Постоје многи различити аспекти уметности комуникације. Овом приликом укратко ћемо се осврнути на два који привлаче нашу пажњу. То су само две капи у океану ове теме које, разуме се, имају додирних тачака са унутарњим животом човека у православној вери.

Када је реч о првом аспекту, можемо да се ослонимо на учење св. Пајсија Светогорца. Људи су данас у великој мери отуђени од једноставног, личносног начина живљења, и то свакако утиче на начин комуникације. Да бисмо илустровали ову тврдњу, предочићемо да неки од стараца кажу да су људи раније имали животиње, а данас имају машине. Ако се поквари машина, човек ће да је баци у ђубре и да купи нову. Животињу ће, пак, додирнути и тиме ће сагледати да је она живо биће и осетити састрадавање. Стога неки савремени теолози говоре о теологији додира, после којег човек може да поверује у Бога. Сећамо се примера епископа Атанасија (Јевтића) који је после одслужене Литургије водио децу да помазе телад, док данас нека деца морају да оду у зоолошки врт да би видела телад.

Према томе, огроман напор савременог човека да стекне живот испуњен световном срећом – на пример, да сваки члан породице има свој аутомобил, да свако има телевизор у својој соби, итд. – рађа и световну напетост. Ако говоримо о уметности комуникације, присутна напетост је кич и шунд комуникације. Св. Пајсије Светогорац каже да треба да будемо пажљиви у духовном животу, јер тамо где је напетост и очај, тамо се води „ђаволски“ духовни живот, и додаје да нема потребе да будемо напети у било чему у животу, па ни у комуникацији, зато што је напетост од ђавола, због чега изазива поделу. Човек сву своју наду треба да има не у себи, него у Христу. Христос је пун љубави, доброте и утехе и никада нас не гуши, већ изобилује духовним кисеоником и духовном утехом. Зато и комуникација треба да се охристовљује, а не да се оптерећује болесним ситничарењем, појавом која гуши својом напетошћу и изазива главобољу од које пуца глава.

Битна ствар за свеукупни унутарњи живот,  па према томе и за комуникацију, је човеков подвиг избегавања самооправдавања. Самооправдавање је искривљено унутарње стање. Бог нас неће обесити ако сагрешимо – каже св. Пајсије Светогорац – али самооправдавање чини да човек не види да промашује у односу и да тај промашај постаје диоптрија кроз коју сагледава однос, а то је већ потпуна заблуда. Такав човек за друге никада нема оправдање, док за себе увек има самооправдање (пример Адамовог пада који ми свакодневно понављамо). Адам почиње да се самооправдава и да убеђује Бога: „Жена коју ми ти даде, она ме натера“ (Пост 3, 13). Самооправдавање доприноси егоизму, оно је пад који изгони благодат Божију и онемогућава комуникацију.

Видимо, дакле, да је и самооправдавање човека истерало из раја. Св. Пајсије Светогорац додаје да, када се човек непрестано самооправдава, верујући да га нико не разуме, да су сви према њему неправедни, када сажаљева себе као жртву, такав човек престаје да влада самим собом. Св. Пајсије Светогорац закључује свој исказ следећим речима: „О, страшно је разговарати са човеком који је навикао да се самооправдава“, и додаје: „Бог нека ми опрости због овога што ћу рећи: онај ко се самооправдава, њему је ђаво духовник, такав човек сво своје знање усмерава на самооправдавање и целокупна његова комуникација се састоји у реченици: ја нисам крив, ти си крив што мени није добро“. Зато, према преподобном Пајсију, са таквим човеком не треба комуницирати, будући да не може да му се помогне. Одговорност за такву душу не може да понесе нико.

Ако човек научи да не буде напет и да се не самооправдава, вежбајући тиме уметност комуникације, тај човек долази до другог суштински битног аспекта. Цело Свето писмо је прожето једним посебним глаголом који има огромно значење и који алудира на отварање човекових спознајних органа. Реч је о глаголу „слушати“. Човеков посебан задатак је да уме да слуша. Код пророкâ се најчешће среће тај глагол, када кажу: „Говори, Господе, слуга твој те слуша“, или када се Господ обраћа изабраном народу речима: „Слушај, Израиљу!“, или када премудри Соломон позива младе да слушају шта им говоре родитељи. Стога је потпуно јасно да је суштински битна уметност да човек уме да слуша. Нажалост,  реч је о уметности коју савремени човек, нарочито на нашим просторима, игнорише, и само зато се јавља огроман број проблема у међуљудским односима. Митрополит лимасолски Атанасије истиче да човек данас учи да говори, стиче образовање да би знао да говори ваљано и да звучи племенито, да говори оно што жели и да штити своје право да говори, али скоро нико га не учи да слуша. Може му се рећи да буде послушан учитељу, али та послушност треба да буде резултат слушања, а не обратно.

Дух у ком се овај глагол користи у Светом писму упућује на то да је заиста велика уметност да човек научи да пази на речи које изговара други човек, а да би научио да пази на речи другога, човек најпре треба да престане да говори, да се утиша. И опет митрополит лимасолски истиче: није довољно да човек престане да говори устима, треба да престане да говори и умом, јер често човекова уста не говоре, али његов ум врти неке своје „компакт дискове“, непрестано говори, и не само што говори, него и пројектује „видео-снимке“, па човек гледа различите слике. Зато, да би чуо друге, човек најпре треба да почне да тихује, да наћуљи уши душе, да слуша и да разуме шта му говори други. Зато је изузетно важно разумевање језика другог. Уметност слушања је не само да чујеш другог када каже да има неки проблем или нека размишљања. Реч је о нечем много дубљем. Човек треба да научи да слуша и начин на који други ћути, да научи шта му други говори не само када говори, него и када ћути. И отац Александар Шмеман у свом Дневнику, осврћући се на хришћанску антропологију, пише да је све – то „све“ је подвучено, наглашено – дакле, да је све у телу дато за комуникацију, познање и заједницу: уши да слушамо, очи да гледамо – сва чула. По њему, тема за разматрање је само: шта је то што слушамо, шта је то што гледамо? Све што слушамо и све што гледамо треба да буде – или барем томе треба да се учимо – наш прозор у вечност.

