Опрезне особе које уживају у сигурности, неизбежно су несигурне. Зависе од онога што имају: новца, престижа, ега – односно, од нечега што је изван њих. Али шта се са њима дешава ако остану без онога што имају? Јер, све што се има може се изгубити. Очигледно је да човек може изгубити имање – а са њим обично и позицију и пријатеље – а у било ком тренутку, пре или касније, човек мора изгубити живот.

Ако сам оно што имам, а оно што имам је изгубљено, ко сам онда? Нико, осим пораженог, сломљеног, патетичног сведочанства о погрешном начину живота. Зато што могу изгубити оно што имам, нужно је да стално будем забринут да ћу изгубити оно што имам. Плашим се лопова, економских промена, револуција, болести, смрти и плашим се љубави, слободе, развоја, промене, непознатог. Стога сам непрестано забринут, патим од хроничне хипохондрије, не само када је у питању губитак здравља већ губитак било чега што имам; постајем дефанзиван, груб, сумњичав, усамљен; гони ме потреба да имам више како бих био боље заштићен. Ибзен је у Пер Гинту прелепо описао такву себичну особу. Јунак је испуњен само собом, у екстремном егоцентризму верује да је он – он сам, зато што је ,,клупко жеља“. На крају живота схвата да због постојања усмереног на имање није успео бити он сам, да је попут лука без језгра недовршен човек који никада није био он сам.

Зебња и несигурност које изазива опасност од губитка онога што се има, одсутне су у модусу постојања заснованом на бивствовању. Ако сам оно што јесам, а не оно што имам, нико ме не може лишити сигурности или угрозити мој осећај идентитета. Моје средиште је у мени; моја способност да бивствујем и изражавам основне моћи део је структуре мог карактера и зависи од мене. То важи за нормалан живот, не важи за околности попут онеспособљавајуће болести или случајеве снажних спољних ограничења.

Док је имање засновано на нечему што се троши коришћењем, бивствовање се праксом увећава. (,,Горући грм“ који никада не престаје да гори, билбијски је симбол овог парадокса.) Моћ разума, љубави, уметничког и интелектуалног стварања, све битне моћи расту путем процеса изражавања. Оно што се троши није изгубљено, напротив, оно што се чува је изгубљено. Једино што прети мојој сигурности у модусу бивствовања налази се у мени: у недостатку вере у живот и моје продуктивне моћи; у регресивним тенденцијама; у унутрашњој лењости и спремности да други преузму мој живот Али, те опасности нису својствене бивствовању, као што је опасност од губитка својствена имању.

Одломак из књиге Ериха Фрома ,,Имати или бити“

https://mentalnihigijenicar.com/2021/03/15/ако-сам-оно-што-имам-а-оно-што-имам-је-из/

Ивана сам упознао пре шест година, тако што ми се јавио са коментаром да је погледао мој филм Исцељење. Тог јутра сам рекао својој жени да ми се јавио Иван Босиљчић да је гледао филм. „Онај Иван Босиљчић?“ „Онај.“ Почела је да се смеје. Наша прва ћерка је као дете обожавала Шотрине костимиране серије, знала је реплике напамет и те су серије до дана данашњег главни извор интерних шала између ње и другарица са којима је одрасла. Оне комуницирају репликама из тих серија. Отуд смех.

Кад сам потом кћерки рекао да ми се јавио Босиљчић, она ми је одушевљено одговорила: „Седмогодишња ја вришти у мени!“ Тако је то почело – прво као дружење и размена о многим питањима живота и уметности, у којима сам открио озбиљног уметника, неког ко дубоко промишља свој позив, који ја сматрам једним од најизазовнијих и духовно можда и најнезахвалнијих позива. А онда се, необичним сплетом околности, догодило да Иван заигра главну улогу у Сеновитом Медитерану. Тако је настао и овај разговор између нас двојице, у ком се бележи то искуство.

Још увек се сећам тренутка кад си ми се јавио поруком након што си погледао неколико пута Исцељење. Нисмо се дотад лично познавали. Морам признати да сам био изненађен, а поред тога дирнуо ме твој однос према том филму и то што сам осетио да си разумео шта уопште желим постићи бавећи се филмом. Ти си тада пролазио кроз једну малу кризу смисла, рекао бих, и мислим да нема иоле озбиљног уметника, нарочито у твојој бранши, ко не прође кроз слична преиспитивања. Тако је почело наше пријатељство, као да си пришао жељан смисленог разговора о овоме чиме покушавамо да се бавимо. За све ове године увек сам код тебе осећао да је то интересовање аутентично и да потиче из твоје личне потраге и потребе за уметничким растом. Шта је за тебе заправо значило Исцељење, на који начин је било блиско твом схватању филмске уметности? А онда, сходно томе – како ти замишљаш истински релевантно филмско дело и како твоја лична духовност утиче на твоје ставове о уметности?

Сећам се добро тог периода, замор који сам већ дуже време носио искључио ме је из јавних токова. Једноставно сам престао да се интересујем за актуелне догађаје. Почела је да ми пролази кроз срце мисао да не могу више да се бавим глумом. Од те искључености сам и пропустио вест да је створено Исцељење и да сте Моња и ти освојили са тим филмом награде. Погледао сам га у последњем моменту приказивања, кад се већ окончавао његов биоскопски живот, на крају 2015. године. Сећам се плаката који је био три пута мањи од осталих, на њему монах седи у жутој трави. Сећам се и да сам био једини гледалац у том, дневном термину. То је вероватно и довело до интимности сусрета са филмом. Разумео сам сваку реч и слику, видео велику и силну исповест аутора. Видео сам им душу. А „Ко отвара око ако не душа. Ко отвара ухо ако не душа?”

