Сви људи на Косову и Метохији могу да живе у миру и слози, јер како је говорио блаженопочивши митрополит Амфилохије, довољно је и неба и земље и воде и поља за све, али поједини људи затворени у своје идеологије, колективне страхове и предрасуде, не виде како да изађу из тог зачараног круга. Зато је важно да дијалогом нађемо пут напред и решавамо проблеме, а не наметањем силе и претњама, јер то води само у даље конфликте. Оно што је важно јесте да верски представници са своје стране не подгревају политичке наративе и конфликте већ да позивају на мир и суживот у међусобном поштовању. Када у другима препознајемо лик Божији и пројављујемо љубав према другима, волећи у њима самог Бога, онда је братска љубав и жртва природан део нашег живота, јер, дајући не губимо, већ се богатимо и добијамо – беседио је Његово преосвештенство епископ Теодосије.

Тихо, заштитнички молитвом и љубављу, усмерен ка вечности Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије поручује да је наша нада и наша будућност у Богу, а Божија реч жива, делотворна, вечна, трајна и непромењива. На немирном и узаврелом простору наше јужне покрајине, духовни пастир српског народа позива на мир, љубав, дијалог међу људима и корачање путем који нам је Господ зацртао.

Човек је егзистенцијално везан за свог Створитеља. Да ли се свако зло на свету догађа одбацивањем Бога?

Бог је створио Човека по Своме лику и подобију и сваки човек носи лик Божији утиснут у дубини свога бића. Као носиоци лика Божијег имамо стални позив од Бога да га пронађемо у себи и кроз еванђелски живот у Христу васпоставимо благодаћу Божијом. Тада се у нама обнавља лик Божији и постајемо нови човек у Христу Господу. Бог није створио зло, али оно се пројављује као одбацивање заједнице са Богом и противљење вољи Божијој, која надилази људски разум. Отуда је зло у човеку последица гордости и самољубља, и следствено томе, људи који су изгубили свест о Божијем позвању и лику Божијем у себи не препознају га ни у другим људима, које виде као своје непријатеље и противнике. Отуда настају: мржња, ратови, нетрпељивост, поделе, и све оно што видимо као пројаву зла у свету. Зло се може победити једино Богом и љубављу и зато нас Господ учи да се „не противимо злу” тј. да на зло не одговарамо злим делима, већ да следујемо нашем Спаситељу који је победио свако зло и смрт.

На највећи број људи је примењива народна изрека: „Без невоље нема богомоље”. Шта се то преломи у човеку да у мукама призива Господа, а док је срећан заборавља?

Највећи број људи живи у сталном забораву Бога и сећамо га се само у невољама и опасностима. Зато нас апостол Павле позива да се стално молимо, тј. да стално пребивамо у сећању на Бога. То захтева труд и принуђавање наше пале природе која се лако поводи за материјалним вредностима овога света, или посустаје пред разним страховима и невољама. Светитељи нас уче да је тајна живота у Христу, да му се у потпуности предамо. То не значи, неактивност и незаинтересованост, већ чврсту решеност да поред свог труда који улажемо, колико до нас стоји, препуштамо Богу коначан исход свега онога што радимо и чврсто се надамо у промисао Божији, који управља васцелом творевином. Живећи расејано, не сећамо се Бога, не видимо га у другим људима, већ живимо у страху и неизвесности што изазива стални немир и незадовољство, па и агресивност према другима. Човек који се стално сећа Бога обитава у духовном миру без обзира на спољашње околности, као што су здравље и старост, јер се он у свему предаје Богу.

У којој мери хришћанство даје интегралну верзију људског бића и шта би уопште био човеков живот без Божијег духа и његове снаге и вере?

Христос, као сам оваплоћени предвечни Син Божији, открио нам је Бога и указао својим животом и поукама пут како да у њему поново васпоставимо заједницу са својим Творцем. Разне религије дају различите одговоре на духовна питања, али хришћанство пружа најпотпунију и богооткривену истину о Богу и човеку. Наш народ који се вековима ослањао на своју веру, коју су утврдили богоносиоци и велики просветитељи нашег рода, вером у Христа успевао је да преживи најтежа искушења. Зато увек треба да се враћамо Еванђељу и учењу Светих отаца, како нама не би овладао дух овога света, дух смутње и поделе, дух немира и конфликта. Зато нам Христос и каже: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети”.

У данашње време превладава тежња ка материјализацији живота на уштрб духовности. Видите ли начин да се врате вредности нематеријалног живота?

Вера у Христа нас учи да материја сама по себи није извор зла, јер је сам Бог постао човек да би човека учинио причасником Божијим, да би васцелу твар осветио и узвео у вечно постојање. Проблем настаје када се вежемо за материјалне ствари овога света и претпоставимо их духовним вредностима и Богу. А материјалне, или боље речено, плотске ствари, све су оне које у нашем срцу замењују Бога: богатство, моћ, сила, власт, телесно уживање, разне идеологије итд. Зато духовни живот преображава човека и сву материјалну творевину и уводи у простор вечности, сапостојања у Богу кроз Христа Спаситеља.

У којој мери нам помаже преиспитивање о томе: да ли имамо негативног у себи, да ли гајимо предрасуде о другим народима и културама, да ли злопамтимо, да би били достојни вери?

Свако ниподаштавање других људи, народа и њихових култура, само зато што су различите од наше, показује да не познајемо Бога ни у себи ни у другима. Христос није дошао ради једног народа, већ ради васцелог света, да га спасе и призове спасењу, то јест, исцељењу и пуноћи постојања. Отуда су хришћански оци и мисионари ширили хришћанску веру преображујући постојеће културе и дајући им нови смисао и значење. Данас је то поготово обавеза нас хришћана у ситуацији где Црква постоји широм света и делује међу разним људима и културама. Бог је у својој љубави према човеку посејао семе истине посвуда, и васцела творевина дише премудрошћу Божијом. Наше је да то препознамо и разумемо у богооткривеној истини коју нам је Господ оставио и коју наша Црква вековима чува.

Често се сусрећемо са верским незнањем. Можемо ли бити хришћани, а веровати у реинкарнацију и нешто друго и како најлакше спознати верске истине у правом значењу?