Дешава се и да Господ ћути. У молитви кажемо: „да буде воља Твоја“. Поставља се питање: колико је човек спреман да поступа по вољи Божијој? Човек може да каже: нека Господ жели шта жели, само да ме не стави у тешку ситуацију. Божија воља нас не води у безизлазне ситуације, у ропство, него нас ослобађа, носи нам радост. Зато Господ често ћути, зато не говори у човековом животу, јер човек није спреман да слуша, пошто жели да чини своју вољу.

Исто се дешава и са људима. Ми треба да научимо да слушамо реч која излази из ћутања другог човека. Понекад се иза ћутања крију велике ствари које човек Цркве чува у себи да не би направио још веће проблеме. Потпуно је другачије ћутање нецрквених људи, нарочито оних код којих постоји озбиљна унутарња растројеност. Наравно, то ћутање у односима може да направи велике проблеме, јер ако једна особа почне да ћути, а друга не познаје уметност продирања у свет другог човека, уметност разумевања шта тај други жели да каже ћутањем, онда проблем почиње да делује изнутра и у одређеном тренутку може да изађе на видело, а онда постаје тешко комуницирати.

И савремена деца почињу тешко да слушају, тешко да комуницирају. Један пријатељ који ради на издавању пасоша причао ми је: дођу родитељи са дететом од три-четири године да му изваде пасош, а дете их не слуша, не жели да седне да се фотографише, бесни по канцеларији, а родитељи, као неодговорни, као инфантилни, нису васпитали децу да имају одређену границу. Има родитеља који кажу детету: седи ту, чекај – и дете их слуша и послушно је. Има неких који ни сами не слушају и нису послушни зато што су децу претворили у центар света. Наравно, треба имати пажње за дете, треба му дати на значају, али треба му рећи да постоје и границе. Данас родитељи са само једним дететом имају проблеме, а раније се васпитавало и по десеторо деце у једној породици. Дакле, раније су и у нашем предању деца умела да слушају, али сада смо изгубили уметност комуникације, као да више не умемо да комуницирамо једни са другима. Све се претворило у иронију и у вређање другог. Вређање је начин изражавања унутарњег света. Због непознавања комуникације распадају се заједнице, човек нити слуша нити уме да каже добру реч, само зна да изрази сумњу.

Уметност комуникације се рађа у смерности. Да човек покаже смерност, да саслуша шта му говори други, ма ко тај други био, да га не презре, макар овај и немао шта важно да каже – од значаја је и да други буде саслушан. Чак и ако други греши, уравнотежена личност са тиме може да се суочи на један исправан, смеран начин. То каже и св. Пајсије Светогорац: чак и ако се други према теби постављају лоше, ти се постави исправно, схвати да су они тако научени и да је у твојој моћи да одлучиш да се поставиш исправно и смерно. Јер, и ако други тражи нешто што не треба, нема потребе да онога од кога се то тражи у том односу обузме бес. Шта год да је рекао други, однос према реченом зависи од самог човека.

Ако се савремени човек потруди да не буде напет, да се не самооправдава и ако уложи напор у подвиг слушања, такав човек постаје уметник разговора. Држећи се ових вредности и додајући томе нека општа правила ваљаног начина вођења дијалога, човек улази у комуникацију са другим као у сусрет и разговор о темама, о питањима око којих не постоји јединство, а циљ разговора је да се дође до сагласности, до једног поузданог темеља заједништва.

Тако долазимо до суштински важне предањске изреке која изврсно осликава однос православног човека према најразличитијим околностима са којима се суочава у животу, укључујући и однос према уметности и комуникацији. Та изрека гласи: у суштинским стварима треба да влада јединство, у споредним стварима слобода, а у свему треба да влада љубав Христова.

https://teologija.net/umetnost-komunikacije/

Чудесна личност Старца Никодима Калијанакиса извире из његовог преданог служења Богу и човеку. Рођен 1926 године од благочестивих родитеља у селу Крусону код Ираклија на острву Криту добива име Емануил. Од малих ногу био је посвећен богослужењима и изучавању Житија Светих. Под утицајем монашких житија одлучује да и сам постане монах и врло млад уочи празника Силаска Духа Светог на апостоле, напушта овосветски живот и посвећује се уском монашком путу.

Млади искушеник Емануил тражећи духовни мир бива замонашен у Манастиру Светог Антонија Врондисију, где је добио име Никодим у част на Светог Никодима Светогорца. Убрзо по благослову надлежног Митрополита наставља свој монашки подвиг у Манастиру Богородице Путеводитељке Кудума. Тадашњи Митрополит Аркадије г. Тимотеј видећи духовну зрелост младог монаха рукополаже га за јерођакона и јеромонаха истовремено, дајући му благослов да буде духовник.

Млади јеромонах Никодим био је неуморан у монашким подвизима и у свештеничком служењу. Знао је читаве ноћи да проводи у молитви, уз врло мало сна, да би одмах изјутра служио јутарњу службу и Свету литургију. Као такав био је мио како Богу тако и братији и свим поклоницима који су долазили у Манастир Богородице Путеводитељке Кудума. Због свога подвига, а надасве смирења, бива изабран за игумана Свештене обитељи Богородице Кудумљанске.

Једном приликом монаси су га видели ноћу у цркви како прича са самом Богомајком, али смирени Старац Никодим то никада није хтио признати. Управо због свога смирења Бог га је обдарио многим даровима тако да је својим молитвама лечио болесне и демонима поседнуте. Тако, када је због горде помисли ушао демон у тада неискусног монаха Софронија, а сада Светог Старца Евменија Саридакиса из болнице за Инфективне болести у Светој Варвари Атини, доведоше га до Манастира Богородице Кудумљанске код Старца Никодима који је својим смирењем и молитвом изагнао демона из оца Евменија, тадашњег монаха Софронија.