У Нову 2016. сам ушао под дубоким утиском Исцељења, поново сам га гледао још два пута. На последњој пројекцији нас је било двоје – госпођа у четвртом реду, и ја у седмом. Креће филм, али овог пута црно-бео. Само се корњача мало зазелени и небо мало заплави… Нема оне жуте траве. Пристајем неко време на то чудећи се како ми се десило да сам претходна два пута умислио да је филм у колору. И онда се освестим, скочим из седишта, изађем из сале и улетим у кабину са пројектором, а тамо неки старији човек. Кажем – зауставите ово, пуштате филм без боје. „Молим?” – гледа ме он у шоку.
– Филм Вам је црно-бео – кажем ја.
– Да, да то је такав филм, зачудан – одговори он мирно.
– Господине, овај филм је у боји, знам да је трава у њему жута.
Он провири кроз отвор поред пројектора, погледа на биоскопско платно и каже – није жута, ено сива је…
– Не сме да буде сива. Нешто сте погрешно пустили.
Окрену се он ка дугмадима за пуштање, псујући и мене и траву. И заустави филм. Мрдну ролну, притисну неко дугме и филм поново доби боју.
– Ево ти филм.

Нисам имао никакве везе са Исцељењем, осим оне будуће. Нико у вези са овим филмом није био мој. То ће тек постати. Одбрана боја у Исцељењу пред госпођом из четвртог реда је била мимо логике… Али од силине ваше филмске исповести, ми смо у Духу већ били најрођенији, иако нисмо знали једни за друге. И уметност би можда требало да буде баш таква, виша од логике, као за Васкрс радосна туга, као будућа прошлост, као молитва за нерођене потомке. Прелепо апсурдна. Велике су се ствари десиле после тога и ми смо за њих били спремни, не по уму, него по својој вери.

О снази вјере која се кроз хришћанско живљење потврђивала многобројним примјерима не само кроз историју већ и човјеку савременог доба, надахњују нас и жива предања која од усмене ријечи – преносника кроз вјекове, хоће да се памћењем збраја, а записаним словима трга од заборава. Догађаји који се кроз причу, кроз легенду предају са прошлих на нова покољења, а који се као у неким народима, тако и у појединим породицама одржавају и чувају кроз ломна времена као највећа драгоцјеност, налази се и предање о светитељу ранохришћанског периода, Св. мученику Агатонику, покровитељу и заштитнику града Селимврије, чију су главу посјечену мачем 298. године, у вријеме жестоког прогона хришћана (према Житијима Светих за август) Грци приликом протјеривања из града 1922. пренијели у Кавалу са моштима Св. Ксеније (друге  покровитељке града).

О веома високом поштовању овога светитеља свједочи и подизање њему посвећене цркве у Цариграду, сликање бројних икона од којих су се неке налазиле у најславнијем светилишту Константинопољу, у цркви Богородице Извора Живота (Живоносног Источника), при чијем се опису њене унутрашњости указивало на „икону Светога Агатоника мученика”, гдје „двије слике представљаху два његова приповиједана чудотворста”.

О једном чудотворству Св. мученика Агатоника говори и прича о Валцу „Горевуку”, претку братстава Јаблана, Сјеклоћа, Моштрокола и како се наводи и Раслапчевића (?), потресно предање чије суштинско, не тако давно збивање иако старо преко пет вјекова, плијени чудесношћу своје садржине.

Валац, чији живот тече према родословним таблицама Јаблана и Сјеклоћа око 1440. године, а коме је име обојено са Горевук после јаке борбе из турске најезде на Херцеговину када је са осталим ратницима дочекан уз ријечи: „Дођосте ли горски вуци!”, иселио се, како предање каже – послије убиства турског намјесника у Требињу или Мостару(?) из Клобука и настанио у Котору. Живећи ту, Валац „горски вук”, нашао се у затвору гдје су у још неутврђеној тачној години његовог тамновања, у смирај једнога дана када се додјељивала вечера, сви затвореници добили бољи оброк. Изненађени Валац питао је затвореника до себе „Хоће ли нас сјутра погубити?” „Не, сјутра му је Крсна слава”. „Која му је слава?” „Свети мученик Агатоник”. И након тога сазнања, из мемљивог, од влаге сипљивог зиндала которског затвора, потекле су попут плодног набреклог зрневља ријечи молитве коју је Валац упућивао Св. мученику Агатонику, молитве са којом му је и сан склопио очи када је чуо:

– Бјежи.

– Како ћу бјежати?

– Капија ти је отворена.

– Не знам како ћу окове скинуту.

– Скинути су. Ослобођен си.

– Ко си Ти?

– Млади мученик Агатоник.

Пробудивши се, Валац се нашао као када је са молитвом отишао на починак. Поново је заспао и опет чуо исте ријечи поновљене још једном. Када је отворио очи видио је скинуте окове, прошао како му је и било речено – кроз отворену капију и док је мјесец као жута кифла у тој ноћи (22. августа / 4. септембра) када је, како предање тка своју причу, „млади мјесец” својом сребрно-жутом свјетлошћу обасјавао пут из дубоко уснулог града, Валац је побјегао из которских затворских зидина које су се пред његовом молитвом Светом Агатонику, младом мученику, срушиле. Остављајући Котор са његовим високим звоницима, утврђеним бедемима и звучним калдрмама, Валац се „на првом почивалу код Св. Тројице” заклео: „Од данас те, Свети Агатониче, млади мучениче, узимам за своју Крсну славу и док је трага од мене, приносићу ти пуње и проскуре”.

