Погледајте шта се дешава образовању. У последње време, нагласак је на оцењивању и деце и наставника, па се учење своди на припреме за тестове. А тестирања утичу како на судбину ученика тако и наставника.

То гарантовано уништава сваки смислени образовни процес. Наставник не може да буде креативан, маштовит нити да узима у обзир различите потребе ученика. Ученици, с друге стране, не могу да следе своја интересовања, јер морају да уче за сутрашњи контролни задатак. А од резултата тестова зависи и будућност ученика и наставника.

Бирократе које седе по канцеларијама нису лоши људи, већ раде унутар система чије идеологија и доктрине су изузетно штетне.

За почетак, не морате све време оцењивати људе… Они не морају стално бивати рангирани према неким вештачким стандардима. Сам систем вредновања је потпуно вештачки. Наставници се не рангирају према својој способности да помогну деци да остваре своје потенцијале и истраже своја креативна интересовања. Те ствари не подлежу тестовима.

Ви рангирате, али то је углавном бесмислено и само по себи штетно. Претвара нас у особе које своје животе посвећују бољем рангирању, уместо да чинимо ствари које су вредне и важне.

У основној школи то је веома разорно, што сам увидео када су моја деца била основци. Већ када стигну до трећег разреда, ствара се подела на глупе и паметне. Ако си сврстан међу глупе, онда те школа третира на потпуно другачији начин него кад си међу паметнима.

Замислите шта то чини деци. Она то веома озбиљно схватају, што је погубно за њих, а притом нема никакве везе са образовањем.

Образовање – то је развијање сопствених потенцијала и сопствене креативности. Можда нећете бити сјајни у школи, али ћете бити одличан уметник. Шта је лоше у томе? То је само другачији начин да живите испуњеним животом, да оплемените и себе и оне око вас.

Сама идеја рангирања је штетна. Она је део система који треба да створи тзв. „економског човека”. То је неко ко рационално калкулише како да побољша сопствени статус и своје богатство, не обраћајући пажњу ни на шта друго. Ко тежи да гомила материјална добра, јер је то оно што може да се измери. Ако сте добри у томе, онда сте рационална особа која доноси одлуке на основу чињеница. Повећавате свој „људски капитал” који можете да продате на тржишту.

О каквом то човеку говоримо? Да ли је то људско биће које желимо да створимо? Сви ти механизми – тестирање, процењивање, мерење, вредновање – присиљавају људе да развију такве особине… А такве идеје имају своје последице…

Ноам Чомски

https://www.detinjarije.com/noam-comski-o-stetnosti-ocenjivanja-i-rangiranja-dece-i-nastavnika/

Сви кажу да верују у једнакост. Но, шта то значи у пракси? Да ли једнакост значи да би закон требало да се примењује на свакога подједнако? Или, пак, једнакост значи да би исход требало да буде једнак за свакога? Ове две верзије једнакости не само да су различите, већ оне стоје у супротности једна другој.

Једнакост примене закона, или формална једнакост, значи да се правила и стандарди односе на све подједнако и да сви подлежу закону подједнако. Према формалној једнакости, правда би требало да буде слепа, како се то до сада говорило. То значи да закон не би требало да интересује да ли је неко богат или сиромашан, црн или бео, мушкарац или жена... Закон не би требало да узима у обзир личне карактеристике и требало би да третира људе свакога понаособ (као индивидуе, особе), а не као чланове група. Дакле, закон не би требало да се интересује о томе ко си.

Супротно овоме, једнакост исхода, или тзв. субстантивна једнакост, не значи једнак третман људи као појединаца, већ изисукује другачије третирање како би се постигао једнак исход. Према овој теорији, правда не би требало да буде слепа, већ треба да истражи групну припадност. Закон не би требало да третира људе на исти начин, већ треба да прави разлику на основу групне припадности и сходно томе се прилагођава како би узимао у обзир групне предности и мане.

Ове две врсте једнакости су неспојиве и не могу да постоје једна уз другу. Закон не може да примењује иста правила за све, и да у исто време  примењује различита правила за различите људе. Уколико кажемо да закон мора да се примењује подједнако за све, онда је једнакост исхода немогућа. Уколико устврдимо да би сви требало да постигну исти степен успеха, онда иста правила и стандарди не могу бити примењени. Мора бити или једно или друго.

Где је циљ једнакост исхода, ту суд узима у обзир да ли ће неким људима бити теже да испуне услове у односу на друге. На пример, правило може да захтева да сви добровољци у војсци морају бити способни да трче три километра за мање од десет минута под пуном ратном опремом. То правило успоставља опште правило за све војне добровољце и испуњава услове за једнакост могућности. Међутим, ако просечан мушкарац трчи брже од просечне жене, то правило не одговара захтевима једнакости исхода, јер као група, жене ће имати већи изазов да испуне услов од мушкараца.

Закон о родној равноправности наизглед представља право на једнакост могућности (формалну једнакост). Тако се већ у првом члану наводи: „Мере за остваривање и унапређивање родне равноправности подразумевају стварање  једнаких могућности за учешће и равноправан третман жена и мушкараца у области рада, запошљавања и самозапошљавања итд...“

Међутим, већ у трећем члану овај закон покушава да споји неспојиво: „Родна равноправност подразумева једнака права, одговорности и могућности, равномерно учешће и уравнотежену заступљеност жена и мушкараца у свим областима друштвеног живота...“ Дакле, једнаке могућности (једнакост могућности) и уравнотежена заступљеност (једнакост исхода) потиру једна другу. Не може се рећи да ће најквалификованији кандидати бити изабрани на неком конкурсу и у исто време тврдити да ће у исходу конкурса равномерно бити заступљени и жене и мушкарци.

Затим, у члану 4. закон помиње дискриминацију и појашњава да непосредна дискриминација на основу пола, полних карактеристика, односно рода, постоји ако се лице или група лица „стављају или су стављени у неповољни положај, или би могли бити стављени у неповољни положај.“ А посредна дискриминација на основу пола, полних карактеристика односно рода, постоји ако, „наизглед неутрална одредба, критеријум или пракса, лице или групу лица ставља, или би могла ставити, због њиховог пола, полних карактеристика, односно рода, у неповољан положај у поређењу са другим лицима у истој или сличној ситуацији, осим ако је то објективно оправдано законитим циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна.“ И овде, наизглед, закон гарантује право на формалну једнакост. Дакле, оба пола би требало да имају исти третман.

Међутим, проблем је што сами аутори закона кажу да они не мисле да оба пола треба да имају исти третман. Према њима, ова одредба нема за циљ да гарантује формалну једнакост међу половима, већ напротив, једнакост исхода. Дакле, један пол, онај који је „угрожен“, мора да буде повлашћен у односу на други. При свему томе томе остаје нејасно ко додељује статусе „угрожених“ и „надмоћних“.

Субстантивна једнакост (једнакост исхода) прави неке људе више „једнаким“ од других.

- РОДНО ОСЕТЉИВ ЈЕЗИК

Највећи стручњаци и највећи ауторитети српске лингвистике већ су изнели своја експертска мишљења и детаљно указали на то колико је духу српског језика стран појам тзв. родно осетљивог језика. Детаљна и озбиљна мишљења српских лингвиста су више него довољна да се увиди колико је овај закон у најмању руку промашај, пуцањ у празно. Но, очигледно да је по среди нешто више од онога за шта се овај закон представља у јавности.

На Западу је снимљена серија Тудорс, прича о краљу Хенрију XVIII. У једној епизоди, краљ је осудио Томаса Мора на смрт због његовог одбијања да каже да је краљ поглавар цркве Енглеске. Мор, у затворској ћелији, чека своје погубљење, а његов пријатељ долази да га моли да изговори оно што краљ од њега захтева. Мор му је одговорио да он то не може да уради, јер не верује да је то истина. У огорчењу, пријатељ му каже: Не мораш да верујеш, само треба да изговориш!

Када неко стави људски разум пред такаво калкулисање, то значи да је под чизмом тиранина. Томас Мор је изгубио главу.

Закон о родној равноправности не каже да целокупно српско друштво треба да верује у исправност језичких и друштвених промена, али каже да мора да их изговара и прихвати, а коначно и да промени свест. Ако то не учини, можда неће бити скидане главе, али нпр. новинари би могли да остану без посла, а сви ће бити подложни казни коју суд одреди у зависности од величине преступа од 5.000 до 500.000 дин.

Дакле, ради се о принудном говору, односно о феномену када држава мења језик и намеће грађанима друштвене измене на основу силе закона, а то се до сада сматрало незамисливим у савременим демократсским друштвима, нарочито оним која имају и памте лоша искуства под тоталитарним режимима. Нажалост, велики део историје српског друштва је исписан под тоталитарним режимима. Но, надамо се да не прихватамо такве системе сад већ по навици, већ да, памтећи и имајући искуства, препознајемо симптоме и предупређујемо катастрофу.

Свакако, принудни говор је био присутан и раније, нпр.: ознаке на паклицама цигарета, таксе, извештаји итд., али ово је далеко горе. Овде се ради о политичком, штавише идеолошком мишљењу, које се законом намеће грађанима. На тај начин се успоставља прогресивна идеологија као друштвена норма. Појашњења ради, овде не сугеришемо да би држава требало да намеће неку другу идеологију. Управо супротно, држава не би требало да намеће ни једну идеологију законски, што значи, силом. Држава би требало да буде потпуно неутрална и непристрасна по питњу политичких и идеолошких мишљења. Али, аутори овога закона не тумаче закон из неутралне позиције. Тако, закон говори нпр. у члану 25. о политици једнаких могућности, а већ у члану 26. објашњава да је циљ закона „уравнотежена заступљеност“ полова, што значи управо једнакост исхода. Затим опет, у члану 27. говори се о обезбеђивању једнаких могућности припадника одређених интересних група, али одмах у наставку наводи читав низ случајева у којима је могуће правити дискримнацију (разлику међу појединцима или припадницима „угрожених“ група) да би се постигао жељени исход.  Сам закон, дакле, је написан тако да га је не могуће неутрално применити, а још је опасније то што је дефинисан на такав начин да само мали број привилегованих људи има право да протумачи и дâ коначну реч о томе ко је „угрожен“, а ко „привилегован“ и шта закон заиста значи.

