Мислим да око љубави постоје неки заплети и наразумевања. Особа без љубави је тема психијатријских стручних разматрања. Ишчезавање љубави се јавља као симптом који нас наводи да размишљамо о шизофреним процесима. Тамо где љубав истиче из нас, насељавају се безнађа. Љубав је суштина људског постојања, његов супстрат који то постојање омогућава.

Она се буди током детињства, уснула у нашем генском модулу тако што се у стварности око нас јављају позиви људској природи. Као да је очекују увек на том неком одређеном месту света, у виду материнског зова из бића мајке, тога извора топлине и хране око нас; у виду киша и суначних дана; пространстава тако разноврсних континуитета, увек повезаних ланчано.

И време које испуњава плаве мехове наших поднебља којима не можемо да се начудимо, усмеравајући сву нашу радозналост ношену љубављу свим овим светом, чије постојање њоме заокружујемо, славимо и испуњавамо.

Љубављу се човек не служи, он њоме постоји, ако постоји као човек. Ако је болестан човек, он је то увек онда када доживљава усахнуће љубави у било чему вољеном, чиме живот постаје тежак и тешко подношљив људском бићу. Љубав је само то постојање. И живимо само зато што волимо да живимо. Она не може бити ни сврха, ни циљ. Она је то што постоји, што хоће да постоји, ради кога и ми сами постојимо.

Пре смо, ми људи, средство којим се љубав испољава, којим она настоји да се покаже живом у животу. Човек се и убија због љубави, јер неће без ње да истрајава своје дане на земљи. Без љубави не постоји људско постојање као појава у свету. Љубављу се превазилазимо и дајемо свету, стапајући се са њим.

Љубав – то је само, ако не тражи узвраћање, и ако својом појавом у људском бићу не тежи некој користи. Она је циљ сама себи. Она је безуслован захтев. Било шта да урадиш, ако кажу: Па волео је то, свет ће разумети разлог тог учињеног дела, без обзира да ли осуђује, или оправдава тај чин.

Моралност усмерене љубави зависи од циља који је човек одабрао да воли. Основни проблем људског бића већ од основне школе, када открије логичке закономерности мишљења, јесте дилема око тога шта треба да воли, а шта у ствари воли, од одевања, па до одабирања врлинских вредности. У том процесу су делотворни идентификациони узори. Када дете наилази на дилему и не може да, у датом времену, разреши проблем домишљањем, оно поступи онако како у себи осећа да би учинио његов узор. Уколико су породични узори нејаки или их нема, оно их налази у култури којој породица припада: у уметности, књижевности; у суседству деце и одраслих особа; особа са којима се породица дружи. Оно када не може да домисли неко решење, оно се просто понаша према свом узору. То место одабира љубави током детињства одређено је улогом родитељског пара и културног окружења у коме се живи.

Љубав не брине о нама у равни избора естетских и етичких вредности, она се једноствано појави са својом потребом да се оствари у свом модалитету. Сажимањем искустава о животу, серије разумевања другог самим собом, остваривање односа са различитим појавама света, чини да се осећајност, а са тим у вези и сама љубав, у нама усавршава диференцијацијом, а то значи зрењем, што омогућава и сигурније те прикладније љубави у човеку од оне еротске, до ове општељудске, хумане.

___

Проф. др Светомир Бојанин

https://www.facebook.com/photo/?fbid=443569131207775&set=a.417771223787566

Пише: ђакон Павле Љешковић

Први пут сам га угледао у улици Петра Лубарде, док је покушавао да нешто објасни двијема студенткињама Музичке академије, које, уз све њихове најбоље намјере и жеље да га разумију, ипак у том труду и напору никако нису успјевале. Био је то онижи, проћелави човјек сиједе браде, који је на себи готово увијек носио старе изблиједјеле фармерке и црно-бијели Капин шушкавац. У једном моменту сам се сагнуо како бих завезао пертле на ципели.

Угледавши дрвени крстић око мог врата, прекинуо је своју комуникацију са дјевојкама и брзим кораком се устремио ка мени. Убрзо је почео да скаче и испушта звукове и крике, покушавајући да својом десном руком ухвати и отргне крст. Будући да у томе није успио, подигао је кажипрст лијеве руке у правцу неба и помјерао га час на десну, час на лијеву страну, покушавајући да ми објасни како је чврсто увјерен у то да Бога, заправо, уопште нема, те да је то тек уобразиља нас хришћана и других религиозних људи.

Пратећи ме све до богословског интерната, гестикулацијом ми је објашњавао како браду, коју сам тек почео да пуштам, неизоставно требам да обријем, те да људи са брадама у мантијама, по њему, нису добронамјерни. Док се крајњим напором трудио да ме у све то увјери и одврати од животног позива који сам одабрао, више пута је свој зелени качкет бацао на влажну земљу и са ње га подизао. Када је испред интерната опазио групу богослова који су збуњено гледали у нашем правцу , окренуо се и готово трчећим кораком почео да се удаљава. Схвативши да је у журби потпуно заборавио на свој качкет, покушао сам да га стигнем или некако дозовем. Како у томе нисам успио, качкет сам оставио на једној од клупа у парку.

У наредним мјесецима сам га сретао са истим оним качкетом на глави, док на улици игра фудбал са дјецом, која су се грубо са њим шалила, опонашајући његове покрете, звуке и крикове. Такође сам га виђао у баштама кафића како сам сједи за столом. Нисам био сигуран у то да ли је могао да чује и разумије непримјерене шале које су на његов рачун збијали други гости кафића. Оно у шта сам прилично био увјерен је то да све и да их је разумијевао, на тим шалама им уопште не би замјерао, те да је био задовољан што они макар и на такав начин уопште разговарају са њим. Међутим, када би угледао неког од монаха из Цетињског манастира или неког момка за кога је знао да учи богословију, одмах би устао и кренуо према њему. Убрзо би његови покрети прерасли у скокове , налик онима који су се изводили у неком древном источњачком култу. Лице би му постајало као крв црвено, а његов лик као да је одавао човјека у којем се налази некаква невидљива и страшна сила , која као да се спремала да баш у том тренутку изађе из њега.

У том стању испуштао је крикове који су били страшнији и богохулнији од свих ријечи које су у последњих двије хиљаде и кусур година изречене против Христа. Оно што ми је посебно у тим моментима привлачило пажњу биле су сасвим мирне реакције пролазника, који су само нијемо посматрали његове испаде, па ми се каткад чинило да га они, заправо, на њих наговарају и подстрекавају. Међутим, у једном тренутку је готово нестао са цетињских улица. Било је то облачно и влажно јутро на Цетињу када сам на једној од липа угледао његов лик на умрлици. Поред његове слике је стајао државни грб, који је из неких разлога био у зеленој боји. Слова на умрлици су била на лошој штампи, па се једва могло разазнати његово име и презиме, баш као и други подаци о покојнику.

Оно што се могло на основу плаката претпоставити било је то да је живио сам, будући да ожалошћени чланови породице нису били наведени. Те ноћи је било страшно невријеме са јаким вјетром и пљусковима. Када сам сјутрадан прошао поред дрвета, умрлице на њему није било. Вјероватно су је однијели вјетар и бујице воде у исти онај понор у којем су завршиле и све његове неизговорене хуле, помисли и осјећања…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом Граду у Будви)

https://svetigora.com/prica-o-nijemom-bogohulniku/

У животу Цркве срећемо бројне примјере који показују да Црква, када је гоњена, ни у чему не бива слабија, већ напротив, трпљење невоља ушвршћује вјеру и спремност на свједочење. У свакој епохи, па тако и у данашњој, постоје разни покушаји да се Цркви науди, да се угрози њено јединство и наруши њен углед. Понекад су ти покушаји опаснији, перфиднији и захтијевају већу будност и трезвеност да би се препознали, а понекад су минорни и плод обичне људске сујете. Текст Владимира Вељковића под насловом ”Црквени нихилизам”, објављен на сајту пешчаник.нет ни по чему не можемо убројити у ову прву врсту насртаја на Цркву али у њему је аутор изнио неке тезе које су у суштини несмотрен покушај анти-црквеног удвориштва и које се често понављају у памфлетима сличне врсте. И зато није некорисно изнова указати на бесмисленост таквих теза, бар због основне црквене одговорности свједочења Истине увијек и на сваком мјесту, а Истина коју у Цркви живимо и исповиједамо јесте она од коју се разбијају бесмислице доконих ”публициста”.