Разне културе и народи развили су различите традиције и учења којима су људским умом покушали да протумаче тајну Божију. Отуда су настала и различита веровања и толике многе заблуде. Христос није донео у свет још једну нову религију, већ је сам као „пут, истина и живот” пројавио себе као истинског Бога у телу и открио нам тајну Божију Духом Светим. Бога не можемо разумети телесним чулима и разумом, већ само Духом Светим, када смиримо свој ум и отворимо срце за премудрост Божију у љубави према свима. Отуда данашњи савремени човек, уместо да тражи истину у разним људским учењима, треба да отвори свој ум и срце за премудрост Божију која се даје онима који су своје срце очистили огњем љубави Божије, који следују Христу Богу и Спаситељу и који су се смирили да би примили дарове Божије.

Учестали су проблеми са децом и омладином. Колико млади истински живе своју веру, колико вероучитељи могу помоћи да се млади људи изведу на прави пут у духу хришћанства и има ли могућности Црква да редовно нуди младима садржаје који би их приближили Цркви и Богу, а истовремено спасли порока, које носи данашње време ?

– Хришћанску веру и нашу традицију морамо делатно да проповедамо у данашње време, а не само речима. Млади људи, који живе у свету бројних лажних вредности, често немају ни времена, ни пажње ни воље да препознају истинске духовне вредности од свега онога што овај свет нуди преко савремених медија и средстава комуникације. Зато хришћанско васпитање треба да почне у самој породици и да се настави кроз школу и образовање уз стално учествовање у животу Цркве и богослужењима и нарочито светотајинском животу. Без тога ширење хришћанства своди се на обичаје и навике, на сујеверје и празноверје, кога је данас толико много на све стране. Млади људи треба да упију истинске духовне вредности од малена, како би могли да препознају све опасности и лажне вредности које им се нуде уз бројне разорне идеологије и учења, посебно о слободи која се данас у свету највише пројављује као потпуна анархија и негирање свега онога што је Бог створио и на чему је наш народ вековима узрастао и сачувао свој идентитет.

Колико смо као појединци и друштво удаљени од солидарности, отворености и бриге према другима?

– Једна од највећих болести садашњице јесте индивидуализам и себичност. Човек себе види као центар света, а други су му важни само онолико колико му свесно или несвесно служе да оствари своје интересе и задобије пролазне ствари овога света – богатство, славу, моћ, углед. У таквој ситуацији мало има истинске солидарности и отворености за друге. Али, када у другима препознајемо лик Божији и пројављујемо љубав према другима, волећи у њима самог Бога, онда је братска љубав и жртва природан део нашег живота, јер, дајући не губимо, већ се богатимо и добијамо.

Албанци континуирано и сурово врше притиске на Србе и њихову имовину на КиМ. Како као Божија бића да сведочимо о Богу а мрзимо комшију зато што је друге вере и има ли начина да Срби и Албанци на КиМ живе у миру једни поред других, ако не могу заједно?

– Нажалост, однос већег броја косовских Албанаца према Србима, посебно овдашњих власти, није пријатељски, и односи између Срба и Албанаца годинама нису били тако лоши као сада. Учестали су напади на српску имовину, пљачке, лажне оптужбе, негирања наших имовинских и људских права, па чак и закона Косова. Наравно да сви људи на Косову и Метохији могу да живе у миру и слози, јер како је говорио блаженопочивши митрополит Амфилохије, довољно је и неба и земље и воде и поља за све, али поједини људи затворени у своје идеологије, колективне страхове и предрасуде, не виде како да изађу из тог зачараног круга. Ми смо у Цркви и пре и за време рата, а и после рата на Косову и Метохији, стално сведочили да се заједнички мора живети и да мора бити поштовања једних према другима. Вековима смо овде заједно, а у оваквој ситуацији нетрпељивости, биће тешко остати на овим просторима и наћи мирну будућност. Зато је важно да дијалогом нађемо пут напред и решавамо проблеме, а не наметањем силе и претњама, јер то води само у даље конфликте.

Какви су односи на Косову и Метохији СПЦ са Исламском заједницом и може ли та верска заједница јаче истицати духовну димензију, како би спречила политичке потресе и сталне кризе које изазивају неодговорни појединци из света политике?

– Трудимо се са наше стране да са свим другим верским представницима и њиховим заједницама имамо коректне односе. Оно што је важно јесте да верски представници са своје стране не подгревају политичке наративе и конфликте већ да позивају на мир и суживот у међусобном поштовању. Хришћанство са исламом, и поред бројних разлика у схватању Бога, дели и много тога заједничког, и верујемо да се управо неговањем тога што нам је заједничко, пре свега, као људима можемо међусобно приближити и учинити, колико до нас стоји, да сви људи на Косову и Метохији, без обзира на веру, живе мирно. Од стране представника Исламске заједнице нисмо имали, више година, никаквих негативних коментара, али чињеница јесте да нам недостаје више комуникације као комшија и суграђана на локалном нивоу, ван сваког политичког или националног утицаја. Односи и са Римокатоличком црквом су бољи након 2018. године, када смо имали проблема око њиховог служења на темељима цркве Св. Николе у Новом Брду. И став наше Цркве и Ватикана јесте да посебно хришћани не смеју да буду у сукобу, јер нас је бројчано много мање на овим просторима. С наше стране ћемо чинити колико је год у нашој могућности да међуверски односи буду бољи и за сада је добро да политичке несугласице немају било какав верски карактер.

Неспорно је да је Српска православна црква кроз векове одржала Србе на КиМ. Колико је данас тешко нашој Цркви у недобронамерном окружењу да нормално функционише и делује на српски народ да не продаје имовину и остане на својим огњиштима?

– Услови у којима данас живи наш народ су тешки, јер многи који су хтели да се врате на своја огњишта, нису у могућности, градови, јужно од реке Ибра, готово су остали без српског становништва, млађи људи све теже виде перспективу. Али чињеница јесте да је проблем, који овде имамо, великим делом и одраз проблема са којима се суочавају и многи у свету. Зато наше људе стално храбримо да не продају своју имовину, да остају овде, јер живот у даљини не доноси аутоматски успех и просперитет. Упућујемо их на оне вредности и идеале који су вековима надахњивали наш народ да опстане, у много тежим условима. Црква управо има дужност да повеже људе, да их увери, да смо сви заједно једна породица и да треба да живимо следујући оним вредностима које су нас вековима одржале. Много је оних који су морали да оду, или су отишли тражећи бољи живот и који нису нашли мир. Човек је небоземно биће и земаљски спокој и сигурност нису једино што му је потребно. Овде се, истина, живи скромније и теже, али много је тога другог што овде имамо, живећи на овим светим просторима, који призивају бројне поклонике и људе широм света. Треба и са те стране да сагледамо где живимо, а не само да тежимо пролазним и материјалним вредностима.

