Једна од појава која ми, у савременом свету којим доминирају друштвене мреже, делује нарочито неукусно, јесте она да, када умре неко познат и велики, људи махом похрле да објаве своје фотографије с њим, истакну блискост са покојником и на неки начин се, као случајно, „огребу” о његову славу. Истини за вољу, у оваквом случају заиста је тешко наћи праву меру – Шта, како и колико рећи, тј. „открити” из личног односа са неким, a да то иде у част покојнику и буде у служби откривања пажњу и помен, а да, макар и невољно, не склизне у притајену самохвалу због (стварне или, још чешће, само наводне) блискости са њиме?

Немајући сасвим јасан одговор на ово питање и потпуно свестан ризика у који се упуштам, осећам потребу да запишем и са другима поделим неколико детаља из сећања на сусрете са митрополитом Јованом Зизјуласом, који, чини ми се, бацају нешто више светлости на његову величину него што сам макар ја умео да препознам пре него што сам га упознао.

Много тога о личности Митрополита да се ишчитати већ из нашег првог сусрета. Будући да је 2013. боравио у Србији поводом прославе 1700 година од потписивања Миланског едикта, двојица старијих професора који су га већ деценијама познавали желели су да мени и још једном пријатељу, као младим асистентима и докторандима, укажу част и упознају нас са њиме. У први мах – нисмо били преодушевљени овом идејом. С једне стране – наравно, то је велика част, али огромна је гужва тих дана, велики број гостију, као да Зизјулас сад има времена за нас.

Очекивали смо да ће се све свести на кратки куртоазни поздрав, те да ће он, сасвим природно, у року од једног минута заборавити да нас је уопште и „упознао”. Такође, мислили смо, па ми смо већ „зрели” теолози, нисмо више мали да се фасцинирамо тиме што ћемо лично срести неког познатог, као тинејџери кад изблиза виде неку рок звезду рецимо. То је „само” Зизјулас, кога смо одавно прочитали и – свака њему част, ал’ временом смо увидели и да није то „све баш тако”, што он пише… Ипак, да не бисмо компликовали ситуацију и било кога увредили, одлучујемо да накратко свратимо на договорено место, узмемо благослов од Митрополита и онда наставимо својим путем у излазак који смо планирали. Врло погрешно антиципиран сусрет, испоставиће се.

Већ у првом тренутку пажњу окупира његов живи и продоран поглед, за који осећаш да те гледа „стварно”, а не чисто реда ради. Пита нас ко смо, чиме се бавимо – позива да седнемо са њим(а). То већ нисмо очекивали. Неко започиње причу на теолошке теме, којима се Митрополит највише бавио. О неее, помишљам, испоставиће се, поново погрешно: неће се ваљда сад ово свести на вече где треба да сви понављамо толико (опште)познате Зизјуласове ставове и дивимо му се и хвалимо га због њих?! Па то не долази у обзир! Сад ћете да видите, кад сте нас већ позвали, ако нас неко прозове – има да кажемо том господину, уз дужно поштовање, све оно што о његовој теологији заиста мислимо, не само оно што је хвале вредно него и шта је остало недоречено и нејасно, где мислимо да није сасвим у праву, а где можда чак уопште… Тако смо и чинили.

Вероватно јер смо му били нови, Митрополит је у више наврата желео да чује баш шта ми мислимо. А ми смо причали, искрено и нашироко, критиковали, питали. А он? Нити једном се на његовом лицу или у гласу није појавио било који знак некакве љутње или незадовољства. Напротив, максимално концентрисано трудио се да разуме срж сваке критике и покуша да своје ставове модификује тако да на примедбе одговори и са великим и истинским смирењем нас, као да су улоге обрнуте и ми неки велики учитељи а он студент, онда поново упита „је ли сада у реду?”. Не само да се није љутио, него је у неколико наврата и праснуо у смех када бисмо му одговорили нешто попут „и даље не ваља”. Разговор је потрајао пет сати, до дубоко у ноћ. На крају нас је грлио и изљубио, те молио да га посетимо у Атини и помогнемо му у писању нове књиге, тако што ће нам он износити своје идеје, а ми их критиковати.

Тако је већ овај први сусрет разбио све предрасуде и поставио темеље дружења која ће се, углавном у Атини, догађати наредних година. Били смо затечени и уједно одушевљени тиме колико код њега нема ни трага особина које често примећујемо код познатих мислилаца, а пречесто нажалост и код епископа: затворености у сопствени систем идеја и веровања, који се по сваку цену брани као животно дело, који се мора у потпуности усвојити и (често некритички) хвалити, док се свака критика доживљава одвећ лично и недобронамерно, или се њен смисао уопште не разуме, будући да не постоји жеља или могућност да се разуме полазна тачка са које саговорник наступа, тј. критикује. Насупрот томе – он који је деценијама прво био најнападананији, а у том тренутку полако већ и „мејнстрим”, најцењенији или сигурно барем најпознатији православни систематски теолог у свету – сатима слуша и за даље „нападе” моли младе људе које по први пут среће.

И наредни сусрети само су потврдили и продубили ове прве утиске. Они су се по правилу догађали у Атини, која је сама по себи препуна симболике и врло погодна „позорница” за дружења попут наших. Заиста сам често имао утисак да сам привилегован да доживим вид учења и учеништва какав смо сусретали читајући старе философске дијалоге и списе: у неформалним и пријатним контекстима, неретко уз обед, симпосион. Митрополит у односу на нас никада није држао дистанцу, већ је допуштао и чак нас позивао  да уђемо у његову свакодневицу. Сусретали смо се у његовом стану, симпатичним кафаницама које је волео у комшилуку, као и у домовима његових пријатеља. Спонтано смо тако, из живог односа и искуства, а не његових или туђих прича, сазнавали да Митрополит води једноставан, скроман живот, окружен књигама и пријатељима, често врсним интелектуалцима, лекарима, научницима, уметницима. Са свима њима говорио је увек на неки начин о теологији, којом је непрестано „натопљен” читав његов живот, али је био и врло отворен да саслуша њихова размишљања из различитих перспектива и области којима су се они бавили.

Понашао се аскетски, али непретенциозно, не наглашавајући то и не скрећући намерно ичију пажњу на себе и свој подвиг. Строг према самоме себи, не и према другима. Никада у његовом присуству нисам осетио било какву врсту притиска, да било шта „морам” да урадим, помислим или кажем, да се инсистира на било каквој форми. Осећао сам слободу да будем оно што јесам и пред њим браним начин на који мислим и доживљавам као исправан. Занимала га је, дакле, и у људима је гледао не форму – него суштину. И парадоксално, једино и управо тиме што нас ничим није „гушио”, нити било шта насилно наметао, успевао је да ме „притисне”, позитивним примером, да и сам пожелим да макар покушам да му следујем у стварима које препознам као добре. Такав, непретенциозан, начин учења примером одувек сам највише волео и одувек ми се чинио најсличнијим начину који је спроводио Христос. У том смислу, ево још неколико ствари које сам код њега уочио и пожелео да од њега преузмем, а за које верујем да не би ни другима шкодиле:

Волео је теологију и за њу се интересовао до те мере да је практично био неуморан. Неретко смо на најкомплексније догматске теме, притом на енглеском језику који ни нама ни њему није матерњи, разговарали по шест, седам сати. Дешавало ми се да ми се мозак претвори у кашу, да се унервозим, не могу више да седим… Он са тим никада није имао проблема: био је сконцентрисан и вољан да расправља у седмом сату подједнако као и у првом. И мада смо се трудили да свој умор прикријемо („кад може он у тако позним годинама, можемо вала и ми још”) – најчешће нас је ипак разоткривао и отпуштао речима „Хајде на спавање, видим да сте попадали од умора.” Нити један сусрет није се завршио његовим „поклекнућем”, увек нашим.

Велики умови су увек више од онога што смо у стању да ишчитамо из њихових текстова. Иако сам баш због његових списа изворно и заволео теологију, а понеке од њих знао готово напамет, тек живи сусрет са њим открио ми је да су његова становишта заправо далеко шира и комплекснија од поједностављених „дефиниција” на које смо често склони да покушамо да сведемо и њега и друге. Дешавало се, не једанпут, да га суочимо са „Зизјуласовим ставовима”, онако како су они, у поједностављеној форми, практично постали део предања, макар у нашој помесној Цркви. По правилу је био јако незадовољан овим „својим” ставовима, тврдио да никад тако нешто не би потписао и да је реалност много комплекснија од поједностављених бинарних супротности („онтологија а не етика” и сл). Наравно, немамо често прилику да лично упознамо и разоварамо с људима чија дела читамо, али нам његов пример показује да смо, мислим, дужни да их увек читамо и тумачимо у најбољем могућем светлу, да претпостављамо, докле је год то могуће, да су они шири и паметнији него што нам се чини, а не да их поједностављујемо како је то нама лакше.

За Митрополита Зизјуласа нису постојале табу теме, нити је било које питање унапред отписивао као небитно. Био је отворен да слуша и довољно укорењен у вери и предању да се није бојао да се упусти у полемику чак и на пољима и о темама о којима раније није нарочито размишљао, уколико успеш да га убедиш да је питање теолошки релевантно. Није се стидео ни тога да нема све одговоре спремне у рукаву, и да за њима предано трага. Покушаћу да укратко наведем пример који ми је остао у врло драгом сећању. Дотакли смо се, једном приликом пре више година, питања стварања човека, смрти и њеног уласка у свет. На том месту сам упао са питањем које је мене неко време мучило, формулишући га на, на први поглед, изненађујући начин: „Зашто су онда помрли диносауруси?” Митрополит је испрва био збуњен, али сам му објаснио да се питање своди на смисао страдања/смрти творевине пре човека. Митрополит је разумео поенту и почела је подужа расправа у којој смо се својски трудили да пронађемо одговор на ово питање, који ни до дан данас немам. У једном тренутку наш заједнички пријатељ се „сажалио” на Митрополита кога ја сатима малтретирам диносаурусима и рекао, отприлике: „Добро Марко, доста више с диносаурусима, пусти човека на миру, ‘ајмо на неку другу тему!” Практично бих се могао сасвим сложити са овом констатацијом и позивом. Митрополит је, међутим, врло жустро одговорио: „Није доста! Хоћу диносаурусе!” Овај пример ми је толико драг управо зато што врло јасно показује његову интелектуалну радозналост и спремност да се сатима посвети тамо неким диносаурусима, о којима уопште није размишљао, нити планирао да о томе разговарамо, само, ето, јер је то неком младићу важно и јер је и сам разумео да питање има своју теолошку релевантност.