Наравно, када је реч о једнакости, нико при здравом разуму не би могао да буде против једнаких могућности и подстицања најквалификованијих мушкараца и жена за посао. Подстицање најспособнијих и најквалификованијих жена и мушкараца доприноси напретку друштва. Насупрот томе, уравнотежена заступљеност ограничава друштво у сваком смислу.

Занимљив податак је да су психолози спровели научни експеримент, односно покушај стварања тзв. егалитарног друштва у скандинавским земљама. Егалитарно друштво подразумева потпуну једнакост међу половима. Али, оно што је научно показано јесте да, што су већу слободу за избор имала оба пола, то су разлике међу половима биле веће и израженије. Разлог за то, испоставило се, биле су различите природне склоности које два пола имају према одређеним позивима и пословима.

С тим у вези, не можемо а да не приметимо и то да још нисмо чули да идеолошки активисти траже једнаку заступљеност у рудницима, на грађевинским пословима, на ратним фронтовима и сл.  Па, чак и тзв. закон о родној равноправности словом једним не помиње равноправност и једнаку заступљеност у свим сегментима друштва, већ искључиво у сегментима политике и руководства, дакле власти и моћи. Наравно, овим ни у ком случају не желимо да кажемо да жене, или пак мушкарци, не би требало да буду на највишим позицијама. Напротив, сматрамо да би, као и до сада, оба пола требало да имају исту могућност да буду и посланици и министри и премијери и председници. За то у Србији до сада није требао овакав закон, јер то у Србији и није било питање. Само би, по мом скромном мишљењу, ипак требало ставити у први план способност кандидата (једнакост могућности), посебно на тако важним местима, уместо стављања у први план уравнотежену заступљеност, или припадност некој „угроженој“ групи (једнакост исхода). Ове две једнакости су супротстављене једна другој и никако не могу бити заједно у истом закону.

Али, свако ко друштву мисли добро и ко је при здравом разуму, свакако да жели да најважније одлуке у име друштва доносе најспособнији политичари, мушкарци и жене; да децу уче најбољи професори, мушкарци и жене; да га лече најспособнији лекари, мушкарци и жене; да га превозе најбољи возачи и пилоти, мушкарци и жене; да слуша најбоље музичаре, мушкарце и жене; да чита и слуша најбоље извештаје најбољих новинара, мушкараца и жена; да гледа најбоље спортисте, мушкарце и жене итд. Али, стављајући припадност „угроженој“ групи у први план, па још кроз закон, може да значи само то да најспособнија или најквалификованија особа више неће имати гарантован посао. Бојим се да ће се то тек показати као огроман проблем за друштво.

Уместо да се подстиче квалитет, нажалост, кроз овај и сличне законе подстиче се само осећај дубоке подељености друштва; са једне стране „угрожених“ групица, а са друге „угњетавача“.  Идеологија која се намеће кроз овај и сличне законе, представља друштво као дубоко дискриминаторно, јер је увек неко „угрожен“, а младе генерације стасавају уз свест да су људи суштински сурови и да је човек човеку уствари проблем. Нажалост, од таквих генерација не можемо очекивати да имају ни поштовање, а камоли љубави према свом окружењу и своме ближњем, а последице могу бити несагледиве.

Донесен је закон о наводној равноправности, који уствари само дискриминише и прави дубок јаз у друштву. Ово није једина измена закона у том правцу. Ова идеологија се већ раширила. Професори, лекари, новинари, корисници државне касе, сви морају да се ускладе са датом идеологијом, или ће бити прокажени. Не морају у то да верују, али морају тако да говоре.

Писали смо раније о појмовима социјална или друштвена правда или критичка теорија друштва и како се злоупотребљавају појмови. Нити социјална или друштвена правда има за циљ правду која се односи на свакога подједнако, нити критичка теорија друштва има за циљ критичко размишљање друштва. Ово је примена сирове моћи која се дешава пред нашим очима. Ово је начин на који друштва склизну у мрак. Уколико овај и слични закони заживе у друштву, треба бити забринут.

Доставља: свештеник Владимир Вранић

Колико год да сам имао прилике да посећујем богаташке куће, понекад ради освештања, али чешће због причешћивања болесника и људи на умору, свуда затичем отприлике следећу слику: неадекватна, суманута раскош у поређењу са реалним људским потребама и скоро потпуна празнина. Што се каже, „дува промаја“. Врло често живи пар људи: стари родитељи, нека родбина која је доведена из провинције да се лечи или да умре. Притом се не зна где су сами домаћини, деца ових стараца. Или су у пословима или у јурњави. Најчешће у кући има двоје, максимум троје људи с послугом која је, наравно, у 90% случајева пореклом из централне Азије. Ако су домаћини присутни, најчешће је то једно (разведени су). Често су жене… или заокупљене послом или напуштене. Ређе обоје супружника и једно дете, претежно размажено. Наравно, има и другачијих примера, али не често.

Још човек у таквим становима и кућама има утисак да то није дом-огњиште, да није гнездо, већ скупи хотел са пет звездица. Нема у њему топлине и темеља. Луксуз је прекомеран, а љубави има некако мало. Једва тиња.

И још у скоро сваком већем граду у Русији постоје сопствене „Златне миље“, престижни крајеви и насеља, квартали у којима „живе“ најбогатији и најутицајнији људи. Посланици, јавни тужиоци, губернатори, велики бизнисмени, власт и капитал. И ова насеља се одликују неком чудном празнином. По правилу, уопште се не чују дечји гласови, практично се не види да се ту окупљају људи, да неко једноставно шета напољу. Кола долазе и одлазе.

У овим насељима људи очигледно не разговарају преко ограде или кроз отворен прозор. И чак се не може рећи да неко ту живи. Понекад има дечјих или спортских игралишта као на разгледницама, на којима такође нема скоро никога.

Има великих насеља у оближњем Подмосковљу где кад се човек вози колима има утисак да се креће неким дугачким ходником или тунелом – толико је све унаоколо стегнуто или затворено.

Призор и осећај су прилично чудни. Унаоколо су ограде огромне висине, камера и богатство, али се заправо не види ни дашак живота.

Можда и постоји тамо, иза ограде, али да ли је то живот? И опет, нашавши се иза ове ограде, човек затиче усамљене фигуре измучене од луксуза.

Руси су увек живели у својим кућама, квалитетним, али наравно, скромнијим од онога што данас могу себи да дозволе и чему многи теже у свом необузданом безумљу. Ове куће су биле пуне људи и улице су биле пуне живота, дечјих игара, дружења, празника и односа.

Данас наизглед има много богатства, а поред њега често нема живота. Мислим да речи из текста пророка Исаије који се чита за време Великог поста говори управо о томе:

„Тешко онима који састављају кућу с кућом, и њиву на њиву настављају, да већ не буде места и ви сами останете у земљи. Од Господа над војскама чух: Многе куће опустеће, у великим и лепијем неће бити никога…“ (Ис. 5, 8-9).

https://mitropolija.com/2023/05/16/prazne-kuce/

Нити се треба превише некоме дивити, нити ниподаштавати, без обзира на ком је степену сујетне скале људских вредности, поручује архимандрит Сергије (Рекић)

Доласком летње сезоне на црногорско приморје надолази и река верника која се непресушно слива ка једној од највећих српских светиња, манастиру Острог у Црној Гори. Пећински храм Ваведења Пресвете Богомајке, који чува мошти Светог Василија, приљубљен готово уз саме планинске врхове Острошке греде, од пре годину дана има и новог настојатеља Сергија (Рекића), кога је прошлогодишњег 12. маја, на празник Светог Василија Острошког, патријарх Порфирије рукопроизвео у архимандрита, што је највиши чин до владичанског. Поводом манастирске славе, а у сенци трагичних збивања и крвопролића која су претходне недеље задесила српски народ, о одгајању деце и понашању верника у овој православној светињи игуман Сергије први пут говори за писане медије у Србији.

На питање да ли је данашњим генерацијама које одрастају у свету виртуелне реалности теже приближити православље него малишанима који су стасавали крајем двадесетог века, архимандрит острошки одговара да је децу најбоље учити личним примером, тако што ће их родитељи од малена водити у светиње и сами практиковати живот по вери.

– Верујте, то смо видели не једном, да деца која одрастају у здравим породицама верника, родитеља, стасавају у људе који се лакше интегришу у светињу, а тиме и у реалан живот. Они избегну многа искушења која сналазе малишане који одрастају без потпуне родитељске пажње и позорности целе заједнице да их упућује на праве вредности. Учити их примером како да се понашају у српским светињама, у реалном животу, у опхођењу према монасима, али и према учитељима, вршњацима и сутра када постану одрасли, према својим радницима, сарадницима. На сваком нивоу треба имати понашање које задовољава оне Божје заповести: Љуби ближњега својега као самога себе. Нити се треба превише некоме дивити, нити ниподаштавати некога, без обзира на ком је степену неке сујетне скале људских вредности, него свакога човека гледати са важношћу. Јер је сваки Божја душа и треба га поштовати према заповести Божјој, као самога себе – саветује настојатељ Сергије.

Када је реч о одрастању деце у свету виртуелне реалности, верује да „ће негативне последице бити далеко мање или их неће бити, ако их од првих спознајних тренутака живота будемо учили свим оним духовним, моралним и етичким вредностима које смо наследили од Бога, кроз његове заповести, и од светих предака”.

– Наш народ је честит, неустрашив и међу прецима има дивних примера на које родитељи могу деци указивати – казује игуман цитирајући Петра Петровића Његоша: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гнијездо вије.”

– Из нашег народа је толико дивних светитеља почев од Светог Симеона, Саве, преко свих светих Немањића, Светог Василија Острошког, безброј светих великих мислилаца, научника, оних остварених у свим видовима живота, спорту, науци. Имамо тако дивних примера на кога да се угледамо, а пре свега на Христа и науку његову јеванђељску. И онда нам неће бити опасност да ће технологија или шта друго наудити нашој деци и нама самима. У 20. веку имали смо период безбожништва који је негирао постојање Бога, што није мање опасно од неких технолошких степена развоја који нам се сад намећу, јер најопасније је ако човек занемари чињеницу да је позван за вечност. Ко се ослонио на Бога њему не може никакво зло да науди, може да му смета, али не може да га уништи, да га трајно оштети. Наравно, и чуда Светог Василија су још један разлог више да никада не сумњамо да смо немоћни, слаби, и да може било шта да нам науди, јер имамо Бога, имамо светитеље Божје, који ће нам увек помоћи, ако им се искрено обратимо за помоћ – подвлачи игуман манастира Острог.