Циљ аутора чланка је, како сам казује, да на основу анализе Прогласа који је прочитан на Молебну за светињу брака и очување породице у Подгорици (који он из неког разлога карактерише као ”црквено-политички”) одговори на питање ”да ли у Српској Православној Цркви вјерују у постојање универзалних и апсолутних људских вриједности.” Добро би било да нам Вељковић одговори због чега сматра да би оданост ”универзалним и апсолутним људским вриједностима” какве их заговарају носиоци савремене неолибералне идеологије било нешто што Црква безрезервно мора да поштује. Јесу ли те анти-вриједности нека нова догма коју Црква по сваку цијену мора да усвоји?

Карактеристика понашања СПЦ у Црној Гори протеклих година, према аутору, јесте та да се она позивала на одређена уставна права која су јој као вјерској организацији загарантована, као у случају заштите њене имовине, или приликом устоличења Митрополита Јоаникија на Цетињу (када је захтијевала да јој се омогући вршење богослужбеног чина), а такође и кад је оправдано захтијевала потписивање Темељног уговора са државом Црном Гором, у складу са Уставом и законима државе. Заиста је немогуће у томе видјети нешто спорно,  Црква се позивала на Устав или, боље речено, није кршила Устав државе у којој дјелује када је настојала да врши своју мисију. Она тиме није, како то закључује Вељковић, усвјала неки ”сет вриједности”, јер Црква свој ”сет вриједности” који се назива Предање чува и исповиједа вијековима. Не нарушавајући одредбе Устава, она те предањске вриједности слободно исповиједа и њих поставља у темељ своје мисије и дјеловања.

Према томе, и Молебан у Подгорици који је мотивисао Вељковића да изнесе своја запажања, јесте управо то – проповијед Цркве и позив њеним чедима, па и оним заблудјелим, на заштиту и чување породичних и брачних вриједности које су данас нарочито на удару промотера содомитске идеологије. Црква и у овом случају позива на покајање и повратак њеном мајчинском окриљу.

Није тачна ни Вељковићева тврдња да Црква некоме нешто забрањује. Слобода јесте суштински принцип црквеног живота. Она не забрањује али позива, брине и тражи ”залутале овце”, њена мисија је да укаже на то шта је од свега што нам свијет доноси штетно и погубни, а с друге стране шта је спасоносно и душекорисно. Црква никога не напада, нити угрожава ничија права, она ”напада” гријех. У природи њеног свједочења јесте управо Христова побједа и уништење гријеха те би свако одступање од тога, свако одбијање да се разобличи гријех значило одбијање учешћа у тој Побједи.

”Непризнавање универзалних једнакости” аутор приписује и патријарху Порфирију и оптужује га за ”хомофобични говор” на Молебну који је у септембру служен у храму Светог Саве у Београду. Међутим, свакој доборнамјерној души јасно је да оно у чему је Вељковић препознао хомофобичност јесте пастриски говор којим је изражен глас Цркве у контексту актуелне пропаганде содомитства. За тај глас и позив Цркве многи нажалост немају уши, било да су поклоници савремених ”сетова вриједности” попут аутора чланка на који се осврћемо, било да су ангажовани ”ревнитељи” без елементарне црквене свијести. Упркос томе, глас Цркве одјекује и ријеч њене проповиједи и даље налази пут до срца вјерујућег народа, а то можда и јесте оно што највише боли заштитнике ”универзалних људских права и једнакости”.

https://mitropolija.com/2022/10/18/protojerej-slobodan-lukic-anticrkveni-nihilizam/

Како је ова света икона проглашена чудотворном и названа Акатистном, постоји у светогорском манастиру Зографу следеће писано предање:

Пре несрећног исхода Флорентинског сабора, запад се свим силама трудио да привуче себи – политичким превирањима, узнемирен исток. И сам византијски цар Михајло Палеолог је томе умногоме допринео. Ослепивши Јована Ласкара и отевши му престо, он се намерачио да испуни обећање које је дао папи Григорију X. Све се ово догађало у XIII веку.

Тадашњи патријарх Јован Век је, сагласивши се са отпадничким ставом и циљем аутократора, потчинио Источну Цркву римском трону на другом сабору у Лиону, што је имало катастрофалне последице за Источну Цркву.

Јер, латини су преокретали православне у иноверство не снагом јеванђелске речи, већ голим сечивом, насиљем и мучењима. Хиљаде жртава пале су под њиховим мачем – ради “чистоте православља“.

Како се Света Гора увек борила у првим редовима чинећи ослонац страдајуће Источне Цркве, a у жељи да униште тај камен темељац Православља, латини продру и на Атон, уверавајући прво речима, поткупљујући новцем и обећањима, те принуђујући претњама и на крају мучећи до смрти, како би и на Светој Гори признали власт римског папе. Неколицина плашљиваца им се тада приклонила привучена новцем или страхујући од казни и смрти,  одричући се вере Отаца својих.

Велика већина међутим, платила је крвљу исповедање своје вере. Тада су нажалост манастири Велика Лавра и манастир Ксиропотам пали и одступили од учења светих Отаца, – примивши са почастима и сужањским страхом западне догмате.

Али, Господ је казнио манастир Ксиропотам да би се остали утврдили у православној вери и то на следећи начин: док су ти несрећни монаси саслужавали са католицима литургију, зидови и бедеми манастира су се из темеља затресли и срушили, тако да су под рушевинама нестали многи Латини, али и отпали и са њима се сагласивши монаси. Пошто ни мало не обратише пажњу на ово знамење и осуду са неба, они који су преживели катастрофу се разјарени раштркаше по читавој Светој Гори, у потрази за новим жртвама.

У та страшна времена, близу манастира Зографа подвизавао се један монах, који је више пута дневно читао Акатист пред светом иконом о којој је реч у овом тексту.

Једног дана, док је са његових усана непрестано одзвањала Архангелска песма похвале Пресветој Дјеви Марији, одједном се из ове свете иконе зачуше следеће речи: “Не бој се, него брзо иди у манастир и поручи братији и игуману да су непријатељи моји и Сина мога веома близу. Нека се дакле они који су слаби духом са стрпљењем сакрију док не прође искушење, а неустрашиви нека остану у манастиру. Иди дакле брзо!”

Послушавши глас и вољу Пречисте Дјеве, старац изађе из келије и запути се што је брже могао у манастир. Но, стигавши пред манастирску капију, он угледа ону исту икону Мајке Божје, пред којом је претходно читао Акатист и из које је чуо глас – како стоји над капијом манастира. И припаднувши јој са умиљењем и благочешћем, он је узме и оде код игумана.

Када су чули да се приближава опасност, братија се веома узнемирила. И они слабији међу њима одмах се скрише у брда и пећине, а двадесет шесторица монаха осташе заједно са игуманом у манастиру – затворени у пиргу, ишчекујући своје непријатеље и мученичке венце.

Нешто касније стигли су и латини, који су их најпре свом снагом своје западњачке красноречивости молили да им отворе капију и да признају папу за главу васељенске цркве, обећавајући милост самога папе и обиље злата заузврат. А монаси би им са пирга довикнули:“Ко вам је рекао да је ваш папа глава цркве? Одакле вам такво учење? Код нас је Христос глава Цркве! Милије нам је умрети, него допустити да се ово свето место оскрнави вашим насиљем и тиранијом. Не отварамо капију манастира! … Идите одавде!”

Тада им побеснели латини одговоре: “Дакле, умрећете!!” И скупивши одмах мноштво сувог грања, запалише ватру у подножју пирга. Винувши се у висину, пламен се разгори а монаси, не одступивши у својој духовној смелости, славећи и благословећи Господа и молећи се за непријатеље своје – предадоше у миру своје чисте душе Господу – 10. октобра 1276. године.

У манастирском рукопису и у бугарском Часослову уписана су и имена ових победоносаца и Преподобномученика.

Отуда се и сама икона прославља на дан страдања Зоографских монаха, а то је 10.октобар по новом, односно 27.септембар по старом календару.

Света икона из које се зачуо Богородичин глас налазила се сво време у пиргу заједно са Преподобномученицима, али је касније пронађена међу рушевинама – читава, нетакнута ватреном стихијом.

У знак сећања на ово чудо, икона је постављена у храм Успенија Пресвете Богородице на иконостас, на место на коме обично стоји икона Христа Сведржитеља. Пред њом непрестано гори једно кандило, у миру, ширећи пред лицем Благодатне Дјеве и Богомајке слабуњаву, али вечну и неугасиву светлост. Ова света икона је доста тамна и изгледа као да је рестаурирана. Бугари монаси зову је “Херово” (Радовање), па и само место на коме је старцу чудесно објављено откривење, данас се тако зове. Још је зовуи “Пројављена”.

Што је необично, уместо молитава за причест, на светим Литургијама које служе у овом параклису, бугарски монаси читају пред овом иконом Акатист.

