Недјељно поподне проводим у порти маинске цркве св. Петке, посматрајући момка који безуспјешно покушава да на храм окачи државну заставу. Младић је, по мојој процјени, у раним двадесетим годинама. На себи има танки свијетло плави дукс, бермуде и папуче, док на глави носи фирмирани, црни качкет. Заставу је најприје поставио изнад улазних врата цркве. Међутим, сваки пут када покуша да је фотографише, она падне на тло. Затим је читавих неколико минута кружио око храма, како би пронашао ново мјесто на које би је могао закачити. На крају се одлучио на прозор са лијеве стране храма, који је прилично узак, с обзиром на димензије саме заставе. Међутим и кад би на овој позицији успио да некако углави заставу, довољно је било да дуне слаб вјетрић и она би се убрзо нашла на земљи. Читав подухват, поред мене, посматра и група од петнаестак младих Руса, који се ту свакодневно окупљају играјући одбојку. Ту је и неколико брачних парова са својом дјечицом , која радознало гледају у правцу овог пост-модерног “барјактара”. Такође, самом догађају су сведочили и туристи који су се туда враћали са плаже, користећи путић поред порте као пречицу до својих апартмана. Никоме од њих није било јасно шта уопште тај момак са заставом ради.

После одређеног времена, одлучио сам да му приђем и поставим му неколико питања. Наиме, питао бих га шта га је уопште навело да у овај топли, недјељни дан дође код храма у намјери да на њега окачи заставу? Да ли су ,можда, у питању апели политичара, којима је свакодневно хушкање људи на Цркву последњи адут да уопште опстану на политичкој сцени? Да ли је, можда, инспирацију пронашао у чланку писца, коме ни најупорнији читаоци његових једноличних колумни нису у стању да кажу барем наслове неких од књига које је написао? Како би се сви ти силни политичари и колумнисти осјећали када би вјерници почели да посјећују њихове станове и куће, те да им на вратима каче иконе и крстове, а на прозорима да пале свијеће? Шта би се догодило када би их по граду сачекивали и поливали богојављенском водицом?

Но, јасно је да ниједан православни хришћанин никада тако не би поступио са нечим што му је свето. Уосталом, Господ нас је јасно поучио како да поступамо са духовним бисерима (Мт.7,6) који су нам од Бога дати. Зато је и нама хришћанима потпуно нејасна потреба да неко из своје куће износи заставу, за коју тврди да му је светиња, и да је качи било гдје, па, макар то био и храм у питању!

Међутим, у моменту када ме је угледао како му прилазим, младић је на брзину згужвао заставу, убацио је у ранац и брзим се кораком удаљио од храма. Касније, док сам размишљао о самом догађају, дошао сам до закључка да сам погријешио што сам одлучио да му приђем. На своја питања ионако не бих добио одговоре. А да му нисам пришао, можда би младић после одређеног времена и сам схватио сву безумност и узалудност свог поступка, лијепо и равномјерно склопио заставу и пошао кући…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Старом граду Будви)

https://mitropolija.com/2022/08/08/zastava/

Победити расејаност у молитви је скоро немогуће. То је напад злих духова. Ретки су људи који могу да се моле без расејаности. Борба са расејаношћу је неизбежна и стална. Једно од средстава помоћи у тој борби је неуморно (не мислим на непрекидно, већ на неуморно) творење молитве Исусове. Како је говорио отац Јован (Крестјанкин): сто молитава на дан ­ више не треба. Али читање ових сто молитава обично траје скоро сат времена, а и не успеваш увек да прочиташ сто молитава. Отац Јован (Крестјанкин) никако није захтевао брзо и аутоматско читање молитве, не! Он је говорио: треба споро изговарати „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“, полажући на себе крсно знамење. Причекати, поклонити се, причекати, усправити се, и после читати следећу молитву.

Шта пружа Исусова молитва? Она, сабирајући ум, помаже да се усредсредимо на најједноставније речи, које су ти толико познате да можеш да их се сетиш и дању и ноћу. То је одређени „тренинг“. И свакодневно искуство творења Исусове молитве помаже да победимо расејаност у молитви и литургијској, црквеној, и домаћој, вечерњој или јутарњој. А без творења Исусове молитве готово је немогуће да се одупремо расејаности мисли.

Када бисмо могли да се молимо без расејаности свет би био сасвим другачији. Многи монаси на Атосу успевају у томе, и у нашим руским православним манастирима такође. И нек да Бог свима који хоће да се моле да не губе ток мисли у свакој молитви, читајући свако правило.

Када ме питају зашто се 40 пута чита молитва „Господи, помилуј; Господи, помилуј, Господи, помилуј...“, ја одговарам овако: „Шта Ви мислите, да ако ја три пута исто то прочитам, да ја не губим пажњу? Губим! Било би добро да од тих 40 пута бар десет изговорим молитву од душе и без расејаности“. Ето то и јесте начин да напрегнемо своје мисли и да се не искључујемо, да се не удаљимо! То је веома битно и важно је да се то употребљава у православном богослужењу. И тога не треба да се плашимо, већ треба да се захвалимо Богу због људи који су направили правило да се 40 пута изговори „Господи, помилуј“.

извор : pravoslavie.ru

Дакле, људи који су у епицентру опасности, упркос свему, настављају своју службу ближњима, настављају да помажу другима, раде и моле се. Али ево парадокса: многи од оних који су безбедни су много емоционално нестабилнији од оних који се сада заиста осећају угрожено.

Толико је случајева када су људи потпуно увучени у бескрајне „серије“ страхота у свом паметном телефону, на монитору рачунара или ТВ екрану и потпуно забораве на оне којима су најпотребнији: сопствене жене, мужеве, децу и родитеље.

С једне стране, то је психолошки објашњиво. Све што се дешава је заиста застрашујуће. И особа тежи да се идентификује са жртвама, да на себе пројектује сву катастрофу, да се осећа кривим због чињенице да је безбедан.

Реакција на ово стање може бити веома разнолика, али врло често је далеко од конструктивне. Понекад људи почну да се баве разним видовима мрежног активизма, чини им се да на тај начин могу утицати на оно што се дешава. Али ово је самообмана.

Брига о људима који пате је нормална. Али како им заиста можете помоћи? Права помоћ сада нису слогани и не „борба“ на интернету. Права помоћ је молитва и доброчинство.

И веома је важно разумети: никаква привидна брига за далеке људе не може оправдати неодговоран однос према онима који су тренутно у нашој близини и које нам је Господ пре свега поверио.

Трагедије треба да окупљају људе, а не да их раздвајају. Ако је неко данас безбедан, све што му се дешава требало би да буде још један разлог да се захвали Господу за мирно небо, за хлеб на трпези, за живу родбину. Ово треба да научи све да буду пажљивији једни према другима, да више воде рачуна једни о другима. Рат ће пре или касније завршити.

