Марија Дудић, Ружица Панић и Миљан Станојевић, ученици Основне школе „Милан Муњас“ из Уба, чланови екипе „Пасха“, победници су финалног епархијског такмичења у квизу знања „Православна слагалица“, које је одржано у Холу Центра за културу, са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског г. Исихија. За успешан наступ на такмичењу заслуге припадају и њиховим вероучитељима свештенику Стефану Радовановићу и Растку Алимпијевићу. Друго место освојила је екипа „Серафими“ ОШ „Милан Ракић“ Мионица, док је трећепласирана екипа „Емануил“ ОШ „Посавски партизани“ из Обреновца. Поред њих, сјајно знање из веронауке кроз игре слова, бројки, речи и асоцијације, какве садржи популарни телевизијски формат Јавног сервиса Србије, показали су и екипа „Анђели“ ОШ „Сестре Илић“ Ваљево“, „Херувими“ ОШ „Свети Сава“ из Попучака и екипа „Агапе“, сачињена од ученика ОШ „Војвода Мишић“ Пецка. Како је ова година, година јубилеја манастира Пустиња- 400. годишњица живописа ове светиње, амбијент Хола био је украшен фотографијама њених фресака, а међу задатке и питања аутор квиза ђакон Драган Станојевић уврстио је и она тематски везана за древну светињу ваљевског краја.

Кроз игре ученике су на врло занимљив и маштовит начин водили популарни млади глумци Страхиња Блажић и Маја Лукић, потпомогнути ученицима Ваљевске гимназије Софијом Ненадовић и Петром Ускоковићем.

У уметничком делу програма наступили су музички уметници Нена Јелача (харфа и вокал), Дамјан Тошић (фрула) и Димитрије Чолић (труба), док је гитариста Лука Јовановић својим извођењем пружао подршку такмичарима за време трајања игара. Као и ранијих година, такмичење је отворено заједничким казивањем молитве „Оче наш“, а као изасланик Епископа ваљевског г. Исихија учеснике и публику благословио је архијерејски заменик протонамесник Филип Јаковљевић. Награде, у виду слушалица, блутут звучника и таблет рачунара- дарова фирме „Публик“ из Ваљева, уручио је секретар Епархијског одбора за веронауку јереј Јован Новитовић. Уз честитке победницима из Уба, манифестација је завршена заједничким фотографисањем и жељом да се наредне године поново сви окупе овим лепим поводом.

Ј. Ј.

Извор: Епархија ваљевска

Презвитер Александар Чавка, парох храма светог Великомученика Георгија у Угриновцима и Главни и одговорни уредник Епархијског часописа "Српски Сион", објавио је ауторски текст поводом нове домаће серије, који у наставку објављујемо у целини благодарећи Епархији сремској:

Као нуспроизвод комунизма, или боље речено титоизма, данас имамо другосрбијанце, неокомунисте, неолиберале…  (Не)вешто се сакривајући под плаштом европских вредности, максимално користећи „мејнстрим“ медије за пропаганду аутошовинизма, нескривено таргетирајући Цркву, њихови репрезентативни представници, учестало понављају да је Србија данас „православна џамахирија”.

У тумачењу овако оштре дефиниције чућемо како је Црква та која спречава просперитет, враћа нас у мрачни средњи век, гуши сваку врсту слободе, угрожава основна људска права, руши темеље секуларности државе… И онда се у тој „православној џамахирији” свака прилика користи за „пљување” по српском Патријарху (повод је чак и одлазак Његове Светости на крсну славу код Новака Ђоковића, једног од неколико људи који су нас свету најбоље представили, најуспешнијег српског спортисте свих времена), на „Паради срама и разврата” појаве се човек прерушен у Христа, огрнут ЛГБТ заставом и Албанац који показује свој „образ” код храма Светог Марка и као шлаг на торту, на телевизији са националном фреквенцијом (која се још назива и српском) отпочне и емитовање серије „Попадија”. Није била потребна посебна интелигенција и промућурност да се још пре неколико месеци на основу најаве, а потом и трејлера за ову серију, закључи да је циљ исмевање светиње, Српске Православне Цркве, свештеничког брака и брака уопште. Прве две епизоде су отклониле сваку сумњу у то, ако је уопште код некога и постојала.

