Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку.

Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе.

Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља.

Пут до Бога се, дакле, не мора неизоставно тражити у оквиру манастира, ван нормалног, световном човеку блиског начина живота. Бог се, као такав, не приказује човеку. Не постоји ниједно место на овоме свету, независно од човека и људског друштва, које би било одређено само за постојање Бога.
Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја.

Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.”

Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све.

Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака.

Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу).

Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.”

О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног.

Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности).

За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога.

https://patmos.rs/2022/12/16/dostojevski-put-do-boga/

Марија Дудић, Ружица Панић и Миљан Станојевић, ученици Основне школе „Милан Муњас“ из Уба, чланови екипе „Пасха“, победници су финалног епархијског такмичења у квизу знања „Православна слагалица“, које је одржано у Холу Центра за културу, са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија. За успешан наступ на такмичењу заслуге припадају и њиховим вероучитељима свештенику Стефану Радовановићу и Растку Алимпијевићу. Друго место освојила је екипа „Серафими“ ОШ „Милан Ракић“ Мионица, док је трећепласирана екипа „Емануил“ ОШ „Посавски партизани“ из Обреновца. Поред њих, сјајно знање из веронауке кроз игре слова, бројки, речи и асоцијације, какве садржи популарни телевизијски формат Јавног сервиса Србије, показали су и екипа „Анђели“ ОШ „Сестре Илић“ Ваљево“, „Херувими“ ОШ „Свети Сава“ из Попучака и екипа „Агапе“, сачињена од ученика ОШ „Војвода Мишић“ Пецка. Како је ова година, година јубилеја манастира Пустиња- 400. годишњица живописа ове светиње, амбијент Хола био је украшен фотографијама њених фресака, а међу задатке и питања аутор квиза ђакон Драган Станојевић уврстио је и она тематски везана за древну светињу ваљевског краја.

Кроз игре ученике су на врло занимљив и маштовит начин водили популарни млади глумци Страхиња Блажић и Маја Лукић, потпомогнути ученицима Ваљевске гимназије Софијом Ненадовић и Петром Ускоковићем.

У уметничком делу програма наступили су музички уметници Нена Јелача (харфа и вокал), Дамјан Тошић (фрула) и Димитрије Чолић (труба), док је гитариста Лука Јовановић својим извођењем пружао подршку такмичарима за време трајања игара. Као и ранијих година, такмичење је отворено заједничким казивањем молитве „Оче наш“, а као изасланик Епископа ваљевског г. Исихија учеснике и публику благословио је архијерејски заменик протонамесник Филип Јаковљевић. Награде, у виду слушалица, блутут звучника и таблет рачунара- дарова фирме „Публик“ из Ваљева, уручио је секретар Епархијског одбора за веронауку јереј Јован Новитовић. Уз честитке победницима из Уба, манифестација је завршена заједничким фотографисањем и жељом да се наредне године поново сви окупе овим лепим поводом.

Ј. Ј.

Извор: Епархија ваљевска

Презвитер Александар Чавка, парох храма светог Великомученика Георгија у Угриновцима и Главни и одговорни уредник Епархијског часописа "Српски Сион", објавио је ауторски текст поводом нове домаће серије, који у наставку објављујемо у целини благодарећи Епархији сремској:

Као нуспроизвод комунизма, или боље речено титоизма, данас имамо другосрбијанце, неокомунисте, неолиберале…  (Не)вешто се сакривајући под плаштом европских вредности, максимално користећи „мејнстрим“ медије за пропаганду аутошовинизма, нескривено таргетирајући Цркву, њихови репрезентативни представници, учестало понављају да је Србија данас „православна џамахирија”.

У тумачењу овако оштре дефиниције чућемо како је Црква та која спречава просперитет, враћа нас у мрачни средњи век, гуши сваку врсту слободе, угрожава основна људска права, руши темеље секуларности државе… И онда се у тој „православној џамахирији” свака прилика користи за „пљување” по српском Патријарху (повод је чак и одлазак Његове Светости на крсну славу код Новака Ђоковића, једног од неколико људи који су нас свету најбоље представили, најуспешнијег српског спортисте свих времена), на „Паради срама и разврата” појаве се човек прерушен у Христа, огрнут ЛГБТ заставом и Албанац који показује свој „образ” код храма Светог Марка и као шлаг на торту, на телевизији са националном фреквенцијом (која се још назива и српском) отпочне и емитовање серије „Попадија”. Није била потребна посебна интелигенција и промућурност да се још пре неколико месеци на основу најаве, а потом и трејлера за ову серију, закључи да је циљ исмевање светиње, Српске Православне Цркве, свештеничког брака и брака уопште. Прве две епизоде су отклониле сваку сумњу у то, ако је уопште код некога и постојала.