Најважније што сам, на основу свега реченог, научио од Зизјуласа нису његови теолошки ставови, мада и ту, поготово по питању његовог учења о личности, сматрам да има изврсних, животно важних момената. Највредније је било увидети да је човек таквог реномеа и знања истовремено и неусиљен, смирен, отворен, скроман и препун љубави према теологији, која је несмањеним жаром горела читавог његовог, нимало кратког, живота. И не, ја не спадам у његове најблискије и најважније пријатеље или ученике. Тим пре сматрам да има још већу вредност то што је чак и некоме попут мене посветио толико времена, на тако благотворан начин. Верујем да постоји велики број људи који ће моћи да понуде још много богатија и лепша сведочанства дружења са Митрополитом него што је ово моје. Коначно, парафразирајући апостола Павла, мислим да с правом можемо рећи „такав нам теолог/учитељ требаше”, и тек ће нам, уверен сам, такви људи и у будућности требати, уколико желимо да наша теологија задржи релевантност у времену и свету у коме живимо.

Царство му небеско и на свему хвала!

https://teologija.net/takav-nam-ucitelj-trebase/?fbclid=IwAR2Vn9oegZKFc90VnNvNwXysCDQsTYjfTnlhCm1x_wuueBh-6PTGWPmsk-k

Заправо, проблем с влашћу се дешава на следећи начин. Свети оци тврде да ће нам, ако будемо живели побожно, Господ послати добронамерну власт која ће се лепо опходити према нама, а ако будемо живели лоше у моралном смислу, послаће нам сурову власт као казну за наше грехове.

Кад се руска земља налазила под татарско-монголским јармом и кад су руски кнежеви били приморани да иду у Хорду, тамо су их приморавали да се поклоне кану и идолима. И руски кнежеви су говорили:

– Теби се, Батије, клањамо, зато што си ти због наше проклетиње, због наших многих грехова постављан за нашег владара. Теби ћемо се клањати, а твојим идолима се нећемо клањати, зато што верујемо у Христа, Бога нашег.

Дакле, њима је било сасвим јасно да власт може бити како благослов, тако и казна. Зато, ако неко од православних хришћана радо грди власт, можда прво треба да исправи нешто у сопственом животу? И после ће се, ето, и на врху много тога променити набоље: на пример, повећаће пензије или ће се десити нешто друго позитивно.

Такође за цареве и за све који су на власт се треба молити. Апостол Павле нам то директно заповеда и објашњава зашто: да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости (1 Тим. 2, 2). Да тамо горе не би издавали законе од којих нам постаје све горе и горе.

С друге стране, у Светом Писму постоји и следећа тврдња: Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову (Рим. 12, 20). Односно, ако се будемо молили на наше властодршце, а они се буду понашали побожно, по заповестима Божјим, добиће велики благослов од Господа. Ако се будемо молили за њих, а они буду кршили Божје законе и одступали од моралних принципа, наше молитве ће се претворити у проклетство за њих.

У Књизи поновљених закона се каже да је Бог ревнитељ. И ако се неко поуздава у човека и моли за њега, а он не оправдава ову љубав или наду, као што је то случај с нечастивом влашћу, последице ће бити врло озбиљне.

Узгред речено, којег цара апостол Павле има у виду? Судећи по времену кад је текст написан, то је Нерон – најокрутнији император у целом Римском царству. Апсолутни тиранин. Била су двојица сличних – Нерон и Калигула. Нерон је организовао прве прогоне хришћана – било је десет великих прогона у античком свету кад су хришћани истребљивани на најчудовишније начине. Неронови прогони су били врло окрутни, заиста, сатански. И испоставља се да је ова молитва за Нерона била услишена – претворила се у проклетство по њега. Нерон је био уверен да апсолутну непоколебиво држи власт у својим рукама, али не само да је лишен власти, од њега су се окренули сви ближњи, он се крио, спасавао се бекством, а на крају је чак морао да се убије!

Зато кад се на јектенијама изговарају речи „за власт и војску“, не треба да правимо гримасе – ми смо, ето, незадовољни том молитвом, не свиђа нам се. Знајте да ће они, ако су достојни људи, добити благослов од ваше молитве, а ако су недостојни, мораће да горе у паклу, а и у овом животу ће искусити невоље у великој мери.

Протојереј Олег Стењајев

https://srpska.pravoslavie.ru/149986.html

“Ја тебе познајем однекуд! Да ниси можда живио у Београду прије неких двадесетак година” – пита ме просједи, сувоњави човјек упалих образа, који би могао имати нешто мање од педесет година. Рекох му да сам отприлике у то вријеме студирао теологију у том граду.
” А да ниси, можда, ишао на утакмице Партизана”?
Одговорих му да нас је , заиста, тада било пар момака са факултета који смо ишли на утакмице. ” Ето, одакле те знам. Невјероватно је како после свих ових година јако добро памтим ликове људи са трибине. Могуће је да је то због тога што су ми то биле најљепше године живота. Утакмице, одласци на гостовања, дружења “…
Након ових ријечи, мало је застао, па, наставио са својом животном причом: ” Рођен сам у Падинској скели, популарном Падињаку! Пола у шали а пола у збиљи, волим да кажем да је читав мој живот попут жаргонског назива мог родног мјеста, будући да се састоји из падова и неспретних, често неуспјешних покушаја да устанем. На хероин сам се навукао прилично касно, у односу на друге људе са којима сам га заједно уживао. Имао сам двадесет осам година када сам га први пут пробао. У почетку ми је било довољно пар грама недељно, па нико од укућана није ни примијећивао мој порок, баш као ни моја дјевојка. Убрзо је дјевојка остала трудна. Вјенчали смо се, а ја сам , свеједно, наставио са лошом навиком. Потреба за хероином је све више расла, а новца све мање било, па сам почео са првим провалама станова и празних викендица. Након одређеног времена, милиција ми је ушла у траг и врло брзо сам завршио у истражном затвору. Када је супруга са ћеркицом дошла да ме посјети и видјела ме како кризирам, тек тада је схватила да сам наркоман. Када је дошла наредни пут , са собом је донијела папире за развод, захтијевајући да их потпишем, што сам и учинио “.
Крађе и пљачке викендица су се надовезале на његове раније прекршајне осуде због навијачких туча, тако да је добио двије године боравка у затвору у Сремској Митровици. Тамо се упознао са православном литературом и по први пут у животу читао Свето Писмо. То га је охрабрило да након затвора неизоставно пође у установу за лијечење од болести зависности, што је и урадио.
” Након рехабилитације сам знао да ми нема повратка у Падињак. Моји пријатељи наркомани би ме брзо нашли, а и сваки дилер је знао гдје станујем и на која мјеста излазим. Одлучујем да пођем на море и потражим посао. У Будви сам одмах почео да радим као конобар. Олакшавајући фактор је био то што знам енглески и руски језик. Међутим, заблуда је била моје увјерење да ће ми овдје бити лакше. Једноставно, наркомански зависници, бивши и садашњи, се лако препознавају међу собом. Довољно је само да видим те покрете тијела, погледе и све те мале неурозе, које ваљда само ми уочавамо и распознајемо. Међутим, демонско у цијелој причи је то што нас и дилери лако препознају! У ноћном клубу, међу двије стотине људи, дилер ће баш прићи мени…”
Међутим, тврди да за све ове године проведене у Будви ниједном није поклекнуо пред искушењем. ” Живим у изнајмљеној гарсоњери, у којој једино имам кухињицу, купатило и малени дневни боравак, у којем се налази само лежај, сто и једна столица. Све што зарадим шаљем
ћерки и бившој жени, која се у међувремену удала за једног удовца, који такође има ћерку из првог брака. На сликама са друштвених мрежа дјелују срећно и заљубљено”…
Каже да у вјери, баш као и у својој ћеркици, која је прошлог љета по први пут била код њега на море, налази утјеху и разлог да настави са борбом. Међутим, понекад у дугим ноћима без сна изненада и без икакве најаве га спопадну страшна искушења и жеља за хероином: ” Не могу ти описати тај осјећај! Тек одједном дланови почну да ми се зноје, кожа да ме сврби, а кроз тијело проструји неописив бол. Тада ми никакве молитве које изговарам не помажу. Све што можеш је да непомично сједиш и чекаш да све то прође”! Рекох му да су нас Св. Оци учили да се треба често молити, а не само онда када нас спопадну искушења и невоље. Уосталом, у молитви Господњој изговарамо ” не уведи нас у искушење”. Ту нас Господ поучава да , с обзиром на палу људску природу и нашим склоностима ка гријеху и пороцима, треба да избјегавамо искушења. Суштина подвига је у нашем труду да не примимо помисао за гријех и порок. Ако примимо помисао, она ће се неизоставно населити у наш ум и срце. А онда је заиста тешко борити се…
Прије него што смо се растали, дао сам му малену бројаницу и иконицу св. Петра Цетињског и позвао га да понекад дође на литургију у цркву Св. Тројице у Старом граду.
Касније, док сам се кретао по влажним будванским тротоарима, размишљао сам о томе како смо сви себе истренирали да људе дијелимо на оне који су искључиво добри и искључиво зли. Не примијећујемо читав свијет , који је ту – око нас, а који, заправо, сачињавају људи с оне стране добра и зла, како је то још Ниче антиципирао. Не видимо читав океан особа који се даве у сопственим ” падињацима “, очекујући од нас помоћ и подршку. Но, Господ је тај који их види и препознаје, на чудесан начин налазећи пут до њихових измучених душа…

https://mitropolija.com/2023/01/28/padinjak/

Свети оче Саво српски, Господ наш и Спаситељ, Исус Христос рече : „Ја сам чокот а ви лозе“. Саво, ти си калем племенити на том Чокоту Живота, калем који је примјером свога светога живота, љубављу према Богу и роду своме , сокове јерусалимско-небеског Чокота спровео, преко Хиландара, Студенице и Жиче, на свеколики род српски. Та лоза-Црква Христова, и ти сокови- ријечи Божије,  доњели су гроздове, плодове слатке, светосавске. Гроздове боје крви, крви која истиче из пресветих ребара на Крсту копљем прободенога. Крви која је омила гријехе свих народа, па и твога Саво. Јер тај грозд на чокоту твога народа, остао би само плод дивљег и незнабожачког винограда, а тобом оче наш Саво , он је постао плод винограда који се благосиља и постаје Крв Спаситељева, која нам кријепи душу, исцјељује тијело и сједињује са вјечношћу божанском.