Идемо у сусрет Божићу и спремамо се за прослављање уз многе обичаје. Да ли смо у опасности да у прославама Божића, због разних обичаја, изгубимо суштину и средиште празника – оваплоћење Божије речи и почетак доласка Бога међу људе?

– Божић је велика радост за све нас, јер се сваке године подсећамо тајне над тајнама, оваплоћења Христа Спаситеља који, иако будући предвечни Син Божији, постаје човек, рађа се као детенце у Витлејему од Пресвете Дјеве. То је истовремено и празник повезан са старим обичајима и представља радост посебно за децу, али је и много више од тога. Данас је у свету Божић претворен великим делом у комерцијални догађај, или прилику за дружење и сусрете. Не смемо да заборавимо да је суштина празника управо у томе да прославимо Рађање Бога у телу, Бога који из љубави према човеку улази у нашу историју као човек да би прошао пут крсног страдања, васкрсао и вазнео се на небо. Бог је својим силаском у наш свет у телу показао да човек није одвојен од Бога и да смо сви ми позвани да отворимо своја срца да би се у њима пројавила љубав Божија као дар и подсетник да је наш истински дом у Царству Божијем, а не у пролазности и смртности. Овим тајнама нас уче предивне богослужбене песме које ових дана певамо на предбожићним службама и које указују на тајну која се пре више од 2000 година збила у граду Витлејему. Зато су ово и дани припреме за Божић, да припремимо своја срца да бисмо дочекали Богомладенца Христа у духовној радости и миру, измирени са својим ближњима, очишћени постом и молитвом, и испуњени надом да Бог никада неће оставити свет који је створио.

Сви су изгледи да ни предстојећи Божић Срби на Косову и Метохији неће дочекати у миру. Као њихов верни пастир шта им поручујете?

– Много пута у историји се дешавало да Срби на Косову и Метохији Божић и велике хришћанске празнике дочекују у тешкој ситуацији и опасностима. Уосталом, и сам Господ родио се у Витлејему где су му од првог дана о глави радили тадашњи властодршци, који су се уплашили од доласка Христа у свет. За њега није било места да се роди у кући, већ се родио у пећини и бива повијен у пелене у јаслама. Од почетка му нису указивали ни част ни поштовање моћници овога света, већ му долазе најпре пастири и мудраци са Истока, који су из древних предања и обавештени од Бога, сазнали да треба пратити звезду која ће се појавити над местом где се имао родити Спаситељ света. Убрзо после рођења, Христос са Богомајком и праведним Јосифом бива избеглица у Египту где су се склонили од мржње цара Ирода. Христово рођење је пратио и сурови покољ витлејемских младенаца, а цео живот на земљи Христос је проживео у свету окупације под римском влашћу, окружен неосетљивошћу тадашњих јеврејских првосвештеника и фарисеја. Као што видимо ни сам Господ, као Цар мира, није дошао у овај свет окружен миром. Али, управо зато, наша нада је већа, јер тамо где се зацари неправда и страдање, тамо се умножава и Божија благодат, тако да ће, у постојећим околностима, и наша прослава Божића бити још духовно силнија и наша нада већа. Користимо ову прилику да свим нашим верницима широм Косова, Метохије, Рашке области, и онима у расејању, пожелимо благословене и мирне Божије празнике, да без обзира на све тешкоће у којима живе, никада не забораве да дочекујемо Бога истинског миротворца и животодавца, и да не губимо наду да следујући једино Њему можемо да постанемо учесници Царства Божијег у коме нема ни туге ни уздисања, већ вечни живот и неизрецива радост. Зато, и ове године, све од срца очински поздрављамо радосним божићним поздравом МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

https://jedinstvo.rs/tamo-gde-se-zacari-nepravda-i-stradanja-tamo-se-umnozava-i-bozija-blagodat/?fbclid=IwAR0iQJzteaC1PJr-kZxCJzRMeabfSmgPuh1gRp1ajyfCkfe9NbcMLJXKe90

Српска Православна Црква је сачувала, а не „продала и предалаˮ своје немањићке светиње

Према деценијској традицији нашег листа, у сусрет Божићу, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), у разговору с Милорадом Вучелићем, коментарише и промишља неке од најсудбоноснијих савремених проблема и најважнијих питања чије ће решавање утицати на будућност српског народа, али не мање и на судбину наше планете. Прилике драматичније него протеклих година усмериле су и овај разговор: живимо стварност тешког рата и озбиљних претњи да је могуће продубљивање ратних сукоба чији би токови могли да учине упитним човеков опстанак.

1. Ваше Преосвештенство, очигледно је да је у неким центрима планетарне моћи осмишљен план разбијања Православља. Судећи по збивањима у Украјини, тај план се увелико остварује. Пред сâм рат створена је од двеју украјинских расколничких групација такозвана Православна Црква Украјине којој је Цариградска Патријаршија доделила спорну аутокефалност. Може ли се говорити о томе да је овај поступак Цариградске Патријаршије био један од узрокâ садашњег крвопролића у Украјини?

Може, али само веома условно. Немогуће је, наиме, поверовати да је Цариградска Патријаршија желела садашње крвопролиће у Украјини када је, на неканонски начин, стварала своју цркволику, али никако и црквену, параструктуру у Украјини, заобилазећи постојећу већинску канонску Цркву коју је до дана спровођења своје одлуке и сама признавала, а суштински је признаје и сада јер се не усуђује да је прогласи неканонском и непостојећом. Тако је настао невероватан канонски оксиморон: Патријаршија која претендује на своју јурисдикцију над укупном православном дијаспором на свим континентима позивајући се на канонско начело да у истом граду, односно на истој широј територији, не могу паралелно вршити јурисдикцију два епископа, у пракси поступа дијаметрално супротно начелу и поретку које заступа – у град и област са једним, постојећим и општепризнатим епископом, поставља другог, паралелног, а уз то непокајаног и безблагодатног расколника. Цариградска Патријаршија је притом све време знала колико је постмајданска украјинска власт, пројектована као најрадикалнија антируска гарнитура у директној служби НАТО-а и политичког „Запада”, не само заинтересована за трансформацију расколничких групација у својеврсну државну Цркву него и максимално активна у прогону реалне канонске Цркве (шиканирање свештенства, отимање храмова и насилна „пререгистрација” парохијâ, терор над верницима…). Ако ништа друго, за читаво време своје неславне владавине Порошенко није, такорећи, избијао са обалâ Босфора! Никоме – а најмање врху Велике Христове Цркве у Цариграду – није била потребна посебна проницљивост како би схватио да ће антицрквено и антируско гоњење у условима рата између Русије и колективног Запада на тлу несрећне Украјине бити много жешће него што је било пре избијања сукоба.