Данас, у времену моралне изопачености, када су се блуд и разврат зацарили, испуњавају се речи светог Владике Николаја Жичког, пророка и тајновидца из нашег рода, записане у Небеској Литургији, пророчкој надпесми о будућности српскога рода: „Нит’ дјевојке држе дјевојаштво, свилу носе грехом се поносе, млади момци поштењу се смију, а свој разврат ни од ког не крију.” Прота Милош Весин, промишљајући о јеванђелском зачалу о исцељењу гадаринског бесомучника, посебно истиче нагост несрећног човека као израз његове демонизованости. Уколико се осврнемо око себе, видећемо голотињу на сваком кораку (на улици, ТВ екранима, новинама…). И онда се све то у серији „Попадија” упакује као нешто симпатично. И свештеник је упознао своју супругу на некој журки, она је била у алкохолисаном стању, пробудила се у његовом стану са прстеном на руци… Кад може тако свештеник, што не би и „обични смртници”?! Дакле, најбаналнија пропаганда блуда, разврата и неморала и антипропаганда хришћанских вредности.

Несумњиво је да је породица већ извесно време у кризи и да се бракови често разводе, породице распадају, те да ни свештеничке породице често не остају имуне на овај вирус који има епидемијске размере. Морам признати да и лично познајем бившу попадију са готово идентичним манирима понашања, начином одевања и животним стилом попадије Десе из серије. Но, овакве појаве треба стигматизовати, лечити, па чак и „хируршки” одстрањивати, а не промовисати као прихватљиве, нормалне или, у најмању руку, симпатичне. Свети апостол Павле у својим пастирским посланицама јасно указује какав треба да је комплетан свештенички дом (нпр. 1Тим. 3)

Серија „Попадија” очигледно има цркворушилачке намере. Вероватно ће многи овај мој исказ подвргнути негативној критици и оценити га као скандалозан или, у најмању руку, претеран. Стога сам дужан да дам образложење. Црква свој идентитет (биће, постојање) црпе из Евхаристије. Дакле, она светотајински остварује и пројављује своје постојање. Поменута серија кроз исмевање удара на светотајински живот. Док су наше баке са посебном побожношћу месиле и хлеб за свакодневну (нелитургијску) употребу, у серији ће свештеник припремати просфору уз испразан разговор и љубакање са својом попадијом. Прва Литургија за њега је „почетак рада касе”. Исмева се једна од највећих светих Тајни наше Цркве – света Тајна крштења. Подсећам да је то тајна уласка у Цркву, тајна утеловљења у Тело Христово, које јесте Црква. О „благосиљању” вепра светом водом како би успешно оплодио крмачу је сувишно и говорити. У литургијској пракси Цркве је од најстаријих времена, поред Великог водоосвећења, освећења воде при савршавању свете Тајне крштења, постојало освећење воде за разне потребе, а најчешће ради исцељења болесника. У једном од тропара на Малом водоосвећењу молимо се Христу да кропљењем Његовог благослова прогони болести болних, а у јектенији молимо да вода коју освећујемо буде на исцељење душе и тела, и на прогнање сваке противничке силе. И неправославнима је познато колику силу има вода освећена православним чинодејством ако се са вером употребљава. Шта тек да кажемо ми који смо осетили божанску благодат која се кроз њу пројављује. Од ње дрхте демони! А неко се усудио и овој сили подсмевати! У следећој епизоди је на реду извргавање руглу још једне важне институције у нашој Цркви – поста. По светоотачком учењу пост је „начело и основа сваког духовног деловања”, „храна за душу”, „учитељ умерености, мајка врлине, васпитач чада Божјих, водич изгубљених, спокојство душе, подршка животу, мир непомућени и сталожени; његова строгост и важност умирују страсти, гасе гнев и јарост, хладе и стишавају свако узбуђење, које потиче од превише хране”, он „чини наш ум лаким”, „посебно је омражен ђаволу…” А из кратке најаве наредне епизоде видимо доживљај поста аутора серије… Интересантно је да ће се ова епизода емитовати баш на почетку Божићног поста! Случајно?! Хм…

Сматрам да иронија, сарказам и комедија веома често могу да пошаљу снажну поруку и да су понекад ефикаснији и убојитији од озбиљних представа. Али, исто тако сматрам да је за духовитост неопходно имати духа, али и меру… У овој серији хумор је дегутантан, скандалозан и апсолутно неприхватљив. Једноставно постоје ствари са којима не доликује „терати комедију”. Но, деца комуниста која нису имала од кога да уче о вери, да би прикрила своју голотињу, после распада СФРЈ огрнула су се дроњцима либералне демократије, а она као ни комунисти, не зна ни за какву светињу. Прве две епизоде серије сам одгледао како свој суд не бих заснивао на суду других него личним импресијама. После виђеног серију вам најтоплије НЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМ!