Светитељу Саво, први архиепископе српски, ниси свет јер си први, већ  зато што си се трудио да будеш последњи на земљи,  сада си међу првима у Царству Божијем. Било је прије тебе првих светитеља српских, и првих мученика, и првих кнежева и краљева, било је и послије тебе  првих патријараха, царева и првака разних. Међутим, ти си од младости своје погружен у смирење, трпљење, скромност,  у дубоку побожност и послушање Богу и роду своме,  као последњи слуга на земљи,  постао први, рода свога, у Царству Божијем. Крајеугаони камен,  Христа,  први си узидао у неразрушиви бедем тврђаве рода свога, Цркву српску православну,  коју ни врата пакла нису до сада савладала,  а неће ни до краја вијека, а било је много покушаја од тада до сада.

Свети оче Саво, знао си ти добро, да твој народ, да би спознао Онога који јесте, онај који је Логос-Ријеч-Слово, извор словесности, премудрости и истине, мора бити словесан. Зато си утемељио прве школе , преписивачке и књиговезачке радионице, преносио знање са истока из свих области и поучавао народ о томе. Отварањем прве болнице у Студеници засијао си српско поље медицине међу првима у Европи.

Светитељу Саво, апостоле српски, као Мојсије у Израиљу, оградио си нови Израиљ, род свој српски законом Божијим, као мудри, добри пастир стада Христовог који је рекао: „научите их да држе све што сам вам заповједио“.  Утврдио си тако, преко законоправила и монашких типика,  темељ законодавству српском, како духовном тако и световном. Твоја чувена жичка бесједа „О правој вјери“ , непрестано нас опомиње да се држимо вјере апостолске и вјере светих отаца,  утврђене на седам Васељенских сабора.                        Светитељу Саво, оставио си ризнице свога оца земаљског пуне злата и сребра да би стекао блага Оца Небескога. Тако си и сам постао ризница највећег блага,  а то је благодат Духа Светога. Само онај који је ризница ове благодати тај је извор мира. Зато си непрестано био онај који мири,  измирује завађену браћу и спречава ратове и сукобе. Светитељу Саво, научио си свога светога оца, своју браћу и потомке, да граде цркве и манастире, да зидају предсобља Царства Божијега, Небескога Јерусалим ,  овдје на земљи. Сада,  као драго камење и бисере , расуте,  широм земаља српских, народ твој као у старозавјетну змију од мједи гледа у те светиње и види Христа.

Светитељу Саво, као што твоје светосавско чадо,  чувени пјесник Војислав Илић ,  у једној од својих најљепших пјесама, посвећеној теби, каже: „вјекови су прохујали од чудесне оне ноћи“ ,  оне ноћи када си започео везивати конце српскога народа за Небеса,  до дана данашњега,  много је у тим вјековима прохујало туга и радости,  пораза и побједа у твоме роду. Послије свих тих вијекова, ево, и овдје, вечерас,  у твоме Улцињу,  један грозд народа на твом светосавском путу до Христа, слави спомен твој.  Овдје,  у најјужнијем српском граду,  као што нас љетно сунце грије,  за које кажу да је најближе,  најприсутније и најтоплије изнад овог  града,  тако нас ти оче Свети Саво у овим јануарским данима и у овоме времену , бременито искушењима,  као сунце,  својим светим примјером гријеш, а твој свети подвижнички, светачки лик, са иконе твоје нам свијетли и обасјава путеве којим ходимо.

Светититељу Саво,  ево нас,  стадо твоје сабрало се вечерас овдје,  да ти принесе славопој и захвалност.  Ово стадо,  мало одазваних од много званих,  сабрало се вечерас још  и да ти ода извјештај ,  да се у Улцињу пламен у кандилима вјере не гаси. Твојим молитвама, оче Саво,  сачувај град наш,  јер ово је град твога рода. Он је твој од када је твој свети отац Симеон наслиједивши Улцињ и Свач од својих предака древних кнежева Војислављевића и Владимировића, Светога Јована Владимира, ове крајеве препородио и оживио и како историјски списи кажу,  Улцињ и Свач су доживјели славу.  Твој брат Вукан је био господар овога града,  а његов син краљ Ђорђе је учинио град Улцињ својим престоним градом. Многи твоји потомци оче Саво,  на разне начине били су покровитељи, обновитељи, ктитори и владари овога града:  Стефан први ,  Јелена Фрушкогорска- краљица Уроша првог,  Драгутин Немањић , Милутин Немањић,  Стефан Други, краљ Владислав Немањић, царица Јелена Душанова, и њихов син Урош Нејаки. Балшићки печат највише је остао утиснут од стране твоје потомице, ћерке великомученика косовског Лазара, који је до тебе у Царству Божијем- Јелена Лазаревић-Балшић.  Сви су они утврђивали наш град и били дио њега, а све поучени твојим примјером светим оче Саво.  Зато је овај град твој град,  и ови људи у њему који су крштени, твоји људи, светосавци.  Да смо светосавци, Саво,  потврђују и прославе твога спомена у Улцињу, послије ослобођења његовог од Агарјана, када је славио читав град.  Дознајемо из архива тадашње штампе,  да је тадашњи Улцињ ,  оче свети,  приређивао велику радост теби на Небесима,  када си гледао како читав град,  са градским капетаном,  општинским службеницима,  учитељима из школе, пандурима,  трговцима,  све на челу са епископом и свештенством у литији, послије богослужења,  силази на Пристан и прославља твој дан,  до саме ноћи.  То је твој град оче Саво.

Светитељу наш, молитвама твојим просвети  нас,  учитељу наш- научи нас, путеводитељу наш- покажи нам пут, началниче наш- уброј нас у твој свети род.  Приносимо ти за узврат оцо наш добри,  ово мало и скромно што имамо,  наше срце,  из којег ти појемо,  играмо и зборимо вечерас.  Пренеси наша мољења и свима светима из рода нашега,  свима твојим чадима.  Поздрави нам и наше недавно блажено представљене Павла патријарха, Атанасија епископа, а посебно оца нашег митрополита Амфилохија,  и ако знамо да нас сви заједно слушате и посматрате.

Узвикујемо сви заједно са вама светима и ми на земљи:  Слава Светој Једношутној и нераздјељивој Тројици Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увијек и кроза све вјекове !

https://mitropolija.com/2023/01/28/svetosavska-besjeda-o-sinise-smiljica-paroha-ulcinjskog/

Moja професорица психологије се љутила због претеране употребе медикамената у њеној струци, сматрајући да је, у основи, човек човеку лек. Наравно, медикаменти су често неопходни, о томе не треба имати илузија, али утеху и охрабрење да наставимо даље дају нам други људи, стручњаци и они који то нису, већ су само ту за нас, да нас саслушају, у нечем конкретно помогну, да нас не осуђују и не држе нам слово, можда понекад дају и неки користан савет или са нама поделе неко своје искуство које нам може послужити.

Али то није ни мало лако, помоћи човеку, бити му утеха и охрабрење, чак и око наизглед малих, свакодневних брига. Наши односи оптерећени су навикама, играма моћи, обманама и самообманама, чак и кад смо са неким блиски, чак и кад некоме искрено желимо најбоље и кад нам је стало. Наше снаге су мале, наша знања такође, а још мања могућност да истински схватимо и доживимо другог човека, без да у њега учитавамо наше предрасуде, стереотипе, уверења, да га стављамо у фиоке, да се не уздижемо над њим, мислећи да знамо и умемо нешто што њему или њој није доступно.

Вероватно први услов да уопште помогнемо другоме, утешимо га и охрабримо, јесте да схватимо своја ограничења, да се не узносимо и не залећемо, мислећи да ће наша интервенција деловати као чаробни штапић. Морамо увек узети у обзир да можда грешимо и да свакако рачунамо на „отпор материјала“, да ће оно што кажемо и урадимо бити можда погрешно схваћено или одбачено, а да то код нас не створи огорчење, осећање увређености или осујећености. Да не направимо, у покушају да помогнемо, више штете него користи, и за себе и за тог другог.

Постоји често самоувереност да ми можемо да разумемо свакога, да имамо развијену интуицију и емпатију, да су наше намере увек чисте, да би неко себи помогао само ако нас послуша. Ако то не учини, то нас често фрустрира, понекад огорчава, љутимо се на другог или почињемо да унижавамо саме себе, све до чамотиње или отупелости.  Ако смо верујући и трудимо се да видимо себе као оне који теже смирењу, савете често сводимо на препоруке о молитви, причешћу, одласку код духовника, читању одређене литературе. То је свакако потребно, понекад умесно или неопходно, али увек треба имати у виду да се обраћамо конкретном човеку, који има различите предиспозиције, искуства, предзнања и потребе. Без обзира на наше уверење о важности, па и пресудној важности духовног аспекта наших проблема, не смемо одбацивати помоћ стручњака, нити мислити да свако од нас може бити психијатар или психолог, без уважавања извесних специфичних знања и метода који ове струке подразумевају. Што укључује и телесни, физички аспект проблема, који може бити третиран, између осталог, и медикаментима. Са озбиљним проблемима, попут данас толико присутне депресије, није се играти и никоге не треба лишити помоћи стручњака, што не искључује помоћ других, посебно блиских људи, породице и пријатеља, као ни било који аспект духовног живота, напротив.

Као што добар учитељ није само онај који нас поучава него и надахњује, тако и ми када помажемо другима не треба да им држимо слово и дајемо савете, него да делујемо најпре својим примером, разумевањем, истинским саосећањем, и да се помоћ не види и не доживљава као помоћ, него као једна свакодневна динамика односа. У ставу „сад ћу да ти помогнем“ и „ја ћу ти помоћи“, увек може да се крије вишак горости, надмености, сујете, али с, друге стране, други ипак треба да осети нашу бригу и заинтересованост. Да осети да је за нас јединствен и важан, не било ко, него он тај и тај и он такав какав је. И да осети на делу, а не само на речима.