Тај државни терор доживљава свој врхунац управо ових последњих дана, а илуструје га не само светогрдни разбојнички упад полицајаца и „безбедњакâ” у највећу светињу Украјине и читавог руског православног света, Кијево–печерску лавру, него и стављање ван закона канонске Украјинске Православне Цркве и претња да ће је „проевропски” и „демократски” опредељена украјинска држава једноставно забранити, ако не и укинути, не говорећи, наравно, „ако Бог дâ”. На све то, подразумева се, врли заступници демократије и људских – а међу њима и верских – права и слобода с обе стране Атлантика мудро ћуте јер, по њима, у Кијеву се витешки (!) бране њихове „вредности” и њихови „идеали” док је диктатура, кажу, била и остала трајно својство Кремља. O tempora, o mores!

Jaвности је делимично познато да су многи посредно, а неки – као Светејши Патријарх московски Кирил, многи теолози из Грчке и из других јелинофоних Цркава, али и из наше помесне Цркве, и угледни верујући интелектуалци – непосредно, благовремено и отворено, пре него што је врх Цариградске Патријаршије донео своју не само спорну него и противканонску одлуку о проглашењу аутокефалности такозване Православне Цркве Украјине, указивали на широки спектар различитих пагубних последица до којих може доћи. Последице на које је указивано тицале су се, како већ рекох, унутрашње ситуације у самој Украјини, које су убрзо и наступиле: отимање храмова од канонске Цркве, шиканирања, притисци и тако даље. Указивано је на то да је пут којим смо се надали да Фанар неће кренути одвео још болнијем цепању Цркве у Украјини, још дубљем расколу… Исто тако, указивано је на последице на свеправославном плану, пре свега на нарушавање односа међу помесним Црквама, које је, сви то знамо, закономерно наступило. И сâм сам, будући да Његову Светост патријарха Вартоломеја познајем дуги низ година, заправо деценијама, њему лично, као и другим цариградским архијерејима и теолозима, без околишења говорио о могућим последицама попуштања политичким утицајима, или пак недовољног познавања дубинских димензија проблематике Православља у Украјини, апеловао да се на сваки начин избегне мешање у витално канонско подручје Руске Цркве. Говорено је и да Православна Црква на свим нивоима – од епархијског, па преко помесног и све до васељенског – мора бити организована и мора се њоме управљати на начелу саборности и да нас само такав начин живота и управљања чини веродостојним, аутентичним, у савременом свету, првенствено пред римокатолицима. Али нажалост, ни аргументи многих, као ни аргументи свештених канона и искуство прошлих векова, у крајњој линији ни Свето Предање Цркве Истока, нису узети у обзир.

Дакле, сви који су упозоравали врх Цариградске Цркве имали су у виду како црквене последице тако и унутрашња трвења, чак до братоубилачког насиља у Украјини. Али није се могло предвидети да ће сукоби међу православнима – без обзира на то што су били или иницирани или, по избијању, додатно подстицани од стране неправославних, па и отворено антихришћанских сила, унутрашњих и, још више, спољашњих – бити искоришћени као пролог и мизансцен за међудржавни сукоб, са милионима избеглицâ, уништавањем градова, десетинама хиљадâ жртава међу војницима обеју страна, убијеним и рањеним цивилима…

Овакав трагични развој догађајâ јесте резултат светских процеса кудикамо сложенијих и далекосежнијих него што су затровани односи између Русије и Украјине (пројекат Анти-Русија, државни прогон свега руског у Украјини, нарочито Цркве, руског језика и културе, дугогодишњи терор над руским и рускојезичним становништвом Донбаса, одбијање НАТО-а да Украјина буде неутрална тампон-зона и његова намера да изиђе на границе Русије и тако даље). Верујем да сви ми, у свим Православним Црквама, треба да осећамо исту састрадалну љубав према једнима и другима и да се непрестано молимо да Господ мира што скорије врати мир међу браћу и да нипошто не учествујемо у пропаганди оних сила које декларативно јесу за мир, али га „промовишу” тако што шаљу све више оружја у Украјину и тако раде на томе да рат што дуже потраје…

2. Ситуација у Српској Православној Цркви, у хришћанском свету и у свету уопште одавно није била изазовнија. Шта су, по Вашем мишљењу, основне теме с којима бисмо се еклисиолошки – дакле према духу и учењу Цркве – морали суочити, како на основу канонског прeдања тако и на основу највише духовне врлине, расуђивања, која би нам помогла да одвојимо дневну политику од, условно да кажемо, „онтологије” Тела Христовог?

Нема тема које не припадају Цркви уколико их сагледавамо на начин на који сте Ви закључили постављено ми питање. То значи: уколико их сагледавамо и меримо Христом, Његовим учењем, Његовим чудесним Рођењем које ћемо ускоро прославити, Његовим животом и чудесима која је чинио, а највише Његовим Крстом и Васкрсењем. У том смислу, Црква не прихвата никакве рестрикције: о нечему, кажу, она може да говори и даје свој суд, а о нечем не може, јер је ту, тобоже, надлежна само „струка” и аналогна јој „наука”, страначка политика или нешто слично.

Примерâ има много. Покушавали су, за време проглашене епидемије вируса корона, да нам одузму право да се причешћујемо, чак и да идемо у храм на службу Божју. Српска Црква се томе одупрла док неке друге помесне Цркве нису имале снаге да и под таквим притиском сведоче јеванђелску истину, Христово учење. Недавно су неки покушали и да Цркви одузму право да укаже на то шта је светиња брака и породице, а кроз то су заправо покушали да Цркви одузму право да исповеда хришћанску веру. И ту се Црква снажно одупрла, а десетине хиљада верникâ је стало у одбрану богоданог природног начина живота, у одбрану светиње брака и породице. Даље, покушали су – штавише, и даље покушавају – да Цркви одузму право да укаже на то да накарадној „џендер-идеологији” није место у школском систему. И ту су људи Цркве, верници, аутентични интелектуалци, учинили оно што је нужно за свој народ, за своју децу, па верујем да ће, и поред притисака, из школских уџбеника и из читавог система образовања и васпитања бити елиминисана та идеологија. Даље, многи сматрају да Црква, коју иначе доживљавају само као најмасовнију невладину организацију, нема право да учествује у заштити елементарних права свог верног народа, као, например, права на опстанак и безбедност на Косову и Метохији, права да без страха и зазора, претњи и забранâ, користи своје народно име и писмо у Хрватској и тако даље.

