Опасну смутњу и немир стварају перфидни напади на Цркву који су скривени под плаштом лажне бриге за страдајући народ, а чије страдање је тобоже додатно отежано небригом Цркве. Иако се таквим нападима често најбоље одолијева ћутањем, понекад је ипак корисно дати неки директан одговор. Као један од таквих ”душебрижника” показао се г. Дејан Лучић који се у двоипоминутном видео снимку на његовом Јутјуб каналу потрудио да што више увриједи Цркву и свештенике и кроз то покаже своје састрадавање са нишчим и убогим. Позивајући на ”заборав Цркве”, г. Лучић на почетку своје ”бесједе” препричава један разговор са студентом теологије кога је он великодушно поучио о сличности између фиксног телефона и свештеника. Збуњеном студенту је Лучић, који све ово ваљда говори из бриге о унесрећеној српској дјеци и омладини, објаснио како је свештеник превазиђена методологија комуницирања са Богом и као такав ће, баш као и фиксни телефон, да оде у заборав.

У наставку, Лучић саопштава откриће да се све више Срба обраћа Богу директно, те зато нема потребу за свештеником као посредником, тј. ”везистом” како се изражава у покушају духовити Лучић. Одмах треба рећи да свештеник заиста није нити треба да буде посредник између човјека и Бога. Једини посредник између Бога и људи јесте Богочовјек Исус Христос Који је Својим спаситељским дјелом ослободио човјека од гријеха и смрти и увео га у заједницу са Оцем небеским. Црква, као Тијело Његово, јесте свештени простор у којем вјерујући човјек (био он свештеник или лаик) остварује однос и светотајинско заједничарење са Богом. Према томе, основна мисија Цркве јесте да сваког свог члана приводи ка Христу и причешћу Тијелом и Крвљу Његовом, кроз које вјерујући задобија спасење душе и тијела.  Уколико би Лучић покушао да смирено чује литургијске молитве Цркве, чуо би да се она молитвено брине о свим невољницима, паћеницима, заробљеницима, бескућницима… Брине Црква нарочито о најмањој браћи. Примјер даје Првојерарх наше Цркве, као и други епископи, који је често у посјети бескућницима и у дружењу са напуштеном дјецом, чиме на дјелу показује и подсјећа на јеванђелску заповијест да се нахране гладни, напоје жедни, посјете заробљеници, одјену наги (Мт. 25, 30-40). Све то, а и друге видове помоћи које Црква свакодневно чини према потребитима није нешто о чему је неопходно говорити, а и кад би све било обзнањено и саопштено,  појединци попут г. Лучића тешко да би то могли да виде. Будући да г. Лучић зна колико износе мјесечна примања свештеника, да ли такође зна да ли, колико и на који начин свештеници помажу ближњима? Да ли је икада чуо за јеванђелски позив ”да не зна љевица шта чини десница”? Морао би прво да се упозна са природом црквене мисије и да размисли прије него што надмено позове Цркву „да уради нешто добро“!?

У контексту теме коју је отворио г. Лучић, корисно би било подсјетити га на сурову и тужну истину о продаји сироте дјеце, људи и људских органа српских мученика са КиМ, за које није крива Црква ни на који начин, већ они који упорно желе да отму оно што нам је најсветије. А Црква је та која непрестано позива на НЕ-ЗАБОРАВ наше свете земље и наших светиња које су паљене и скрнављене, и особито се моли за душе свих оних људи, жена и дјеце који невино пострадаше само зато што су били Срби.

На крају, помоћ несрећним малишанима којих, нажалост, има много у нашем народу,  неће доћи кроз оптужбе према Цркви и ”заборављањем свештеника” већ кроз смирену и покајничку молитву једних за друге и кроз дјела милосрђа и доброчинства. А онима који желе тако да чине, сигуран путоказ може дати управо Црква, а никако недобронамјерни и антицрквени душебрижници са Јутјуб канала.

https://mitropolija.com/2022/07/07/protojerej-slobodan-lukic-ne-zaboravite-crkvu/

„Јакове, изиђи напоље да дочекаш човека Божијег!“- приликом Свете тајне исповести два пута је чуо глас Духа Светога Преподобни Старац Јаков Цаликис, игуман Манастира Светога Давида. Други пут већ није имао избора, морао је да скине епитрахиљ и да остави верника у Капели Светог Харалампија и да оде да дочека човека Божијег. Тај човек Божији није био нико други до Марија Стилијанопулу или Марија Висока, како су је звали због њеног гигантског раста од 2 метра и 20 центиметара, како сведочи Митрополит Лемесу Атанасије.

Марија Стилијанопулу, човек Божији, рођена је 1947. године од благочестивих родитеља Христа и Константије Стилијанопулу у селу Китреа на територији данашњег окупираног Северног Кипра. Врло рано, у својој седмој години изгубила је оца који се упокојио од рака мозга, оставши са своје две млађе сестре на старатељство само својој младој мајци. Иако свега тридест седам година Константија је одлучила да се више не удаје, сматрајући да су венци са Свете тајне брака само једном полажу на престо Господњи. Потпуно је посветила живот својим кћеркама, а поготово Марији која је због свог гигантског раста била инвалид, као што ћемо видети у наставку житија. Константија је научила своју децу не само да иду недељом и празницима у цркву него и да се кући моле тако да су сваке вечери заједно читали молебни канон Пресветој Богородици.

По упокојењу оца Марија је, захваљујући своме гигантском расту, била десна мајчина рука која је завршава многе кућне послове, притом се бринући о својим млађим сестрама. Због свог доброћудног карактера сви су је вољели у Китреи, а поготово деца коју је увек окупљала око себе и помагала им у свим потешкоћама. Приликом турске инвазије 1974. године на Кипар, захваљујући Маријином мудром предлогу да возач сеоског аутобуса крене ка британској бази, сачувани су житељи њеног села. Нова страница њеног живота почиње са избеглиштвом у Лемесо где је њена гигантска појава у почетку често била узрок исмејавања  и то поготово несташне дечурлије. Због тога Марија је по читав дан била у кући и тек би предвече излазила из куће гутајући горчину исмејавања и притом никада не осуђујући никога.

Са временом нови Маријини суграђани упознали су њен карактер и њену састрадавајућу душу која је увек била пуна радости и разумевања за ближње, тако да су је у новој средини сви опет завољели. У основној школи је била одлична ученица, која се истицала великим патриотизмом који је исказивала у разним школским приредбама. Нажалост, још док је имала само 12 година почело је њено мучеништво јер тада су открили да има рак у глави који је временом издеформисао њено лице и непрестано вршио притисак на њену кичму. Због болести, ради лечења била је у Атини и у Америци, али лека није било и стање је било све горе и горе. Полако је почела да губи вид и после безуспешне посете лекарима у Бостону, вративши се у Атини била је посве уверена да ће да ослепи. Ипак са тиме мишљењем није се слагао један велики старац 20. века, као што ћемо видети у наставку.

