На­вр­ши­ле су се 144 го­ди­не од смр­ти це­ње­ног за­ду­жби­на­ра Си­ме Ан­дре­је­ви­ћа Игу­ма­но­ва, чо­ве­ка ко­ји је осно­вао При­зрен­ску бо­го­сло­ви­ју

Си­ма Ан­дре­је­вић Игу­ма­нов био је је­дан од нај­ве­ћих про­свет­них и цр­кве­них до­бро­тво­ра Ста­ре Ср­би­је. За­хва­љу­ју­ћи ње­му, по­диг­ну­та је Бо­го­сло­ви­ја у При­зре­ну и ишко­ло­ва­ле су се ге­не­ра­ци­је и ге­не­ра­ци­је све­ште­ни­ка и учи­те­ља не са­мо у ју­жној Ср­би­ји, већ и у Бо­сни и Хер­це­го­ви­ни и Цр­ној Го­ри. Упра­во ових да­на на­вр­ши­ле су се 144 го­ди­не од ње­го­ве смр­ти. Си­ма Игу­ма­нов пре­ми­нуо је 24. фе­бру­а­ра 1882. у При­зре­ну, а ње­го­ви зем­ни оста­ци су по­хра­ње­ни у ма­на­сти­ру Све­тог Мар­ка из­над се­ла Ко­ри­ша на Ко­со­ву и Ме­то­хи­ји. Ло­кал­ни срп­ски ста­нов­ни­ци од­мах по­том до­но­си­ли су бо­ле­сне на ње­гов гроб јер су ве­ро­ва­ли да ће би­ти из­ле­че­ни и да је он свет.

Жи­вот овог на­род­ног до­бро­тво­ра по­чео је у При­зре­ну 30. ја­ну­а­ра 1804. године. Он је вр­ло ра­но остао без ро­ди­те­ља због че­га је пре­шао да жи­ви код бра­та Ак­сен­ти­ја, игу­ма­на ма­на­сти­ра Све­тог Мар­ка. Због то­га су га При­зрен­ци и про­зва­ли Игу­ма­нов. Још као млад по­ка­зао је да има жи­цу за до­бро по­сло­ва­ње па је у фа­бри­ци за про­из­вод­њу бур­му­та вр­ло бр­зо по­стао ор­так. Ба­вио се тр­го­ви­ном пи­ја­ви­ца­ма, а по­сао са ду­ва­ном раз­гра­нао је у Ца­ри­гра­ду, Оде­си, Ки­је­ву, Бе­о­гра­ду… Упр­кос бо­гат­ству жи­вео је аскет­ски и свој ка­пи­тал је по­кла­њао цр­ква­ма, ма­на­сти­ри­ма, шко­ла­ма и си­ро­ти­шти­ма. По­сле смр­ти си­на је­дин­ца још ви­ше се окре­нуо ова­квом на­чи­ну жи­во­та. Осно­вао је За­ду­жби­ну Си­ме Игу­ма­но­ва При­зрен­ца у Бе­о­гра­ду и те­ста­мен­том од­ре­дио да за­ду­жби­ном упра­вља Срп­ска пра­во­слав­на цр­ква.

Из сред­ста­ва за­ду­жби­не по­диг­ну­то је 1938. го­ди­не ре­пре­зен­та­тив­но зда­ње на Те­ра­зи­ја­ма – Игу­ма­но­ва па­ла­та, де­ло ар­хи­те­ка­та Бран­ка и Пе­тра Кр­сти­ћа. На вр­ху згра­де по­ста­вље­на је скулп­тор­ска ком­по­зи­ци­ја  „Си­ма Игу­ма­нов са си­ро­чи­ћи­ма”, рад Лој­за До­ли­на­ра. На­жа­лост, ова склуп­ту­ра ба­че­на је 1950. го­ди­не са згра­де. Ура­ди­ла је то гру­па та­да­шњих „омла­ди­на­ца”. Мно­го де­це­ни­ја и во­ље би­ло је по­треб­но да се она вра­ти на сво­је ме­сто. Скулп­ту­ра је вра­ће­на 23. апри­ла 2021. го­ди­не, а пот­пун из­глед дао јој је ва­јар проф. др Зо­ран Ку­зма­но­вић. Ње­ном по­ди­за­њу на ово пре­ле­по зда­ње при­су­ство­вао је и Па­три­јарх Пор­фи­ри­је. Ка­ко је Па­три­јарх та­да ре­као, Си­ма Игу­ма­нов био је је­дан од ве­ли­ких за­ду­жби­на­ра срп­ског на­ро­да.

– Био је бо­га­ти тр­го­вац, али исто­вре­ме­но ду­бо­ки пра­во­сла­вац и аутен­ти­чан Ср­бин. Од све­га што је у то­ку жи­во­та сте­као све је дао у ко­рист на­ро­да – ис­та­као је та­да Па­три­јарх српски.

Извор: politika.rs

Већ шест година за истим столом окупља богослове и стручњаке из области менталног здравља. Социолог Дијана Паризијану, новинар Радија ТRINITAS, аутор емисије „Породични живот“ и модератор „Духовних курсева за стручњаке из области менталног здравља“ у оквиру пројекта „Христоцентричан“, говорила нам је о дијалогу између теологије и психологије.

Већ дуго сте између две области — теологије и психологије. Како су се ове две области у почетку усклађивале и каква је ситуација данас?

Емисију „Породични живот“ реализујем на Радију TRINITAS већ 11 година, а последњих шест година већина емисија има по два госта: једног богослова — најчешће духовника, и једног психолога, психотерапеута, психијатра, професора, психопедагога, односно стручњака из области менталног здравља или педагога који се бави васпитањем деце. Ако упоредим стање од пре шест година са оним што се дешава данас, могу рећи да је раније интересовање за сарадњу између теологије и психологије, нарочито са стране свештенства, било знатно мање.

Данас се примећује појачано интересовање и код свештеника и код богослова за ове науке — психологију и психијатрију — јер многи од њих сведоче да се повећао број оних који долазе на исповест и који страдају од различитих тегоба: анксиозности, депресије, па чак и тежих обољења, као што је шизофренија. Зато желе да стекну боље познавање начина испољавања и симптоматологије оваквих клиничких поремећаја. С друге стране, и хришћански психолози настоје да сазнају како да терапијска средства која користе примене на начин који је у сагласју са нашом хришћанском, православном вером.

У оквиру пројекта „Христоцентричан“ организујете месечне курсеве за стручњаке, уз учешће свештеника. Реците нам нешто више о том програму.

Заиста, већ готово годину дана у оквиру пројекта „Христоцентричан“ организују се месечни сусрети на којима богослови, духовници и универзитетски професори говоре психолозима. Ови курсеви намењени су стручњацима из области менталног здравља, са циљем да их приближе дубљем разумевању православне вере, али у вези са темама које су њима од непосредног значаја. До сада су обрађиване теме као што су однос душе, тела и ума, болест и исцелење, човек као дух, туга и униније.

Ови месечни курсеви организују се онлајн, путем платформе Zoom, и састоје се од предавања у трајању од око 40 минута, која излажу позвани гости. Након тога следи време за питања, која чланови заједнице „Христоцентричан“ постављају путем чета, а ја их преносим предавачима. Питања постављају и чланови управног одбора пројекта. Прво питање увек поставља отац Атанасије Улеа, који координира програм „Духовни курсеви за стручњаке из области менталног здравља“. У почетку смо их назвали „духовни курсеви за психологе“, али у ствари нису намењени само психолозима, већ и психијатрима, психотерапеутима, неуролозима и свим стручњацима који се баве менталним здрављем.

Позвани свештеници имају изузетно важну улогу. Како се припремају за ове курсеве и на који начин их, током дијалога, усмеравате да би понудили што више корисних и разумљивих информација стручњацима?

До сада су курсеве држали свештеници и духовници који су уједно и универзитетски професори. Тема се бира у складу са предметом који предају на факултету или према њиховим научним и пастирским интересовањима — у зависности од књига које су објавили, предавања која су одржали, тема о којима су говорили у емисијама или на различитим трибинама и расправама. Свештеници су унапред обавештени да ће предавати стручњацима, те су свесни да језик и начин излагања треба да буду усмерени ка питањима која су од значаја за оне који се баве менталним здрављем. Реч је о случајевима са којима се и сами сусрећу у свакодневној пракси — о болестима и тегобама које се појављују како у саветовалиштима, тако и у Тајни Исповести код духовника, односно о проблемима који се већ годинама разматрају у разговорима и сусретима, посебно у последње време, када је дошло до наглог пораста поремећаја менталног здравља.

Како сте до сада доживели интересовање стручњака из области психологије? Да ли учествују, укључују се, постављају питања, желе да разумеју и продубе теме?

Да, питања увек има веома много. Од самог почетка смо одлучили да месечни сусрети трају 90 минута, од 19.00 до 20.30 часова. Ипак, сваки пут смо продужавали предвиђено време за још 10–15 минута, како бисмо одговорили на што већи број постављених питања — бар по једно од сваког учесника, како бисмо обухватили што више људи. Заиста сматрамо да је интересовање за ове курсеве велико, јер је на сваком онлајн сусрету у просеку учествовало између 90 и 100 особа. Према искуству оних који држе онлајн предавања, то је прилично висок број учесника.