На питање има ли грешака које људи чине из незнања приликом поклоњена овој светињи, настојатељ Сергије са радошћу истиче да је последњих година „све виши степен свести поклоника који братство задивљују вером са којом долазе”. Сматра да је томе допринела и веронаука, која се сад већ више деценија предаје у школама, али и чињеница да су парохије покривене довољним бројем свештеника, за које верује да спремају вернике који долазе у Острог, или веома често и прате веће групе поклоника свецу.

– Дешава се понеки пропуст, људи смо, али то је углавном из неупућености. Немамо примера да неко намерно чини нешто што је непристојно или зло. Морамо да рашчланимо чињеницу да постоје људи који су услед неких животних околности и живота изван цркве Христове постали опседнути већим утицајем злих сила, те онда оне реагују. Али ми не осуђујемо човека, него према њему само још са већом пажњом и љубављу приступимо и пружимо му и молитву и подршку да се што пре ослободи од тога и да заживи као слободно биће са Господом у себи, да настави свој живот на најлепши могући начин – беседи отац Сергије.

Братство манастира је, каже, ту и да покрије пропусте и да помогне свакоме да што боље управи свој живот ка идеалу хришћанског живота по десет Божјих заповести и највећа им је радост када виде да људи из Острога одлазе срећни, задовољни, сигурни, охрабрени силом Божјом.

– А богами, и нас су митрополити учили да се са великом пажњом опходимо према свакој души, јер нико није дошао овде из неког другог разлога осим да се захвали Богу за све добро или из потребе да уз помоћ светиње живот ближњих усмери ка што бољем и правилнијем начину живљења – истиче архимандрит Сергије.

Примети се, каже, одмах ко је дошао као туриста, ко је поклоник, јер странци који стигну породично или у групи труде се да што пажљивије прођу и погледају оно што их интересује. Најчешће су то неке историјске чињенице, географска специфичност острошке греде и самог манастира, а онда и живот Светог Василија, који је суштински смисао доласка.

Немамо примера да се неко бахато понашао или са непажњом. Не зна свако да треба и да би било благословено да се пољубе мошти светитеља, па их на то и не наговарамо, јер они се на свој начин поклоне светињи. Трудимо се и ми да знамо понеки страни језик, макар елементарно, па ако имају жељу да нешто више сазнају ми им одговоримо. Углавном сви одлазе баш захвални. Има примера да су из далеких земаља намеравали само да дођу и виде манастир, а деси се да остану по два-три дана одушевљени свеукупним доживљајем Острога, који због огромне благодати Божје почива на моштима светог Василија и теши сваку душу која тражи Бога – каже отац Сергије (Рекић).

https://www.politika.rs/scc/clanak/552279/manastir-ostrog-iguman

Поседујемо примерке оригиналног хладног оружја којим су вршене ликвидације у хрватским логорима и на губилиштима, као и хиљаде дубоко узнемирујућих фотографија и потресних сведочења.
Музеј жртава геноцида 21. априла обелоданио је да је дошао у посед архивског документа од прворазредног историјског значаја – списка са именима и другим личним подацима најмање 5.631 српског детета које је спасено из хрватских логора смрти, захваљујући акцији Диане Будисављевић и њених сарадника. Од тада честитке за откриће српске Шиндлерове листе стижу на адресу музеја, не само из наше земље и региона већ и из иностранства. Прве су се огласиле сродне институције у Израелу и САД, а затим и бројни европски стручњаци, организације, универзитетски професори, појединци...

– Све то је још један показатељ да је музеј међународно референтна и прворазредно важна институција која се од оснивања 1992. бави најболнијом темом националне повести – геноцидом почињеним над Србима на читавој територији НДХ, као и ратним злочинима и злочинима против човечности, чије су жртве током Другог светског рата били наши сународници – каже Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида.
Српски војник Иван Јеремић победник такмичења „Најбољи ратник” у Охају

Списак с подацима о најмање 5.631 српском детету садржи и информације о њиховом пореклу и стварном идентитету, стеченом рођењем, пре него што су предата на усвајање у хрватске породице или на старатељство одређеним установама и организацијама. Да ли је неко од њих контактирао с музејом, да ли су вам се јављали њихови потомци?

Било је мноштво таквих дописа и позива. На провери података и слању одговора ангажован је читав тим нашег музеја. То су за све нас потресна искуства када не можете да имате искључиво професионални отклон, већ реагујете крајње лично и емотивно. Био сам у прилици да првој особи чији смо идентитет утврдили то и лично саопштим. Било је то прошлог викенда у Загребу, у присуству и уз учешће наше амбасадорке у Хрватској Јелене Милић, која музеју пружа континуирану и несебичну подршку. С тим човеком нас је повезала историчарка др Наташа Матаушић, која је докторирала на тему Диане Будисављевић и њене акције спасавања српске деце из хрватских логора смрти. Његово име је Живко. Током сусрета нам је дао на увид документацију коју поседује и испричао своја најранија сећања. Амбасадорка Милић га је запитала да ли жели да у списку спасене српске деце потражимо и податке о њему. Ћутао је, чинило нам се бескрајно дуги тренутак, а онда је потврдно климнуо главом. У току дана смо га пронашли на списку и то му јавили. Прво што нас је питао било је: „Да ли сам имао браће и сестара?” Одговорио сам му да је само он наведен у списку који поседујемо. Онда смо му рекли које му је право презиме, како су му се звали родитељи и одакле су били, из ког је логора и када избављен и ког датума је предат на усвајање једној хрватској породици у Загребу која се, како нам је раније испричао, о њему пожртвовано старала. Тако је Живко у деветој деценији живота сазнао своје право етичко и верско порекло. Намера нам је да га ускоро угостимо у Београду, заједно с нашом колегиницом др Наташом Матаушић.

 Према подацима из списка, из којих крајева су српска деца одвођена у логоре?

УНИЦЕФ-ов извештај „Стање деце света у 2023. години”: Свако пето…
Највише с подручја Козаре и из Поткозарја, али и из целе Босанске Крајине, западне и средишње Славоније, Лике, Баније и Кордуна. Практично, с територије читаве централне и северне НДХ. Према локацијама с којих су деца спасавана, видимо да није искључиво у питању систем концентрационих и логора смрти НДХ у Јасеновцу, како се махом претпостављало, већ се ради и о логорима смрти у Старој Градишци, Јастребарском, Горња Ријека, Сиску... Иначе, не тако мали број деце умирао је услед последица мучења, злостављања и свеопштег занемаривања у логорима, убрзо по њиховом избављивању или по доласку у институције где је требало да прођу иницијалну тријажу и здравствени преглед. Један број њих је умирао и након избављења, од последица злостављања и изгладњивања.

 На представљању списка речено је да је настао у другој половини 1942. у Заводу за одгов глухонијеме дјеце у Загребу. Да ли је то део картотеке Диане Будисављевић, која јој је одузета 1945?

Заправо, Дианина картотека је између осталог настала и на основу података из завода, овде је реч о изворном документу, што га чини још драгоценијим. Ваљало би подсетити на који начин је она са сарадницима спроводила своју племениту мисију. У неколико наврата, с дозволом власти, одлазила је у логоре из којих је преузимала децу. Диана и њени помагачи су организовали камионе, железничке композиције, аутобусе и сва транспортна средства до којих се могло доћи, како би деца била премештена на безбеднија места. Успевала је да добије понеку бараку, коњушницу, било какав простор за смештај. Један од објеката који јој је, условно речено, стављен на располагање, био је и Завод за одгој глухонијеме дјеце у Загребу. Кроз ту институцију, тријажу је прошао највећи број малишана које су Диана и њени сарадници потом збрињавали, углавном давањем на усвојење или под старатељство „Каритаса”. Дакле, на том списку нису сва деца коју је она спасила. Сматрамо да је ту тек половина имена, што ћемо утврдити даљим истраживањима.

Такође је речено да се до овог прворазредног драгоценог документа дошло уз огромну помоћ државних органа Србије, из чега се може закључити да је читава операција надрасла оквире уобичајених музејских активности?

Наш регион је прекривен мрежом коју су исплела проусташка удружења из средишње и западне Европе, Аустралије, Канаде и САД, а има их и у Хрватској и БиХ. Један од примарних задатака им је да проналазе и уништавају артефакте који сведоче о почињеним злочинима, а посебно о геноциду који је хрватска држава спровела над Србима током Другог светског рата. Они то чине знајући да, уколико нема сачуваних доказа – злочин се, правно гледано, није ни догодио. Зато је често од пресудне важности да до одређене грађе стигнемо пре друге стране која располаже значајним средствима и логистиком. Ради тога смо и ми премрежили читаву Европу, Блиски исток, северноамерички континент… Ништа од тога не бисмо успели без огромне подршке председника републике, председнице владе и бројних државних органа и институција. А без помоћи надлежних државних служби не бисмо имали правовремене информације о томе где је лоцирана грађа за коју смо заинтересовани. У овом контексту, разумљиво је зашто јавности нисмо саопштили где је и под којим околностима пронађен списак деце јер се наша потрага за историјском грађом овим не завршава, напротив, само добија на интензитету.

Музеј жртава геноцида поседује више од 200.000 јединица грађе. На који начин је настајала та импозантна ризница?

Без обзира на то да ли грађа долази од приватних сопственика, колекционара, да ли долази као поклон или путем откупа, она пролази идентичну процедуру, законски строго утврђену. Најпре је привремено примамо ради експертизе коју обавља наша стална стручна комисија. По потреби ангажујемо и стручњаке из других националних установа културе или из Националног центра за криминалистичку форензику МУП-а, с којима имамо изузетну сарадњу. Када се утврди аутентичност артефакта, започиње поступак који се окончава потписивањем уговора о поклону или о откупу. Прошле године око 15 посто артефаката је примљено у виду поклона, а 85 одсто је прибављено откупом. Лане смо у јануару основали и Фондацију Музеја жртава геноцида, чији рад помажу бројни грађани, привредни субјекти и институције, на чему смо им бескрајно захвални. Средствима фондације и новцем који музеј добија из државног буџета успели смо да током 2022. своје збирке и фондове приновимо више него иједне године од оснивања до данас.