Поменућу још неке универзалне теме и проблеме како бих нагласио да по природи ствари не постоји ништа под капом небеском, ништа што је створено и стварносно, а да не може или не треба да буде брига Цркве. Зашто је то тако? Зато што је Бог и створио свет да би он постао Црква, заједница љубави између Бога и човека као круне божанског стваралаштва и заједница љубави међу људима. Та заједница уједно обухвата, кроз човека, све што је створено: бића и ствари, живу и неживу природу. Сав свет, макрокосмос и микрокосмос, треба да буде у Царству небеском, боље рећи да буде Царство Божје. Ако је тако, како онда Црква да прихвати да се не стара за своју децу и за творевину Божју? Ту спадају и социјални, политички, медицински, културни и други проблеми. Њима духовна димензија претходи и стога је Црква дужна да се њима бави и на плану теорије и у практичном животу. Неки наши теолози често користе термин академска теологија, а мени се чини да би код појединих исправнији био назив кабинетска теологија, лишена животних сокова и органске везе са животом и спасењем. Толико је данас проблемâ и изазовâ у свету, у нашем народу такође, које је нужно размотрити и богословски и интердисциплинарно. Теме које сам поменуо сматрам суштински важним. Оне се не тичу питањâ друштвених назора и приземне политике, поготову не оне дневне, партијске и партократске, него су, баш како сте рекли, у питању онтолошка, суштинска, питања, вере и живота.

Пред савременим светом, што значи и пред Црквом, налази се претешко питање рата и мира, као и употребе оружја за масовно уништавање. Следе питања биоетике и изазови биоетичке технологије, која се примењује или је на путу да се примењује у пракси: стварање живота у лабораторијама; генетске конструкције ради одређивања пола детета; стварање гена који ће, наводно, искључити болест; клонирање човека и других сисара; заустављање старења (!), производња биолошких компјутера… Сусрећемо се, заправо се убрзано сударамо, са читавим комплексом питања везаних за вештачку интелигенцију и промену начина живота људског рода. Прво и главно питање јесте питање људске слободе, однос понуде коју намеће компјутерски алгоритам и слободе избора, од куповине кошуље до избора брачног друга. Многа занимања ће, хтели ми то или не, преузети роботи или компјутерски програми: управљање возилима и саобраћајем у целини; снабдевање водом, струјом и грејањем; запошљавање и управљање радним процесима; контрола личних докумената и путних исправа и још много тога. Све су ово теме с којима се морамо суочити у духу Јеванђеља и по учењу Цркве, а сав њихов спектар се своди на питање свих питања: да ли ћемо изабрати Христа или Антихриста? Да ли ћемо остати слободне и одговорне личности, боголика словесна бића, или ћемо, по Платоновој шаљивој дефиницији, бити пуки двоношци без крилâ? Да ли ће човечанство бити велика породица у Дому Божјем или збир бројева (не личности!), како је туробно предвиђао генијални Замјатин пре тачно сто година у свом футуристичком роману „Ми”? Или ће оно бити орвеловска „животињска фарма”, на којој су све „свиње” међусобно једнаке и равноправне, с тим што су неке мало више једнаке и равноправне? Православни хришћани и други који у Христа верују, као и сви људи који верују у Бога и Његову правду, знају какав ће бити коначни исход – тријумф Добра над Злом. Али с ким бити, са Богом или са противбожним силама, питање је сад, питање је свагда.

“Оче, мислио сам да почнем да постим 2. јануара, па све до Божића. Међутим, супруга ми каже да се мора пуних седам дана постити. Мени је то неизводљиво! Какав би ми то био дочек уз пријатеље и грандово новогодишње весеље на телевизији, а да не поједем сарму и не попијем мало шприцера?!”

На све то додаје да са истим пријатељима већ деценијама дочекује Нову годину те да је то за њега важан догађај. На приморје је дошао из Баната раних осамдесетих година прошлог вијека како би радио у угоститељству. Ту је упознао своју супругу, засновао породицу и заувијек остао. Док је био млађи, није пуно размишљао о Богу и вјери. Но, што више стари, те га теме све више заокупљају. Присјећа се времена када је био дјечак и свог покојног оца, који је био у мјесном одбору Савеза комуниста, али је на Бадњи дан увијек кришом уносио бадњак у кућу. По њему, у тој тајности и скривености прослављања Божића било је нечег необично лијепог и готово сакралног.

“Уопште, у тој старој Југославији је све било неупоредиво љепше! Не мислим ту само на прослављање Божића. То је било толико безбједно и сигурно вријеме да си могао да спаваш на клупи у парку, а да те нико не дира!” Док ми је то причао, сјетио сам се како сам на игралишту, на којем обично доводим свог петогодишњег сина, претпрошлог љета упознао човјека који је дању радио тешке физичке послове, а ноћу долазио у парк како би преспавао на једној од клупа. Ни њега нико није дирао, а ето, нисмо више у фамозној Југославији! Међутим, причу о спавању на клупама сам већ небројено пута чуо. Оно што ми је било интригантно у његовим ставовима, јесте то идеализовање стања у којем човјек мора тајно да уноси бадњак у кућу и уопште да скрива чињеницу да се Божић у његовом дому прославља. Са друге стране, више пута ми се догодило када бих са неким разговарао о тешком периоду деведесетих година, да се присјетим како сам се, након што су уведене санкције, испред неке од никшићких пекара, као дванаестогодишњак, гурао са пензионерима у намјери да купим хљеб. Увијек бих, приликом тих подсјећања, покушао да у тој посве ненормалној ситуацији пронађем бар нешто добро и поучно. Ствар је, заправо у томе што човјек идеализује своју младост, па му се чини да је баш све у том времену било знатно боље него што је у периоду живота у којем стари и све више размишља о смрти. Значајни теолог двадесетог вијека о. Александар Шмеман је говорио да потпуну и неискварену радост можемо пронаћи само код сасвим мале дјеце. Разлог је у томе што она немају никакву представу о смрти. Када дијете постане свјесно смртности радост почиње да блиједи. Подразумијева се да се такво стање само појачава у зрелом и позном животном добу. Зато човјек и прибјегава тим сурогатима радости, у које спада и новогодишње славље. Невоља је у томе када се таква прослављања сударе са човјековим духовним потребама, у које свакако и пост спада…

“Оче, ја разумијем разлоге због којих наша Црква није примила нови календар. Не треба се баш у свему прилагођавати. Треба некад и доследан остати. Но, ипак ми је жао што нећу постити тих седам дана!”