У емисијама које реализујете на Радију TRINITAS, важније од самих разговора у студију јесте да порука допре до оних код куће, до слушалаца. У којој мери ће заједничко деловање у оквиру пројекта „Христоцентричан“ помоћи крајњим корисницима — верницима у Цркви, али и пацијентима у ординацијама психолога, психотерапеута и неуролога?

То не говорим ја, већ сами духовници и православни психолози, који истичу да им је оваква сарадња потребна. На пример, у разговорима између психолога и свештеника које сам водила у студију, често сам слушала свештенике како траже препоруке за хришћанске психологе или психијатре, који своју праксу темеље на православној вери, како би им упутили своју духовну децу. Са друге стране, и психолози или психијатри тражили су имена свештеника којима би могли да упуте своје пацијенте ради Свете Тајне Исповести.

Дакле, постоји стварна потреба, пре свега у том смислу да се међусобно боље упознају и да се створи мрежа православних психолога, психијатара и психотерапеута, али и духовника, који би једни другима могли да упућују пацијенте, односно духовну децу. Реч је о мрежи која би обухватила читаву земљу, али и дијаспору, јер је много људи, како у отаџбини тако и у иностранству, којима је потребно духовно руковођење и усмерење. Зато је овакво заједничко деловање апсолутно неопходно. И понављам — то не тврдим ја, већ то произлази из искуства самих стручњака и духовника. Ја сам само сведок разговора који се воде између њих, како током емисија које реализујем, тако и пре и после њих.

Како видите развој пројекта „Христоцентричан“ у наредним годинама?

Пре свега, да би се овај подухват конституисао као самостално удружење, важно је да постане што шире препознат и познат. Већина нас који смо сада укључени у ову пилот-фазу пројекта „Христоцентричан“ радимо на добровољној основи. Међутим, биће потребна и материјална средства како би се овај подухват даље развијао. Потребни су и ангажовани стручњаци, али и административно особље, ради организације онлајн сусрета и непосредних окупљања, као и планираних истраживања. Надамо се, уз Божију помоћ, да ће „Христоцентричан“ временом постати самостално и стабилно удружење.

Какву бисте поруку упутили младим психолозима или богословима који су радознали, али можда још увек неодлучни да продубе ову повезаност између науке и вере?

Веома је важно да млади, било психолози било богослови, схвате да заједничко делање — у било ком правцу, између вере и науке — може донети само добар плод, пре свега за њихово лично изграђивање. Али не само за њих: из ове сарадње између науке и вере добар плод највише ће користити њиховом пацијенту, односно њиховом духовном чаду. Јер стручњак из области менталног здравља, који живи црквеним животом и труди се да води живот по вољи Божијој, постаје светлост и путоказ за онога који му долази на саветовање, за свакога ко пређе праг његове ординације и пожели да учествује у тој светлости. У овом тренутку, духовници сведоче да се око 90% људи најпре обраћа психологу, а тек 10% духовнику.

Хришћански психотерапеути могу, у оквиру свог терапијског процеса, упућивати пацијенте духовнику, онда када је то потребно. Али и у супротном смеру постоје духовници који се, како сами сведоче, сусрећу са клиничким испољавањима која не умеју да разликују као болест, као поремећај, као емоционалну или чак психијатријску патологију. И они, стога, имају потребу да своју духовну децу упуте стручњацима.

То је особеност времена у којем живимо, времена у којем је депресија, према подацима Светске здравствене организације, сврстана на друго место по учесталости. Већ је престигла малигна обољења и налази се одмах иза кардиолошких болести, а процене указују да ће у наредним годинама надмашити и њих. У таквом контексту, у којем је болест нашег доба у великој мери болест душе — а, како многи наглашавају, у својој дубини она је и духовна болест, јер грех води ка оболевању душе и тела — потребно нам је исцелење целокупног бића.

Разговор водила: Анда Елена Тома.

Извор, фото: ziarullumina.ro

Превод са румунског редакција портала "Живот Цркве".
 

У наставку можете прочитати кратак одломак из описа живота светог Марка Траческог (Атинског). На мене лично је овај одломак оставио велики утисак, јер показује колики су потенцијали скривени у благодати коју добијамо на Крштењу и служи само као потврда да оно што је Христос говорио нису биле само метафоре, већ су Његове речи имале буквални смисао као рецимо, речи о померању планине. Наравно, од нас Господ Исус не очекује да померамо планине и да ходамо по води, али очекује да „разгоревамо благодатни дар Божији који је у нама“ (2. Тим. 1:6)

*

„Затим ме упита: Да ли сада има у свету хришћана, који кад би рекли гори овој: „дигни се одавде и баци се у море“, – да се тамо и збуде? У том часу покрете се планина, на којој беху, попут мора. А свети Марко махну јој руком, говорећи јој: Шта ти би, горо? Ја не рекох теби да се покренеш, него разговарам с братом, а ти стани! – Чим он то рече, гора се заустави. А ја, кад то видех, падох ничице од страха. Но он ме ухвати за руку и подиже, па ме упита: Зар ниси видео таква чудеса за свога живота? Ја му одговорих: Нисам, оче. А он уздахнувши заплака горко, и рече: Тешко земљи, јер су хришћани на њој само по имену хришћани а не по делима.“

https://tvrdjavaistine.org/zitija-svetih-delovi-koje-pamtim-vi/

Покушајте да себи представите ситуацију у којој неко жели да вам одузме живот због Христа. Колико би од вас то захтевало прибраности, молитве Bogu, страха да не одступите… А замислите да на све то још и ваши најрођенији чине све што је до њих да вас наговоре да одступите од Господа. Колико би вам тек онда било неподношљиво тешко! У таквој ситуацији су се нашла два брата и да није било светог Севастијана и његове јасне и искрене вере у вечни живот који нас чека – њих двојица би се одрекли Христа… Колико је важно да памтимо да ово овде, наш живот са свим својим обавезама, одговорностима, проблемима, лепим и ружним стварима, хиљадама планова – све то је само припрема за оно што нас чека…

*

„У то време два честита и благородна мужа, Маркелин и Марко, рођена браћа, бише ухваћени због исповедања Христа, и дуго у тамници држани. К њима често долажаше блажени Севастијан и тешаше их, разговарајући о светој вери и саветујући им да се одрекну пролазних блага земаљских и да се не боје привремених мука. Они послушаше његов здрави савет: јуначки поднесоше мучења од мучитеља и, остајући непоколебљиви у вери, бише осуђени на посечење мачем. Но баш у то време када они, готови умрети, преклонише главе своје под мач, стиже наређење да их пусте кућама њиховим, к родитељима њиховим, женама и деци.

Престарели родитељи њихови, Транквилин и Маркија, беху још живи. И родитељи њихови и сви укућани молише градоначелника римског Агреста Хроматија да продуже живот Маркелину и Марку за тридесет дана, да би их за то време они могли наговорити да се поклоне незнабожачким боговима, јер родитељи њихови, и жене, и сва родбина њихова беху незнабошци. Градоначелник им испуни молбу. Тада родитељи, жене, деца, сродници и пријатељи окружише Маркелина и Марка, и са великим плачем их мољаху да се смилују на себе и на њих: да одустану од своје намере и поступе по вољи царева. Отац, указујући на своје седе власи и престарелост и телесну болесност, мољаше их да се они до смрти његове држе праотачке вере и да га по обичају сахране: јер се већ надаше скорој смрти, и не могаше ходити сам него га други придржаваху или преношаху. А мајка, показујући груди своје којима их је одојила, захтеваше од њих дужно поштовање и синовску послушност, и мољаше их да ради ње поштеде живот свој и не предају себе на добровољну смрт. Малена пак дечица пружаху руке к њима, и ноге им грљаху, и плакаху, молећи их да их не остављају сироте. А одојчад, која још беху у пеленама и не умејаху говорити, самим изгледом својим подсећаху на сиротанство и побуђиваху у родитељима жалост. Жене говораху о свом удовиштву, и лијући топле сузе мољаху их да са собом не погубљују и њих, изабравши себи смрт, а њих строваљујући у невоље удовиштва. Сродници пак са сузама их саветоваху да не наносе такву срамоту кући својој и свој родбини својој, и ругање од стране суседа, предајући себе срамној смрти. И сви много плакаху и силно кукаху.

И шта су имала да раде непобедива срца ова два брата? Њих ни једно мучење не могаше поколебати тако као ово искушење: јер савлађивани природном љубављу према престарелим родитељима и женама и деци и сродницима, и ломљени сажаљењем, они се почеше сумњати и колебати као трска од ветра, и срца им се топити као восак од огња. Они и сами плакаху заједно са сродницима, и већ беху скоро готови да попусте на њихове молбе и да се одрекну свете вере.

Тада Севастијан, који се у то време десио тамо, видећи да су они скоро готови одрећи се вере и душе своје погубити, сажали се на њих, а и осетивши да је настало време да и он исповеди своју веру, те да тако и другима помогне и сам изађе на подвиг страдања, устаде усред присутних, даде знак свима да ућуте, па стаде говорити Маркелину и Марку овако:

„О, сјајни војници Христови! О, прекаљени ратници Божије војске! Својом великом храброшћу ви се јуначки већ приближисте к слављу, а сада хоћете да због бедних жалопојки ваших ближњих одбаците венац вечни. Не чините то! него подвигом својим научите сада Христове војнике јунаштву; научите их да се наоружавају више вером него железом; не, бацајте заставе ваших победа ради женских суза, и не дајте даха вражјој глави што је под вашим ногама, да не би враг, добивши силу, опет повео борбу противу вас. Јер када први устанак његов на вас беше опак, то поново раздражен он ће вас још бесније напасти. Стога, славну заставу подвига вашег подигните изнад свих земаљских љубави и не остављајте њу због некорисних дечјих суза.