Председник Вучић недавно је најавио да ће у Доњој Градини и Београду бити подигнути меморијални центри посвећени жртвама геноцида у НДХ. Да ли то значи да ће музеј којим руководите после три деценије добити здање примерено установи културе од националног значаја?

Управо тако. Наш музеј ће бити то средишње место истраживања, сведочења и сећања на жртве јасеновачког система логора смрти и на све страдале у геноциду почињеном на читавој територији НДХ, као и на све српске, јеврејске и ромске невине жртве на тлу Краљевине Југославије од 1941. до 1945. С тим у вези, очекујемо да ће Секретаријат за културу Града Београда, на чије изјашњавање чекамо већ шест месеци, коначно позитивно одговорити на нашу иницијативу коју смо дефинисали и јавно обелоданили још у децембру 2021. Влада Србије је спремна да одмах потом Музеју жртава геноцида преда на управљање Спомен-подручје Јајинци, појединачно највеће стратиште и гробиште на тлу Србије током Другог светског рата. Након тога би отпочеле припреме да су у том комплексу подигне зграда Музеја жртава геноцида. У будућој поставци приоритет ће имати тродимензионални предмети, фотографије и најзначајнији архивски документи. Поседујемо примерке оригиналног хладног оружја којим су вршене ликвидације у хрватским логорима и на губилиштима, као и хиљаде дубоко узнемирујућих фотографија и потресних сведочења. Артефакти који чине нашу збирку нису уобичајени музејски експонати, они су пре свега докази о злочинима.

 Често истицани циљ Музеја жртава геноцида је и ширење заједнице знања. Шта је наредна етапа те мисије?

Крајем маја реализоваћемо семинар „Учење о геноциду почињеном над Србима”, намењен наставницима историје у основним и средњим школама. Акредитован је у Министарству просвете као семинар од јавног значаја, што представља највиши могући ранг једног образовног програма. Радује нас што се већ пријавио велики број наставника, и пре него што смо објавили јавни позив. Музеј годинама организује образовне програме широм региона, прилагођене различитим узрастима и образовним нивоима. Трудимо се да допремо до што већег броја људи, на начин прихватљив и примерен модерном добу и савременим средствима комуникације. Циљ нам је да формирамо заједницу знања коју ће чинити одговорни, образовани и самосвесни појединци. Да будемо заједница потомака жртава која зна шта се дешавало, али не жели да се свети и да мрзи, већ искључиво да на племенит и достојанствен начин сведочи о томе шта је геноцид и због чега никада, нигде и никоме не сме да се понови.

 Да ли то подразумева и да се коначно и недвосмислено утврди број жртава геноцида над српским народом у Независној држави Хрватској?

Ми се трудимо да подстакнемо научну заједницу да се озбиљније, целовитије, објективније и одговорније бави истраживањем геноцида. На српским историчарима је да се много систематичније и масовније одваже на та истраживања. Музеј никада званично није изашао у јавност с проценама укупног броја жртава геноцида над Србима у НДХ, нити броја страдалих у систему концентрационих логора смрти НДХ у Јасеновцу. Разлог за то је што наша научна заједница до сада није спровела истраживања задовољавајућег обима и квалитета на основу којих би се извели утемељени закључци. Док се то не деси, нећемо излазити у јавност с проценама укупног броја жртава јер је то, пре свега, нехумано, а и противно је постулатима историјске науке.

https://www.politika.rs/scc/clanak/551280/muzej-genocid-beograd-intervju

Ми се не развијамо хармонично, наш духовни развој је толико заостао да смо већ жртве лавинског процеса технолошког раста. Ми не можемо да изронимо из ове бујице чак и ако бисмо хтели.

Ми живимо у погрешном свету. Човек је рођен слободан и храбар. Али наша невоља је у жељи да се сакријемо и заштитимо од природе која нас све више и више присиљава да се прибијемо једни уз друге. Ми општимо не зато што волимо да општимо, не зато да би уживали у општењу, него зато да не би било толико страшно. Ова цивилизација је погрешна ако се наши односи граде на таквом принципу.

Сва технологија, сав такозвани технички прогрес који прати историју, у суштини ствара протезе - он продужава наше руке, изоштрава вид, омогућује да се крећемо веома брзо. И ово има принципијелан значај. Ми се данас крећемо неколико пута брже него у прошлом веку, али од тога нисмо постали срећнији. Наша личност, наша, да тако кажем, персоналити, ушла је у конфликт са друштвом. Ми се не развијамо хармонично, наш духовни развој је толико заостао да смо већ жртве лавинског процеса технолошког раста. Ми не можемо да изронимо из ове бујице чак и ако бисмо хтели. На крају крајева, када се код човечанства јавила потреба за новом енергијом ради технолошког развоја, и кад је човечанство открило ову енергију, тада се оно није показало морално спремно да је искористи за своје добро. Ми смо као дивљаци који не знају шта да раде са електронским микроскопом. Можда њиме закивати ексере, рушити зидове? У сваком случају, постаје јасно да смо ми робови овог система, ове машине, коју је већ немогуће зауставити.

Затим, на плану историјског развоја ми смо толико почели да не верујемо једни другима, да не верујемо да једни другима можемо помоћи (мада се све чини да би се преживело заједно), да ми сами, свако од нас лично, заправо не учествујемо у друштвеном животу. Личност нема никакав значај. Краће речено, ми губимо оно што нам је било дато од самог почетка, - слободу избора, слободу воље. Ето, зашто ја сматрам нашу цивилизацију погрешном.

Руски филозоф и историчар Николај Берђајев је врло прецизно запазио да у историји цивилизације постоје две етапе. Прва је историја културе када је развој човека мање-више хармоничан и заснован на духовној основи, и друга, када почиње ланчана реакција која није потчињена вољи човека, када динамика измиче контроли, када друштво губи културу.

Шта је Апокалипса? Као што сам већ рекао - то је слика човекове душе са њеном одговорношћу и обавезама. Сваки човек проживљава оно што је тема Откривења светог Јована. То јест, не може да не проживљава. И на крају крајева зато, управо зато, ми можемо рећи да су смрт и страдање у суштини једнаки ако страда и умире личност, или се завршава циклус историје и умиру и страдају милиони, зато што човек може да поднесе једино ону баријеру бола која је њему доступна.

arkadijski.blogspot.com

https://www.facebook.com/razbistravanje/

Ниједно дете није монструм, и не може се назвати монструмом и овде се не слажем са многима. Родитељи могу то да направе од детета, јер ако детету дајемо Христа, Љубав, несебичну неизвитоперену љубав и разумевање, оно не може постати монструм, а ако детету дајемо сатанску хладноћу, ако остварујемо своју сатанску хладну амбицију преко њега, не обраћајући пажњу на њега, шта мисли, шта осећа, шта му је у души, пуштајући сатану да се игра са њим преко друштвених мрежа, игрица, медија, или ако повлађујемо његовом егу, а сви носимо клицу егоизма у себи јер смо Адамова природа, можемо од њега направити монструма.

А ово вам говорим из перспективе Вечности, јер је Вечност пред нама; или са Христом или без Њега. Ако смо у Његовој Љубави, радоваћемо се у Вечност, а ако постанемо зли и хладни и пакосни егоцентрици патићемо од Огња Његове Љубави у Вечност, а то се, господо, зове пакао. Господ је рекао:

"Ко повреди једно од ових малих, децу, боље би му било да обеси о свој врат огроман воденични камен и сам се баци у морску дубину, лакше ће му бити него што ће му бити на Страшном Суду, кад се суочи са Мном."

Многи животи су изгубљени, многе породице руиниране, друштво рањено. Господ је допустио, да би стали, закочили и видели да нешто није у реду. Масовна појава деце која одобравају ово недело нам показује да са нама ипак нешто није у реду, да се показујемо као лоши родитељи, васпитачи, као себични егоманијаци заокупљени само својим проблемима, својим фрустрацијама, својим амбицијама, док деца и ближњи око нас страдају.

Грлимо децу, љубимо их свакодневно, неуморно, дајмо им Христа, загрљај, дружимо се са њима, играјмо, будимо и ми мало више као деца, нађимо увек време за њих и испашће добри људи и онда ћемо имати добро друштво, племенито, алтруистичко, пуно емпатије и милосрђа. Није све до државе, а много тога може и држава и мора, али нећу сад трошити време овде на то. Школа, коју је похађао малени несретник је елитна школа деце која свирају клавир, уче језике, дакле, није школа где се деци пушта турбо фолк, који јесте дефакто некултура, него школа где се управо развијају неке друге вредности.

Мала страдална дечица су сада Анђели у Царству Божијем, ако је за утеху, а она то сада заиста и јесу, а домар прибројан Светима, јер је положио живот за ближње, а знамо шта је Спаситељ рекао:

"Од ове љубави нема веће, да ко положи свој живот за ближње своје."

За малог Косту се треба молити, јер је једини он онтолошки заиста упропастио свој живот, говорим вам из перспективе Вечности, молити се да се покаје и не буде на крају одбачен од Христа, а родитељи ће одговарати за дела своје деце.

Дајмо деци Христа, несебичну Љубав, грлимо их и љубимо, сваки дан, искрено и неизветоперено и неуморно и водимо их к Њему, а онда ће и она грлити и љубити друге и имаћемо здравије друштво. Маран Ата.

- Теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић

https://www.facebook.com/pra17

Lex specialis

„ЗА ЗАШТИТУ ДЕЦЕ“

После ове две трагедије које су се догодиле у само два дана, и оволико младих, невиних жртава, није време да се пишу дугачки чланци и анализе. Али са друге стране после само два дана већ почиње да се тргује болом и да се „спинује“ несрећа. Ни четрдесет сати а камоли четрдесет дана, како је обичај, нису трајале туга и тишина у којима би се свако од нас а и јавност Србије у целини, мало сабрала, у миру помолила и завапила Богу да нас уразуми и да нам помогне да нађемо излаз из овога што нас је снашло. И што како све анализе и сва искуства из света говоре: тек почиње да нам се дешава.

Најпре треба одговорити на три питања и констатовати три чињенице: ШТА, ЗАШТО и КАКО? А тек онда предложити ШТА ДАЉЕ?

ШТА и ЗАШТО?

Догодила су се два случаја „масовних убијања“ (или „масовних пуцњава“, енгл. -Mass shootings). 

