је записао пророк Давид ове ријечи и могуће је да су се оне првобитно односиле на свети храм, једно од чуда у историји човјечанства, Соломонов и Давидов храм у светоме граду Јерусалиму. Али није само та љепота она која је надахнула пророка да запише ове ријечи, него је љепотом дома Господњега, несумњиво, он подразумјевао и свеукупну Божију творевину, јер дом Господњи, мјесто обитавања славе Божије и силе Божије, јесте свеукупна творевина Божија, сви видљиви и невидљиви свијетови. Ријеч Божија је она која је ни из чега обликовала овај свијет, ову божанску творевину, силна и моћна ријеч која је украсила свим чудесима сва створења, од атома до сазвежђа, па се не зна шта је љепше у тој творевини, шта је чудесније: онај основни састојак његов, протон, неутрон и атом, како су га древни Хелени називали, или земаљски шар у коме се ми рађамо, или небо и земља или сва васиона која одише том божанском љепотом.

И заиста диван је Бог. Диван је Бог у свеукупној Својој творевини, а предиван је Бог у најљепшим Својим домовима, а најљепши Божији дом створен Божијом руком јесте човјек, људско биће, душа и тијело, којим Бог украшава свако створење словесно, потомке Адама и Еве, прародитеље рода људскога. Диван је, дакле, Бог у љепотама Својим, па је предиван Господ и у овој светињи у којој се овдје налазимо и у којој прослављамо ове године девет стотина година њенога, нама знанога, постојања, а сигурно да је она и старија од девет стотина година, везана је за 1016. годину, али несумњиво да је и овдје на овом мјесту горело кандило и приношена је молитва и служба живоме Богу и прије тога. Могуће је чак и од 6. вијека да је овдје постојала светиња и да су се овдје сабирале душе жедне и гладне Бога. Могуће чак да су то били и ученици Преподобнога оца нашега Бенедикта Нурсијскога, који су оставили велике трагове овдје по Далмацији, по приморју, везани и за ову светињу и за друге светиње које су некада живјеле, а данас су вазнијеле се на небесима, као што је манастир Ратац ту на хриди, на обали морској. И друге светиње широм Далмације, и сјеверне и ове јужне. Девет стотина година није мало вријеме. Колико је ту оних који су живјели кроз вијекове овдје, који су се трудили, колико је било владара који су владали овим просторима, и са истока и са запада, и освајача и оних који су били домаћи владари, какав је био Свети Јован Владимир, зетски краљ и мученик. Ми хиљадогодишњицу његовог мученичког страдања обиљежавамо, наша Помјесна црква и сва Православна црква и сва хришћанска васељена. И он је некада владао овим крајевима, нема никакве сумње и могуће да је управо у његово вријеме, дакле у 10. вијеку, да је овдје постојало монашко општежиће.

Али у сваком случају, од 1116. године, познато је и од тада до данас, није прекидан живот ове свете обитељи. Кажем толико је дворова грађено ближе и даље од ове светиње, а једини двор, једини дом који је остао, ево, без прекида јесте управо ова светиња. И то јесте чудо Божије да пустиња која не рађа дјецу, да она најдуже опстаје и најдуже рађа и препорађа. Тамо гдје су се рађале породице владарске и обичних људи и зграде које су градили биле па их нема, остали неки темељи. А овдје, гдје се не рађа тјелесно, рађа се, од Духа Светога се рађају и препорађају душе и до данас без прекида ова светиња сија и зрачи својом љепотом, својом истинитошћу, својом животношћу. Само Господ знаде колико је њих било, кроз ових девет вијекова, који су се овдје подвизавали, само Господ знаде њихова имена која је записао у књигу вјечнога живота. Али једно је сигурно: да су сви они, сваки на свој начин, уградили себе у ову грађевину. Зато је и ова грађевина тако дуговјечна. Откуда то да овакве грађевине, овакви домови, домови Божији, најдуже трају овдје на земљи. Отуда што, они који су их градили, који су себе у њих уграђивали, они их нијесу градили за себе, за своју дјецу, за своје потомство, него су их градили за живога Бога, за славу Божију и несебично уграђивали себе, а нема ништа друго дугорочније и вјечније од несебичне љубави. Задахнути Христовом љубављу, прожети Христовим духом, носећи Христов крст и пењући се на Његову Голготу, они су се васпитавали том несебичном Божијом љубављу, која не тражи своје, која је милокрвна љубав, која исцјељује душу, срце и ум човјеков од саможивости, од везаности за оно што је пролазно, што је ништавно, него се везује за оно што је нетрулежно, као што и чусмо у посланици: ,,Нетрулежно, што је вјечно.” И када се та љубав оваплоти, несебична, онда оно што она сагради и у што се она угради, оно остаје и не може да ишчезне, увијек ће се наћи нова нека душа која ће себе да уграђује и да наставља то свето дјело Божије љубави и свједочења Христовога имена.