Ови, које ви видите где плачу, радовали би се сада када би знали оно што ви знате, јер они сматрају да живот постоји само на земљи, и када се он заврши и тело умре, неће остати ни једног делића душе живе. Но када би они знали да постоји други живот, бесмртан и безболан, у коме царује непрекидна радост, они би несумњиво пожелели да уђу у њега, с вама, и презревши времени живот постарали би се добити вечни. Јер садашњи живот пролази брзо, и толико је непостојан и неверан, да чак људи, љубављу привезани за њега, губе веру у њега. Од самога почетка света он је погубљивао оне који су се уздали у њега, обмањивао оне који су га желели, наругао се онима који су се гордили њиме, слагао је све, посрамио свачију наду и поуздање, и показао се веома лажљив. О, када би та лаж била само у машти, а не уводила у горке заблуде!…“

https://tvrdjavaistine.org/zitija-svetih-delovi-koje-pamtim-v/

Београд је нискобуџетни Њујорк.

(Момо Капор)

***

Београд је најружнији град на свету на најлепшем месту на свету.

(Ле Корбизије)

***

Београд је опет огрејало сунце, јер нико други није хтео.

(Душко Радовић)

***

Кад је Корбизије рекао за Београд да је најружнији град на најлепшем месту, имао је пред собом резултате тих вишевековних рушења. Они данас који воле и познају овај град, не познају га на основу онога што су у њему видели или дотакли. Његов највећи и можда најлепши део је онај који је нетрагом нестао, па га више никада нећемо видети, снимити или додирнути. Али, историји припада и онај њен нестали део, који се више никада неће моћи реконструисати, онај део историје који се налази у нама, а не у свету око нас.

Очигледно, Корбизијеов најружнији град на најлепшем месту, кроз историју је био веома често најлепши град на најстрашнијем месту света. У закључку, могли бисмо парафразирати ‘Њујорк Тајмс’ из далеке 1876. године. Да се на турском походу у Европу није испречила Србија са Београдом (који је тада сравњен са земљом), данас би свакако као он изгледали Немачка и Француска, Беч, Минхен и Марсеј.

(Милорад Павић)

***

Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може се сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно.

(Душко Радовић)

***

… дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, саздах га и посветих Богоматери…

(Деспот Стефан Лазаревић)

***

У Београду сам први пут (1973). Дошао сам и зато што никад још нисам био у овој средини, на истоку Европе. За кратко време сам утврдио две ствари, за мене врло важне: једе се изврсно, а приступ филмовима је много интелектуалнији него у Америци.

(Џек Николсон)

***

Колико сте ви тек имали да градите кад се зна да су бомбардовали и Немци и савезници. Лако је другим великим градовима Европе да се хвале својом лепотом… Имате леп мали зоо-врт… Казали су ми да је у време бомбардовања и зоолошки врт био порушен и да су животиње биле побегле на улице, али да су се саме вратиле назад… Стварно лепа прича – не знам да ли је истинита…

(Алфред Хичкок)

***

Посебно сам импресиониран ведром и топлом атмосфером Београда.

(Семјуел Бекет)

***

Тада су ми били потребни сусрети с људима који ме неће третирати површно као што ми се то код нас дешавало, с људима који сатима седе за столом и друже се, певају неке песме и увек имају страшно много да кажу. Тај београдски период је просто излечио моју душу…

(Ерскин Колдвел)

***

„Где је срце Београда?

Свугде и нигде.

Оно се крије у отменој лежерности чистача ципела који ће рећи: „Дај шта даш!“, у филозофски складној опуштености његових стараца који су преко главе претурили толико ратова, у јутарњем вицу који ће својим ведрим праском преобразити натмурено службеничко јутро у тролејбусу, у пријатељству келнера који се не устеже да седне са гостом испод „Липе“ и попије пиво, у уличној гужви у којој ће те се ретко када осетити странцем, ма одакле долазили, у лепоти ижврљаних зидова које нико не кречи, а на којима је исликана дирљива фреска уличних судбина, љубави, псовки, увреда, духовитости, фудбалских резултата, имена – све то на малтеру испод којег јос провирују упозорења: Проверено – мин њет! Сви на изборе! Живот дамо, Трст не дамо! – а изнад свега таблица одавно ишчезлог осигуравајућег завода „Сава“, који није успео ништа да осигура, а најмање себе, и бледи трагови промењених табли са уличним називима.

Дух Београда крије се у јединственом хаосу његових зелених пијаца, а пре свега у гипком ходу Београђанки. Београђанке на улици – то је за мене фантастичан модеран балет, без другог звука до лупкања потпетица на њиховим ципелама! Бледе, нагло израсле градске девојчице, одрасле на асфалту, одгојене погледима пролазника пуним жеља, самосталне, дрске и учтиве у исти мах, са урођеном елеганцијом довитљивих модискиња и лукаво скривеним сиромаштвом – оне су најлепша и најраскошнија представа коју Београд нуди погледу дошљака, све док некуда не ишчезну, као по нечијем тајном мигу, а улице остану неутешно пусте и голе.

Дух Београда је, најзад, и у осећању да сте код куће, да не можете пропасти јер сте међу својима, да увек и у свако доба можете да позајмите нешто ситнине, љубави, кров над главом и мало неопходног саучесништва пред зору…

Тај дух рађа смеле вертикале, из њега ничу нове четврти, а пропадају старе, он премошћава реке и раскрчује сплетове зарђалих колосека међу чијим праговима ниче трава, да би себи обезбедио што шири видик на реке и небо. Он се поиграва архитектуром и урбанистичким законима.

Фотографисан из ваздуха, тај град никада неће привући радозналог сакупљача лепота, ма колико вешто био сликан.

Једноставно, он није фотогеничан! Али ће зато учинити нешто посве друго: разбудиће готово физичку бол од чежње, онима што су макар само неколико дана провели на његовим улицама, баш као што је нека фотографија бивше љубави у стању да нас измучи до смрти.

План његових улица постаје нешто слично топографској карти нашег срца. Тај ће нас град опчинити шармом, а никад нам неће открити тајну шифру те чудне љубави, којој не знамо разлога. Остаћемо заувек његови добровољни заточеници, који су између безброј градова ремек-дела изабрали баш Београд да у њему проживе свој једини живот који им је дан.“

(Момо Капор) 

***

Данас, град је преплављен супротностима и културом: с једне стране шљунковит, сив и сиров, а са друге спокојан, калдрмаст и тих. У исто време је место за кулирање, као и за узбуђења. 

(New York Тimes)

***

Београд има мноштво тунела и скровишта испод своје површине, наслеђе старо хиљаду година, током којег су сви, од Византијаца до Турака желели да доминирају градом.

(The Sтаr)

***

Београд се убрзано намеће као кључна дестинација за путнике који трагају за нечим другачијим у познатом европском пејзажу.

(The Sheffield Sтаr’s Profile Magazine)

***

Опорављајући се од балканских немира, Београд је постао у потпуности модеран град са мноштвом фантастичних карактеристика које га издвајају од осталих европских градова.

(The Sun)

***

Београд нема довољно занатлија. Када смо замишљали будућност, замишљали смо је без кварова.

(Душко Радовић)

***

Ако човек привремено, за овај тренутак, занемари основни задатак који има у Београду, а то је сачувати голи живот на пешачким прелазима и тротоарима, преостаје му онај тежи: да се сачува од исповести познатих и непознатих људи.

(Борислав Пекић)

***

Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде.

Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.

(Иво Андрић)

***

Београд је фантастичан европски град, повезан са светом.

(Анџеј Вајда, филмски редитељ)

***

Стигао сам у Београд зими и видео своје детињство: улице затрпане снегом, лица слична као у Америци моје младости. Било је то врло дирљиво.

(Сол Белоу)

***

Овај велики град био је, изгледа, одувек овакав: истрган, просут, управо као да никад не постоји, него вечно настаје, дограђује се и опоравља. С једног краја ниче и расте, а са другог вене и пропада. Увек се креће и таласа, никад не мирује и не зна шта је спокој и тишина. Град на две реке, на великом простору сапет ветровима.

(Иво Андрић)

***

Ако ћемо поштено, Београд овог јутра не изгледа богзнакако. Гледамо га упитно а он невољно слеже раменима Карабурме и Бановог Брда: данас му не иде, Београд данас нема свој дан.

(Душко Радовић)

***

Највеће богатство Београда нису руде ни минерали. Нису ни девизне, ни динарске залихе. Није ни наше традиционално гостопримство. Највеће богатство су девојке! И мајке што их рађају.

(Прљави инспектор Блажа)

***

Још понегде у Београду постоје тарабе, а уз тарабе расте коров јаког, опорог мириса… Гугутка гугуче на грани дивље крушке, а залутали пољски миш бежи од страха или глади… Све то још постоји негде, у некој улици без имена и кући без броја… Закачило се као чичак за ногавицу велеграда и путује временима и просторима којима не припада.