Ово је феноме н који се појавио релативно недавно, последњих неколико деценија. Највише се догађа (где би другде, него) у САД. Не постоји званична дефиниција, стога се не може ни направити званична статистика (понешто се може сврстати у породично насиље, нешто се може сврстати у криминални обрачун) али статистика је застрашујућа. Само у овој 2023. од почетка године до априла у САД је било преко 160 оваквих пуцњава! У последње три године у просеку се догађало по 600 пуцњава годишње!1 Од 2015. године, у САД је преко 19.000 људи убијено и рањено у масовним пуцњавама. А само 2022. године, у САД је преко 600 људи убијено и 2.700 рањено2. И у ЕУ ситуација је слична3. И Русија је прошла талас масовних пуцњава, који последњих година јењава (а касније ћемо рећи и зашто).

Тако да треба одмах рећи јасно и недвосмислено: није реч о случајностима, о појединачним случајевима, о необјашњивом стицају околности и т.д.

Реч је o застрашујућој последици савременог начина живота и утицају на психу појединца а посебно деце и младих људи. Када нам се рекламирала ЕУ – овај део „живљења као сав нормалан свет“ нам није био рекламиран али то не значи да то није саставни део онога што долази у пакету „Београд је као (западни) свет“.

Ово је тема која се прећуткује за Западу. Из простог разлога што је при и најмањем озбиљном истраживању одмах јасно и шта су узроци и који је проблем. Узроци су: отуђење у потрошачком друштву, распадање породице као сигурносног и регулаторног фактора, мешање владиног и невладиног сектора у породичне односе, перманентно незадовољство собом, ближњима и друштвом у целини код отуђеног

1 How many US mass shootings have there been in 2023? https://www.bbc.com/news/world-us-canada- 41488081 (чланак од 17. априла 2023. приступљено 05.05.2023.)

2 Mass Shootings in the United States https://everytownresearch.org/mass-shootings-in-america/ (март 2023. приступљено 05.05.2023.)

3 Masovne pucnjave u Evropi posljednjih decenija https://www.slobodnaevropa.org/a/masovne-pucnjave-u- evropi-posljednjih-decenija/32397478.html (чланак 05.05.2023. приступљено 05.05.2023.)

појединца, непрестани раст жеље за стицањем, трчање за зарадом и трошењем што доводи до константног стреса и психозе и код деце и код одраслих. Ова жеља (а самим тим и стрес) се, пак, свакодневно изнова обнављају и повећавају, свим могућим начинима агресивне рекламе. Идеологија либерализма је у ствари доминантан узрок јер потпуно уништава друштвено уређење и ствара хаос у друштву. Феминизам је добрим делом узрок одвајања жене од породице и васпитања деце.

Уз ове узроке треба додати и општи пад друштвених норми и морала и што је најважније а узроковано је

свиме претходно побројаним: дезоријентисаност појединца у свету који га окружује. Све је ово неминовна последица тзв. „потрошачког капитализма“. Зато овај феномен, на Западу, и није проучаван, нити су формулисане званичне дефиниције, нити је израђена било каква стратегија за његово решавање. Из простог разлога што је то неминовно исходиште „новог потрошачког начина живота“ тако да нико ко зарађује и живи од профита у том „новом начину живота“ није заинтересован да га проучава, решава или да се озбиљно бори са њим. Не може се очекивати од мултинационалних компанија да се ангажују на мањој жељи за куповином њихових производа или да емитују мање рекламе да би се код појединаца стварало мање неостваривих жеља за поседовањем што би смањило стрес. Нити се може очекивати од невладиних организација (НВО) да се мање мешају у односе у породици, у односе између родитеља и деце или супружника – јер то је њихов посао, на томе зарађују и од тога живе. Без обзира што се тим њиховим деловањем појединац отуђује од оних који су му најближи и који први могу да реагују ако он почне да долази на нездраве идеје. И владин и невладин сектор је баш обрнуто - заинтересован да се „бави проблемима у породици“. То им је посао и од тога живе.

Ни од рекламних или ПР агенција се не може у данашњем савременом западном, потрошачком капитализму, очекивати да смишљају мање агресивне и нападне рекламе, да умирују психу и одраслих и деце. Нити се може очекивати да коришћењем најновијих психолошких техника мање провоцирају подсвест и тиме манипулишу потрошачима. То је опет: њихов посао, њихов хлеб. Који ће, ако буду имали превише скрупула - конкуренти да им преузму и одузму. Медији и средства масовних информација такође живе од пажње потрошача и гледалаца реклама – како од њих очекивати да имају морала и обзира према психи деце и родитеља? Политичари и политичке партије и живе од тога што се стално подгревају „животна питања“ и доносе „судбоносне одлуке“.

Они на власти свакодневно морају да стварају психозу око „насушних проблема“ којима се, ето, неуморно баве. А они у опозицији, пак, морају свакодневно да подгревају осећај да све само што није пропало, само што није наступила потпуна катастрофа и ако одмах не буде избора – сви ћемо помрети, држава ће се распасти, туђини су ево већ пред вратима…

Тако да јасно је да нико у савременом либералном и потрошачком капитализму нема интерес да се бави смањивањем тензија, стварањем психозе, стреса у друштву или код појединца. И наравно да у том случају повремено понеки појединац „пукне“ и узме оружје у руке.

Али ово није све. Појавио се Интернет и све друго што он собом носи: друштвене мреже, мобилни паметни телефони („смартфони“) и видео игре. Ови фактори су још више појачали напред побројане тенденције. Често се Интернет, друштвене мреже и видео игрице сматрају као узрок за пуцање психе појединца и масовне пуцњаве. Али није тако. Оне су најчешће повод али нису узрок. Наравно како смо напред рекли:

никоме у потрошачком капитализму не одговара да се стварни узроци означе а камоли да се решавају – тако да је најзгодније повод преименовати у узрок па онда јавно јадиковати како се „ту ништа не може“ или другим речима (неизговореним али значењски јасним) „млади су као свиње – као што свиње свугде нађу блато и у њега се уваљају тако и млади свугде нађу вај-фај и у њега потону.“

КАКО?

Данас је већ потпуно јасно да масовне пуцњаве нису узроковане само Интернетом, друштвеним мрежама или видео играма. Тако да ни решење не може бити само у бављењу том страном проблема. Наравно и то се мора некако решавати али и само то решавати – неће уклонити све узроке већ само део повода.

Са друге, пак, стране – нити треба, нити се може, данас потпуно отићи у неки конзервативни или православни максимализам. Немогуће је предложити као решење потпуно укидање агресивне рекламе, обуздавање подивљалих медија и СМИ, потрошачког друштва, стварање бескласног или теократског друштва, забрану Интернета, друштвених мрежа и видео игара. Или пак промену идеолошке основе Либерализма и прављење од Србије неке „православне џамахирије“ у срцу Европе.

(Друго је питање да ли ће се све то ионако еволуционим или револуционим путем и догодити у будућности јер такође је данас потпуно јасно да овај суманути темпо„развоја“ и потрошње већ ни 

планета Земља еколошки и енергетски не може да издржи а камоли појединачне психе потрошача - али то већ није тема за овај рад).

У овој нашој напаћеној Србијици, ми (нажалост, још увек) не можемо правити неке кардиналне промене и заокрете. Зато их не треба (јавно) нити промишљати  нити предлагати. Јер је друштво подељено, и политички и идеолошки. Илузорно је очекивати и од овакве власти и овакве опозиције да се реализују неке радикалне идеолошке, државне и друштвене промене које би у потпуности спасле нашу децу и све нас од оваквих пуцњава у будућности.

Али зато се могу предузети одређене мере које ће у велико смањити ризик од таквих „пуцања“ у главама и психи појединаца и пуцњава по школама и улицама.

Као што видимо у ових неколико сати после два трагична догађаја – ствари се развијају на исти начин као и после сваке веће пуцњаве у Америци (на мање пуцњаве тамо више нико и не обраћа пажњу): најпре се јаве идеје о забрани слободне продаје оружја, затим се на ту идеју јави асоцијација произвођача оружја која моментално почиње своју контра-кампању, јаве се гласови разума који предложе да се ојачава породица, да мајкама држава почне да исплаћује неки доходак ако остану код куће и васпитавају децу, а онда се као по команди (а у суштини и јесте по команди) јаве разни стручњаци, експерти, психолози који напротив говоре како „нова истраживања говоре“ да мајка само смета у слободном развоју личности детета, да је боље „све то преко интернета ако желите да вам дете порасте у програмера и добија велику плату“. „Насиље у породици“ је одмах следеће тема коју покрећу НВО предлажући себе и своје пројекте као универзално решење за све проблеме. Политичари и у власти и у опозицији за све криве школство које би „побољшали“ са још више куповине школских компјутера за државне паре. Углавном оно што се и може очекивати од либералног, потрошачког капитализма: свака заинтересована страна почиње „спиновање“ повода у страну промоције својих интереса и повећања продаје својих производа и услуга.

Русија се такође сусрела са овим проблемом масовних пуцњава. Али је реакција била потпуно другачија: осмишљен је и добрим делом реализован пројекат борбе са масовним пуцњавама („колумбајнинг“ или „скул сутинг“) међу омладином. У протеклих неколико година креиран је пројекат „Крибрум“ који непрестано прати друштвене мреже, препознаје групе које се стварају око ове теме, гаси сајтове који говоре о томе, брише налоге који пропагирају насиље и унапред ствара базе података младих које та тема привлачи, који то „лајкују“, „шерују“ и т. д. Затим се о овим потенцијално деструктивним омладинцима (који су тек показали нездраво понашање на Мрежи али још нису ништа кажњиво урадили) саопштава у школу, социјалну службу, локалном полицајцу и т. д. Ови државни органи даље раде не само са потенцијално девијантним дететом већ са целом породицом. Наравно систем није идеалан, не решава 100% случајева, али је за последњих неколико година проблем у доброј мери решен.

Наравно треба напоменути – НВО или било која приватна и профитна или „непрофитна“ структура која би се проблемом бавила дуго и профитабилно – није добродошла (што је и логично јер свако ко на нечему зарађује нема интерес да проблем заиста реши већ да га одуговлачи). Сем тога у школе је уведен предмет „Безбедност живота“ у коме се између осталог школска деца упознају и са опасностима које вребају са Интернета, друштвених мрежа и видео игрица. Више о овоме се може прочитати у књизи „Дигитална хигијена“ која је постала уџбеник за школе и факултете а недавно је и код нас преведена и објављена.