Изображење

Колико видимо, икона је у потпуности пресвучена златом, једино су лица Пречасне Дјеве и Богомладенца, остала онако како су у оригиналу иконописана; а због старости иконе, лица су у тамној нијанси видна, са светло браон одсјајима.

Док Богомладенац седи у наручју БогоМајке, држећи у левој руци отворено Свето Писмо, Пресвета му Својим крилом  чини удобно сместилиште. С обзиром да се икона зове Акатистна – можемо закључити да овим отвореним Писмом, Син Божији позива верне на изучавање и читање  Речи Његове и молитава у којима се велича, милост Мајке Његове, Царице неба и земље.

На глави Свете Дјеве налази се царска круна,  пошто је Она Царица Небеска, Заштитница која посредује пред престолом Творца, за род човечији. На левом рамену и челу су Јој извезене звезде, као симболи Њене девствености, које су украшене драгим камењем; док су ореоли код Богомладенца и Свете Дјеве, зракасто угравирани, пресвучени златом.

У самом дну иконе, видимо изрезбарен натпис, угравиран златним словима, који се не може са сигурношћу прочитати.

https://mitropolija.com/2022/10/10/cudotvorne-ikone-majke-bozije-akatistna/

 
Еденски врт

 У Рају на Истоку, ми смо се најпре купали у божанској светлости, њоме се и одевали и хранили; па смо још за саговорника имали Самога Бога. Но тамо смо Mу се и непослушним показали. Изневеривши слободу коју нам је Бог дао, ми смо се  на земљи суочили са голотињом, знојем лица свога и трњем.
Еденски врт сладости био је одузет од нас људи и склоњен у сигурну небеску димензију; па се он још под херувимском пламеном стражом нашао. А ми из њега изгнани, настанили смо се у пустињској недођији, где ћемо и горко плакати због губитка свих красота Раја.

Долина плача

Ако нам је у Врту на Истоку све лакокрило и бистротечно било, у долини плача ми смо сузама покајања, али и раскајања квасили наш насушни хлеб, и са муком откидали залогаје.
Наопаки шаптач и обмањивач ђаво, некадашња Јутарња звезда, угасио се у побуни против Бога; он је још био Арханђео који се гордошћу збацио с Трећег неба и на Агори овога света завршио. Ту ће нас он наводити да се ослањамо на њега, и да опет код њега ступамо у најам. А ми, опијани свим отровним страстима у које нас је он уводио, губили смо здрав разум. И тако, док су нас страсти увелико растакале, ми смо утолико заборављали на Бога и на Његове доласке к нама; како на оне чињене на најочигледније начине, рецимо описане код пророка и боговидиоца Мојсиjа, тако и кроз струјање тихог лахора, описано код светог пророка Илије, претече Другог доласка Месијиног.

Миленијуми

Пошавши од прве хиљаде година па стигавши до наше, ми наилазимо на саме последице распарчавања и распадања свега некада богоугодног; сви ми, изузимајући Божје свете угоднике, до овога смо се часа пречесто лишавали светле одеће непропадивости чију белину ни највештија белиља не би могла тако убелити. Скривајући се постепено од те светлости, ми смо доспели дотле да се данас покривамо тетоважама, бојама и коломастима. А сви ови печати и покривке изналазе се на ритуалне начине и ради окултних ритуала; и опет ради заглупљивања и острашћивања, прелашћивања и демонизације убогих људи широм света.

Шатор сведочанства

Упркос отпалости од Бога у древности, нама се непрекидно, и све до овога часа ипак открива Он, Човекољубац и Искупитељ; долази нам у помоћ да не бисмо очајавали. Он Који нас је отпочетка закриљивао старозаветном светом скинијом сведочанства и светим храмом, у последње дане пак сабрао нас је у новозаветну Свету Цркву – у Његово Тело, еда бисмо се путем Светих Тајни преусмеравали ка благословеном очинству, синовству и обожењу, хитајући тако ка Небеској Отаџбини у којој обитавају сви свети: Анђели, Праоци, Оци и Матере, браћа и сестре, сва деца Божја љубављу прожимана.

Старински човек

Наш драги старински, грешни човек је способан да се каје, а ми његови потомци и саљуди који смо и сами претрпели најтеже озледе сопствене нам човечности, упркос Христовој жртви, Његовом распећу и васкрсењу, упркос дивним светитељима и Oцима, њиховим сведочанствима и примерима, упркос чудима које нам је Господ одашиљао у разноврсним видовима, опет смо, и у овом часу такође, у искушењу, са досад најдалекосежнијим последицама по све нас, и по целокупну творевину!

Благодат покајања и сила сујете

Благодатним енергијама Божјим ми данас можемо бивати растерећивани од окова греха, колотечина страсти и срамоте неподобштина, и при том непрекидно охрабривани за подвиге покајања, очишћења и просветљења. Тако, ми опет бивамо и настројавани за исцељења и темељне спознаје: да се можемо кајати и чистити од греха, да се можемо мењати и преображавати, да можемо испливавати из страсти и упловљавати у бестрашће, кобељати се из смрти и пакла, али и предокушати доба долазећег свеопштег васкрсења и блаженствовања.
Имајући све то у виду, ми смо данас утолико више затечени небогоугодним парадама поносних, тачније, пркосних младића и девојака који изгледом и наступом имитирају хелбојсе и хелдевојке, што се да видети из костимографије и сценографије њихових перформанса и карневала извођеним на булеварима европских и светских метропола.

Благоизвољење Божје – метаноја

С друге стране, блага воља Божја у вези са свима нама налаже нам да се као потенцијални небески дворјани и пратиоци Јагњета Божјега сабирамо око Њега, и да у богоугодним поворкама литанишемо попут свих светих обитељи на Небесима. Све време то, по квалитету и богопричастију уствари треба да бива у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви нашој. 
Смер кретања тзв. параде поноса могуће је, и треба га, дај Боже, преусмеравати у крстоносни вход кроз живот; од иницијалних искушења и гротла бездана, па кроз тунел метаноје ка висинама смиреноумља; од богомрскости и богоотпадија ка богоуветљивости и богопричастију; од самоубиства, братоубиства и богоубиства ка саможртвеном и богоугодном распињању; и на крају, ка гледању чудеса Божјег човекољубља на нама стално пројављиваних.

Мала насушна браћа и сестре

Наш мали, насушни брат, и наша мала, насушна сестра, узети по себи, нипошто нису за презир и одбацивање, нити, не дај Боже за ликвидацију. Путем  вере, наде и љубави, са покајним настројењем,  са стидом пред небом и земљом, са вољом за променом на боље, и поносни парадери и њихови промотери и симпатизери могу се усавршавати! Али  са свешћу да су исто што и остали људи: данас као трава, а сутра већ покошени непредвидивим и неочекиваним пошастима!!! Једна чињеница треба да их охрабрује: да се и ради њих Створитељ и Спаситељ Исус Христос оваплотио од Бога Духа Светога Украситеља и Марије Дјеве, разапет био и васкрсао! И да ће ради свих нас заједно Он опет доћи, да суди живима и мртвим; као и да Његовом Царству неће бити краја. Боже дај, да се тада сви заједно нађемо као Његови угодници вером и вршењем заповести, односно делатним покајањем!

Зрно горушице

Нејаки брате наш, и нејака сестро наша, прибегавајмо покајању, Божјим заповестима и врлинама, древном хришћанском Предању и Светим Тајнама, па се нећемо ичега бојати! Само веровати да је могуће избављати се од сваке слабости и искушења, сујете и снобизма, кича; баш од сваке страсти и нагрдности и зла. Веровати макар зрнцетом горушице у то, па нам спасење од сваке невоље и  раслабљености неће одоцнити.
И вас, сада тешке као планина, покајање ће преместити на неко друго, по вас и по све нас, боље место.

Понос, срамота и –  молитва

Браћо и сестре хришћани и номинални хришћани, ви који се сада поносите оним што није на понос него на срамоту и штету, поверујте онолико колико сте у стању, понекад се застидите, одричите се сујете и душегубне гордости; не дозволите да се манипулише вашим осећањима, немоћима и страстима, које вас иначе излуђују, и из лепе памети вас изводе! Молите се Човекољубцу Господу Исусу Христу. Он и вама обећава да ћете оздравити ако не будете грешили против тела и душе и светиње! Ако ли се не покренете на покајање, ви ћете изгубити све, а најпре своју драгоцену душу! Ако ли се опет иоле побринете за своје спасење, и усмерите се ка њему, ви ћете га и задобити, и Богу Оцу свих нас, угодити!!!