Валац се послије Његуша населио у Добрском селу, гдје је Св. мученици Параскеви (Св. Петки Трновој) као прислави подигао цркву од прућа да би касније на истом мјесту била подигнута једнобродна црква од тесаног камена са полукружном апсидом на истоку и звоником на преслицу са три отвора на западној страни. Унутар цркве Св. мученице Параскеве, поред централног дијела јужног зида налази се и Валчев гроб. Потомци Валчевих синова (од тројице колико је имао – најстарији син убијен на Његушима, гдје је Валац живио послије бјекства из которског затвора), братства Јаблани, Сјеклоће и Моштроколи прослављају младог мученика Св. Агатоника као своју Крсну славу, чиме се култ овога лијепог светитеља (као што су, уосталом лијепи сви светитељи) проширио и у Црној Гори. Када се хтјела изразити тежина истинитости ријечи, код старијих потомака се и током XX вијека могла чути дубина заклетве: „Младога ми мученика Светога Агатоника”.[1]

Лидија Јаблан

Молитва више није утјеха, она је стање реалности

Умножити своје таленте, Божије таленте дате нам за развој и уздизање јесте највјероватније отргнуће од смрти, али шта када се сазна да и најсвестранији развој тих талената је нијема и блиједа слика пред величанством Божијим, пред знањем СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ. Како потврдити, како посвједочити ријечима у ћутању величину и значај преобилно преплављених извора СВЕТОТРОЈИЧИНОГ ТВОРЦА. Желим да кажем, а немоћна сам, ријечи – ти снажно-ломљиви ослонци свједочанства губе се пред неограниченом моћи Творчевом. Плашим се, увриједићу Бога ако не нађем праву ријеч. Mогу ли наћи, ћутећи, како да посвједочим о ЊЕМУ, СВЈЕТЛОСТИ, ИСТИНИ И ЉУБАВИ, па молим ријечи из ћутања – проговорите или се још јаче згусните у молитви.

Извор: Часопис “Светигора”

https://mitropolija.com/2022/09/03/kult-svetog-mucenika-agatonika-u-crnoj-gori/

Као свештеник, Старац је прихватио позив старца Јосифа да служи у Светом Василију. Након литургије тражио је да му исповеди своје помисли. Договорили се за неко вече. Попео се до Светог Василија, сео на један зидић испред мале гостопримнице (архондарики[1]), док му се под ногама простирала тајновитост дивље ноћне природе, молио се до поноћи, чекајући да старац Јосиф заврши своју молитву. „Читавих пет сати“, говорио је касније Старац, „нису престајале да ми теку сузе из очију“. У истом тренутку Старац Јосиф размишљао је, преплављен помислима малодушности: „Шта ми треба да се бавим оцем Јефремом? И он ће бити као и сви остали!“. Коначно је послао оца Атанасија, свога брата, да га позове.
Старац му је исповедио три случаја врховних духовних стања[2] које је доживео. Кад је завршио, рече старац Јосиф одлучно: „Ти си тражио мене, а ја тебе.“ И тако отпоче један однос дубоке духовности. Старац је, од тад па надаље, називао старца Јосифа својим старцем. И признавао је: „Ниједног човека на овом свету нисам толико волео и бојао се.“
Поче редовно да долази у Светог Василија да би служио Литургију код старца. Сваког уторка, четвртка, суботе и недеље око поноћи, окачио би о свој појас малу светиљку на уље, и са штапом у десној, а бројаницом у левој руци, успињао би се пола сата до Светог Василија.
Напустио је молитве које је сам изабрао да би се налазио у духовној будности и почео је да упражњава срчану молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Уз ову молитву је држао и службе, како га је поучио учитељ. (Тако су га сви називали из поштовања.) Отац Никифор није имао ништа против, и драговољно га је слао учитељу.
Програм старца Јосифа је отприлике био следећи: ручали би и одспавали три сата до заласка сунца. Тада би, уз припомоћ једне кафе, отпочињали бденије са бројаницама које би трајало до поноћи. У поноћ би отпочињали Свету Литургију у малом храму. Како су то заиста биле дивне Литургије! Како их се Старац сећао са ганућем! Након Литургије би се одмарали док не сване, да би отпочели рукодеље од кога су се издржавали.
Тај типик је старац Јосиф чувао као зеницу ока. Нипошто није прихватао његово нарушавање зато што је последица била нарушавање молитве. Чак би након ручка затварао капију и није прихватао ниједног посетиоца. Требало је да се одмори да би био спреман за ноћно бденије. Повикао је неком закаснелом посетиоцу: „И да си анђео, у ово те време не примам“.
Говорио је Старац: „Провео сам два месеца поред старца Јосифа и открио сам благодат. Једно вече се молио стојећи у својој келији. У трену ми се учини да се отворио зид наспрам мене, и видех да ми се приближавају три лика. Моја душа рашири сe и загрли се са средишњим. Оно шта сам осетио не може да се искаже. Мој ми је духовни осећај говорио да је то био Христос у пратњи два анђела. Чим сам дошао себи, узео сам свој фењер и кренуо ка Светом Василију. На путу су ми душу опколили демони. Обузели су ме страх и ужас. Коначно стигох, у агонији и задихан, у Светог Василија. Рекох оцу Атанасију: „Обавести одмах старца да желим хитно да га сретнем!“ Одмах ме је примио. Сео сам. Шта ти је?“ рече ми. „Сачекај, старче, да мало дођем себи и испричаћу ти“. Испричах му шта ми се десило. Старац устаде, загрли ме и прерадостан рече: „То је, чедо моје, прва степеница. То је благодат. Од сада па надаље ће бити другачија духовна одежда, другачији хоризонти, другачија духовна храна, друге те молитве чекају. То многи монаси годинама чекају и мало је њих који то доживе. А теби је Бог то тако брзо подарио!“
Једном када је отишао до Светог Василија да посети старца Јосифа, пронашао га је у стању радосне молитве. Он му загрли главу, привуче је себи на груди и настави да се моли. (Тако је обичавао да се моли за своја чеда.) Као да се налазио у екстази.
– Старче, зар ћеш сам да поједеш колач? прошапута отац Јефрем желећи да окуси оно што је кушала душа старца Јосифа. Али је осетио као знак да заћути благо стезање загрљаја старца.
Убрзо старац дође себи, прекиде молитву, слатко уздахну и рече: „Чедо моје, немаш само чистоту душе, поседујеш чедност.“ То је видео у својој молитви.

https://svetosavlje.org/starac-jefrem-katunakijski/9/

Постоје многи различити аспекти уметности комуникације. Овом приликом укратко ћемо се осврнути на два који привлаче нашу пажњу. То су само две капи у океану ове теме које, разуме се, имају додирних тачака са унутарњим животом човека у православној вери.