Данас, у времену моралне изопачености, када су се блуд и разврат зацарили, испуњавају се речи светог Владике Николаја Жичког, пророка и тајновидца из нашег рода, записане у Небеској Литургији, пророчкој надпесми о будућности српскога рода: „Нит’ дјевојке држе дјевојаштво, свилу носе грехом се поносе, млади момци поштењу се смију, а свој разврат ни од ког не крију.” Прота Милош Весин, промишљајући о јеванђелском зачалу о исцељењу гадаринског бесомучника, посебно истиче нагост несрећног човека као израз његове демонизованости. Уколико се осврнемо око себе, видећемо голотињу на сваком кораку (на улици, ТВ екранима, новинама…). И онда се све то у серији „Попадија” упакује као нешто симпатично. И свештеник је упознао своју супругу на некој журки, она је била у алкохолисаном стању, пробудила се у његовом стану са прстеном на руци… Кад може тако свештеник, што не би и „обични смртници”?! Дакле, најбаналнија пропаганда блуда, разврата и неморала и антипропаганда хришћанских вредности.

Несумњиво је да је породица већ извесно време у кризи и да се бракови често разводе, породице распадају, те да ни свештеничке породице често не остају имуне на овај вирус који има епидемијске размере. Морам признати да и лично познајем бившу попадију са готово идентичним манирима понашања, начином одевања и животним стилом попадије Десе из серије. Но, овакве појаве треба стигматизовати, лечити, па чак и „хируршки” одстрањивати, а не промовисати као прихватљиве, нормалне или, у најмању руку, симпатичне. Свети апостол Павле у својим пастирским посланицама јасно указује какав треба да је комплетан свештенички дом (нпр. 1Тим. 3)

Серија „Попадија” очигледно има цркворушилачке намере. Вероватно ће многи овај мој исказ подвргнути негативној критици и оценити га као скандалозан или, у најмању руку, претеран. Стога сам дужан да дам образложење. Црква свој идентитет (биће, постојање) црпе из Евхаристије. Дакле, она светотајински остварује и пројављује своје постојање. Поменута серија кроз исмевање удара на светотајински живот. Док су наше баке са посебном побожношћу месиле и хлеб за свакодневну (нелитургијску) употребу, у серији ће свештеник припремати просфору уз испразан разговор и љубакање са својом попадијом. Прва Литургија за њега је „почетак рада касе”. Исмева се једна од највећих светих Тајни наше Цркве – света Тајна крштења. Подсећам да је то тајна уласка у Цркву, тајна утеловљења у Тело Христово, које јесте Црква. О „благосиљању” вепра светом водом како би успешно оплодио крмачу је сувишно и говорити. У литургијској пракси Цркве је од најстаријих времена, поред Великог водоосвећења, освећења воде при савршавању свете Тајне крштења, постојало освећење воде за разне потребе, а најчешће ради исцељења болесника. У једном од тропара на Малом водоосвећењу молимо се Христу да кропљењем Његовог благослова прогони болести болних, а у јектенији молимо да вода коју освећујемо буде на исцељење душе и тела, и на прогнање сваке противничке силе. И неправославнима је познато колику силу има вода освећена православним чинодејством ако се са вером употребљава. Шта тек да кажемо ми који смо осетили божанску благодат која се кроз њу пројављује. Од ње дрхте демони! А неко се усудио и овој сили подсмевати! У следећој епизоди је на реду извргавање руглу још једне важне институције у нашој Цркви – поста. По светоотачком учењу пост је „начело и основа сваког духовног деловања”, „храна за душу”, „учитељ умерености, мајка врлине, васпитач чада Божјих, водич изгубљених, спокојство душе, подршка животу, мир непомућени и сталожени; његова строгост и важност умирују страсти, гасе гнев и јарост, хладе и стишавају свако узбуђење, које потиче од превише хране”, он „чини наш ум лаким”, „посебно је омражен ђаволу…” А из кратке најаве наредне епизоде видимо доживљај поста аутора серије… Интересантно је да ће се ова епизода емитовати баш на почетку Божићног поста! Случајно?! Хм…