Бежећи од људске славе Старац Никодим одлучује да напусти не само Богородичин Манастир Кудума него и сам Крит бежећи у врт Мајке Божије на Свету Гору. Долазећи на  Атос 1963. године испрва се настањује у Келији Светих архангела која припада Манастиру Кутлумушу. Глас о доласку познатог духовника Старца Никодима није се могао тек тако лако сакрити, тако да ускоро постаје исповедник и духовник многих светогорских монаха, а један од њих који је долазио на исповест био је и Свети Старац Пајсије Светогорац.

Био је  благословен Старац, строг према себи и благ према другима, незлобив, несреброљубив, милосрдан, дарежљив и дуготрпељив, сведочи отац Мојсије Светогорац, који га је упознао и описао његово житије у тритомном делу „Велики Старечник врлинских светогораца двадесетог века“. Када су поклоници тражили неки савет од Старца Никодима он им је у смирењу одговорао да „имате више љубави за Бога и човека јер су то два крила којима летимо ка небесима. На тим двема заповестима, као што је рекао Христос, почива сав Закон и Пророци. Да се упале наша срца од љубављу ка Богу и нека се наше очи испуне састрадалним сузама за нашу браћу, јер смо сви створени по лику и обличју Божијем.“

Због болести напушта Свету Гору и прво се упућује на лечењу у Солун, а потом на острво Крит где су се о њему бринуле монахиње у Манастиру Свете Ирине у родном старчевом месту Крусонос. Ту је до свога упокојења боравио служећи Свете литургије и непрестано се молећи за сав род људски да би у миру предао своју освећену душу у руке Животодавца Господа нашег Исуса Христа. Заупокојена служба одслужена је у Манастиру Свете Ирине 1986. године и на манастирском гробљу сахрањен са једноставним крстом и натписом на њему Јеромонах Никодим Калијанакис. Иако непознат већини у роду људском ипак пред Богом препознат као верни слуга Господњи који је читав живот провео у непрестаном подвигу и састрадавању за ближње Старац јеромонах Никодим данас се са Небеса још усрдније моли за спас свог рода људског славећи са свима Светима једног истинитог Бога, Оца, Сина и Духа Светог, Тројицу једносушну и нераздељиву.

Архимандрит мр. Евсевије Меанџија

https://mitropolija.com/2022/08/24/starac-nikodim-kalijanakis/

“Оче, шта мислите, да ли ће ме вољети и када остарим” – пита ме онижи човјек у раним педесетим годинама. На себи има бијелу кошуљу, плави тексас шортс и кожне сандале. Још док ми је прилазио, примијетио сам да је своје лице у више наврата подвргавао естетској хирургији. Касније ми је кроз разговор и сам испричао да је ишао на затезање лица, подизање капака и уклањање бора… На десној руци му је свјеже урађена тетоважа са именом супруге и детаљем који је везан за моменат у којем су се упознали.

Тетоважу је радио човјек из Бањалуке. Прилично је скуп, али и најбољи у свом послу.

Каже ми да је већ оног тренутка када је први пут угледао своју жену, знао да ће она постати смисао његовог живота. Тринаест година је млађа од њега и сваки дан се труди да јој поклони што више пажње. Шаље јој цвијеће и бомбоњере на посао, купује поклоне, приређује јој мала изненађења и забаве у њену част… Двоје дјеце, које су у својој ванбрачној вези добили, једва да је поменуо. Готово је све вријеме причао искључиво о њој. Каже ми да су прилично добро ситуирани. Скоро је купио стан и у Будви, баш као и нови спортски аутомобил. Једини му је проблем тај страх да ће у годинама које слиједе, она престати да га воли.

Рекао сам му да би требали макар у цркви да се вјенчају, те на тај начин призову Божији благослов на себе и своју дјецу. Међутим, по његовој причи, она је та која сматра да је љубав “бесмислено ограничавати превазиђеним стегама, у које спада и брак”.

Рекао сам му и то да се истинска љубав не огледа само у томе да муж и жена воле искључиво изглед и врлине свог супружника. Права љубав се препознаје и у смирењу и трпљењу пред манама и слабостима које супружници међусобно постепено кроз везу откривају. Само љубав саздана на трпљењу и смиреноумљу може надвладати старост и смрт.

Моје ријечи му нису биле претјерано занимљиве. Међутим, када је чуо ријеч “смрт” , његово се лице изненада промијенило, док су се његове, до тада, веселе очи нагло уозбиљиле. Тада сам схватио да се иза његове потребе да што дуже остане млад, као и иза страхова од старења и недостатка љубави од стране његове супруге, заправо, крије страх од смрти. Касније ми је и сам причао како никада не иде на сахране и саучешћа. Скоро му се од последица срчаног удара упокојио један од најбољих пријатеља. Једва је смогао снаге да пошаље телеграм саучешћа, иако је добро знао да ће му покојникова породица замјерити на томе што није дошао на сахрану.

Врло брзо је промијенио тему и опет почео да прича о својој супрузи. Двапут недјељно играју тенис и непобједљив су дубл. Скоро јој је уплатио и курс јахања. Показује ми на свом ајфону слику задовољне и насмијане жене, како позира поред коња, у пуној коњичкој опреми. Само нека она истраје на том курсу и он ће јој купити коња. Убрзо се његово лице изненада опет промијенило и уозбиљило. Окренуо се према мени и са ужасом у очима саопштио следеће: ” У задње вријеме моја жена ми дјелује прилично хладно и дистанцирано. На моје поруке, у којима јој изјављујем љубав, не одговара. Када јој на посао пошаљем чоколаду и цвијеће, не добијем ни повратну информацију да ли јој је то, уопште, стигло. Пар дана прије поласка на море, организовао сам јој журку изнанађења, на којој је све вријеме била замишљена и хладна. Молим вас, оче, помозите ми! Ви се разумијете у те старе књиге! Чуо сам да свештена лица посједују нека скривена знања и моћи! Молим вас, кажите ми – да ли ће ме и када потпуно остарим, она свеједно, ипак, вољети?!”

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)

https://mitropolija.com/2022/08/21/voljeti/

Са благословом Епископа бачког г. др Иринеја, у Суботици, од 13. до 28. августа 2022. године, биће одржана 11. манифестација "Богородичини дани", са богатим духовним и културним садржајима", саопштила је Информативна служба Епархије бачке.