Извор: Епархија сремска

Снимање и емитовање серије Попадија, увезано некаквим магијским концима за Епархију крушевачку, попримило је димензију несвакидашње елементарне непогоде; штавише, непогоде обима једног налета нечистих, врашких сила.

Сви актери овог филмског зачараног каравана „с главом у ваздуху и ваздухом у глави“, такође се увезују са једним делом острашћеног, злурадог и хушкачки настројеног гледалишта; гледалишта ненаклоњеног Српској Православној Цркви и Епархији крушевачкој. Но и једни и други, ко из чисте доколице, ко из обести, или навијања на штету Цркве, имаће током, и након гледања ове паклене серије драматичне доживљаје и у сопственом животу. Јер, Бог и светиња се не дају исмевати нити ружити. Сви верници у Православној Цркви то добро знају! Наравно, засад то не знају, или неће да знају само актери серије, лакомислени људи, склепани „од оточ“, који лако гутају све удице медијских магова. А улисичени шегрти тих магова овде, произашли су из забела и дубрава Горњег Ступња и Мрмоша. Бачену удицу дакле, ови су прогутали лако и брзо, јер је премазана меденим намазом.

„Мицка“ бабушка из серије опет, глуматањем „попадије“ крши правило о неупетљавању у живот једне стварне попадије; а разочаравајуће јесте то што ова мицка бабушка не иде даље од карикирања лика. Шта онда искрсава на екрану? Једино то да она ни по чему није достојна одрешити ремена на обући било које попадије као јунакиње стварног живота у нас. Зато, да би ова лажирана „попадија“ чула речи: „Иди, и не греши више“, треба сама себи да створи повољне услове за даљи опстанак; први је да се „чува хладноће и прехладе“.

Епархија крушевачка, осим што су јој врагови самовољно дошли у поход и отимају се о њу, нема никаквог удела у овој оптичкој бласфемији; не само непостојећим благословом, него ни узимањем учешћа у безаконим чиновима; а ни свођењем било каквих рачуна ради нечасног добитка. Учешће међутим, појединих богослова у овој врашкој работи, јер и њих има у серији и у вези са њом, ствар је њихове самовоље и прелашћености; ствар огрешења о Цркву и о све њене данашње служитеље, као што је и ствар огрешења о сопствене упокојене дедове – свештенике из породица Тришић – Лисинац. Било како било, ово новонастало грдило немогуће је толерисати! А зар се досад није на разне начине предочавало да треба ићи мудро, да се не би погинуло лудо; да ће неко постати онакав слуга какав је његов господар; најзад, да је зло рађење готово суђење.

Завршетак нашег саопштења је само тужно понављање чињенице да неправедник нека само и даље чини неправду! Окаљан нека се и даље каља! Праведник нека и даље живи праведно! Свет нека се и даље посвећује!“ (Откривење 22, 11). И тако до жетве пшенице и кукоља!

Уколико далеко пре тога не буду сасвим продали душу ђаволу за мало ситниша!

У Крушевцу
3/27. Децембар 2022. л. Г.

Епископ крушевачки Давид

Извор: Епархија крушевачка

Након подробне анализе досадашњег садржаја серије „Попадија“, коју је спровео Сектор за мониторинг Савета за мониторинг, људска права и борбу против корупције Транспарентност, а која се емитује на телевизији са националном фреквенцијом, недвосмислено је закључено да садржај ове серије дубоко вређа верска осећања грађана Србије православне вероисповести чиме су прекршени и Устав Републике Србије и Закон о радиодифузији.