Вративши се из Бостона, заједно са мајком прво су слетеле у Атину где су се сместиле код пријатеља Манолиса и Евангелије, која је предложила Марији да посете поред Атине, у Оропосу једног полуслепог Старца Порфирија, да узму благослов од њега, иако нису били сигурни да ће сам Старац да их прими због своје болести. Не баш одушевљена Марија, а погото чувши да је полуслеп и притом немајући неку велику жељу да иде, само је замумлала :“Мммм, шта ми он слеп слепој може помоћи !?!“ Ипак на предлог домаћина попустила је и кренули су сви код Старца Порфирија заједно са њеном мајком Константијом. Дошавши у манастир обрадовали су се јер су чули да је Старац мало боље и да прима народ у своју келију. Кад је дошао њихов ред, ушле су у келију и Старац Порфирије је одмах поздравио њеним именом, иако је пре никад није видио нити су се најавили, рекавши јој :“Зашто ниси хтела да дођеш да ме видиш и негодујући уздисала: Ммм!“

Марија и остали били су задивљени, а сам Старац Порфирије рекао јој је да му испричају историју њене болести и шта кажу лекари. Објаснивши Старцу Порфирију како лекари нису нашли узрок њеног гигантизма и да су јој рекли да ће да ослепи, Старац Порфирије је одговорио да неће ослепити него да ће почети кости да јој излазе из зглобова и да ће имати велике болове. Чувши то Марија је негодујући рекла да су јој кости здраве и да су лекари рекли да ће да ослепи, али Старац Порфирије је био упоран у својој дијагнози која се испоставила тачна. Затим је Старац Порфирије рекао Марији да клекне и почео је да чита молитву и одједном се десило велико чудо, где је Марија слушајући молитву чула једну неописиву божанску музику која је долазила из груди Старца Порфирија. Тада је, помоливши се, Свети Старац умолио Господа да се благодат Духа Светога настани у Марији и како сведочи отац Данил Гувалис молитва Старца Порфирија излазила је као звук звона, како је забиљежила у писму оцу Нифону Ватопедском, игуману Манастира Светог Нектарија у Глифади.

Захваљујући оцу Нифону, кога је знала још док је као дете био улични продавац јабука, упознала је свога духовника, Старца Јосифа Ватопедског, за кога је рекао Свети Старац Порфирије да је свет и да то многи не знају, али ће сазнати кад се упокоји за њега читаво православље, као што се и збило. Наиме, пар сати након упокојења лице Старца Јосифа је заблистало и на његовом лицу се појаво осмех који сведочи победу живота на смрћу вером у Васкрсење Христово као залог васкрсења рода људског. Управо поред Старца Јосифа, благочестива Марија научила се умно-срдачној молитви „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног!“ Умно-срдачна молитва помогла је Марији у њеном новом мучеништву, које јој је предсказао Свети Старац Порфирије јер су кости почеле да јој излазе из зглобова и колико год да је кортизона и лекова за умирење примала без силе и снаге Исусове молитве не би могла да истрпи болове, као ни искушење роптање . А сама Марија никад није за време свога земаљског живота зароптала на Бога и своју судбину него је увек благодарно трпила сва искушења која јој је живот доносио.

Сва њена утеха била је у Богу и у Његовим угодницима, тако да је често посећивала манастире не марећи за болове и остале тешкоће при саобраћају које је имала због свог гигантског раста. Упознала је велике светионике православља двадесетог века попут Старца Порфирија, који јој је рекао да је узрок њене болести незнање лекара који су њеној мајци Константији док је била трудна дали три погрешна лека који су били за епилепсију, а не против повраћања. Управо ти лекови су узроковали поремећај код Марије, који се као последица манифестао путем гигантизма.

Приликом посете Манастиру Светога Давида смирени игуман Преподобни Јаков напустио је Свету тајну исповести да је поздрави као „Човека Божијег“. Са Светим старцем Пајсијем имала је преписку који је о њој сведочио да је Марија „духовни гигант“. Светог живота духовник манастира Дадију, Старац Амвросије Лазари уступио је Марији своју келију за преноћиште, рекавши јој да на „Небесима има палату“ притом је питавши „ да ли ћеш и нас да угостиш тамо?“ Старац Амвросије је прорекао Марији да ће се упокојити пре своје мајке, што се заиста и збило.

Сама Марија није била само поклоница него се трудила да свима помогне, како молитвом, тако и финансијски свима потребитима. Помагала је многе манастире, налазећи купце за манастирске рукодеље или шаљући сиромашним светогорским калуђерима пакете или новчану помоћ. Многе је студената одшколовала као да су њена властита деца, налазећи им стипендије и све што је било потребно за школовање. Марија је засита била Човек Божији, који је из своје болести и невоље свима помагала никада не тражећи никакву овоземаљску утеху. Њена радост је била Крсно-Васкрсна! Непрестано се разапињала на крсту болести, молећи се за сав свет и притом помажући другима да би сви осетили радост Васкрсења Христовог, која је извирало из њене душе. Пуноћа њеног духовног живота ношења Крста Господњег дошла је до свога врхунца када је Марија заједно са својом мајком Констатијом била замонашена од Старца Јосифа Ватопедског у Светом манастиру у Пафу 17. августа 1993. године.

Како се осећала на монашњу у једном своме писму је описала: „ Не постоје речи како да вам опишем моје пострижење. Читава сам била као огањ и мислила сам да ће срце моје да изгори од радости, од налива емоција. Не могу да вам опишем. Старац Јосиф је био у неземаљском стању, нећу то заборавити. Као да смо се налазили на небесима. Нека је свепрослављено име Господње! Благодарим Господа и Богородицу и све оце заједно са мојим Старцем који су моју грешност удостојили монашке англеске схиме!“  По благослову Старца Јосифа Ватопедског све до упокојења Марије нико није знао да је примила монашки постриг. Ипак приликом посете једном женском манастиру Богородице Вратарнице код Волоса у Грчкој светог живота игуманија Макрина одмах је препознала благодат монаштва на лицима Марије и њене мајке и упитала их: Да ли сте ви монахиње? Након упорног наваљивања од стране прозорљиве игуманије, напокон је Марија признала умољавајући игуманију да ником то не говори јер немају благослов од Старца Јосифа. Међутим, игуманија Макрина је позвала све сестре у трпезарију да каже душекорисну реч монахињама. Касније су сазнали да пре него што ће доћи у манастир прозорљива игуманија Макрина рекла је сестрама да ће их данас посетити Човек Божији, што је била светог живота великосхимница монахиња Марија.

Убрзо након примања монаштва приближавала се и нова голгота за Марију, болест се погоршала тако да је морала бити смештена у болницу у граду Лемесу на Кипру, где се заразила инфекцијом која је узроковала нове болове и све брже је водила ка овоземаљској кончини. Сва та искушења и у болници Марија је подносила са непоколебивом вером у Васкрслог из мртвих Господа нашег Исуса Христа. Управо са том силом непоколебиве вере своју освећену душу предала је у руке Васкрслом Господу Исусу Христу из свога намученог и напаћеног тела које је постало сасуд Духа Светога.

Човек Божији Марија упокојила се 20. јануара 1998. године у болници у Лемесу. Сама њена сахрана личила је више на празник радости где је Човек Божији Марија окупила око свога смртног одра многе вернике са читавог Кипра. Уз присутво верног народа и мноштво свештеника схи-монахиња Марија сахрањена је у манастиру Богородице Сфалагиотисе у Лемесу, а по Божијем промислу началствовао је јеромонах Атанасије данашњи митрополит Лемесу. Човек Божији Марија, гигант телом беше a још већи духовни гигант по речима Светог Старца Пајсија, сада пред Престолом Божијим заједно са мудрим дјевама узноси славу Тројичном Богу непрестано се молећи за сав род људски.

Нека би молитве схи-монахиње Марије „Човека Божијег“ биле духовни ослонац у свим нашим животним невољама и потешкоћама!

Архимандрит мр. Евсевије Меанџија

https://mitropolija.com/2022/07/05/marija-covek-boziji/

Прoклeт нeкa je дaн кaдa Тe нисaм жeднa!

Прoклeт нeкa je дaх кojим Тeбe нe иштeм, кao дeтe из утрoбe прoниклo нa свeт!