ШТА ДАЉЕ - РЕШЕЊЕ

Да би се овај проблем у највећој мери смањио (а потпуно решавање је како смо већ рекли немогуће без потпуне промене државног и друштвеног уређења – одбацивања либерализма и потрошачког капитализма), потребно је, ем осмислити огроман план промене великог дела друштвених института, ем променити много закона. Практично је немогуће постићи нити такав друштвени консензус нити сакупити такву политичку вољу за промену толико закона. Све и да се крене у том правцу, процедуре усаглашавања сваког дела пројекта, сваког поступка и сваког закона би се одужиле у недоглед и све „заинтересоване друштвене групе“ би тражиле више права и ресурса за себе а мање за друге. Јавне расправе о сваком кораку би се одужиле до неке следеће пуцњаве када би све кренуло поново и тако у недоглед док сви на погибије своје деце не навикнемо – као у Америци.

Зато је једини начин донети један закон који би се односи само на ову материју и који би одједном решио барем већи део проблема. Такав закон би био Lex specialis. По правном правилу „Lex specialis derogat legi generali“ – закон којим се регулише само конкретна материја је јачи од закона који регулише општа питања. У овом случају би се дефинисао минимум промена у правном поретку које би омогућиле да се спречи даље вирусно ширење ове појаве. И избегло би се улажење у мочвару борбе политичких и идеолошких интереса разних друштвених, невладиних, пословних и политичких група и групација.

Дозволићемо себи да предложимо барем минимум тема које би требало регулисати овим Lex specialis:

1. У оквиру закона „Lex specialis - за заштиту деце“ на првом месту означити и правно, законски осудити деструктивне омладинске покрете, појаве и феномене који се шире највећим делом преко друштвених мрежа, Интернета и гаџета. Ово су, на првом месту: масовне пуцњаве, групе самоубистава, сатанистичке секте, анорексичарке (увлачење девојчица у покрет гладовања до смрти од булимије), хајке на друштвеним мрежама („булинг“), пропагирање обожавања сатане и култа смрти, пропагирање насиља, педофилија, содомија, воајеризам и т. д. Ово би дало правни основ (iusta causa) да се сви ови покрети могу сузбијати и да се даља дејства законски регулишу. Да би се било шта уредило – мора најпре постојати законска регулатива, а да би се мењале или укидале делимично или у потпуности многе одредбе разних других закона - неопходно је јасно дефинисати шта се жели и против чега се бори.

2. Дигитална сувереност – моментално наша држава нема скоро никакав суверенитет над друштвеним мрежама и великим делом Интернета у нашем виртуелном простору. Зато се законски мора прописати обавеза да велики ИТ гиганти - власници друштвених мрежа имају представништва у нашој држави која би била одговорна за садржаје на њиховим друштвеним мрежама. И да та представништва буду одговорна да уклањају садржаје који су у супротности са нашим законом а по налогу наших органа и судова. Ово није ништа необично – ово је већ увелико пракса у многим државама света. Ако желе да зарађују у нашој држави и у нашем виртуелном простору, на нашем становништву - морају бити и одговорни пред нашом државом и пред нашим друштвом, а и поштовати наше законе, обичаје и наш морал.

3. Све кориснике друштвених мрежа, блогере, влогере, инфлуенсере, јутјуб- канале и т. д. који имају преко одређеног броја пратилаца (2-3-5 хиљада) обавезати да се региструју код наших државних органа у као „јавни медији“ и „средства јавног информисања“ (СМИ) са свим обавезама које из тога проистичу. И ово је потпуно нормална пракса у многим државама у свету јер није нормално да државни органи немају никакав увид нити у рад ових медија нити у идеје које они емитују првенствено младима. Наравно само онај део програма који се односи на забрањене, деструктивне омладинске покрете могу се регулисати законски.

4. Законски прописати кривичну, материјалну и моралну одговорност домаћих интернет провајдера за сајтове који се налазе на њиховим серверима (хостингу), проток који се означи као „токсичан“ (технички је ово врло лако решити забраном протока на серверу), успоравање или забрану протока (трафика) за друштвене мреже које одбијају да изврше одлуке наших судова и/или полицијске јединице која би се бавила праћењем Интернета на предмет деструктивних омладинских покрета.

5. Постоји неколико начина да крајњи корисник заобиђе националне интернет провајдере:

1. VPN – у том случају постоје технички начини да се успори и онемогући трафик али искуство свих држава говори да прелазак на овако компликован начин коришћења Интернета, врло мало број корисника користи

а и у том случају се они већ без проблема региструју од стране специјализованих служби;

2. „стралинк“ (сателитски) пријемници – с обзиром да је то већ практично приватни провајдер - прописати одговорност за регистровање код државних органа као и сваког другог националног интернет провајдера (без обзира на број појединачних крајњих корисника); 

3.„даркнет“, „дипнет“, ТОР, шифровани саобраћај и т.д. – овластити професионалне државне полицијске службе. (ово је, ем врло мали број корисника, ем се врло брзо развија да би се законски детаљно прописао).

6. Законски забранити коришћење телефона у школама за ученике, али не и за учитеље, наставнике и професоре (ово је важно да би се допунски нагласило и деци и њиховим родитељима ко је наставник а ко ученик –„ко кога учи памети“ и на тај начин подигао ауторитет школског особља). И на свим ван наставним активностима. Евентуално се може размислити о делимичном допуштању поседовања обичних аналогних телефона са „дугмићима“ али и то само без коришћења већ само да би се имала локација. (Мада се ово постиже и разним другим гаџетима – паметним сатовима на пример).

7. Школском особљу (учитељима, наставницима и професорима) присвојити статус службеног лица. Уз везивање њихових плата за неки статус државних службеника (по платним разредима). Једино оваква мера би довољно подигла ауторитет људи који су свакодневно у контакту са децом и њиховим родитељима, који знају право стање сваког детета и који могу да сигнализирају промене у понашању.

8. Основати посебну полицијску управу за контролу Интернет трафика. Не само друштвених мрежа већ и регистрованих интернет СМИ (блогера, влогера, инфлуенсера и т.д.). Ова управа би се бавила само контролом спровођења овог „Lex specialis - за заштиту деце“ а не и другим аспектима. Нити регулисањем политичких садржаја на Интернету нити сама доносила одлуку о неадекватности садржаја и његовом уклањању већ би поступала по одлуци посебног суда за спровођење „Lex specialis - за заштиту деце“.

9. Ова полицијска управа би тражила и под претњом забране у националном дигиталном простору добила – статус саговорника, партнера и „факт чекера“ у комуникацији са страним ИТ гигантима, власницима платформи, друштвених мрежа, сајтова, сервиса, месинџера и т.д. Национална дигитална сувереност подразумева да наша држава, на основу наших закона, преко нашег суда и уз помоћ наше полицијске управе има контролу над садржајима који се пласирају нашој деци.

10. За потребе ове полицијске управе – локализација (или куповина лиценце) у Србији једног од претраживача за друштвене мреже какви постоје у неколико великих држава (САД, Русији, Кини), који би омогућио праћење на друштвеним мрежама хајки, булинга, пропагирања насиља, организовање група за пропагирање самоубистава, сатанизма, масовних пуцњава, анорексичарки и т.д. (Овакав претраживач је, на пример, руски пројекат „Крибрум“ који по налогу руске државе и суда, сакупља Велике Податке 

(Big Data), прати преко 340 милиона налога на друштвеним мрежама и преко 20.000 СМИ, медија и блогова у реалном времену. И који полицијским органима унапред сигнализира асоцијална и деструктивна понашања у фази припреме.)

11. Оснивање посебног суда за спровођење „Lex specialis - за заштиту деце“. Ово је неопходно да би се онемогућила самовоља полицијских органа и управе за контролу Интернет саобраћаја. Важно је такође одмах онемогућити да се борба против деструктивних омладинских покрета на Интернету не претвори у политичку цензуру или политичку борбу. Одлуке овог националног суда би биле извршне и над иностраним ИТ гигантима у нашем виртуелном простору. Спровођење ових пресуда би се обезбедило путем одговорности националних провајдера.

12.  Изричито дозволити родитељима (старатељима) увид и проверу мобилног телефона, компјутера и других гаџета детета;

13. Изричито укинути приватност деце (собе, полица, ормана,…);

14. За родитеље (старатеље) укинути све забране приступа подацима детета;

15. Увести кривичну одговорност родитеља (старатеља) за девијантно понашање детета. Пошто се родитељима (старатељима) омогући да васпитавају своју децу, може се прописати кривична одговорност за пропусте у васпитавању. Васпитавање своје деце треба да постане и право и обавеза;

16. Спустити законски праг кривичне одговорности за децу за ова кривична дела.

17. У школске програме од обданишта до краја студија увести предмет „Безбедносна култура“ у оквирима кога би (наравно прилагођено узрасту) била обрађивана и тема безбедности на Интернету;

18. Предавања са истом темом „Безбедносне културе“ увести и за родитеље, старатеље, баке и деке, почевши од обданишта кроз цело школовање (можда се чини да је довољно једно или два предавања али треба имати у виду да се непрестано појављују нове опасности).

19. Законом „Lex specialis - за заштиту деце“ прописати забрану пропагирања насиља и неморала на свим медијима: и на ТВ (ријалити), СМИ (укључујући блогере, влогере, инфлуенсере и т. д.), Интернет сајтови, друштвене мреже, месинџери и т.д. Отворене „шок садржаје“ (то нису само садржаји насиља већ и неуобичајена и аморална понашања) законски цензурисати. Ријалити програме забранити у дневним терминима и дозволити тек после 23,00, а новчане прилоге (СМС поруке) допунски опорезовати или оптеретити акцизом – што је уједно и извор прихода за финансирање из буџета трошкова осталих предложених мера.

20. Законски забранити непрофитним и невладиним организацијама (НПО и НВО) и свим организацијама које добијају средства из иностранства, било какве активности везане за спровођење овог „Lex specialis - за заштиту деце“. Наша деца су наша брига.