А људска топлина може да се изгуби и да се онда не врати.

Волите једни друге, сажаљевајте се, молите се једни за друге! То сада од нас очекује Господ, а не пароле и ПР кампање.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-tragedije-treba-da-spajaju-ljude-ne-da-razdvajaju

Већ дуже време слушам о др Хедрину. Познат и некако тајанствен уролог, с изузетном способношћу реконструктивне хирургије на малој деци која су дошла на свет с урођеним уролошким поремећајима. На упечатљив начин и генијалним техникама лечи оболења као што су: дислокација бешике, хипоспадије и еписпадије, итд. Веома је тешко приближити му се. Одаје утисак недодирљивости, но сви кажу да чини чуда. Истрајност ненадмашна. Прошлог уторка је отпутовао у Франкфурт. Извео је операцију коју на целом свету једино он обавља. У петак се вратио у Бостон, а данас, у недељу поподне, одлази у Хонг Конг, одакле се враћа у среду.

У четвртак имамо договорени састанак. После много сусрета са њим, на себе узима обавезу да прегледа Хрисоваланта, једног дечачића с Крита који има тек две и по године. Родио се, јадничак, с неколико анатомских поремећаја на уринарном тракту. Његови родитељи, обични људи, нису знали шта им је чинити. Отишли су код лекара у Ираклио, овај их је послао у Атину. Све индикације су биле обесхрабрујуће. Када лекари не дају јасне одговоре, када почну да говоре о Богу, када ти говоре да се стрпиш, схватиш да су ствари узнемирујуће. Хрисовалант је напунио годину дана и ускоро би прославио и свој други рођендан. Ни од куда се не назире ни трачак наде.

Једног дана госпођа Андроника, његова мајка, одлази у супермаркет. Док стоји испред неких рафова, непосредно иза ње неке две жене започињу разговор:

— Чудесно је ово што се догађа. Моја рођака има девојчицу која је рођена без бешике. Одрасла је с канилама и инфекцијама мокраћних путева. Људи су се заиста напатили, док је малецка преживљавала пакао. На крају су се организовали и отпутовали у Бостон. Тамо постоји неки лекар који чини чуда; прави бешике и материце од дебелог црева. Пронашли су га, и помогао им је. Операција је трајала шеснаест сати. После недељу дана девојчица изгледа одлично. Чак им је рекао да може и мајка постати, када одрасте.

Госпођа Андроника прекида куповину и жури да сустигне жене. Казује им свој проблем, сакупља информације, и за две седмице заједно с Хрисовалантом нађе се у Америци.

Једно за другим започињу испитивања. Лекар још увек не казује ништа, само пита, испитује дете и размишља. Ни разочарања, нити наде. Саопштава им да најпре жели размислити, не би ли видео вреди ли ишта покушавати. Свако детенце је посебан случај.

Прича се да овај лекар прихвата само оне случајеве за које процени да их може решити. Заказује фамозни састанак за четвртак. Из болнице од мене траже да се мајци нађем око превода.

Гледао сам да се пре тога упознамо. Једна проста, симпатична жена, с видљивим знацима агоније и муке на себи. Њен супруг је с новорођенчетом остао у Грчкој, а Она је допутовала у Америку. Без сигурности, без новца, без познавања енглеског, без икаквог познанства, једино у пратњи љубави и наде за своје дете.

Питах за дечаково име, и рече ми да се зове Хрисовалант. Детенце је заветовано, помислих. Какав благослов!

Нисмо сами. Однекуд Бог нарочито гледа на нас. Неће нас напустити. Мајка говори о лекару и о болници, али каткад помиње и Богородицу и Свету Ирину. Очевидна је вера народног карактера, но доброг квалитета. Све што је потребно за наш случај.

Дође и четвртак. Лифтом се успињемо на пети спрат болнице. Тамо је ординација познатог лекара. Да видимо шта ће рећи. Хоће ли прихватити операцију, или ће нам рећи да не може? Госпођа Андроника потресена, крсти се. Можда баш и не разуме зашто.

Долазимо до ординације. Очекује нас секретарица, споља насмејана, али у суштини хладна. Чекамо око десетак минута. Јадну госпођу Андронику никако не држи место. Само жели потврду да овај човек нешто може учинити. Ускоро се појављује и лекар. Помпезан, наметљив, озбиљан, непревазиђен у наступу. Описује цело стање, аналитички износи свој проблем, значајно објашњава свој став, но никако се не жури. Коначно, одређује датум операције и каже да ће покушати. Мајка експлодира, окомивши се на лекара, и пита:

— Дакле, докторе, шта ћете учинити? Лекар хладнокрвно одговара: — Верујеш ли у Бога? — Верујем — одговара она. – Ја сам бог. Застаје и наставља:

— Дакле, када неко верује у Бога, не пита шта ће Он чинити; једноставно има поверења у њега. Ни ја не знам шта ми је чинити. Одлучићу у тренутку операције. У сваком случају, Хрисоваланту ће бити добро.

Човек тка. Операција траје готово 22 сата. Три смене техничара и болничара се смењују. Он будан. Накратко се одмори и поново наставља. Гледа, размишља, смишља, планира, одлучује и наставља. Нико не зна шта ће на крају учинити. Чак ни он сам. Почео је у једанаест ујутру а завршио следећег дана у 8.30. Све је истерао до краја.

Међутим, Током наредних осам месеци требало је да мали Хрисовалант прође кроз ужасне процедуре и да се након тога подвргне још трима операцијама.

Незамислива патња за једно мало дете. Огромна физичка и психичка мука и за родитеље његове. Много је неодговорених питања везаних за дететову будућност. Коначно, успех хируршке интервенције је несумњив. Дете ће живети. Али како? То нико не може ни знати ни гарантовати. Чему такав живот ако га треба имати само да би се рекло да си жив?

С друге стране, ако овај покушај науке да дарује живот није заснован на сујети, него њоме господари љубав, ко онда може негирати њен успех? Ко може устврдити да се човеков живот унижава по мери његове инвалидности? Колико се само пута богатство личности показује чак и у величини човековог умног недостатка?