Пoнeкaд сe, Oчe, зaбринeм дa ли ћe тeлo мoje издржaти oву битку, пa сe бojим нeћe ли сe придружити мнoгим нeмoћимa мojим. Пoмeнитe мe, Oчe, aкo je Гoспoду пoтрeбaн мoj живoт, дa исцeли рaнe мoje, oбнoви твaр срцa мoгa, дa Њeгa рaди издржим. Пoнeкaд Гa питaм: Гoспoдe, чиним ли ja уoпштe нeштo, Тeби угoднo, у oвoм мoм jaднoм и рoпoтнoм трзaњу, нeмoћнoм и пaлoм. Пoмeнитe дa Њeгoвa свeтa вoљa будe и нa мeни, дa би сe Бoг прoслaвиo у свeму!

Бeз дaхa бих сe причeшћивaлa Тoбoм. Сaмo сaм тaдa људскo бићe, a нe спoдoбa oд руку и нoгу. Бeз дaхa бих сe причeшћивaлa Тoбoм, Гoспoдe! Нe мoгу живeти бeз Тeбe. Нe жeлим живeти бeз Тeбe.

Oсeћaм смрт у свaкoм свoм дaху кojи ниje Тoбoм нaпojeн, кojи ниje причaсни дoдир Твoj.

Нe мoгу, Гoспoдe, дa нe грцaм, жeднa Тeбe. Бeз дaхa бих сe причeшћивaлa Тoбoм. Штa ми тo чиниш Гoспoдe, дajeш ми сe и узимaш, и кao дa ми живoт дajeш и узимaш. Дaj ми и снaгe, Гoспoдe, зa тoликa рaђaњa и умирaњa. Пoсустajeм и мaлaксaвaм и нeмoћнo тeлo бoлуje.

 Извод из књиге "Јасика"

(исповедна писма монахиње духовном оцу)

https://www.facebook.com/manastirbrnjak.brnjakmonastery/

Напомена: Текст је написан 14. маја 2022. године. Аутор је желео да поштеди господина Мартинова и његове сараднике, и да текст, ипак, не објави. Но, како је, у мартиновљевском духу, настављено са нападима на епископа Иринеја, аутор је одлучио да текст предочи јавности.

Унапред свестан шта ће га сачекати, Златоје Мартинов је показао већу храброст од својих сатрудника на племенитом послу водвиљске дифамације епископа бачког Иринеја. Упутио је он неке одговоре и неке приговоре писцу ових редака, називајући га опонентом који се уместо аргументима служи инвективама. Ситуација у којој се нашао Златоје Мартинов посве је незавидна и писац ових редака саучествује у муци уредника „Републике“. Није лако вадити кестење из ватре у часу када се читава конструкција што су је он и његови пријатељи градили, срушила у прах. Но, истини за вољу, и поред убојите аргументације, није писац ових редака био тај који је срушио ту кулу, из које су сценаристи и учесници последње епизоде серијала „Јунаци доба злог“ одапињали стреле у епископа Иринеја Буловића. Та кула је од почетка грађена на трошном тлу и била је крхка и неугледна, па је било довољно само мало јаче залупити њена врата да би се она спустила у прах и пепео. Онај који ове редове бележи био је тај који је мало јаче залупио врата те грађевине и збило се то што се збило. Пре него што пређем на разматрање текста што из ума и срца Златоја Мартинова долази, није згорег сликовито предочити споменуто самоурушавање овог водвиља са тоталитарним, хитлеровским предзнаком, што до нас из N1-продукције долази.

Средином деветнаестога столећа, писац Вилхелм Буш сачинио је поучну причу у сликама, под насловом „Диоген и рђави момци из Коринта“. Једног лепог дана, док је чувени грчки философ и аскета Диоген лежао у свом бурету и промишљао, двојица младих обешењака решили су да свој агресивни порив испоље према мудром старцу. Најпре су стали куцкати на Диогенов дом, настојећи да буком помуте концентрацију овог мудраца. Затим је један од двојице што су се из царства баналног упутили ка Диогену, узео шмрк и кроз отвор на бурету хладном водом поливао своју жртву. Да су се на томе зауставили, ни по јада не би било! У намери да мудраца линчују, станиште у којем је грчки подвижник живео стали су да котрљају низ низбрдицу, еуфорично и неразумно – а како би друкчије било! На злу срећу рђавих момака, клинови што су у Диогеново станиште били закуцани, у великој брзини запели су за одећу коринтских изгредника и над њима се остварила она судбина коју су они били одредили Диогену. При великој брзини, станиште грчког философа прешло је преко њих, те су тела оних што су Диогена намеравали да скрате за главу остала сравњена са тлом. Буш, у духу своје педагогије, ову казну сравњивања са земљом коринтских изгредника описује партиципом plattgewalzt.

Читалац већ погађа! Ови рђави момци из Коринта – то су они што намераваху да једном за свагда окончају судбину епископа Иринеја. Ствар је, међутим, измакла контроли и збило се све као у Бушовој причи у сликама: од читаве антииринејевске N1-инфраструктуре није остало ништа. Plattgewalzt, другим речима.

После свега тога, Златоје Мартинов, уредник листа „Република” и један од оних рђавих момака из Бушове скаске, очајнички одговара на аргументовану анализу епизоде о злом Иринеју из пера моје маленкости, иако му је преко главе агоније кроз коју је већ прошао. Интелектуално недорастао своме сабеседнику, свестан је која га судбина чека. Но, сâм је кавгу хтео и с правом очекује репризу сравњивања са тлом из оне давне поучне приче из средине деветнаестога столећа која нас поучава о томе шта се са протагонистима царства баналног збива кад гордост удруже са незнањем. Sed veniamus ad rem!

Текст Златоја Мартинова састављен је из два дела. Први део представља „одговор на ,Претходне напомене г. Делића’ које се тичу његових замерки ТВ-емисији и њеним учесницима”. Другим речима, Мартинов мени одговара у име сценаристâ и ауторâ епизоде о злом Иринеју, вероватно од њих и опуномоћен. У том првом делу свога текста, уредник „Републике“ вели да се у тексту моје маленкости могу пронаћи искључиво инвективе, упућене на рачун врлих аутора епизоде о епископу бачком. Овако парафразирајући исказ уредника „Републике“, писац ових редака представља Мартиновљеву способност да артикулише мисао у мањој мери инсуфицијентном него што она то уистину јесте. Јер, Мартинов не користи глагол пронаћи кад говори о инвективама које он у тексту моје маленкости налази већ употребљава глагол сазнати. „Јер шта ново, осим инвектива, може читалац из текста сазнати од аутора кад је овај већ у наслову све рекао?”, пише Мартинов, а писац ових редова реченицу преноси верно, са свим њеним синтаксичким и ортографским особеностима. Како се то инвективе, које ми спочитава Мартинов, могу сазнати, то остаје знано само овом мудром уреднику „гласника грађанског самоослобађања“. Само што је то устврдио, Мартинов је сâм себи великодушно уделио инвективу, означавајући себе као човека који нема ни грама разума. Тиме, признаћете, уредник „Републике“ показује спремност да себе стави на знатно нижу лествицу од оне на коју га моја маленкост поставља. Да читалац не помисли да збијам шалу, ево реченице Златоја Мартинова. Згражавајући се на наслов мога написа, он записује: „И сваки читалац ма и са грамом разума након прочитаног наслова одустаје од даљег читања“. Другим речима, само онај без грама разума, да се послужим изразом Златоја Мартинова, наставиће са читањем мога текста. Ако је веровати Мартинову, он је текст моје маленкости прочитао, те тиме себе сврстао у категорију бића без грама разума, да се послужим самоинвективом овог публицисте и писца.