Сматрам да иронија, сарказам и комедија веома често могу да пошаљу снажну поруку и да су понекад ефикаснији и убојитији од озбиљних представа. Али, исто тако сматрам да је за духовитост неопходно имати духа, али и меру… У овој серији хумор је дегутантан, скандалозан и апсолутно неприхватљив. Једноставно постоје ствари са којима не доликује „терати комедију”. Но, деца комуниста која нису имала од кога да уче о вери, да би прикрила своју голотињу, после распада СФРЈ огрнула су се дроњцима либералне демократије, а она као ни комунисти, не зна ни за какву светињу. Прве две епизоде серије сам одгледао како свој суд не бих заснивао на суду других него личним импресијама. После виђеног серију вам најтоплије НЕ ПРЕПОРУЧУЈЕМ!

Извор: Епархија сремска

Снимање и емитовање серије Попадија, увезано некаквим магијским концима за Епархију крушевачку, попримило је димензију несвакидашње елементарне непогоде; штавише, непогоде обима једног налета нечистих, врашких сила.

Сви актери овог филмског зачараног каравана „с главом у ваздуху и ваздухом у глави“, такође се увезују са једним делом острашћеног, злурадог и хушкачки настројеног гледалишта; гледалишта ненаклоњеног Српској Православној Цркви и Епархији крушевачкој. Но и једни и други, ко из чисте доколице, ко из обести, или навијања на штету Цркве, имаће током, и након гледања ове паклене серије драматичне доживљаје и у сопственом животу. Јер, Бог и светиња се не дају исмевати нити ружити. Сви верници у Православној Цркви то добро знају! Наравно, засад то не знају, или неће да знају само актери серије, лакомислени људи, склепани „од оточ“, који лако гутају све удице медијских магова. А улисичени шегрти тих магова овде, произашли су из забела и дубрава Горњег Ступња и Мрмоша. Бачену удицу дакле, ови су прогутали лако и брзо, јер је премазана меденим намазом.

„Мицка“ бабушка из серије опет, глуматањем „попадије“ крши правило о неупетљавању у живот једне стварне попадије; а разочаравајуће јесте то што ова мицка бабушка не иде даље од карикирања лика. Шта онда искрсава на екрану? Једино то да она ни по чему није достојна одрешити ремена на обући било које попадије као јунакиње стварног живота у нас. Зато, да би ова лажирана „попадија“ чула речи: „Иди, и не греши више“, треба сама себи да створи повољне услове за даљи опстанак; први је да се „чува хладноће и прехладе“.

Епархија крушевачка, осим што су јој врагови самовољно дошли у поход и отимају се о њу, нема никаквог удела у овој оптичкој бласфемији; не само непостојећим благословом, него ни узимањем учешћа у безаконим чиновима; а ни свођењем било каквих рачуна ради нечасног добитка. Учешће међутим, појединих богослова у овој врашкој работи, јер и њих има у серији и у вези са њом, ствар је њихове самовоље и прелашћености; ствар огрешења о Цркву и о све њене данашње служитеље, као што је и ствар огрешења о сопствене упокојене дедове – свештенике из породица Тришић – Лисинац. Било како било, ово новонастало грдило немогуће је толерисати! А зар се досад није на разне начине предочавало да треба ићи мудро, да се не би погинуло лудо; да ће неко постати онакав слуга какав је његов господар; најзад, да је зло рађење готово суђење.

Завршетак нашег саопштења је само тужно понављање чињенице да неправедник нека само и даље чини неправду! Окаљан нека се и даље каља! Праведник нека и даље живи праведно! Свет нека се и даље посвећује!“ (Откривење 22, 11). И тако до жетве пшенице и кукоља!

Уколико далеко пре тога не буду сасвим продали душу ђаволу за мало ситниша!

У Крушевцу
3/27. Децембар 2022. л. Г.