Када је реч о првом аспекту, можемо да се ослонимо на учење св. Пајсија Светогорца. Људи су данас у великој мери отуђени од једноставног, личносног начина живљења, и то свакако утиче на начин комуникације. Да бисмо илустровали ову тврдњу, предочићемо да неки од стараца кажу да су људи раније имали животиње, а данас имају машине. Ако се поквари машина, човек ће да је баци у ђубре и да купи нову. Животињу ће, пак, додирнути и тиме ће сагледати да је она живо биће и осетити састрадавање. Стога неки савремени теолози говоре о теологији додира, после којег човек може да поверује у Бога. Сећамо се примера епископа Атанасија (Јевтића) који је после одслужене Литургије водио децу да помазе телад, док данас нека деца морају да оду у зоолошки врт да би видела телад.

Према томе, огроман напор савременог човека да стекне живот испуњен световном срећом – на пример, да сваки члан породице има свој аутомобил, да свако има телевизор у својој соби, итд. – рађа и световну напетост. Ако говоримо о уметности комуникације, присутна напетост је кич и шунд комуникације. Св. Пајсије Светогорац каже да треба да будемо пажљиви у духовном животу, јер тамо где је напетост и очај, тамо се води „ђаволски“ духовни живот, и додаје да нема потребе да будемо напети у било чему у животу, па ни у комуникацији, зато што је напетост од ђавола, због чега изазива поделу. Човек сву своју наду треба да има не у себи, него у Христу. Христос је пун љубави, доброте и утехе и никада нас не гуши, већ изобилује духовним кисеоником и духовном утехом. Зато и комуникација треба да се охристовљује, а не да се оптерећује болесним ситничарењем, појавом која гуши својом напетошћу и изазива главобољу од које пуца глава.

Битна ствар за свеукупни унутарњи живот,  па према томе и за комуникацију, је човеков подвиг избегавања самооправдавања. Самооправдавање је искривљено унутарње стање. Бог нас неће обесити ако сагрешимо – каже св. Пајсије Светогорац – али самооправдавање чини да човек не види да промашује у односу и да тај промашај постаје диоптрија кроз коју сагледава однос, а то је већ потпуна заблуда. Такав човек за друге никада нема оправдање, док за себе увек има самооправдање (пример Адамовог пада који ми свакодневно понављамо). Адам почиње да се самооправдава и да убеђује Бога: „Жена коју ми ти даде, она ме натера“ (Пост 3, 13). Самооправдавање доприноси егоизму, оно је пад који изгони благодат Божију и онемогућава комуникацију.

Видимо, дакле, да је и самооправдавање човека истерало из раја. Св. Пајсије Светогорац додаје да, када се човек непрестано самооправдава, верујући да га нико не разуме, да су сви према њему неправедни, када сажаљева себе као жртву, такав човек престаје да влада самим собом. Св. Пајсије Светогорац закључује свој исказ следећим речима: „О, страшно је разговарати са човеком који је навикао да се самооправдава“, и додаје: „Бог нека ми опрости због овога што ћу рећи: онај ко се самооправдава, њему је ђаво духовник, такав човек сво своје знање усмерава на самооправдавање и целокупна његова комуникација се састоји у реченици: ја нисам крив, ти си крив што мени није добро“. Зато, према преподобном Пајсију, са таквим човеком не треба комуницирати, будући да не може да му се помогне. Одговорност за такву душу не може да понесе нико.

Ако човек научи да не буде напет и да се не самооправдава, вежбајући тиме уметност комуникације, тај човек долази до другог суштински битног аспекта. Цело Свето писмо је прожето једним посебним глаголом који има огромно значење и који алудира на отварање човекових спознајних органа. Реч је о глаголу „слушати“. Човеков посебан задатак је да уме да слуша. Код пророкâ се најчешће среће тај глагол, када кажу: „Говори, Господе, слуга твој те слуша“, или када се Господ обраћа изабраном народу речима: „Слушај, Израиљу!“, или када премудри Соломон позива младе да слушају шта им говоре родитељи. Стога је потпуно јасно да је суштински битна уметност да човек уме да слуша. Нажалост,  реч је о уметности коју савремени човек, нарочито на нашим просторима, игнорише, и само зато се јавља огроман број проблема у међуљудским односима. Митрополит лимасолски Атанасије истиче да човек данас учи да говори, стиче образовање да би знао да говори ваљано и да звучи племенито, да говори оно што жели и да штити своје право да говори, али скоро нико га не учи да слуша. Може му се рећи да буде послушан учитељу, али та послушност треба да буде резултат слушања, а не обратно.

Дух у ком се овај глагол користи у Светом писму упућује на то да је заиста велика уметност да човек научи да пази на речи које изговара други човек, а да би научио да пази на речи другога, човек најпре треба да престане да говори, да се утиша. И опет митрополит лимасолски истиче: није довољно да човек престане да говори устима, треба да престане да говори и умом, јер често човекова уста не говоре, али његов ум врти неке своје „компакт дискове“, непрестано говори, и не само што говори, него и пројектује „видео-снимке“, па човек гледа различите слике. Зато, да би чуо друге, човек најпре треба да почне да тихује, да наћуљи уши душе, да слуша и да разуме шта му говори други. Зато је изузетно важно разумевање језика другог. Уметност слушања је не само да чујеш другог када каже да има неки проблем или нека размишљања. Реч је о нечем много дубљем. Човек треба да научи да слуша и начин на који други ћути, да научи шта му други говори не само када говори, него и када ћути. И отац Александар Шмеман у свом Дневнику, осврћући се на хришћанску антропологију, пише да је све – то „све“ је подвучено, наглашено – дакле, да је све у телу дато за комуникацију, познање и заједницу: уши да слушамо, очи да гледамо – сва чула. По њему, тема за разматрање је само: шта је то што слушамо, шта је то што гледамо? Све што слушамо и све што гледамо треба да буде – или барем томе треба да се учимо – наш прозор у вечност.