(Душко Радовић)

***

Београд није ни највећи, ни најстарији, ни најлепши град на свету, али неки кажу да је један од највеселијих.

(Јово Анђић)

***

Београд није у Београду, јер Београд, у ствари и није град – он је метафора, начин живота, угао гледања на ствари.

(Момо Капор)

***

Цветајући и добро насељен град.

(Идризи, арапски географ)

***

Како се често дешава да путник посети неко чувено место очекујући много, а одлази из њега потиштен и разочаран. Овакви случајеви су са Атином, Рајном, Црквом светог Петра у Риму. Међутим, отишао сам у Београд не очекујући ништа – ни декор, ни призоре, ни веселост нити ишта занимљиво – а сада сам потпуна жртва његовог заводљивог шарма да од њега морам да се одвојим са највећим болом. Ово је неко ново осећање: заљубити се у један град.

(Хербет Вивијен, путописац)

***

Нема града на свету око кога су се јагмили толики народи, под чијим су се бедемима водиле толике битке, који је толико пута мењао власника и педесет пута уништаван да би се свих педесет пута поново из историјског гроба подигао – као што је наш Београд. Па зар та чињеница што је тај град српски ни најмање о Србима не говори?

(Борислав Пекић)

***

Од свих мени познатих градова ова варош има најљепши положај, највише свијетла и сунца. То је најбјелији, најпленерскији од свих градова које познам, бијело и сунчано мјесто, као да је изабрао да буде слика слободе и свјетлости у племену нашему.

(А. Г. Матош)

***

Ноћ пада у главном граду бивше Југославије и музика испуњава ваздух. Свуда.

(The New York Times)

***

Да ли је ико икада питао Београд шта би волео да буде кад порасте?

Београд су вековима рушили многи, а градили су га само Београђани!

Нису у Београду само улице слепе.

Разбојници нас пресрећу и пљачкају по мрачним улицама и парковима Београда. Фини људи то не раде! Они пљачкају из фотеље!

Од када смо последњи пут победили природу у Београду, она се скроз повукла у себе и нигде је нема!

(Афоризми Нинуса Несторовића)

https://www.danubeogradu.rs/rekli-su-o-beogradu/

Јеванђелски одјељак Недеље Месопусне (Прича о Страшном суду, по Матеју 25, 31–46) показује нам Христа не као строгог судију који пребројава преступе, него као Цара љубави који открива истину људских срдаца. Мјерило суда је једноставно и потресно: „Огладњех, и дадосте ми да једем…“

Спасење или погибао не одређују се теоријама и умовањима, него нашим односом према самоме Христу, онако како се тај однос пројавио у „најмањем брату“ (човјеку).

Црква поставља овај одјељак пред сам улазак у Велику Четрдесетницу (велики пост), да би нас подсјетила да је пост без милосрђа празан и бесплодан.

Наше богопоштовање се не ограничава у зидове једног храма, него се наставља на путу, у болници, у затвору…

Истовремено, у последњим редовима овог одјељка помињу се два стања: „вјечна мука“ и „вјечни живот“.

Често замишљамо пакао као казну коју Бог намеће. Међутим, Свети Оци другачије осветљавају ову тајну. Свети Исак Сирин пише:

„Пакао је бол љубави. Они који се кажњавају у геени[1], бивају бичевани љубављу.“ То значи да иста љубав Божија, која је свјетлост и радост за оне што је прихватају, постаје бол и мука за оне који је одбацују.

Свети Максим Исповједник објашњава да Бог „све људе подједнако воли“, али да учешће човјека у тој љубави зависи од његове сопствене слободе.

Бог никада не престаје да воли; човјек, међутим, може престати да одговара на ту љубав. У томе се налази драма. Пакао није одсуство Бога, него немоћ за заједницу са Њим.

У истом духу, Свети Григорије Богослов наглашава да је „Бог свјетлост за оне који се очишћују, али и огањ за оне који остају нечисти“. Иста је свјетлост, али са другачијим доживљајем.

Вјечни живот није просто трајање без краја; он је однос љубави, заједница са Христом. А пакао је одбијање те заједнице.

И наш савремени светитељ, Свети Софроније Есекски, преноси исту поруку: „Вјечни живот јесте познање Бога као љубави; а погибао је затварање човјека у самога себе.“

Човејк који није научио да воли, не може да поднесе бескрајну љубав.

Прича о Страшном Суду, дакле, јесте откривење. Јер ће нам Христос показати какви смо заиста постали. Ако смо научили да Га препознајемо у гладном, у странцу, у болесном, тада већ сада живимо вјечни живот. Ако смо, пак, затворили своје срце, тада већ сада окушавамо самоћу и одвојеност.

Превод: Никола Гачевић, протопрезвитер

Извор: Отисци доброте

Од четврте или пете године имала сам осећај вечности, то је најбоље што умем да опишем. Мисао је гласила овако: Ја сам увек постојала и увек ћу постојати. Довољна је једна погрешна премиса да човек скрене у лаж. Од кад знам за себе пратила ме је једна помисао која је происходила из моје природне радозналости и извртала је у прелест, надахнута гордошћу сујете коју су у мени хранили спољашњи подстицаји и хвале околине, као и самоиспуњујуће пророчанство, чијем су испуњењу допринеле моје природне способности у комбинацији са условима у којима сам одрасла.
Та помисао је гласила: „Твоје постојање је од изузетног значаја и дошла си у овај живот, не без разлога, већ да оствариш нешто „велико“.“ Не бивајући, премда крштена, утемељена на православном предању и литургијском ритму живота, моја душа у зачетку беше идеално тле за оперисање нечистих сила. Развијала се брзо, али противречно, у вечитој борби опсена знања овога света са смирењем семена крштења. Осећај посебности стварао је осећај одбачености од околине и обрнуто, а све је то био менталитет жртве, који је прикривао умишљеност и частољубље.
Требало је седамнаест година да ме чињенице и знања овог света коначно доведу до атеизма и потпуног осећаја личног бесмисла. Гладна вечности, црпила сам податке из свега, много сам читала, учила, бавила се науком, била једна од најбољих ученика, и све то, без икаквог труда, али мени ништа од тога није представљало ни проблем ни задовољство. Циљ је, дубоко у мени, увек била истина коју нисам налазила, у школи, момцима, алкохолу, летовању, изласцима. Ни у чему нисам уживала, а имала сам, по становишту света, савршене услове за то. Све ми је постало крајње досадно и упала сам у депресију.
Тада сам схватила да ја не знам ко сам, ни шта је живот. Да ништа нисам проживела и да немам шта да кажем. Тог тренутка се све променило. Упознала сам момка са којим ћу наредне 4 године провести у потпуном лудилу, о чему сам имала и „визију“. Почела сам да верујем у „нешто“, и тиме је почело моје агностичко трагање за смислом. Убрзо сам пробала разне врсте психоактивних супстанци, све у сврху истраживања, учила о разним источњачким праксама, медитацији, манифестацији, разним теоријама, вештичарењу, магији, прорицању, вишим димензијама постојања и томе слично. Била сам у лажи и лагала сам; била сам у незнању и, мислећи да знам, ширила сам га. Гатала сам и погађала, врачала и манифестовала. Све ми се вратило на зло и било ми је све горе и горе, али ја то нисам примећивала, јер сам се, надахнута месијанским духом, осећала значајно. Имала сам мисију, додуше стално неку нову, али у корену сваке била је жеља да цео свет учиним добрим и духовним. Веома амбициозно, с обзиром да сам била лажљива, плашљива и себична, а духовно прелешћена. Тумарајући кроз лавиринте ума у психоделичним искуствума, живела сам много живота, али ниједан прави. Сазнала сам толико лажи и то сматрала својом истином. Али та реч истина одјекивала је у мом тврдом срцу као куцање и отворило се.
Једног дана отишла сам на једно од мојих мистичних путовања, током којег сам мислила да умирем, и нисам се у потпуности вратила. Месецима касније покушавала сам да се вратим у реалност и много тога на путу оставила, факултет, пријатеље, навике, комплетну обману пређашњег живота, јер сам први пут у животу схватила, где тај пут на коме сам била, заиста води. У шизофренију. Знала сам то свим својим бићем, у кошмарним ноћима и улицама пуним таме, са чудним сликама на зидовима, у којима би ми се пред очима свет распадао и одаљавао од мене, у непосредном искуству параноје и страха од духовне смрти, јер сам увелико знала да физичка смрт није крај.
Тада, у моменту најтамније ноћи моје душе, како се то у Њу Ејџу назива, непозната особа ми шаље поруку, тврдећи да је мој Анђео чувар, и упућује ме да се вратим Богу. И ја спуштам свој его, јер ми је истина увек била изнад свега, како год то иронично деловало, и пристајем да кренем испочетка. Бића са којима сам остварила контакт на својим дотадашњим путешествијама нису волели то и показали су своје право „лице“, а ја сам их се одрекла, као и свих дарова које сам стекла надахнута нечистим духом, свих пракси, део по део одстрањујући гангрену и превијајући ране остатака мене. Не бих много описивала, рекла бих само да сам тада први пут у животу осетила покајање и то је био почетак мог преумљења. Захвална сам Богу што је чуо моје гребање вештичијих канџи, ја сама никада не бих схватила, да се истина не закључује, већ открива. И након свег лутања, нашла сам, и познала сам по плодовима. Слобода коју сам тражила далеко, била је ту, ограничена оковима мог знања, ометена развојем мојих сценарија, начина и зачина.
И робиња духа погађачког, познаде Цара Небеског и поста слободна, јер Он одагна од ње кнеза таме. Свака моја замисао је лаж наспрам премудрости Божије, јер је Његова воља савршена, а ја се молим да ми пода мудрости да је творим и заштити ме од ропске гордости пале људске природе.