Детаљан програм манифестације можете видети на плакату уз ову вест.

Извор: Епархија бачка

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у храму Светог Преображења Господњег на Пашином брду организују се „Преображењски дани“, од 14. до 28. августа 2022. Године, сазнаје Радио „Слово љубве“ од братства овог храма.

Извор: Радио "Слово љубве"

Управо сам видео снимак протеста против наркомана и хомосексуалаца. Слоган који је узвикиван на митингу био је "Ниси потребан, ти си геј" . Његова поента је врло јасна, гејеве треба избрисати са лица земље, на било који начин.

Постоје ли људи који нису потребни? Какo је тежак и мрачан овај слоган. Како дубоко нељудски, зверски и антихришћански.

Нешто касније, наишао сам на фотографски материјал на коме је писало - „Самоодбрана није злочин, већ инстинкт“, односно, да у данашњим друштву 21. века, после Христовог оваплоћења, људи морају реаговати на основу нагона, тако да доминира животињска страна нас самих и природе. Јер, ако сам ја “моји инстинкти”, онда нема слободе, само делујем инстинктивно и компулзивно. Дакле, као животиња, и очито не као божанство.

Постоји веома велики број људи са том истом психологијом и реториком. Зло не станује негде на другој планети, већ на овој, на којој ми постојимо и живимо.

Људи мрака и мрзитељи не припадају реткој раси или врсти. Нити су дошли са друге зверске планете. Не. То су обични људи, наши пријатељи, наши рођаци и наше комшије, можда и ми сами.

Они који су починили најгнусније злочине над цивилима у Другом светском рату, нису били фашистичка тактичка војска, већ обични људи, претворени у зверске личности. Злочин истребљења Јевреја у Европи није се десио сам од себе, њега су починили људи.

Ти људи нису били само вође нацистичких и неких других монструозних партија, већ и нормални људи немачког друштва, добре главе породице, успешни професионалци, савесни запослени. Злочин је почињен уз активну подршку или уз криводушну равнодушност читавог немачког друштва. Али не само немачког. Задатак, који је преузела Немачка, односно истребљење Јевреја из света, није било лако извести и требали су јој саучесници. Лако и вољно их је налазила у фашистима и антисемитима других европских земаља. 

Зло је у нама, животиња жедна крви се добро крије у тамним странама нас самих.

Варваризам није далеко од цивилизације као ни светост од демонске перцепције мржње, верујте. Веома су близу ако не обратимо пажњу и ако свакодневно не вежбамо, у одговорном избору, да останемо оно што је Бог желео - људи, Његове слике. Аргумент који се понавља, да су људи реаговали на овај фашистички начин због економске кризе и екстремних услова живота, је разочаравајуће погрешан. Напротив, у таквим граничним ситуацијама, морамо манифестовати наше културне вредности и свој хришћански идентитет.

Аустријски фармер Франц Гајгерстертер је једини из свог села гласао против сарадње Аустрије са фашистичком Немачком, па је самим тим одбио да учествује у светском рату, не зато што је припадао некој политичкој организацији или идеологији, већ зато што је био Хришћанин, који је себе и своја дела свакодневно стављао пред Бога.

Његова дубока вера довела је до тога да 1943. одбије да служи нацистичкој војсци и да се бори против нациста у неправедном рату. Његов став нико није разумео. Свештеници, мештани, пријатељи су покушали да га убеде на различите начине, али нису успели. Веровао је  да постоје тренуци у животу, када је боље послушати Бога него слушати људе. Франц Гајгерстрајтер је испунио заповест љубави према ближњем  и није желео да се игра са будућим Божјим судом. Војни суд га је осудио на смрт и погубљен је гиљотином у затвору Бранденбург у Берлину. Он је неустрашиво умро за своју веру, доказавши се као хришћанин, а не као политички активиста. Имао је три мале девојчице, најстарију од шест година.

Кључни улог је остати човек и хришћанин у тешким тренуцима индивидуалног и колективног живота.

Завршићу ова кратка размишљања цитатом С. Зоумбоулакиса из његовог говора  о Холокаусту:

„Као прво, нико не може бити заштићен од зла несигурне, флуидне и контрадикторне људске природе. И друго, та пасивност пред лицем зла није морално неутралан став, јер допушта злу да превлада. Није за осуду само онај ко чини зло, већ и онај ко га посматра и без учешћа.”

о. Хараламбос Пападопулос

http://plibyos.blogspot.com

Немала част указује се једном стиху или једној речи ако се штампа сама на целој страници. Оставио сам простора да свако домисли још нешто или дорекне оно што мисли да није речено.

„Дођи иако не можеш”, и то је све. Без сувишних покрета, израза, љубав тражи баш оно што је немогуће и једино је тада права. Реално није њен домен, зато опет каже: „И тамо где никад ниси била/ Надао сам се да ћу те срести.” Једноставно, као што је лишено компликација све што је истинито, нижу се стихови нове, а опет препознатљиве поеме „Најнајнија” Матије Бећковића, у издању Српске књижевне задруге. Елиптичност њених поетских исказа води у ширину, па се опет враћа оном месту искрености од којег се ништа не може сакрити, где свако пред собом види шта је право, а шта није. У стварности, у друштву, у срцу. „Ти си мени ја…”

Ваша нова поема сачињена је од љубави. Како то да призивате ово осећање сада када га свуда има најмање?

Не може се рећи да љубави нема ни онда кад је једва има. Чак се чини да је моћнија што је мања, а поготово невидљивија. Као у модерној науци. Зато сам био опрезан. У овој поеми одлучио сам се за микродозе. Биће довољан један стих дневно наште срца.

Враћате ли се тиме и поеми „Вера Павладољска” и свему што ју је пратило?

Све личи на разбијен мозаик чији комадићи припадају мојим давно написаним љубавним песмама. Као у некој врсти калеидоскопа, непрестано се растављају и састављају. Можете да се усредсредите на једну коцкицу, а можете и на цео мозаик. Може се читати појединачно и као целина, од почетка до краја. Постоји чак и једва скривена фабула.