Данас је Валант читав човек. Прелепи муж. Недавно се оженио. Нашао је себи изузетну жену. Очекује да ускоро постане и отац. Његово рођење је једно Божје чудо. Бог само живот даје. Његово преживљавање је чудо науке; нажалост она даје и смрт. Да се родио двадесет година раније, не би преживео. Али да је његова аномалија могла да се дијагностикује пренатално, највероватније бисмо га лишили живота. Сва ова љубав, изражена кроз борбу за живот овог малог детета, била би жестоко угушена нељудском жељом да не живи онако како ми желимо, онако како ми сматрамо да вреди. Хрисовалант би избегао операцију и… изгубио би живот. Његови родитељи би избегли патњу и… изгубили би своју љубав. А изгубили би и његову љубав.

https://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau/

Свети мученици пребиловачки и доњохерцеговачки прибројани су Сабору светих на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве маја 2015. године. Њихов спомен се слави 24. јула по старом, односно 6. августа по новом календару, на датум када су усташе 1941. године звјерски у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, дјевојке и дјецу из села Пребиловаца, по документима њих око 600.

Пребиловци су старо српско село у Херцговини, које се налази се на ободу долине Неретве, 5 км од Чапљине. Претке данашњих Пребиловчана затекли су су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у XV вијеку. До 1941. године, Пребиловци су били, за хецеговачке прилике, велико и економски јако село у коме је живјело око хиљаду становника. Према извјештају жандармерије НДХ из септембра 1941. године усташе су тога љета убиле 820 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану 6. августа те године, убијено је 550-600 жена и дјеце тако што су живи бачени у Шурманчку јаму код Међугорја. Угашен је живот у 57 породица. „Илиндански покољ“ преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно мушкараца, који су се поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је обновљен живот у селу. Због ове трагедије познати јапански дневник Асхаи Шимбум је писао да је ово мјесто четврто на листи најстрадалнијих села на свијету у Другом свјетском рату.

Послијератна комунистичка власт је настојала да усташки злочин заташка, сахрана жртава је забрањена, а отвори јама су забетонирани. У јесен и зиму 1990/91. године, родбина жртава је отворила 12 јама на подручју некадашњег столачког среза (Шурманци, Бивоље брдо, Хутово Градина, Хутово-Хаџибегов бунар, Кукауша доња и горња, Јасоч, Поплат, Прењ Рудине, Прењ Голубинка и Дубрава-Звекалица). Поред Пребиловаца ту су, дакле, пренијете кости српских жртава из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Опличића, Стоца, околне Требиња, неке чак из Сарајева и других знаних и незнаних мјеста. На 50-ту годишњицу страдања 4. августа 1990. године мошти ових мученика заједно са моштима страдалих на стратиштима Морин оток, Орахов до и са двије локације у Чапљини, њих око 4000 су послије Свете литургије са опијелом којом је началствовао блаженопочивши Патријарх Павле, свечано су положене у крипту Спомен цркве Сабора Српских светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима. Храм је грађен је са великим еланом и одушевљењем српског народа, претежно добровољним радом. До рушења био је урађен подезмни дио са криптом и мермерним ћивотом саркофагом, као и зидови у висини 6-8 метара изнад земље.

У јуну 1992. снаге Републике Хрватске и ХЗ Херцег Босна су заузеле Пребиловце и уништили село минирањем и спаљивањем. Храм је уништен у темељима пластичним експлозивом и постављеним авионским бомбама. На исти начин уништено је и 95% костију жртава сахрањених у крипти. Тако су Свети пребиловчки и други доњехерцеговачки мученици други пут убијани, други пут овјенчани мученичким вјенцем Светога нам Саве, а Пребиловци удостојени да се назову Херцеговачким Врачаром.

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима саграђен је у знак сјећања на 4.000 Срба из Доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници која се налазила на мјесту данашњег храма, који је, 8. августа 2015. године, освјештао блаженопочивши Патријарх српски Иринеј.

Храм у Пребиловцима урађен је по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму.

Извор: Епархија ЗХиП

СВЕТИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА ПРЕБИЛОВАЧКИМ

ТРОПАР, глас 8:

Свети Новомученици Пребиловаца
за Христа бачени у јаму Шурманаца,
вером нађосте вечно Пребивалиште
у Царству Крста и Васкрсења;
љубављу таму и мржњу победисте,
и светлост раја наследисте.
од Господа молите нам вечно спасење
и свему свету јеванђелско покајање.

КОНДАК, глас 3:

Новомученици Свети за веру пострадасте:
у јаму за Христа невини бачени бисте,
од верних с љубављу из јаме извађени,
у Спомен Храму с љубављу положени.
Но Храм ваш безбожни разорише,
и мошти ваше ко Савине попалише.
Данас нову Голготу и Врачар обнављамо
и Вас са Светим Савом смирено молимо:
У Царству Небеског мира почивајте
и Христово и наше Васкрсење сведочите.

+Епископ Атанасије
(1992-2013, Манастир Тврдош-Требиње)

Можете једноставно прихватити стварност као неоспорну чињеницу и прилагодити своје жеље њој.

Можете деловати без обзира на сметње и покушати да промените стварност.

И можете се претварати да нема стварности, надахнути себе и друге илузијом да она не постоји и живети у овом измишљеном виртуелном простору.

У прва два случаја хармонија се постиже лишењем. У првом - кроз понизност, у другом — кроз активност. Али резултат ће бити вредан тога.

На први поглед, трећа опција је најудобнија. Али ово је тек на почетку. Jер, пре или касније, без обзира на то како се сакриjеш  од стварности, она ће се и даље испољавати. А онда човека чека горко разочарење.

Тако да у овом животу нећете моћи да побегнете од патње. Зато Црква учи своју децу да буду реални у односу на свет, на живот. Не стварајте илузије, не скривајте се од проблема.

Ово је важно и у обичним људским активностима и у духовном животу. Као што Спаситељ каже у Јеванђељу по Матеју: «Царство небеско на силу се узима, и силеџије добијају га».

Зато је за све нас толико важно да се не обмањујемо, већ да живимо у истини, понизно прихватимо стварност и уз Божију помоћ то променимо на боље.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-zashto-je-vazhno-da-se-ne-zavaramo

Прошле недеље, пријатељ и ја сели смо у ауто и направили тродневно путовање по Косову и Метохији. Он је Косовац пореклом па долази повремено тамо, а и ја одлазим до Грачанице и севера у разним приликама. Но обојица нисмо били у Метохији јако дуго и зато смо кренули да обиђемо овај део наше земље.

Путовање смо започели у Грачаници, где се човек сваки пут изнова запањи Милутиновом задужбином. Највише времена провели смо са владиком Теодосијем у врло занимљивом и корисном разговору о томе шта се дешава са нашом заједницом тамо. После тога нас је повео у обилазак правог малог пољопривредног комбината чије се подизање приводи крају и у коме је у изградњи, одржавању и производњи хране запослен немали број наших људи. После виђења са угледним члановима заједнице и промоције књиге у Дому културе, кренули смо за Дечане.