Епископ крушевачки Давид

Извор: Епархија крушевачка

Након подробне анализе досадашњег садржаја серије „Попадија“, коју је спровео Сектор за мониторинг Савета за мониторинг, људска права и борбу против корупције Транспарентност, а која се емитује на телевизији са националном фреквенцијом, недвосмислено је закључено да садржај ове серије дубоко вређа верска осећања грађана Србије православне вероисповести чиме су прекршени и Устав Републике Србије и Закон о радиодифузији.

Марио Спасић, генерални секретар овог Савета, за медије појашњава:

„Устав Србије и Закон о радиодифузији обавезују сва правна и физичка лица на забрану дискриминације и подстицање на пуну афирмацију грађанских права и слобода и развој друштвене хармоније. Са друге стране, садржај серије: „Попадија“ дубоко дискриминише грађане православне вероисповести у Републици Србији, ниподаштава уставом и законима загарантовано право вероисповести и насрће на верска осећања вишемилионског броја наших грађана“ – саопштава Спасић и додаје:

„Серија: ‘Попадија’ пропагира гнусно понижавање верских слобода грађана Србије, јер у свом садржају вређа жене, као стуб друштва и породице, али уједно и вређа православну верску заједницу и православне вернике, тако што извргава руглу канонски признате верске обреде верске заједнице која окупља највећи број грађана Србије“ – закључује Спасић.

„Попадије нису неморалне жене, хришћански верници не могу бити представљени као нераст и Црква не може бити представљена у овом светлу, јер то вређа верска осећања верника. Ова серија крши и Устав и законе Србије и Регулаторно тело за електронско медије и телевизија на којој се серија емитује хитно морају ефикасном реакцијом да спрече даље кршење људских права жена, верских заједница и свих грађана Републике Србије. Оно што вређа, не може бити духовито“, подвукао је Спасић.

https://eparhijabacka.info/2022/12/06/serija-popadija-ugrozava-ustavna-prava-gradjana/

“Попе, признај да си навијао против лавица и да ти је било криво кад су узеле бронзу! Немој да ми говориш како ниси ни гледао утакмицу! Тај изговор сам чуо и од других посрбица”!

Док са полуосмјехом на уснама изговара ове ријечи, осврће се унаоколо, оштрим погледом тражећи по полупразном аутобусу људе који евентуално слушају наш разговор. Прилично је кријепак и окретљив за једног пензионера који ће ускоро напунити седамдесет година. У пензију је пошао прије пар година. Како каже, могао је да је хтио да ради још неко вријеме, будући да је “добро задужио и фирму и државу”. Међутим, морао је да се брине о супрузи која је боловала од канцера. “Једино ми је жао што и она није гледала велику побједу лавица. Док је била жива, заједно смо пратили све утакмице храбрих сокола и златних лавица. Како би само била поносна на овај феноменални успјех”!

Ћерка јединица се преселила у Будву, будући да јој је муж тамо добио добро плаћен посао. Каже ми да се том пресељењу колико је год могао противио: ” Није ни толики проблем што је тамо све прескупо. Раде и зет и ћерка, па се може. Проблем је што тај град постаје све више четнички. Не можеш ни дијете пустити испред зграде, а да мангупи не покушају да га преобрате, индоктринирају. Ето, мој деветогодишњи унук, умјесто да навија за лавице, однедавно навија за четнички тим”.

Док ми ово говори, на телефону ми показује слику дјечака у дресу београдског клуба. “Немој да ми говориш да је мало чудно то што клуб који се зове Партизан називам четничким! Знаш ти добро о чему причам! Уосталом, њихови навијачи највише пјевају националистичке пјесме и кличу ратним злочинцима”. Од супругине смрти, више времена проводи код ћерке и унука него у свом граду. Док ћерка и зет раде, брине се о унуку, па се због тога осјећа корисним. “Хвала ти на иконицама Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, али их нећу предати свом унуку, па ти их враћам. Не желим да га учим вјери и осталим маглуштинама.