Преумљење

Браћо и сестре парадери и сви ви њихови промотери и симпатизери, верници и неверници, слаби и острашћени, са добром и злом вољом, све док још има времена и док траје дан, вреди иоле радити на своме преумљењу, и тиме на спасењу! Јер, поновимо да ништа, па ни сав свет, није претежнији од наше јединице душе.
Чињенице сведоче да су људи који су баш сав свет страсти и сласти и греха окусили, а души својој наудили, никакву корист од свега сујетнога и неправеднога добитка свога нису имали!

Галиматијас

Аџуванство или хомосексуализам, педерастија и лезбејство сва три рода, јављају се широм света и непрекидно увећавају, доводећи поклонике до провалије и катаклизме. Њима се упућује још једна од порука: да се свим овим не наслеђује се Царство Небеско! Свето Писмо све то осуђује. Свето Предање свему томе не сведочи у корист, него се сав галиматијас настраности осуђује на неуспех; дефинитивно, предвиђа му се пропаст!!!

Збрка полова

Полност и сексуалност имају своју освештану димензију, па се зато не могу сводити на пуко „напредњаштво“, „назадњаштво“ и политичку, као ни квази-научну идеологију. Она поготову не може бити представа и демонстрација вашарског и циркузантског типа. А једно безочно, похлепно и криминално поступање у задовољењу полних порива и у потрошњи полних капацитета порађа: прво, огрешење, па затим безакоње, па злочин према себи и ближњима. А где је тек крај огрешењима о Бога?!

Образијем  против безобразија

Шта је планетарна порнографија у транзиту, транссексуализам и трансвестизам, истополне квази-брачне заједнице, трансгендеризам, промена пола, сурогат-материнство или био-контејнерство, педофилија, зоофилија, некрофилија, макроизам, трговина робљем и органима, анфантоцид или абортус, перверзија и мазохизам, вампиризам, снобовски холивудски канибализам, содомизам, сатанизам... технолошки секс? Све то, и преостало, укључујући и еутаназију, сигурно су проналазак и темељно простудирана стратегија за слуђивање, поништавање и укидање старог и несталног, грешног, болујућег али и покајљивог човека, ради којег је Христос умро, васкрсао и био узнет на Небеса.
Зашто је наш мали човек толико важан?! Он кога се и демони застиде када пређе све границе, али коме се и Анђели подиве када се покаје и са пута пропасти сиђе. Зашто?
Зато што се Сами Син Божји, Господ Исус Христос оваплотио и постао човек и наш брат. Он Богочовек по природи, постао је један од нас, еда бисмо ми убоги благодаћу Бога Духа Светога кроз Свете Тајне Цркве постали свети благодатни богољуди и вољена деца Бога Оца. Он би и да нас збратими са Сином својим.

Биране речи

Браћи и сестрама парадерима, онима на чији се идентитет и дигнитет атакује, као и њиховим промотерима и симпатизерима који их подстичу и дају махове и обећања и понуде у вези са њиховом перспективом и статусом у друштву, упућујемо и овакве речи:
Мали човече, не смеш мрзети ниједнога грешника, али зато мораш мрзети и своје и свакога грешника грехе!
Мали човече са дахом у носу, не играј се са својом вечношћу!
Мали човече за кога је Богочовек Исус Христос умро, пази на себе!
О свете, о цвете, данас јеси, сутра неси!
Европо и Америко, боне не биле, данас јесте, сјутра нијесте!
Бог је створио и овластио Адама и Еву, не Адама и Стеву!
О душо, ти Божја миљенице, ти Његово огледалце, не буди замрљана, него блистај!
Чистота, стид и смерност ће спасити свет, а нечистота, охолост и гордост га уништити. Ко је дакле толики хазардер да ставља на коцку саму чистоту, стид и смерност?, сам чисти добитак: сопствено и заједничко спасење?!

Грех подигнуте руке

Грех подигнуте руке или директно изазивање Бога, као и хула на Духа Светога данас, ипак долази из миљеа либералне већине LGBTQIA покрета. Прецизно, тај грех долази од стране хомосексуалних екстремиста; од његове унакарађене формације или хунте. То је оно што ће овај покрет довести до потпуног фијаска!
Ако си хомосексуалац и све остало што те полно унизује и изопачује као човека, ти ниси разрешен обавезе да се кајеш и смираваш; односно, да покриваш своју голотињу и срамоту! Највећи људи у роду људском, људи равноангелни, сваког човека који долази на свет укључујући и тебе, позивали су на покајање!, на преумљење!, на спирање нечистоте са себе и са своје душе водом и огњем Духа Светога, чиме и на поновно рођење!; затим на покривање своје голотиње и срамоте, и на облачење у светлосну одећу!
Разуларени хомосексуалац, укључујући разгоропађене припаднике своје екстремне деснице, треба са пута погибли да се врати путу покајања. Јер као општеобавезујуће то је и даље на снази. И важиће до конца историје. Зато њих, као и већину суме левог, либералног LGBTQIA покрета, треба подсећати бар на три чињенице као на три обремењујућа камена.

Прва чињеница нам говори да је LGBTQIA покрет исполитизован пројекат који треба да се уклопи у макро-пројекат контроле и смањења наталитета на глобалном, планетарном нивоу. С обзиром да су само човек и жена заједно фертилни и у стању да дарују Планети једног човека, LGBTQIA фаланга би и сада и убудуће баш то да спречава. Све тврдње чланова овог покрета да се усвајањем деце, сурогат-материнством и био-контејнерима превазилази проблем бездетства хомосексуалних-партнера и лезбо-партнерки, само су експерименталне перипетије и технолошки трафикинг без ограничења.

Друга чињеница говори да се LGBTQIA покрет максимално демонизује, и да из његове ефективне масе излази највећи број Сатаниних пионира и емисара да би му припремали путеве доласка и глобалне доминације.

Трећа чињеница опет, говори нам да LGBTQIA покрет треба да се омасовљује док не преплави сав свет, или макар достигне димензије и географске ширине идеологије хипи и фемино покрета, како би сва планета тутњала од шаренила звукова, боја, конфесија, емисара, свега спрегнутог ради освитка новог доба: доба Водолије, чаролије, враголије, опијата! И зар то на крају крајева неће бити ради планетарног и васељенског покрет замене Домостроја спасења ђаводицејом?!

Енигма слободе

Намери и жељи да се у делању буде слободан по сваку цену, па и по цену стицања богомрског добитка, треба да претходи кључно питање: Да ли ће нам баш све, како смо замислили и урадили, бити на корист? Шта ако једнострано покренута слобода-слобода неуравнотежена одговорношћу преовлада, па настане штета и пропаст?!
Зар нам се досад овакво искушење није толико пута десило да опет не бисмо знали расуђивати о њему?!

Застава (флага) и боје

Застава дугиних боја LGBTQIA (лезбејство, геј, бисексуалност, трансродност, квир, интерсекс, асексуалност) – није дуга истоветна Нојевој и Авраамовој, Исаковој и Јаковљевој, Мојсијевој и Јововој дуги, која представља завет и савез са Богом. Зато Праоцима, Патријарсима и Пророцима нису упућене ове речи Господње, него људима другачијим –савременицима које су демони заробили путем греха и страсти, и учинили их својим слугама и наказама сличним себи:
Сада, говори Господ, вратите се мени свим срцем својим постећи, плачући и тугујући! Раздерите срца своја, а не хаљине ваше! Вратите се Господу, Богу своме, јер он је благ и милосрдан, спор на гнев и милошћу обилан, и казне ублажује. (Јоиљ 2, 12-13).

Свети Пророци

И другом Пророку је Господ уметнуо речи да би се огласио пред људима:
Зар није он  створио једно биће с телом и духом у њему?
Зашто једно? Да тражи семе Божје, да чува благослове своје и да не буде неверан жени младости своје... говори Господ Саваот. Чувајте благослове своје и не будите неверни.
О незнабоштву Содомљана и Гоморјана, те о Авраамовом и Лотовом душевном страдању међу њима и због њихове бестијалности, и данас као тада подједнако нас подилази језа.
С обзиром да се људство LGBTQIA убрзано, и у већини случајева готово сасвим отуђује од хришћанства, оно се убрзано и готово сасвим и враћа у времена старозаветна и у прошлост многобожачку, па га зато библијске речи и сналазе и опомињу:
Сећајте се закона Мојсијевог, којем сам на Хориву дао заповести и прописе за сав Израиљ.
Како нас, данашње раслабљене људе, грешнике, као и људе блиске нама и онима далеке будућности, па и људе с краја историје, Господ ће опет и опет проналазити овим речима:
Ево, послаћу вам пророка Илију пре него што дође дан Господњи, велик и страшан. Он ће усмерити срце отаца ка синовима и срце синова ка оцима њиховим да не бих дошао и проклетством земљу ударио. (Малахија 2, 15-16; 22-24).
И трећем Пророку је Господ казао да нам благовести:
О томе да је пре доласка пророка Илије Бог Отац већ био послао Сина Свога ЈединогРођеног и возљубљеног да буде бијен због преступа наших... рањен због грехова наших... да нас раном Својом исцели. (Исаија 53, 4-5).