Ауто-пут који води од Приштине до Пећи урађен је веома квалитетно и њиме смо релативно брзо стигли до овог великог метохијског града у коме је некада постојала озбиљна српска популација. Од Пећи смо низ венац Проклетија са смирајем вечери стигли до једног од оних места које је тешко описати речима. Манастирски посед је опасан зидинама и жицом, а осим италијанских војника који су ту од 1999, испред улаза је и контингент из Северне Македоније.

У лаври је сада око двадесетак монаха и искушеника, а ту су и радници ангажовани у сезонским пословима и сакупљању летине која сада стиже. Нас је сачекао отац Петар, сместио нас на конак и после манастирске вечере уживали смо уз чувено вино на тераси, гледајући у заиста високу цркву док је са Проклетија стизала угодна свежина. Након јутарње литургије са монасима, отворен је кивот па смо имали и привилегију да целивамо мошти Светог Краља Стефана.

Из непрегледног богатства историје овог чудесног места поменућу збирку старих фотографија и књигу са потписима и записима посетилаца из периода 1924–1944. На почетку стоје потписи краља Александра и краљице Марије управо из 1924 када су дошли да запале чувене Миличне свећњаке. Наиме, по предању кнегиња је 1397. дошла у посету манастиру и донела две велике свеће, више од два метара, остављајући завет да их запале ослободиоци Косова. После 527 година краљ је са супругом и официрима дошао и запалио ове свеће. Оне стоје у трпезарији и чекају неку нову прилику да поново пусте свој пламен.

Након дугог разговора са игуманом Савом, отишли смо у Пећ. У граду су једини Срби свештеник Зоран и његова породица који чувају централни храм. Све наше сакралне објекте чувају или припадници полиције или војног контигента. Углавном су врло пристојни људи који сарађују са нашим свештеницима и монасима.

Кроз Пећ смо прошетали и покушали да седнемо у некадашњи хотел „Метохија”, али не може место да се нађе. Град је као и Призрен током лета препун, а на путевима доминирају таблице Немачке, Аустрије, Швајцарске и других западних земаља. На пар места смо чули и наш језик, који углавном у Метохији причају преостали Бошњаци. После Пећи, отишли смо мало уз Руговску клисуру где се у фантастичном кањону виде пећине, некада монашке испоснице, а затим смо се вратили у лавру Пећке патријаршије. Комплекс од три цркве и припрате коју је подигао Макарије Соколовић садрже у себи неописиве светиње. Поред трона у који се уводе српски патријарси, и моштију бројних некадашњих поглавара наше цркве, најистакнутије место има икона Мајке Божје пећке, или Пећке Краснице коју је донео Свети Сава. По предању ову светињу сачинио је јеванђелиста Лука око 50 године.

После Пећи посетили смо малу српску заједницу у Ораховцу и дом Павлине Радовановић, а затим и једино компактно српско насеље у Метохији, Велику Хочу. Овде су поносни на „свог нобеловца” Хандкеа и на фантастична вина која и даље производе винице Петровића, Бркића и осталих произвођача. На крају тог дана коначно смо стигли у један од најлепших српских и балканских градова – Призрен. Домаћин нам је био заменик ректора Богословије отац Исидор. Тешко је описати сво богатство које овај чудесни град чува. Од обновљене богословије, задужбине Игуманова, преко Богородице Љевишке, Цркве Светог Спаса која уз тврђаву Каљају доминира над градом, монументалну саборну цркву у центру, где је и седише епархије, и дивних малих цркава које су подизале породица велможа. Ту су и камени мост из седамнаестог века и монументална Синан пашина џамија, направљена од грађе из порушеног манастира Светих Архангела – чак су и капители преузети. И читава оријентална архитектура старог Призрена је задивљујућа.

У овом граду је атмосфера најрелаксиранија, у локалима можете да наручујете на српском и разне групе из централне Србије долазе овде. У Архангелима је подигнут велики конак где може да се спава и паркира. Постоје и места попут Ђаковице или Велике Круше, где се не препоручује кретање за Србе, али у већини места бар за сада могуће је слободно кретање. Сваки Србин треба да дође и да лично доживи ова блага Метохије како би схватио у којој мери све то чини темељ нашег идентитета и зашто је свака прича о одрицању од Космета потпуно бесмислена.

Научни саветник, Институт за Европске студије

Извор: Политика

Музички стваралац Асим Сарван на званичном Јутјуб каналу ПГП РТС објавио је данас, на Илиндан, своју најновију песму коју је посветио Светом пророку Илији, боговидцу, чудотворцу, ревнитељу вере Божије.

Илија Свети

Пророче Свети, небом узлети,

На Закон нас подсети.

У име Бога, удри на злога,

Исцели грешнога ...

Огњеном стрелом нациљај и мој грех ...

МУЊОМ РАЗДАНИ СВОД

ГРОМОМ ПРОСВЕТИ РОД

ИЗМИРИ БРАТИЈЕ

ОГЊЕМ САЖЕЖИ СВЕ МРЉЕ

СА МАНТИЈЕ

Штапом припрети, туци по руци,

у светлост се обуци.

У име Бога, удри на злога,

Исцели грешнога ...

Претечо Другог доласка Христовог

МУЊОМ РАЗДАНИ СВОД

ГРОМОМ ПРОСВЕТИ РОД

ИЗМИРИ БРАТИЈЕ

ОГЊЕМ САЖЕЖИ СВЕ МРЉЕ

СА МАНТИЈЕ

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=34757

Професор др Радивој Радић, члан Византолошког института САНУ и професор византологије на Филозофском факултету у Београду, права је особа која може да пружи одговоре на ове и сличне дилеме. Професор Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке, и посебно, византијске историје, а за књигу “Друго лице Византије“ добио је награде Владимир Ћоровић (2015) и награду Веселин Лучић (2015) за најбоље дело објављено на Београдском универзитету.

Као никада раније сусрећемо се с прекрајањем историје. И оне скорашње, али и давне. Каква је и колика улога историчара-византолога у бацању светлости на наше порекло, миграције, њихов узрок и разлоге, на последично стање у свету?

- Као истраживачи прошлости који се баве проучавањем средњег века (5–15. столеће) византолози могу меродавно да одговоре на питања која се односе на то раздобље. Када је историја у питању, стручњаци знају одговоре на круцијална питања наше најстарије историје, одговоре засноване на релевантним изворима, али их је последњих тридесетак година у јавном дискурсу унеколико прекрио талас псеудоисторије. Због тога је, као никада раније, постало неопходно устати у одбрану историјске науке. У психологији постоји појава која се означава као Данинг–Кригеров ефекат, а односи се на људе који мало знају и, заправо, нису свесни колико не знају, али им то не смета да о својим способностима имају веома високо мишљење. Живимо у време када бахата самоувереност, а у спрези са танким или никаквим знањем, на својеврстан начин даје печат интелектуалној клими наше средине. Један угледни психијатар је то назвао „тиранијом медиокритета“. Ово се нарочито односи на друштвене мреже које су преплављене пожељном, прилагођеном и измаштаном „историјом“. Ако је за утеху, а мислим да није, тога има и у другим срединама, па и оним за које се оправдано или не сматра да су напредније од наше.