Једини начин да се овако тежак проблем реши је да се стварање комплексног система мера бриге о деци. То се може постићи једино низом мера, права и обавеза великог броја актера: и деце и родитеља и школског система и државних органа (Скупштине, полиције, суда, социјалне службе, медицинских установа). И неопходно је направити систем у коме свако добија тачно дефинисана права и обавезе али и одговорност између осталог и кривичну.

Слободан Стојичевић

07. мај 2023.

Lex specialis.pdf

Пише: Михаило Меденица

Ми смо вас убили, анђели, и тебе Драгане, добри човече.

Ми који се бесни и уплакани питамо: „Како и због чега?“; ми преподобни који вам палимо свеће а дозволили смо да угасе светло…ми који никакво зло нисмо учинили осим што смо дозволили злу да чини шта хоће…
Но, храбро смо упрли прстом на кривца: „наметнуте западне вредности“, лакше је тако – све што не ваља нама је сиротима и наивнима неко наметнуо.

Не смрдимо што смо говна, но што нас је неко намазао говнима и убедио да смо тако лепши, бољи, паметнији…
Говно је лековито онолико колико смо похитали да нас њиме лече, а појурили смо ко манити плашећи се да неће бити довољно гована за све…

Ми смо вас убили, анђели, и тебе Драгане, добри човече!

Ми, народ кафића и кладионица!

Ми којима је дом постао преноћиште, јефтини, мусави мотел с краја града!
Ми који се редовно питамо: „Како си?“, а заболе нас како је ко осим нас!
Ми који о задругарима знамо више него о рођеној деци!

Ми који то толико презиремо а не идемо на починак док не видимо хоће ли каква бараба да нагузи коју старлету у директном преносу, а потом да је ваљано нашамара, тад у миру уснимо.

Гадимо се фукаре што је успела, заправо жалећи што ми нисмо та фукара!

Презиремо кукољ не желећи да будемо жито јер житу треба времена, а ми га, ето, немамо…

Дан је прекратак да не стигнемо нигде и не урадимо ништа!
Децу учимо да ће ваљати колико су боља од других, а не од себе.
Имамо стрпљења да чекамо конобара, али су нам литургије предугачке и досадне.
Све што може да се каже сабили смо у поруке.
Све паметнији телефони и све глупљи људи…
Срамота је бити фин, кротак, насмејан…

Насмејаног бесно загледају намрштени; намрштне – љути; љуте – бесни, па се насмејани преметне у намршетног да лакше одробија дан…

Шта деца виде у нама осим оног што не желе да буду?!

Радимо да бисмо куповали деци или да бисмо куповали децу..?
Купи „мир“, купи „срећу“, купи „време“ које немамо да их чујемо…
И онако ћемо се разговарати порукама…

Све због тих проклетих западних вредности које су нам наметнули таман ко курви ону работу…
А, како се то тачно нешто намеће човеку коју не пристаје да му шта буде наметнуто?!
Где је то поган западна ушла а да је нисмо призвали?!

Борба против свакојаког зла свела се на: „Нисам учинио ништа лоше, а још мање доброга“!
Нигде се ђаво није раскомотио где му човек није разместио постељу…
Дом је и онако постао свратиште, јефтини, мусави мотел, па где на челу трпезе нема човека зашто ђаво да не заседне…

Ми смо вас убили анђели, и тебе Драгане, добри човече!

Почивајте у миру, немир је за нас!

Ништа лоше ми нисмо учинили, то су они гори од нас јер боље од себе не виде…
Од своје сенке смо успели да побегнемо, а питамо се: „Како, зашто, због чега..?“
Проклете западне вредности!

Наметнули су нам их, а ми се лактамо у маси да пазаримо у свим величинама.
Нек је и кусо, нек је превелико, само нек се заграби, ваљаће па макар ничему не ваљало- и то је нека вајда…

https://www.in4s.net/mi-smo-vas-ubili-andjeli-mili/

Арбитрарност је много опаснија и раширенија појава него што нам се чини. Она је утолико опаснија уколико је прикривена, а најчешће је прикривена. Присутна је у свим областима друштвеног деловања. Ако бисмо тражили дефиницију арбитрарности, можда би добра дефиниција могла бити да је арбитрарност притворност која се продаје као ауторитет, знање или експертиза. (...)

Да ли се икада питамо шта је право знање? Можда би било добро да се запитамо шта је знање без сазревања, знање без мудрости? Шта је знање које само себи служи?

Такво знање је опасно. Такво знање често је, у мањој или већој мери, затровано отровом личног успеха независно од вредности и заслуге. Такво знање је, између осталог, и нека врста озваничене преваре. Ко може порећи знање, тренинг и припрему за неку врсту посла некоме ко је то знање и квалификације стекао, а нарочито ако су то потврдили највећи универзитети на пример. Али, ако узмемо најекстремније примере међу људима, као што су психопате, морамо се запитати шта је знање и чему служи.

У Америци је пре десетак година један добар студент медицине убио проститутку у хотелској соби да би са њеним новцем ишао да коцка (а био је у наизглед нормалној вези са својом девојком). Замислите овог и оваквог потенцијалног будућег доктора. А таквих доктора има и таквих судија има и таквих има у свакој области друштвеног деловања. Разлика између овог потенцијалног будућег доктора и свих оних са сличним особинама у свим професијама, а који нису убили, вероватно и није у нивоу психопатије (или социопатије) већ само у нивоу моћи за самокочењем да би се избегле могуће последице.

Претпоставља се да постоји 1% до 2% психопата у друштву. Овај проценат расте до 5% ако говоримо о људима на највећим положајима (шефовима највећих компанија, на пример). Ако повежемо ово са свим осталим облицима менталне неуравнотежености или узнемирености, долазимо до поражавајућих закључака. Сви ови људи су са нама у заједничкој утакмици. Међутим, често, они са манијакалним особинама јесу и већи фанатици са већом енергијом која им омогућава да се домогну најважнијих положаја у било којој области. Не желим да тврдим да само такви људи највише долазе до изражаја, али и број од 2%, у комбинацији са свим могућим случајевима друге врсте, расте вероватно геометријском прогресијом. Можемо бити готово статитистички сигурни да многи међу нама којима верујемо и које поштујемо нису, на првом месту, ни сасвим ментално уравнотежени људи.

Ово је све присутно на најбазичнијем нивоу када и неки биолошко-ментални фактори утичу на недостатке у карактеру и мозгу особе, а који би можда у другачијој ситуацији били другачији. Ако размишљамо о психопатама и социопатама, и донекле о нарцисоидним особама, лако долазимо до закључка да су то људи који немају савест. Ако неко нема савест, таква особа не може ни разликовати, у правом смислу, добро од зла нити поседује емпатију. Психопате и социопате по дефиницији немају емпатију. Слично је и са нарцисоидним особама највишег степена, код којих нарцисоидност изазива поремећај личности. Њима туђи бол нити шта значи нити га они на било који начин осећају или препознају, осим што би могли претпоставити, или знати на основу искуства, да неко јесте у болу што за њих нема никакву важност. И поред свега реченог, тешко је искључити да чак и психопате, или макар неки међу њима, немају осећања према најближим члановима породице, на пример. Највећа разлика између психопата и нарцисоидних личности јесте у томе што психопате немају стрес док га нарцисоидне личности могу имати.

Међутим, психопате и социопате често поседују и висок степен културе и могу бити врло елоквентни што, између осталог, обезбеђује и бољи и јачи положај у друштву. На другој страни, постоје сви они који су стекли неку врсту формалног образовања али скоро да немају, или га поседују у минималној мери, „културно“ образовање. О овоме је размишљао и писао Слободан Јовановић – о особама чије је формално образовање у великом нескладу са ниским нивоом културе таквих људи које он назива „дипломираним примитивцима.“

Феномени недостатка интегритета, културе, као и слабости у карактеру, код многих људи вероватно су опаснији и од укупних последица психопата, социопата и нарцисоидних људи осим ако се појаве на најважнијим местима (као Хитлер, на пример) због законитости које прате већи број у било чему. Нико никада није измерио праву вредност доброг човека. Шта значи и колико је погубна власт, моћ, велики новац у рукама лошег човека? Разорна моћ у рукама лошег човека може понекад бити већа него у рукама психопате који себе добро контролише.

У сваком времену све ове појаве биле су присутне. Међутим, ситуација постаје компликованија јер на планети данас живи близу осам милијарди људи. Замислимо само колики број студената данас студира у целом свету. Само у Америци преко 20 милиона студената студира на колеџима и универзитетима. Очекује се да ће број студената у свету до 2025. године бити преко 260 милиона. Чак и ако овакве појаве не значе хиперпродукцију „знања“, поставља се питање препознавања правог квалитета и правог знања у овој, назовимо је, „прашуми просветних система“ и „прашуми диплома“.

Да ли култура у довољној мери прати све ове процесе? Вероватно не. Mогли бисмо поставити питање да можда најгенијалнији људи нису у највећој опасности. Познато је да су најинтелигентнији, најгенијалнији људи, у мањој мери спремни за све врсте компромиса који су били историјски наметани и у школским системима. Један генијалац може да бриљира у школи са високим осећајем за вредност и препознавање вредности или може да стагнира и буде лош студент у школи или систему који не препознаје праву вредност.

Ово нас опет враћа на основно питање шта право знање јесте? Шта је креативност? Шта је и колика вредност културе у систему правог знања? Ако све ово схватимо, онда боље схватамо да као човечанство улазимо у једну другачију фазу људског развоја. Улазимо у фазу не само бржег друштвеног и технолошког развоја већ и у фазу која захтева преиспитивање наших старих погледа у свакој области.