Када се супруга разбољела и када је постало јасно да је канцер узнапредовао, најприје сам довео травара. После њега сам довео и врачару да јој прегаси. На крају сам ишао и код оџе да прочита запис. Мислио сам да је водим и у манастир Острог, али она никад није вољела попове. У сваком случају, да тај твој Бог заиста постоји, ваљда би јој и помогао после свог нашег труда “. Говорио сам му о томе да је погрешно одлазити код гатара и врачара, те да човјек тако може души својој наудити, а неријетко и тијелу. Да је чудно то што се за помоћ обратио најприје представнику друге религије, док је вјеру, којој барем формално припада, потпуно заобишао.

Рекао сам му да је болест члана породице велико искушење и испит за све укућане. Међутим, такве невоље приморају човјека да се покрене и изађе из комфорног стања самодовољности и побрине се за ближњег свог, у мјери колико је то могуће. Једна је од великих тајни у човјековом бивствовању страдање и бол. Загонетка је то на коју не постоји овоземаљски одговор и објашњење. Но, ипак немала је утјеха коју нам дају вјера и молитва! Молитва нам пружа снагу да се до краја боримо. Такође,она све недаће са којима се суочавамо на овом суморном свијету чини подношљивијим и смисленијим.

Умјесто одговора, добио сам минуте мени несхватљивог ћутања. Обратио ми се тек када је аутобус ушао у Будву и почео да се приближава станици. Са оним истим полуосмјехом на лицу, изговорио је следеће:” Могу ли нешто да те замолим? Признај ми да си навијао против лавица! Признај да после утакмице цијелу ноћ ока ниси склопио”…

https://svetigora.com/lavice/

Редакција радија "Слово љубве" на челу са Главним и одговорним уредником, протојерејем Арсенијем Арсенијевићем, упућује благодарност слушаоцима нашег радија и свим посетиоцима наше интернет-странице, као и свим људима добре воље који су се одазвали позиву и укључили у акцију помоћи Василију Урошевићу. Како нам је у четвртак 10. новембра јавила његова мајка гђа Ђурђица Урошевић, новац је сакупљен и Василије може да крене на Кубу – где треба да буде примљен у понедељак, на празник св. лекара Козме и Дамјана.

Процес рехабилитације на Куби траје 35 дана, а обухвата кинези и физиотерапију, окупациону терапију са применом електротерапије у циљу побољшања фине моторике прстију шаке, затим хидротерапију и терапију ласером и озоном у циљу редукције спазма у доњим екстремитетима, ‘тренинг’ бешике у циљу самосталног мокрења, као и иницирање центара за проходавање биофизичком стимулацијом.

Овом приликом вам преносимо и речи благодарности Василијеве мајке Ђурђице, која је путем друштвених мрежа захвалила свима који су се укључили у акцију помоћи:

"Хвала свима за уплате, лицитације, смс-ове, "live"-ове, подизање постова, ствари за лицитацију, за подршку у дивним изреченим речима... За све. Баш за све. Сви сте јако допринели и никога не могу да издвајам. Сви сте толико важни и ништа, ама баш ништа, не би могли без вас као продужене Божје руке доброте и Божје милости", написала је гђа Ђурђица између осталог и додала:

"Сада иду сузе, али не од туге него радоснице. Изгурасмо тешко бреме уз Божју и вашу помоћ. Господ да вас све благослови, да снаге и здравља да се изборите са свим искушењима и проблемима који вас оптерећују", написала је гђа Ђурђица Урошевић.

Извор: Радио "Слово љубве"

Срце ми се стеже када видим људска створења у овом возу којим се крећемо вртоглавом брзином, испрепадана и несвесна куда иду, несвесна под којом заставом се бије ова битка за коју се, уосталом, нису ни опредељивали.

Човек не може да сачува људскост при оваквој брзини; ако живи попут аутомата биће докрајчен.

На путу смо, али не корачамо; налазимо се у неком превозном средству којим се крећемо без застоја, као да смо на некаквом огромном сплаву, или у неком васионском граду, каквих кажу да ће бити једнога дана.

Више се ништа не креће брзином човечјег хода; да ли ико од нас више корача полагано?