Вероватно је другима најбоље помагати око конкретних ствари, јер људима је некада боље, на пример, позајмити мало новца кад су у невољи, него им давати високоумне духовне савете или, не дај Боже, моралисати. За једног нашег епископа, сада покојног, они који су га познавали сведочили су да је исповест код њега посебна, јер осећате да вас не осуђује, на даје опште поуке, већ увек намењене вама и увек повезане са његовим личним искуством, оним што је сам преживео и доживео, без моралисања и увек у потпуној присутности и пажњи према вама, као да сте у том тренутку за њега једини на свету.

У том смислу, важно је схвататити да на друге делујемо увек, својим животом, оним што смо сами од себе урадили, оним како бринемо о свом свакодневном настројењу. Јер утученом нећемо помоћи ако му кажемо нешто типа „мрдни се“ или „не ваља бити утучен“, него када сами сијамо. Растресеном када смо сами пажљиви и фокусирани. Неделатном ако смо сами делатни.

Наравно, ни тада не можемо свакоме помоћи, јер живимо у палости, која ограничава и нас саме и друге да виде оно најбоље у нама. Одговорни смо за друге људе, потенцијално за свакога, али уз свест о сопственој ограничености и светској палости, и препушање крајњих исхода вољи Божијој, који је људима дао слободу – слободу свету и проклету, ту највећу апорију наших живота.

Ако неко коме смо хтели да помогнемо ипак оде неким погрешним путем, чак и оним неповратним попут самоубитва, не треба клонути духом, јер сви знамо да „живот није што и поље прећи“, да „свет у зли лежи“ и да су наше снаге мале.  И да треба да поштујемо људску слободу, која понекад подразумева и одбацивање шанси и дарова, и уздамо се у вољу и суд онога који нас је створио и за кога верујемо да нас воли, више него што ћемо ми икада бити у стању да волимо друге, или чак самог себе. То није лако и лаже свако ко говори да га не муче сва та „проклета питања“, која га и самог некада воде до ивице понора. Или можда не лаже него је у основи равнодушан и горд, „млак“, а знао шта је у Јеванђељу речено о „млакима“. Јер када се десе неке ствари, није лако одржати веру у ту Божју љубав, па чак је и нормалније посумњати у њу него не посумњати, јер то сведочи о томе да живимо духовним животом који у овом свету подразумева борбу и где се све стиче кроз искуство, проживљеност, а не не кроз апстракције, схеме, празне приче и подилажење нашим слабостима или застрашивање ауторитетима, при чему никад и нисмо заиста сигурни шта смо и колико заправо стекли, и колико је то трајно. Најзад, ни Христос није свет спасио поукама и проповедима, па ни чудима, него васкрсном смрћу, изразивши пре ње, своју молбу Оцу да га „ова чаша мимоиђе“.

Зато и реторика о љубави може бити празна прича, сентименталност и лицемерје, јер сваки наш однос је изазов, аскеза, борба, самоограничавање, па и за љубав се треба избрусити. Тек кад се избрусимо можемо истински помагати другом, али пошто се никада, бар не у овом свету, нећемо избрусити до краја, помоћ другима никада не треба занемаривати, онолико колике су наше снаге. Ако смо истински пажљиви према човеку, који је у тренутку док смо са њим неко за нас најважнији, ако се све време трудимо да себе у том односу чистимо од примаса страсти, предрасуда, сујете и сличног ђубрета, онда ћемо му свакако помоћи, макар то и не било одмах очигледно, јер постоји много тога тананог и скривеног међу људима. Истински „додир душа“, када се догоди и када засија у својој очигледности, представља нешто најлешше у овом нашем свету и највећа је потврда Божијег постојања и деловања у њему. Па и тога, да смо му и ми, као људи, бар некада, у нечему и понекад налик.

Аутор: др Владимир Коларић, сарадник Патмоса

https://patmos.rs/2023/01/19/vladimir-kolaric-biti-drugome-uteha-i-ohrabrenje/

Божић је дан када се обично (па и обичајно) присетимо вредности породичног живота, очинства и мајчинства. То није погрешно, јер Христа је родила жена, као и сваког од нас, у људском телу, у конкретном друштвеном и историјском контексту у ком је детету приличило да буде рођено у породици, од законитог оца и мајке. Ипак, истина Божића није у рођењу и слављењу породице као смисла живота и круне стварања, већ у спаситељској мисији Богочовека и има свој смисао не у овоземаљском тријумфу овог или оног културног и социјалног модела, него у васкрсењу.

Поштујемо Богородицу, али не због њене репродуктивне способности, него зато то је Господу рекла „да“. Поштујемо Јосифа зато што је Божији глас претпоставио људским гласинама и тиме, на свој начин, победио свет, па и самог себе. Уосталом, и Син је Оцу рекао „да“, прихватајући улогу свеискупљујуће жртве, личном одлуком, избором и пристанком, а не зато што је био натеран, теледиригован, програмиран или непроменљивом судбином условљен да тако поступи. Поштујући свако од тих „да“ ми, дакле, славимо људску, а од Бога даровану слободу, као наше највеће благо, која у највећој мери и одређује оно што јесмо и што би требало да будемо.

Господ оваполоћењем Сина у породичном окриљу свог времена на неки начин освећује породицу и потомство, али нипошто се не  може рећи да осуђује оне који породицу и потомство немају. Иначе би осудио монахе и толике светитеље и праведнике који нису имали биолошког потомства, па и самог Сина, који се за свог земаљског живота није „остварио као родитељ“. И, што је најважније, порекао би ону слободу према сопственом „образу и подобију“, човеку дату не ради овоземаљских циљева, него „задобијања Царства Небеског“, јер, најзад, спасавамо се као непоновљиве личности унутар евхаристијске заједнице, не као крвним сродством, државним законима и обичајним нормама конституисане заједнице назване породицама.

Ипак, то не значи да породици као друштвену и културну институцију, изузетно дугог трајања, треба  релативизовати. Као културна и друштвена јединица одолела је, уз разне модификације, најразличитијим кризама и искушењима, и показала се контекстом погодним расту и афирмацији људске личности, уз сва ограничења и негативна искуства, најчешће повољнијим од већине опробаних у историји. У хришћанству она је освештана још у Књизи Постања и, како рекосмо, Христовим рођењем, а у оквиру црквеног живота еклисијално осмишљавање брачне везе је добило светотајински карактер.

Ван свих тоталитарних чинова усмерених против породице, који под различитим маскама теже увећању контроле над човеком и људским друштвом са перспективом претварања у „биомасу“, као и пред идеолошким пројектима у име такозваних породичних вредности, породица је у основи најприснији, најближи, најнепосреднији и тиме најтежи и најизазовнији однос између људских бића. Сваки људски однос изазов је нашој самозаљубљености, самодовољности, егоизму, самољубљу, сујети, и од њих нас потенцијално лечи, односно помаже нам или нам дају шансу да се излечимо.

То већи и за пријатељски, чак професионални однос, а поготово важи са онај који називамо љубавним или, савременије, партнерским. Треба живети са неким физички најприсније, бити изложен његовим манама и ограничењима, страстима и манама, из дана у дан, у „добру и злу“. Када се таква веза раскине, ми патимо зато што нисмо добили оно што смо желели, некога ко нас разуме и прихвата, али и зато што имамо утисак, макар и подсвесно, да смо негде промашили, да нисмо довољно победили себе. Вежбамо се и брусимо кроз односе, некад се још више затварамо због неуспеха и лоших искустава, губимо поверење у друге, али и у себе саме, нашу способност да развијемо дубље људске односе. Брак је, најзад, највећи изазов стрпљењу, трпељивости, самосавлађивању, себедавању. и зато је толико тежак нама данашњима. Брак је тим више изазов нашем сазревању, истинском одрастању, кад више не можемо да мислимо само на себе и своје потребе и жеље, него и на другог, што никад није лако. Наравно да брак није једини начин и пут одрастања и сазревања, али јесте један од важних и моћних, некоме можда и неопходних.

То бива још важније са добијањем потомства, јер тада је већ смешно и бедно, недостојно, мислити само на себе, стављати себе у први план; деца су највећи тест наше спремности да искорачимо из јадног самољубља и преузмемо одговорност, престанемо да будемо робови својих страсти и хирова, свог биолошког и друштвено конформираног „ја“, и отворимо се ка слободи. Није рађање деце смисао нашег живота, али нас вежба за стицање и разумевање тог смисла, живљење смислом и ка смислу, као уосталом и свака аскеза. Постоје многа постигнућа, многа дела која можемо постићи, и која су од велике вредности, али само је дете то које смо донели на свет и за које имамо велику одговорност, и само је дете – међу свим тим што можемо да донесемо свету – човек, друго људско биће. Сва наша дела су само дела, предмети и чинови, који можда могу помоћи и значити другим људима, али само је дете човек, јединствено и непоновљиво људско биће. Које није ни наш производ, ни проджатак, ни слуга, ни роб, али за које смо одговорни, па и одговорни да му допустимо његову Богом дану слободу. Ако им је Бог дао слободу, ко сам ја да им је одузимам? Али ипак сам одговоран за њих, ипак су они неко најближи ког имам, и од тога не могу и не смем да побегнем.

Постоји још једна ствар: док немате децу, тешко је доживети да некога заиста волите онаквог каквог јесте, уз све његове мане, због самог његовог постојања. То вам може помоћи да тако, макар и некој мери, прихватите и друге људе, без осуде и покушаја контроле и потчињавања, и то је велика шанса за све нас, за сваког од нас појединачно и за могућности неких другачијих људских односа, за боље и другачије друштво.

Ако то не умемо са својом децом, са својим мужем или женом, са ким ћемо онда умети? Ако не умемо са најближима, како ћемо са оним даљима, осим подлегајући самообмани? Ако не видимо човека у партнеру или партнерки и нашој деци, у коме ћемо видети? Пре свега човек, а не оруђе у нашим рукама, у циљу олакшања сопственог живота или у смислу друштвеног престижа. Прави породични односи у том смислу морају да превазиђу и биолошке и друштвене критеријуме као доминантне и делатно усвоје оне најважније, а који се тичу личности.