Дешава се и да Господ ћути. У молитви кажемо: „да буде воља Твоја“. Поставља се питање: колико је човек спреман да поступа по вољи Божијој? Човек може да каже: нека Господ жели шта жели, само да ме не стави у тешку ситуацију. Божија воља нас не води у безизлазне ситуације, у ропство, него нас ослобађа, носи нам радост. Зато Господ често ћути, зато не говори у човековом животу, јер човек није спреман да слуша, пошто жели да чини своју вољу.

Исто се дешава и са људима. Ми треба да научимо да слушамо реч која излази из ћутања другог човека. Понекад се иза ћутања крију велике ствари које човек Цркве чува у себи да не би направио још веће проблеме. Потпуно је другачије ћутање нецрквених људи, нарочито оних код којих постоји озбиљна унутарња растројеност. Наравно, то ћутање у односима може да направи велике проблеме, јер ако једна особа почне да ћути, а друга не познаје уметност продирања у свет другог човека, уметност разумевања шта тај други жели да каже ћутањем, онда проблем почиње да делује изнутра и у одређеном тренутку може да изађе на видело, а онда постаје тешко комуницирати.

И савремена деца почињу тешко да слушају, тешко да комуницирају. Један пријатељ који ради на издавању пасоша причао ми је: дођу родитељи са дететом од три-четири године да му изваде пасош, а дете их не слуша, не жели да седне да се фотографише, бесни по канцеларији, а родитељи, као неодговорни, као инфантилни, нису васпитали децу да имају одређену границу. Има родитеља који кажу детету: седи ту, чекај – и дете их слуша и послушно је. Има неких који ни сами не слушају и нису послушни зато што су децу претворили у центар света. Наравно, треба имати пажње за дете, треба му дати на значају, али треба му рећи да постоје и границе. Данас родитељи са само једним дететом имају проблеме, а раније се васпитавало и по десеторо деце у једној породици. Дакле, раније су и у нашем предању деца умела да слушају, али сада смо изгубили уметност комуникације, као да више не умемо да комуницирамо једни са другима. Све се претворило у иронију и у вређање другог. Вређање је начин изражавања унутарњег света. Због непознавања комуникације распадају се заједнице, човек нити слуша нити уме да каже добру реч, само зна да изрази сумњу.

Уметност комуникације се рађа у смерности. Да човек покаже смерност, да саслуша шта му говори други, ма ко тај други био, да га не презре, макар овај и немао шта важно да каже – од значаја је и да други буде саслушан. Чак и ако други греши, уравнотежена личност са тиме може да се суочи на један исправан, смеран начин. То каже и св. Пајсије Светогорац: чак и ако се други према теби постављају лоше, ти се постави исправно, схвати да су они тако научени и да је у твојој моћи да одлучиш да се поставиш исправно и смерно. Јер, и ако други тражи нешто што не треба, нема потребе да онога од кога се то тражи у том односу обузме бес. Шта год да је рекао други, однос према реченом зависи од самог човека.

Ако се савремени човек потруди да не буде напет, да се не самооправдава и ако уложи напор у подвиг слушања, такав човек постаје уметник разговора. Држећи се ових вредности и додајући томе нека општа правила ваљаног начина вођења дијалога, човек улази у комуникацију са другим као у сусрет и разговор о темама, о питањима око којих не постоји јединство, а циљ разговора је да се дође до сагласности, до једног поузданог темеља заједништва.

Тако долазимо до суштински важне предањске изреке која изврсно осликава однос православног човека према најразличитијим околностима са којима се суочава у животу, укључујући и однос према уметности и комуникацији. Та изрека гласи: у суштинским стварима треба да влада јединство, у споредним стварима слобода, а у свему треба да влада љубав Христова.

https://teologija.net/umetnost-komunikacije/

Чудесна личност Старца Никодима Калијанакиса извире из његовог преданог служења Богу и човеку. Рођен 1926 године од благочестивих родитеља у селу Крусону код Ираклија на острву Криту добива име Емануил. Од малих ногу био је посвећен богослужењима и изучавању Житија Светих. Под утицајем монашких житија одлучује да и сам постане монах и врло млад уочи празника Силаска Духа Светог на апостоле, напушта овосветски живот и посвећује се уском монашком путу.

Млади искушеник Емануил тражећи духовни мир бива замонашен у Манастиру Светог Антонија Врондисију, где је добио име Никодим у част на Светог Никодима Светогорца. Убрзо по благослову надлежног Митрополита наставља свој монашки подвиг у Манастиру Богородице Путеводитељке Кудума. Тадашњи Митрополит Аркадије г. Тимотеј видећи духовну зрелост младог монаха рукополаже га за јерођакона и јеромонаха истовремено, дајући му благослов да буде духовник.

Млади јеромонах Никодим био је неуморан у монашким подвизима и у свештеничком служењу. Знао је читаве ноћи да проводи у молитви, уз врло мало сна, да би одмах изјутра служио јутарњу службу и Свету литургију. Као такав био је мио како Богу тако и братији и свим поклоницима који су долазили у Манастир Богородице Путеводитељке Кудума. Због свога подвига, а надасве смирења, бива изабран за игумана Свештене обитељи Богородице Кудумљанске.

Једном приликом монаси су га видели ноћу у цркви како прича са самом Богомајком, али смирени Старац Никодим то никада није хтио признати. Управо због свога смирења Бог га је обдарио многим даровима тако да је својим молитвама лечио болесне и демонима поседнуте. Тако, када је због горде помисли ушао демон у тада неискусног монаха Софронија, а сада Светог Старца Евменија Саридакиса из болнице за Инфективне болести у Светој Варвари Атини, доведоше га до Манастира Богородице Кудумљанске код Старца Никодима који је својим смирењем и молитвом изагнао демона из оца Евменија, тадашњег монаха Софронија.

Бежећи од људске славе Старац Никодим одлучује да напусти не само Богородичин Манастир Кудума него и сам Крит бежећи у врт Мајке Божије на Свету Гору. Долазећи на  Атос 1963. године испрва се настањује у Келији Светих архангела која припада Манастиру Кутлумушу. Глас о доласку познатог духовника Старца Никодима није се могао тек тако лако сакрити, тако да ускоро постаје исповедник и духовник многих светогорских монаха, а један од њих који је долазио на исповест био је и Свети Старац Пајсије Светогорац.