Данашње време обитавања на друштвеним мрежама пружило је прилику обичном човеку да изнесе мишљење и став о разним питањима, па и своме пореклу, а са друге стране просто смо затрпани разним врстама података и позивања на изворе, где је врло тешко и искуснијима да разликују праву од псеудонауке. Од којих историјских заблуда патимо? Како се борити против псеудоисторије и које су њени камени-темељци?

- Данашња публика је склона да истинитости историје претпостави интригантност приче, што значи да ће лакше поверовати у занимљиву и обавезно тајанствену и завереничку причу него у обичну историјску истину која није загонетна. Једна од највећих заблуда која оптерећује наш јавни дискурс односи се на веровање да смо „народ најстарији“. То веровање, које је научно потпуно неутемељено, временом је постало део овдашњег фолклора и израсло у својеврсну догму која се не мора доказивати. Зато и треба нагласити да историчари од заната пишу за оне који хоће да знају, а псеудоисторичари за оне који хоће да верују. Суштинске слабости псеудоисторичарских погледа на прошлост су преношење наших схватања и посматрања у давна времена, упадљиво непознавање унутрашње критике извора, довођење у исту раван извора који су савремени догађајима и оних који су настали више векова касније (наравно, под условом да ови други поткрепљују пожељне тезе), затим очигледно и потпуно непознавање старих језика на којима су настајали главни извори, улажење у истраживања са унапред одређеним циљем и у складу са тим подесно „прилагођавање“ тумачења изворних података, олако закључивање на основу језичких сличности, тј. уподобљавање речи из савременог српског језика са древним етнонимима и топонимима а на основу језичке сличности и сазвучја и на основу тога доношење сензационалистичких закључака. Као најподеснији начин да се историјска наука одбрани од тих фантазмагоричних теорија је да се пишу научно-популарне књиге у којима ће се на један релаксиран начин, дакле без гломазног научног апарата, али са пуном сциентистичком веродостојношћу писати о прошлости. У том смеру се последњих година чине одређени напори. Тим књигама треба придружити и документарне научне емисије на телевизији са сличном тематиком.

Како се у свему томе сналази наука, како да изађе из херметичких кругова и обрати се јавности с правим подацима? Који су најстарији подаци о постојању Словена на Балканском полуострву?

- Једно од главних упоришта теорије о неизмерној старини српског рода почива не само на потпуном негирању досељавања Словена, односно Срба на Балканско полуострво, него и на веровању да Велике сеобе народа, потврђене небројеним историјским и археолошким доказима и артефактима, заправо уопште није ни било. За ову прилику навешћу само шесторицу писаца, савременика досељавања Словена на Балканско полуострво. Они су живели у четири међусобно сасвим удаљена подручја ондашњег света, међусобно се никада нису упознали и писали су различитим језицима. Византинци Прокопије и Теофилакт Симоката пишу на грчком, Јован Бикларенски и Исидор Севиљски, становници Пиринејског полуострва, пишу на латинском, Јофан Ефески на сиријском, а Себеос на јерменском. Сви они доносе готово истоветне вести о томе како су Словени, као дошљаци, упадали и пустошили византијске земље у 6. и почетком 7. столећа. Очигледно је да је била реч о догађајима и историјским процесима који су снажно одјекнули широм ондашњег света. С друге стране, није ми познат ниједан извор који тврди супротно, тј. да су Словени, односно Срби староседеоци на Балканском полуострву.

Столеће површности

Утисак је да историја данас ни у свету ни код нас није толико важна као што је била пре, рецимо, педесет година. Живимо у столећу за које је већ изречена оцена да ће упркос вртоглавом и yиновском развоју технологије (или управо захваљујући њему?) бити столеће површности. Живимо у веку у коме је поверење у научни метод ако не ишчезло, а оно барем доживело дубоку кризу. Цивилизацијски гледано, на делу су у знатној мери ретроградни процеси. Ту је и жеља за свеопштим негирањем која је нарасла до неслућених размера. Код нас је већ поодавно почело да превладава једно лагодно уверење, један сасвим погрешан друштвени однос према историји као нечему што је само по себи „лако разумљиво“, што не захтева некаква посебна знања, никакву школску спрему, чему је свако вичан и чиме свако може да се бави.

Такво уверење је произвело поплаву „историјских“ књига чији су аутори убеђени да коначно доносе праву истину, колосалне, „коперниканске“ сциентистичке преокрете и епохалне закључке, између осталог, и о најстаријој прошлости српског народа. Отуда међу псеудоисторичарима готово да нема оних који су студирали и  завршили историју. Доминирају правници, социолози, публицисти, инжењери, политиколози, новинари, физичари. Да не идемо даље, живимо у времену када се изнова пишу књиге о томе како земља није сферичног облика него је заправо равна плоча. Весници нове астрономије се једино још увек нису договорили да ли ту равну плочу држе четири слона или четири корњаче.

У напору да отшкринете врата давне историје омета вас и недостатак докумената, што отвара простор за разне врсте злоупотреба. Ваше књиге „Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против  „новоромантичара“, „Клио се стиди“ боре се против ових врста злостављања историје као науке. Да ли сте се уморили?

- Са осећањем великог задовољства могу да укажем на чињеницу да су се међу мојим колегама, млађим једну генерацију од мене, појавили неки који су такође устали у одбрану еснафа историчара, а против псеудоисторије. Моја „борба“ почела је објављивањем књиге „Срби пре Адама и после њега“ давне 2003. године и дуго ми се заиста чинило да сам потпуно сам. Међутим, пријатно је сазнање да је сада стање знатно боље. Мислим да сам углавном написао оно што сам хтео, а писао сам у одбрану једне часне професије која је била оптужена да је издајничка и да подастире лажну историју. У сваком случају, ако буде било потребно, радо ћу да припомогнем млађим колегама  јер, нема сумње, псеудоисторија неће нестати.

Колико је важно познавати историју, нарочито Византију, насељавање Срба и њихове односе с Византијским царством? На какве нас све изазове ставља савремено доба? Има ли ревизија историјских читанки од пре неколико деценија?