Против оштрице

Бесмислено је праћати се против бодила или јуришати на оштрицу. Ни са једним опет, хришћанином, и ни са једном хришћанком, особама LGBTQIA оријентације, иоле трезвен и сажаљив човек оријентације супротне њиховој, ни у мислима се не би сагласио са њима по питању повратка многобожачком начину живота. А зар се баш томе нису жестоко опирали старозаветни Пророци и закони и заповести?! Зато никоме не би требало пожелети да падне под оштрицу ових прописаних старозаветних закона; то јест да допадне казнама за тешке грехе (Књига Левитска или о Свештеницима 20, 1-27; нарочито 13 стих).
У неким од данашњих земаља Планете које баштине старозаветно законско предање и праксу (Иран, Саудијска Арабија, Јемен, Судан, Мавританија, делови Нигерије и Сомалије, Брунеји, све до недавно на пример, један LGBTQIA активиста или волунтариста, затечен на делу, не би имао времена ни да јаукне. Уствари, и после ублажавања тамошњег законског става јауци те врсте због дотичних чинова – данас се опет надалеко чују.

Значење боја

Узмимо у виду чињеницу да збир свих осам боја заставе LGBTQIA покрета има своја символичка значења. И да пет боја доноси високе бодове: црвена истицањем живота, наранџаста истицањем излечења, жута истицањем сунчеве светлости, зелена истицањем природе и индиго спокоја. Тиркизна им се може придружити само под условом да истиче уметност, но не и магију.
Љубичаста је спорна јер истиче духа који може бити и нечист или демонски, баш као што се и за јарку розе боју може рећи исто, а која енормно фаворизује секс. Ова дакле тражи првенство међу бојама и символима, но на духа се не обазире; а он је обично, рекосмо демон блуда, односно дух нечист и назадњачки.
Обазирући се на семантику ове последње три боје и на њихову материјализацију у примени и искуству, ми стално запажамо последице злоупотребе које нам боду очи, односно последице несветих начина употребе људских сила-дарова које поседујемо и којима располажемо. На пример, у Содому и Гомори сумпор и огањ сукнули су с висине и спржили становнике оба града; док се у Новом Завету наилази на другу опомену са сличном последицом: да уз суво дрво гори и сирово.
Ако сирово стабло поред све неге и снаге једва опстаје, камо ће се наћи суво?
Зато, ако лустрација почне од свога забрана и наслеђа, изнаћи ће се и најкраћи пут до очишћења и оздрављења укућана: пут покајања!

Преумљење и духовна уметност

Постоји ли пут избављења од бура и таласа што их изазивају полни или сексуални нагони? Наравно да постоји! Иако је титански јак, ерос или либидо... укроћује се преусмеравањем ка Богу, ка Христу Богу. Како се то постиже учи нас и аскетска, благодатно-подвижничка наука Цркве стара хиљаде година, а позната и као уметност над уметностима духовног живљења и подвизавања. Да, овде спадају и освештане, црквене, динамичке методе стицања преумљеног и преображеног ероса. И опет, сву ту духовну науку, неодвојиву од вере, наде, љубави, покајања и Светих Тајни Цркве, ми још називамо охристовљењем ероса.
Дакле, нико не мора да се упаљује, да буде вулгаран, да наручује одећу код демона и да је набавља у демонској кројачници и продавници, еда би терао управо паклену моду. Не! Ништа од тога, него да у својој невољи он целим бићем може, и треба да завапи Господу за помоћ и избављење од Левијатана! Одмах затим стићи ће исцељење, спас и истинска слава човекова, а која је таква да се тешко може описати. Она се ипак лако да видети, и сагледати, рецимо на светим храмовима, фрескама и иконама; на смерним ликовима.

Светло на дну Ада

Пут ка чистој тиркизној боји заставе LGBTQIA која асоцира и на уметност, могао би ићи најпре кроз Пазолинијев светлопис Јеванђеље по Матеју, па неком созерцатељу рецимо постати пречица до фреске, иконе химнологије, Светих Тајни, преумљеног и преображеног етоса... Цркве.
Ингмар Бергман говори о својим демонима, истичући да га је демон нихилизма и катастрофе терорисао током живота. И масе црквених прелата и пастира такође не могу да сакрију на себи и на другима са којима су били у трауматичним односима, трагове и последице и сопствених и међусобних тортура, као и тортура од стране демона  злостављача. Дакле иза свих тих тортура стоје  демони поништења и катастрофе. Њихов сумпорни дах је досад загађивао све оне којих се дотицао, или их у провалију сурвавао.
Луис Буњуел је 1965. године филмом Симеон Пустињак најавио данашњу еру манипулације радиоактивним месом у просторима за осмишљено, континуирано обесвећење.
Рајнер Вернер Фасбиндер у ламентима над собом и новим светом, проводи своје гледаоце кроз трајне манифестације људских честара и дела; Ларс фон Трир у свом поступку чини то исто кроз људске траншеје, поларизације и беспутице; обојица ће притом остати у контроверзама и тензијама.
Холивуд понајпре остаје ходочашће свих целулоидних и дигиталних изама, једна тврђава над којом се вијори и застава самога гуруа хомосексуализма – Волтера Елајаса Дизнија; дакле застава над многобројним славним старовима глуме, такозваним „алфа мужјацима“, који су у међувремену постајали, и на крају постали емисари хомосексуализма.
Улога поп-културе у ужем, у контексту андерграунд-културе, састоји се у омекшавању гледалаца за пријем и конзумацију сторија из мрачног света хомосексуалаца. Протагонисти или илустратори једне кич-слике овога о чему зборимо јесу рецимо Енди Ворхол, али и други у спрези са њим (Вилијам Фридкин, Крстарење, 1980; Маверикови супермени и Парамунтови јунаци, Top Gun, 1986: филм финансиран од стране геј-лобиста...). Они су сваком човеку, па и човеку геј-и-хорор оријентације, предвидели бар 15 минута славе. 
Ипак, вапаји и крици једне изгубљене душе у њеној агонији могу да јој отворе пут ка преумљењу и покајању, чиме и до Христове иконе, која стварно оживљава саму себе у нама, али и у другима око нас.
Тако, Линч и Ферара као убиствени двојац, подстичу друге у мишљењу, слици и ставу да љубав треба  тражити и на дну пакла.
Зато, никада не треба очајавати! Па ни тада када свесно држимо ум у свету који као да је постао сами Ад.   

 Женик и невеста

Будимо, и останимо храбри баштиници мисли и чињеница да смо ми новозаветни људи, или бар припадници епохе Новог Завета; да су многи од нас стварни, а сви други опет призвани да постану чланови Тела Христовог. И још да ова датост има и димензију Цркве: Заједнице Анђела и људи-покајника. Ове две реалности, да смо чланови и Тела и Цркве, преплићу се и поистовећују. Коначно, Црква је Христова Невеста, а Он њезин Женик! Љубав и јединство мужа и жене Павловска је слика љубави и јединства Господа Женика и свете Цркве Његове. И то ће тако бити, и остати кроза сву вечност, са напоменом да ће Црква, обитавајући у историји, једанпут сасвим прерасти у вечно Царство Божје. И да ће се то догодити по свеопштем васкрсењу и преображењу људи.
Зар зато не би било трезвено размишљати о тој реалности-и-надреалности истовремено? Зар се за то не треба припремати савесно, богобојажљиво и са усхићењем?!

Мисија Цркве и Нови светски поредак

И сада, и овде требало би истицати чињеницу, да сви они који ревнују искључиво за чисту и богоугодну веру, наду и љубав, дакле Православни Хришћани свих родова, полова, харизми и црквених служби, укључујући монаштво, управо сада, више него икада треба да посведоче љубав према Христу Богочовеку и према своме ближњем. Људима широм света да дају сведочанство неокрњене вере; дакле света чији моћни представници сада упиру прст у Православне хришћане да би их означили као институционализоване људе, најопасније по настанак новог светског поретка.
Ради зацарења и озакоњења тог Новог светског поретка испланирано је потискивање, па затим искорењивање васељенског Православља; гашење заједнице Помесних Православних Цркава и свих њихових светиња; најпре породице као домаће цркве и свих њених светиња и вредности, а затим: катихезе, светих служби, Светих Тајни, јеванђелске проповеди и мисије, заповести и врлина, подвижничког и духовног живота, монаштва, па сведока вере и исповедника... Тражиће се од свих неодазивање на покајање које нас приближује Царству Небеском. Једном речју – тражиће се одрицање од Христа, а прихватање Сатане, Антихриста и Лажног Пророка, и свих дела њихових?!
У целокупној ђаводицеји овој, LGBTQIA покрету се поверава равноправна улога међу улогама свих осталих кваритеља и упропаститеља врло доброг света Створитељевог.