извор

Што год да чиниш,чини из љубави

 ...Први покрет чини Христос: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити” (Мат. 11, 28). Затим ми,људи,прихватамо ову светлост својом слободном вољом,коју изражавамо кроз љубав према Њему,кроз молитву,кроз учешће у животу Цркве,кроз учешће у светим Тајнама.

Често ни труд,ни метаније или земни поклони,ни осењивање себе знаком крста не привлаче благодат Божију. Ту постоје одређене тајне.

Најбитније јесте то да избегаваш форму,а држиш се суштине.

Што год да чиниш,чини из љубави. Љубав је вазда спремна на жртву.

Ако нешто чиниш као да је то за тебе кулук,душа ти се буни и реагује против тога.

Љубав привлачи благодат Божју. Када сиђе благодат,самим тим силазе благодатни дарови Светога Духа: „А плод Духа јесте: љубав,радост,мир,дуготрпљење,благост,доброта,вера,кротост,уздржање.

За такве нема закона (Гал. 5, 22-23).

*

Ово су својства што треба да их има душа која је здрава у Христу.

Сједињен са Христом,човек постаје благодатан и на тај начин живи изнад зла. Зло за њега не постоји.

Свети Порфирије Кавсокаливит

*

"Најтежи терет за дете су непроживљени животи његових родитеља"

 - Јунг

*

"Не постаје се просветљен замишљањем светла, већ освешћивањем мрака." - Јунг

 Тај мрак (сенка) у нама, једино се Христовом светлошћу осветлити (растерати) може.

 Али како се то ради?

 Замисли једну мрачну собу.

Како ћеш је осветлити?  

Можеш узети кофу и покушати њоме мрак захватити и избацити га напоље, али то је луд и јалов покушај.

Мудрије је само подићи ролетне, померити завесе и пустити светлост да истера мрак (како нас је учио свети Порфирије Кавсокаливит).

 Тек када се то деси можеш схватити речи Св. Нектарија Егинског који је рекао да се срећа се налази у нама самима и да је блажен човек који је то разумео.

*

Не жури кроз живот,

тако се само прашина диже.

Живот се живи лагано,

а свако на циљ стиже.

 Мене су учили маленим стварима  које су битне,

срећан је само онај ко жели ствари ситне.

Руке су ту да грле,

а не да носе ствари.

Душа је увек млада,

јер само  тело  стари.

 Не граби него стичи,

у себи срећу гради.

Вредност се чува унутра,

а не на фасади.

Застани  тек да схватиш,

шта у животу вреди.

Да имаш ком да се вратиш,

да има  ко да те следи.

Само те једно молим,

речи се ових сети,

на циљ ће стићи свако,

било да гмиже ил  лети.

 Увек се са душом игра,

анђео или враг.

Човек се памти по оном

КАКАВ  ОСТАВИ  ТРАГ !

 ДИВНА ПЕСМА

Мика Антић

*

"Врата раја су ниска. Да би ушао кроз њих, мораш бити као дете или се мораш понизити."

Свети Августин

*

"Ко је упознао себе већи је од оног ко се удостојио видети анђеле"

- Свети Исак Сирин

*

Искра правог „ја“

 „Људи су у суштини, дубоко у себи, бољи од манифестација које видимо у њиховим животима.“

Истина је да смо сви затрпани смећем, али ипак искра правог „ја“ трепери испод њега.“

 Игуман НИКОН Воробјов

*

"За уништавање једне нације нису неопходне атомске бомбе и пројектили дугог домета.

 Довољни су снижавање квалитета образовања и дозвољено варање на испитима.

 Пацијенти умиру у рукама доктора који су положили испите варајући.

Зграде се урушавају у рукама инжењера који су положили испите варајући.

Нестаје новац у рукама економиста и рачуновођа који су положили испите варајући.

 Људскост умире у рукама теолога који су положили испите варајући.

 Правда нестаје у рукама судија који су положили испите варајући.

 Незнање студената којима предају наставници који су положили испите варајући је огромно.

 Колапс образовања је колапс нације."

Нелсон Мендела

*

,Све што видим и чујем

около толико је ужасно,

страшно и кошмарно, да

бих пао у потпуни очај

када не бих веровао,

знао и видео да

последња реч припада

Богу."

 Старац Пајсије Светогорац

*

Многи се питају када човек почиње да сазрева?

Нећемо погрешити ако кажено да "Човек сазрева када

негативност других,

више не може да угаси његову љубав према људима."

*

Не постајемо видљиви

када "упадамо у очи"

већ кад додирнемо срца.

*

Свети Старац Порфирије о исповести

 Када му се једном приликом обратило неко његово духовно дете са речима:

– Старче, желим да се исповедим, али се стидим,

његов одговор је био благ, охрабрујући:

 – Ах, јадничак. Шта ти мислиш да је духовник? Он је лекар. Кад сломиш руку и одеш код лекара, зар те он пита зашто си био неспретан пао и поломио се? Или ће твоју ручицу да ухвати нежно, да те не боли, да врати кост на своје место и да је завије у гипс како би се опоравила?

То је духовни отац.

(са Инстаграм странице)

У одломку који ћете прочитати у наставку мене највише поражава искреност и једноставност у односима између хришћана. Нико није покушавао да „глуми“ неку специјалну побожност, већ је овај свети епископ коме не знамо име, када је пао у грех, имао довољно части, искрености и поштовања према свом чину, да је био спреман да се одрекне епископске катедре. Управо то ми је остало у памћењу – свест о високом хришћанском достојанству и спремност за искрено покајање, какве год то последице носило по нас…

*

„У једном граду био је епископ који је, по ђавољем наговору, једном пао у смртни грех. Горко се покајао због свог пада и, да би добио опроштај, учинио је следеће: када се у цркви окупило много људи, изашао је на средину храма и пред свима јавно исповедио свој грех. Потом је, сматрајући се из дубоке понизности недостојним епископске службе, скинуо са себе омофор, ставио га на олтар и рекао народу: „Опростите ми, браћо, више не могу да вам будем епископ.“

Видећи велико смирење и покајање свог пастира, сви присутни у цркви заплакали су и повикали: „Нека његов грех падне на нас, оче, само нас немој лишити свог пастирства!“ Дуго су га молили да остане с њима. Попуштајући, с једне стране, молбама свог народа, а с друге желећи да се некако искупи пред Богом, епископ је најзад рекао: „Ако већ хоћете да останем, учинићу то, али под једним условом: да ми дате реч да ћете без поговора извршити оно што вам сада заповедим.“

Сви су дали реч. Тада је епископ наредио да се затворе црквена врата и рекао: „Знајте да нико од вас неће имати удела код Бога ако ме сада не прегази својим ногама.“ Затим је легао ничице на земљу. Сви су се ужаснули, али нису смели да погазе дату реч и, плашећи се његове опомене, почели су да прелазе преко њега. Када је и последњи човек који је био у цркви прешао преко њега, зачуо се глас с неба: „Због његовог великог смирења опростио сам му грех.“ Сви су чули тај глас и прославили Бога.“[1]

[1] https://azbyka.ru/otechnik/Viktor_Gurev/prolog-v-pouchenijah-na-kazhdyj-den-goda/6

извор

Архимандрита Јована (Крестјанкина) први пут сам видео 1982. године када сам дошао у Псково – печерски манастир. Рекао бих да тада на мене није оставио неки нарочит утисак. За мене је он тад био један добродушни старчић, веома крепак иако је имао већ седамдесет и две године, увек ужурбан и стално окружен мноштвом ходочасника. Остали житељи манастира изгледали су ми као много веће аскете па чак и некако достојанственији.

Обично би пред почетак вечерње службе из монашког конака изашла чудна поворка. Млади манастирски економ отац Филарет ухватио би оца Јована под руку и скоро трчећи би га вукао за собом тако да је старац једва успевао да сустигне свог келејника. За њима би истог трена појурила гомила ходочасника, који су обично напољу чекали да се старац појави. Тако су сви заједно просто јурили кроз манастирско двориште. И док су се монашке мантије вијориле, а старац се сваки час спотицао и губио дах због те јурњаве, и поред тога покушавао је да неког од ходочасника успут благослови па чак и да одговори на нека од питања. Отац Филарет се због тога страховито љутио и својим продорним фалсетом викао час на баћушку, час на ходочаснике, које је понекад чак и растеривао кишобраном. Кад би напокон успео да се с оцем Јованом пробије и уђе у цркву, одмах би старца увео у олтар.