- Српска средњовековна држава је била део тзв. византијског комонвелта, јединствене заједнице народа чија се цивилизација развијала под благотворним утицајима који су долазили из Византијског царства. Осим Срба, ту заједницу су чинили Бугари и Руси, као и Јермени и Грузини. Међутим, као најзападнији православни народ, Срби су претрпели и утицај који је долазио из латинског света западне Европе. Тај је утицај у српске земље стизао како преко приморских градова, Дубровника и Котора, пре свега, тако и из суседне Угарске. Ипак, пресудни су били византијски цивилизацијски обрасци. Из тог разлога је важно познавати историју Византије. Уз то, велики фонд знања о нашој средњовековној прошлости почива управо на подацима из византијских извора. У наше време из појединих центара на Западу, наравно не научних него политичких, о Византији се говори у негативним тоновима, па због тога извесна сенка пада и на Србију као државу која се својевремено налазила у византијској културној орбити. Када је средњи век у питању, колико ми је познато, у историјским читанкама нема ревизија.

Византија је некако у главама Срба највише романтизован историјски период. Шта је лаж, а шта истина у нашим митовима и савременим народским тумачењима улоге Срба и њиховог значаја? Докле ћемо се бавити златним кашикама, уместо да причамо о христијанизацији и асимилацији, о вазалским односима и животу обичног сељака у раном средњем веку?

- Постоји једна привлачна синтагма о томе да су Срби заправо „последњи Византинци“, а изрекли су је некакви публицисти или песници. Наравно, реч је о сасвим произвољној и неутемељеној оцени која се ничим не може доказати. Византија као непоновљив амалгам римског државног уређења, грчке културе и хришћанства нема свог историјског наследника. Историја Византије није историја Грка у средњем веку. Премда садржи неке од елемената које су чиниле оно што се назива „византинизам“, ни царска Русија није њен наследник упркос идеји о Москви као трећем Риму. Србија је у време династије Немањића (1166–1371) доживела своје звездане тренутке и уживала знатно већи углед и заузимала више место у хијерархији оновремених европских држава него што је то случај са данашњом Републиком Србијом у оквиру Европе нашег времена. Последњих деценија је у историјској науци учињен искорак тако што се са великих тема „догађајне“ историје прешло на занимање за живот обичних људи које обично означавамо синтагмама „људи без архива“, „небројено мноштво“, „ћутећа већина“.

Ивана Радоичић

https://www.dnevnik.rs/drustvo/radivoj-radic-vizantolog-mi-smo-zrtve-pseudoistorije-24-07-2022

Малула је град који заузима посебно место на целом Блиском Истоку. Име града на арамејском језику значи „улаз” и указује на положај насеља у кланцу уског планинског превоја.

Велики део овдашњег становништва су хришћани који и данас говоре арамејски језик, говорни језик Исуса Христа. Град, значајан по древној архитектури, чува важне светиње хришћанског света, од којих се посебно издаваја Манастир Свете равноапостолне Текле, у којем се налазе мошти те верне ученице Светог апостола Павла. Света првомученица Текла је позната као покровитељка и заштитница не само Малуле, већ и многих градова и села широм света, као што су Осимо и Есте у Италији, Таркона и Сиџес у Шпанији.

Манастир Свете Текле у Малули је поклоничко место које привлачи мноштво верујућих људи из Сирије и суседних земаља. Ова обитељ се налази на 65 километара од Дамаска ка североистоку, у области Каламун. Манастир је ставропигијални, непосредно потчињен Антиохијској патријаршији у Дамаску, а њиме управља игуманија Пелагија (Сајаф). У манастиру се подвизава седам монахиња. Као и у другим православним обитељима, молитва је основа живота монахиња. Свака монахиња свакодневно испуњава своје молитвено правило, а заједничка молитва врши се три пута недељно. Пошто је Манастир Свете Текле светиња коју посећују многи хришћани Блиског Истока, монахиње су увек спремне да срдачно приме посетиоце који долазе на богослужења и традиционалне литије око манастира. Обитељ опслужују свештеници који редовно недељом и празницима врше службе. Монахиње заједно одржавају поредак у манастирским здањима и старају се око имања, а брига о пећинској Цркви Свете Текле, по типику манастира, поверена је најстаријој сестри. По локалном предању, теснац – пећина се појавила по молитви Свете Текле, када су се стене размакле како би јој омогућиле склониште од римских војника који су је прогонили. Сада се у тој цркви чувају њене свете мошти. Поред дужности одржавања манастира, монахиње практикују и рукодеље, шивење, вез, израду бројаница и икона украшених бисерима. За време мати Пелагије у манастиру је било отворено и сиротиште. Монахиње не напуштају манастир, осим због обављања пољопривредних радова на оближњим пољима или због одласка у Дамаск по послушањима.

Почетком децембра 2013. године терористичка организација Фронт „Ан-Нусра” је заједно са другим групацијама напала Малулу и том приликом отела четрнаест монахиња и три искушенице. Терористи су украли сву имовину манастира немерљиве верске и историјске вредности, јединствене иконе, крстове, звона, књиге и рукописе. Монахиње Малуле су биле ослобођене после годину дана уз посредовање Уједињених нација. Приликом напада, који су осудиле међународне хуманитарне и културне организације, убијени су многобројни мирни становници града. У окупираном граду цркве и манастири били су затворени неколико година. У последње време многа црквена здања су обновљена, али иконе које сада стоје окачене на зидовима само су копије оригинала поклоњене манастиру. Манастир Свете првомученице Текле поново је отворен за посете крајем 2019. године, када су после завршетка радова поклоници добили могућност да се поклоне његовим светињама.

Пре рата у Малули је живело 5.000 људи, а данас око 3.000, али град, манастири и цркве испуњени су током године хиљадама гостију и поклоницима, а посебно на празник Воздвижења Часног крста Господњег. Када је Часни крст, на којем је био распет Господ Исус Христос у Јерусалиму, пронађен од стране царице Јелене, како би обавестили о томе цара Константина који се налазио у Константинопољу, хришћани су запалили ломаче на врховима планина које се простиру између Јерусалима и Константинопоља, а врх планине Малула био је један од њих. Традиција паљења ватре на велики празник сачувао се до данашњег времена.

Важни догађаји за град су такође и празници Свете Текле и Светих Сергија и Вакха. Црква посвећена тим светитељима налазила се на стратешки важном месту, на врху једне од високих планина одакле се отвара поглед на град, у потпуности је разрушена током ратних дејстава. Данас, после трагичних догађаја, у празничне дане спомена Светих Сергија и Вакха мноштво свештеника, житеља града и поклоника са свих страна долази на то место како би обновили и наставили духовни живот и вековну традицију.