Подвижници чистоте

У односу на LGBTQIA покрет, православно монаштво би било оно које би и сада, као небројено много пута у својој историји, самом овом покрету могло да укаже на примере и пружи му доказе да је и сада као и досад, да је и овде као и свуда и на свакоме месту, могуће живети чисто и богоугодно; штавише, равноангелно. Монаси се таквом начину постојања још и заветују! Па су и у непрестаном очекивању Доласка Господњег!
Члановима и припадницима LGBTQIA интернационале, само једно полетно осведочанство какво је оно православног монаштва и свештенства и осталих ревнитеља вере лаоса Божјег, може помоћи у описаним невољама. Наравно, под условом да и сами декларисани, као и тајни хомосексуалци затраже помоћ. Примера спреге и синергије те врсте, ради избављења из раља пропасти, много је! Више него што се може претпоставити!     

Литургички усклик

Сходно реченом, и сходно апостолу и боговидиоцу и пророку Павлу, још једанпут треба призвати у свест чињеницу:
Да  је Господ већ био дошао, да Господ стално долази, и да ће Господ опет доћи!
Од нас људи се пак очекује да кажемо потврдно: Да! Дођи Господе – и види, и спаси нас! Амин!

(Есеј о односу житеља пријестонице према великом писцу)

Кажу да се ,,Срби од Руса уче покајању, а Руси од Срба радости“ и да нас, словенске братске народе спаја много тога. На првом мјесту то је наша вјера Православна, и наш коријен који је сам Господ наш Исус Христос али и лијепи умјетнички пројекти од којих је један и филм Јулије Бочарове ,,Ластавице Христове” чији је продуцент Јулиј Цетлин.

Филм, посвећен једном монаху на првом мјесту, што ,,ластавице Христове“ и символизују- оне који су се одрекли свијета да би стекли Царство небеско, али и духовном вођи једног народа блаженог спомена Митрополиту Амфилохију, наћи ће се пред гледаоцима у биоскопима у Србији од 24. новембра, казао је нашем Радију Архимандрит Данило (Ишматов) Игуман манастира Успенија пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици, монах који је, такође, оставио све Христа ради, па и свој успјех у филмској умјетности.

Премијера филма ,,Ластавице Христове“ који је допринос сјећању руског народа на нашег Митрополита Амфилхија, у Црној Гори очекује се највјероватније 30. децембра у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, о чему ћемо јавност детаљније накнадно обавијестити.

Дивно су пјеснички рекли да је ,,наш Митрополит Амфилохије упалио свијећу и подигао револуцију“. Наше литије за одбрану светиња и вјере православне јесу биле духовна револуција, и сви смо били свједоци чуда које су оне изазвале, а које је препознао и наш братски руски народ, о чему свједочи и овај филмски пројекат Јулије Бочареве. Отац Данило говори и о томе како је ово филмско остварење доживио као умјетник али и као духовник.

Кажу да је Јулија Бочарова другачије планирала крај свог филмског пројекта али је и њу као и све нас омео у много чему одлазак нашег Митрополита и његов ,,ластавичји лет“ у наручје Онога Коме је цијелог свог живота тежио.

Иако је у филму ријеч о сукобу између државе и Цркве око црквене имовине, око свега оног древног и исконског у нашем српском народу отац Данило нам свједочи да се из фолмске сале након пројекције ,,Ластавица Христових“ излази у највећем миру и дубоко загледан у себе.

Игуман дајбабски отац Данило издваја и приказе задивљујуће љубави Срба према руском народу, којих има доста у овом филму, али као припадник руског народа а игуман српског манастира говори и о томе како Руси доживљавају наше Светиње.

Он се осврнуо и на сличности између наших светитеља, на примјер Светог Петра Цетињског и Светог Сергија Радињешког, тих бораца и духом али и мачем за вјеру православну и име Христово.

С обзиром да се о Србима се не може говорити без Косова, отац Данило нам је пренио и свој лични утисак Свете српске земље али и осјећај Косова у руском народу.

https://svetigora.com/iguman-dajbabski-otac-danilo-ismatov-govori-o-filmu-lastavice-hristove-koji-ce-u-oktobru-biti-premijerno-prikazan-i-u-podgorici/?fbclid=IwAR20IODkNDH2nBBS2mHyrYoexKx7wd5wEF5A1Gxph0NIgsPyjUQI5YNuvZs

Постављам питање, оци и учитељи моји: шта је пакао? И овако размишљам: ,,Патња за оним што се већ волети не може.“ Несамерљиво ни временом ни простором, у бескрајном битисању једанпут је једном духовном бићу дато да у својој појави на земљи може рећи: јесам и волим. Једном, само једном, дат му је стварни тренутак живе љубави, и у ту сврху дат му је земни живот, заједно с њим време и рокови – и шта се збило? Ово биће је одбацило непроцењиви дар, није га ценило, није га заволело, презрело га је и остало без осећања. Такав је напустио земљу и приспео у Аврамово крило; разговарао је с Аврамом – као што беше речено у параболи о Лазару и богаташу – и видео рај, може да се појави пред лицем Господа, али мучно се осећа због тога што се пред Господом не појављује с љубављу, да се сусретне с онима који воле, чију љубав он није ни прихватио. Јасно види, и каже у себи: ,,Сада већ све знам, иако сам жудан љубави, моја љубав неће имати подвиг; неће имати подвиг ни моја жртва, као што је крај мога земног живота и не може доћи Аврам с једном капи живе воде (односно с новијим даром пређашњег, стварног живота) да ублажи ватру моје жудње за духовном љубављу, којом горим и коју сам на земљи презрео; нема више живота, али нема више ни времена. Иако бих радо дао живот за друге, већ није могуће, јер је нестао онај живот који сам могао дати као жртву љубави, и провалија се налази између тога живота и садашњег стања.“

О пакленој ватри говори се и у материјалном смислу: нећу испитивати ову тајанственост, бојим се, али верујем ако би ватра стварно била материјална, њој би се истински обрадовали, јер ја мислим да би у материјалним патњама, ма и за тренутак, они могли заборавити духовне патње које их муче. Само што се ове духовне патње не могу скинути, јер ове патње нису спољашње, него унутарње. Али ако би се и могле скинути, мислим да би патници због тога били још несрећнији. Јер ако би им, видећи патње, рајски праведници, с обзиром на своју бескрајну љубав, и опростили и позвали их себи, тиме би им још више појачали муке, јер би још више подстакли у њима праву, племениту ватру љубави која је жудна узвраћања, а ова љубав пак није могућа. Својом покорном душом, међутим, мислим да би им откривање ове немогућности коначно прибавило олакшање, јер би прихватили љубав праведника, мада они нису у стању да слично узврате љубављу и измирењем, коначно показали би неки образац истинске љубави који су на земљи презрели и урадили би неку ствар њој сличну… Жао ми је, пријатељи и браћо моја, што не умем јасније да вам излажем. Али јаој онима који на земљи сами себе уништавају, јаој самоубицама! Сматрам да од њих нема несрећнијих. Кажу: грех је због њих молити се Богу! Али и црква их не искључује јавно, и ја тајно верујем да би се за њих требало молити. Та неће се Христос наљутити ако их волимо. Ја сам се за њих целог живота молио у себи: признајем вам, оци и учитељи моји, чак се још и сада сваки дан молим за њих. О, има и у паклу охолих и немилосрдних, насупрот томе што они несумњиво знају безусловну истину; има оних који су се потпуно предали охолом духу, сатани. Они су већ добровољно и жудно изабрали пакао, они су већ добровољни страдалници. Јер поричући Бога и живот, проклели су себе. Они се хране сопственом охолости, као кад би човек који лута пустињом почео да сиса сопствену крв. Али се никада не наједу, презиру покајање, проклињу Бога који их призива. Не могу без мржње да гледају живога Бога, и волели би да нема живог Бога, да Бог себе сама поништи и све оно што је створио. Такви ће вечно горети у ватри своје гордости, жудећи за смрћу и непостојањем. Али смрт неће дочекати.

https://mentalnihigijenicar.com/2020/05/22/поричући-бога-и-живот-проклели-су-себ/

Опрезне особе које уживају у сигурности, неизбежно су несигурне. Зависе од онога што имају: новца, престижа, ега – односно, од нечега што је изван њих. Али шта се са њима дешава ако остану без онога што имају? Јер, све што се има може се изгубити. Очигледно је да човек може изгубити имање – а са њим обично и позицију и пријатеље – а у било ком тренутку, пре или касније, човек мора изгубити живот.