Тако је то било кроз вијекове и зато није случајно да су се овдје подвизавале и христочежњиве душе са запада, јер је овдје дуго времена и Црква запада из Рима, Рима онога светога, Рима великих мученика и катакомби, Рима Светог апостола Павла, Светога Климента Римскога, само неке да поменемо, Григорија Двојеслова, папе римскога и Лава IV и других таквих великих светитеља. Црква запада, која је Црква Светога Бенедикта Нурсијскога. Дакле, та Црква је овдје итекако оставила трага и свједочила и проповједала Јеванђеље, Христа Господа на латиснком језику, а сваки језик је, на крају крајева, Божији језик када се освешта свјетлошћу и ријечју Божијега имена. Онда, ево, поменусмо баш од овога времена, 1116. и прије тога, ја бих рекао од времена Светога Јована Владимира, већ је служба Божија, служење на словенском језику преко Свете браће Ћирила и Методија, преко Светог Климента и Наума, који су примили језик и прослављали Бога на словенском језику, благословом Светога великога патријарха Фотија. Тако да је источно предање јерусалимско предање, предање свесинајско и монашко-синајско предање, палестинско, оно је преношено сад и предавано тим светим језиком, новим језиком освештаним. У то вријеме се појавила јерес, такозвани тројезичари, они који су сматрали да само може да се служи служба Божија на грчком, на јеврејском и на латинском. Међутим, богонадахнути проповједници Јеванђеља су, ево, и освештали и стихију словенскога језика и претворили и њу у сасуд божанске силе и божанске благодати, тако да је онда и ова светиња на том језику прослављала Господа.

Веома значајно за наш народ, не треба изгубити из вида, да је овдје штампан први буквар 1597. године. Већ смо га једанпут штампали, а сад ћемо поново да га штампамо, тај први буквар ћирилични, буквар који је овдје штампан. Ова светиња која је била везана за многе друге наше светитеље, нарочито да поменемо за свету лару манастира Дечана. Па су монаси који су из Дечана дошли, они су долазили овдје и из свете Пећке патријаршије, наравно и у вријеме обновљене Пећке патријаршије у 16. вијеку, обновљана је и ова светиња и друге многе светиње, нарочито овдје у Паштровићима. Дакле, дом Господњи, љепота дома Господњега, која је ето украшавана, украшаване су душе врлинама, најљепшим украсима којима се украшава људско биће, врлинама украшаваним и служили Господу, саможртвеном љубављу, не ишћући ишта за себе монаси, јеромонаси, игумани и Господ знаде колико вјерних душа је овдје, кроз светињу примио, свјетлост Божије доброте и примило свету тајну Крви Христове и Тијела Христовога, колико је њих оних који су се дотакли хаљине, јер и ово је хаљина Христова. Као што смо у Јеванђељу прочитали, она жена крвоточива како се исцјелила: вјером својом дотакла се хаљине Господње.

,,Ко ме се дотаче?”

А ученици ће рећи: ,,Како то питаш Господе ко Те се дотаче? Зар не видиш колика је гужва око Тебе?”
А Он каже: ,,Не. Осјетио сам да ме се неко посебно дотакао, јер сам осјетио силу која је из мене изашла.”