Има, међутим, у Мартиновљевом напису далеко крупнијих интелектуалних погрешки него што су то оне чисто формалне природе. Мартинов, најпре, сврстава напис моје маленкости у рубрику „опадачко-подсмевачког жанра“ и вели да полемичка расправа то не би смела бити. Одмах да будем сасвим јасан. Аутор ових редова није полемисао са учесницима епизоде о бачком архијеру будући да су за полемику потребни релативно равноправни сабеседници. Будући да је епизода усмерена против бачког архијереја водвиљско-лакрдијашког типа, писац текста о визији Цркве из хитлеровског угла прибегао је травестији, и то у форми аналитичког осврта. Травестија, међутим, не искључује аргументацију и нема ништа заједничко са каквом тривијалном пошалицом. Овај начин књижевног обликовања има своје корене у просветитељству, у рококо-поезији, а о просветитељству, за разлику од Златоја Мартинова и његових пријатеља, моја маленкост подоста зна и до те европске традиције веома држи. Стога су све тврдње у тексту о феномену проширивања царства баналног темељно аргументоване и оне се тешко могу довести у питање. Ни овај напис из пера моје маленкости, који пред читаоцем управо стоји, није полемика са Златојем Мартиновим. Јер, да би Мартинов био нечији опонент у полемици, потребно је да испуни четири услова:

1. требало би, најпре, нешто да зна о темама о којима настоји да поведе расправу;
2. требало би да има способност да то знање ваљано формулише у форми аргумената, са свим правилима формалне и аналитичке артикулације;
3. требало би да поседује способност парафразе, то јест да тачно разабере шта је у тексту којим се бави уистину речено;
4. на послетку, требало би да се руководи познатим тацитовским принципом sine ira et studio, то јест да примењује инструментарије критике, а не напада када је реч о личностима и темама које третира.

На злу срећу Златоја Мартинова, он је свој живот потрошио представљајући себе писцем и публицистом, а да ниједан од ова четири критеријума за вођење полемике није испунио. Писац ових редака ће, поступно и полако, читаоцима предочити споменуто изостајање условâ за вођење полемике на примеру текста уредника „Републике“. И још нешто! Моја маленкост држи да Мартинов квалификације о њему изречене неосновано назива инвективама уместо да их назове еуфемизмима. Једна од тих квалификација која је аутору овога написа наишла испод пера тицала се дилетантизма уредника „Републике“, а била је формулисана у синтагми која је гласила дилетант Мартинов. Свака од квалификација изречених у вези са овим писцем и публицистом, као и у вези са његовим пријатељима, утемељена је у аргументацији моје маленкости, а то да ли се ради о инвективама, како каже Мартинов, или о еуфемизмима, како тврдим ја, биће предочено у овом тексту. Пођимо, стога, по реду, пратећи редослед у тексту Златоја Мартинова!

Наставак текста у коментару

Декларацију о границама српског језика једногласно су усвојили у Тршићу, 18. и 19. јуна 2022. године учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције, коју чине представници свих србистичких катедри на свим филолошким, филозофским, учитељским и педагошким факултетима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду, Одбора за стандардизацију српског језика, Друштва за српски језик и књижевност Србије и Завода за унапређење образовања и васпитања у Београду. У наставку преносимо у целини текст Декларације о границама српског језика.

ДЕКЛАРАЦИЈА О ГРАНИЦАМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА

Језичка идентификација композитног је карактера и почива на неколико параметара – (1) пореклу, (2) особинама и (3) припадању. Ови параметри могу се међусобно разилазити, чак и супротстављати. У том смислу, сваки језички систем треба посматрати дијахронијски и синхронијски. Иако се у стварности показује као најважнији последњи параметар, социолингвистички, за науку су једнако важна, ако не и важнија, прва два, лингвистичка. Исти принципи важе за народне говоре и књижевне језике. Зато неки идиоми који данас нису српски – могу бити од значаја за србистику због свога порекла или особина, и не могу се искључити из историјских и дијалектолошких истраживања. За најранију прошлост народнога језика, као и за књижевне идиоме, који су везани за јасно одређену народну или националну заједницу – нема много недоумица. Проблеми наступају када треба утврдити однос између језичке и етничке или националне припадности за мноштво говора који су потекли из једног народнога језика, односно повезани су с њиме. На пример, Срби досељени у Жумберак преведени су преко Марчанске уније у гркокатолике, данас Хрвате који говоре источнохерцеговачким дијалектом; Шокци у Срему, досељени у сеоби патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте као арбанашки Клименти, преко католичке цркве интегрисани су у хрватску нацију, прихвативши у међувремену шумадијско-војвођански дијалекат од оближњих Срба.

1. Српски језик у историји.

Консолидација српскога државно-политичког простора у периоду VII-X века у источном пределу некадашње римске провинције Далмације, делимично и Доње Паноније и Горње Мезије дала је географски основ за формирање посебног српскога говорног типа, који ће се у периоду X-XI века диференцирати из познопрасловенског језика као старосрпски језик. На заокруженом простору настаће штокавски језички тип, управо српски – примарно везан за српски народ и његове земље. До средине XIII века српски ће у основним елементима бити јединствен. Етничким померањима или ојачаним контактима са суседима изазваним ширењем Србије и Босне у XIII-XIV веку прошириће се његова база. На великој и географско-политички рашчлањеној територији зачеће се елементи дијалекатских подела, који ће у сеобама XV-XIX века задобити изразитији карактер. Метанастазичка кретања, започета турским продором на Балканско полуострво дубински ће променити састав становништва од Вардара до Загребачке горе, Жумберка и Беле Крајине. Штокавски говори су се стабилизовали на простору знатног дела садашње Хрватске, читаве Босне и Херцеговине (с Републиком Српском), готово целе Србије (с покрајинама) и пограничних зона у Бугарској и Северној Македонији. Постоје прекинути континууми и изолати (Италија, Словенија, Хрватска, Мађарска, Румунија, Бугарска, Северна Македонија, Албанија). Снопове српских изоглоса, односно дијалекте српскога језика једино је оправдано приказивати према стању из 1991. године, пре крупних етничких поремећаја на простору бивше СФРЈ. Видљиви су и утицаји српскога језика у XIII-XVIII веку на суседне словенске идиоме (западна и средишња Северна Македонија, западна Бугарска). Миграције и разноврсни етнолингвистички процеси довели су до тога да је значајан део становништва који се служи српским народним језиком иступио из српскога националног корпуса или је прихватио штокавски, никада се и не налазећи у овоме корпусу. Уз пуно уважавање савремених националних идентитета, српски језик као лингвистичка целина не може се доводити у питање. Треба имати на уму да је у немалом броју случајева национално-језичко (дијалекатско) разграничење могуће.

2. Књижевни и писани језици српске културе.

У дефинисању књижевних језика мора се поћи од хомогене диглосије као вишевековног обележја српске писмености, односа у којем је књижевни језик схватан као виши стил, док је народни језик био нижи стил писане комуникације, што је доводило и до стварања средњег стила као својеврсног прилагођавања књижевног језика говорним моделима. На основу свих лингвистичких, етничких/националних, културолошких, политичких и социолошких параметара, приликом утврђивања историјских граница српских књижевних језика, односно књижевних језика код Срба (од времена постојања посебног српскога народног језика), морају се у обзир узети све њихове различите манифестације од XI до средине XIX века – од српскословенског (XI-XVIII век), рускословенског и руског (XVIII век), до славеносрпског и доситејевског типа језика (XVIII-XIX век). Исто важи и за писане језике наше културе, дубровачки и тзв. илирски или словински (XV-XVIII век).

3. Српски историјски извори.

Извори за проучавање српскога народног језика и књижевних језика код Срба у хиљадугодишњој историји после прасловенске/старословенске епохе су различити, од несловенских до словенских: непосредни књижевни споменици сачувани су од XI века, а народни од XII века. Изворном домаћем корпусу припадају они споменици у којима је јасно истакнуто да су писани језицима српске културе, да се тичу Срба, затим споменици чији језик системски одговара овима, упркос локалним, регионалним или конфесионално-верским идентитетима или у одсуству било какве идентификације. Ови споменици су писани ћирилицом и другим писмима, на различитим теренима, писали су их аутори и писари разних вероисповести и бивали су намењени различитим заједницама.