Породица и потомство, управо, имају вредност уколико су подвиг, аскеза, наш пут ка победи над самим собом и тиме пут ка Царству Небеском, са све нас, нас саме, нашу породицу и све људе, ко год они били. Само ако је то, породица је истински освештана, а то је ствар нашег свакодневног труда, од ког нема и не сме бити одмора. Док смо у свету предаха нема, али предах себи не даје ни Дух Свети, Утешитељ, који дише где и кад хоће и који нас даноноћно подржава у нашим борбама,  а највише онима против себе самих, окошталог и учмалог, овоземаљског човека у нама.

https://teologija.net/porodica-i-sloboda/?fbclid=IwAR3xX0zlEoEWkDbJe6x5tq77JU3l6hILlnx6QBRwQB_czmC9yuUAb0izACU

Срећан празник Рођења Христовог!
Христос се роди! Заиста се роди!
Καλὰ ΧριϚούγεννα!
Χριστός γεννιέται! Αληθώς γεννιέται!
Merry Christmas!
Christ is born! Тruly He’s born!

Мир Божији, Христос се роди!

Срећан вам и Богом благословен празник рођења Богомладенца, Господа Исуса Христа. Дуго очекиваног Спаситеља, обећаног нашим праоцима. Нека нас Господ благослови и испуни наша срца пуна радости и Љубави, да би смо свагда славили Њега, јединог Човекољубца.

https://hramsvetogcarakonstantinaijelene.rs/mir-boziji-hristos-se-rodi/

Протопрезвитер Хараламбос Пападопулос или отац Ливио је рођен у Ираклиону на Криту. Похађао је Врховну црквену академију на Криту, Теолошку школу у Солуну и Атински национални и Каподистријански универзитет. Као писац и беседник бави се питањима духовне самосвести и исцељења заснованог на православној хришћанској духовности, као и савременим школама психотерапијског процеса и личног развоја. Написао је неколико књига и веома велики број текстова . Његова дела су превођенa на руски, румунски, бугарски, грузијски и мађарски језик. Живи на југу Крита.

- Оче, чега се радо сећате из детињства? Колико је ваша породица допринела формирању ваше личности?

- Сећам се да сам се пуно играо. Интензивно сам живео сваки тренутак кроз игру и друштво. Било је то време када су улице Ираклиона на Криту, где сам одрастао, биле пуне деце. Живот са радошћу и интензитетом био је приоритет. Моја породица је имала каталитичку улогу у обликовању моје личности дајући ми залихе за живот, али и многе трауме. Све су то ипак путеви.

-Недавно сам прочитао вашу књигу под насловом „Живите. На крају крајева, да ли се плашимо смрт или се плашимо да живимо?" Шта је био разлог да се бавите писањем, а посебно овом књигом?

- Писање је моја молитва. Тако сам научио да се носим са својим ранама. Кроз речи ћаскам са својим ранама и покушавам да их преобразим у чуда и дарове живота. Моја нова књига "Живите" је још један вапај против смрти. Рођени смо са вапајем који захтева одговор. И ова књига је још један покушај да се проговори о дару живота који нажалост не живимо, већ га се ослобађамо борећи се.

- Као ожењен духовник и отац троје деце, знате да има случајева  у породици када је суживот или посебност сваког члана угрожена. Шта се може учинити ако је присутна само прва карактеристика без друге и обрнуто?

- Да бих могао да живим са било ким другим, морао сам научити да живим у хармонији са собом. Однос са самим собом је фундаменталан за развој било ког другог облика односа. Чудо различитости је извор радости и мудрости. Благослов је бити толико различит по личности, а опет тако уобичајен по природи.

Хармонија је синтеза супротности, живот је леп јер се не понавља, изненађује, изазива и позива. Само се ђаво досадно понавља . Дакле, дружење, осим што је најбољи и најреалнији одговор на животну патњу - како је лепо држати руку када ме смрт плаши -то је и лек за мој недостатак, јер уместо да гушим другог, учим да еволуирам заједно са њим.

- Шта на крају дефинише срећан брак?

- Одрицање од фантазије идеалног и препознавање реалног. То јест, да престанемо да се заљубљујемо у слику друге особе и да волимо њихову стварност. Што значи да морам да препознам да други није мој Бог, већ мој партнер. Он је човек који ме воли и ја њега волим и ми нисмо савршени. И то није лоше. Одатле почиње дељење живота као путовање постојања. Забавно нам је у вези када имамо смисао и сврху.

- Зашто се данас модерни парови раздвајају за разлику од старије генерације која је доживотно остала са истим партнером? Да ли понекад осећате да се такмичите са својим партнером?

- Овде, као и у свему што човек ради, постоји светла и мрачна страна. Светла страна је што су људи данас стварнији. Они не обраћају пажњу на мишљења других људи. Односно, одлуке особе нису одређене колективним мишљењем или наредбом, већ индивидуалним избором. Ово је заиста чин слободе јер су у ранијим друштвима колективи гушили јединственост и посебност људи. Али, постоји, као што смо рекли, и тамна страна, односно да у данашње време постоји  тенденција да се избегне све што боли. Не постоји добро или лоше сазревање ван патње. А то значи да не можете упознати другу особу, продубити  везу и стварност ако јој се не посветите. Ово задаје бол. Није једноставно. Али ако нисте дисциплиновани у свом путу до циља, не можете сазнати ништа у животу, а свакако ни да волите. За свако велико достигнуће потребна је посвећеност, упорност и стрпљење. Они ће донети боље изборе и боље резултате. Тешкоће треба схватати као прилике, а не као катастрофе. Чак је и такмичење део овог развоја све док је креативно, нпр. биће десетине свађа које ће донети мир у вези. Ово није нужно лоша ствар, већ реално еволутивна.

- Данас има много младих који избегавају брак јер не могу да поднесу, како тврде, неразумне захтеве својих супружника. Шта бисте свима њима саветовали ?

- Не могу да знам шта значе неразумне захтеви, али ипак питам, има ли живота без посвећености? Ко је успео без обавезивања, давања? Да бисте победили, прво морате изгубити. Нема живота ако се не заветујете на нешто више и битније за постојање. Руми је говорио: „Ако стварно волите, ризикујете. Никада не достижете величину без ентузијазма или енергије"

- Многе жене данас доносе одлуку да ванбрачно доведу дете у овај усамљени свет. Какав је ваш став по питању самохране мајке и какав би требало да буде наш став према њој?

- Ми подржавамо и волимо живот. Али када доносимо одлуку да дамо живот новом бићу, треба да размишљамо не само о томе шта нам се допада већ и шта је корисно за ово дете. Свака жена и мајка, свако дете је светиња и заслужује сву љубав света. Неудата мајка није ништа мање света и поштована од било које друге мајке.  У светим стварима нема „али“.

- С времена на време избијају разни „морални преступи“ и скандали архијереја и свештеника. Да ли је ово последица секуларизације Цркве?

- Секуларизација је одувек постојала као опасност за црквени живот. Међутим, морамо пазити шта дефинишемо као секуларизам. Секуларизација није савремено и реално читање света и његових потреба, већ стање када живот хришћана престане да буде пример у друштву. Када релативне и стално променљиве „вредности” света искривљују Христово учење. А то се дешава када се суштина изгуби, а формуле остану. Када религија постане скровиште наших личних ноћних мора, када религија постане највећа одбрана у присуству живога Бога.

- Да ли су разлози за удаљавање од Цркве данас, грешке црквених поглавара (стварне или наводне) или је нешто друго у питању?

-То је један од разлога, а многима служи као алиби.

- Да ли бисте се придружили маршу да бисте демонстрирали нпр. против рата у Украјини или да изразите своја политичка уверења?

- Учествовао бих у сваком друштвеном догађају који позива на правду, мир и слободу. Волим да се борим за високе вредности и циљеве, у заједничким маршевима када  једни друге држимо за руку.

https://www.cultmagz.com/l/p-livyos-to-zise-einai-mia-kraygi-apenanti-sto-thanato/?fbclid=IwAR0SHzmwXqbB0kS2_hUTUNsJHX1JMvPaMqcFi6pfI0pa1ClwWKcuX2i4NW4

Сви људи на Косову и Метохији могу да живе у миру и слози, јер како је говорио блаженопочивши митрополит Амфилохије, довољно је и неба и земље и воде и поља за све, али поједини људи затворени у своје идеологије, колективне страхове и предрасуде, не виде како да изађу из тог зачараног круга. Зато је важно да дијалогом нађемо пут напред и решавамо проблеме, а не наметањем силе и претњама, јер то води само у даље конфликте. Оно што је важно јесте да верски представници са своје стране не подгревају политичке наративе и конфликте већ да позивају на мир и суживот у међусобном поштовању. Када у другима препознајемо лик Божији и пројављујемо љубав према другима, волећи у њима самог Бога, онда је братска љубав и жртва природан део нашег живота, јер, дајући не губимо, већ се богатимо и добијамо – беседио је Његово преосвештенство епископ Теодосије.

Тихо, заштитнички молитвом и љубављу, усмерен ка вечности Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије поручује да је наша нада и наша будућност у Богу, а Божија реч жива, делотворна, вечна, трајна и непромењива. На немирном и узаврелом простору наше јужне покрајине, духовни пастир српског народа позива на мир, љубав, дијалог међу људима и корачање путем који нам је Господ зацртао.

Човек је егзистенцијално везан за свог Створитеља. Да ли се свако зло на свету догађа одбацивањем Бога?

Бог је створио Човека по Своме лику и подобију и сваки човек носи лик Божији утиснут у дубини свога бића. Као носиоци лика Божијег имамо стални позив од Бога да га пронађемо у себи и кроз еванђелски живот у Христу васпоставимо благодаћу Божијом. Тада се у нама обнавља лик Божији и постајемо нови човек у Христу Господу. Бог није створио зло, али оно се пројављује као одбацивање заједнице са Богом и противљење вољи Божијој, која надилази људски разум. Отуда је зло у човеку последица гордости и самољубља, и следствено томе, људи који су изгубили свест о Божијем позвању и лику Божијем у себи не препознају га ни у другим људима, које виде као своје непријатеље и противнике. Отуда настају: мржња, ратови, нетрпељивост, поделе, и све оно што видимо као пројаву зла у свету. Зло се може победити једино Богом и љубављу и зато нас Господ учи да се „не противимо злу” тј. да на зло не одговарамо злим делима, већ да следујемо нашем Спаситељу који је победио свако зло и смрт.