Био је  благословен Старац, строг према себи и благ према другима, незлобив, несреброљубив, милосрдан, дарежљив и дуготрпељив, сведочи отац Мојсије Светогорац, који га је упознао и описао његово житије у тритомном делу „Велики Старечник врлинских светогораца двадесетог века“. Када су поклоници тражили неки савет од Старца Никодима он им је у смирењу одговорао да „имате више љубави за Бога и човека јер су то два крила којима летимо ка небесима. На тим двема заповестима, као што је рекао Христос, почива сав Закон и Пророци. Да се упале наша срца од љубављу ка Богу и нека се наше очи испуне састрадалним сузама за нашу браћу, јер смо сви створени по лику и обличју Божијем.“

Због болести напушта Свету Гору и прво се упућује на лечењу у Солун, а потом на острво Крит где су се о њему бринуле монахиње у Манастиру Свете Ирине у родном старчевом месту Крусонос. Ту је до свога упокојења боравио служећи Свете литургије и непрестано се молећи за сав род људски да би у миру предао своју освећену душу у руке Животодавца Господа нашег Исуса Христа. Заупокојена служба одслужена је у Манастиру Свете Ирине 1986. године и на манастирском гробљу сахрањен са једноставним крстом и натписом на њему Јеромонах Никодим Калијанакис. Иако непознат већини у роду људском ипак пред Богом препознат као верни слуга Господњи који је читав живот провео у непрестаном подвигу и састрадавању за ближње Старац јеромонах Никодим данас се са Небеса још усрдније моли за спас свог рода људског славећи са свима Светима једног истинитог Бога, Оца, Сина и Духа Светог, Тројицу једносушну и нераздељиву.

Архимандрит мр. Евсевије Меанџија

https://mitropolija.com/2022/08/24/starac-nikodim-kalijanakis/

“Оче, шта мислите, да ли ће ме вољети и када остарим” – пита ме онижи човјек у раним педесетим годинама. На себи има бијелу кошуљу, плави тексас шортс и кожне сандале. Још док ми је прилазио, примијетио сам да је своје лице у више наврата подвргавао естетској хирургији. Касније ми је кроз разговор и сам испричао да је ишао на затезање лица, подизање капака и уклањање бора… На десној руци му је свјеже урађена тетоважа са именом супруге и детаљем који је везан за моменат у којем су се упознали.

Тетоважу је радио човјек из Бањалуке. Прилично је скуп, али и најбољи у свом послу.

Каже ми да је већ оног тренутка када је први пут угледао своју жену, знао да ће она постати смисао његовог живота. Тринаест година је млађа од њега и сваки дан се труди да јој поклони што више пажње. Шаље јој цвијеће и бомбоњере на посао, купује поклоне, приређује јој мала изненађења и забаве у њену част… Двоје дјеце, које су у својој ванбрачној вези добили, једва да је поменуо. Готово је све вријеме причао искључиво о њој. Каже ми да су прилично добро ситуирани. Скоро је купио стан и у Будви, баш као и нови спортски аутомобил. Једини му је проблем тај страх да ће у годинама које слиједе, она престати да га воли.

Рекао сам му да би требали макар у цркви да се вјенчају, те на тај начин призову Божији благослов на себе и своју дјецу. Међутим, по његовој причи, она је та која сматра да је љубав “бесмислено ограничавати превазиђеним стегама, у које спада и брак”.

Рекао сам му и то да се истинска љубав не огледа само у томе да муж и жена воле искључиво изглед и врлине свог супружника. Права љубав се препознаје и у смирењу и трпљењу пред манама и слабостима које супружници међусобно постепено кроз везу откривају. Само љубав саздана на трпљењу и смиреноумљу може надвладати старост и смрт.

Моје ријечи му нису биле претјерано занимљиве. Међутим, када је чуо ријеч “смрт” , његово се лице изненада промијенило, док су се његове, до тада, веселе очи нагло уозбиљиле. Тада сам схватио да се иза његове потребе да што дуже остане млад, као и иза страхова од старења и недостатка љубави од стране његове супруге, заправо, крије страх од смрти. Касније ми је и сам причао како никада не иде на сахране и саучешћа. Скоро му се од последица срчаног удара упокојио један од најбољих пријатеља. Једва је смогао снаге да пошаље телеграм саучешћа, иако је добро знао да ће му покојникова породица замјерити на томе што није дошао на сахрану.

Врло брзо је промијенио тему и опет почео да прича о својој супрузи. Двапут недјељно играју тенис и непобједљив су дубл. Скоро јој је уплатио и курс јахања. Показује ми на свом ајфону слику задовољне и насмијане жене, како позира поред коња, у пуној коњичкој опреми. Само нека она истраје на том курсу и он ће јој купити коња. Убрзо се његово лице изненада опет промијенило и уозбиљило. Окренуо се према мени и са ужасом у очима саопштио следеће: ” У задње вријеме моја жена ми дјелује прилично хладно и дистанцирано. На моје поруке, у којима јој изјављујем љубав, не одговара. Када јој на посао пошаљем чоколаду и цвијеће, не добијем ни повратну информацију да ли јој је то, уопште, стигло. Пар дана прије поласка на море, организовао сам јој журку изнанађења, на којој је све вријеме била замишљена и хладна. Молим вас, оче, помозите ми! Ви се разумијете у те старе књиге! Чуо сам да свештена лица посједују нека скривена знања и моћи! Молим вас, кажите ми – да ли ће ме и када потпуно остарим, она свеједно, ипак, вољети?!”

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)

https://mitropolija.com/2022/08/21/voljeti/

Са благословом Епископа бачког г. др Иринеја, у Суботици, од 13. до 28. августа 2022. године, биће одржана 11. манифестација "Богородичини дани", са богатим духовним и културним садржајима", саопштила је Информативна служба Епархије бачке.

Детаљан програм манифестације можете видети на плакату уз ову вест.