Марио Спасић, генерални секретар овог Савета, за медије појашњава:

„Устав Србије и Закон о радиодифузији обавезују сва правна и физичка лица на забрану дискриминације и подстицање на пуну афирмацију грађанских права и слобода и развој друштвене хармоније. Са друге стране, садржај серије: „Попадија“ дубоко дискриминише грађане православне вероисповести у Републици Србији, ниподаштава уставом и законима загарантовано право вероисповести и насрће на верска осећања вишемилионског броја наших грађана“ – саопштава Спасић и додаје:

„Серија: ‘Попадија’ пропагира гнусно понижавање верских слобода грађана Србије, јер у свом садржају вређа жене, као стуб друштва и породице, али уједно и вређа православну верску заједницу и православне вернике, тако што извргава руглу канонски признате верске обреде верске заједнице која окупља највећи број грађана Србије“ – закључује Спасић.

„Попадије нису неморалне жене, хришћански верници не могу бити представљени као нераст и Црква не може бити представљена у овом светлу, јер то вређа верска осећања верника. Ова серија крши и Устав и законе Србије и Регулаторно тело за електронско медије и телевизија на којој се серија емитује хитно морају ефикасном реакцијом да спрече даље кршење људских права жена, верских заједница и свих грађана Републике Србије. Оно што вређа, не може бити духовито“, подвукао је Спасић.

https://eparhijabacka.info/2022/12/06/serija-popadija-ugrozava-ustavna-prava-gradjana/

“Попе, признај да си навијао против лавица и да ти је било криво кад су узеле бронзу! Немој да ми говориш како ниси ни гледао утакмицу! Тај изговор сам чуо и од других посрбица”!

Док са полуосмјехом на уснама изговара ове ријечи, осврће се унаоколо, оштрим погледом тражећи по полупразном аутобусу људе који евентуално слушају наш разговор. Прилично је кријепак и окретљив за једног пензионера који ће ускоро напунити седамдесет година. У пензију је пошао прије пар година. Како каже, могао је да је хтио да ради још неко вријеме, будући да је “добро задужио и фирму и државу”. Међутим, морао је да се брине о супрузи која је боловала од канцера. “Једино ми је жао што и она није гледала велику побједу лавица. Док је била жива, заједно смо пратили све утакмице храбрих сокола и златних лавица. Како би само била поносна на овај феноменални успјех”!

Ћерка јединица се преселила у Будву, будући да јој је муж тамо добио добро плаћен посао. Каже ми да се том пресељењу колико је год могао противио: ” Није ни толики проблем што је тамо све прескупо. Раде и зет и ћерка, па се може. Проблем је што тај град постаје све више четнички. Не можеш ни дијете пустити испред зграде, а да мангупи не покушају да га преобрате, индоктринирају. Ето, мој деветогодишњи унук, умјесто да навија за лавице, однедавно навија за четнички тим”.

Док ми ово говори, на телефону ми показује слику дјечака у дресу београдског клуба. “Немој да ми говориш да је мало чудно то што клуб који се зове Партизан називам четничким! Знаш ти добро о чему причам! Уосталом, њихови навијачи највише пјевају националистичке пјесме и кличу ратним злочинцима”. Од супругине смрти, више времена проводи код ћерке и унука него у свом граду. Док ћерка и зет раде, брине се о унуку, па се због тога осјећа корисним. “Хвала ти на иконицама Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, али их нећу предати свом унуку, па ти их враћам. Не желим да га учим вјери и осталим маглуштинама.

Када се супруга разбољела и када је постало јасно да је канцер узнапредовао, најприје сам довео травара. После њега сам довео и врачару да јој прегаси. На крају сам ишао и код оџе да прочита запис. Мислио сам да је водим и у манастир Острог, али она никад није вољела попове. У сваком случају, да тај твој Бог заиста постоји, ваљда би јој и помогао после свог нашег труда “. Говорио сам му о томе да је погрешно одлазити код гатара и врачара, те да човјек тако може души својој наудити, а неријетко и тијелу. Да је чудно то што се за помоћ обратио најприје представнику друге религије, док је вјеру, којој барем формално припада, потпуно заобишао.

Рекао сам му да је болест члана породице велико искушење и испит за све укућане. Међутим, такве невоље приморају човјека да се покрене и изађе из комфорног стања самодовољности и побрине се за ближњег свог, у мјери колико је то могуће. Једна је од великих тајни у човјековом бивствовању страдање и бол. Загонетка је то на коју не постоји овоземаљски одговор и објашњење. Но, ипак немала је утјеха коју нам дају вјера и молитва! Молитва нам пружа снагу да се до краја боримо. Такође,она све недаће са којима се суочавамо на овом суморном свијету чини подношљивијим и смисленијим.