На највећи број људи је примењива народна изрека: „Без невоље нема богомоље”. Шта се то преломи у човеку да у мукама призива Господа, а док је срећан заборавља?

Највећи број људи живи у сталном забораву Бога и сећамо га се само у невољама и опасностима. Зато нас апостол Павле позива да се стално молимо, тј. да стално пребивамо у сећању на Бога. То захтева труд и принуђавање наше пале природе која се лако поводи за материјалним вредностима овога света, или посустаје пред разним страховима и невољама. Светитељи нас уче да је тајна живота у Христу, да му се у потпуности предамо. То не значи, неактивност и незаинтересованост, већ чврсту решеност да поред свог труда који улажемо, колико до нас стоји, препуштамо Богу коначан исход свега онога што радимо и чврсто се надамо у промисао Божији, који управља васцелом творевином. Живећи расејано, не сећамо се Бога, не видимо га у другим људима, већ живимо у страху и неизвесности што изазива стални немир и незадовољство, па и агресивност према другима. Човек који се стално сећа Бога обитава у духовном миру без обзира на спољашње околности, као што су здравље и старост, јер се он у свему предаје Богу.

У којој мери хришћанство даје интегралну верзију људског бића и шта би уопште био човеков живот без Божијег духа и његове снаге и вере?

Христос, као сам оваплоћени предвечни Син Божији, открио нам је Бога и указао својим животом и поукама пут како да у њему поново васпоставимо заједницу са својим Творцем. Разне религије дају различите одговоре на духовна питања, али хришћанство пружа најпотпунију и богооткривену истину о Богу и човеку. Наш народ који се вековима ослањао на своју веру, коју су утврдили богоносиоци и велики просветитељи нашег рода, вером у Христа успевао је да преживи најтежа искушења. Зато увек треба да се враћамо Еванђељу и учењу Светих отаца, како нама не би овладао дух овога света, дух смутње и поделе, дух немира и конфликта. Зато нам Христос и каже: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети”.

У данашње време превладава тежња ка материјализацији живота на уштрб духовности. Видите ли начин да се врате вредности нематеријалног живота?

Вера у Христа нас учи да материја сама по себи није извор зла, јер је сам Бог постао човек да би човека учинио причасником Божијим, да би васцелу твар осветио и узвео у вечно постојање. Проблем настаје када се вежемо за материјалне ствари овога света и претпоставимо их духовним вредностима и Богу. А материјалне, или боље речено, плотске ствари, све су оне које у нашем срцу замењују Бога: богатство, моћ, сила, власт, телесно уживање, разне идеологије итд. Зато духовни живот преображава човека и сву материјалну творевину и уводи у простор вечности, сапостојања у Богу кроз Христа Спаситеља.

У којој мери нам помаже преиспитивање о томе: да ли имамо негативног у себи, да ли гајимо предрасуде о другим народима и културама, да ли злопамтимо, да би били достојни вери?

Свако ниподаштавање других људи, народа и њихових култура, само зато што су различите од наше, показује да не познајемо Бога ни у себи ни у другима. Христос није дошао ради једног народа, већ ради васцелог света, да га спасе и призове спасењу, то јест, исцељењу и пуноћи постојања. Отуда су хришћански оци и мисионари ширили хришћанску веру преображујући постојеће културе и дајући им нови смисао и значење. Данас је то поготово обавеза нас хришћана у ситуацији где Црква постоји широм света и делује међу разним људима и културама. Бог је у својој љубави према човеку посејао семе истине посвуда, и васцела творевина дише премудрошћу Божијом. Наше је да то препознамо и разумемо у богооткривеној истини коју нам је Господ оставио и коју наша Црква вековима чува.

Често се сусрећемо са верским незнањем. Можемо ли бити хришћани, а веровати у реинкарнацију и нешто друго и како најлакше спознати верске истине у правом значењу?

Разне културе и народи развили су различите традиције и учења којима су људским умом покушали да протумаче тајну Божију. Отуда су настала и различита веровања и толике многе заблуде. Христос није донео у свет још једну нову религију, већ је сам као „пут, истина и живот” пројавио себе као истинског Бога у телу и открио нам тајну Божију Духом Светим. Бога не можемо разумети телесним чулима и разумом, већ само Духом Светим, када смиримо свој ум и отворимо срце за премудрост Божију у љубави према свима. Отуда данашњи савремени човек, уместо да тражи истину у разним људским учењима, треба да отвори свој ум и срце за премудрост Божију која се даје онима који су своје срце очистили огњем љубави Божије, који следују Христу Богу и Спаситељу и који су се смирили да би примили дарове Божије.

Учестали су проблеми са децом и омладином. Колико млади истински живе своју веру, колико вероучитељи могу помоћи да се млади људи изведу на прави пут у духу хришћанства и има ли могућности Црква да редовно нуди младима садржаје који би их приближили Цркви и Богу, а истовремено спасли порока, које носи данашње време ?

– Хришћанску веру и нашу традицију морамо делатно да проповедамо у данашње време, а не само речима. Млади људи, који живе у свету бројних лажних вредности, често немају ни времена, ни пажње ни воље да препознају истинске духовне вредности од свега онога што овај свет нуди преко савремених медија и средстава комуникације. Зато хришћанско васпитање треба да почне у самој породици и да се настави кроз школу и образовање уз стално учествовање у животу Цркве и богослужењима и нарочито светотајинском животу. Без тога ширење хришћанства своди се на обичаје и навике, на сујеверје и празноверје, кога је данас толико много на све стране. Млади људи треба да упију истинске духовне вредности од малена, како би могли да препознају све опасности и лажне вредности које им се нуде уз бројне разорне идеологије и учења, посебно о слободи која се данас у свету највише пројављује као потпуна анархија и негирање свега онога што је Бог створио и на чему је наш народ вековима узрастао и сачувао свој идентитет.

Колико смо као појединци и друштво удаљени од солидарности, отворености и бриге према другима?

– Једна од највећих болести садашњице јесте индивидуализам и себичност. Човек себе види као центар света, а други су му важни само онолико колико му свесно или несвесно служе да оствари своје интересе и задобије пролазне ствари овога света – богатство, славу, моћ, углед. У таквој ситуацији мало има истинске солидарности и отворености за друге. Али, када у другима препознајемо лик Божији и пројављујемо љубав према другима, волећи у њима самог Бога, онда је братска љубав и жртва природан део нашег живота, јер, дајући не губимо, већ се богатимо и добијамо.

Албанци континуирано и сурово врше притиске на Србе и њихову имовину на КиМ. Како као Божија бића да сведочимо о Богу а мрзимо комшију зато што је друге вере и има ли начина да Срби и Албанци на КиМ живе у миру једни поред других, ако не могу заједно?

– Нажалост, однос већег броја косовских Албанаца према Србима, посебно овдашњих власти, није пријатељски, и односи између Срба и Албанаца годинама нису били тако лоши као сада. Учестали су напади на српску имовину, пљачке, лажне оптужбе, негирања наших имовинских и људских права, па чак и закона Косова. Наравно да сви људи на Косову и Метохији могу да живе у миру и слози, јер како је говорио блаженопочивши митрополит Амфилохије, довољно је и неба и земље и воде и поља за све, али поједини људи затворени у своје идеологије, колективне страхове и предрасуде, не виде како да изађу из тог зачараног круга. Ми смо у Цркви и пре и за време рата, а и после рата на Косову и Метохији, стално сведочили да се заједнички мора живети и да мора бити поштовања једних према другима. Вековима смо овде заједно, а у оваквој ситуацији нетрпељивости, биће тешко остати на овим просторима и наћи мирну будућност. Зато је важно да дијалогом нађемо пут напред и решавамо проблеме, а не наметањем силе и претњама, јер то води само у даље конфликте.

Какви су односи на Косову и Метохији СПЦ са Исламском заједницом и може ли та верска заједница јаче истицати духовну димензију, како би спречила политичке потресе и сталне кризе које изазивају неодговорни појединци из света политике?

– Трудимо се са наше стране да са свим другим верским представницима и њиховим заједницама имамо коректне односе. Оно што је важно јесте да верски представници са своје стране не подгревају политичке наративе и конфликте већ да позивају на мир и суживот у међусобном поштовању. Хришћанство са исламом, и поред бројних разлика у схватању Бога, дели и много тога заједничког, и верујемо да се управо неговањем тога што нам је заједничко, пре свега, као људима можемо међусобно приближити и учинити, колико до нас стоји, да сви људи на Косову и Метохији, без обзира на веру, живе мирно. Од стране представника Исламске заједнице нисмо имали, више година, никаквих негативних коментара, али чињеница јесте да нам недостаје више комуникације као комшија и суграђана на локалном нивоу, ван сваког политичког или националног утицаја. Односи и са Римокатоличком црквом су бољи након 2018. године, када смо имали проблема око њиховог служења на темељима цркве Св. Николе у Новом Брду. И став наше Цркве и Ватикана јесте да посебно хришћани не смеју да буду у сукобу, јер нас је бројчано много мање на овим просторима. С наше стране ћемо чинити колико је год у нашој могућности да међуверски односи буду бољи и за сада је добро да политичке несугласице немају било какав верски карактер.

Неспорно је да је Српска православна црква кроз векове одржала Србе на КиМ. Колико је данас тешко нашој Цркви у недобронамерном окружењу да нормално функционише и делује на српски народ да не продаје имовину и остане на својим огњиштима?

– Услови у којима данас живи наш народ су тешки, јер многи који су хтели да се врате на своја огњишта, нису у могућности, градови, јужно од реке Ибра, готово су остали без српског становништва, млађи људи све теже виде перспективу. Али чињеница јесте да је проблем, који овде имамо, великим делом и одраз проблема са којима се суочавају и многи у свету. Зато наше људе стално храбримо да не продају своју имовину, да остају овде, јер живот у даљини не доноси аутоматски успех и просперитет. Упућујемо их на оне вредности и идеале који су вековима надахњивали наш народ да опстане, у много тежим условима. Црква управо има дужност да повеже људе, да их увери, да смо сви заједно једна породица и да треба да живимо следујући оним вредностима које су нас вековима одржале. Много је оних који су морали да оду, или су отишли тражећи бољи живот и који нису нашли мир. Човек је небоземно биће и земаљски спокој и сигурност нису једино што му је потребно. Овде се, истина, живи скромније и теже, али много је тога другог што овде имамо, живећи на овим светим просторима, који призивају бројне поклонике и људе широм света. Треба и са те стране да сагледамо где живимо, а не само да тежимо пролазним и материјалним вредностима.