Треба рећи да економ то није чинио из неке зле намере, него зато што би се отац Јован напољу веома брзо прехладио, док је у летњем периоду постојала могућност да баћушка уопште не стигне до цркве јер га људи дословце сатима нису пуштали. Свакодневно сам посматрао тај призор с пријатељима искушеницима и од срца смо се смејали све док временом нисмо почели да схватамо да је тај исти отац Јован, који тако смешно трчкара за љутитим манастирским економом, у ствари један од малобројних људи на земљи пред којима нестају просторне и временске границе и Господ им на тај начин даје могућност да прошлост и будућност виде као садашњост. С чуђењем и не без страха властитим искуством смо се уверили да су пред тим старчићем, којег су злонамерници подругљиво називали „доктор Јојболи”, људске душе потпуно откривене са свим њиховим скривеним тајнама, највећим жељама и добро скриваним делима и мислима. У древна времена такве људе су називали пророцима, а у Православној Цркви називамо их старцима.

Отац Јован никад себе није називао старцем, а кад би му неко и рекао нешто у том стилу, само би згрануто пљеснуо рукама: „Ма какви смо вам ми старци?! Ми смо у најбољем случају искусни старчићи.” По свом дубоком смирењу, до краја живота искрено је у то веровао, као што су исто тако многи, који су познавали оца Јована, били уверени да је он прави старац којег нам је Господ послао и који зна вољу Божју. То што је оцу Јовану Господ откривао вољу Божју о људима и јесте било оно најважније. Ни то нисмо одмах схватили. У почетку нам се чинило да је баћушка просто један стар и веома мудар човек и да управо због те необичне мудрости код њега и долазе људи из свих крајева Русије. На своје велико запрепашћење, тек касније смо схватили да те хиљаде и хиљаде људи од оца Јована уопште нису очекивали мудар савет.

Оних који деле савете на основу људског искуства на овом свету има напретек. Али људи који су долазили код оца Јована, и то, као по правилу, у најтрагичнијим и преломним тренуцима свог живота, нису имали потребу да од њега чују како да поступе мудро, него како да поступе на једино исправан начин. Управо по томе што зна вољу Божју старац се и разликује од свих осталих људи, па чак и од славних мудраца, богослова-интелектуалаца, па чак и од најбољих и најискуснијих свештеника.

Сећам се како ми је једном приликом, док сам још био млади искушеник, пришао један ходочасник, иначе Московљанин, и испричао ми један случај чији је сведок био само пре неколико тренутака. Окружен мноштвом људи отац Јован је журно ишао према цркви. Изненада му је притрчала једна уплакана жена с трогодишњим дечаком на рукама.

– Оче, благословите дете за операцију! Лекари у Москви захтевају хитно…

Отац Јован је застао и рекао жени нешто што је тог ходочасника из Москве просто шокирало:

– Ни случајно! Умреће на операционом столу. Моли се, лечи га, али ни случајно немој да дозволиш операцију. Дечак ће оздравити. А онда је дечака осенио крсним знамењем. Седео сам с тим ходочасником и заиста смо се осећали ужасно због онога о чему смо размишљали. А шта ако је отац Јован погрешио? Шта ако дете умре и шта ће мајка учинити оцу Јовану ако се то догоди? Наравно, ни на памет нам није падало да отац Јован има погрешан однос према медицини што се иначе, иако ретко, ипак може срести у духовној средини. Он је много пута давао благослов, а често и инсистирао на операцији. Међу његовом духовном децом било је доста познатих лекара.

Са стрепњом смо ишчекивали шта ће даље бити. Чекали смо да видимо да ли ће се у манастиру појавити од бола скрхана мајка и направити страшан скандал, или ће ипак све бити онако како је отац Јован предвидео. Судећи по томе што је баћушка мирно наставио свој свакодневни пут између келије и цркве, преостало нам је само да закључимо да је старац знао шта говори док је тако одлучно давао тај савет. Поверење и послушност представљају главна правила у контакту православног хришћанина и његовог духовног оца. Наравно, немогуће је бити у потпуности послушан сваком духовнику. Такви духовници могу се на прсте избројати. То је у суштини веома сложено питање. Кад неразумни свештеници умисле да су старци и притом почну да заповедају, да самоуверено наређују и да на крају гуше слободу своје духовне деце, што је недопустиво у духовном животу, тад се обично догађају трагедије.

Отац Јован никад ништа није наређивао нити је наметао своју вољу. Бескрајно је ценио човекову слободу и према њој се понашао с посебним страхопоштовањем. Будући да је знао шта је неопходно човеку који му се обратио за помоћ, био је спреман и да га наговара и да га саветује, па чак и да га моли да то испуни. Но уколико би тај човек упорно остајао при своме, баћушка би обично уздахнуо и рекао:

– Па добро, покушајте! Радите како вам воља…

Они који не би поступили по савету оца Јована, колико ми је познато, увек би се на крају горко покајали због тога. Као по правилу, следећи пут би долазили код баћушке с чврстом намером да испуне оно што им он каже. А баћушка би с уобичајеним саосећањем и љубављу примао те људе и, не жалећи ни времена ни снаге, трудио се на све могуће начине да исправи њихове грешке.

Прича о дечаку и његовој операцији подсетила ме је на сличан случај, који се догодио после десетак година, али чији је исход био сасвим другачији. Тих година у Москви је живела Валентина Павловна Канавалова, веома интересантна и заиста посебна жена. Изгледала је као да је сишла с Кустодијевог платна – права московска трговкиња. Била
је то удовица од шездесетак година, иначе директорка велепродаје прехрамбених производа, на Булевару мира. Онако пуначка и снажна, Валентина Павловна обично је достојанствено седела за великим писаћим столом у својој канцеларији у којој су се посвуда на зидовима, и то чак и у најтеже совјетско доба, налазиле огромне урамљене репродукције икона. На поду испод писаћег стола обично се налазила велика кеса пуна новца којим је Валентина Павловна располагала по свом нахођењу, то јест час је раднике слала да купе нове количине свежег поврћа, час би тај новац делила просјацима и путницима намерницима, који су се у великим гомилама окупљали око њеног складишта. Подређени су се плашили Валентине Павловне, али су је и волели. За Велики Пост организовала је освећење јелеја у свом кабинету, којем су с поштовањем присуствовали и Татари који су ту радили. Тих година, кад је владала страшна несташица, често су код ње навраћали и настојатељи московских цркава, а неретко и архијереји. С некима од њих била је учтива, али и веома резервисана, а с другима оштра па чак и груба због њиховог екуменизма, који није одобравала. Из Псково-печерског манастира више пута су ме слали у Москву великим камионом да за манастир донесем намирнице за Васкрс и Божић. Валентина Павловнаувек је с посебном топлином и мајчински примала нас младе искушенике. Иначе, она је давно била сахранила свог сина јединца. Истински смо се спријатељили, тим пре што смо увек имали тему за разговор, а то је био наш духовник, отац Јован.

Баћушка је био вероватно једини човек на свету пред којим се Валентина Павловна снебивала, али којег је притом бескрајно волела и поштовала. Двапут годишње је са својим најближим сарадницима долазила у манастир, постила и исповедала се. Тих дана била је тиха, кротка, бојажљива, ничим није подсећала на московску господарицу, тако да је заиста била непрепознатљива. У јесен 1993. године био сам именован за настојатеља подворја Псково-печерског манастира у Москви, што је била велика промена у мом животу. Подворје је требало да буде смештено у старом Сретењском манастиру. Да бих прибавио бројну документацију, често сам морао да одлазим у Печоре. Валентина Павловна имала је проблема с очима. У питању је била старачка катаракта. Једном приликом замолила ме је да замолим оца Јована да јој благослови једну лакшу операцију у познатом Институту Фјодоров. Морам признати да ме је одговор оца Јована заиста изненадио. Одлучно ми је рекао: „Не, ни у ком случају! Само не сада. Нек прође неко време.” По повратку у Москву пренео сам то Валентини Павловној.

Била је веома збуњена, тим пре што је у Институту Фјодоров све већ било договорено. Валентина Павловна написала је оцу Јовану опширно писмо у којем је поново тражила благослов за операцију и објаснила да је то нешто безазлено и да просто и не завређује пажњу. Наравно да је отац Јован исто као и она знао колико је безопасна операција катаракте, али се и поред тога веома узнемирио кад је прочитао писмо које сам му донео. Дуго смо седели и он ме је с огромном забринутошћу убеђивао да треба како знам и умем да убедим Валентину Павловну да одустане од операције. Поново јој је написао опширно писмо и влашћу духовника благословио да на неко време одложи операцију.

У то време добио сам две слободне седмице. Будући да више од десет година нисам имао одмора, отац Јован ми је благословио да те две седмице проведем на опоравку у санаторијуму на Криму и да обавезно са собом поведем Валентину Павловну. Исто то је написао и њој и у писму додао да на операцију треба да оде месец дана након одмора.

– Ако сад оде на операцију – умреће , с тугом и је рекао док смо се опраштали.

Међутим, у Москви сам схватио да је ударио тук на лук. Наиме, Валентина Павловна се вероватно први пут у животу побунила против воље свог духовника. Она је на одмору последњи пут била још у раној младости па је љутито понављала:

– Гле, молим те, шта је баћушка смислио! Чуј, одмор! А коме да
оставим складиште?

Била је заиста љута због тога што отац Јован придаје толико значаја некаквој тричавој операцији очију. Али ја сам био одлучан и нисам хтео више ништа да чујем, него сам јој рекао да ћу се одмах позабавити свиме што је потребно за наш одлазак у санаторијум и да ћемо у најскорије време кренути на Крим. На крају се Валентина Павловна наизглед помирила с тим.  Након неколико дана добио сам од Његове Светости благослов за одмор, обезбедио два места у санаторијуму, што у касну јесен и није било тако тешко, и позвао телефоном Валентину Павловну да бих јој саопштио датум нашег поласка. Јавио ми се њен помоћник и рекао ми:

– Валентина Павловна је у болници. Данас је оперишу.