Ако сам оно што имам, а оно што имам је изгубљено, ко сам онда? Нико, осим пораженог, сломљеног, патетичног сведочанства о погрешном начину живота. Зато што могу изгубити оно што имам, нужно је да стално будем забринут да ћу изгубити оно што имам. Плашим се лопова, економских промена, револуција, болести, смрти и плашим се љубави, слободе, развоја, промене, непознатог. Стога сам непрестано забринут, патим од хроничне хипохондрије, не само када је у питању губитак здравља већ губитак било чега што имам; постајем дефанзиван, груб, сумњичав, усамљен; гони ме потреба да имам више како бих био боље заштићен. Ибзен је у Пер Гинту прелепо описао такву себичну особу. Јунак је испуњен само собом, у екстремном егоцентризму верује да је он – он сам, зато што је ,,клупко жеља“. На крају живота схвата да због постојања усмереног на имање није успео бити он сам, да је попут лука без језгра недовршен човек који никада није био он сам.

Зебња и несигурност које изазива опасност од губитка онога што се има, одсутне су у модусу постојања заснованом на бивствовању. Ако сам оно што јесам, а не оно што имам, нико ме не може лишити сигурности или угрозити мој осећај идентитета. Моје средиште је у мени; моја способност да бивствујем и изражавам основне моћи део је структуре мог карактера и зависи од мене. То важи за нормалан живот, не важи за околности попут онеспособљавајуће болести или случајеве снажних спољних ограничења.

Док је имање засновано на нечему што се троши коришћењем, бивствовање се праксом увећава. (,,Горући грм“ који никада не престаје да гори, билбијски је симбол овог парадокса.) Моћ разума, љубави, уметничког и интелектуалног стварања, све битне моћи расту путем процеса изражавања. Оно што се троши није изгубљено, напротив, оно што се чува је изгубљено. Једино што прети мојој сигурности у модусу бивствовања налази се у мени: у недостатку вере у живот и моје продуктивне моћи; у регресивним тенденцијама; у унутрашњој лењости и спремности да други преузму мој живот Али, те опасности нису својствене бивствовању, као што је опасност од губитка својствена имању.

Одломак из књиге Ериха Фрома ,,Имати или бити“

https://mentalnihigijenicar.com/2021/03/15/ако-сам-оно-што-имам-а-оно-што-имам-је-из/

Ивана сам упознао пре шест година, тако што ми се јавио са коментаром да је погледао мој филм Исцељење. Тог јутра сам рекао својој жени да ми се јавио Иван Босиљчић да је гледао филм. „Онај Иван Босиљчић?“ „Онај.“ Почела је да се смеје. Наша прва ћерка је као дете обожавала Шотрине костимиране серије, знала је реплике напамет и те су серије до дана данашњег главни извор интерних шала између ње и другарица са којима је одрасла. Оне комуницирају репликама из тих серија. Отуд смех.

Кад сам потом кћерки рекао да ми се јавио Босиљчић, она ми је одушевљено одговорила: „Седмогодишња ја вришти у мени!“ Тако је то почело – прво као дружење и размена о многим питањима живота и уметности, у којима сам открио озбиљног уметника, неког ко дубоко промишља свој позив, који ја сматрам једним од најизазовнијих и духовно можда и најнезахвалнијих позива. А онда се, необичним сплетом околности, догодило да Иван заигра главну улогу у Сеновитом Медитерану. Тако је настао и овај разговор између нас двојице, у ком се бележи то искуство.

Још увек се сећам тренутка кад си ми се јавио поруком након што си погледао неколико пута Исцељење. Нисмо се дотад лично познавали. Морам признати да сам био изненађен, а поред тога дирнуо ме твој однос према том филму и то што сам осетио да си разумео шта уопште желим постићи бавећи се филмом. Ти си тада пролазио кроз једну малу кризу смисла, рекао бих, и мислим да нема иоле озбиљног уметника, нарочито у твојој бранши, ко не прође кроз слична преиспитивања. Тако је почело наше пријатељство, као да си пришао жељан смисленог разговора о овоме чиме покушавамо да се бавимо. За све ове године увек сам код тебе осећао да је то интересовање аутентично и да потиче из твоје личне потраге и потребе за уметничким растом. Шта је за тебе заправо значило Исцељење, на који начин је било блиско твом схватању филмске уметности? А онда, сходно томе – како ти замишљаш истински релевантно филмско дело и како твоја лична духовност утиче на твоје ставове о уметности?

Сећам се добро тог периода, замор који сам већ дуже време носио искључио ме је из јавних токова. Једноставно сам престао да се интересујем за актуелне догађаје. Почела је да ми пролази кроз срце мисао да не могу више да се бавим глумом. Од те искључености сам и пропустио вест да је створено Исцељење и да сте Моња и ти освојили са тим филмом награде. Погледао сам га у последњем моменту приказивања, кад се већ окончавао његов биоскопски живот, на крају 2015. године. Сећам се плаката који је био три пута мањи од осталих, на њему монах седи у жутој трави. Сећам се и да сам био једини гледалац у том, дневном термину. То је вероватно и довело до интимности сусрета са филмом. Разумео сам сваку реч и слику, видео велику и силну исповест аутора. Видео сам им душу. А „Ко отвара око ако не душа. Ко отвара ухо ако не душа?”

У Нову 2016. сам ушао под дубоким утиском Исцељења, поново сам га гледао још два пута. На последњој пројекцији нас је било двоје – госпођа у четвртом реду, и ја у седмом. Креће филм, али овог пута црно-бео. Само се корњача мало зазелени и небо мало заплави… Нема оне жуте траве. Пристајем неко време на то чудећи се како ми се десило да сам претходна два пута умислио да је филм у колору. И онда се освестим, скочим из седишта, изађем из сале и улетим у кабину са пројектором, а тамо неки старији човек. Кажем – зауставите ово, пуштате филм без боје. „Молим?” – гледа ме он у шоку.
– Филм Вам је црно-бео – кажем ја.
– Да, да то је такав филм, зачудан – одговори он мирно.
– Господине, овај филм је у боји, знам да је трава у њему жута.
Он провири кроз отвор поред пројектора, погледа на биоскопско платно и каже – није жута, ено сива је…
– Не сме да буде сива. Нешто сте погрешно пустили.
Окрену се он ка дугмадима за пуштање, псујући и мене и траву. И заустави филм. Мрдну ролну, притисну неко дугме и филм поново доби боју.
– Ево ти филм.

Нисам имао никакве везе са Исцељењем, осим оне будуће. Нико у вези са овим филмом није био мој. То ће тек постати. Одбрана боја у Исцељењу пред госпођом из четвртог реда је била мимо логике… Али од силине ваше филмске исповести, ми смо у Духу већ били најрођенији, иако нисмо знали једни за друге. И уметност би можда требало да буде баш таква, виша од логике, као за Васкрс радосна туга, као будућа прошлост, као молитва за нерођене потомке. Прелепо апсурдна. Велике су се ствари десиле после тога и ми смо за њих били спремни, не по уму, него по својој вери.

О снази вјере која се кроз хришћанско живљење потврђивала многобројним примјерима не само кроз историју већ и човјеку савременог доба, надахњују нас и жива предања која од усмене ријечи – преносника кроз вјекове, хоће да се памћењем збраја, а записаним словима трга од заборава. Догађаји који се кроз причу, кроз легенду предају са прошлих на нова покољења, а који се као у неким народима, тако и у појединим породицама одржавају и чувају кроз ломна времена као највећа драгоцјеност, налази се и предање о светитељу ранохришћанског периода, Св. мученику Агатонику, покровитељу и заштитнику града Селимврије, чију су главу посјечену мачем 298. године, у вријеме жестоког прогона хришћана (према Житијима Светих за август) Грци приликом протјеривања из града 1922. пренијели у Кавалу са моштима Св. Ксеније (друге  покровитељке града).

О веома високом поштовању овога светитеља свједочи и подизање њему посвећене цркве у Цариграду, сликање бројних икона од којих су се неке налазиле у најславнијем светилишту Константинопољу, у цркви Богородице Извора Живота (Живоносног Источника), при чијем се опису њене унутрашњости указивало на „икону Светога Агатоника мученика”, гдје „двије слике представљаху два његова приповиједана чудотворста”.

О једном чудотворству Св. мученика Агатоника говори и прича о Валцу „Горевуку”, претку братстава Јаблана, Сјеклоћа, Моштрокола и како се наводи и Раслапчевића (?), потресно предање чије суштинско, не тако давно збивање иако старо преко пет вјекова, плијени чудесношћу своје садржине.