Враћате ли се себи више него пре?

Да сам од себе одлазио – лакше бих одговорио на ваше питање. Међутим, немам обичај да напуштам себе. Можда ви нешто знате што ја не знам. Најбоље је да питамо Шерлока Холмса. Ако ико зна – он зна.

Како сте дошли до насловне речи „најнајнија”?

Први пут сам ту реч употребио у поеми „Учини ми љубав”, која почиње стихом „Учини ми љубав, душо најнајнија”. И одмах је била уочена као дотад нечувена. Тој речи је леп есеј посветио Драган Лакићевић. На тепању смо одрасли. Без тепања нема љубави. А чини се да је у наше време и тепање постало нека угрожена дисциплина.

Ако кажете да ове искрене речи у наше време звуче наивно и превазиђено, а чак би онај ко их користи могао да заглави у Институту за ментално здравље, шта то онда говори о људима?

У овим временима се не маше емоцијама. Велико јунаштво би било кад бих ове стихове читао на јавним местима, а да не будем хоспитализован. Они су више за личну употребу. Читају се унутрашњим гласом. Најбоље је да нико не чује.

Светом влада мањина која има моћ и новац. Зашто је мржња јача од љубави, зашто увек страда позитивац који воли, као што је био Че Гевара, ваш литерарни јунак?

Бесрамна лаж је да је мржња јача од љубави. Пропало је све што је мржња рађала и стварала с толико вере и проливене крви. И да по ко зна који пут поновимо: мржња је сама по себи лаж. Лаж је све што је с мржњом о било коме речено и о било коме написано. „А по Павлу и да планине помераш/ Ништа си ако и љубави немаш!”

„Највећа љубав остаје без речи”, један је од ваших стихова. Да ли због тога белине допуњују ове сентенце и тиме стварају необичну форму књиге?

Немала част указује се једном стиху или једној речи ако се штампа сама на целој страници. Оставио сам простора да свако домисли још нешто или дорекне оно што мисли да није речено. А шта све може стати на једну страницу једва можемо и да замислимо. Сваки стих и могући наслов, или почетак нове ненаписане песме. А сваки од тих стихова можда би се могао пронаћи и у мојим ранијим љубавним песмама.

„Љубав није љубав ако може да прође.” Шта јесте љубав?

Свака нова дефиниција би звучала отрцано. Љубав измиче дефиницијама. У томе је њена неодгонетљива тајна. Остаје само она једна дефиниција: Бог је љубав. И љубави има колико и Бога. „Сети се песника који не постоје/ А једино вреде због љубави своје.”

Како нас одређује оно што волимо?

Кад би нас нешто коначно одредило, било би и касно. А то је најмање интересантно. Кад је било шта јасно и одређено, тиме је обично и завршено. Љубав је непредвидива. Несвесни део је најбитнији. А креација је права ако је несвесна.

Некада су од оваквих речи настајала велика дела, и Његош је писао најлепше љубавне стихове. Навршено је 50 година од разарања Његошеве капеле на Ловћену…

Пре пола века срушена је капела на Ловћену, у којој је по свом аманету почивао владика црногорски Петар Други Петровић Његош. Узалуд је устала Српска православна црква и листом сви најзначајнији научници, историчари уметности, архитекте, песници, ствараоци из свих република, да је одбране. Никада ни око чега није био једнодушан сав мислећи свет Југославије као тада, противећи се таквом варварству. Црква је ућуткана, Његош киднапован и развладичен, пресељен у маузолеј као Лењин. Није запамћен случај да је неком владици подизан маузолеј за инат и упркос противљењу његове цркве. Деценијама је по Другом светском рату писано и учено да Његош није држао ни до свог владичанства, ни до своје цркве, ни до своје вере. Најзад је дошло време да се учини крај тој отмици, да се капела обнови, а не да се маузолеј руши. Бесмислено је да се пева: „Ловћен нам је олтар свети/ У њега смо сви заклети!”, а да олтара нема. Владика Раде се у међувремену преместио на икону као Ловћенски Тајновидац, па је правда и да почине у својој гробној цркви, како не би био једини светац и владика на чијем се гробу не држи опело и где не гори свећа.

Живот је, као и љубав, пун парадокса, као у стиху „Ако се не јавим, знаћеш где сам”. Има ли наде за нас овакве, за читав свет који је исти такав?

Наде има и за нас, и за свет, чим се овакве књиге још штампају и овакви разговори воде. И у сваком следећем тренутку добијају друкчије значење и поруку. Надајмо се да ће у будућим, топлијим временима ове речи звучати као сведочење да нисмо живели без емоција у оскудним и хладним временима.

Ваш шерлоковски качкет је и на корици ове књиге, међутим, по врућини носите шешир Моме Капора, а у вашој књизи пише: „Не умире се за умрлима.” У којим тренуцима осећате бесмртност живота?

Баш у данима кад носим шешир Моме Капора, припаљујем цигарету упаљачем Душана Радовића, пребирам бројанице аве Јустина Поповића, пишем пенкалом Милована Ђиласа, седим испод слике „Сумрак Ловћена”, коју ми је даровао Петар Лубарда, котрљам лоптицу воска коју ми је пружио Атанасије Јевтић и окружен сам фотографијама Стевана Раичковића и Михиза, гледам Амфилохијеву икону и осећам бесмртност и љубав која се прелива на оба света…

Како сте читали недавно објављене дневничке записе Милована Ђиласа?

Ђилас ми је рекао да ће његов дневник бити моја аутобиографија, да сам му ја дао идеју да води дневник, али да сам то заборавио, што он такође напомиње. Уверио сам се да је записао сваку реч коју сам изговорио, а да ја то нисам знао. Срећом, тако је боље, да сам знао, све бих покварио. Овако је то испала једна поема о љубави и пријатељству. Оно што је у том дневнику најпотресније јесу странице посвећене његовој преминулој супрузи Штефанији, које сматрам најлепшом љубавном песмом на српском језику.