4. Савремени српски књижевни (стандардни) језик.

Када је о границама српскога језика реч, посебно место има књижевни или стандардни језик српски. Општепознато је да је почетак стандардизације и кодификације српскога књижевног језика везан за рад Вука Стефановића Караџића. Вук је у свом педесетогодишњем раду (1814-1864) извршио прву и стандардизацију и кодификацију српскога књижевног језика. Тај Вуков српски књижевни језик и правопис усвојен је у свим тадашњим државама и провинцијама где је живео језиком обједињен народ српски: Србији, Војводини, Хрватској, Црној Гори и Босни и Херцеговини. На свим тим просторима прихваћена су готово сва Вукова стандардизацијска и кодификацијска решења. Осим у једном случају: у случају Вукова назива језика. Тако се Вуков књижевни језик, који је за Вукова живота био именом само српски, после тога јавља и код Срба под именом српскохрватског/хрватскосрпског језика, а по његовом укидању распадом СФРЈ, још под четири имена: као хрватски, као бошњачки/босански, као црногорски, и као буњевачки језик.

Према свим научним лингвистичким критеријумима идентитета стандардног језика – (1) генетичком, (2) структурном и (3) комуникативном – та именом четири различита језика јесу исти заједнички лингвистички језик. То су, строго лингвистички гледано, само различите варијанте једнога истога лингвистичког Вукова и вуковског српскога језика, са статусом политичких језика. Као једини с примарним статусом лингвистичког језика, а суштински непромењен у односу на привремену српскохрватску језичку фазу, он има пет варијаната именованих језицима као хипонимским терминима: српску, хрватску, бошњачку/босанску, црногорску и буњевачку – тако да се његове лингвистичке границе подударају с границама његових варијаната.

Извор: Новости

Презвитер Оливер Суботић, уредник Православног мисионара
Петровске покладе, лета Господњег 2022.

Почетком јуна месеца ове године сам добио занимљиву поруку од мог старог пријатеља, ђакона др Ненада Идризовића (иначе службеника Народне библиотеке Србије). Он је у то време био на послу сређивања личне библиотеке блаженопочившег епископа Атанасија (Јевтића) у манастиру Тврдош. Уз поруку ми је послао фотографије препуњених полица са књигама из владичине библиотеке, уз завршни коментар: „Има и твојих књига“.

Те речи су ме подсетиле на упознавање са владиком Атанасијем (Јевтићем) и подстакле ме да напишем овај текст, у виду сасвим искреног сведочанства. Будући да сам у међувремену сазнао за постојање сајта atanasije.org, на коме се скупљају слична сведочанства, одлучио сам да га на том месту и објавим. Ово у неку руку јесте и историјско сведочанство, но има крајње личну ноту, без које би све било објективизовано и сведено на пуку фактографију. Пре него кренем са повешћу, напоменуо бих да дијалоге наводим по сећању и они понегде нису прецизни „у слово“, но у потпуности изражавају све што је тада речено и могу се сматрати аутентичним.

*

Моје крајње специфично упознавање са блаженог спомена владиком Атанасијем десило се отприлике средином 2005. године. У то време сам радио на Православном богословском факултету у Београду, као стручни сарадник на информационим делатностима у оквиру Информационо-документационог центра. На том радном месту сам био запослен на инжењерским пословима, будући да сам годину дана раније дипломирао на одсеку за информационе технологије Факултета организационих наука (а те године и на Богословском факултету). Био је то уједно и период у коме сам у новинама Православље објављивао серију текстова о односу Цркве према савременим технологијама, што ће касније прерасти у неколико књига и бити тема која ће ме пратити читаву једну деценију.

Једног дана ме телефоном позва Бранимир Нешић (тада оперативни уредник Православља, а данас власник и главни уредник издавачке куће Catena Mundi) и упита да ли можда имам неки свој богословски текст да попуни пар страна у новинама. Недостајало му је материјала, а новине су убрзо морале за који дан да иду у штампу. Све што сам имао већ написано, а да није објављено, био је семинарски рад из догматике на тему „Пневматологија литургије Апостолских установа“. Пошто је тај семинатски рад прошао увид асистента (вежбе нам је током студија држао протођакон Предраг Петровић), био сам убеђен да је потребно само да скратим текст и да га пошаљем Нешићу. Тако и учиних, а он га објави. 

Није прошло ни пар дана од изласка Православља из штампе, кад Брана Нешић опет зове телефоном, али овај пут видно узнемирен. Пита ме забринуто шта сам то написао у поменутом тексту. Ја га збуњено упитах у чему је проблем, а он ми одговори да га је позвао главни уредник (у то време прота Миодраг Поповић) да му каже да га је владика Атанасије Јевтић позвао телефоном у по ноћи и да је грмео на њега због објаве тог текста. „Ко је тај Суботић? Јел то неки провокатор?“, питао је владика љутито збуњеног уредника. Отац Миодраг му је одговорио да ме познаје добро, да сам редован сарадник Православља и да не зна о чему је реч. Онда је владика осуо паљбу, са убеђењем да иза мог текста стоји неки академски богослов који је са ко зна којим циљем објавио тај „дилетантски чланак“, наводећи успут да је цео проблем направила епархија жичка штампањем књиге о поменутој литургији. 

Никоме од нас ништа није било јасно, а мени понајмање. Објасним збуњеном Нешићу да је то био мој семинарски рад који је прошао редовну процедуру прегледа, да сам користио управо књигу коју је владика Атанасије поменуо и да заиста не знам где може бити проблем. Он ми одговори да је и прота Миле Поповић неколико пута детаљно ишчитао мој текст и да ништа спорно у њему није нашао, те ме замоли да се мало боље распитам шта је ту у питању. И посаветова ме братски да се убудуће клоним спорних богословских тема (већ у то време их је било поприлично) и да се држим области у којој сам референтан, а то су информационе технологије посматране из угла православне антропологије и теологије.  

Одмах после тог разговора позвах мог пријатеља и професора литургике Ненада Милошевића, да му укратко објасним шта се десило, у нади да ће он знати о чему је реч и да ће ми дати добар савет. Када је чуо шта се десило, зачудио се како то да не знам за полемику која је везана за ту тему, и помену ми да је владика Атанасије жестоко искритиковао Богословски факултет једном приликом када је на вежбама из литургике служена та древна литургијска форма, будући да је сматрао да у њој постоје неки полуаријански елементи.

Е после тих речи ми тек ништа није било јасно. А још мање свеједно. Владику Атанасија сам као студент много волео да слушам, а његове књиге сам читао са задовољством. У то време је за студенте Православног богословског факултета постојала српска богословска „тријада“ према којој смо сви имали посебно поштовање и у односу на чије ставове смо проверавали своје (у питању су, наравно, митрополит Амфилохије (Радовић), епископ Атанасије (Јевтић) и епископ Иринеј (Буловић)). Бити у богословском сукобу са било ким од те тројице српских јерараха за мене је било просто незамисливо, али не због страха људског, већ због тога што сам сву тројицу, на свој начин, сматрао људима од којих сам се учио православљу.

Дубоко погођен целом ситуацијом, упитах професора Милошевића шта да радим. Он ми предложи да напишем владици Атанасију мејл, да му се представим и да му све лепо објасним. Рече ми и да ће ми пронаћи мејл који он користи. А да би ме утешио, помену да ће ме узети у заштиту ако буде требало, пошто се све већ тако закомпликовало.