Валац, чији живот тече према родословним таблицама Јаблана и Сјеклоћа око 1440. године, а коме је име обојено са Горевук после јаке борбе из турске најезде на Херцеговину када је са осталим ратницима дочекан уз ријечи: „Дођосте ли горски вуци!”, иселио се, како предање каже – послије убиства турског намјесника у Требињу или Мостару(?) из Клобука и настанио у Котору. Живећи ту, Валац „горски вук”, нашао се у затвору гдје су у још неутврђеној тачној години његовог тамновања, у смирај једнога дана када се додјељивала вечера, сви затвореници добили бољи оброк. Изненађени Валац питао је затвореника до себе „Хоће ли нас сјутра погубити?” „Не, сјутра му је Крсна слава”. „Која му је слава?” „Свети мученик Агатоник”. И након тога сазнања, из мемљивог, од влаге сипљивог зиндала которског затвора, потекле су попут плодног набреклог зрневља ријечи молитве коју је Валац упућивао Св. мученику Агатонику, молитве са којом му је и сан склопио очи када је чуо:

– Бјежи.

– Како ћу бјежати?

– Капија ти је отворена.

– Не знам како ћу окове скинуту.

– Скинути су. Ослобођен си.

– Ко си Ти?

– Млади мученик Агатоник.

Пробудивши се, Валац се нашао као када је са молитвом отишао на починак. Поново је заспао и опет чуо исте ријечи поновљене још једном. Када је отворио очи видио је скинуте окове, прошао како му је и било речено – кроз отворену капију и док је мјесец као жута кифла у тој ноћи (22. августа / 4. септембра) када је, како предање тка своју причу, „млади мјесец” својом сребрно-жутом свјетлошћу обасјавао пут из дубоко уснулог града, Валац је побјегао из которских затворских зидина које су се пред његовом молитвом Светом Агатонику, младом мученику, срушиле. Остављајући Котор са његовим високим звоницима, утврђеним бедемима и звучним калдрмама, Валац се „на првом почивалу код Св. Тројице” заклео: „Од данас те, Свети Агатониче, млади мучениче, узимам за своју Крсну славу и док је трага од мене, приносићу ти пуње и проскуре”.

Валац се послије Његуша населио у Добрском селу, гдје је Св. мученици Параскеви (Св. Петки Трновој) као прислави подигао цркву од прућа да би касније на истом мјесту била подигнута једнобродна црква од тесаног камена са полукружном апсидом на истоку и звоником на преслицу са три отвора на западној страни. Унутар цркве Св. мученице Параскеве, поред централног дијела јужног зида налази се и Валчев гроб. Потомци Валчевих синова (од тројице колико је имао – најстарији син убијен на Његушима, гдје је Валац живио послије бјекства из которског затвора), братства Јаблани, Сјеклоће и Моштроколи прослављају младог мученика Св. Агатоника као своју Крсну славу, чиме се култ овога лијепог светитеља (као што су, уосталом лијепи сви светитељи) проширио и у Црној Гори. Када се хтјела изразити тежина истинитости ријечи, код старијих потомака се и током XX вијека могла чути дубина заклетве: „Младога ми мученика Светога Агатоника”.[1]

Лидија Јаблан

Молитва више није утјеха, она је стање реалности

Умножити своје таленте, Божије таленте дате нам за развој и уздизање јесте највјероватније отргнуће од смрти, али шта када се сазна да и најсвестранији развој тих талената је нијема и блиједа слика пред величанством Божијим, пред знањем СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ. Како потврдити, како посвједочити ријечима у ћутању величину и значај преобилно преплављених извора СВЕТОТРОЈИЧИНОГ ТВОРЦА. Желим да кажем, а немоћна сам, ријечи – ти снажно-ломљиви ослонци свједочанства губе се пред неограниченом моћи Творчевом. Плашим се, увриједићу Бога ако не нађем праву ријеч. Mогу ли наћи, ћутећи, како да посвједочим о ЊЕМУ, СВЈЕТЛОСТИ, ИСТИНИ И ЉУБАВИ, па молим ријечи из ћутања – проговорите или се још јаче згусните у молитви.

Извор: Часопис “Светигора”

https://mitropolija.com/2022/09/03/kult-svetog-mucenika-agatonika-u-crnoj-gori/

Као свештеник, Старац је прихватио позив старца Јосифа да служи у Светом Василију. Након литургије тражио је да му исповеди своје помисли. Договорили се за неко вече. Попео се до Светог Василија, сео на један зидић испред мале гостопримнице (архондарики[1]), док му се под ногама простирала тајновитост дивље ноћне природе, молио се до поноћи, чекајући да старац Јосиф заврши своју молитву. „Читавих пет сати“, говорио је касније Старац, „нису престајале да ми теку сузе из очију“. У истом тренутку Старац Јосиф размишљао је, преплављен помислима малодушности: „Шта ми треба да се бавим оцем Јефремом? И он ће бити као и сви остали!“. Коначно је послао оца Атанасија, свога брата, да га позове.
Старац му је исповедио три случаја врховних духовних стања[2] које је доживео. Кад је завршио, рече старац Јосиф одлучно: „Ти си тражио мене, а ја тебе.“ И тако отпоче један однос дубоке духовности. Старац је, од тад па надаље, називао старца Јосифа својим старцем. И признавао је: „Ниједног човека на овом свету нисам толико волео и бојао се.“
Поче редовно да долази у Светог Василија да би служио Литургију код старца. Сваког уторка, четвртка, суботе и недеље око поноћи, окачио би о свој појас малу светиљку на уље, и са штапом у десној, а бројаницом у левој руци, успињао би се пола сата до Светог Василија.
Напустио је молитве које је сам изабрао да би се налазио у духовној будности и почео је да упражњава срчану молитву: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Уз ову молитву је држао и службе, како га је поучио учитељ. (Тако су га сви називали из поштовања.) Отац Никифор није имао ништа против, и драговољно га је слао учитељу.
Програм старца Јосифа је отприлике био следећи: ручали би и одспавали три сата до заласка сунца. Тада би, уз припомоћ једне кафе, отпочињали бденије са бројаницама које би трајало до поноћи. У поноћ би отпочињали Свету Литургију у малом храму. Како су то заиста биле дивне Литургије! Како их се Старац сећао са ганућем! Након Литургије би се одмарали док не сване, да би отпочели рукодеље од кога су се издржавали.
Тај типик је старац Јосиф чувао као зеницу ока. Нипошто није прихватао његово нарушавање зато што је последица била нарушавање молитве. Чак би након ручка затварао капију и није прихватао ниједног посетиоца. Требало је да се одмори да би био спреман за ноћно бденије. Повикао је неком закаснелом посетиоцу: „И да си анђео, у ово те време не примам“.
Говорио је Старац: „Провео сам два месеца поред старца Јосифа и открио сам благодат. Једно вече се молио стојећи у својој келији. У трену ми се учини да се отворио зид наспрам мене, и видех да ми се приближавају три лика. Моја душа рашири сe и загрли се са средишњим. Оно шта сам осетио не може да се искаже. Мој ми је духовни осећај говорио да је то био Христос у пратњи два анђела. Чим сам дошао себи, узео сам свој фењер и кренуо ка Светом Василију. На путу су ми душу опколили демони. Обузели су ме страх и ужас. Коначно стигох, у агонији и задихан, у Светог Василија. Рекох оцу Атанасију: „Обавести одмах старца да желим хитно да га сретнем!“ Одмах ме је примио. Сео сам. Шта ти је?“ рече ми. „Сачекај, старче, да мало дођем себи и испричаћу ти“. Испричах му шта ми се десило. Старац устаде, загрли ме и прерадостан рече: „То је, чедо моје, прва степеница. То је благодат. Од сада па надаље ће бити другачија духовна одежда, другачији хоризонти, другачија духовна храна, друге те молитве чекају. То многи монаси годинама чекају и мало је њих који то доживе. А теби је Бог то тако брзо подарио!“
Једном када је отишао до Светог Василија да посети старца Јосифа, пронашао га је у стању радосне молитве. Он му загрли главу, привуче је себи на груди и настави да се моли. (Тако је обичавао да се моли за своја чеда.) Као да се налазио у екстази.
– Старче, зар ћеш сам да поједеш колач? прошапута отац Јефрем желећи да окуси оно што је кушала душа старца Јосифа. Али је осетио као знак да заћути благо стезање загрљаја старца.
Убрзо старац дође себи, прекиде молитву, слатко уздахну и рече: „Чедо моје, немаш само чистоту душе, поседујеш чедност.“ То је видео у својој молитви.

https://svetosavlje.org/starac-jefrem-katunakijski/9/