Е, онда је жена пала пред Њега и исповједила да се она дотакал и да је престало течење, њена дугогодишња болест. И Господ јој рече: ,,Вјера твоја спасла те је. Иди и буди од сада здрава и душом и тијелом.”

Е, ово је та хаљина Господња које се дотичу безбројне душе, крвоточиве. Јер свака душа која је огреховљена, која је слијепа духовно, која је острашћена, која је везана за пролазност, за ништавило, за овај свијет, овакав какав он јесте, свака та душа личи на ту жену крвоточиву. Али као што се она дотакла хаљине Христове и исцјелила се, тако су се и безбројне душе дотицале ове Господње хаљине, ове дивне светиње посвећене Светом оцу нашем Николају. Дивна и чудесна хаљина Господња овај свети храм, па зато ове године ми обиљежавамо и 900-годишњицу овога светога храм и биће 22. маја овдје велика свечаност посвећена тој 900-годишњици. Па зато, ево, користим прилику у име оца игумана да вас позовем овако сабрани да будемо, и много више од овога, на овај велики дан, да захвалимо Господу што нам је подарио кроз вијекове такве душе, Богом озарене и освештане, испуњене голготском љубављу, несебичном љубављу према Богу и према ближњима, па и ова светиња, ево, која је рађала плодовима кроз вијекове, ево и даље рађа и доноси богатога плода.

Господе, завољех љепоту дома Твојега, Теби слава и хвала у вијекове вијекова. Амин.

https://mitropolija.com/2022/04/09/gospode-zavoljeh-ljepotu-doma-tvojega/

Ових дана на посебан начин звучи фраза „Страшни суд”. На грчком, „страшни суд“ се преводи као „криза“. Сада доживљавамо велику кризу љубави. Чак ни у ноћној мори се не усни оно што доживљавамо ових дана..

Данашњу Литургију одслужили смо уз звуке канонада и експлозија. Проjектилепуцају већ на граници Кијева, тако да и зидови овог древног манастира – Кијево-Печерске лавре – осећају људски бол, дрхте.

Зато Украјинска православна црква, устима Његовог Блаженства Митрополита Онуфрија, апелује на све од којих зависи – одмах прекините са овом масакром!

Сваки дан одузима животе младих људи који су се заклели да ће бранити своју отаџбину. Људи такође умиру од случајних, залуталих хитаца и погодака. Стотине, хиљаде наших сународника, посебно у великим градовима, ноћима нису у кућама, већ у подрумима, са малом децом у наручју. Коjи то сан! Непрекидан стални страх и ужас.

За верника постоји једно спасење – ово је молитва. Молитва за своју Отаџбину, земљу, свет, да се чују јецаји оних људи који страдају током непријатељстава.

Наша Црква чини све да смири срца свих људи. Наши храмови су отворени даноноћно. Стотине, хиљаде људи сада живе у црквама. Наше парохије деле са својим народом све што имају. И захвалан сам нашим свештеницима, игуманијама и игуманима манастира, који су отварали цркве и примали избеглице. Видимо шта се дешава на граници. Људи беже у страху и паници.

Реч хришћанског, православног пастира је реч мира. Знамо заповест Христа Спаситеља да ће се само миротворци синовима Божијим звати. И свако ко себе назива хришћанином треба да учини све што је могуће и немогуће (поготово за политичаре) да заустави овај масакр. Јер нити ће људи опростити, нити ће опростити сам Господ у вечности. Апелујем на све вас, браћо и сестре, речима подршке и посебном молитвом. А посебно апелујем на наше свештенике. Тако да се у часу искушења руководимо црквеним канонима и нашим црквеним предањима.

Да, тешко је. Понекад не разумемо шта се дешава. Али ми смо верници и знамо да је у нашој историји било много страшнијих тренутака. Међутим, наши преци су преживели, будући духовници, пастири Цркве Христове, сејали су мир у људске душе, чували веру и црквене каноне чистом.

Не можемо да радимо нешто по свом хиру, схватању, морамо да радимо како хијерархија благосиља, да будемо опрезни у речима, осећањима, да не доливамо уље у ватру која се већ распламсава.