Свом саговорнику сам рекао да, ипак, пости, па макар и само тај период од 2. јануара до Божића и да се јави свом надлежном пароху. Јер ко зна, можда ће свемилостиви Господ примити и ту његову малену жртву…

https://mitropolija.com/2022/12/29/crtica-o-postu-i-novogodisnjem-slavlju/

Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку.

Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе.

Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља.

Пут до Бога се, дакле, не мора неизоставно тражити у оквиру манастира, ван нормалног, световном човеку блиског начина живота. Бог се, као такав, не приказује човеку. Не постоји ниједно место на овоме свету, независно од човека и људског друштва, које би било одређено само за постојање Бога.
Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја.

Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.”

Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све.

Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака.

Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу).

Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.”

О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног.

Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности).

За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога.

https://patmos.rs/2022/12/16/dostojevski-put-do-boga/

Марија Дудић, Ружица Панић и Миљан Станојевић, ученици Основне школе „Милан Муњас“ из Уба, чланови екипе „Пасха“, победници су финалног епархијског такмичења у квизу знања „Православна слагалица“, које је одржано у Холу Центра за културу, са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија. За успешан наступ на такмичењу заслуге припадају и њиховим вероучитељима свештенику Стефану Радовановићу и Растку Алимпијевићу. Друго место освојила је екипа „Серафими“ ОШ „Милан Ракић“ Мионица, док је трећепласирана екипа „Емануил“ ОШ „Посавски партизани“ из Обреновца. Поред њих, сјајно знање из веронауке кроз игре слова, бројки, речи и асоцијације, какве садржи популарни телевизијски формат Јавног сервиса Србије, показали су и екипа „Анђели“ ОШ „Сестре Илић“ Ваљево“, „Херувими“ ОШ „Свети Сава“ из Попучака и екипа „Агапе“, сачињена од ученика ОШ „Војвода Мишић“ Пецка. Како је ова година, година јубилеја манастира Пустиња- 400. годишњица живописа ове светиње, амбијент Хола био је украшен фотографијама њених фресака, а међу задатке и питања аутор квиза ђакон Драган Станојевић уврстио је и она тематски везана за древну светињу ваљевског краја.

Кроз игре ученике су на врло занимљив и маштовит начин водили популарни млади глумци Страхиња Блажић и Маја Лукић, потпомогнути ученицима Ваљевске гимназије Софијом Ненадовић и Петром Ускоковићем.

У уметничком делу програма наступили су музички уметници Нена Јелача (харфа и вокал), Дамјан Тошић (фрула) и Димитрије Чолић (труба), док је гитариста Лука Јовановић својим извођењем пружао подршку такмичарима за време трајања игара. Као и ранијих година, такмичење је отворено заједничким казивањем молитве „Оче наш“, а као изасланик Епископа ваљевског г. Исихија учеснике и публику благословио је архијерејски заменик протонамесник Филип Јаковљевић. Награде, у виду слушалица, блутут звучника и таблет рачунара- дарова фирме „Публик“ из Ваљева, уручио је секретар Епархијског одбора за веронауку јереј Јован Новитовић. Уз честитке победницима из Уба, манифестација је завршена заједничким фотографисањем и жељом да се наредне године поново сви окупе овим лепим поводом.

Ј. Ј.

Извор: Епархија ваљевска

Презвитер Александар Чавка, парох храма светог Великомученика Георгија у Угриновцима и Главни и одговорни уредник Епархијског часописа "Српски Сион", објавио је ауторски текст поводом нове домаће серије, који у наставку објављујемо у целини благодарећи Епархији сремској:

Као нуспроизвод комунизма, или боље речено титоизма, данас имамо другосрбијанце, неокомунисте, неолиберале…  (Не)вешто се сакривајући под плаштом европских вредности, максимално користећи „мејнстрим“ медије за пропаганду аутошовинизма, нескривено таргетирајући Цркву, њихови репрезентативни представници, учестало понављају да је Србија данас „православна џамахирија”.

У тумачењу овако оштре дефиниције чућемо како је Црква та која спречава просперитет, враћа нас у мрачни средњи век, гуши сваку врсту слободе, угрожава основна људска права, руши темеље секуларности државе… И онда се у тој „православној џамахирији” свака прилика користи за „пљување” по српском Патријарху (повод је чак и одлазак Његове Светости на крсну славу код Новака Ђоковића, једног од неколико људи који су нас свету најбоље представили, најуспешнијег српског спортисте свих времена), на „Паради срама и разврата” појаве се човек прерушен у Христа, огрнут ЛГБТ заставом и Албанац који показује свој „образ” код храма Светог Марка и као шлаг на торту, на телевизији са националном фреквенцијом (која се још назива и српском) отпочне и емитовање серије „Попадија”. Није била потребна посебна интелигенција и промућурност да се још пре неколико месеци на основу најаве, а потом и трејлера за ову серију, закључи да је циљ исмевање светиње, Српске Православне Цркве, свештеничког брака и брака уопште. Прве две епизоде су отклониле сваку сумњу у то, ако је уопште код некога и постојала.

Данас, у времену моралне изопачености, када су се блуд и разврат зацарили, испуњавају се речи светог Владике Николаја Жичког, пророка и тајновидца из нашег рода, записане у Небеској Литургији, пророчкој надпесми о будућности српскога рода: „Нит’ дјевојке држе дјевојаштво, свилу носе грехом се поносе, млади момци поштењу се смију, а свој разврат ни од ког не крију.” Прота Милош Весин, промишљајући о јеванђелском зачалу о исцељењу гадаринског бесомучника, посебно истиче нагост несрећног човека као израз његове демонизованости. Уколико се осврнемо око себе, видећемо голотињу на сваком кораку (на улици, ТВ екранима, новинама…). И онда се све то у серији „Попадија” упакује као нешто симпатично. И свештеник је упознао своју супругу на некој журки, она је била у алкохолисаном стању, пробудила се у његовом стану са прстеном на руци… Кад може тако свештеник, што не би и „обични смртници”?! Дакле, најбаналнија пропаганда блуда, разврата и неморала и антипропаганда хришћанских вредности.