Чим сам дошао у канцеларију и добио мејл адресу владике Атанасија, седох за рачунар и саставих крајње искрено писмо, попут овога које сада пишем. Представих се владици и објасних му да је спорни текст скраћена верзија мог семинарског рада који сам писао као апсолвент Богословског факултета, да уопште нисам имао представу о томе да у поменутој теми постоји ишта проблематично и да се богословских тема иначе не дотичем већ да пишем углавном на тему IТ-а из православне перспективе. Наведох на крају писма да ме је његова оштра критика толико погодила, с обзиром да га сматрам ауторитетом у области богословља, да сам решио да ћу, ако он буде сматрао да тако треба, престати у потпуности са писањем било каквих текстова убудуће. 

Изненадио сам се када ми је истог дана стигао одговор, нисам га очекивао тако брзо, поготово не у комуникацији са једним епископом. Владика ми је написао писмо на две стране густо куцаног текста (у PDF формату, колико се сећам, и то са неким занимљивим фонтом). Сећам се добро уводне речи: Драги у Христу брате Оливере...

Одмах ми је лакнуло пошто сам прочитао ту реченицу, те наставих ужурбано са даљим читањем. У писму је владика Атанасије дао детаљно богословско образложење где је проблем са текстом поменуте литургије и навео да су ту забрљали наши који су то уоште штампали у виду књиге. На крају наведе да ће ме посетити када дође на Богословски факултет, да се упознамо, и даде ми благослов да наставим да пишем текстове и даље. Олакшање које сам осетио после читања писма било је неописиво.

Не сећам се колико времена је прошло од добијања тог писма, али сугурно је било више дана. Тек једно преподне, изненада чујем карактеристичан глас владике Атанасија са степеница међуспрата факултета, како говори: „Где је тај мали, да га видим!“. Кад, ето владике заједно са професором Ненадом Милошевићем на вратима моје канцеларије! Професор Милошевић ме, уз благ осмех, представи и рече: „То је тај Суботић“, а владика одговори: „Ти си, значи, тај мали! Хајде са нама у деканат!“. Пођем за њима, потпуно затечен, право у деканову канцеларију, која је била веома близу канцеларије у којој је био смештен Информационо-документациони центар. У деканату, колико се сећам, је био о. Владан Перишић (тада продекан). Владика Атанасије седе на неку црну фотељу, одмах како смо ушли у деканат, а ја седох преко пута. Онда ми владика рече: „Мали, ти си стручњак за компјутере, али ниси бржи од мене. Гледај ово!“ И извуче из џепа од мантије неки црквени календар, отвори га насумично и одмах пронађе неки број телефона који му је требао. И рече: „Јеси ли видео, мали, из два потеза“. Беше ми јако драго јер видех да владика не само да није љут на мене, већ да сам му, напротив, у неку руку и симпатичан. Почеше онда у деканату разговор са владиком присутни професори, а ја их све поздравих и одлучих да се вратим у моју канцеларију, да наставим са послом. 

После завршетка радног времена, ухватих неки аутобус испод Панчевачког моста и кренух ка Бановом Брду. Само што сам прошао станицу-две, зазвони ми мобилни телефон. Зове професор Милошевић и његовом симпатичном интонацијом пита: „Па где си ти, човече, свуда те тражимо?!“. Ја му одговорих да сам кренуо кући и да сам већ у аутобусу, не знајући о чему се ради. Он ми жустро одговори: „Ма каквој кући, силази на следећој станици и иди право у ресторан […]. Узми такси и одмах долази! Сви тебе чекамо, владика Атанасије неће да почне да једе док ти не дођеш!“. 

Ето сад новог изненађења. Брже-боље сиђох на следећој станици, узех први такси у повратном смеру и за 15-так минута стигох до тог ресторана чијег имена не могу да се сетим (био је негде у Миријеву, уређен у етно стилу). Када тамо, имам шта да видим – заиста сви седе и чекају да дођем. Видим на лицима присутних професора да им баш и није све најјасније, као ни мени, уосталом. Када ме владика виде да улазим у ресторан и долазим према њима, одмах повика: „Ти мали, овде до мене да седнеш!“. Седох одмах до њега (што би рекао наш народ: у горњи крај) и поче ручак.  

Сећам се да сам причао са владиком о теми мог магистарског рада који је требало да почнем да пишем, о мом родном крају (јако му се допало када сам му рекао да сам из Рашке области јер, како каже, у том крају живи честит народ), поменусмо успут и мог земљака јеромонаха Василија (Копитића) и многе друге теме. На крају ми владика поводом спорног текста рече да ће бити сасвим довољно да у наредном броју Православља напишем неку кратку ноту да сам дошао до нових сазнања која бацају потпуно другачије светло на дату тему и да нема потребе даље да се бринем око те теме, а да ће он свакако обрадити то у некој студији. 

Сутрадам видех на факултету професора Ненада Милошевића, који ми рече: „Никада нисам видео владику Атанасија таквог. Погодило га је то што те је напао. Мислио је да си неки провокатор, а када је сазнао ко си и да је то био твој студентски рад, заболело га је што те повредио“. А неколико дана касније видех се и са Бранимиром Нешићем у канцеларији Православља. Он се одмах насмеја и рече како је долазио владика Атанасије у Редакцију и прокоментарисао: „Добар ти је онај мали. Уме да забрља, али уме и да се покаје!“.

*

Од тада сам се свега неколико пута сусрео са владиком Атанасијем и увек би ме крајње срдачно поздравио. Запамтио ми је лик, премда сам се доста изменио по уласку у свештенослужитељски чин коју годину касније. Сећам се да ме је једном током васкршњег периода испред Патријаршије, после неколико година (када сам већ био у свештеничком чину), сусрео са узвиком „Радост велика!“ и раширио руке да ме загрли као да види неког кога познаје годинама.

Наш поновни упечатљив сусрет се десио августа месеца 2014. године. Тада сам са својом супругом и ћерком отишао у Требиње на мањи породични одмор. Пошто смо изнајмили апартман у непосредној близини саборног храма, сваки дан смо могли бити на служби. Одлучих да један дан одемо до манастира Тврдош и да посетимо владику Атанасија. Иако смо дошли ненајављени, обрадовао се када ме је видео и дочекао нас је веома срдачно. Дадох му тада неколико мојих књига, вероватно управо оних које је ђакон Ненад Идризовић пронашао у његовој библиотеци. Он мени даде заузврат ново издање књиге На богочовечанском путу, у којој су били и његови коментари, и замоли ме да ту књигу представим у Православљу. Била је то велика част за мене, а и потврда да ми је заиста од срца дао онај благослов да наставим да пишем у време када смо се упознали.

Посебно се владика обрадовао што смо повели и ћерку Нину, која је тада имала три и по године. Она и владика Атанасије одмах нађоше неки свој заједнички језик, пошто је он волео децу, а и деца њега, што је већ опште познато. После неколико дана, током литургијске проповеди на Преображење, владика у требињском Саборном рече: „Са нама на служби је и моја другарица из Београда што има три и по године, њу хоћу посебно да поздравим!“.

Тих дана рече владика нашој Нини: „Да кажеш тати и мами да ти роде брата!“. У то време супруга је била у почетној фази трудноће, но владика то није знао, и то нам је било веома симпатично. И заиста, већ почетком наредне године, испунише се владичине речи – Богу слава и хвала, Нина дан уочи свог рођендана доби брата Саву.

*

Сусрет у Требињу је био последња ситуација у којој сам имао прилике да се детаљније испричам са владиком Атанасијем. После тог сусрета, колико ме сећање служи, нисмо имали прилике да се видимо.