Идемо у сусрет Божићу и спремамо се за прослављање уз многе обичаје. Да ли смо у опасности да у прославама Божића, због разних обичаја, изгубимо суштину и средиште празника – оваплоћење Божије речи и почетак доласка Бога међу људе?

– Божић је велика радост за све нас, јер се сваке године подсећамо тајне над тајнама, оваплоћења Христа Спаситеља који, иако будући предвечни Син Божији, постаје човек, рађа се као детенце у Витлејему од Пресвете Дјеве. То је истовремено и празник повезан са старим обичајима и представља радост посебно за децу, али је и много више од тога. Данас је у свету Божић претворен великим делом у комерцијални догађај, или прилику за дружење и сусрете. Не смемо да заборавимо да је суштина празника управо у томе да прославимо Рађање Бога у телу, Бога који из љубави према човеку улази у нашу историју као човек да би прошао пут крсног страдања, васкрсао и вазнео се на небо. Бог је својим силаском у наш свет у телу показао да човек није одвојен од Бога и да смо сви ми позвани да отворимо своја срца да би се у њима пројавила љубав Божија као дар и подсетник да је наш истински дом у Царству Божијем, а не у пролазности и смртности. Овим тајнама нас уче предивне богослужбене песме које ових дана певамо на предбожићним службама и које указују на тајну која се пре више од 2000 година збила у граду Витлејему. Зато су ово и дани припреме за Божић, да припремимо своја срца да бисмо дочекали Богомладенца Христа у духовној радости и миру, измирени са својим ближњима, очишћени постом и молитвом, и испуњени надом да Бог никада неће оставити свет који је створио.

Сви су изгледи да ни предстојећи Божић Срби на Косову и Метохији неће дочекати у миру. Као њихов верни пастир шта им поручујете?

– Много пута у историји се дешавало да Срби на Косову и Метохији Божић и велике хришћанске празнике дочекују у тешкој ситуацији и опасностима. Уосталом, и сам Господ родио се у Витлејему где су му од првог дана о глави радили тадашњи властодршци, који су се уплашили од доласка Христа у свет. За њега није било места да се роди у кући, већ се родио у пећини и бива повијен у пелене у јаслама. Од почетка му нису указивали ни част ни поштовање моћници овога света, већ му долазе најпре пастири и мудраци са Истока, који су из древних предања и обавештени од Бога, сазнали да треба пратити звезду која ће се појавити над местом где се имао родити Спаситељ света. Убрзо после рођења, Христос са Богомајком и праведним Јосифом бива избеглица у Египту где су се склонили од мржње цара Ирода. Христово рођење је пратио и сурови покољ витлејемских младенаца, а цео живот на земљи Христос је проживео у свету окупације под римском влашћу, окружен неосетљивошћу тадашњих јеврејских првосвештеника и фарисеја. Као што видимо ни сам Господ, као Цар мира, није дошао у овај свет окружен миром. Али, управо зато, наша нада је већа, јер тамо где се зацари неправда и страдање, тамо се умножава и Божија благодат, тако да ће, у постојећим околностима, и наша прослава Божића бити још духовно силнија и наша нада већа. Користимо ову прилику да свим нашим верницима широм Косова, Метохије, Рашке области, и онима у расејању, пожелимо благословене и мирне Божије празнике, да без обзира на све тешкоће у којима живе, никада не забораве да дочекујемо Бога истинског миротворца и животодавца, и да не губимо наду да следујући једино Њему можемо да постанемо учесници Царства Божијег у коме нема ни туге ни уздисања, већ вечни живот и неизрецива радост. Зато, и ове године, све од срца очински поздрављамо радосним божићним поздравом МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

https://jedinstvo.rs/tamo-gde-se-zacari-nepravda-i-stradanja-tamo-se-umnozava-i-bozija-blagodat/?fbclid=IwAR0iQJzteaC1PJr-kZxCJzRMeabfSmgPuh1gRp1ajyfCkfe9NbcMLJXKe90

Српска Православна Црква је сачувала, а не „продала и предалаˮ своје немањићке светиње

Према деценијској традицији нашег листа, у сусрет Божићу, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј (Буловић), у разговору с Милорадом Вучелићем, коментарише и промишља неке од најсудбоноснијих савремених проблема и најважнијих питања чије ће решавање утицати на будућност српског народа, али не мање и на судбину наше планете. Прилике драматичније него протеклих година усмериле су и овај разговор: живимо стварност тешког рата и озбиљних претњи да је могуће продубљивање ратних сукоба чији би токови могли да учине упитним човеков опстанак.

1. Ваше Преосвештенство, очигледно је да је у неким центрима планетарне моћи осмишљен план разбијања Православља. Судећи по збивањима у Украјини, тај план се увелико остварује. Пред сâм рат створена је од двеју украјинских расколничких групација такозвана Православна Црква Украјине којој је Цариградска Патријаршија доделила спорну аутокефалност. Може ли се говорити о томе да је овај поступак Цариградске Патријаршије био један од узрокâ садашњег крвопролића у Украјини?

Може, али само веома условно. Немогуће је, наиме, поверовати да је Цариградска Патријаршија желела садашње крвопролиће у Украјини када је, на неканонски начин, стварала своју цркволику, али никако и црквену, параструктуру у Украјини, заобилазећи постојећу већинску канонску Цркву коју је до дана спровођења своје одлуке и сама признавала, а суштински је признаје и сада јер се не усуђује да је прогласи неканонском и непостојећом. Тако је настао невероватан канонски оксиморон: Патријаршија која претендује на своју јурисдикцију над укупном православном дијаспором на свим континентима позивајући се на канонско начело да у истом граду, односно на истој широј територији, не могу паралелно вршити јурисдикцију два епископа, у пракси поступа дијаметрално супротно начелу и поретку које заступа – у град и област са једним, постојећим и општепризнатим епископом, поставља другог, паралелног, а уз то непокајаног и безблагодатног расколника. Цариградска Патријаршија је притом све време знала колико је постмајданска украјинска власт, пројектована као најрадикалнија антируска гарнитура у директној служби НАТО-а и политичког „Запада”, не само заинтересована за трансформацију расколничких групација у својеврсну државну Цркву него и максимално активна у прогону реалне канонске Цркве (шиканирање свештенства, отимање храмова и насилна „пререгистрација” парохијâ, терор над верницима…). Ако ништа друго, за читаво време своје неславне владавине Порошенко није, такорећи, избијао са обалâ Босфора! Никоме – а најмање врху Велике Христове Цркве у Цариграду – није била потребна посебна проницљивост како би схватио да ће антицрквено и антируско гоњење у условима рата између Русије и колективног Запада на тлу несрећне Украјине бити много жешће него што је било пре избијања сукоба.

Тај државни терор доживљава свој врхунац управо ових последњих дана, а илуструје га не само светогрдни разбојнички упад полицајаца и „безбедњакâ” у највећу светињу Украјине и читавог руског православног света, Кијево–печерску лавру, него и стављање ван закона канонске Украјинске Православне Цркве и претња да ће је „проевропски” и „демократски” опредељена украјинска држава једноставно забранити, ако не и укинути, не говорећи, наравно, „ако Бог дâ”. На све то, подразумева се, врли заступници демократије и људских – а међу њима и верских – права и слобода с обе стране Атлантика мудро ћуте јер, по њима, у Кијеву се витешки (!) бране њихове „вредности” и њихови „идеали” док је диктатура, кажу, била и остала трајно својство Кремља. O tempora, o mores!

Jaвности је делимично познато да су многи посредно, а неки – као Светејши Патријарх московски Кирил, многи теолози из Грчке и из других јелинофоних Цркава, али и из наше помесне Цркве, и угледни верујући интелектуалци – непосредно, благовремено и отворено, пре него што је врх Цариградске Патријаршије донео своју не само спорну него и противканонску одлуку о проглашењу аутокефалности такозване Православне Цркве Украјине, указивали на широки спектар различитих пагубних последица до којих може доћи. Последице на које је указивано тицале су се, како већ рекох, унутрашње ситуације у самој Украјини, које су убрзо и наступиле: отимање храмова од канонске Цркве, шиканирања, притисци и тако даље. Указивано је на то да је пут којим смо се надали да Фанар неће кренути одвео још болнијем цепању Цркве у Украјини, још дубљем расколу… Исто тако, указивано је на последице на свеправославном плану, пре свега на нарушавање односа међу помесним Црквама, које је, сви то знамо, закономерно наступило. И сâм сам, будући да Његову Светост патријарха Вартоломеја познајем дуги низ година, заправо деценијама, њему лично, као и другим цариградским архијерејима и теолозима, без околишења говорио о могућим последицама попуштања политичким утицајима, или пак недовољног познавања дубинских димензија проблематике Православља у Украјини, апеловао да се на сваки начин избегне мешање у витално канонско подручје Руске Цркве. Говорено је и да Православна Црква на свим нивоима – од епархијског, па преко помесног и све до васељенског – мора бити организована и мора се њоме управљати на начелу саборности и да нас само такав начин живота и управљања чини веродостојним, аутентичним, у савременом свету, првенствено пред римокатолицима. Али нажалост, ни аргументи многих, као ни аргументи свештених канона и искуство прошлих векова, у крајњој линији ни Свето Предање Цркве Истока, нису узети у обзир.