Извор: Епархија бачка

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у храму Светог Преображења Господњег на Пашином брду организују се „Преображењски дани“, од 14. до 28. августа 2022. Године, сазнаје Радио „Слово љубве“ од братства овог храма.

Извор: Радио "Слово љубве"

Управо сам видео снимак протеста против наркомана и хомосексуалаца. Слоган који је узвикиван на митингу био је "Ниси потребан, ти си геј" . Његова поента је врло јасна, гејеве треба избрисати са лица земље, на било који начин.

Постоје ли људи који нису потребни? Какo је тежак и мрачан овај слоган. Како дубоко нељудски, зверски и антихришћански.

Нешто касније, наишао сам на фотографски материјал на коме је писало - „Самоодбрана није злочин, већ инстинкт“, односно, да у данашњим друштву 21. века, после Христовог оваплоћења, људи морају реаговати на основу нагона, тако да доминира животињска страна нас самих и природе. Јер, ако сам ја “моји инстинкти”, онда нема слободе, само делујем инстинктивно и компулзивно. Дакле, као животиња, и очито не као божанство.

Постоји веома велики број људи са том истом психологијом и реториком. Зло не станује негде на другој планети, већ на овој, на којој ми постојимо и живимо.

Људи мрака и мрзитељи не припадају реткој раси или врсти. Нити су дошли са друге зверске планете. Не. То су обични људи, наши пријатељи, наши рођаци и наше комшије, можда и ми сами.

Они који су починили најгнусније злочине над цивилима у Другом светском рату, нису били фашистичка тактичка војска, већ обични људи, претворени у зверске личности. Злочин истребљења Јевреја у Европи није се десио сам од себе, њега су починили људи.

Ти људи нису били само вође нацистичких и неких других монструозних партија, већ и нормални људи немачког друштва, добре главе породице, успешни професионалци, савесни запослени. Злочин је почињен уз активну подршку или уз криводушну равнодушност читавог немачког друштва. Али не само немачког. Задатак, који је преузела Немачка, односно истребљење Јевреја из света, није било лако извести и требали су јој саучесници. Лако и вољно их је налазила у фашистима и антисемитима других европских земаља. 

Зло је у нама, животиња жедна крви се добро крије у тамним странама нас самих.

Варваризам није далеко од цивилизације као ни светост од демонске перцепције мржње, верујте. Веома су близу ако не обратимо пажњу и ако свакодневно не вежбамо, у одговорном избору, да останемо оно што је Бог желео - људи, Његове слике. Аргумент који се понавља, да су људи реаговали на овај фашистички начин због економске кризе и екстремних услова живота, је разочаравајуће погрешан. Напротив, у таквим граничним ситуацијама, морамо манифестовати наше културне вредности и свој хришћански идентитет.

Аустријски фармер Франц Гајгерстертер је једини из свог села гласао против сарадње Аустрије са фашистичком Немачком, па је самим тим одбио да учествује у светском рату, не зато што је припадао некој политичкој организацији или идеологији, већ зато што је био Хришћанин, који је себе и своја дела свакодневно стављао пред Бога.

Његова дубока вера довела је до тога да 1943. одбије да служи нацистичкој војсци и да се бори против нациста у неправедном рату. Његов став нико није разумео. Свештеници, мештани, пријатељи су покушали да га убеде на различите начине, али нису успели. Веровао је  да постоје тренуци у животу, када је боље послушати Бога него слушати људе. Франц Гајгерстрајтер је испунио заповест љубави према ближњем  и није желео да се игра са будућим Божјим судом. Војни суд га је осудио на смрт и погубљен је гиљотином у затвору Бранденбург у Берлину. Он је неустрашиво умро за своју веру, доказавши се као хришћанин, а не као политички активиста. Имао је три мале девојчице, најстарију од шест година.

Кључни улог је остати човек и хришћанин у тешким тренуцима индивидуалног и колективног живота.

Завршићу ова кратка размишљања цитатом С. Зоумбоулакиса из његовог говора  о Холокаусту:

„Као прво, нико не може бити заштићен од зла несигурне, флуидне и контрадикторне људске природе. И друго, та пасивност пред лицем зла није морално неутралан став, јер допушта злу да превлада. Није за осуду само онај ко чини зло, већ и онај ко га посматра и без учешћа.”

о. Хараламбос Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Немала част указује се једном стиху или једној речи ако се штампа сама на целој страници. Оставио сам простора да свако домисли још нешто или дорекне оно што мисли да није речено.

„Дођи иако не можеш”, и то је све. Без сувишних покрета, израза, љубав тражи баш оно што је немогуће и једино је тада права. Реално није њен домен, зато опет каже: „И тамо где никад ниси била/ Надао сам се да ћу те срести.” Једноставно, као што је лишено компликација све што је истинито, нижу се стихови нове, а опет препознатљиве поеме „Најнајнија” Матије Бећковића, у издању Српске књижевне задруге. Елиптичност њених поетских исказа води у ширину, па се опет враћа оном месту искрености од којег се ништа не може сакрити, где свако пред собом види шта је право, а шта није. У стварности, у друштву, у срцу. „Ти си мени ја…”

Ваша нова поема сачињена је од љубави. Како то да призивате ово осећање сада када га свуда има најмање?

Не може се рећи да љубави нема ни онда кад је једва има. Чак се чини да је моћнија што је мања, а поготово невидљивија. Као у модерној науци. Зато сам био опрезан. У овој поеми одлучио сам се за микродозе. Биће довољан један стих дневно наште срца.

Враћате ли се тиме и поеми „Вера Павладољска” и свему што ју је пратило?

Све личи на разбијен мозаик чији комадићи припадају мојим давно написаним љубавним песмама. Као у некој врсти калеидоскопа, непрестано се растављају и састављају. Можете да се усредсредите на једну коцкицу, а можете и на цео мозаик. Може се читати појединачно и као целина, од почетка до краја. Постоји чак и једва скривена фабула.

Враћате ли се себи више него пре?