Марина Вулићевић/Политика

https://patmos.rs/2022/08/09/matija-beckovic-besramna-je-laz-da-je-mrznja-jaca-od-ljubavi/

Недјељно поподне проводим у порти маинске цркве св. Петке, посматрајући момка који безуспјешно покушава да на храм окачи државну заставу. Младић је, по мојој процјени, у раним двадесетим годинама. На себи има танки свијетло плави дукс, бермуде и папуче, док на глави носи фирмирани, црни качкет. Заставу је најприје поставио изнад улазних врата цркве. Међутим, сваки пут када покуша да је фотографише, она падне на тло. Затим је читавих неколико минута кружио око храма, како би пронашао ново мјесто на које би је могао закачити. На крају се одлучио на прозор са лијеве стране храма, који је прилично узак, с обзиром на димензије саме заставе. Међутим и кад би на овој позицији успио да некако углави заставу, довољно је било да дуне слаб вјетрић и она би се убрзо нашла на земљи. Читав подухват, поред мене, посматра и група од петнаестак младих Руса, који се ту свакодневно окупљају играјући одбојку. Ту је и неколико брачних парова са својом дјечицом , која радознало гледају у правцу овог пост-модерног “барјактара”. Такође, самом догађају су сведочили и туристи који су се туда враћали са плаже, користећи путић поред порте као пречицу до својих апартмана. Никоме од њих није било јасно шта уопште тај момак са заставом ради.

После одређеног времена, одлучио сам да му приђем и поставим му неколико питања. Наиме, питао бих га шта га је уопште навело да у овај топли, недјељни дан дође код храма у намјери да на њега окачи заставу? Да ли су ,можда, у питању апели политичара, којима је свакодневно хушкање људи на Цркву последњи адут да уопште опстану на политичкој сцени? Да ли је, можда, инспирацију пронашао у чланку писца, коме ни најупорнији читаоци његових једноличних колумни нису у стању да кажу барем наслове неких од књига које је написао? Како би се сви ти силни политичари и колумнисти осјећали када би вјерници почели да посјећују њихове станове и куће, те да им на вратима каче иконе и крстове, а на прозорима да пале свијеће? Шта би се догодило када би их по граду сачекивали и поливали богојављенском водицом?

Но, јасно је да ниједан православни хришћанин никада тако не би поступио са нечим што му је свето. Уосталом, Господ нас је јасно поучио како да поступамо са духовним бисерима (Мт.7,6) који су нам од Бога дати. Зато је и нама хришћанима потпуно нејасна потреба да неко из своје куће износи заставу, за коју тврди да му је светиња, и да је качи било гдје, па, макар то био и храм у питању!

Међутим, у моменту када ме је угледао како му прилазим, младић је на брзину згужвао заставу, убацио је у ранац и брзим се кораком удаљио од храма. Касније, док сам размишљао о самом догађају, дошао сам до закључка да сам погријешио што сам одлучио да му приђем. На своја питања ионако не бих добио одговоре. А да му нисам пришао, можда би младић после одређеног времена и сам схватио сву безумност и узалудност свог поступка, лијепо и равномјерно склопио заставу и пошао кући…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Старом граду Будви)

https://mitropolija.com/2022/08/08/zastava/

Победити расејаност у молитви је скоро немогуће. То је напад злих духова. Ретки су људи који могу да се моле без расејаности. Борба са расејаношћу је неизбежна и стална. Једно од средстава помоћи у тој борби је неуморно (не мислим на непрекидно, већ на неуморно) творење молитве Исусове. Како је говорио отац Јован (Крестјанкин): сто молитава на дан ­ више не треба. Али читање ових сто молитава обично траје скоро сат времена, а и не успеваш увек да прочиташ сто молитава. Отац Јован (Крестјанкин) никако није захтевао брзо и аутоматско читање молитве, не! Он је говорио: треба споро изговарати „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“, полажући на себе крсно знамење. Причекати, поклонити се, причекати, усправити се, и после читати следећу молитву.

Шта пружа Исусова молитва? Она, сабирајући ум, помаже да се усредсредимо на најједноставније речи, које су ти толико познате да можеш да их се сетиш и дању и ноћу. То је одређени „тренинг“. И свакодневно искуство творења Исусове молитве помаже да победимо расејаност у молитви и литургијској, црквеној, и домаћој, вечерњој или јутарњој. А без творења Исусове молитве готово је немогуће да се одупремо расејаности мисли.

Када бисмо могли да се молимо без расејаности свет би био сасвим другачији. Многи монаси на Атосу успевају у томе, и у нашим руским православним манастирима такође. И нек да Бог свима који хоће да се моле да не губе ток мисли у свакој молитви, читајући свако правило.

Када ме питају зашто се 40 пута чита молитва „Господи, помилуј; Господи, помилуј, Господи, помилуј...“, ја одговарам овако: „Шта Ви мислите, да ако ја три пута исто то прочитам, да ја не губим пажњу? Губим! Било би добро да од тих 40 пута бар десет изговорим молитву од душе и без расејаности“. Ето то и јесте начин да напрегнемо своје мисли и да се не искључујемо, да се не удаљимо! То је веома битно и важно је да се то употребљава у православном богослужењу. И тога не треба да се плашимо, већ треба да се захвалимо Богу због људи који су направили правило да се 40 пута изговори „Господи, помилуј“.

извор : pravoslavie.ru

Дакле, људи који су у епицентру опасности, упркос свему, настављају своју службу ближњима, настављају да помажу другима, раде и моле се. Али ево парадокса: многи од оних који су безбедни су много емоционално нестабилнији од оних који се сада заиста осећају угрожено.

Толико је случајева када су људи потпуно увучени у бескрајне „серије“ страхота у свом паметном телефону, на монитору рачунара или ТВ екрану и потпуно забораве на оне којима су најпотребнији: сопствене жене, мужеве, децу и родитеље.

С једне стране, то је психолошки објашњиво. Све што се дешава је заиста застрашујуће. И особа тежи да се идентификује са жртвама, да на себе пројектује сву катастрофу, да се осећа кривим због чињенице да је безбедан.