– Молим?! – повикао сам. – Али отац Јован јој је то забранио!

Испоставило се да је пре неколико дана у складиште свратила нека монахиња. Пре монашења радила је као лекар и кад је сазнала за причу о катаракти, није могла да се сложи с одлуком оца Јована. Потпуно се сложила с Валентином Павловном и чак је на себе преузела обавезу да благослов за операцију добије од једног од
духовника Тројице – Сергијеве лавре, у чему је истог тог дана и успела. Валентина Павловна је била задовољна тиме па је одмах отишла у Институт Фјодоров, рачунајући да ће после брзе и једноставне операције за два-три дана кренути са мном на Крим. Међутим, током операције дошло је до излива крви на мозак тако да је била потпуно паралисана. Чим сам то сазнао, одмах сам телефонирао оцу Филарету, јер се отац Јован у изузетним ситуацијама користио његовим телефоном.

– Како можете тако да се понашате? Зашто ме не слушате? – скоро плачући ми је рекао отац Јован кад је чуо моју неповезану и тужну причу.

– Ако већ на нечему инсистирам, онда то значи да знам шта радим!

Шта сам могао да му одговорим? Само сам га питао како да помогнемо будући да је Валентина Павловна још била без свести. Отац Јован ми је заповедио да из цркве узмем Свете Дарове за причешће болесника и да их држим у келији како бих, чим Валентина Павловна дође к себи, без одлагања могао отићи да је исповедим и причестим, било то дању или ноћу. Молитвама оца Јована Валентина Павловна сутрадан је дошла свести. Родбина ме је одмах о томе обавестила тако да сам већ након пола сата био у болници.

У предворје одељења за реанимацију Валентину Павловну довезли су на огромном металном кревету на точкове. Била је тако сићушна и беспомоћна док је лежала под белим прекривачем. Кад ме је видела, затворила је очи и заплакала. Није могла да говори, али њена исповест била је јасна и без иједне речи. Прочитао сам јој разрешну
молитву и причестио је. Опростили смо се.

Сутрадан ју је још једном причестио отац Владимир Чувикин. Умрла је те исте вечери. Валентину Павловну сахрањивали смо с добрим и спокојним осећањима јер се, по древном црквеном предању, душа човека који се удостојио да се причести на дан своје смрти одмах узноси ка Престолу Господњем.

Архимандрит Тихон (Шевкунов)

Из књиге ”Несвети а свети”

https://mitropolija.com/2026/02/05/arhimandrit-tihon-sevnukov-otac-jovan/

Универзитет у Београду организује четвородневни "онлајн" Сајам образовања на коме се представљају сви факултети и студијски програми на основним академским студијама.  Православни богословски факултет представиће се у петак 6. фебруара од 12 часова и 40 минута. Представљање студијских програма трајаће 20 минута, после чега ће представници факултета бити на располагању свима заинтересованима за додатна питања. Линк за овај догађај налази се у наставку вести.

Програм сајма можете пратити уживо у оквиру састанка на овом линку:

 https://zoom.us/j/95792144785 

Снимци представљања свих факултета београдског Универзитета биће доступни на "Ју-тјуб" каналу Универзитета у Београду за накнадно гледање.

Извор: Радио "Слово љубве"

Од космополитског Париза до тишине манастира Путна, мати Фива је прошла дуг пут, испуњен „догађајима" који су јој променили живот. Католкиња у младости, привучена лепотом источних богослужења, открила је Православље на Институту „Светог Сергија" у Паризу и, после осам година ишчекивања, замонашена је 1990. године. Данас њена прича спаја два света и говори о вери, пријатељствима са великим јерарсима и чежњи за Румунијом. Мати Фиву смо срели у резиденцији Архиепископије Романске и Бакауске. Блиска Високопреосвећеном Оцу Јоакиму, долази у Роман кад год путује у Румунију. Мати са истинским ликом духовне старице, којој само француски нагласак одаје порекло.

Monica Dumitrescu: Мати Фива, знамо да сте још од детињства свом душом били окренути Богу, али бисмо желели да нам кажете како сте открили Православље у Француској која се тада налазила у пуном процесу секуларизације.

Случајно, ако тако могу да кажем. Имала сам 17 година. Једне године, током седмице посвећене екуменизму у Француској, у нашу парохију — била сам католкиња — дошао је један гркокатолички хор да поје. Певали су на словенском, руске мелодије. Толико ми се допало да сам отишла код њих и замолила да ме приме да певам заједно с њима, и прихватили су ме. Тако сам почела да идем на гркокатоличка богослужења. Да бих боље разумела шта се догађа на служби, почела сам да учим руски језик. Недељом ујутру одлазила сам код гркокатолика, јер сам била католкиња и могла сам тамо да се причестим. Затим сам открила цркву Светог Сергија при Институту православне теологије и две или три године сам сваке суботе увече одлазила тамо на бденије. Веома су ми се допадала бденија. Али недељом ујутру враћала сам се у гркокатоличку цркву. Све док једнога дана, нисам заиста осетила колико су службе у православној цркви богате и пуне садржаја. Имала сам чиме добро да се храним. Рекла сам себи: сада је доста, не могу више тако да наставим, морам да изаберем.

Дакле, изабрали сте Православље. Каква сећања носите са крштења?

Примљена сам у Православну Цркву на Богословском институту "Светог Сергија", од стране оца Алексија Књазјева. Том догађају су присуствовали и оци из Есекса — отац Рафаило Ноика, отац Симеон Брушвајлер, отац Захарија Захару и отац Кирил Акон, који је тада био и игуман. Моје крштено име било је Франс — Француска (рођена сам у ратном периоду) и отац ректор Института задржао ми је то име када сам примљена у Православље. Оци из Есекса су се забављали. Говорили су: „Погледајте, када вас је отац причестио, било је као да је причестио читаву Француску", са толиким је одушевљењем изговорио моје име на првом причешћу. И отац Клеопа се смејао на рачун мог имена. Упознала сам га у периоду пре 1989. године, јер сам пратила француске туристе који су посећивали Румунију. Када би ме видео, отац Клеопа би издалека довикнуо: „Еј, ено је та Француска која је напола Румунија."

Шта су рекли чланови породице? Имали сте побожну породицу, колико сам разумео.

Породица моје мајке била је побожна. Зато мајка и отац нису имали никаквих проблема у вези са мојим обраћењем. Међутим, мој брат је био студент Жака Лакана, Фројдовог ученика, и он уопште није био верник. Дуго ме је задиркивао, али када сам се замонашила, положио је оружје.

Разумем да сте се кретали у средини претежно словенског круга. Како сте доспели у Румунију?

Све је било сасвим случајно. Студирала сам енглески и шпански као и руске студије. На другој години руских студија, приликом уписа, тражили су од мене да научим још један језик из Источне Европе. Био је то период 1967–1968. године. И гледајући списак на универзитету, рекла сам себи: мађарски не желим да учим, ни пољски ни српски. Помислила сам тада: румунски изгледа лакше, јер говорим француски и шпански. Румунски језик ми се веома допао. После прве године румунског уписала сам се да похађам курс и наредне године. Иако су ми на Универзитету рекли да то више није неопходно, ја сам им казала: „Оставите ме на миру, почела сам, желим да наставим." И тако сам једног лета, са пријатељима студентима, отпутовала у Румунију на месец дана.

Да ли се још сећате године?

Мислим да је то било 1967. године. Остала сам месец дана и много сам путовала аутобусом по земљи. Осећала сам се веома добро. Тада сам пожелела да дођем поново, али нисам могла одмах да се вратим. Сигурно је, међутим, да сам наставила са студијама румунског језика све док нисам стигла до докторских студија трећег циклуса, како се код нас каже, а не до државног доктората. Некако, у исто време затражили су од мене да дођем да радим на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу. Био им је потребан неко би тамо помагао оцу инспектору, а мени се допадало да радим за Цркву. Свети Сергије је, свакако, већ била моја парохија, па сам оставила студије и почела да радим тамо. Тако сам упознала и успоставила пријатељство са Оливијеом Клеманом, оцем Борисом Бобринским и другима.

Шта вас је највише импресионирало када сте почели да долазите у Румунију? Рекли сте ми да имате дубоку душевну везу са манастиром Путна.