Да сам од себе одлазио – лакше бих одговорио на ваше питање. Међутим, немам обичај да напуштам себе. Можда ви нешто знате што ја не знам. Најбоље је да питамо Шерлока Холмса. Ако ико зна – он зна.

Како сте дошли до насловне речи „најнајнија”?

Први пут сам ту реч употребио у поеми „Учини ми љубав”, која почиње стихом „Учини ми љубав, душо најнајнија”. И одмах је била уочена као дотад нечувена. Тој речи је леп есеј посветио Драган Лакићевић. На тепању смо одрасли. Без тепања нема љубави. А чини се да је у наше време и тепање постало нека угрожена дисциплина.

Ако кажете да ове искрене речи у наше време звуче наивно и превазиђено, а чак би онај ко их користи могао да заглави у Институту за ментално здравље, шта то онда говори о људима?

У овим временима се не маше емоцијама. Велико јунаштво би било кад бих ове стихове читао на јавним местима, а да не будем хоспитализован. Они су више за личну употребу. Читају се унутрашњим гласом. Најбоље је да нико не чује.

Светом влада мањина која има моћ и новац. Зашто је мржња јача од љубави, зашто увек страда позитивац који воли, као што је био Че Гевара, ваш литерарни јунак?

Бесрамна лаж је да је мржња јача од љубави. Пропало је све што је мржња рађала и стварала с толико вере и проливене крви. И да по ко зна који пут поновимо: мржња је сама по себи лаж. Лаж је све што је с мржњом о било коме речено и о било коме написано. „А по Павлу и да планине помераш/ Ништа си ако и љубави немаш!”

„Највећа љубав остаје без речи”, један је од ваших стихова. Да ли због тога белине допуњују ове сентенце и тиме стварају необичну форму књиге?

Немала част указује се једном стиху или једној речи ако се штампа сама на целој страници. Оставио сам простора да свако домисли још нешто или дорекне оно што мисли да није речено. А шта све може стати на једну страницу једва можемо и да замислимо. Сваки стих и могући наслов, или почетак нове ненаписане песме. А сваки од тих стихова можда би се могао пронаћи и у мојим ранијим љубавним песмама.

„Љубав није љубав ако може да прође.” Шта јесте љубав?

Свака нова дефиниција би звучала отрцано. Љубав измиче дефиницијама. У томе је њена неодгонетљива тајна. Остаје само она једна дефиниција: Бог је љубав. И љубави има колико и Бога. „Сети се песника који не постоје/ А једино вреде због љубави своје.”

Како нас одређује оно што волимо?

Кад би нас нешто коначно одредило, било би и касно. А то је најмање интересантно. Кад је било шта јасно и одређено, тиме је обично и завршено. Љубав је непредвидива. Несвесни део је најбитнији. А креација је права ако је несвесна.

Некада су од оваквих речи настајала велика дела, и Његош је писао најлепше љубавне стихове. Навршено је 50 година од разарања Његошеве капеле на Ловћену…

Пре пола века срушена је капела на Ловћену, у којој је по свом аманету почивао владика црногорски Петар Други Петровић Његош. Узалуд је устала Српска православна црква и листом сви најзначајнији научници, историчари уметности, архитекте, песници, ствараоци из свих република, да је одбране. Никада ни око чега није био једнодушан сав мислећи свет Југославије као тада, противећи се таквом варварству. Црква је ућуткана, Његош киднапован и развладичен, пресељен у маузолеј као Лењин. Није запамћен случај да је неком владици подизан маузолеј за инат и упркос противљењу његове цркве. Деценијама је по Другом светском рату писано и учено да Његош није држао ни до свог владичанства, ни до своје цркве, ни до своје вере. Најзад је дошло време да се учини крај тој отмици, да се капела обнови, а не да се маузолеј руши. Бесмислено је да се пева: „Ловћен нам је олтар свети/ У њега смо сви заклети!”, а да олтара нема. Владика Раде се у међувремену преместио на икону као Ловћенски Тајновидац, па је правда и да почине у својој гробној цркви, како не би био једини светац и владика на чијем се гробу не држи опело и где не гори свећа.

Живот је, као и љубав, пун парадокса, као у стиху „Ако се не јавим, знаћеш где сам”. Има ли наде за нас овакве, за читав свет који је исти такав?

Наде има и за нас, и за свет, чим се овакве књиге још штампају и овакви разговори воде. И у сваком следећем тренутку добијају друкчије значење и поруку. Надајмо се да ће у будућим, топлијим временима ове речи звучати као сведочење да нисмо живели без емоција у оскудним и хладним временима.

Ваш шерлоковски качкет је и на корици ове књиге, међутим, по врућини носите шешир Моме Капора, а у вашој књизи пише: „Не умире се за умрлима.” У којим тренуцима осећате бесмртност живота?

Баш у данима кад носим шешир Моме Капора, припаљујем цигарету упаљачем Душана Радовића, пребирам бројанице аве Јустина Поповића, пишем пенкалом Милована Ђиласа, седим испод слике „Сумрак Ловћена”, коју ми је даровао Петар Лубарда, котрљам лоптицу воска коју ми је пружио Атанасије Јевтић и окружен сам фотографијама Стевана Раичковића и Михиза, гледам Амфилохијеву икону и осећам бесмртност и љубав која се прелива на оба света…

Како сте читали недавно објављене дневничке записе Милована Ђиласа?

Ђилас ми је рекао да ће његов дневник бити моја аутобиографија, да сам му ја дао идеју да води дневник, али да сам то заборавио, што он такође напомиње. Уверио сам се да је записао сваку реч коју сам изговорио, а да ја то нисам знао. Срећом, тако је боље, да сам знао, све бих покварио. Овако је то испала једна поема о љубави и пријатељству. Оно што је у том дневнику најпотресније јесу странице посвећене његовој преминулој супрузи Штефанији, које сматрам најлепшом љубавном песмом на српском језику.

Марина Вулићевић/Политика

https://patmos.rs/2022/08/09/matija-beckovic-besramna-je-laz-da-je-mrznja-jaca-od-ljubavi/