Непуних седам година после нашег сусрета у Тврдошу, владика Атанасије се преселио у вечност. Тада сам обављао дужност уредника сајта Информативне службе СПЦ и сећам се да смо објавили толико чланака, вести, беседа, текстова… поводом његовог упокојења, да су заредом три насловне странице сајта биле напуњене само том темом. За своје монументално богословско дело и жртву коју је поднео за српски народ, то је најмање што смо могли да урадимо у његову част.

За крај овог присећања, вратио бих се на догађај када владика Атанасије Јевтић није хтео да стави залогај у уста док један обичан млади службеник Православног богословског факултета не дође на ручак и седне са њим. Тај догађај занавек је исцртао контуре лика владике Атанасија у мом сећању. Ако је он мене тада доживео као хришћанина који „уме да забрља, али уме и да се покаје“, ја сам њега доживео као епископа који уме оштро да укори, али уме и очински да загрли.

Вјечнаја памјат!

http://athanasios.org/index.php/o-vladici/prvi-susret-i-potonja-sretanja-sa-vladikom-atanasijem

Са благословом Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Г.Г. Порфирија, изашло је друго издање душекорисне књиге "Сећање не сме да стане", чији је издавач је наша сестра у Христу - Зорица Ковачев.

Књига је посвећена Блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију и Блаженопочившем епископу захумско-херцеговачком Атанасију, и написана је са великом пажњом и љубављу. Књига представља сведочење многострадалних људи, жена и деце. Разлог за њихово страдање познат је само Богу и онима који су зло учинили. Житија светих из ове књиге недвосмислено указују на свецелу љубав наших Светих, славних предака према Православној вери и Отаџбини. Вечноживи Новомученици Српски су духовни оријентир надолазећим генерацијама у славу Христа Распетог и Васкрслог.

Иначе, у књизи су заступљени новомученици које је Сабор СПЦ канонизовао до 2020.године.

Ко жели књигу за себе или свештеници за своје парохијане, могу контактирати издавача Зорицу Ковачев на тел 066 201816 и добиће је бесплатно. Плаћају  се само трошкови испоруке. Други начин је куповина у продавницама "Ризнице" у Земуну и код Храма Светог Саве, као и у књижари ПБФ.

Нека би нам Свети Мученици Српски били подстицај да, непрекидно надахнути њиховом жртвом, пребивамо у спремности на жртву за Бога, ближњега свога и чистоту вере Православне.

Амин, Боже дај.

https://zivereci.com/874-12915

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у недељу 19. јуна 2022. године у порти Вазнесењског храма у центру Београда, од 19 часова ће бити одржано ауторско уметничко вече појца и композитора Љубомира Љубе Манасијевића, сазнаје радио "Слово љубве". Драгог госта и пријатеља смо замолили да каже коју реч више поводом ове вечери, којом ће уметник обележити три деценије плодног рада.

Извор: Радио "Слово љубве"

Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије

У цркву Св. Тројице у Старом граду сам ушао неких двадесетак минута прије вечерње службе уочи празника Педесетнице – наше храмовне славе. Поред црквењака, у том тренутку у храму је само она била присутна. Стајала је поред иконе Св. Василија Острошког Чудотворца и тихо плакала.

Код нас је на богослужења почела да долази прије неких мјесец дана. За разлику од других Рускиња које далазе у наш храм, она врло мало познаје црквену праксу, што се нарочито примјећује у њеној комуникацији са свештенством. Из тога сам закључио да је од скора почела да похађа богослужења. Она је жена у касним педесетим годинама, која се достојанствено носи са старењем.

По њеном понашању и ставу према другим људима, закључио сам да долази из неког од руских великих градова.
Убрзо је њен тихи јецај прерастао у гласно плакање. Међутим, када ме је угледала како стојим за пјевницом, кренула је према мени и плачним гласом рекла : „Павел, Ви не знате како је то страшно! Мог Максима више нема!” Убрзо је из ње потекла читава бујица ријечи, из које сам могао разазнати да су она и супруг сина добили прилично касно. Временом је израстао у јаког и стаситог младића који се пријавио у војску.

Када је почела војна интервенција у Украјини, као професионални војник је са својом четом био распоређен у близини Херсона. Редовно јој се јављао, шаљући јој слике и гласовне поруке преко вајбера. Међутим, од прије неких пар седмица његове су поруке престале да стижу. Осјећала је да се догодило нешто страшно и злокобно. Неизвјесност је трајала све до момента у којем јој је супруг из Москве јавио како је добио дефинитивну потврду да је Максим погинуо.

Од тада непрестано тугује и плаче. Ноћима га сања и буди се у агонији. „Павел, њега више нема и ви не знате како је то страшно“ – говори ми док папирном марамицом прелази преко изразито свијетлих очију. „Свештеници ми говоре да на папирићу који ће се прочитати на проскомидији, напишем његово име. Павел, ја пишем и пишем, али ми од тога ништа није боље. Монаси ми кажу да само Господ зна зашто је то морало да се деси. Павел, нека буде опроштено мојој грешној души, али ја бих вољела да Господ то знање са мном подијели!”

Убрзо су се зачула звона која су означила почетак вечерње службе. Престала је са плакањем и рекла ми:“ Павел, опростите што сам Вас оптеретила и одузела Вам вријеме, али Ви просто не знате колико је то страшно!“

На вечерњој служби смо појали утврђене стихире, које спадају у сам врх црквене поезије. Да је изашла раније са службе, схватио сам кад је нисам угледао у реду за петохљебницу. Након службе сам се упутио према Маинама, из неких разлога, не размишљајући о њој и нашем разговору. Међутим, као никад до тада, почео сам да примијећујем како је „избјеглице“ из Источне Европе прилично запљуснуо талас „западних вриједности и културе“. Примијећивао сам луксузне аутомобиле са украјинским таблицама. Сретао сам мушкарце у зрелим година са косом офарбаном у зелену или црвену боју. У улици Мајински пут срео сам групу изразито мршавих дјевојака, које нису могле имати више од седамнаест или осамнаест година. Биле су скроз у црно обучене, са црном шминком на упадљиво блиједом лицу. И тек кад сам стигао кући и када ми је мој млађи, петогодишњи син, угледавши ме, скочио у наручје, сјетио сам се њених ријечи:“ Павел, Ви не знате како је то страшно“…

https://mitropolija.com/2022/06/15/strasno-je/

Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије

„А ја вам кажем, не противите се злу“(Мт.5,39)

Када сам био ђак богословије постојао је немали број новозавјетних мјеста која су ме збуњивала, изазивајући код мене читаву бујицу питања на која сам нестрпљиво тражио одговоре. И као по неком неписаном правилу, те одговоре и објашњења сам добио знатно касније, када ми се учинило да сам неке од њих престао да тражим и очекујем. Господ од нас, који се трудимо да ходамо оним уским путем, о којем се говори у ранохришћанском спису „Дидахи“,тражи да будемо стрпљиви и смирени, а не да одмах за свој труд тражимо награду, баш као и на наша питања хитне одговоре. Па, ипак горенаведени пасус из Матејевог јеванђеља , ни у неким зрелијим годинама није престајао да у мени изазива недоумице и питања. Како је могуће баш никада не улазити у конфликт и отворену борбу са злом у свијету који у злу лежи (1Јн.5,19) и у којем због тога имамо жалост (Јн.26,33)? Ако се не будемо противили и сукобљавали са злом, на који ћемо онда начин успјети да га савладамо? Да ли таква пасивност погодује умножавању и ширењу зла у друштву и систему који се све више удаљавају од Господа и неких од најосновнијих етичких норми?