Дакле, сви који су упозоравали врх Цариградске Цркве имали су у виду како црквене последице тако и унутрашња трвења, чак до братоубилачког насиља у Украјини. Али није се могло предвидети да ће сукоби међу православнима – без обзира на то што су били или иницирани или, по избијању, додатно подстицани од стране неправославних, па и отворено антихришћанских сила, унутрашњих и, још више, спољашњих – бити искоришћени као пролог и мизансцен за међудржавни сукоб, са милионима избеглицâ, уништавањем градова, десетинама хиљадâ жртава међу војницима обеју страна, убијеним и рањеним цивилима…

Овакав трагични развој догађајâ јесте резултат светских процеса кудикамо сложенијих и далекосежнијих него што су затровани односи између Русије и Украјине (пројекат Анти-Русија, државни прогон свега руског у Украјини, нарочито Цркве, руског језика и културе, дугогодишњи терор над руским и рускојезичним становништвом Донбаса, одбијање НАТО-а да Украјина буде неутрална тампон-зона и његова намера да изиђе на границе Русије и тако даље). Верујем да сви ми, у свим Православним Црквама, треба да осећамо исту састрадалну љубав према једнима и другима и да се непрестано молимо да Господ мира што скорије врати мир међу браћу и да нипошто не учествујемо у пропаганди оних сила које декларативно јесу за мир, али га „промовишу” тако што шаљу све више оружја у Украјину и тако раде на томе да рат што дуже потраје…

2. Ситуација у Српској Православној Цркви, у хришћанском свету и у свету уопште одавно није била изазовнија. Шта су, по Вашем мишљењу, основне теме с којима бисмо се еклисиолошки – дакле према духу и учењу Цркве – морали суочити, како на основу канонског прeдања тако и на основу највише духовне врлине, расуђивања, која би нам помогла да одвојимо дневну политику од, условно да кажемо, „онтологије” Тела Христовог?

Нема тема које не припадају Цркви уколико их сагледавамо на начин на који сте Ви закључили постављено ми питање. То значи: уколико их сагледавамо и меримо Христом, Његовим учењем, Његовим чудесним Рођењем које ћемо ускоро прославити, Његовим животом и чудесима која је чинио, а највише Његовим Крстом и Васкрсењем. У том смислу, Црква не прихвата никакве рестрикције: о нечему, кажу, она може да говори и даје свој суд, а о нечем не може, јер је ту, тобоже, надлежна само „струка” и аналогна јој „наука”, страначка политика или нешто слично.

Примерâ има много. Покушавали су, за време проглашене епидемије вируса корона, да нам одузму право да се причешћујемо, чак и да идемо у храм на службу Божју. Српска Црква се томе одупрла док неке друге помесне Цркве нису имале снаге да и под таквим притиском сведоче јеванђелску истину, Христово учење. Недавно су неки покушали и да Цркви одузму право да укаже на то шта је светиња брака и породице, а кроз то су заправо покушали да Цркви одузму право да исповеда хришћанску веру. И ту се Црква снажно одупрла, а десетине хиљада верникâ је стало у одбрану богоданог природног начина живота, у одбрану светиње брака и породице. Даље, покушали су – штавише, и даље покушавају – да Цркви одузму право да укаже на то да накарадној „џендер-идеологији” није место у школском систему. И ту су људи Цркве, верници, аутентични интелектуалци, учинили оно што је нужно за свој народ, за своју децу, па верујем да ће, и поред притисака, из школских уџбеника и из читавог система образовања и васпитања бити елиминисана та идеологија. Даље, многи сматрају да Црква, коју иначе доживљавају само као најмасовнију невладину организацију, нема право да учествује у заштити елементарних права свог верног народа, као, например, права на опстанак и безбедност на Косову и Метохији, права да без страха и зазора, претњи и забранâ, користи своје народно име и писмо у Хрватској и тако даље.

Поменућу још неке универзалне теме и проблеме како бих нагласио да по природи ствари не постоји ништа под капом небеском, ништа што је створено и стварносно, а да не може или не треба да буде брига Цркве. Зашто је то тако? Зато што је Бог и створио свет да би он постао Црква, заједница љубави између Бога и човека као круне божанског стваралаштва и заједница љубави међу људима. Та заједница уједно обухвата, кроз човека, све што је створено: бића и ствари, живу и неживу природу. Сав свет, макрокосмос и микрокосмос, треба да буде у Царству небеском, боље рећи да буде Царство Божје. Ако је тако, како онда Црква да прихвати да се не стара за своју децу и за творевину Божју? Ту спадају и социјални, политички, медицински, културни и други проблеми. Њима духовна димензија претходи и стога је Црква дужна да се њима бави и на плану теорије и у практичном животу. Неки наши теолози често користе термин академска теологија, а мени се чини да би код појединих исправнији био назив кабинетска теологија, лишена животних сокова и органске везе са животом и спасењем. Толико је данас проблемâ и изазовâ у свету, у нашем народу такође, које је нужно размотрити и богословски и интердисциплинарно. Теме које сам поменуо сматрам суштински важним. Оне се не тичу питањâ друштвених назора и приземне политике, поготову не оне дневне, партијске и партократске, него су, баш како сте рекли, у питању онтолошка, суштинска, питања, вере и живота.

Пред савременим светом, што значи и пред Црквом, налази се претешко питање рата и мира, као и употребе оружја за масовно уништавање. Следе питања биоетике и изазови биоетичке технологије, која се примењује или је на путу да се примењује у пракси: стварање живота у лабораторијама; генетске конструкције ради одређивања пола детета; стварање гена који ће, наводно, искључити болест; клонирање човека и других сисара; заустављање старења (!), производња биолошких компјутера… Сусрећемо се, заправо се убрзано сударамо, са читавим комплексом питања везаних за вештачку интелигенцију и промену начина живота људског рода. Прво и главно питање јесте питање људске слободе, однос понуде коју намеће компјутерски алгоритам и слободе избора, од куповине кошуље до избора брачног друга. Многа занимања ће, хтели ми то или не, преузети роботи или компјутерски програми: управљање возилима и саобраћајем у целини; снабдевање водом, струјом и грејањем; запошљавање и управљање радним процесима; контрола личних докумената и путних исправа и још много тога. Све су ово теме с којима се морамо суочити у духу Јеванђеља и по учењу Цркве, а сав њихов спектар се своди на питање свих питања: да ли ћемо изабрати Христа или Антихриста? Да ли ћемо остати слободне и одговорне личности, боголика словесна бића, или ћемо, по Платоновој шаљивој дефиницији, бити пуки двоношци без крилâ? Да ли ће човечанство бити велика породица у Дому Божјем или збир бројева (не личности!), како је туробно предвиђао генијални Замјатин пре тачно сто година у свом футуристичком роману „Ми”? Или ће оно бити орвеловска „животињска фарма”, на којој су све „свиње” међусобно једнаке и равноправне, с тим што су неке мало више једнаке и равноправне? Православни хришћани и други који у Христа верују, као и сви људи који верују у Бога и Његову правду, знају какав ће бити коначни исход – тријумф Добра над Злом. Али с ким бити, са Богом или са противбожним силама, питање је сад, питање је свагда.

“Оче, мислио сам да почнем да постим 2. јануара, па све до Божића. Међутим, супруга ми каже да се мора пуних седам дана постити. Мени је то неизводљиво! Какав би ми то био дочек уз пријатеље и грандово новогодишње весеље на телевизији, а да не поједем сарму и не попијем мало шприцера?!”

На све то додаје да са истим пријатељима већ деценијама дочекује Нову годину те да је то за њега важан догађај. На приморје је дошао из Баната раних осамдесетих година прошлог вијека како би радио у угоститељству. Ту је упознао своју супругу, засновао породицу и заувијек остао. Док је био млађи, није пуно размишљао о Богу и вјери. Но, што више стари, те га теме све више заокупљају. Присјећа се времена када је био дјечак и свог покојног оца, који је био у мјесном одбору Савеза комуниста, али је на Бадњи дан увијек кришом уносио бадњак у кућу. По њему, у тој тајности и скривености прослављања Божића било је нечег необично лијепог и готово сакралног.

“Уопште, у тој старој Југославији је све било неупоредиво љепше! Не мислим ту само на прослављање Божића. То је било толико безбједно и сигурно вријеме да си могао да спаваш на клупи у парку, а да те нико не дира!” Док ми је то причао, сјетио сам се како сам на игралишту, на којем обично доводим свог петогодишњег сина, претпрошлог љета упознао човјека који је дању радио тешке физичке послове, а ноћу долазио у парк како би преспавао на једној од клупа. Ни њега нико није дирао, а ето, нисмо више у фамозној Југославији! Међутим, причу о спавању на клупама сам већ небројено пута чуо. Оно што ми је било интригантно у његовим ставовима, јесте то идеализовање стања у којем човјек мора тајно да уноси бадњак у кућу и уопште да скрива чињеницу да се Божић у његовом дому прославља. Са друге стране, више пута ми се догодило када бих са неким разговарао о тешком периоду деведесетих година, да се присјетим како сам се, након што су уведене санкције, испред неке од никшићких пекара, као дванаестогодишњак, гурао са пензионерима у намјери да купим хљеб. Увијек бих, приликом тих подсјећања, покушао да у тој посве ненормалној ситуацији пронађем бар нешто добро и поучно. Ствар је, заправо у томе што човјек идеализује своју младост, па му се чини да је баш све у том времену било знатно боље него што је у периоду живота у којем стари и све више размишља о смрти. Значајни теолог двадесетог вијека о. Александар Шмеман је говорио да потпуну и неискварену радост можемо пронаћи само код сасвим мале дјеце. Разлог је у томе што она немају никакву представу о смрти. Када дијете постане свјесно смртности радост почиње да блиједи. Подразумијева се да се такво стање само појачава у зрелом и позном животном добу. Зато човјек и прибјегава тим сурогатима радости, у које спада и новогодишње славље. Невоља је у томе када се таква прослављања сударе са човјековим духовним потребама, у које свакако и пост спада…

“Оче, ја разумијем разлоге због којих наша Црква није примила нови календар. Не треба се баш у свему прилагођавати. Треба некад и доследан остати. Но, ипак ми је жао што нећу постити тих седам дана!”

Свом саговорнику сам рекао да, ипак, пости, па макар и само тај период од 2. јануара до Божића и да се јави свом надлежном пароху. Јер ко зна, можда ће свемилостиви Господ примити и ту његову малену жртву…

https://mitropolija.com/2022/12/29/crtica-o-postu-i-novogodisnjem-slavlju/

Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку.

Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе.

Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља.

Пут до Бога се, дакле, не мора неизоставно тражити у оквиру манастира, ван нормалног, световном човеку блиског начина живота. Бог се, као такав, не приказује човеку. Не постоји ниједно место на овоме свету, независно од човека и људског друштва, које би било одређено само за постојање Бога.
Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја.

Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.”

Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све.

Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака.

Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу).

Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.”

О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног.

Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности).

За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога.

https://patmos.rs/2022/12/16/dostojevski-put-do-boga/