Арбитрарност је у директној вези са нашом немоћи да препознамо вредност независно од формалних критеријума препознавања. Највероватније да су многе судије у судовима свуда у свету задовољили, у мањој или већој мери, формалне критеријуме на основу којих су доспели у одређене институције. Али поставља се питање, у случају особа без интегритета, колики је ниво културног знања (да га тако назовемо) и осећаја за правду код свих ових људи. Управо на бази ових других особина зависиће, у правом смислу, успех, боље рећи утицај на друштво, оних судија, бораца за правду и делатника у свим областима чије је формално знање само у служби правих вредности, а не у служби личних интереса.

https://www.facebook.com/razbistravanje/

Психолог др Жељка Бутуровић и клинички психолог Душан Вуковић, гостујући на телевизији Нова с говорили су о последицама трагедије која се у среду десила у школи Владислав Рибникар и начинима да се спречи да се она понови:

“Психолошка баријера је сада срушена, а она јако штити цело друштво од тих ствари које људима не падају на памет. А сада је ођедном то постала нека могућност, нешто што и другима може да падне на памет. Та идеја се појавила. Виде да је то могуће. Али такође виде и последице. Мислим да је то сада јако критично. Не да улазимо у те неке системске узроке – не знам ријалити итд. Мислим да постоји овде тенденција да сваку ствар у друштву која се неком не свиђа, и која објективно није добра, сада везујемо за ово,” рекла је Жељка Бутуровић

“Лично мислим, као неко ко свакодневно ради са децом и адолесцентима, да он није могао да има свест о томе и свест о самој ширини и тежини злочина. Питање је да ли и овај од 21 године има ту свест – вероватно је могао да има, јер је кроз нека животна искуства могао да прође и кроз различите видове губитака и да на накој сопственој кожи и на неком емотивном плану осети шта значи изгубити неког – под условом да није доказано психопата,” каже Вуковић

Да ли је вршњачко насиље могло бити узрок трагедије, и да ли је чињеница да је био миран и тих могла нешто да нам укаже и да је то аларм? “А колико има мирних и тихих, и колико њих је побило оволике људе? Ми можемо сада те неке појаве критиковати, али ја апсолутно мислим да је то тај тип личности, али да се то не дијагностификује лако, јер је то екстремно ретка појава. Ипак су те дијагностичке категорије базиране на некаквим нормалним популацијама и уобичајеним појавама, има ту и доста политике и те категорије се и стално мењају. Биће јако тешко и психијатрима да одреде шта је по среди и да га било где сврстају,” сматра Жељка Бутуровић.

Од чега зависи да ли ће млада особа у том развојном периоду бити имуна на те негативне коментаре? “Зависи од његових претходних искустава, живота у породици, чули смо од те мајке да је са њим разговарано, да је то дете вољено… Е сад, бахатост, ок, поред тога што се рађа, али се и негује. Ја се опет враћам на то, и сматрам сопственом обавезом да поновим, да ми треба да се бавимо овде доступношћу оружја. Њега је отац водио у стрељану, учио га да рукује ватреним оружјем. Наша деца уче по моделу, који је дошао не само из Америке, ето имате и Брејвика који је пре 11 година учинио сличан акт. Оно што је заједничко је управо то: “Ја хоћу да будем посебан”,” каже Вуковић.

На питање, да ли захваљујући медијима, сада сви млађи од 14 година сада знају шта могу да ураде без одговорности, и да ли то значи пораст криминала, Жељка Бутуровић је рекла: “Буквално је моје дете од 11 година прокоментарисало: “Па чекај, значи ако он није кажњен, онда значи да свако може да убије?” За разлику од случајева у САД где су увек у питању средње школе и где починиоци скоро увек изврше самоубиство, овде имамо дете, ја нисам видела ниједан такав случај, које је све испланирало, које је направило листу за одстрел, које је јако интелигентно и спровело је замисао. И онда је назвао полицију и предао се. Њему ниједног тренутка није пало на памет да се убије. Назвао је себе психопатом и није показао никакво кајање. Неко ће рећи – па то је само дете од 13 година. Апсолутно се не слажем са тим. И деца млађа од њега апсолутно врло добро знају шта раде. Ми смо имали сад пример у Немачкој да су девојчице од 12 и 13 година намамиле своју другарицу на дружење, онда су је изболе ножевима са 50 убода, звале њене родитеље да кажу да је кренула кући, и онда су заједно са другима тражиле ту своју пријатељицу. Наравно, питање је опет да ли и њих чека икаква озбиљна санкција.

Зато мислим да је овде много важније од тих неких анализа – ми можемо да се бавимо и тим вршњачким насиљем одвојено, али важно је да се нађе неки начин да се ово дете казни. Да друга деца то виде.”

“У својој стручној пракси сам имао неколико деце која су почињавала дела намењена лишавању живота неке друге особе. То су екстремно ретки случајеви у психопатологији деце и адолесцената. Но оно што је карактерисично за ту децу је да одређени сет симптома и јасно видљивих образаца понашања најављују те догађаје. Такође сам имао неколико пацијената до сад који су имали којекакве спискове, и слали одређене поруке, али нису реализовали ова дела. Они такође имају психопатску структуру. Ја већ десет година причам да наш пенални систем према деци и адолесцентима не ваља. и да је управо то кључ како ми можемо да смањимо стопу криминала, да се пенални систем прилагоди, као што је у Енглеској, Америци, Швајцарској, где су деца одговорна од 12. године, а у Америци за тежа кривична дела су пођеднако одговорна као одрасли, и где већ од 10. године треба да одговарају,” каже Вуковић.

Обоје гостију су се сложили да би границу кривичне одговорности у Србији требало спустити на 10 година.

“У Шпанији родитељи кривично одговарају и иду у затвор за вршњачко насиље које су починила њихова деца и имају добре резултате,” каже Вуковић.

“Имате децу која убијају родитеље, то штосте  запретели и казнили родитеља, не мора уопште да буде толико значајно када причамо о таквим врстама. Нисам против тога, али мислим да деца морају да буду кажњена, и да то треба да буде јасно, да то буде пример на који сви обраћају пажњу. Јер пре свега деца прате то, деца која тек долазе,” закључује Бутуровић.

https://www.detinjarije.com/psiholozi-nisu-sada-bitni-sistemski-uzroci-vec-da-deca-vide-da-ce-ovo-dete-biti-kaznjeno-granicu-spustiti-na-10-godina/

На почетку разговора са клиничким психологом др Влајком Пановићем, питамо шта у овом изузетно тешком и потресном тренутку препоручује родитељима, деци и свима који су осетили сву дубину трагедије у београдској основној школи, одакле потиче агресивност не само код младих, већ и код људи свих доба, шта у ширем смислу значи трагедија која се десила и како се изборити са изазваним осећајем несигурности и страха? "Ми пре свега треба да се бавимо моралним преображајем друштва", сматра др Пановић који указује да је у нашем друштву распрострањено банализовање живота и фаворизовање нестрпљења и да је неопходно вратити "вредности које су преживеле векове а које нису декадентне".

Питамо и да ли ће деца убудуће доживљавати једна другу као претњу, на који начин треба родитељи њима да се баве, која је улога Цркве у савременом свету и зашто имамо проблем у односу према сопственој Цркви? "Овој цивилизацији је неопходна ревизија многих система вредности и преображај у духовном смислу. Нема без Бога изграђивања ни морала ни неких даљих вредносних система, ни тог здравог односа мушко-женско или односа према људском бићу, ко год да је", каже између осталог др Пановић.

Посебно смо указали на важност црквених институција попут Верског добротворног старатељства и Пастирског саветодавног центра АЕМ, који су отворили број телефона за психолошку подршку свима којима је потребна - (011) 3613 855.

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=39435

Извињавам се унапред на емотивној и сировој изјави, али не могу да се суздржим. Ово пишем првенствено из улоге забринутог родитеља двоје деце, на страну моја професија психијатра.
Знате онај осећај када вам је напросто доста? Е па ја данас имам такав осећај и заиста после ове трагедије која се одиграла у школи ми је доста толерисања разноразних деструктивних будалаштина друштва у коме живим. Доста ми је лажи коју смо преименовали у политичку коректност. Доста ми је систематичног подривања ауторитета родитеља од разноразних “стручњака” који сами немају децу или су душебрижници планете па због пренасељености ни неће да их имају а нама држе предавања.
Доста ми је деградације институције наставника, професора и школа које стоје на пуком ентузијазму неколицине којима је истински стало. Доста ми је самопрокламованих “високо етичних” бораца за дечја права без одговорности и обавеза. Доста ми је упумпавања материјализма, конзумеризма и примитивизма у вредносни систем деце.
Доста ми је сексуализације и еротизације малолетника на све могуће начине укључујући и затрпавање садржајима о различитим новоизмишљеним оријентацијама, причама о Онлy фанс успешним бизнисима, о промискуитету као врлини а телу као алату за постизање статуса и зараду новца. Доста ми је моралног релативизма и утапања у примордијални бућкуриш.
Доста ми је промовисања нарцизма, егоизма и антисоцијалног понашања. Доста ми је нарушавања идеје о породици као нечему важном и светом а промовисању каријере као највишем успеху зивота. Мислим да свако ко чита ово зна тачно о чему причам. Све је заказало - и друштво и систем и ми и ја јер нисам жустрије и раније напао ову тему. Доста ми је, стварно доста!
Мора да се зна разлика између доброг и лошег, није све да се слепо прихвати и да буде ок само зато што тако звучи. Све се нешто разуме, све је то неко “широко схватање”, без осуде, слобода изражавања бла бла...
Постоји та идиотска идеја о томе да се детету не постављају границе јер се тобоже тако нарушава његова креативност и потенцијал, е па чисто да се зна, границе су те које детету омогућавају да сутра испољи своју креативност и потенцијал а не обрнуто. Мора да се знају обавезе и одговорности па тек са испуњавањем њих се заслужују права. Наставници и професори морају да се поштују, а не да буду машине за добре оцене, који не сме да се замере детету и његовој незрелој представи о животу јер ће имати проблем са родитељима.
Родитељима мора да се врати ауторитет да васпитавају своју децу, да постављају границе да кажњавају лоше понашање и благосиљају добро, а не да се они плаше своје деце или институција јер су “сачувај Боже” дигли глас који децибел више. Све живо је данас крштено као “траума” опет од разних “стручњака” страних и домаћих који првенствено своје менталне проблеме нису разрешили, а налазе за сходно да осталима држе предавања са висине и ауторитетом који нису заслужили ни на који начин! А шта је ово данас? Е ово је права траума. Траума за цео живот и за живот породица који су изгубили децу и децу који су видели другаре како умиру! А бојим се да није крај!
Нема овде ни утехе ни тешења, не могу ни да замислим кроз шта ове породице и деца пролазе и свако од нас треба да се запита шта да урадимо почевши од себе па и у друштву у коме живимо да се овако нешто никада више не понови!
Моје искрено саучешће породицама и деци.
Психијатар Петар Војводић

https://zena.blic.rs/kolumna/e-ovo-je-prava-trauma-trauma-za-ceo-zivot-i-za-zivot-porodica-koji-su-izgubili-decu-i/1ymgydm