Одговоре на ова егзистенцијална питања смо барем дјелимично добили приликом најновијег упада групе „мирних и цивилизованих“ протестаната и неуморних бораца противу „Цркве Србије“ у Цетињски манастир. А тај одговор се налази у поступцима и понашању настојатетеља манастира оца Пајсија, на кога је ова група „заступника грађанских и секуларистичких вриједности“ насрнула код кивота св. Петра Цетињског. Иако је испред себе имао само оваплоћење одсуства добра, отац Пајсије је реаговао потпуно мирно, прибрано и достојанствено, не улазећи са њим у сувишну комуникацију и отворену борбу. Сам инцидент ме је подсјетио на старозавјетни догађај који је описан у 26. глави Друге књиге дневника, када је јудејски цар Озија ушао у Светињу над светињама и почео да кади, иако је световном владару тако нешто било забрањено. Реакција присутних свештеника се , између осталог, састојала и у упозорењу упућеном цару да не би требао да ради тако нешто. Тако је и отац Пајсије својим понашањем, приликом упада недобронамјерних људи у цетињску светињу,заправо слиједио примјер из Светог Писма.А о томе да је таквим игумановим поступком зло било надвладано, сведочи права хистерија која се огледа у читавом низу неистина и полуистина које су изнесене у саопштењима нових крсташа из „невладиног сектора“ и разних политичара.Нервоза коју су испољили приликом својих обраћања јавности нам сведочи да се против оваквих пројава мржње и немира можемо борити једино на јеванђељски начин.

Често нам се и у несвјесним поступцима људи, који живе ту , поред нас, као што је отац Пајсије, Господ открива и поручује да ће са нама бити до свршетка вијека(Мт.28.20).

Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви.

https://www.in4s.net/o-neprotivljenju-zlu/

Празник Вазнесења Господњег ће у свим храмовима СПЦ бити свечано прослављен, а посебно ће бити поводом храмовних слава. Међу многобројним светињама које славе славу, издвајамо:

Слава Београда и Вазнесењског храма у центру града, о чему детаљније можете да видите на ОВОМ линку.

Вазнесењски храм у Жаркову ће обележити славу најпре бденијем 1. јуна од 17 сати, а затим, 2. јуна светом архијерејском Литургијом коју ће од 8.30 ч служити Владика марчански г. Сава, викар Патријарха српског, потврдио је за Радио старешина жарковачке цркве, прота Бранко Митровић.

Спасовдан слави и Храм светог Вазнесења Господњег у Болечу, у АЕМ, а тим поводом ће, како сазнајемо, свету архијерејску Литургију 2. јуна служити викарни Епископ и новоизабрани Владика шабачки г. Јеротеј, од 9 ч.

Митрополит црногорско приморски г. Јоаникије служиће поводом славе цркве Св. Спаса на Топлој, а предводиће и славску Литију улицама Херцег Новог.

Eпархија зворничко-тузланска је најавила да ће Епископ Фотије служити поводом славе Храма Христа Спаситеља у Доњем Брезику.

Манастир Милешева слави славу.

Крсну славу слави и бањалучки Храм Христа Спаситеља и град Бањалука.

Спасовданску литију поводом славе Неготина предводиће Епископ тимочки г. Иларион.

Престони празник ће прославити Световазнесенски храм на Клиси у Новом Саду, као и црква у Чуругу и многи храмови у епархијама СПЦ који су посвећени Спасовдану...

Извор: Радио Слово љубве

Човечанство и природа су директно међусобно зависни. Глатко и хармонично функционисање стварања зависи од нашег поштовања према природном окружењу. Дисхармонија коју данас видимо у природном свету је због чињенице да су закони које је Бог поставио да би стварање правилно функционисало поништени. Недостатак поштовања према природи довео је до превирања у екосистему, оштећења стратосферског озонског омотача, загађења мора и обала неразградивим отпадом и нерационалне експлоатације биљног и животињског царства.

Ми људи смо бића из два дела: истовремено материјалног и духовног. Ову нашу двоструку природу истичу свети Оци, при чему Свети Григорије Палама, на пример, каже: „Људи су двојни: споља, тело; а унутрашња личност, то је душа’. Бог је створио човечанство од праха из земље, дунуо на њега и пренео свој дух. На тај начин смо постали жива, материјална/духовна бића. Овај наш двоструки ентитет нам омогућава да владамо природним светом и да имамо власт над њим, на исти начин на који Бог има власт над нама. Ми смо, дакле, господари и господари света и творевине, због чега смо и створени последњи: да бисмо истакли своју супериорност и чињеницу да је све направљено било „веома добро“ и да нам је стављено на располагање.

Наравно, наша власт над материјалним стварањем није ни потпуна ни неограничена. Не треба заборавити да свака власт има одређене границе. Када поштујемо природу и делујемо без произвољног насиља, заиста постајемо креатори и слика Бога, а не вандали. Однос између човечанства и животне средине није статичан већ динамичан. С обзиром на нашу духовну супериорност и сензибилитет, позвани смо да заштитимо природно окружење. Од нас се захтева да одржавамо хармонију која постоји у природи, увек имајући на уму да немамо само права, већ и обавезу, према фрази у књизи Постања „да се бринемо и чувамо је“  . Ово изражава да природу можемо користити, али и да је морамо заштитити. Другим речима, човечанство је створено да управља природом и штити је, да воли стварање и да живи у складу са њом и другим људима. Хармонија и лепота природе су у динамичном стању. Стварање није догађај који се десио у прошлости, већ онај који наставља да се остварује данас и који ће се наставити и сутра, у смислу да Бог Творац и Творац универзума одржава и одржава сва бића у постојању. Када би Бог макар на тренутак престао да спроводи своју кохезивну вољу, универзум више не би постојао. Ништа не може постојати осим ако Бог то не жели. Он обезбеђује све. Он је у срцу свих ствари и одржава све у животу. Свето писмо, посебно Стари завет, истиче савршенство створеног, да би се истакла мудрост свемогућег Бога. Стварање непрестано говори о слави вечног Творца. ‘Небеса објављују славу Божију; а свод објављује дело руку његових’, како каже псалмиста.

Када је Бог завршио стварање космоса, он је ’видео све што је направио, и, заиста, било је веома добро‘. Ми људи смо ову лепоту стварања примили као божански дар, као благослов. Грчка је, на пример, са својим безграничним природним лепотама, високим планинама, дубоким гудурама, избоченим обалама, тиркизним водама и безбројним острвима, освештана од стране мноштва светитеља подвижника. Они су живели на њеним најудаљенијим крајевима и, уз помоћ лепоте сваког предела, могли су да се духовно уздигну у царства неизрецивог величанства и да се сједине са Христом Спаситељем. Људи су данас, нажалост, искористили ову лепоту и згњечили је, да би задовољили своје страсти и жеље. Резултат ове експлоатације и угњетавања је нарушавање односа између нас и природе, али и стварање огромног еколошког проблема, пошасти нашег времена. Наравно, опште је мишљење да је ова криза пре свега духовна и етичка. Загађење природе, мењање и уништавање животне средине одражавају унутрашње загађење и духовну измену у самим људима. Људи данас доживљавају горак укус своје себичности, своје похлепе, својих незаситних апетита, свог расипништва и свог хедонизма. Уништавамо природу, а природа нам узвраћа болестима, стресом, страстима и смрћу. Време је да се опаметимо, освестимо, време је да уживамо у духовној радости и да, у покајању, упутимо хвалоспеве нашем Тројичном Богу, Створитељу васељене, који времена и годишња доба одређује једино својом влашћу. Тако ћемо моћи не само да до краја живота проживимо у радости и миру, већ ћемо и потоњим генерацијама дати пример како треба живети, да надмашимо ‘имиџ’ и да се пењемо лествицом која води у ‘подобије’, у вечно блаженство царства небеског.

О. Хараламбос Бусиас

https://mitropolija.com/2022/05/31/covek-i-priroda/