Али вртоглава брзина није само изван нас, она се пренела и на наш ум, који не престаје да емитује слике, те ради као када човек даљинским управљачем мења телевизијске канале и као да скаче са једног канала на други; а можда је убрзање захватило и наше срце, које већ бије ритмом журбе, не би ли све брзо прошло и нестало.

При вртоглавој брзини све делује застрашујуће и људи више не разговарају. Оно што једни другима казујемо више су шифре него речи, више је информација него новост.

Ишчезнуће разговора руши договор међу људима, а тиме и могућност да сопствени страх претворе у покретачку снагу која ће га победити и пружити им више слободе. Али озбиљан проблем је што у овој болесној цивилизацији не само да постоје експлоатација и сиромаштво, него и једна узрочно-последична духовна беда.

Страх је симптом нашег доба. Он је толики да бисмо, уколико мало загребемо по површини, могли да уочимо паником захваћене људе који живе руководећи се захтевношћу рада у великим градовима.

Захтевност је толика да човек живи по аутоматизму, баца се на посао а да претходно није имао могућност да изговори ни једно хоћу нити иједно нећу.

https://www.facebook.com/razbistravanje/

Храм светог Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду са својом Светогаврилском омладинском заједницом организује трибину на тему "Црквено и политичко у расту човека", која ће бити одржана у парохијском дому ове цркве у недељу 06. новембра 2022. године са почетком у 18 часова. Беседиће јереј Милан Главашевић из Епархије сремске, затим православни публициста, преводилац и издавач Ранко Гојковић и правник мр Душан Илић. Сви су добродошли на ову духовну трибину на којој ће бити речи о важним и горућим питањима, која на разне начине оптерећују савременог човека.

Извор: Радио "Слово љубве"

Запослени у Народној банци Србије и ове године организовали су прикупљање намирница за Црквену кухињу, Верског Добротворног Старатељства АЕМ СПЦ, а поводом Међународног дана борбе против сиромаштва. Прикупљена је већа количина основних животних намирница и зимске гардеробе и обуће, саопштили су из ВДС-а уз поруку - То тако мало са наше стране нас чини Христовим следбеницима.

Није за осуду бити сиромах, већ немати храбрости у подношењу беде. (Св. Василије Велики)
 

Извор: Верско добротворно старатељство АЕМ СПЦ

Пише: отац Гојко Перовић

Етимологија имена историјског документа из 1796. г. званог “Стега” није до краја јасна, али је до данас опстало његово значење у смислу стезања, учвршћења заједнице наших предака, настојањем митрополита и главара. Овај политички, правни и историјски термин има значењску сличност са “уставом” и указује на императивну снагу коју мора имати државно законодавство. Такав темељ позитивних прописа дјелује као устав или брана нагонској самовољи група и појединаца. Он мора да стегне и притврди обавезу да се такви прописи поштују.

Праобраз првог нашег државног устава управо је Стега црногорска и брдска од шест чланова, донијета, показаће се, као увод у знатно детаљнији (33 члана) Законик општи црногорски и брдски, који ће бити написан неколико година потом. Оваква монументална својства Стега има не само због њених законских намјера и наговјештаја, већ и због оних конститутивних усмјерења ка јединству Црногораца и Брђана у заједнички политички оквир.

Учени правници наглашавају да садржај Стеге нема правни карактер у формалном смислу, да не садржи елементарне услове под којима би један текст могао бити назван правном нормом (нема наиме ни диспозиције ни санкције) већ је прије ријеч о “писаној обавези” или својеврсном “моралном закону” који се у литератури наводи као правни текст више због контекста времена у ком је настао и због његових намјера и посљедица које је произвео, а не због саме природе текста. Нпр. конкретна одредба из Стеге да, ако неко изда – биће проклет, не подразумијева позитивно-правну санкцију, нити принуду државних институција, већ духовну пријетњу.