Извор: Каленић 6/2021

Ако некоме доликује рећи: Отац, то доликује ономе који нас је из неживота, из лошег живота, из непознавања Бога привео у живот по Богу. Он је тај пастир добри, који нас је са странпутице вратио, довео и на прави пут извео. Он је био тај који је наше душе гануо и побожно обавезао на врлину. Оно што нас најдубље везује за Оца је управо тај осећај родитељске жртве. Ради које човек бива послушан – не по закону нужности, чак ни по закону разума, већ по закону срца. Сви ми, његова духовна деца, одевени у расе или световна одела, осећамо исто: жељу да не грешимо, да не бисмо повредили закон љубави. Једном речју, љубав је била и јесте та покретачка сила која нас је везивала, одржавала и водила. Тако нас је научио живети. Он је за нас био оличење љубави, и клицу таквог живота усадио је у нас, те смо сви ми међусобно повезани том нераскидивом споном која превазилази границе живота. И нема неког међу нама ко то не осећа. Очев одлазак, колико год болан био, испуњава смислом, јер нам сведочи да је смрт немоћна. Отац је у себи оживео јеванђелску тајну, и зато је за нас увек био и јесте извор воде живе. Ко од нас није одлазио од њега освежен, оснажен и духовно напојен? Ко у њему није нашао лек за своје ране, ко се није утешио? То данашњи узбуркани свет не пружа човеку и зато је он за нас био и јесте тихо пристаниште. Увек на граници овоземаљске и неземаљске радости... сада осећамо само ово друго... Добили смо Оца у непролазности. И тамо је отишао да нам утре пут; оставио нас је да довршимо битку. Дете се пустило мајчиног скута, и сада на нама стоји да животом посведочимо своју верност, своју љубав. Испунио је своје време и назначење, и оставио је тако много... јер је много волео.

Захваљујемо ти, Оче, за сву љубав, за сву жртву; захваљујемо ти, Оче, за муке рађања; захваљујемо ти, Оче, и молимо опроштај за ране које си отрпео, одболовао и оћутао онако како си ти једини знао.

Опрости нам, Оче, за сву неправду несавитљиве људске природе коју си подносио ради нашег исправљања. Ти си имао трпљење мајке; дугујуемо ти верност детета – да нас се не постидиш пред Богом и људима, да твоја жртва не буде узалудна. Јер љубав није реч, љубав је жртва послушности – тако си нас учио. Сад си нас поверио Богу, онако како је нас Бог раније поверио теби. Ми се, иако уцвељени, радујемо васкрсном радошћу, и говоримо ти са светим пророком: Тако жив био Господ и жива била душа твоја, нећу те оставити. (2 Цар. 2, 2)

Моли се за нас да трку довршимо, добар рат војујемо и Царство небеско задобијемо, да се тамо сви заједно обретемо; да ону радост, оно болаженство које смо предокусили с тобом, једни у другима задобијемо тако где растанка нема.

Свима си био све, по речима апостола Павла, па нека Господ буде теби оно што си ти био нама, Оче! Нека те Мајка Божија, Преподобни Пајсије - чије си име носио, Свети Прохор, Свети Стефан, Свети Пантелејмон и Свети Ђорђе – чије си храмове оживео, прате на твом путу ка Господу, и нека те не оставе.

***

Молимо Те, Господе, и преклињемо, да буде похваљен у Теби, да Ти се непојамно радује са својом мученичком родбином и са свима светима у векове.

Нека се радост коју смо окушали на земљи у заједници с њим пренесе и продужи у веку будућем, у веку трепетне близине Божије, и гледања Лица Његовог.

Ти, Господе, суди нашем Оцу и не препусти суд другоме, јер је писано: Коме Цар суди, тај на суду милост задобија.

Умилостиви се, Господе, јер је љубав према Теби и своме ближњем увек имао као основу прегнућа.

Даруј нам снаге и мудрости да испунимо заповест светих: Послушност сина огледа се у одсуству оца.

Молимо Те и преклињемо: Не лиши нас заједнице на Небу!

https://www.facebook.com/manastirbrnjak.brnjakmonastery/

Модерна времена донела су, логично, и модеран начин живота. И док су неки аспекти тог модерног живота права благодат, други су изазов и врло често прикривени непријатељ.

Одлично је што постоје машине да уместо нас оперу веш и судове. Сјајно је што имамо телефоне, па можемо да се чујемо са онима које волимо а нису нам близу. Одлично је и што постоји интернет, па нам је свака информација на дохват руке. Али, као и још неке благодати, тако и интернет уме да буде добар слуга, али зао господар.

Нема никакве сумње да су паметни телефони узрок неколико врста проблема, а понајвише забрињава проблем зависности који погађа и одрасле и децу. И то све више. Нарушено ментално здравље, запостављени односи међу партнерима и застоји у развоју код деце морали би да упале црвени аларм и натерају нас да обратимо пажњу уместо што затварамо очи.

А опет, поред свега набројаног (а сложићете се да звучи застрашујуће) постоји једна тема о којој се ретко расправља. Једна последица појаве интернета и друштвених мрежа која ће, у будућности, показати последице каквим се не надамо. Та последица могла би да се назове “расејано родитељство”.

Дошли смо до јединствене тачке у историји, када мајке ефективно проводе с децом много више времена него икад раније у историји, како кажу истраживања. Некада давно, мајке су устајале врло рано а у кревет одлазиле касно како би успеле да заврше све обавезе око куће и породице. Времена за децу није било. Да се разумемо, нема га ни сад много, али захваљујући управо напретку технологије, многе ствари данас обављамо брже и једноставније, па нам остаје мало времена које можемо да посветимо деци. Али, квалитет тог времена врло је упитан.

Ми смо са својом децом више него што су то биле маме шездесетих година прошлог века, али смо, ипак емоционално мање укључени. И ово није никакав текст осуде. Али већина људи заиста не разуме колико дигитални уређаји штете могу нанети међусобном односу. Све што виде је да сви око њих у рукама држе телефоне па их то наводи да помисле “па добро, да је то нешто тако страшно, већ би свет био у проблему или би телефоне забранили”. Али, није све тако једноставно.

Ствар је у томе што је вашој деци која се развијају и уче потребна ваша пуна, неподељена пажња. Потребно им је да у тренутку будете стопостотно присутни. Ако потрче к вама са жељом да вам се пожале, испричају нешто или да их утешите, а ви то све радите скоро и не скидајући поглед с телефона, онда ви нисте ту. Нисте присутни.

Према истраживању спроведеном у Мичигену, овакав облик “расејаног родитељства” има озбиљан утицај на друштвени и емоционални развој детета. Један од разлога за то је што нас деца гледају у очи тражећи контакт. И у тим моментима они уче о социјалној интеракцији. Ако је поглед родитеља прикован за телефон, онда дете не може ништа добро да научи.