Несумњиво је да је породица већ извесно време у кризи и да се бракови често разводе, породице распадају, те да ни свештеничке породице често не остају имуне на овај вирус који има епидемијске размере. Морам признати да и лично познајем бившу попадију са готово идентичним манирима понашања, начином одевања и животним стилом попадије Десе из серије. Но, овакве појаве треба стигматизовати, лечити, па чак и „хируршки” одстрањивати, а не промовисати као прихватљиве, нормалне или, у најмању руку, симпатичне. Свети апостол Павле у својим пастирским посланицама јасно указује какав треба да је комплетан свештенички дом (нпр. 1Тим. 3)

Серија „Попадија” очигледно има цркворушилачке намере. Вероватно ће многи овај мој исказ подвргнути негативној критици и оценити га као скандалозан или, у најмању руку, претеран. Стога сам дужан да дам образложење. Црква свој идентитет (биће, постојање) црпе из Евхаристије. Дакле, она светотајински остварује и пројављује своје постојање. Поменута серија кроз исмевање удара на светотајински живот. Док су наше баке са посебном побожношћу месиле и хлеб за свакодневну (нелитургијску) употребу, у серији ће свештеник припремати просфору уз испразан разговор и љубакање са својом попадијом. Прва Литургија за њега је „почетак рада касе”. Исмева се једна од највећих светих Тајни наше Цркве – света Тајна крштења. Подсећам да је то тајна уласка у Цркву, тајна утеловљења у Тело Христово, које јесте Црква. О „благосиљању” вепра светом водом како би успешно оплодио крмачу је сувишно и говорити. У литургијској пракси Цркве је од најстаријих времена, поред Великог водоосвећења, освећења воде при савршавању свете Тајне крштења, постојало освећење воде за разне потребе, а најчешће ради исцељења болесника. У једном од тропара на Малом водоосвећењу молимо се Христу да кропљењем Његовог благослова прогони болести болних, а у јектенији молимо да вода коју освећујемо буде на исцељење душе и тела, и на прогнање сваке противничке силе. И неправославнима је познато колику силу има вода освећена православним чинодејством ако се са вером употребљава. Шта тек да кажемо ми који смо осетили божанску благодат која се кроз њу пројављује. Од ње дрхте демони! А неко се усудио и овој сили подсмевати! У следећој епизоди је на реду извргавање руглу још једне важне институције у нашој Цркви – поста. По светоотачком учењу пост је „начело и основа сваког духовног деловања”, „храна за душу”, „учитељ умерености, мајка врлине, васпитач чада Божјих, водич изгубљених, спокојство душе, подршка животу, мир непомућени и сталожени; његова строгост и важност умирују страсти, гасе гнев и јарост, хладе и стишавају свако узбуђење, које потиче од превише хране”, он „чини наш ум лаким”, „посебно је омражен ђаволу…” А из кратке најаве наредне епизоде видимо доживљај поста аутора серије… Интересантно је да ће се ова епизода емитовати баш на почетку Божићног поста! Случајно?! Хм…

Сматрам да иронија, сарказам и комедија веома често могу да пошаљу снажну поруку и да су понекад ефикаснији и убојитији од озбиљних представа. Али, исто тако сматрам да је за духовитост неопходно имати духа, али и меру… У овој серији хумор је дегутантан, скандалозан и апсолутно неприхватљив. Једноставно постоје ствари са којима не доликује „терати комедију”. Но, деца комуниста која нису имала од кога да уче о вери, да би прикрила своју голотињу, после распада СФРЈ огрнула су се дроњцима либералне демократије, а она као ни комунисти, не зна ни за какву светињу. Прве две епизоде серије сам одгледао како свој суд не бих заснивао на суду других него личним импресијама. После виђеног серију вам најтоплије НЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМ!

Извор: Епархија сремска

Снимање и емитовање серије Попадија, увезано некаквим магијским концима за Епархију крушевачку, попримило је димензију несвакидашње елементарне непогоде; штавише, непогоде обима једног налета нечистих, врашких сила.

Сви актери овог филмског зачараног каравана „с главом у ваздуху и ваздухом у глави“, такође се увезују са једним делом острашћеног, злурадог и хушкачки настројеног гледалишта; гледалишта ненаклоњеног Српској Православној Цркви и Епархији крушевачкој. Но и једни и други, ко из чисте доколице, ко из обести, или навијања на штету Цркве, имаће током, и након гледања ове паклене серије драматичне доживљаје и у сопственом животу. Јер, Бог и светиња се не дају исмевати нити ружити. Сви верници у Православној Цркви то добро знају! Наравно, засад то не знају, или неће да знају само актери серије, лакомислени људи, склепани „од оточ“, који лако гутају све удице медијских магова. А улисичени шегрти тих магова овде, произашли су из забела и дубрава Горњег Ступња и Мрмоша. Бачену удицу дакле, ови су прогутали лако и брзо, јер је премазана меденим намазом.

„Мицка“ бабушка из серије опет, глуматањем „попадије“ крши правило о неупетљавању у живот једне стварне попадије; а разочаравајуће јесте то што ова мицка бабушка не иде даље од карикирања лика. Шта онда искрсава на екрану? Једино то да она ни по чему није достојна одрешити ремена на обући било које попадије као јунакиње стварног живота у нас. Зато, да би ова лажирана „попадија“ чула речи: „Иди, и не греши више“, треба сама себи да створи повољне услове за даљи опстанак; први је да се „чува хладноће и прехладе“.

Епархија крушевачка, осим што су јој врагови самовољно дошли у поход и отимају се о њу, нема никаквог удела у овој оптичкој бласфемији; не само непостојећим благословом, него ни узимањем учешћа у безаконим чиновима; а ни свођењем било каквих рачуна ради нечасног добитка. Учешће међутим, појединих богослова у овој врашкој работи, јер и њих има у серији и у вези са њом, ствар је њихове самовоље и прелашћености; ствар огрешења о Цркву и о све њене данашње служитеље, као што је и ствар огрешења о сопствене упокојене дедове – свештенике из породица Тришић – Лисинац. Било како било, ово новонастало грдило немогуће је толерисати! А зар се досад није на разне начине предочавало да треба ићи мудро, да се не би погинуло лудо; да ће неко постати онакав слуга какав је његов господар; најзад, да је зло рађење готово суђење.