Али ја Стегу и не помињем из амбиције да причам о правним темама, него из жеље да дам осврт на личност Светог Петра, митрополита цетињског, чији спомен Црква слави 31.октобра, и коме највише имамо захвалити (уз друге тадашње народне главаре) на овој цивилизацијској чињеници наше историје. Више од правног садржаја овог заметка наше нововјековне државности, занима ме духовно полазиште поменутог списа. Знам да се многима диже коса на глави од новог подухвата “опет поп о политици”, али не могу им ништа осим да препоручим да одмах сад обуставе читање, јер оно што слиједи биће тек неподношљиво за њихов истанчани секуларистички слух.

Наиме, овај црногорски, условно речено, прото-устав, Стега црногорска и брдска, свој је основ имала у призивању Божијег имена и дословно је донијета “у име пресвете јединосуш(т)не једнославне, нераздјељиве у три лица животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, којој се увјек клањамо” (мој слободни превод са црквенословенског који је у преамбули текста). Ово значи да је модерна држава на овим просторима свој темељ имала у јасном исповједању вјере у Бога, што није никакав музејски раритет него недвосмислен податак да будућем грађанском друштву и секуларном друштвеном уговору, претходи један вјековни свјетоназор, кога Свети Петар Цетињски и његови сарадници главари нијесу одсјекли од себе, нити бјежали од њега, него су се на њега ослонили као на једини чврсти и сигурни камен за грађевину коју су, овим путем, намјеравали зидати. А та је грађевина управо: држава Црна Гора.

Ово се лијепо уклапа у савремене теорије политичког друштва које кажу како морамо бити свјесни пред-политичких идентитета грађана; морамо рачунати на таква увјерења и емотивне-духовне везе међу људима; интегрисати их у јавни живот, а не бјежати од њих као Непоменик од Крста Господњег. Израз “пред-политички” односи се углавном на приоритет који духовне (и друге) теме имају у свијести грађана прије (у смислу: више, снажније) него новији грађански прописи. Међутим, у случају овог осврта на значај Стеге, можемо збиља говорити и о временској претходници онога што ће се касније кристалисати као појмовник грађанства. Бекенфердеов парадокс (Волфганг Бекенферде, њемачки правник, члан Уставног суда) најблаже речено – поставља питање може ли модерна, либерална држава сама себе утемељити на сопственим позитивно-правним прописима, или јој нужно претходи утемељење на нечем “старијем” од ње саме, а чега она хоће да се одрекне? Феномен Стеге као да одговара на његово питање.

Црногорски и брдски главари су исте године 1796. г., а не пуно прије Стеге донијели такозвану Одлуку којом документовано образлажу мотиве своје борбе за слободу, и гдје се заклињу “цјелујући часни и животворни Крст Христа Господа и Спаситеља нашега, и Свето Јеванђеље”. У тексту Одлуке ови наши преци кажу да ће ратовати против “општег хришћанског непријатеља” а за “православну вјеру и за свети закон” (мисли се тада на Божији закон откривен и записан у Библији)… “за своје цркве и манастире”…итд.

Ово подсјећање на дјело Светог Петра Цетињског, који је био највећи инспиратор, ако не и сами писац, како Одлуке тако и Стеге, не износи се из разлога да овакви текстови буду обрасци садашњих грађанских политичких норми. Данашњем мултиконфесионалном друштву међусобно равноправних грађана, не би било примјерено овакво или слично формулисање текстова који би били општеобавезујући. Међутим, исто онако како нека древна локомотива или остатак пруге представљају неизоставан подсјетник на традицију и на почетке савремене жељезнице, па макар се нико данас њима не возио, јер више нијесу безбједни; или како модерну медицину обавезују принципи али не и дословни садржаји списа античких љекара – тако и осврт на ове списе чини умјесно сјећање на важност текстова, који су споменици нашег идентитета. Не треба кудити онога који оживљава сјећање на незамјењиве почетке, и који поштује њихов дух, – без амбиције да данас активира њихов начин дјеловања.