Осим тога, друга студија Бостонског Медицинског центра показала је да су родитељи врло често љути и изнервирани кад их дете прекине док гледају у телефон, па онда често и реагују бурно и грубо на дечје понашање.

Па чак и ако све ове доказе ставите по страни и у помоћ призовете само здрав разум, он ће вам сигурно рећи: ако су вам очи приковане за смартфон, уместо према детету које вам се обраћа, зар не шаљете тиме детету јасну поруку шта вам је важније?

Телефон неће побећи. Али је крајње време да почнемо да га користимо паметније и одговорније. Не морате бити посвећени детету 24 часа дневно, али се побрините за то да, док се с њима играте, разговарате или им читате причу за лаку ноћ, да ваша пажња не лута према том уређају који шаље нотификације и покушава да вам скрене пажњу са најважније ствари на свету – тренутака са вашим дететом који неће трајати вечно.

https://zelenaucionica.com/tuzni-svet-rasejanog-roditeljstva-21-veka/?script=cir

У цивилизованим државама и друштвима се зна да је задатак Цркве (како СПЦ тако и готово све друге хришћанске заједнице) да обави молитву (црквену службу) свакој хришћанској души која то лично жели, или на основу жеље неких других хришћана, ожалошћене родбине и пријатеља покојника. Богу хвала на кинематографији и литератури која је послије 1945. г.  долазила из свијета до нас, и која је сликовито приказивала како се обављају молитве ”за душу суђену”, обред исповјести и опијела за људе који су осуђени, па чак и за оне чија је кривица доказана и несумњива. Па ако и ми у Црној Гори желимо стандарде културног и демократског свијета, не би смјело да нам падне на памет да оспоравамо богослужења које свештеници врше вјерницима – било каква да је судбина и правни положај тих вјерника пред земаљским законима.

У цивилизованим државама и друштвима поштују се позитивно-правни прописи других демократских земаља, са уважавањем, а без изругивања. Уколико се наравно не ради о не-демократским ”прописима” какав је, рецимо, својевремено био закон о апартхејду у Јужноафричкој републици. Е када имамо такав случај, онда је та земља изопштена из међународних интеграција и манифестација. Ми средовјечни се сјећамо да репрезентацију Јужне Африке нијеси могао видјети ни на једном спортском такмичењу, све док су у тој земљи владали закони који подстичу подјеле међу људима и унижавају достојанство човјека.

Србија није ни опоменута нити изопштена од стране демократских и напредних земаља након што је Народна скупштина Републике Србије најприје изгласала (21. децембра 2004. г) Закон о изједначавању права партизанских и равногорских бораца, о потом и Закон о рехабилитацији ( 17. априла 2006.г). На основу тих и таквих закона, као и на основу опсежног судског истраживања у процесу који је трајао девет година, Виши суд у Београду је  14. маја 2015. г. донио одлуку о поништењу пресуде из 1946. г. којом је генерал Драгољуб – Дража Михајловић осуђен као ”сарадник окупатора и ратни злочинац”. Помињем законе и пресуде из државе Србије јер Михајловићу нико никада није судио ни за шта – изван Београда и Србије, па је његова легална и легитимна позиција пред историјом искључиво везана за овај процес који је окончан у Београду 2015. г.

А Србија је од тада до данас, угледан партнер и саговорник свих свјетских и европских демократија.

У цивилизованим и демократским земљама, осим домаћих закона и уредби, релевантне норме су стандарди међународних заједница и организација којима та земља тежи. Када је у питању наша држава Црна Гора, она се, бар у посљедњих пар деценија, профилише као кандидат за чланство у сјеверно-атланским интеграцијама. А то конкретно значи да усвајамо моделе понашања (отварамо поглавља, усклађујемо прописе) који важе у земљама тзв. западних демократија. Гледајући из те перспективе имамо још мање разлога да се љутимо на Цркву која држи помен генералу Драгољубу Михајловићу и другим припадницима равногорског покрета. У погледу на историју Другог свјетског рата који су имали и до данас имају водећи политичари и историчари Запада, Михајловићеви четници су, у највећој мјери – антифашистички борци за слободу. Ником озбиљном у САД, В. Британији или Француској није пало на памет да изједначи четнички покрет са квинслишким и нацистичким феноменима каква је, рецимо, била усташка власт у НДХ. У земљама НАТО свијета чији је Црна Гора званичан члан, Дража Михајловић има споменике, ордења и па и званичне изјаве политичара (какав је рецимо амерички предсједник Роналд Реган чији сам указ гледао својим очима) који њихову историјску улогу виде искључиво као антифашистичку борбу. Разлози за то су чињенице да Михајловићев војни покрет никада није био на власти у неком окупираном подручју, већ је био у шуми; као и то да Михајловићева врховна команда није била ни у Берлину, ни у Риму, него у Лондону. А на чијој је страни био Лондон током Другог свјетског рата, учи се и овдје у основним школама.

Да све буде занимљивије, и да нас мотивише на додатно промишљање, подсјетићу да водећа земља савеза чији смо саставни дио, САД има закон из 1954. г.  кога је изгласао амерички Конгрес, и који, формално гледано, забрањује рад комунистичке партије на територији ове велике, демократске земље.

Све ово претходно речено и наведено, нема за циљ дискусију о историјским збивањима током Другог свјетског рата. Јер, током тога рата било је застрањивања и скретања, ”лијевих и десних”, у свим војним формацијама које су дјеловале на простору бивше Југославије – и такву материју могу мјеродавно да анализирају само прави историчари и научници других струка. Оно што ми знамо и са чиме живимо јесте чињеница да идеолошка скретања и стравични злочини над сопственим народом који су чињени од припадника партизанског покрета током рата, нијесу дисквалификовали тај покрет из породице антифашистичких снага, него се до данас поносимо партизанском борбом против Хитлера и Мусолинија и њиховим ослободилачким акцијама усмјереним против окупатора.

За мене је рат између четника и партизана одавно завршен, и не видим никакву корист за друштво ни за будуће генерације да се по том основу и данас сврставамо и дијелимо, али треба знати да хришћанска Црква никада и нигдје није правила разлику међу покојницима, када су у питању црквени обреди, нити је свјесно чинила нешто што би било против закона модерне, демократске и секуларне државе. Овај текст је написан у прилог појашњењу таквог једног становишта Цркве.

о. Гојко Перовић

https://mitropolija.com/2022/07/18/ajmo-redom/

Поводом 77 година од мученичке смрти Генерала Краљевске војске у Отаџбини, вође трећег српског устанка, Драгољуба Драже Михаиловића, доносимо двије бесједе блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија.