Пише: о. Борис Б. Брајовић
 

Ни реч, ни стих, ни звук
тугу моју не каза…
Момчило Настасијевић

Има томе доста година када ме је у Цетињском манастиру игуман Лука упитао за значење ријечи вирално, мислећи да му ја могу то објаснити, Кад сам му казао оно што сам знао он је благо сањарски занио главу у десну страну и рекао: Ријечи и слике као вируси лете, како је то опасно.И кад је слика несретног дјечака кога полицајци покривене главе из школе на Врачару одводе послије убиства својих другара и другарица и школског домара а коју су сликали опет његови другари постала вирална сјетио сам се профетских ријечи одлепршалог игумана Луке. Он као историчар умјетности знао је како је слика опасна кад замјени и постане једина стварност онога ко се у њој огледа као у огледалу. Нестају личности а остају само ликови. Стварна су само тијела оних ђака агнеца и школског домара у учионици школе која је тога часа престала да постоји. Невини и кротки јагањци као жртве наших гријехова. Оскрнављених и изгубљених породица и обесвећених живота.
Виралних живота у којима нема дамара и даха. Дух селфија и опогањених слика. Култура иконобораца. Некад су фотографије биљежиле и радости и туге наших породица и пројављивале онако црнобијеле и пожутјеле сву пуноћу живота којим их је окупала свјетлост свечаности заједнице. Породице. Не слика свете Породице већ стварне и животворне заједнице која се није дијелила и продавала на виртуелним пијацама већ дијелила у интими дома. Молим се увијек и за своју породицу и за све породице које упознам и за ону породицу добротвора из Берлина која се сакрила иза наљепшег имена: породица из Берлина. Ни слике ни имена само Породица која своју имовину дијели потребитима и убогима учећи корацима љубави и своје ближње. И за њих се молим као и за породице осморо ђака и школског домара са Врачара. За њихове душе и душе њихових душа. И само мислим сада када њих нема, нема оне дјеце и домара на ријечи једног Мишка из Мариупоља кога сам упознао преко видео записа из марта прошле године.
Мишка има око четрнаест година, топлог овалног лица, плавушан кестењастих очију стоји испред разрушених кућа у предграђу Маријупоља а иза њега стидљиво вири сеоска црква.
Изгубио родитеље у рату. Неко га пита за мајку о којој се бринуо све док није преминула.
Ћути, не спушта главу, гледа право. Шта би волио Мишка сада?, чује се глас иза камере.
Одговара већ Мишка велики, одрастао и паметан: Да мама васкрсне. Треба ли ти још нешто, запиткује већ вирални глас који ништа не разумије. Не, само да мама васкрсне.
Брижни глас Мишка из Мариупоља извучен из топлине породичне љубави. Породична молитва Христу Утјешитељи: Да васкрсну душе и тијела наших осморо ђака и агнеца са школским домаром са Врачара.
Ваистину да васкрсну.
Ништа више.

https://mitropolija.com/2023/05/04/miska-iz-mariupolja-i-djaci-agneci-sa-vracara/

Као и свака доминантна идеологија која одређује и дефинише неку епоху постојања људског рода, тако илиберални капитализам, који се на нашим просторима манифестује кроз појаву радикалног евроунијатства каоконцепта који нема алтернативу, има своје принципе којима настоји да регулише живот, дјелање и размишљањасваког човјека. У смјернице, према којима је дужан свако да усклађује своје животне навике, спада свакако и она која се тиче самог доживљаја институције празника и начина празновања.
Због скучености простора, ми ћемо се у редовима који слиједе трудити да у најкраћим цртама опишемо однос према појави празника, у оним епохама које су, бар према нашем скромном расуђивању, у великој мјери одредиле свијест и начин размишљања људи нашег поднебља, па самим тим и њихов однос према оним данима у години које сматрају празничним. На тај начин ћемо покушати да објаснимо и савремена одступања, карактеристична за људе који су само номинално вјерници, а у стварности не практикују светотајински живот Цркве, у прослављању значајних датума у животу Цркве.
Стари Завјет и празници
Наше вријеме одликује постепено и скоро непримјетно напуштање обичаја и навика људи, према којима је баш недјеља тај дан који се безусловно мора провести у одмарању од свакодневне рутине и обавеза. Наиме, све је заступљенија појава великих трговачких ланаца, малих продавница и сличних објеката, чије је радно вријеме потпуно еквивалентно њиховим обавезама у осталим данима седмице. Такође, све више срећемо људе који овим даном журе на своје радне обавезе.
Но, треба рећи да хришћанско одмарање недјељом вуче корјене из старозавјетног култа суботе, будући да је она била последњи дан седмице, која се у њој врхунила. Чињеница да је Бог шест дана стварао свијет, а да је седмог одмарао, инспирисала је и крајње утицала да Закон установи институцију суботе, као дана ултимативног одмора, у којем је прецизно дефинисан и одређен чак и број корака који се у њему може прећи.
Такође, празновање Пасхе у свим својим фазама, имало је велику улогу у историји Старог Израиља. За вријеме његовог номадског периода, баш као и у вријеме освајања хананске земље, и коначно након изласка из Египатског ропоства, смисао и значај Пасхе се потпуно допуњавао и обогаћивао.
У периоду непосредно прије доласка Христа, овај празнике се свео на спомен изласка из Египта, четрдесетогодишње лутање кроз пустињу и улазак у Обећану земљу, поставши тако празником људске историје.
Велику важност за стари Израиљ имао је и празник Педесетнице, везан за природу, будући да је био празник свеопштег цвјетања, првих изданака, плодова и растиња. Касније се овај празник врхунио у спомен на Мојсијев одлазак на Синај, склапање савеза са Богом, добијање заповјести и установљење Закона.
У значајне празнике спада и дан Помирења, који се празновао почетком нове године, а симболизовао је суд између Бога и народа његовог, те доношење саме пресуде. Празник Сјеница, који је уведен при уласку у Обећану земљу је био везан за земљорадњу. Празновао се седам дана, са свакодневним богослужењем у јерусалимском храму.
Кратак осврт на празнике везане за религију Старих Словена
Слободно можемо рећи да су и празници Старих Словена били везани за природу и вријеме. Дух анимизма и паганизма који су били преовладавајући у то вријеме, одређују ондашњу праксу празновања. Самим тим су и празници морали бити повезани за жетвом, вршидбом, косидбом и слично.
Први значајни празник била је Кољада (21. децембар), дан зимског солстиција. Назив потиче од имена коледа, духа или божанства зимског солстиција. Стриненија (9. март) – када се поштовало паганско божанство Весна. Масленица (21. октобар) – када се правила лутка од кукуруза.
Најважнији празник је био посвећен Перуну, и између свега осталог, обухватао је и приношење жртава. Остали празници су били Русалка, Купала, Медов спас и други.
Комунизам и његови празници
Оно што у значајној мјери карактерише ову тоталитарну идеологију јесте тежња да се из свијести народа који јој је потчињен избаци навика празновања црквених празника. Међутим, идеолози комунизма су брзо увидјели оно што и још једна безбожна наука, позната под именом социологија, не спори.
Наиме, многи социолози су дошли до схватања према којем празновање празника припада најдубљој основи људског бића, живота и културе. Стога се и у оквиру комунизма почињу обиљежавати разни датуми везани за устанке (4. јул – дан борца, 7. и 13. јул и сл) баш као и рођендани „великих вођа“, „дан републике“ и сл.
У цијелом конгломерату усиљених празника, нарочито треба издвојити 1. мај – празник рада, који је у неком својим облицима преживио у нашем региону, па чак и у остатку Европе, све до данас. Наиме, 1. маја 1886. године у Чикагу је дошло до великих демонстрација радника, које су предводили махом ондашњи комунисти и анархисти. Комунистичка интернационала установљава овај празник, који је, попут 8. марта – дана жена, такође рођеног у истој идеолошкој кухињи, постао симбол ове идеје. Нимало случајно постављен у приближно вријеме празновања Васкрса, са интенцијом да га замијени, овај датум се у различитим државама различито прославља. У титоистичкој диктатури, редовна декорација 1. маја биле су запаљене гуме на путевима и излетиштима, као и све оно што симболизује нерад, а истовремено нимало не угрожава ондашњу бирократију и естаблишмент. Као такав, овај начин празновања 1. маја се очувао и у наше доба.
Укратко о хришћанским празницима
Јасно је да је, као и у многим другим областима, старозавјетна пракса прилично утицала на постепено формирање и установљавање хришћанског календара. Као што је Стари Израиљ поштовао суботу, тако Нови Израиљ празнује недјељу – Дан Господњи, који је седмични спомен на најзначајнији моменат људске историје – Васкрсење Христово. Еквивалентна Старој Пасхи је Нова Пасха – празник Васкрса. Као што је Дан Господњи седмично подсјећање на велики догађај, тако је Васкрс, тај својеврсни Празник над празницима, његово годишње спомињање. Као што термин „пасха“ на старојеврејском језику значи прелазак, тако је у хришћанској свијести овај термин еволуирао у прелазак из смрти у живот.
На старозавјетну Педесетницу надовезује се празник силаска Светог Духа на апостоле. Хришћанска Педесетница се назива и рођенданом Цркве, јер дејством Духа, Црква постаје тајанствено и мистично тијело Христово. Са празником Сјеница подудара се хришћански спомен на улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвијети. Поменути празници називају се Господњи, а у њих још спадају и: Крстовдан (празник уношења Часног Крста), Божић (спомен на рођење Христово), Богојављење (подсјећање на значај крштења Господњег и јављања Бога као Свете Тројице), Вазнесење Господње (сам назив празника говори да је он подсјећање на Христово Вазнесење) и Преображење (спомен на чудесни догађај на гори Тавору).
Такође, у хришћанској хеортологији[1] посебно мјесто заузимају празници посвећени Пресветој Богородици, у које спадају: Рођење Пресвете Богородице, Ваведење у храм, Сабор Пресвете Богородице, Благовијести, Покров, Успење… Велику важност црква придаје и светом Јовану Крститељу, херојима вјере – Светим мученицима, баш као и војсци архангела и светима – којима је испуњен православни хришћански календар.
Одговор на изазове нашег времена
Општи тренд глобализације пријети да са историјске сцене склони све оно што сматрамо традиционалним вриједностима. У угрожене постулате функционисања здравог друштва спадају: породица, као и сама институција брака, традиционалне религије и морал који проистиче из њиховог учења, слобода мишљења, право на критику владајућег система и слично.
Владајући апарат се труди да уреди све – од образовних институција до трибина фудбалских стадиона (навијачке групе се медијски сатанизују, не толико због хулиганизма, који им је свакако својствен, него због чињенице да је трибина последње мјесто на којем се може чути и другачије политичко мишљење у односу на владајуће, прим.аут.).
Такође су угрожене и културне вриједности: философија и књижевност се маргинализују, осим ако нису у служби владајућег естаблишмента, а сви музички правци који позивају на слободу мишљења (џез, блуз, рокенрол и сл.) имају симболичну заступљеност на медијском простору.
Концепт либералног капитализма се огледа у замјени модела људског друштва зарад јединственог глобалног система. Човјек је сведен на индивидуалну подршку раду и куповној моћи, тј. на потрошача и произвођача.
Одличну антиципацију епохе у којој живимо препознајемо у, сада већ евергрину, пјесми Lost in aSupermarket од групе The Clash. Заиста су огромне хале ланаца супер-маркета симбол нашег времена, будући да баш они човјеку стварају слику лажне слободе избора.
Сваки појединац у њима купује артикле за које сматра да су му потребни, док поред оних других напросто само прође. Тако се човјек односи и према свему осталом у животу, па самим тим и према Цркви и црквеном животу.
Наиме, велики број људи који себе сматрају за вјернике, попут понашања у супермаркетима, и у Цркви узимају само оно што сматрају да им је потребно, а све остало исувише лако одбацују. Светотајински живот Цркве, нпр. Свету Тајну Исповјести посматрају као „артикал“ поред којег ваља проћи, док у празновању великих празника Цркве масовно узимају учешће.
Подразумијева се да се то празновање, попут првомајских уранака, најчешће своди на богату трпезу и слободне дане на послу. На тај начин, важни православни празници у очима номиналних вјерника бивају поистовјећени са световним празницима, које одликује духовна празнина. Датуми и називи државних празника се мијењају у зависности од идеологије режима који је на власти, али је унутрашња закржљалост и празнина оно што их све неизоставно дефинише и одређује.
Наше вријеме, које смо дефинисали као период либералног капитализма и потрошачког друштва, оваквом поимању празника додало је и форму индивидуализма, будући да је празнични дан постао још један повод да се човјек осами и отуђи од родбине, пријатеља, сарадника на послу, итд.
Насупрот свему овоме, хришћанско празновање карактерише двострука радост. Најприје, то је радост заједнице која се пројављује на Литургији, гдје хришћани окупљени око заједничке чаше спасења, пјевају литургијске химне и пројављују пристсутво Царства Небеског, као основног циља хришћанског живота и дјелања. Други сегмент празновања и сугубе радости јесте ми и радост у души и унутарњем бићу сваког хришћанина понаособ. На овакву радост и дјелање хришћанин је призван и након завршетка празничног дана. Оно је његов неизбјежни пратилац и помагач кроз читав живот: од духовног рођења, па све до упокојења у Господу. На тај начин постаје схватљиво и оно што, бар на први поглед, изгледа нелогично, а то је чињеница да се у православној монашкој традицији и аскетском поимању чак и туга назива „радосном тугом“.
Хришћанин се не радује само празнику. Он се радује посту и уздржању, том својеврсном тјелесном и духовном бјекству од овоземаљских „благодати“. Тим осјећањима обилују и богослужбени текстови, тропари, кондаци и канони који су цвијет хришћанске химнографије. Само вођени том радошћу можемо разумијети и православну иконографију и фрескопис. Дакле, само та радост чини доживљај празника потпуним и испуњеним. Због ње је било који православни празник далеко изнад првомајских уранака, 29-то новембарских свињокоља, махања застава по трговима праћених музиком лоших локалних музичких скупина, и слично. Само ова радост може учинити да се човјек не осјећа као креатура, изгубљења у чудовишном супермаркету наше епохе.

Ђакон Павле Љешковић

https://mitropolija.com/2023/05/01/djakon-pavle-ljeskovic-odnos-hriscanskog-dozivljajaa-praznika-i-sekularnog-poimanja-praznovanja/

„Ни не очекујем од тебе да ме у томе подржиш, па ни да ме у потпуности схватиш, али ја се сваки дан препирем са Богом! Постављам Му разна питања : зашто сам се уопште родио? Зашто ми се у последњих неколико година дешавају, углавном, ружне ствари? И коначно – зашто Он ћути и не одговара на моје вапаје и молбе, док посматрам своје болесно дијете, којем никако не могу помоћи“?

У наредним годинама су се смјењивале разне дијагнозе, да би љекари и коначно утврдили да дјечак болује од једне врсте аутизма. Потом су га водили на разне клинике, болнички рачуни су се гомилали, а дјечаку није било ништа боље. Убрзо су схватили да ће морати да продају стан у Будви, који је супруга наследила од својих родитеља, како би измирили дугове. Продали су га својим пријатељима, по нешто повољнијим условима, у замјену за то да свако љето могу по мјесец дана у том стану да љетују бесплатно.

„Вјеруј ми да ја и супруга не волимо претјерано да боравимо на мору! Међутим , наш дјечак јако воли воду! Нарочито морску! У стању је да сатима сједи у води и то су једини тренуци у којима је миран, тих и насмијан! Обично га поведемо у послеподневним часовима. У тропским, јулским ноћима на плажи некада останемо и до поноћи, не марећи за љубопитљиве погледе пролазника са шеталишта крај Словенске плаже“. Док ми то говори, показује ми на телефону слику плавокосог дјечака, са , такође, плавим, крупним очима, док безбрижно сједи у морском плићаку.

„Морам да ти признам да се највише дивим својој жени! Упознали смо се кад смо обоје били у двадесетим годинама, на концерту београдске групе Дарквуд даб. Била је то слободномислећа жена, рокерка и члан Отпора, која је непрестано сањарила о западним вриједностима и нужним промјенама у нашем друштву. Међутим, све што нас је задесило са нашим дјететом ју је из коријена промијенило. Сада је то кротка, побожна жена која све прихвата са захвалношћу. Редовно пости, одлази на литургију и обилази манастире. Када сам год запао у неку од криза и помислио да од свега одустанем, довољно ми је било да погледам њен благи лик, стрпљење и љубав коју свакодневно упућује нашем сину, да бих и ја наставио да се борим. Једном сам са њом обишао неки од манастира у којем ми је монах дао књигу о светитељима из двадесетог вијека. Можда ћеш помислити да хулим, али подвиг моје жене, која је одустала од посла, каријере и социјалног живота, да би се предано бринула о нашем дјетету, није ништа мањи од подвига у пештери и монашкој келији“!

Каже ми, како он , за разлику од своје супруге, не успијева да своје срце сачува од срџбе и гнијева.

„Готово сваки дан свађам се и препирем са Богом, говорећи Му све што ми је на души. Најчешће то нечујно, у себи чиним, а у ријетким тренуцима у којима остајем сам, гласно Му кажем све што имам, па, шта буде! У Његовим смо сви рукама. А сложићеш се са мном, да бар Њега не можемо преварити, те да Му требамо говорити оно што и осјећамо“!

Рекох му да никада не престане да се „препире“ са Господом! Те његове „препирке“ ништа су друго до чисте молитве Богу. Чистије од неких наших молитава, у којима од Бога стално нешто тражимо, заборављајући да заблагодаримо на здрављу нашем и наше дјеце, те свему ономе чега смо сваки дан удостојени. У тим препиркама, у којима чисти своје срце од гнијева, он свакодневно исповиједа своју вјеру. „Гњевите се али не гријешите, сунце да не зађе у гњеву вашем“ (Еф. 4,26) – ријечи су апостола Павла, у којима нас подсјећа да овосветска неправда у нашим срцима порађа противљење и гњев. Међутим, свакодневна молитва помаже вјерујућем да сунце не зађе у гнијеву његовом.

Убрзо су се на његовим образима појавиле двије крупне сузе, које су његове очи и поглед учиниле чистијим и продорнијим. Тек тада сам схватио да дјечак, чију ми је слику малочас на телефону показао необично личи на њега, те да је слика и прилика свог оца. Када смо стигли до гвозденог моста на Мајинском путу, путеви су нам се почели разилазити, будући да је он морао да пође до стана како би покупио кутију са преосталим стварима. Док смо се поздрављали, изнад нас се препирало сунце са облацима тамним и успијело да их разагна, најавивши тако неке љепше и топлија дане…

ђакон Павле Љешковић

https://www.in4s.net/prepirke-sa-bogom/

Наслов за ову колумну позајмио сам од зборника научних радова (социолошких, философских, правних…) који је приредио Питер Л. Бергер, професор на Бостонском универзитету. Радови су релативно актуелни (публиковани прије 15 година и убрзо преведени на српски језик) и разноврсни (даје се осврт компетентних аутора на садашњи живот неколико битних свјетских религија). Заједнички именитељ овог подухвата, или нешто попут оквирног закључка, садржан је већ у поднаслову који гласи: ”Препород религије и свјетска политика”. Седам различитих аутора сагласни су око много тога, а најприје у констатацији да је религиозност широм свијета препорођена као општа људска потреба за оностраним. Такав препород у духовним токовима савременог човјечанства неизбјежно има вишеструке посљедице на свјетску политику, поготово на ону њену секуларистичку црту, која одавно бијаше раскрстила са… па, раскрстила, довољно је рећи. Сакрални појам од кога се она дистанцира, садржан је у глаголу.

Књигу топло препоручујем. У сфери политичког, тамо гдје се изграђују правна држава и демократско друштво, поред родољубивог заноса и химничних пјесама, потребни су нам мудрост и објективност. А у области уређења друштвених односа на граници политичког и духовног – поготово. Сматрам да нам ту треба појачана пажња и дубоко промишљање свеукупног искуства човјечанства.

Искази овдје заступљених аутора констатују: десекуларизацију свијета. За потребе овог мог наговора на читање поменуте књиге, важно је да истакнем кључне разлике у појмовима секуларног и секуларизације, онако како их ја схватам, а на основу прочитаног. Наиме, први се веже за одређени свјетоназор, теоријски став, а могао би се свести и на врсту односа, на достигнути демократски стандард друштвеног уређења (али и општег друштвеног мнења) који на нивоу институција раздваја државно, позитивно-правно и оно сакрално, црквено. Док се други појам односи како на историјски процес расцрковљења (”рашчаравања” рекао би Чарлс Тејлор) свијета, државе и друштва, тако и на одређена идеолошка убјеђења појединаца или група, које се не заустављају само на правном разликовању државних и црквених институција, већ – у својим радикалним облицима – и на потпуно маргинализовање и прогон религиозности (како религиозних институција, тако и религиозних тема) из јавне сфере. Прогон у једину, по њима, дозвољену сферу, искључиво приватног. Обично, таквим идеологијама приписујемо онај препознатљиви ”изам”, како бисмо у ”секуларизму” лакше препознали искључивост и идејни тоталитаризам.

При том, разумијем, да није сваки секуларизам нужно везан за неку тоталитарну политичку ангажованост и манифестације отвореног прогона религије, већ у сфери интелектуалног он може да остане на нивоу толерантно исказаних жеља и процјена. Таква је рецимо она визија да ће (довољно распрострањен и дуготрајан) развој науке и технологије, и са њим у вези достигнуто земаљско благостање, учинити излишним сваку духовност и црквеност. Ето, управо са таквом предрасудом модерног човјека полемишу аутори овог зборника, међу којима је најексплицитнији управо Питер Бергер када каже: ”Религиозни импулс, трагање за смислом који трансцендира ограничени простор емпиријског постојања у овом свијету – непромјењива је константа људске егзистенције”. Бергер сматра да ће се са овим ставом сложити како религиозни људи, тако и сваки разуман атеиста или агностик. Он даље додаје да ”људско постојање, лишено трансцендентности, представља једно осиромашено и неодрживо стање”.

Иако испрва научно-истраживачки мотивисан да објасни пораст вјерског фундаментализма у свијету, крајем 20. и почетком 21. вијека, овај групни научни подухват дошао је до увида како напросто ”претпоставка да живимо у секуларизованом свијету”- није тачна. Ако државне институције у великој већини земаља и јесу устројене секуларно, на познатим принципима одвојености, ипак религија ни најмање није напустила јавни простор, нити простор основних људских потреба. Нити се икада она може ”закључати” у област искључиво приватног и персоналног. Уколико је модерност (са свим што она носи) наизглед увелико помјерила позицију сакралног из фокуса савременог човјека, из његове свакодневице и из животних приоритета, на другој страни је истовремено пробудила бунт против секуларизације и потребу за обновом духовног живота. И то на свим меридијанима. А онда када нијесу сведени само на приватно – духовност и сакралност неизоставно (п)остају политичке референце. И премда вјерске институције немају моћ да доносе правно-обавезујуће указе и одлуке, велики број европских и сјеверно-атлантских политичких чинилаца (партија и појединаца) прокламује своје залагање за одбрану хришћанских вриједности. У исламском свијету је то још недвосмисленије.

Савремена философија је одавно уочила да су различите атеистичке идеје прогреса, као што је модернистичка визија научне и технолошке експанзије, или комунистичка вјера у будуће бескласно друштво, само замјена за духовне есхатолошке визије Небеског царства. Зато ће Карл Левит, Марксов ”Комунистички манифест” окарактерисати као својеврсно ”пророчко и есхатолошко” дјело. Бог и Дух су замијењени класном борбом и материјом, али је библијска конструкција будућег спасења, опстала. Данас је јасније, него, рецимо, прије пола вијека, да те замјене немају увјерљивост ни дуготрајност оригиналних религиозних визија. Сматрам умјесним да баш на овом мјесту искористим сликовиту квалификацију ”блиједе копије”. У тој неостварености идеологија ”будућег прогреса” видим један од разлога зашто се религиозност модерног човјека враћа ”на велика врата” у савремени живот. Питања друштвене солидарности, умјерености, заштите животне средине и сличне теме, постају много сигурније у рукама оних који живот (и туђи и свој) виде као ”незаслужени дар од Бога”, него оних који га немилице и себично троше као сопствено власништво. Отуда, све више је философских теза које бисмо с правом могли назвати постсекуларним гледањем на ствари. У њима доминира схватање да се на религијске праксе и перспективе можемо ослонити као на темеље борбе против снага глобалног капитализма, али и као на изворе аутентичне етике мултикултуралног грађанства, хуманости и једнаког поштовања. Или, да кажем по народски, између вјерујућег хришћанина и вјерујућег муслимана, па ако хоћете између цркве и џамије, не може бити толико неспоразума, колико их могу створити интерпретатори поменутих вјера који не практикују њихов духовни живот.

Међутим, ако чињеница да савремени свијет није и не може бити секуларизован, указује на неуништиву виталност религије, то никако не значи да треба доводити у питање секуларне поставке наше цивилизације и државних институција. Ако ни због чега другог оно због секуларних принципа постављаних, рецимо, у самој Библији. Рекло би се да је макар Стари Завјет, од корице до корице, поистовјетио Божију и земаљску монархију, оличену у помазанику Давиду и каснијем ишчекивању Давидивог потомка, Месије – Спаситеља. Међутим, прије Давида, у првим поглављима Прве књиге Самуилове, збива се драма када израиљски народ тражи цара а пророк Самуило одбија да га прогласи/изабере сматрајући такав захтјев готово па – богохулним. Рекло би се, незнатна епизода у односу на монархистичку интонацију свега што слиједи, па чак и једног тако молитвеног штива као што су псалми. Међутим, та Самуилова драма није безначајна и она свој пуни смисао добија у Новом Завјету, када ће се на више мјеста из Божијих уста јасно указати на дистанцу између Божијега и земаљског царства. Господ Исус Христос ће пред Пилатом рећи како Његово ”царство није од овога свијета”. Прије тога ће апостоле савјетовати да разликују шта треба дати ”цару” а шта ”Богу”. А потом ће апостол Павле, у посланици Јеврејима рећи како ми хришћани ”у овом свијету постојаног града немамо, него чекамо онај који ће доћи” (Јеврејима 13, 14).

Наравно, свима је знано, да је од Константина Великог па надаље, настала цијела једна политичка философија и теологија ”Светих царстава и Светих царева”, како на хришћанском Истоку, тако и на хришћанском Западу. О томе би се дало штошта рећи, али ћу се овдје зауставити на више пута поновљеној мисли блаженопочившег митрополита Амфилохија који био убијеђен да је покољем који је претрпјела руска царска породица Романов, Божијом вољом, окончана ”константиновска ера” у историји Цркве. Збиља, ово јесте мисао о којој би се могло дискутовати, али лично мислим да се данас, послије свега, кристалније види, да ни хришћанској Цркви ни савременој држави, није ни од какве користи институционално преплитање, нити туторство које би држава имала над Црквом, или обрнуто. Враћајући се на почетну тезу овог текста, морам да додам: све то не значи да Црква нема своје мјесто у јавности, по сваком питању које она процјени као добар повод да се огласи, а на начин који не нарушава нити један државни пропис.

Црква може и мора јавно да дјелује; у храм или у манастир може да дође било ко, поштујући тамошњи поредак; чак се и људи из цивилног и политичког живота могу састајати у манастирским портама, и тамо одржавати разговоре по било ком питању. Само, правно-обавезујуће одлуке и грађанске прописе једино могу да доносе институције државе. Два плус два, једнако четири.

https://mitropolija.com/2023/04/25/o-gojko-perovic-desekularizacija-svijeta/

“Оче ђаконе, последња су времена! Не говорим ти то само због земљотреса, ратова, поплава и осталих знамења која нам долазе из цијелог свијета. Осјећам то у својим костима, баш као и у дубини свог унутарњег бића”!

Док слушам његов моћни, дубоки бас – баритон којим ми приповиједа своју сагу о скором крају свијета, размишљам о његовој сугестивности, те како мора бити да људи који га често слушају, временом и повјерују у макар дио његове приче. У питању је повисоки, сувоњави човјек у раним педесетим годинама, упалих образа и необично дугих руку и прстију на њима. Када, говорећи у заносу, подигне у правцу неба свој кажипрст, то у комбинацији са његовим моћним гласом на сваког слушаоца оставља необично снажан утисак. Томе доприноси и потпуно црна одјећа коју носи на себи : кошуља, панталоне, вунени прслук и сандале. Једино што је свијетло на њему је плетена блиједо жута торба, са украсним шарама црвене и плаве боје, коју носи објешену на свом лијевом рамену. У Црну Гору је дошао са екскурзијом која је пошла на поклоничко путовање у Острог и друге светиње прије неких пар седмица. Убрзо је схватио да овдје људи, како каже, јако мало знају о последњим временима, па је одлучио да остане како би их ” просвијетлио”. Обилази куће, ресторане и радње ,гдје у замјену за нешто хране и преноћиште, ” благовијести” својим домаћинима своја сазнања о “врло скором” крају свијета.

“Све су то велики старци и испосници већ предвидјели. Најприје ће са лица земље нестати седам великих метропола! И то тек тако једноставно нестати, са све и својим милионским становништвом! На њиховим мјестима неће остати ни трага ни свједочанства да се ту некада живот одвијао. А потом ће се појавити многа знамења на небу”. На моју опаску да су сви “старци – пророци” које ми је набројао одавно изопштени из Православне цркве, дијелом и због лажног пророковања и ширења панике, само је одмахнуо руком. У току нашег разговора сам примијетио да када год успијем да га наведем да причамо о другим темама, његов лик се у потпуности промијени. Поглед му постаје празан и одсутан, а на свако питање одговара успореним говором, понекад и са читавим минутом закашњења у односу на моменат у којем му је постављено. Када се врати на тему о последњим данима, необично живне и опет му се врати онај жар у очима. Рекох му да не знам да ли су ово последња времена, нити нам је дато да знамо времена и рокове (1.Сол,5,1), међутим, оно што свакако знам је да свако вријеме има своје бреме. Тако су се у наше доба намножиле многе неурозе код људи, којих раније није били у том броју. У њих свакако и депресија спада. Рекох му да је за њега добро и благословено да потражи стручну помоћ, те да временом, са молитвом у срцу, побиједи велику тугу која је очито оковала његово срце, а која се крије иза његове приче о скорој пропасти свега. На то ми је одговорио следеће:

“Већ су мене чланови породице водили код разних доктора и свештеника. Није ми требало много да схватим да они ништа не знају. Брзо сам након тога прихватио своје позвање и кренуо да проповиједам. Од тада ми је знатно боље. Има већ, можда, и три године како обилазим предјеле, села и градове. Проповиједам људима истину коју не могу чути на телевизији. Са многих сам очију за све ово вријеме скинуо копрену незнања, многе душе привео на пут истине”. Рекох му да је православље вјера у којој људи налазе утјеху и радост, а не немир и страх. У двадесетој глави Јовановог јеванђеља читамо како је васкрсли Господ више пута својим ученицима упутио ријечи “Мир вам”. Тај мир и радост се најбоље осјећају ових дана и то на службама везаним за празник Васкрса. На те ријечи је опет само одмахнуо руком. Потом је из плетене торбе, препуне пластифицираних иконица, крстића, миришљавих уља и плочица од тисовине, извадио чутурицу са ракијом, прекрстио се и попио неколико гутљаја, вративши након тога чутуру у торбу. Затим је устао, дубоко се поклонивши у мом правцу, окренуо се и лаганим, спорим кораком кренуо у наставак своје “мисије” …

https://mitropolija.com/2023/04/19/djakon-pavle-ljeskovic-poslednja-vremena/

“Ако смо ми Тијело Христово, а Он је Љубав и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега  је све остало бесмислено и узалудно”, казао је Његово преосвештенство Епископ будмиљанско-никшићки господин Методије, јуче, 5. априла, у Цркви Светог Николаја Мирликијског у Никољцу у Бијелом Пољу, гдје је служио Литургију пређеосвећених дарова, уз сазлужење свештеномонаштва бјелопољског намјесништва.

Када се хришћани сабирају на Литургији, бесједио је Владика Методије, они знају једну велику тајну и истину, за којом трагају и наслућује је, а то је да је све на овом свијету створено невидљивом руком Божјом.

„И да овај свијет није по нужности настао нити створен зато што је то тако морало бити, него зато што је то тако Бог хтио и благоволио, и Његова љубав, да створи овај дивни видљиви и невидљиви свијет. И у том свијету као круну свога стварања да створи и човјека, свога сабесједника, по лику Своме створенога од праха земаљског и душе живе, у које га је дух и дах божански Господ дунуо“, бесједио је Владика Методије, додајући да сви ми треба да будемо свјесни тога цијелим својим бићем и у цјелокупном човјечанству, да је Господ и нас одабрао у предвјечном дану своме.

Владика Методије је објаснио да само због тога што смо створени у овом свијету и што постојимо, довољан разлог да стално и бескрајно благодаримо Богу, који свима даје посебне дарове, чак и онима за које неки мисле да нису довољно развијени.

„Треба да се сјетимо и да имамо душу, бесмртну, али само у мјери у којој је приљубљена Христу Богу нашем. Душа може да умре и прије него што тијело умре, а њен живот зависи од приљубљености за Бога. Ако се одвоји од Њега, душа умире и прије смрти овога тијела. Дакле, бесмртност наше душе је директно скопчана са нашим односом са живим Богом, без кога нема бесмртности наше душе, а по чијем обећању ће и наше тијело васкрснути у онај дан Страшнога и Другог доласка Христовог, Васрксењем Христовим. Оним васкрсењем којим је Христос Васкрсао и обећао сваком од нас који буде следовао Њему, Његовим ријечима, стопама и дјелима, и животу, да ће васкрснути и бити са Њим у посљедњи дан и живјети у вјечности.

Ми се надамо у милост Божју да ће нас Бог спасити, не по правди и по заслузи, и ономе што смо ми нешто учинили у овом животу, него по милости Његовој, по ‘неправедној’ милости Његовој и по необјашњивом човјекољубљу. То је једина наша нада и узданица спасења нашег и оно за шта смо баш ми створени у овом свијету, и за шта смо се баш ми родили. Тај циљ нашег живота је велика тајна која надилази наше поимање, али која ће нам се у току нашега живота открити по мјери нашега смирења; Бог ће нам открити шта је сврха и циљ нашега рађања на земљи и то је дјело у које ваља утрошити цијели свој живот, снагу и енергију. Поред тога што смо ми свјесни и надамо се у милост Божју, ипак на неки начин морамо да будемо и ми ти који ће допринијети спасењу сваког од нас појединачно. Дакле, морамо да будемо на неки начин одоговорни, а одговорност произилази из тога што смо ми чланови Цркве Божје, односно дијелови Тијела Христовог, јер је Црква Божја Тијело Христово, ту је тајна Цркве Божје. Из тога произилази наша одговорност не само за наше спасење, него и за спасење свих људи на овом свијету“, бесједио је Владика Методије, истичући да ћемо ту одговорност, као чланови Тијела Христовог, испунити једино ако будемо имали љубави према свом ближњем.

Ако смо ми Тијело Христово, а Он је, нагласио је Владика Методије, Љубав, дакле, и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега  је све остало и друго бесмислено и узалудно. И ми ћемо бити одговорни, и допринијети спасењу нашем и ближњих наших у оној мјери у којој будемо истински конституитивни чланови Тијела Христовог, Цркве, дакле они који имају љубави.

„Без тога нам, као што каже Апостол Павле ништа не вриједи, макар и ‘највећа чудеса чинили и мртве оживљавали’. Без љубави смо, по његовим ријечима и свједочењу, ништа и ништа нам не помаже. То нека нам буде наук, тврдо уздање и поуздање – милост Божја и то мало уздарје наше које треба да му принесемо, то једно зрно наше љубави коју узвраћамо за Његову преизобилну, несхатљиву, непојмљиву, бесконачну љубав“, бесједио је Владика будмиљанско-никшићки г. Методије.

Извор: Епархија будмиљанско-никшићка

Ведро је послеподне у Будви са повременим налетима вјетра, који подсјећају на чињеницу да смо тек закорачили у рано, мартовско прољеће. После завршених обавеза у школи и повратка са Цетиња, улазим у супермаркет, у који обично свраћам када са аутобуске станице кренем према стану у којем живим. Недалеко од улазних врата, покрај првог од многобројних рафова у продавници, петогодишњи дјечак гласно негодује, вришти и плаче због тога што је његова мајка вратила на полицу намирнице које је он малочас убацио у корпу. Видно уморна жена, на чијем се лицу види да је цијели дан радила и од обавеза једва стигла да покупи дијете из вртића, објашњава му да је сами крај мјесеца, те да татина алиментација нередовно стиже, због чега ће тешко у кући имати довољно новца до њене плате, па је то разлог што му неће овај пут купити слаткише и грицкалице. Међутим, дјечак једнако наставља да паничи и вришти, да би у једном тренутку мајку снажно ударио ногом испод њеног десног кољена. На женином образу се проломио снажан болни грч и туга, за коју ми се учинило да није толико узрокована ударцем колико чињеницом да је узалудно потрошила мноштво благих ријечи, како би уразумила и умирила своје дијете.

Који тренутак касније, за касом група дјевојчица, које би могле бити пети или шести разред основне школе, доносе корпу пуну разних ђаконија. Касирка им каже да све то што су набацале у корпу кошта нешто мање од педесет еура, а оне код себе имају укупно свега дванаест еура. Дјевојчице почињу да враћају намирнице, како би у корпи остало онолико колико су у могућности да плате, успут се свађајући између себе око тога шта ће све задржати од чоколадица и бомбона које су пазариле. Касирка им каже да се ништа од овога не би десило да су барем на тренутак одложиле своје мобилне телефоне и сконцентрисале се на куповину. Но, дјевојчице њену примједбу нису ни констатовале, будући да су у своје телефоне једнако гледале, ваљда не желећи да пропусте нити један “лајк” или “ватрицу”, који су им у међувремену пристигли…

Неколико сати касније сам кренуо у цркву Св. Тројице у Старом граду, на вечерњу службу. Док сам пролазио кроз игралиште поред старе основне школе, сусрео сам двоје четвогодишњака док су се ту безбрижно играли. У једном тренутку, у жару игре, дјечак је снажно загрлио дјевојчицу. Њихове маме, које су стајале пар метара удаљене од њих и посматрале дјечију игру, моментално су устале и раздвојиле дјецу. Дјечакова мајка, очито добро извјежбаним политички коректним језиком, своме сину је објаснила да он нема право да када год то зажели загрли дјевојчицу. Међутим, дјечаков загрљај је био производ дјечије невине безбрижности, игре и радости и није имао баш никакве везе са “родно сензитивним” трендовима, нити “џендер” и “ми ту” покретима. У том невином и радосном загрљају нешто погрешно могу да виде само људи изложени агресивном медијском пропагандом, која у њиховим срцима изазива страх да ако у потпуности не испоштују поменуте трендове, њихова се дјеца неће на ваљан начин уклопити у друштво.

“Пустите дјецу и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско” (Мт.19,14) – ријечи су Господње које читамо у Матејевом јеванђељу. Чини се да основни проблем друштва у којем живимо, а који се тиче васпитања дјеце, није толико у савременим васпитним трендовима, изложености дјеце друштвеним мрежама и модерним “политички коректним” покретима, колико у чињеници да родитељи имају све мање простора и времена да саслушају и испуне поменуте Господње ријечи. Са друге стране и дјеца су презаузета школским обавезама, као и разним спортовима и другим активностима на које их родитељи уписују, па имају све мање времена, не само за одлазак у цркву, већ и за игру и доколицу које код њих развијају машту и креативност. Међутим, врхунац васпитања је управо у ослобађању од непотребног бремена и пуштању дјеце да слободно и са радошћу приступе Господу. У том дјетињем загрљају човјека са Богом, који овдје имамо у предокусу, будући да му је пуноћа у Царству небеском, и налази се цјелокупни смисао наших живота.

https://mitropolija.com/2023/03/29/djakon-pavle-ljeskovic-zagrljaj/

,,У времену у којем се говори о крају књиге, о крају историје, о крају човека и о крају поезије, мислио сам да таквог међу младим људима нећу ни срести, али не само да сам срео једног младог човека који воли књижевност и који пише, него као да сам срео себе од пре више од 50 година. Ођедном, видимо једнога који гори као свећа за писану реч, за нешто важније од наших свакодневних брига.“ Овим речима је Матија Бећковић осликао лик Милана Ружића који иза себе има три објављене књиге: „Некад, неко, негде”, „Наше су само речи” и „Народ за издавање”, а којима је заједнички садржалац поетско-религиозни тон у форми кратке прозе. Ружић припрема и четврту књигу на чијим корицама ће се наћи и речи Душана Kовачевића, које делимично преносимо:

,,Ова збирка прича је сведочанство живота који нас полако и сигурно води у безнађе ако се не призовемо памети и не станемо у одбрану основних вредности вековног постојања. Милан Ружић је од оних људи који су од давнина бранили земљу речима у причама и књигама вредним као народне крштенице. На трагу српских приповедача, Милан Ружић исписује своја нескривена и искрена поимања традиционалног света са осећањем да је свака реч значајна у одбрани живота нашег народа.”

,,Шта је ово што се данас Србијом зове?” назив је једне приче из твоје књиге ,,Народ за издавање”. С тим у вези, занима ме да ли сматраш да се данашњи човек креће у крду које иде у правцу конформизма губећи на тај начин самопоштовање, али и храброст за борбу зарад неког општег добра?
 

 Чини ми се да је прошло време буквалног кретања у крду, али рецимо да је тај осећај крда остао на снази и да је јачи него икад. Данашње „масе“ се уопште не крећу, уколико немају ону столицу на точкиће, већ седе заваљени лица обасјаних бројним светлима пиксела са монитора и по друштвеним мрежама и коментарима на разним порталима дижу „револуције“, слажу се, не слажу, убеђују, клевећу, пресуђују. Дакле, човек се креће у крду које се данас, од оног старог „крда“ окупљеног ради општег добра, формира само на основу кланова, можда прецизније интересних група, а под њих спадају и увек актуелне идеолошке поделе, јер су и те поделе настале са идејом очувања комфора, тачније извлачења зараде. Стога, не можемо баш причати о правој борби, јер борба тастатурама има мање ођека од борбе неке две глисте у наручју какве баре. Чим се не може причати о борби, онда знајмо да не може бити ни општег добра, јер се за њега увек треба борити на видљив и конкретан начин, што не изискује увек физички обрачун, већ и културолошки, научни и образовни. А самопоштовање доживљава дубоку ревизију значења, јер данас људи теже томе да некултурно понашање, престроги однос према другим људима, болесни егоизам, класну припадност и себичлук све заједно подведу под самопоштовање како би за своју некултуру имали пригодан назив. Самопоштовање је способност да се не пристане на мењање своје природе, да се не пристаје на уцене и корупцију, била она материјална, духовна или неке треће врсте. Самопоштовање је и довођење у питање свог мишљења или дела на корективни начин, а не слепа и безобзирна одбрана од сваке критике. Уосталом, поштовањем других, добија на снази и самопоштовање, јер уколико поштујете људе око себе, природно би било да и они узврате поштовањем због чега ћете се ви осећати уваженије, а то је јак прилив самопоштовања.

Kонформизам је једна од највећих болести цивилизације и контејнер у који је бачено ко зна колико неостварених талената, јер им је од неговања дара био пречи друштвени или материјални положај, такозвана сигурност. Замислите само колико ремек-дела је остало нестворено због одсуства жеље да се мрдне са удобног места које не значи увек и срећу.

Могу слободно да кажем да је данашњи човек само привид онога што је човек био и што треба да буде. Није више то универзум памети, стваралаштва, духовитости, образовања и свестраних искустава спакован у једно тело, већ некакав банални бинарни запис загледан у све оно што је поплава неукуса и еротизације света нанела, а чиме се та бинаризована глава налик на људску опија, а иза ње, негде напољу, живот убрзано капље, можда чак и пљушти.

У последње време, готово свакодневно, имамо прилику да чујемо да су све мере које мало-мало ступају на снагу заправо нека врста борбе против вируса који је светски непријатељ на свим фронтовима. Да ли је он по твом мишљењу заиста наш највећи непријатељ или смо то ипак ми сами себи?
 

Ми смо одувек сами себи били највећи непријатељи, али смо се против тог непријатеља борили. Данас све сматрамо нормалним и ничему се не чудимо. Пре свега, ако ћемо о актуелном вирусу, очигледно је да је он вештачки направљен, јер је једини који је икада опстајао у исто време на свакој тачки планете. Не могу му ништа ни екстремне врућине, ни хладноћа, нити умерено време. Нико се није ни запитао зашто је вирус баш налетео сад када, геополитички гледано, свет чезне за прерасподелом. Узмимо пример Сједињених Америчких Држава, а нису једино место где се дешава оно што ћу поменути, у којима је за ове скоро па две године настало преко 80 нових милијардера. Вирус је успео, боље него ико пре њега, да направи још већи јаз између богатих и сиромашних и да затре оне међукласе. Шта је идеја у којој не помаже само вирус, али видимо да је део тога? Идеја је владавина богатих, циник би питао „ма да ли је могуће?“, али у следећем смислу. Они би желели, а не сумњам да ће им успети, да сајбер-универзум пренесу ван рачунара. Дакле, да све покупују што могу, овде мислим на апсолутно све од земље до рачунара, па тако да буду власници природе, хране, здравља и свега осталог, а да ми, као на интернету, будемо само корисници. Ако звучи као теорија завере, распитајмо се по катастрима ко је све купио земљу око нас, зашто се највеће светске компаније уједињују, а ако то није довољно, погледајте своје месечне рачуне или своју могућност да купите, тачније, да поседујете стан. Ако вам ни то није довољно, сачекајте деценију-две, па ће бити јасно.

Интернет је једно огромно помагало, али и највећи обмањивач. Озбиљне научне студије из многих земаља говоре у прилог томе да ће човек, ако већ није, коришћење 7–10% капацитета свог мозга смањити на 3–4%. Већ имате децу која се по школи буне како уче сувишне ствари којима имају приступ телефонима од којих се не одвајају.

Стога, све „мере“ које се доносе, били ми њих свесни или не, иду у прилог лакше контроле човечанства и сасвим сигурно нису много ван оног пута пропрћеног ка такозваној „златној милијарди“. Никад није било боље време за своје изопштавање из друштва уколико желите да сачувате разум. Откако су почеле „мере“, истина, и пре тога, само не у толикој мери, моје време је углавном трошено на породицу, књиге, писање, филмове и свакодневне шетње које се протежу преко 20 километара. У тим шетњама сам написао и своју нову књигу.

Светски непријатељ сигурно није вирус, већ оно што се дешава иза њега као паравана, баш као и оно што ћемо затећи када се параван склони. Лично, највећим непријатељем човечанства сматрам одсуство морала. Ако нема морала, нема ничега.
 

С обзиром на то да си лингвиста по струци, писац по вокацији, али и отац, доживљаваш ли форсирање онлајн комуникације (мислим најпре на онлајн школовање) као орвеловску тактику којом се људи заглупљују, застрашују и удаљавају, не би ли у потпуности изгубили концепт о појмовима ,,рациа” и ,,личности”?
 

Све оно што се данас форсира у школама сматрам маргинализацијом образовања. У школама је, а то знаш и ти као професор, постало најважније имати планове, користити електронски дневник, жуљати задњицу по неудобним столицама на бескрајним састанцима школским одборима и по већима, бити члан разних тимова који никада ништа нису урадили и трпети константне позиве и поруке родитеља и ученика који, чини вам се, не могу ни у тоалет без неке дилеме за чије разрешење морају питати вас иако тог тренутка нису у школи. Дакле, ако смо у школе увели онлајн комуникацију као основну, барем за ове две године, а педагошки рад се своди на одлепљивање лица ученика од њихових телефона, онда образовање, а то данас тако називају, нема никаквог смисла. Још горе, ако немате образовање, немате будућност. Нисам никакав противник технологије и њој подређених справа, али сам присталица коришћења истих у сврхе којима су, кажу, намењене – олакшавање и брже обављање послова. Телефон треба да буде попут наочара којима ћете лакше нешто видети, а не да доводе до ношења све веће и веће диоптрије.

Ми смо изгубили појам о стварима о којима бисмо морали знати све. Звучи фаталистички, али ако смо искрени према себи, схватићемо да је тако. Личност је нешто што више не постоји у својој пуној комплексности. Данас је поента фабриковање личности која ће се најбоље уклопити у друштво које оболева од свега онога чему некада није било подложно у тако страшним размерама. Деца покушавају да формирају себе тако да не одскачу од друштва. Знам доста примера када су сјајна и добра деца намерно добијала лоше оцене и правила глупости како не би била омражена у друштву. Kолекција пожељних личности се налази у оном на друштвеним мрежама и сви себи дају задатак да одаберу ону врсту личности која ће их најмање коштати горепоменутог комфора. Мени то некако не иде, јер се моја личност формирала по инерцији и логичном путу, а потпомогнута у потрази природом, књигама, музиком, образовањем и радозналошћу. Можда то није моја заслуга, већ прилика у којима је одрасла моја генерација. Могу само да нагађам. Али сигурно се не уклапам у данашње стандарде, нити се трудим. Не смета ми да не будем прихваћен, што не значи да нисам, али ми заиста не би сметало када бих то био.

Kо жели да комуницира онлајн, има толико прилика, али тако мало простора да се размахне душом и језиком. Kо жели комуникацију онакву каква је у природи човека, лицем у лице, њега или њу унапред сматрам братом или сестром, јер је то постала ствар ређа од негативног антигенског теста.
 

,,Kако да у Тебе не верујем, Господе, када ми сви сумњамо једни на друге и гледамо на оног преко пута себе као на пса, док једино Ти на нас гледаш као на људе? Гледаш нас са свог крста и даље верујући у нас иако смо овакви какви смо.” Kо нас у овом случају посматра као псе, ако је једино Господ тај који нас види као људе? Kакви смо ми то људи?
 

Једни на друге смо почели да гледамо као на псе. Постали смо завидни, не радујемо се туђим успесима, о себи мислимо све најбоље, а о другима све најгоре. Сви су гори од нас, глупљи, неупућенији, а само ми кријемо кључеве истине и све знамо иако не знамо ништа. Никоме не дамо за право, лајемо на сваку различитост, на сваку реч за коју нисмо хтели да изађе из нечијих уста. Такви смо људи постали, што не значи да није могуће вратити се себи. Наши узори постали смо ми сами. Наше иконе постали су селфији који красе екране паметних телефона. Наша црква постале су друштвене мреже, а богочовека само заменили човекобогом. Не терам никога да буде религиозан, то је ствар избора, можда пре зрелости, али бих волео када би свако могао барем да буде пристојан и самокритичан. Самокритичност је пут ка бољитку. Богобајжљивост није основа религије, јер за мене Бог није џелат, већ неко ко прашта и воли, али би нам богобојажљивост била главно средство до реактивације морала. Човек без морала није човек, него привид човека. А добра илустрација нас као паса, жао ми је што вређам животињу која има више људскости од самог човека, може бити и она када човеку у невољи пружите руку, па неко у тој руци види спас, а неко други кост. На срећу, лако је то исправити, али нажалост, до тога неће доћи, јер су сви убеђени да су у праву. Поштење, морал, искреност, љубав, непоткупљивост, образовање, спремност на жртву – од најлепших украса човека до сигурне пречице ка прогону и оспоравању.

 Имали смо прилику да прочитамо речи Душана Kовачевића које ће се наћи на корицама књиге коју припремаш. Kолико се она по форми разликује од претходних? Полазим са претпоставком да се стилски и тематски оквири неће пуно мењати јер стичем утисак да не дозвољаваш себи да се удаљиш од традициоланих и националних оквира, што је свакако аспект који твоје ствараштво издваја у мору устаљених и наручених тема.
 

А ја сам имао прилику да чујем те Душкове речи и једва сам зауздао его који је хтео да се откине са ланца. Нова књига, коју негде на пролеће треба да објави Лагуна, по форми је скоро па идентична претходним. Оно што јесте другачије управо је покушај да то што је у претходним књигама било јасно видљиво, чак превише наглашено, сада сведем на нешто што ће се осетити уместо да се види. Покушао сам да иновативно одговорим на вечите књижевне теме. Тачније, да направим дело које може бити популарно (на нивоу теме), али које није јефтино. И коначно сам раскрстио са утицајем писања колумни који је у претходним књигама био видљив. Такође, ово је прва књига са поглављем посвећеним љубави, тако да има нових ствари због којих ће бити прилично различита од претходних књига.
 

Подсећа ли те политичка, економска и друштвена сцена у Србији на Kомедију дел арте? Да ли нам је ,,продужени са млеком заиста важнији од правосуђа”?
 

Више је трагедија без труна уметничког, мада, као и у комедији дел арте, маске су константа. Наша политичка сцена подсећа на скупину некомпетентних бића која у нама виде гласове, а не људе, који виде прилику да се обогате, а не народ коме је потребна помоћ да опстане. Све док они који се у Србији баве политиком на нашим лицима буду видели гласачки листић, они неће бити политичари, већ створења заинтересована за то коме на следећим изборима народ пуни џепове. Онај ко делом, не речима, докаже да у свакоме од нас види човека, а не глас, за њега ћу гласати и називати га политичарем. До тада, сви су исти, јер би и власт и опозиција да мењају политичаре, а не политику.

Па зар ми, иако кокодачемо, а неки и ћуте попут риба, нисмо егономски тигрови? Тако нам рекоше. Истина, више се осећамо као црви, али добро. Важно је изречено, а не оно што се постигло и урадило. Све се свело на то ко боље лаже, а овамо треба да дигнете кредит како бисте купили довољно уља за месец дана.

Што се друштва тиче, оно је мешавина свега и свачега, али нажалост, у њему се само цене они девијанти који своје девијације наплаћују, а новцем и пажњом их обасипају сви они који су у животу чешће отварали врата туђих станова и аутомобила него књиге. На пиједестале су подигнути они који су сишли с ума. И суштински, у овој држави успевају само они који Србију мрзе, јер ко би други тровао дух свог народа због новца и уништавао стубове нашег идентитета како би зарадио бољу позицију у друштву ако не они који су се из свог корена самоишчупали.

Продужени с млеком је важнији и од школства, и од здравства, од уметности, од тровања земље, од намештених тендера, од правде, од истине, од човечности, од породице, од свега. Ти који пре оду на продужени с млеком него на референдум, или који допуштају деконструкцију свега вредног, јесу управо они који не припадају ниједном народу. То су појаве, а не људи, које су рођене да наносе штету, а не да стварају. Све ово што звучи врло суморно говорим на тај начин управо како бих деловао корективно, како бих указао на грешке због којих ништа није онако како треба. Сматрам то дужношћу писца. Уместо да те човеколике појаве леже по парковима на картонима и просе, тамо су се нашли професори, научници, уметници који иду по своју кашику оброка у националним кухињама док ти бескорисници лишени сваког талента и знања грицкају пластичне кашичице по елитним кафићима.

http://www.novipolis.rs/sr/intervju/32256/braniti-zemlju-recima.html?fbclid=IwAR0U0O1EXZQaNdzzwOK82LVx-9tZk8J8uR2iE8STrPkRLmWhZLfcFMJjqSs

«А када сјеђаше на гори Маслинској, приступише му ученици насамо говорећи: Кажи нам кад ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка вијека? И одговарајући Исус рече им: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће *многи доћи у име моје говорећи: † Ја сам Христос. И многе ће преварити.  Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету.  А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе…» (Мт 24,3–11).

Многи верници се сада сећају ових библијских речи и проналазе паралеле са нашим временом.

Заправо, све што се дешавало последњих година савршено се уклапа у оно што је речено у Светом Писму: пандемије, земљотреси, ратови, издаје, а сада се томе придружио и жесток притисак на Цркву, захтев да се напусти Кијево-печерска лавра.

Али ако погледате све ове догађаје са становишта светске историје, онда можете сумњати да је наша ера такав изузетак.

У прошлом веку Лавра је два пута одузета Цркви, нису просто уведене санкције верницима, свештенству и епископији, већ су слане у прогонство, у тамницу, стрељане. Истовремено су се одиграла два светска рата, са којима се по броју жртава и суровости не може поредити ниједан други рат у историји човечанства.

Да ли то значи да смак света није тако близу? Можда би ово питање требало преместити у другу раван.

Подсетимо се шта Спаситељ каже у наставку текста који смо цитирали: «…И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт. 24,12–13).

Христос истиче да ратови, глад, природне катастрофе, прогони, па чак и смрт нису толико страшни за вернике колико хлађење љубави. А главном гаранцијом спасења Он не назива бекство од катаклизми, већ стрпљење.

Наше претке је спасло само стрпљење, само захваљујући стрпљењу и љубави Црква је издржала у годинама бољшевичког прогона.

Другим речима, не треба тражити одговор на питање да ли ће смак света доћи сутра или прекосутра, већ више размишљати о томе како, у тешким условима који су нам спуштени, сачувати љубав и стрпљење у себи, како остати људи, како остати хришћанин. И у том смислу уопште није важно да ли живимо у апокалиптичној ери – увек, у било које доба и време, морамо да волимо Господа и ближњега, држимо заповести и чинимо добро.

митрополит Антоније (Паканич)

https://pravlife.org/en/node/29870

Пише: ђакон Павле Љешковић

Након кишне вечери, у Будви је освануло ведро и свјеже суботње јутро. На аутобуском стајалишту, које се налази недалеко од маинске Цркве Св. Петке, стрпљиво очекујем свој превоз за Цетиње. Због проблема са трајектима, аутобуси у последње вријеме касне неријетко и по пола сата. Поред мене, на стајалишту је и дјевојка у раним тридесетим годинама. Свјеже нанесена шминка на њеним образима и подочњацима, као да само појачава утисак о њеном умору и хроничној неиспаваности. Најприје ме је упитала о разлозима кашњења аутобуса, да би ми након пар тренутака рекла како већ неко вријеме има потребу да разговара са, како се изразила, неким из Цркве. Каже ми да јој већ један дужи период све наопако иде у животу, љубави и послу. Прошле године је чак била више од мјесец дана у болници због вируса који јој је напао имуни систем и једва се извукла. То је само једна у низу лоших ствари које су јој се догодиле. Међутим, једно јутро, тражећи папучу коју је случајно гурнула испод кревета, примијетила је црвени кончић завезан на једном од ногара. Тада је, како тврди, схватила да је под утицајем црне магије. Другарица јој је препоручила врачару из Подгорице, код које се и овог суботњег јутра упутила. Када је код ње била први пут, потврдила јој је да је у питању магија. Особа која јој је наводно врачала је мајка од бившег момка, са којим се годинама забављала. “У први мах нисам повјеровала у ту причу, будући да је момкова мајка одувијек била пажљива и љубазна према мени, па сам стекла утисак да је задовољна нашом везом. Међутим, после одређеног времена сам схватила да је према мени све вријеме прикривено гајила лоша осјећања и намјере. Врачара ми је рекла да се у мом стану налази и прегашено олово, које што прије морам да пронађем и бацим у неку ријеку или поток, јер је то једини начин да се ријешим магијског утицаја.” Од тада креће њена агонија која се састоји из безуспјешног тражења олова у сваком кутку стана. Тражила га је испод свих кревета и столова, у собама, на балкону, баш као и испод шпорета и фрижидера. Покушавала је да га пронађе и у орманима са одјећом и обућом. У џеповима старих и изношених капута и хаљина, којих се још раније није ријешила само због тога што за њу имају сентименталну вриједност. Прегледала је и унутрашњост чизама и ципела са високим потпетицама, које одавно више не носи због бола у петама. Међутим, нигдје ни трага прегашеном олову! Резултат сулудог трагања је у мноштву непроспаваних ноћи, баш као и у немиру и страху који су се у души размножили и зачаурили.

“Синоћ сам, пошто сам попила љекове за смирење, коначно заспала. Међутим, из сна ме је пробудила помисао да се олово налази испод каде у купатилу. Наравно да га ни тамо били није. Зато сам одлучила да јутрос пођем код оне жене у Подгорицу да ме посавјетује шта да радим.” Рекох јој да је Божија љубав толико велика да је никакви црвени кончићи не могу свезати, нити је било какво олово може испрљати и укаљати. Све што треба да уради је да  честим молитвама Господу откључа своје срце, те тако допусти да се љубав према Богу и ближњима заувијек усели у њега. Није ми требало дуго да је убиједим да умјесто одласка код врачаре у Подгорицу, пође својој кући и суботњи дан проведе у сну и одмору, који су јој пријеко потребни. Такође сам јој дао број свештеника који служи у цркви која је најближа њеном стану и препоручио јој да му се још вечерас или сјутра јави, како би пошла код њега на исповијест. Убрзо након њеног одласка, стигао је и аутобус који сам овај пут чекао цијелих четрдесетак минута. У једном моменту сам је угледао кроз прозор аутобуса. Док сам посматрао њен уморни корак, размишљао сам о томе како су слобода и љубав превелико бреме за савременог човјека и како нам је свима лакше да за своје лоше изборе и погрешне процјене оптужимо судбину, лош усуд или магију, него да се за њих покајемо, те молитвом и смирењем прочистимо своје унутарње биће. Међутим, лишено присуства Божије љубави, човјеково срце постаје поробљено и немоћно чак и пред тако баналним стварима као што су кончићи и олово…

https://mitropolija.com/2023/03/14/ljubav-koncici-i-olovo/

Ко је био Никола Тесла

Сведоци смо једног врло штетног идолатријског односа према Николи Тесли у служби култистичког (секташког) псеудорелигијског покрета „теслијанства“, коме би се, да је којим случајем данас међу нама, и сам Тесла жестоко успротивио

Пише: Презвитер др Оливер Суботић аутор књиге Тесла: Духовни лик

Увремену у коме је цео свет усталасан ратним догађајима и катаклизмама, а наш народ на Косову и Метохији свакодневно на мети шиптарских екстремиста, свака друга тема у јавности делује не само секундарно него и потпуно непотребно. Упркос томе, одлучио сам да напишем текст о једној духовно крајње назадној и штетној појави која је већ годинама присутна у јавном простору Србије, кроз деловање неколицине неодговорних српских интелектуалаца, међу којима неки имају чак и докторске титуле. Реч је о култу формираном око личности Николе Тесле, углавном кроз пропаганде такозваног теслијанства.
 

За термине „теслијанство“ и „теслијанци“ сам чуо пре неколико година, током завршних радова на својој студији о Тесли. Искрено говорећи, нисам томе придавао неки посебан значај у почетку. Међутим, када ми је Зоран Луковић, највећи српски стручњак из области сектних деловања, тоталитарних и деструктивних култова, једном приликом сугерисао да обавезно обратим пажњу на појаву „теслијанства“ јер је заправо реч о псеудорелигијском покрету који се стално пропагира у јавности, схватио сам да су ствари ипак озбиљне и да захтевају реакцију.
Погледао сам неколико видео-клипова у којима учествују препознатљиве личности тог дискурса и потпуно ме је запрепастила константност теза на основу којих се изграђује типичан псеудорелигијски култ око лика Николе Тесле. Чињенице да ова појава све више добија на интензитету у медијском спектру, и да новинари свесно или несвесно учествују у ширењу исте, нису ми оставиле другог избора но да као свештеник (који се, при томе, стручно бавио ликом и делом Николе Тесле), из пастирске одговорности, јасно и одлучно реагујем.

ПСЕУДОРЕЛИГИЈСКИ ПОКРЕТ И СЕНЗАЦИОНАЛИЗАМ Срж „теслијанства“ као идеје која служи за подлогу псеудорелигијског покрета можемо пронаћи у више интервјуа професора Велимира Абрамовића, који је, по свему судећи, његов зачетник. Овом приликом ћу навести само један карактеристичан интервју, под називом „Цивилизација Теслијана“, који је дат пре нешто мање од једне деценије. У том интервјуу професор Абрамовић, између осталог, говори о „једном новом облику религиозности неопходном данашњем човечанству, који би проистекао из одуховљене науке и технологије“. У наставку, професор наводи да су управо „Тесла и његово дело прави темељ те и такве научно-религијске глобалне цивилизације“. У те две реченице се огледа суштина теслијанске идеје и покрета који је на њој заснован.
 

Поменута парадигма, са мањим или већим варијацијама, понавља се у десетинама видео-клипова професора Абрамовића који се могу пронаћи на интернету, уз експлицитни и редован нагласак на езотерију и езотеријске праксе, као и спорадичну критику Православља и Цркве. Додатно запрепашћују идеје које прате ту парадигму – тако у горепоменутом интервјуу професор своје тезе поткрепљује ставом да „Тесла и највише Тесла повезује људску душу са Светим духом [sic!] који је заправо сумерско-питагорејско-староегипатско-старогрчки врховни Свети закон [sic!], (gr. Hieros Logos) мистичне природне математике“.
 

Да ли је могуће да оваква изјава може доћи од једног универзитетског професора? Додуше, и већина других екскурса професора Абрамовића би се тешко могла уклопити у било шта смислено у религијском смислу, а некад једноставно не оставља простора за било какав коментар осим за смех. Тако, у виралном клипу који ових дана кружи вајбером професор тврди да „кардинали у Ватикану јако добро знају да је Исус Христос Личанин [по професору, Христос потиче из Ликије – Анадолије], да је дошао заједно са њима [прецима Личана] у [ту] Лику и зато целу своју цркву зову КатоЛичка црква“ односно „Доњо-Личка црква“ (!).
 

Посебно забрињава то да се српски новинари позивају на професора Абрамовића као неспорног ауторитета из области лика и дела Николе Тесле. У недавно објављеном тексту „Тесла, јога и Буда“ потписаном од господина Милоша Чолића у дневном листу Нова (текст је, иначе, написан поводом саопштења СПЦ о јоги), професор Абрамовић је представљен као „један од најбољих познавалаца Теслиног научног и животног пута“. У том тексту Чолић не помиње „теслијанство“, које је препознатљив дискурс професора, али зато истиче његов став да је Тесла „на питање које је вероисповести одговорио како верује у једног Бога који није описан у религијама, али да је најближи у будизму“.
 

Пошто уважени професор редовно истиче овај цитат (који се, у мање или више сличном облику, може чути и од још неколицине интелектуалаца), волели бисмо коначно да чујемо који је конкретан извор тог цитата, односно где је те конкретне речи Тесла изговорио или записао. До тада, као валидне и референтне остају конкретне речи Николе Тесле упућене као писмени одговор Џону П. Александру (датирано на 10. 12. 1901) када је на питање религијске припадности јасно одговорио (цитирам): „Припадам Грчко-Источној Цркви, у којој је мој ујак, најмлађи брат моје мајке, сада митрополит, но себе више волим да називам једноставно хришћанином.“
 

Вратимо се идеји „теслијанства“ као псеудорелигије засноване на идолатријском односу према Николи Тесли. Да је којим случајем Тесла данас међу нама, потпуно сам уверен да би био први који би се жестоко успротивио таквој идеји и култистичким (сектоликим и псеудорелигиозним) покретима заснованим на њој. Подсетимо се да је још у време његовог живота било разних покрета који су желели да га представе као ванземаљско биће, због чега је он веома патио. Маргарет Чејни чак сматра да је управо због таквих појава Тесла као својеврсни механизам одбране износио неке бизарне идеје, попут тезе да је човек аутомат, да би тиме показао како је он обично људско биће склоно грешци у расуђивању.
 

А то да је био склон грешци (иако генијалан) Тесла је неколико пута и јавно објавио – вероватно најпознатија његова погрешна теза јесте да зрачење X-зрацима доприноси менталним могућностима, због чега се једно време излагао том зрачењу и ту погубну праксу прекинуо чим је приметио њену штетност, о чему је уредно обавестио америчку јавност.
 

Таквих епизода у којима је Тесла откривао типично људску страну своје личности и њених слабости је напретек и то не треба никога да чуди – бити генијалан не значи бити непогрешив. Стога је једнодимензионално истицање Теслине генијалности у кључу тобожње непогрешивости која није својствена човеку, да би се на основу тога формирао култ личности са псеудорелигијским предзнаком, у духовном смислу ништа друго до крајња девијација заснована на потпуно погрешним претпоставкама.
 

Овде треба скренути пажњу на још једну важну ствар. Наиме, угледни истраживачи Теслиног лика и дела су већ пре неколико деценија указали да постоје места у његовим текстовима и интервјуима (посебно у периоду када више није био на врхунцу научне славе) у којима се може наћи доста чудних изјава које треба читати с приличном дозом критичке дистанце. Но управо те и такве изјаве, настале у тренуцима људске слабости, култисти широм света форсирају да би направили Теслин лик онакав какав њима одговара.
 

О Теслиним сензационалистичким изјавама без покрића, које су у америчкој јавности у великој мери угрозиле његов научни кредибилитет у једном периоду, својевремено је писао и академик Александар Маринчић, некадашњи директор Музеја Николе Тесле. Професор Маринчић сматра да је таквим неодмереним изјавама допринела чињеница да је Тесла у позном периоду живота био лишен лабораторијског рада, што је био простор у коме је био суверен и који га је чувао од разних екскурса у штетна фантазирања и разматрања тема из области с којима није био довољно упознат. Теслини излети у старости су заиста могли да се, према умесном запажању академика Маринчића, подведу под утицај самоће и одсуства из лабораторијских услова. Но Маринчић је посебно у праву у томе да су Теслине сензационалистичке објаве биле погодно тле за разне несавесне људе, који су на њима градили култистичке теме за своје приземне интересе.
 

Тако нешто је пре Маринчића приметио и Вилијам Тербо (унук Теслине сестре Ангелине), када је још осамдесетих година прошлог века истакао да постоје четири категорије људи који се баве Теслом: поред научника и сународника, Тербо са жаљењем истиче још две групе људи: „псеудонаучнике који следују неким Теслиним чудним идејама“ и „култисте који га обожавају као ванземаљско биће“. Посебно је спорно то што људи из две последње групе (које у наше време, како изгледа, иду ка томе да се обједине) тврде да поштују и воле Теслу – да је то случај, чували би самог Теслу од његових чудних идеја (попут еугенике, марсоваца и тсл.) у којима није имао научну уздржаност нити доброг сарадника у својој близини који би му скретао пажњу на непромишљеност у неким изјавама.

ШТЕТНА ИДОЛАТРИЗАЦИЈА Теслина проналазачка генијалност је, сасвим несумњиво, била нешто ван премца у историји науке – можда би се у том погледу са њим евентуално могао поредити Леонардо да Винчи. У истом смислу, допринос који је дао цивилизацији је огроман и он тек у наше време долази до изражаја, када му савремено друштво одаје признање за многе изуме. Но Тесла је, као што је више пута наглашено, био само човек од крви и меса, колико год био генијалан.
 

С једне стране изразито племенит човек (милосрдан, правдољубив, честит, трудољубив, несреброљубив, родољубив, спреман да опрости), а с друге човек са типично људским манама које су га пратиле током целог живота и које, подразумева се, не треба постављати као какву парадигму. Ексцентричне идеје, сензационалистичке најаве, претеривања разних врста… били су његов неизоставан пратилац поготово када више није био на пиједесталу научне славе. Зар ту врсту искушења једног генијалног и племенитог човека који је својим проналасцима задужио човечанство треба стално истицати уместо да се, уз критички осврт, покрију чињеницом да је реч о типично људској слабости?
 

Из претходно реченог је сасвим јасно да према Теслиним идејама треба имати афирмативно-критички став. Другим речима, све оно по чему је јединствен у доприносу људској цивилизацији и по чему је човек врлине треба јасно истицати, посебно младим нараштајима, који треба да се надахну примером рада и врлина које је понео још из родитељског дома и упорношћу да своју животну мисију заокружи. Истовремено, Теслин лик не треба ни идеализовати ни идеологизовати, а нипошто идолатризовати, као што је то случај у култистичким приступима.
С тим у вези, својевремено сам изнео идеју да би у завршним разредима средњих школа Теслина и Пупинова аутобиографија требало да се проучавају равночасно и упоредо као лектире, са циљем да се ове две личности (које су помирене на крају живота после тродеценијског прекида контакта) обједине и заједнички посматрају, да би се уочиле не само њихове разлике већ и сличности, те да би на примеру њихових заједничких особина попут трудољубивости, алтруизма, упорности, родољубља и међусобног опроштаја деца могла да уче неке ствари. Идеално би, заправо, било да се из обе аутобиографије извуку најбољи и најинспиративнији делови.
С друге стране, уколико би се Теслина аутобиографија као лектира обрађивала у целости, неке ствари, попут хипертрофиране фантазије индуковане у детињству или идеје о детерминизму људске воље коју је изнео у зрелом периоду, ученицима треба објаснити с јасним критичким освртом, да би се избегле штетне психолошке последице у случају оних који би хтели те идеје да примене или имитирају. У случају култистичких иницијатива, међутим, принцип је потпуно супротан јер ту изостаје било каква врста критичке опсервације.
 

Људи који се баве проучавањем или афирмацијом лика и дела Николе Тесле поготово данас имају велику одговорност. Био сам затечен у неколико ситуација када сам од озбиљних интелектуалаца чуо да користе термин „теслијанац“ у приликама када су ословљавали поштоваоце лика и дела Николе Тесле. На једном званичном пријему сам чак морао да реагујем тим поводом и исправим господина који је управо тим термином ословио особу која је добила одличје које носи Теслино име. Овом приликом ћу навести и да као један од својих великих успеха на овом пољу сматрам чињеницу да сам успео да убедим управни одбор једне познате и озбиљне организације која се бави ликом и делом Николе Тесле да из вокабулара својих чланова повуче коришћење термина „теслијанац“, будући да он већ годинама фигурира као својеврсни култистички terminus technicus и да га једноставно не треба користити у било којој здравој и озбиљној причи.
 

Узгред буди речено, као други велики успех везан за ову област сматрам и чињеницу да сам успео да убедим једну познату личност која се бави афирмацијом лика и дела Николе Тесле да иступи из лавиринта тајних друштава управо користећи аргумент да Тесла никада није желео да буде члан ниједног тајног друштва. Занимљиво, таква врста аргументације код људи који гаје култистички однос према Тесли се не може наћи – напротив, ту је присутна управо инклинација ка друштвима ка којима Тесла, као што је речено, никад није био благонаклон.

ХРИШЋАНСТВО И „ТЕСЛИЈАНСТВО“ После свега наведеног, сасвим је јасно да човек који је хришћанин у исто време не може бити и припадник „теслијанских“ идеја. Но и поред тога, зачуђује што има људи који сматрају да је то могуће. Недавно ми је пажњу привукао коментар једног господина, који је реаговао на мој став изречен у једном интернет видео-подкасту, у коме сам навео да Никола Тесла није личност за канонизацију (будући да, премда је био хришћанин, ипак није имао довољно чист степен исповедања и практиковања вере и да је имао извесних слабости које нису својствене светитељима). Његов коментар је био да Тесла „… не може бити светац кога проглашава Православна црква јер је он светски геније кога признају све религије, али га зато ми, православни Теслијанци, видимо као нашег идола (свеца)…“. Поред чињенице да је синтагма „православни Теслијанац“ типичан оксиморон, овом брату бих поставио једноставно питање: зар православни хришћанин уопште може имати идола? И да ли се тај брат икада, ако је заиста православни хришћанин, упитао колики терет на Теслину душу стављају људи који од њега праве идола?
 

Српска православна црква препознаје Николу Теслу као свог сина, који јој духовно припада по пореклу и рођењу (свештенички син), крштењу, званичном исповедању вере током живота (наведено писмо у којем себе експлицитно назива хришћанином је само један од докумената који то потврђује), личном ставу према хришћанству (за које је тврдио да је изнад свих светских религија), животној етици (у којој су хришћанске врлине милосрђа и правдољубивости заузимале централно место током целог његовог живота), односу према СПЦ (коју је помагао и био кум Цркве Свети Сава у Герију у Индијани), последњим годинама живота (у којима се кроз епску поезију дубље вратио отачкој вери – Православљу) и крају (будући да је испраћен према православном обреду од стране православних свештеника).
 

При томе, следујући истини, не споримо да је Тесла током живота имао екскурсе у разна философска учења, да су га занимали и далекоисточни концепти, да је имао хетеродоксних изјава (које, нагласимо, није износио с богословским претензијама него у научном контексту) и да није живео литургијски у америчком периоду (из више разлога, чију детаљну опсервацију сам изнео у својој студији), те да због свега наведеног он свакако не може бити узет као духовни образац и „правило вере“ када је реч о православном вероисповедању, а о натегнутој идеји канонизације да и не говоримо.
 

Стога Српска православна црква свом сину Николи Тесли приступа на очински одговоран начин, подсећајући на утицај породичног свештеничког окружења на формирање његове личности, указујући на дужно поштовање које као проналазач заслужује за своје изузетне доприносе, подстичући даља научна истраживања његовог лика и дела, и, истовремено, дајући јасан критички осврт у свим случајевима где је то за верни народ неопходно.
 

Управо у складу са свим претходно наведеним, а следујући одговорном и чињенично заснованом приступу када је тема лика и дела Николе Тесле у питању, долази и реакција једног православног свештеника на духовно крајње штетну идеју „теслијанства“ и његову упорну и константну медијску промоцију. Реакција коју би, верујем, први Тесла подржао да је данас међу нама.

О празнику Светог Григорија Богослова, лета Господњег 2023

Поводом текста Института Арчибалд Рајс „Нове недоумице у вези с епархијама СПЦ у Америци“, објављеног на „Стању ствари“

Није никаква новост то што, када је Српска Православна Црква у питању, у једном делу српског медијског простора влада мржња, а у другом велико незнање. Ипак, чини ми се да је најгоре када се усагласе или стопе мржња према Цркви и незнање о Цркви. И једно и друго има своју основу, али се то може оставити и за неку другу прилику. У сваком случају, треба знати да ниједан медијски урадак не може да утиче на живот Цркве и црквену организацију, али је циљ да се непрестано блати Српска Православна Црква ради стварање искривљене слике о њој у јавности. Није то, разуме се, никаква новост за Цркву, нити су ови данашњи први, а ни потоњи работници на том пољу!

У једном делу јавности се појављују и објављују не само нетачни него и нечасни наводи о одлукама Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода у вези са одређеним неканонским и незаконитим радњама које су од 2017. до 2020. године спроведене у три епархије Српске Православне Цркве на територији Сједињених Америчких Држава. Нису то одлуке Патријарха српског г. Порфирија, како се ових дана подмеће, нити, пак, блаженопочившег Патријарха српског Иринеја. Сваком добронамерном и знавеном човеку је јасно да су то одлуке које су, у складу са Свештеним канонима Православне Цркве и Уставом Српске Православне Цркве, из домена својих надлежности и ради очувања црквеног јединства, устројства и поретка, доносили Свети Архијерејски Сабор и Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве.

На „Стању ствари“ је објављен текст „Нове недоумице у вези са епархијама СПЦ у Америци“ (20. фебруар 2023. г.) са потписом „Институт Арчибалд Рајс“ (узгред, није први пут да се ова невладина организација која је основана и регистрована у Лозани, а којом се управља из Мексика, појављује као „аутор“ различитих текстова против Српске Православне Цркве). Заиста, у одређеној мери имам разумевање за забринутост која је, мање или више знавеније, исказивана и која се и даље исказује у погледу положаја и перспектива мисије епархија Српске Православне Цркве у расејању, а посебно на територији САД. Међутим, у новије време се сусрећемо и са хајкачким и пропагандистичким односом према одређеним, канонски потпуно основаним и у црквеном смислу преко потребним одлукама Светог Архијерејског Сабора и Светог Архијерејског Синода.

Наведени текст заслужује детаљну деконструкцију само због тога што представља јединствен пример на једном месту сабраних антицрквених неистина, подметања и измишљотина које су појединачно присутне у низу више или мање утицајних медијских платформи. Управо због тога, овај текст истовремено и подједнако самозадовољно могу да читају другосрбијанци и различити леви и десни псевдоверски фанатици.

Патријарх српски о Косову и Метохији

Патријарх српски г. Порфирије од 24. јануара до 6. фебруара 2023. године није, како се тврди у тексту, боравио „у посети епархијама СПЦ у Сједињеним Америчким Државама“ него у радној посети њујоршким верницима, Црквено-школској општини Светога Саве у Њујорку и Православном богословском факултету Светога Саве у Либертивилу код Чикага. Јавност је о радној посети Патријарха српског г. Порфирија благовремено обавештена 12. јануара 2023. године преко званичне интернет странице Српске Православне Цркве. У питању је пастирска обавеза Патријарха српског г. Порфирија, јер су њујоршка парохија и Црквено-школска општина Светога Саве, због одређених проблема, одлуком Светог Архијерејског Синода од 21. децембра 2021. године стављене под канонску надлежност и патријарашки омофор Патријарха српског до коначне нормализације тамошњих прилика. Даље, Православни богословски факултет Светога Саве у Либертивилу је у надлежности Светог Архијерејског Синода којим председава Патријарх српски. Дакле, није се радило о протоколарној канонској визитацији епархијама наше Цркве на територији САД него о радној посети, како је прецизно и наведено у саопштењу за јавност 12. јануара 2023. године.

Радна посета Патријарха српског г. Порфирија верницима, свештеницима и Црквено-школској општини у Њујорку и нашем Факултету у Либертивилу нема никакве везе са, како се злонамерно подмеће, „кризом у вези са Косовом и Метохијом“ која се, како се незнавено тврди, није „захуктавала“ пред патријархов пут него је захуктана и кључа вековима. Ништа мање данас него јуче или пре 10, 20, 50 или 150 година! Само недобронамерни неће да знају да се све посете Патријарха српског планирају и припремају месецима раније.

Износи се и нечасна тврдња да је у том периоду „најмање била испољена намера да се патријарх у име Цркве формално изјасни према растућој вероватноћи да су државне власти спремне да удовоље страним притисцима и да признају насилно одвајање колевке српске духовности и културе“. Необавештени критичар који селективно прати званичну интернет страницу Српске Православне Цркве уопште није хтео да види став Српске Православне Цркве о Косову и Метохији који је 20. јануара 2023. године, на дан своје Крсне Славе, пред председником Републике Србије и другим званичницима по ко зна који пут изговорио и поновио Патријарх српски г. Порфирије. Том приликом су прецизно и јасно истакнути, а јавности су доступни следећи ставови Српске Цркве и Патријарха српског г. Порфирија о Косову и Метохији:

„Духовни вођа православних Срба и присутни архијереји су још једном поновили познати, јасан и недвосмислен став Српске Цркве да су Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Републике Србије и да је његово очување у границама Републике Србије уставна обавеза и императив како за Цркву тако и за нашу државу.

У том смислу патријарх Порфирије и архијереји су изразили уверење да руководство Републике Србије на челу са председником Александром Вучићем неће и не може пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије.

Српска Православна Црква ће увек подржавати руководство Републике Србије у настојањима за очување Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије, као и за саживот у миру и међусобном разумевању у складу са међународним правом свих грађана који живе на Косову и Метохији“.

Дакле, Патријарх српски г. Порфирије се уопште није изјашњавао о, како се тврди, некаквој „растућој вероватноћи“ већ је, непосредно пред пут у САД, јасно изнео уверење да државни органи Републике Србије „неће и не могу пристати ни на каква условљавања која имају за циљ успостављање независности Косова и Метохије“. Став Српске Цркве је саопштен по ко зна који пут и он је јасан и недвосмислен за свакога ко има очи да види и уши да чује.

„Захуктавање кризе“, „прекоморски пут“, „важни тренуци“, „народ у матици“, „масовно противљење“, „ултимативно отимање“, „формално изјашњавање“, „растућа вероватноћа“, „удовољавање страним притисцима“, „насилно одвајање“, „критични период“, „безбедно растојање“, „епицентар контроверзе“, „спорадично виђање“, „горуће питање“ итд! Наведене језичке конструкције довољно показују колико је аутор тог уратка спреман да профанише све што овај честити народ има од Српске Православне Цркве до Косова и Метохије! И то све post festum! Мете су, разуме се, Српска Православна Црква и Патријарх српски! Није на одмет да се напомене да обиље придева и расцветала проза у овом случају нису ништа друго до реторички покушај маскирања одсуства чињеница и аргумената.

Да је време мајсторско решето показало се и овом приликом. Шта се, у погледу статуса Косова и Метохије, догодило у време патријархове раније планиране посете САД или у, како се наводи, „критичном периоду“? Наравно, ништа! Можда бих и могао да разумем да је бојазан изражена пре патријарховог пута за Америку, али никако не могу да разумем зашто се то ради две недеље после патријарховог повратка у Србију када је познато да, хвала Богу, српске државне власти у том периоду нису прихватиле нацрт тзв. немачко-француског споразума о Косову и Метохији! И зато су, поред осталог, такви текстови недостојни потписа часног човека!

Секуларни или црквени поредак?

Други део текста је, после неуспелог покушаја моралне дискредитације Српске Православне Цркве и Патријарха српског на косовско-метохијском питању, посвећен „њујоршком црквеном случају“ и црквено-правном и правном положају епархија, парохија и црквено-школских општина Српске Православне Цркве на територији Сједињених Америчких Држава. И ту се аутор текста показао не само као тотални дилетант него и као својеврсни антицрквени пропагандиста!

Селективни корисник информација са званичне интернет странице Српске Православне Цркве се показао као онај који више верује својим (или туђим) инсинуацијама него сопственим очима. Тема тзв. ваздушних права, иначе отворена још 2014. године, уопште није разматрана током пастирске посете Патријарха српског г. Порфирија Црквено-школској општини Светога Саве у Њујорку. Осим тога, тзв. ваздушна права се не односе, како се погрешно тврди, на простор „изнад плаца на којем се налази изгорели храм“ него на плац на коме се налази паркинг у близини Цркве Светога Саве и који уопште није у власништву наше Цркве. Даље, нетачан је и навод да је Патријарх српски г. Порфирије овом приликом посетио Вашингтон. Где је то аутор прочитао? Даље, од када је прослава Дана државности Србије за било ког Србина, а посебно за Патријарха српског, „погрешно место“?

Поражавајуће је и то што је аутор текста прескочио да помене историјски догађај у Њујорку када је Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Епископа канадског г. Митрофана и свештенства и у присуству верног народа, у недељу 5. фебруара 2023. године служио Свету литургију у Цркви Светога Саве на Менхетну – прву после скоро седам година од пожара у коме је сагорео овај Божји храм у коме се Срби моле Богу дуже од седам деценија! Патријарх српски г. Порфирије је, у сарадњи са Управним одбором Црквено-школске општине Светога Саве и својим сарадницима, после скоро седам година вратио мир и братску љубав међу развејане њујоршке вернике, а све заједно их је служењем Свете литургије вратио у њихов спаљени молитвени дом. То је најважнији видљиви резултат ове радне посете Патријарха српског г. Порфирија Америци. О поштовању надлежности Црквено-школске општине Светога Саве у Њујорку од стране Патријарха српског г. Порфирија, у складу са Уставом СПЦ и Статутом Црквено-школске општине, ипак треба питати чланове њеног Управног одбора.

Текст који је 9. фебруара 2023. године објављен на званичној интернет страници Српске Православне Цркве у коме су начелно изложене измене и допуне оснивачких аката и статута инкорпорираних епархија и манастира Српске Православне Цркве на подручју САД, чији је аутор потписник ових редова, уопште није био у функцији „стварања привида да патријаршијска посета Сједињеним Америчким Државама није била често церемонијална и да су постигнути неки опипљиви резултати“. Само селективни корисник садржаја са званичне интернет странице Српске Православне Цркве не жели да види да су промене оснивачких аката и статута инкорпорираних епархија и манастира у САД завршене до маја 2022. године, а да је, после приспећа официјелних превода на српски језик и стручне редактуре текстова, у Гласнику од јануара ове године, сходно ранијој одлуци Светог Архијерејског Синода, започето са објављивањем тих правних аката који се тичу три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД. Осим тога, у календару „Црква“ за 2023. годину, дакле много пре патријарховог пута у САД, објављен је опширнији текст о томе у ауторству потписника ових редова.

Нечасно је да се канонски и уставно основана и преко потребна црквено-правна интервенција Светог Архијерејског Синода и Светог Архијерејског Сабора у овом случају приземно сведе на „материјална питања“ и „различите интересе“. Јавност је упозната са чињеницом да су, после измена и допуна оснивачких аката и статута, три епархије и пет манастира на територији САД изведени из дотадашњег приватног статуса и враћени у јединствени поредак Српске Православне Цркве. Оснивачки акти и статути на на основу којих су, поред осталог, три епархије и пет манастира стекли правни субјективитет у шест савезних америчких држава, усклађени су са Свештеним канонима Православне Цркве, Уставом Српске Православне Цркве и јединственим црквено-правним поретком Српске Православне Цркве.

Посебна је тема покушај да се изједначи инкорпорисање три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД од 2017. године са црквеним питањем у Републици Северној Македонији које датира од оснивања Охридске архиепископије 1019. године, односно хиљаду година раније. Одавно је познато да су фразе и квалификације углавном потребне када нема чињеница и аргумената.

Поштовање и чување црквеног јединства у САД које су на Сретење 1992. године васпоставили блаженопочивши Патријарх српски Павле и Митрополит новограчанички Иринеј јесте и треба да буде светиња коју сви морамо да чувамо и сачувамо. Само недобронамерни и неодговорни могу себе да сврставају међу јуришнике на јединство Српске Православне Цркве и њен Устав, који је преживео и нацистичку окупацију, и усташки геноцид и готово затирање наше Цркве у тзв. НДХ, и гоњење Цркве под комунизмом.

Црквено-правне интервенције у оснивачким актима и статутима три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД као новоформираним приватним корпорацијама, спроведене на основу одлука Светог Архијерејског Сабора и Синода од 2019. до 2022. године, нису једнострано наметнуте из „београдске“ Патријаршије него су пре тога једнодушно прихваћене и потврђене акламацијом на ванредном Црквеном сабору у Клирвотеру 29. фебруара 2020. године. Целокупно свештенство и представници свих црквеношколских општина и парохија из САД су једногласно поништили одлуке Црквеног сабора из 2019. године. Јавности је доступан снимак на коме се види да су сви свештеници и представници свих црквеношколских општина наше Цркве на територији САД аплаузом поздравили речи блаженопочившег Патријарха српског Иринеја: „Једна Црква – један Устав!“

Јавности су доступне, али ипак ваља подсетити на одлуке ванредног Црквеног сабора у Клирвотеру од 29. фебруара 2020. године које гласе:

„1. Српска Православна Црква у Северној, Средњој и Јужној Америци ради уклањања неспоразума поново потврђује своје нераздељиво и несумњиво унутарње јединство и наглашава да је била и остала канонски и јерархијски саставни део аутокефалне Српске Православне Цркве са седиштем у Београду, Србија.

2. Ванредни Црквени сабор усваја одлуку Светог Архијерејског Синода Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“.

3. Све кораке по питању Устава оставити Епископском савету и Светом Архијерејском Синоду на решавање и, када се постигне усаглашена верзија, исту доставити Светом Архијерејском Синоду за Свети Архијерејски Сабор.

4. О овој одлуци Црквеног сабора известити све црквено-школске општине и све црквене јединице на подручју Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци“.

У односу на ове чињенице више је него јалово пропагандистичко наклапање о „процесу подривања локалне самоуправе“ у Цркви, јер се процес измена и допуна оснивачких аката и статута три епархије и пет манастира Српске Цркве на територији САД уопште није тицао и не тиче се црквеноправног и правног положаја, имовине и надлежности парохија и црквеношколских општина. Све надлежности и имовина црквеношколских општина и парохија Српске Цркве у САД остале су исте, уз уважавање њиховог досадашњег рада и мисије. Имовином црквеношколских општина, манастира и епархија, односно њиховим покретним и непокретним стварима и финансијама управљаће се, као и до сада, искључиво од стране њихових управних органа који су прописани Уставом СПЦ и који важи и обавезујући је за сваког епископа, свештеника, верника, парохију, црквену или црквеношколску општину, манастир и друге црквене установе у Српској Цркви.

На крају, као један од учесника у том процесу и као човек коме је, сходно одлуци Светог Архијерејског Синода, доступна комплетна документација овог случаја, а да би ствар била потпуно јасна, морам да, с пуним правом, истакнем да је, захваљујући одлукама Светог Архијерејског Сабора и Синода, заправо онемогућено све оно о чему се у једној мери и са правом говорило последњих година, посебно у САД, а то је да наше епархије и манастири у САД престану да буду део Српске Православне Цркве и постану део неке друге, несрпске црквене организације у САД.

https://stanjestvari.com/2023/02/25/o-poretku-srpske-pravoslavne-crkve-u-sjedinjenim-americkim-drzavama/