Реакција на ово стање може бити веома разнолика, али врло често је далеко од конструктивне. Понекад људи почну да се баве разним видовима мрежног активизма, чини им се да на тај начин могу утицати на оно што се дешава. Али ово је самообмана.

Брига о људима који пате је нормална. Али како им заиста можете помоћи? Права помоћ сада нису слогани и не „борба“ на интернету. Права помоћ је молитва и доброчинство.

И веома је важно разумети: никаква привидна брига за далеке људе не може оправдати неодговоран однос према онима који су тренутно у нашој близини и које нам је Господ пре свега поверио.

Трагедије треба да окупљају људе, а не да их раздвајају. Ако је неко данас безбедан, све што му се дешава требало би да буде још један разлог да се захвали Господу за мирно небо, за хлеб на трпези, за живу родбину. Ово треба да научи све да буду пажљивији једни према другима, да више воде рачуна једни о другима. Рат ће пре или касније завршити.

А људска топлина може да се изгуби и да се онда не врати.

Волите једни друге, сажаљевајте се, молите се једни за друге! То сада од нас очекује Господ, а не пароле и ПР кампање.

https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-tragedije-treba-da-spajaju-ljude-ne-da-razdvajaju

Већ дуже време слушам о др Хедрину. Познат и некако тајанствен уролог, с изузетном способношћу реконструктивне хирургије на малој деци која су дошла на свет с урођеним уролошким поремећајима. На упечатљив начин и генијалним техникама лечи оболења као што су: дислокација бешике, хипоспадије и еписпадије, итд. Веома је тешко приближити му се. Одаје утисак недодирљивости, но сви кажу да чини чуда. Истрајност ненадмашна. Прошлог уторка је отпутовао у Франкфурт. Извео је операцију коју на целом свету једино он обавља. У петак се вратио у Бостон, а данас, у недељу поподне, одлази у Хонг Конг, одакле се враћа у среду.

У четвртак имамо договорени састанак. После много сусрета са њим, на себе узима обавезу да прегледа Хрисоваланта, једног дечачића с Крита који има тек две и по године. Родио се, јадничак, с неколико анатомских поремећаја на уринарном тракту. Његови родитељи, обични људи, нису знали шта им је чинити. Отишли су код лекара у Ираклио, овај их је послао у Атину. Све индикације су биле обесхрабрујуће. Када лекари не дају јасне одговоре, када почну да говоре о Богу, када ти говоре да се стрпиш, схватиш да су ствари узнемирујуће. Хрисовалант је напунио годину дана и ускоро би прославио и свој други рођендан. Ни од куда се не назире ни трачак наде.

Једног дана госпођа Андроника, његова мајка, одлази у супермаркет. Док стоји испред неких рафова, непосредно иза ње неке две жене започињу разговор:

— Чудесно је ово што се догађа. Моја рођака има девојчицу која је рођена без бешике. Одрасла је с канилама и инфекцијама мокраћних путева. Људи су се заиста напатили, док је малецка преживљавала пакао. На крају су се организовали и отпутовали у Бостон. Тамо постоји неки лекар који чини чуда; прави бешике и материце од дебелог црева. Пронашли су га, и помогао им је. Операција је трајала шеснаест сати. После недељу дана девојчица изгледа одлично. Чак им је рекао да може и мајка постати, када одрасте.

Госпођа Андроника прекида куповину и жури да сустигне жене. Казује им свој проблем, сакупља информације, и за две седмице заједно с Хрисовалантом нађе се у Америци.

Једно за другим започињу испитивања. Лекар још увек не казује ништа, само пита, испитује дете и размишља. Ни разочарања, нити наде. Саопштава им да најпре жели размислити, не би ли видео вреди ли ишта покушавати. Свако детенце је посебан случај.

Прича се да овај лекар прихвата само оне случајеве за које процени да их може решити. Заказује фамозни састанак за четвртак. Из болнице од мене траже да се мајци нађем око превода.

Гледао сам да се пре тога упознамо. Једна проста, симпатична жена, с видљивим знацима агоније и муке на себи. Њен супруг је с новорођенчетом остао у Грчкој, а Она је допутовала у Америку. Без сигурности, без новца, без познавања енглеског, без икаквог познанства, једино у пратњи љубави и наде за своје дете.

Питах за дечаково име, и рече ми да се зове Хрисовалант. Детенце је заветовано, помислих. Какав благослов!

Нисмо сами. Однекуд Бог нарочито гледа на нас. Неће нас напустити. Мајка говори о лекару и о болници, али каткад помиње и Богородицу и Свету Ирину. Очевидна је вера народног карактера, но доброг квалитета. Све што је потребно за наш случај.

Дође и четвртак. Лифтом се успињемо на пети спрат болнице. Тамо је ординација познатог лекара. Да видимо шта ће рећи. Хоће ли прихватити операцију, или ће нам рећи да не може? Госпођа Андроника потресена, крсти се. Можда баш и не разуме зашто.

Долазимо до ординације. Очекује нас секретарица, споља насмејана, али у суштини хладна. Чекамо око десетак минута. Јадну госпођу Андронику никако не држи место. Само жели потврду да овај човек нешто може учинити. Ускоро се појављује и лекар. Помпезан, наметљив, озбиљан, непревазиђен у наступу. Описује цело стање, аналитички износи свој проблем, значајно објашњава свој став, но никако се не жури. Коначно, одређује датум операције и каже да ће покушати. Мајка експлодира, окомивши се на лекара, и пита:

— Дакле, докторе, шта ћете учинити? Лекар хладнокрвно одговара: — Верујеш ли у Бога? — Верујем — одговара она. – Ја сам бог. Застаје и наставља:

— Дакле, када неко верује у Бога, не пита шта ће Он чинити; једноставно има поверења у њега. Ни ја не знам шта ми је чинити. Одлучићу у тренутку операције. У сваком случају, Хрисоваланту ће бити добро.