Али, напротив, делима, мислима и посебно молитвама подржавајмо једни друге. У овом тренутку не морате да „седите на паметном телефону“ и стално пратите вести, већ треба да стојите испред иконе Спаситеља и Богородице и молите се, читате Јеванђеље и Псалтир и предајете се у руке Божије. Управо то су чинили сви православни хришћани, који су доживели времена великих искушења и ратова.

Нека нам помогне Господ наш Исус Христос молитвама Пресвете Богородице, равноапостолног кнеза Владимира, који гледа шта се дешава и клечи пред престолом Господњим. Он се моли да ми у светој Кијевској земљи схватимо да се проблеми не могу решавати ратом, већ само преговорима. Али колико ће погинути за ово време, изгинуће најбоља деца наше Отаџбине.

Бог вас благословио све! Молитвама свих светих наше земље, нека Господ подари мир и крај овом лудом рату.

Верујемо да је све у рукама Божијим и Господ увек чека нашу одлуку. Он ће учинити све да будемо људи, да одговоримо на велики позив који постоји у природи сваког од нас – то је слика и прилика нашег Створитеља. Ово је љубав и милосрђе. То су најбољи квалитети по којима смо се одувек одликовали, а они су били главни подстицај за сва добра дела у нашој историји.

Мир и благослов Божији свима нама! Помолимо се на коленима да нас Господ услиши и да рат престане.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-sada-dozhivljavamo-veliku-krizu-ljubavi

Бог од човека тражи да буде дрво живота упркос ватрама смрти које около горе. Уместо самоуништавањем грехом у ватри незнања, потребно је усредсредити се на живот вечни у Цркви Божијој.

У трећој недељи поста православна црква износи подсетник у виду Часног крста у средину својих храмова. Она тако подсећа вернике на дубоку истину да је дрво одувек било начин изражавања слободе, али поврх свега начин изражавања односа са Богом. У истој недељи када се Црква саборно поклања Крсном дрвету сећајући се жртвене љубави Христове, српску јавност је покушала са Крсног пута завести емисија из серијала Јунаци доба злог, Његово преосвештенство Иринеј Буловић: Вучић у мантији, као и низ напада на Његову Светост Патријарха српског Порфирија.

У рајском врту су прародитељи Адам и Ева уведени у истину избора кроз дрво. С једне стране, дрво живота од којега су могли да једу и живе, и с друге стране дрво познања добра и зла. Праведни Ноје је у знак спасења добио гранчицу маслиновог дрвета, као коначни престанак потопа. Праотац Аврам је истрчао пред три небеска путника и истрчавајући да им пружи љубав и гостопримство под дрветом у Мамри, угостио је живога Бога и примио је благослов. Исак сам понесе дрво за жртву и увери свет да се Господ заиста стара. Књига постања патријарха Јосифа назива плодном дрветом. Мојсије је изуо своју обућу пред купином која је горела а није сагоревала, усецајући савез са Богом за добро народа.

Снага и лепота Божије творевине у виду дрвета је одувек била надахнуће светописамских писаца за поређење. Тако, светописамска мудрост у псалмима указује да је праведан и радостан човек заправо као дрво које је засађено поред дубоке воде, која не пресушује, а стално доноси плод (Пс 1,3). Приче Соломонове нас уче да шаптачи и трачаре додају дрво на ватру (ПСол 26,20). Но, светописамска мудрост дрветом подразумева човека. Шаптачи и трачаре се заправо ватром само-сагоревају, јер не могу сагорети праведника који је пун животног духовног сока, засађен на самом њеном извору – Цркви Божијој.

Доношење плода спасења и бивање дрветом које ветрови не померају а понајвише уграђивање у Цркву, смета саможивима и пљувачима цркве. Али, Бог непрестано тражи човека да се угради у цркву, односно да узме Крсно дрво и носи га достојанствено. Нецрквена писања и емисије имају за циљ уношење немира, док заправо једино што преносе и уносе јесте незнање. Човек је позван да носи свој крст мирно и без роптања, док около горе ватре само-сагоревајућих шаптача и трачара. Ватре ће се угасити кад дрво које је могло бити икона изабере пакао – невиђелицу, како каже народни причалица, место где једни другима лица не видимо – место страшно. Преображај дрвета у икону Христову је потребнији него икад, јер дасака у глави мањка. Христос, дрводеља, тесар човечанства не тражи ватру, него предан, жртвени рад на нама самима, е да ли би постали иконе Његове. Мање пљувања - више дрводеља, ова делатност пуни храмове иконама.