Завршетак нашег саопштења је само тужно понављање чињенице да неправедник нека само и даље чини неправду! Окаљан нека се и даље каља! Праведник нека и даље живи праведно! Свет нека се и даље посвећује!“ (Откривење 22, 11). И тако до жетве пшенице и кукоља!

Уколико далеко пре тога не буду сасвим продали душу ђаволу за мало ситниша!

У Крушевцу
3/27. Децембар 2022. л. Г.

Епископ крушевачки Давид

Извор: Епархија крушевачка

Након подробне анализе досадашњег садржаја серије „Попадија“, коју је спровео Сектор за мониторинг Савета за мониторинг, људска права и борбу против корупције Транспарентност, а која се емитује на телевизији са националном фреквенцијом, недвосмислено је закључено да садржај ове серије дубоко вређа верска осећања грађана Србије православне вероисповести чиме су прекршени и Устав Републике Србије и Закон о радиодифузији.

Марио Спасић, генерални секретар овог Савета, за медије појашњава:

„Устав Србије и Закон о радиодифузији обавезују сва правна и физичка лица на забрану дискриминације и подстицање на пуну афирмацију грађанских права и слобода и развој друштвене хармоније. Са друге стране, садржај серије: „Попадија“ дубоко дискриминише грађане православне вероисповести у Републици Србији, ниподаштава уставом и законима загарантовано право вероисповести и насрће на верска осећања вишемилионског броја наших грађана“ – саопштава Спасић и додаје:

„Серија: ‘Попадија’ пропагира гнусно понижавање верских слобода грађана Србије, јер у свом садржају вређа жене, као стуб друштва и породице, али уједно и вређа православну верску заједницу и православне вернике, тако што извргава руглу канонски признате верске обреде верске заједнице која окупља највећи број грађана Србије“ – закључује Спасић.

„Попадије нису неморалне жене, хришћански верници не могу бити представљени као нераст и Црква не може бити представљена у овом светлу, јер то вређа верска осећања верника. Ова серија крши и Устав и законе Србије и Регулаторно тело за електронско медије и телевизија на којој се серија емитује хитно морају ефикасном реакцијом да спрече даље кршење људских права жена, верских заједница и свих грађана Републике Србије. Оно што вређа, не може бити духовито“, подвукао је Спасић.

https://eparhijabacka.info/2022/12/06/serija-popadija-ugrozava-ustavna-prava-gradjana/

“Попе, признај да си навијао против лавица и да ти је било криво кад су узеле бронзу! Немој да ми говориш како ниси ни гледао утакмицу! Тај изговор сам чуо и од других посрбица”!

Док са полуосмјехом на уснама изговара ове ријечи, осврће се унаоколо, оштрим погледом тражећи по полупразном аутобусу људе који евентуално слушају наш разговор. Прилично је кријепак и окретљив за једног пензионера који ће ускоро напунити седамдесет година. У пензију је пошао прије пар година. Како каже, могао је да је хтио да ради још неко вријеме, будући да је “добро задужио и фирму и државу”. Међутим, морао је да се брине о супрузи која је боловала од канцера. “Једино ми је жао што и она није гледала велику побједу лавица. Док је била жива, заједно смо пратили све утакмице храбрих сокола и златних лавица. Како би само била поносна на овај феноменални успјех”!

Ћерка јединица се преселила у Будву, будући да јој је муж тамо добио добро плаћен посао. Каже ми да се том пресељењу колико је год могао противио: ” Није ни толики проблем што је тамо све прескупо. Раде и зет и ћерка, па се може. Проблем је што тај град постаје све више четнички. Не можеш ни дијете пустити испред зграде, а да мангупи не покушају да га преобрате, индоктринирају. Ето, мој деветогодишњи унук, умјесто да навија за лавице, однедавно навија за четнички тим”.

Док ми ово говори, на телефону ми показује слику дјечака у дресу београдског клуба. “Немој да ми говориш да је мало чудно то што клуб који се зове Партизан називам четничким! Знаш ти добро о чему причам! Уосталом, њихови навијачи највише пјевају националистичке пјесме и кличу ратним злочинцима”. Од супругине смрти, више времена проводи код ћерке и унука него у свом граду. Док ћерка и зет раде, брине се о унуку, па се због тога осјећа корисним. “Хвала ти на иконицама Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, али их нећу предати свом унуку, па ти их враћам. Не желим да га учим вјери и осталим маглуштинама.

Када се супруга разбољела и када је постало јасно да је канцер узнапредовао, најприје сам довео травара. После њега сам довео и врачару да јој прегаси. На крају сам ишао и код оџе да прочита запис. Мислио сам да је водим и у манастир Острог, али она никад није вољела попове. У сваком случају, да тај твој Бог заиста постоји, ваљда би јој и помогао после свог нашег труда “. Говорио сам му о томе да је погрешно одлазити код гатара и врачара, те да човјек тако може души својој наудити, а неријетко и тијелу. Да је чудно то што се за помоћ обратио најприје представнику друге религије, док је вјеру, којој барем формално припада, потпуно заобишао.

Рекао сам му да је болест члана породице велико искушење и испит за све укућане. Међутим, такве невоље приморају човјека да се покрене и изађе из комфорног стања самодовољности и побрине се за ближњег свог, у мјери колико је то могуће. Једна је од великих тајни у човјековом бивствовању страдање и бол. Загонетка је то на коју не постоји овоземаљски одговор и објашњење. Но, ипак немала је утјеха коју нам дају вјера и молитва! Молитва нам пружа снагу да се до краја боримо. Такође,она све недаће са којима се суочавамо на овом суморном свијету чини подношљивијим и смисленијим.

Умјесто одговора, добио сам минуте мени несхватљивог ћутања. Обратио ми се тек када је аутобус ушао у Будву и почео да се приближава станици. Са оним истим полуосмјехом на лицу, изговорио је следеће:” Могу ли нешто да те замолим? Признај ми да си навијао против лавица! Признај да после утакмице цијелу ноћ ока ниси склопио”…

https://svetigora.com/lavice/