Човек тка. Операција траје готово 22 сата. Три смене техничара и болничара се смењују. Он будан. Накратко се одмори и поново наставља. Гледа, размишља, смишља, планира, одлучује и наставља. Нико не зна шта ће на крају учинити. Чак ни он сам. Почео је у једанаест ујутру а завршио следећег дана у 8.30. Све је истерао до краја.

Међутим, Током наредних осам месеци требало је да мали Хрисовалант прође кроз ужасне процедуре и да се након тога подвргне још трима операцијама.

Незамислива патња за једно мало дете. Огромна физичка и психичка мука и за родитеље његове. Много је неодговорених питања везаних за дететову будућност. Коначно, успех хируршке интервенције је несумњив. Дете ће живети. Али како? То нико не може ни знати ни гарантовати. Чему такав живот ако га треба имати само да би се рекло да си жив?

С друге стране, ако овај покушај науке да дарује живот није заснован на сујети, него њоме господари љубав, ко онда може негирати њен успех? Ко може устврдити да се човеков живот унижава по мери његове инвалидности? Колико се само пута богатство личности показује чак и у величини човековог умног недостатка?

Данас је Валант читав човек. Прелепи муж. Недавно се оженио. Нашао је себи изузетну жену. Очекује да ускоро постане и отац. Његово рођење је једно Божје чудо. Бог само живот даје. Његово преживљавање је чудо науке; нажалост она даје и смрт. Да се родио двадесет година раније, не би преживео. Али да је његова аномалија могла да се дијагностикује пренатално, највероватније бисмо га лишили живота. Сва ова љубав, изражена кроз борбу за живот овог малог детета, била би жестоко угушена нељудском жељом да не живи онако како ми желимо, онако како ми сматрамо да вреди. Хрисовалант би избегао операцију и… изгубио би живот. Његови родитељи би избегли патњу и… изгубили би своју љубав. А изгубили би и његову љубав.

https://manastirpodmaine.org/mitropolit-nikolaj-hadzinikolau/

Свети мученици пребиловачки и доњохерцеговачки прибројани су Сабору светих на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве маја 2015. године. Њихов спомен се слави 24. јула по старом, односно 6. августа по новом календару, на датум када су усташе 1941. године звјерски у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, дјевојке и дјецу из села Пребиловаца, по документима њих око 600.

Пребиловци су старо српско село у Херцговини, које се налази се на ободу долине Неретве, 5 км од Чапљине. Претке данашњих Пребиловчана затекли су су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у XV вијеку. До 1941. године, Пребиловци су били, за хецеговачке прилике, велико и економски јако село у коме је живјело око хиљаду становника. Према извјештају жандармерије НДХ из септембра 1941. године усташе су тога љета убиле 820 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану 6. августа те године, убијено је 550-600 жена и дјеце тако што су живи бачени у Шурманчку јаму код Међугорја. Угашен је живот у 57 породица. „Илиндански покољ“ преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно мушкараца, који су се поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је обновљен живот у селу. Због ове трагедије познати јапански дневник Асхаи Шимбум је писао да је ово мјесто четврто на листи најстрадалнијих села на свијету у Другом свјетском рату.

Послијератна комунистичка власт је настојала да усташки злочин заташка, сахрана жртава је забрањена, а отвори јама су забетонирани. У јесен и зиму 1990/91. године, родбина жртава је отворила 12 јама на подручју некадашњег столачког среза (Шурманци, Бивоље брдо, Хутово Градина, Хутово-Хаџибегов бунар, Кукауша доња и горња, Јасоч, Поплат, Прењ Рудине, Прењ Голубинка и Дубрава-Звекалица). Поред Пребиловаца ту су, дакле, пренијете кости српских жртава из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Опличића, Стоца, околне Требиња, неке чак из Сарајева и других знаних и незнаних мјеста. На 50-ту годишњицу страдања 4. августа 1990. године мошти ових мученика заједно са моштима страдалих на стратиштима Морин оток, Орахов до и са двије локације у Чапљини, њих око 4000 су послије Свете литургије са опијелом којом је началствовао блаженопочивши Патријарх Павле, свечано су положене у крипту Спомен цркве Сабора Српских светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима. Храм је грађен је са великим еланом и одушевљењем српског народа, претежно добровољним радом. До рушења био је урађен подезмни дио са криптом и мермерним ћивотом саркофагом, као и зидови у висини 6-8 метара изнад земље.

У јуну 1992. снаге Републике Хрватске и ХЗ Херцег Босна су заузеле Пребиловце и уништили село минирањем и спаљивањем. Храм је уништен у темељима пластичним експлозивом и постављеним авионским бомбама. На исти начин уништено је и 95% костију жртава сахрањених у крипти. Тако су Свети пребиловчки и други доњехерцеговачки мученици други пут убијани, други пут овјенчани мученичким вјенцем Светога нам Саве, а Пребиловци удостојени да се назову Херцеговачким Врачаром.

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима саграђен је у знак сјећања на 4.000 Срба из Доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници која се налазила на мјесту данашњег храма, који је, 8. августа 2015. године, освјештао блаженопочивши Патријарх српски Иринеј.

Храм у Пребиловцима урађен је по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму.

Извор: Епархија ЗХиП

СВЕТИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА ПРЕБИЛОВАЧКИМ

ТРОПАР, глас 8:

Свети Новомученици Пребиловаца
за Христа бачени у јаму Шурманаца,
вером нађосте вечно Пребивалиште
у Царству Крста и Васкрсења;
љубављу таму и мржњу победисте,
и светлост раја наследисте.
од Господа молите нам вечно спасење
и свему свету јеванђелско покајање.

КОНДАК, глас 3:

Новомученици Свети за веру пострадасте:
у јаму за Христа невини бачени бисте,
од верних с љубављу из јаме извађени,
у Спомен Храму с љубављу положени.
Но Храм ваш безбожни разорише,
и мошти ваше ко Савине попалише.
Данас нову Голготу и Врачар обнављамо
и Вас са Светим Савом смирено молимо:
У Царству Небеског мира почивајте
и Христово и наше Васкрсење сведочите.

+Епископ Атанасије
(1992-2013, Манастир Тврдош-Требиње)