аутор: Димитрије Станојевић, М.А.

Зло је, као и рат, тема која нема одговор у теологији. Како оправдати зле поступке које би свака етичка школа осудила као неприхватљиве, са највећим могућим друштвеним рестрикцијама? Како тумачити извесне библијске догађаје, као што је спремност оца да принесе сина јединца на жртву, или  догађај убиства деце пре рођења Исуса Христа, осим, да је некада потребно у име антиципираног и већег зла, бити принуђен и спреман на мање зло? И да ли се та спремност рачуна? Да ли бити апсолутни пацифиста и пустити да, рецимо, нацисти у логору убијају, или бити спреман зауставити то што за собом повлачи много смрти? Христос је својим рођењем и васкрсењем релативизовао апсолутност смрти и зла, како год то чудно изгледало, па је у том смислу, антиципација већег зла довољан аргумент да начиниш мање зло. Свака Библијска слика страдања, није у сагласју са сликом и представом о животу коју сервира постмодерна свакодневница, она је у својој тајанствености парадокс по себи. Постоји ли мање зло и колико је један поступак моралан и исправан само зато што сам себи проналази оправдање?

Причу о жртвовању Аврамовом, односно приношења на жртву свог јединог сина Исака, узећемо као пример теме мањег зла. Бог се обратио Авраму захтевајући од њега да тешко добијеног сина жртвује, не дајући за такав један поступак ни рационално објашњење, ни било какав разлог. Уколико је неко спреман на такво ултимативно дело, на које је Аврам био спреман, онда је тај неко и довољно велики да преузме одговорност и за зла која су испред њега, да стави у заштиту оне друге на свом историјском путовању, јер мора и има, једину ултимативност и апсолутност у Богу. Само у том смислу, све друго испод Бога се релативизује, што му и омогућава да буде човек. Ако би пацифизам ставили на место „бога“, онда идеализујемо ту врсту идеологије. Постајемо они који су спремни у име тог „бога“ да трпимо сваку неправду, јер суштински релативизујемо људски живот на исти начин на који то и сви други чине.

Када говоримо о Библијској причи, која је хиперболисана, Аврам носи свој крст и ћути, никоме не говори да мора да убије самог себе, да убије све оно што он јесте. Како уопште да рационализује тај апсурд и да га изговори другом? У тој тишини ми пролазимо сву голготу коју нам Аврам ћути, онолико колико смо као читаоци у стању да се суочимо са том сликом. На место речи долази тишина, на месту разума почиње вера. Аврам ћути своје тамне углове свести, а писац пред нас поставља вечиту загонетку таквог једног поступка, коју је тешко открити и одгонетнути. Он није злочинац, а спреман је на злочиначко дело. У том „страху и дрхтању“ то ћутање постаје тешко и застрашујуће, јер оно није свестан чин, већ последица разумевања немогућности да га други разуме. Тај поступак је језиком неисказив, необјашњив. Истрајавањем у вери Аврам се може учинити фанатиком, али он се налази сам испред себе и заповести Божије коју не може да преиспитује, јер верује у обећање које му је дао Бог, у личној вери да Бог  зна чему таква жртва. Он своје бреме носи у апсолутној усамљености, нема с ким да га подели, не може да моли Онога који је од њега тражио тако што. Преузимајући одговорност да буде сам кроз тајновитост у својој најдубљој субјективности, он стоји насупрот јавном животу и правилима. Кјеркегор тврди да је веру боље ћутати. Кроз ћутање покушава да прикаже истину која се не може изрећи. И не само то, Кјеркегор покушава да прикаже однос индивидуалног и спољашњег, вере и апсолута. А о вери је тешко говорити, многе тишине су неизрециве, као што су неизрециве и саме речи, јер их треба преживети.