Ја знам за идеолошке конструкције које омаловажавају стољетну и донедавну живу везу Цркве и државе. Неке од њих покушавају бити секуларистички принципијелне и такву негацију правдају страхом да такве концепције данас не оживе. Тај страх је по мени неоправдан, јер он не може имати основа у самом разговору, нити у јавној размјени мишљења. Не видим на хоризонту неку озбиљну иницијативу да се данашњи принципи политике ретроактивно врате 200 година уназад, али сматрам да се вриједности данашњих друштвених уређења могу сагледавати на основу тога јесу ли или нијесу у сукобу са начелима сопствене традиције. У конкретном случају, ову испреплетаност црквених и државних тема препознајем и именујем као аутентични изданак Црне Горе. Нешто што се овдје развило, иако не било сасвим самоникло, јер истовремено постоји као плод ширег духовног насљеђа ком је средњовјековна Зета припадала и који су наши преци на челу са Светитељем – изабрали и очували. У моменту конституисања Одлуке и Стеге, немамо у окружењу ништа слично. Све је у мору отоманске окупације или аустријских уређених институција, а у предвечерје Карађорђевог устанка у Србији.

Међутим, има и оних крајње неприципијелних идеологија које би ето благонаклоно гледале и на приврженост овој традицији, само када те теме не би покретала СПЦ, односно Црква са јасним српским преџнаком!? Ако постоји нешто што се може назвати опасношћу по наше друштво, то би могао бити тај ниво радикализма. Насупрот њему имамо неколико разумних аргумената и предлога за размишљање:

Српска Православна Црква је битан и легалан друштвени фактор, правно евидентиран међу дјелујућим црквама и вјерским заједницама у Црној Гори, са регистрованим и озакоњеним дјеловањем у сваком погледу (о томе сам раније више пута писао). Она је при том и легитимна, јер сабира око себе највећи број грађана – управо Црне Горе. Само по та два основа, СПЦ има и право и обавезу, ни мању ни већу од осталих, да саопштава свој став и промишљања о прошлости, садашњости и будућности Црне Горе, и то баш на начин да тада говори о сопственом идентитету. Једнако право, таквог јавног говора, имају, наравно, и остале вјерске заједнице.

Но и поред та два сасвим довољна аргумента о праву СПЦ да промишља теме из црногорске прошлости као своје сопствене, има и један старији и очигледнији, а то је управо српска препознатљивост оваквих споменика културе и духовности Црне Горе. Такав аргумент ни на који начин не имплицира обавезу било кога данас да се поистовјети са српским идентитетом Светог Петра Цетињског и његових савременика. Али такође ни обавезу да га се неко одриче. Пред разумним људима, јасно је, да се приврженици таквог идентитета, морају растеретити од беспризорног етикетирања да су противници државе, служитељи интереса политичких центара изван Црне Горе, и сл. И то само зато што се чврсто држе управо црногорске традиције.

Стега црногорска и брдска у свом трећем члану описује потенцијалне издајнике, и опомиње оног Црногорца који би издао да ће бити предат вјечном проклетству као Јуда који је издао Господа, и као Вук Бранковић “који издаде Србе на Косово”. Прича о историјској утемељености Вукове издаје је овдје ирелевантна. Оно што јесте релевантно, то је чињеница да та представа, то увјерење о важности и страхоти те косовске издаје јесте опомена за Црногорце, њима мјеродавна и очигледно раније присутна у њиховој свијести да се ставља на папир овог документа, насталог прије 226. г. (Треба ли рећи: онда када је Сима Милутиновић има свега 5 година, и тек је проходао, изван Црне Горе?)

Садржај Одлуке, попут Стеге, има сличне мотиве и надахнућа. У њему црногорски главари свој род називају “славеносерпски(м)” а за своју отаџбину кажу да су је “оружјем својијем бранили од времена разоренија нашега српскога царства, потом од доба посљедњега принципа и господара нашега Ивана Црнојевића”.

Суштинска намјера Стеге била је окупљање браће у једну мисао, у једну љубав, упркос мјесним и племенским разликама. То је била и главна пастирска брига Светог Петра Цетињског. Можемо ли данас ми, два вијека послије његовог упокојења, показати да смо му сарадници на том послу, и да смо, на тај начин, његови?

https://mitropolija.com/2022/10/31/stega-svetog-petra-cetinjskog/