Умјесто одговора, добио сам минуте мени несхватљивог ћутања. Обратио ми се тек када је аутобус ушао у Будву и почео да се приближава станици. Са оним истим полуосмјехом на лицу, изговорио је следеће:” Могу ли нешто да те замолим? Признај ми да си навијао против лавица! Признај да после утакмице цијелу ноћ ока ниси склопио”…

https://svetigora.com/lavice/

Редакција радија "Слово љубве" на челу са Главним и одговорним уредником, протојерејем Арсенијем Арсенијевићем, упућује благодарност слушаоцима нашег радија и свим посетиоцима наше интернет-странице, као и свим људима добре воље који су се одазвали позиву и укључили у акцију помоћи Василију Урошевићу. Како нам је у четвртак 10. новембра јавила његова мајка гђа Ђурђица Урошевић, новац је сакупљен и Василије може да крене на Кубу – где треба да буде примљен у понедељак, на празник св. лекара Козме и Дамјана.

Процес рехабилитације на Куби траје 35 дана, а обухвата кинези и физиотерапију, окупациону терапију са применом електротерапије у циљу побољшања фине моторике прстију шаке, затим хидротерапију и терапију ласером и озоном у циљу редукције спазма у доњим екстремитетима, ‘тренинг’ бешике у циљу самосталног мокрења, као и иницирање центара за проходавање биофизичком стимулацијом.

Овом приликом вам преносимо и речи благодарности Василијеве мајке Ђурђице, која је путем друштвених мрежа захвалила свима који су се укључили у акцију помоћи:

"Хвала свима за уплате, лицитације, смс-ове, "live"-ове, подизање постова, ствари за лицитацију, за подршку у дивним изреченим речима... За све. Баш за све. Сви сте јако допринели и никога не могу да издвајам. Сви сте толико важни и ништа, ама баш ништа, не би могли без вас као продужене Божје руке доброте и Божје милости", написала је гђа Ђурђица између осталог и додала:

"Сада иду сузе, али не од туге него радоснице. Изгурасмо тешко бреме уз Божју и вашу помоћ. Господ да вас све благослови, да снаге и здравља да се изборите са свим искушењима и проблемима који вас оптерећују", написала је гђа Ђурђица Урошевић.

Извор: Радио "Слово љубве"

Срце ми се стеже када видим људска створења у овом возу којим се крећемо вртоглавом брзином, испрепадана и несвесна куда иду, несвесна под којом заставом се бије ова битка за коју се, уосталом, нису ни опредељивали.

Човек не може да сачува људскост при оваквој брзини; ако живи попут аутомата биће докрајчен.

На путу смо, али не корачамо; налазимо се у неком превозном средству којим се крећемо без застоја, као да смо на некаквом огромном сплаву, или у неком васионском граду, каквих кажу да ће бити једнога дана.

Више се ништа не креће брзином човечјег хода; да ли ико од нас више корача полагано?

Али вртоглава брзина није само изван нас, она се пренела и на наш ум, који не престаје да емитује слике, те ради као када човек даљинским управљачем мења телевизијске канале и као да скаче са једног канала на други; а можда је убрзање захватило и наше срце, које већ бије ритмом журбе, не би ли све брзо прошло и нестало.

При вртоглавој брзини све делује застрашујуће и људи више не разговарају. Оно што једни другима казујемо више су шифре него речи, више је информација него новост.

Ишчезнуће разговора руши договор међу људима, а тиме и могућност да сопствени страх претворе у покретачку снагу која ће га победити и пружити им више слободе. Али озбиљан проблем је што у овој болесној цивилизацији не само да постоје експлоатација и сиромаштво, него и једна узрочно-последична духовна беда.

Страх је симптом нашег доба. Он је толики да бисмо, уколико мало загребемо по површини, могли да уочимо паником захваћене људе који живе руководећи се захтевношћу рада у великим градовима.

Захтевност је толика да човек живи по аутоматизму, баца се на посао а да претходно није имао могућност да изговори ни једно хоћу нити иједно нећу.

https://www.facebook.com/razbistravanje/

Храм светог Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду са својом Светогаврилском омладинском заједницом организује трибину на тему "Црквено и политичко у расту човека", која ће бити одржана у парохијском дому ове цркве у недељу 06. новембра 2022. године са почетком у 18 часова. Беседиће јереј Милан Главашевић из Епархије сремске, затим православни публициста, преводилац и издавач Ранко Гојковић и правник мр Душан Илић. Сви су добродошли на ову духовну трибину на којој ће бити речи о важним и горућим питањима, која на разне начине оптерећују савременог човека.

Извор: Радио "Слово љубве"