Као што сам наглашава, не постоји људска имагинација која би могла да разуме сву дубину Аврамовог искушења када је требао да жртвује своју наду и утеху, за коју се толико дуго и усрдно молио. Аврам се носи са неразрешивим парадоксом – његова љубав према сину је оно што га спречава да га жртвује, он застајкује, чека, на Исакова питања тек штуро одговара, све подноси без жалби и приговора, али се у исто време Аврам не сме супротстављати Богу, иако ће губитак сина бити болан. Међутим, Аврамов случај није универзално правило, већ је јединствен пример. Тај поступак не изискује оправдање. У супротном се било ко од нас за велика зверства може позивати на Аврама и његов тест. То је оно што се у свету закона не дозвољава и сматра се изузетно погрешним. Чак и Кјеркегор мисли да Аврам није херој и да би Аврам више волео да једним херојским чином поштеди сина и понуди свој живот уместо живота свог сина. Онда би то дело било рационално прихватљиво.

Аврам и Сара дуго нису имали деце и поставили су целокупан свој идентитет у ту „немогућност“ да имају дете. На крају, њихова немогућност у коју су уградили свој идентитет, поставља се као предмет жртве – дакле он мора да жртвује све што је желео, сваку могућност и немогућност у којој је његов идентитет изграђен и он пристаје на то. И не само његов, него и његове жене. Иако је сама прича много дубља, она представља прекид људског жртвовања, јер су сви народи у окружењу и даље приносили људске жртве, што је био нормалан начин постојања тадашњег света. Стари завет прекида ту праксу управо кроз догађај Аврама и Исака, што представља еволуцију људског рода. Следећа је у Христу јер за Њега нико не сме убити, него су дарови хлеб и вино нова жртва. Жртва добија сасвим другачији идентитет. Она постаје оно што дајеш из себе за друге, а не оно што одузимаш од себе. Аврам има веру. Без вере жртвујемо, узимамо, са вером дајемо, то га у мојим очима екскулпира од онога што је канио учинити.

Ако кроз хипотетички наратив ставимо појединца који треба да се одлучи између два зла за оно мање, он мора изабрати по којим начелима ће нешто учинити, што већ укида његову слободу. Лажна вера је када помислимо да чинимо исправну ствар спашавања света и човека, када се играмо Бога. Данас, стављати једног појединца као носиоца наратива о борби за исправност вере, спасиоца вредности, можда јесте прича о избору мањег зла, али само привидно, јер вера подразумева жртвовање себе, не другог. Зато када неко каже да су потребне жртве да би се достигло добро, не говори истину. Размрсити клупко етике, спољашњост и унутрашњост бића, општости и појединачности, није лако. Пракса људског жртвовања је оно што смо узели за пример цивилизованости – они који приносе људске жртве нису цивилизовани, они који на место тих жртава стављају законе, људска права и мир, јесу. Есхил и Софокле никад нису били актуелнији него данас. Време преласка из предцивилизацијског периода у цивилизацијски је време када Ореста прогањају Фурије, коме уз Аполонову помоћ, по први пут у историји, његовом греху, суди грађански суд, кроз чије суђење његов грех престаје да бива наследан. Неки нови поредак нам нуди свет у којем људске жртве постају нормална појава. Прича о Авраму је прича о људској вери појединца који поверењем у Бога и Његовим обећањем ставља у први план апсолут.

Мотив жртве је нешто што нас прати читавог живота и представља једну од основних тегоба људске егзистенције. Смисао улагања себе у будућност и за другог је оно што осмишљава наше постојање. Жртвовање другог зарад општег добра је само забарушеност илузије разноразних убеђења који нам пружају привид да је све у реду, или да ће се на крају, макар у оном другом животу, све некако средити и наш живот добити потврду да је имао смисла, смисао који нисмо у стању да препознамо за живота.

Пише: Јелена Петровић

https://mitropolija.com/2022/03/24/covek-na-zrtvenom-oltaru/