То је било нешто касније. Један отац из Француске, отац Мишел Евдокимов (син чувеног теолога Павла Евдокимова, прим.ур.), требало је да дође у Румунију као пратилац једне групе. Пошто он није могао да дође, замолио ме је да ја пратим ту групу. Одмах сам пристала. Из туристичке агенције били су веома одушевљени, јер сам говорила румунски. Дали су ми да пратим једну групу и ја сам кренула са њима. Тако сам стигла у Путну, где ми се веома допало. На посебан начин ми се допада овај крај Румуније. Буковина ми је прирасла срцу. Убрзо потом, туристичка агенција ме је замолила да у Румунију пратим једног тада познатог новинара из Француске, Жана Бурдараса, који је радио за „Ле Фигаро". И тако сам се једне зиме поново вратила у Румунију. Требало је да напише чланак, углавном о манастирима у Буковини. Од ОНТ-а (Румунске националне туристичке организације) добили смо возача и водича од и тако смо стигли, између осталог, и у манастир Путну. Новинара сам сместила у мотел — који је некада био архондарик (гостопримница) манастира — и отишла да најавим оцима да ћу доћи у манастир. Тамо је био један отац, Константин Кирила, који је понекад разговарао нешто непосредније са туристима, те сам осетила да је неопходно да најавим свој долазак са једним новинаром и двојицом пратилаца. Следећег јутра посетили смо манастир и новинар је разговарао, узимао интервјуе. У једном тренутку долази отац Јакинт. Излазио је из цркве, управо је завршио службу. И када сам видела његово лице и очи, помислила сам са смелошћу: ако човек може бити такав, и ја желим да будем таква. Био је толико прожет богослужењем коју је управо савршио! Већ сам била упознала једног сличног свештеника, мог некадашњег духовника из времена када сам посећивала католичка богослужења, оца Жан-Марија Листижеа, који ми је био духовник у студентским данима и који је касније постао кардинал Листиже, надбискуп Париза. Због оца Јакинта, који ми је постао и духовник, вратила сам се у Путну.

Да ли је то био тренутак који вас је приближио Манастиру Путни? Колико често сте долазили?

Долазила сам са туристима када је било потребно, али и онда када сам имала одмор, по неколико недеља годишње. Није било апсолутно никаквих проблема, јер сам боравила у хотелу и плаћала у доларима. То је био један веома леп период мог живота. Око 1982. године рекла сам оцу Јакинту да желим да се замонашим. Међутим, тако нешто није могло да се оствари током комунистичког режима. Митрополит Теофан, који је у то време био студент у Паризу, знао је за моју жељу и послао је моју монашку одећу оцу Јакинту. Он ју је оставио у свом ормару и она је тамо чекала све до 1990. године.

Рекли сте ми пре неколико дана да сте незванично били названи „митрополитска мама". Са којим сте оцима били у контакту у том периоду, али и с обзиром на положај који сте имали на Институту Светог Сергија?

Да, ни сама више не знам ко је то први рекао. Док сам радила на Институту Светог Сергија, упознала сам и помагала неке од оних отаца који су данас митрополити или епископи: Високопреосвећеног Серафима, митрополита Румунске православне митрополије која обухвата Немачку, Централну и Северну Европу, Високопреосвећеног Теофана, митрополита Молдавије и Буковине, и Високопреосвећеног Иринеја, митрополита олтенског. Затим је дошао на студије на институт и Високопреосвећени Јоаким, архиепископ Романа и Бакеуа, који ми је у периоду боравка у Француској био духовник. Касније су на студије дошли и Високопреосвећени Јосиф, митрополит Румунске православне митрополије Западне и Јужне Европе, и Преосвећени Силуан, румунски православни епископ Италије. Трудила сам се да свима помогнем колико сам могла, у складу са дужношћу коју сам имала на институту. Пре свега, обезбеђивала сам стипендије за румунске студенте. Али сам добро знала и колико може бити тешко прилагођавање културном контексту Француске. Огромна већина били су монаси или чак јеромонаси, а у Француској свештеници нису били поштовани, већ напротив — бити свештеник сматрало се нечем понижавајућим. На пример, Високопреосвећени Јоаким био је чак и физички нападнут од једног човека: ударио га је песницом док је био у метроу. То је друштво у потпуности дехристијанизовано. Има још хришћана, али мало. Знајући колико културни шок може бити велики, настојала сам да помогнем румунским студентима. Бринула сам да у својим собама имају све што им је потребно. Одговарала сам на њихова питања и пре него што би их поставили. Били су пресрећни што су дошли на студије у иностранство, што могу да читају разноврсне књиге, али после неколико недеља почињала их је хватати носталгија за домовином. Било је и оних који су плакали. Помагала сам им да отпутују и у друге крајеве Француске, па су тако откривали да Париз није нужно једино обележје те земље. Почели су да гледају Француску и другим очима и да усвајају оно што је у њој добро.

Да ли желите да испричате и нашим читаоцима епизоду са сармама у Паризу?

Да, желела сам да студентима приредим једно мало задовољство. Више се и не сећам да ли су то били Високопреосвећени Серафим, Теофан и Иринеј. Сигурно је да сам им направила мамалигу са сармама. Мамалига (слично српском качамаку) је некако и била добра, али сарме — јао мени — испале су тврде као камен. Потпуна катастрофа. Срећом, имала сам и друга јела чиме да их послужим.

Која вам се румунска јела посебно допадају? Да ли сте научили да кувате на румунски начин?

Не знам да кувам румунска јела; чекам да у њима уживам кад дођем овде. Али уопште волим чорбе. Чорба од шкембића је изванредна.

Враћајући се на период када сте пратили групе француских туриста по Румунији, шта их је највише занимало да овде виде?

Има Француза и Француза. У мојим групама било је углавном више интелектуалаца: лекара, судија, људи из војске, префеката, углавном католика. Нисмо обилазили само манастире, већ целу земљу. Већина је била старија од мене, имали су педесет, шездесет година. Долазили су и млади, али су се питали где су уопште доспели. Водила сам их по манастирима — Сучевица, Молдовицу, Воронец — и по селима. За њих су сеоски обичаји оживљавали успомене из детињства. Били су веома импресионирани једноставним начином живота на селу. Тражили су да виде како се пере рубље на реци, како се поткивају коњи... За Румуне су то још увек биле сасвим природне ствари, али у Француској су ти видови живота изгледали као нешто што припада једном ишчезлом свету. Били су очарани и фрескама у манастирима. Били су дубоко дирнути животом у Румунији, а ја сам им показивала лепу страну земље, иако смо били усред чаушесковске епохе. Знала сам да ме прати Секуритатеа. Једном ми је један агент из туристичке агенције рекао: „Немојте да бринете, имате веома добар досије."

Да ли су туристи које сте пратили постављали и политичка питања?

Да, имали су и таква питања, али сам препуштала водичу од ОНТ-а да одговара. Нисам желела да имам проблема, јер сам желела да се поново вратим у Румунију.

Дакле, били сте праћени.

Да, увек. Када сам доводила групе француских туриста, први пратилац био је водич, други возач, а трећи помоћник возача. А када сам долазила сама, на одмор, у Путну, увек је у близини био неки господин лепо одевен. У возу сам примећивала да имам таквог „пратиоца" и то ми је давало извесно осећање сигурности. Нико ми неће учинити ништа, нико неће покушати да ми украде нешто, говорила сам себи. Тражила сам и у томе позитивну страну. Тек после 1989. године ослободила сам се тих „репића".

Дакле, замонашени сте 1990. године, после осам година чекања. Како је протекао тај догађај?

Отац Јакинт ме је обавестио да ћу бити замонашена 23. августа, у манастиру Слатини. Пошто сам била странкиња, био је потребан благослов патријарха Теоктиста, који сам добила на молбу данашњег патријарха, Његове Светости Данила, који је тада био митрополит у Јашију. Када је видела да и митрополит долази на монашење, мати игуманија је пожелела да се, заједно са мном, замонаши и расофорна монахиња Адријана, која је пре декрета била у Ворони. Отац Јакинт јој је помогао да се врати у манастир. Она је постала Наталија, а ја Фива.

Рекли сте ми да вам је монашко име одредио отац Климент, данас еклисијарх Патријаршијске саборне цркве у Букурешту.

Да. При једној мојој посети Путни, угледа ме отац Климент и повиче: „А, ево је ђакониса Фива!" Ја сам оцима увек доносила свашта кад сам долазила из Француске — књиге, лекове, шта год је било потребно — и они су се томе радовали, јер су то била тешка времена у комунистичком периоду. Тако ми је на монашењу отац Јакинт дао име Фива.

Поменули сте да је на ваше монашење лично дошао и Његова Светост Патријарх Данило.

Познавали смо се много година још из Француске, из времена када нас је посећивао на Институту Светог Сергија. Долазио је нарочито ради сусрета са Оливијеом Клеманом. Био је млад, мршав и веома коврџаве косе. Могу да кажем да су на мом монашењу била присутна тројица данашњих јерараха, чланова Светог Синода: Његово Високопреосвештенство Иринеј, митрополит олтенски, Његово Високопреосвештенство Калиник из Сучаве и Његово Високопреосвештенство Јоаким из Романа. Био је присутан и Преосвећени Марко. Дошао је у Румунију као туриста и, када је видео колико је лепо било моје монашење, помислио је да би и он једнога дана могао да пожели то исто.

Како је реаговала породица?

Отац је већ био умро. Мајка ми је рекла: „Радујем се што си се замонашила; више бих волела да си постала католичка монахиња, али и овако је добро." Позвала сам брата да му кажем, али се јавила снаја, коју сам чула како довикује: „Кристијане, твоја сестра је сишла с ума!"

Како је било монашење? Да ли сте тај догађај чекали много година?

Још од двадесете године, још од времена када сам била католкиња. Тада сам отишла у један самостан и рекла опатици шта желим. Послала ме је једном језуитском свештенику за кога је рекла да уме да препознаје призвања. После једног разговора, он ми је рекао: „Нисте створени за тако нешто." Али отац Јакинт није мислио тако. Он је моје монашке хаљине ставио у свој ормар још 1982. године и чекао је тренутак. На дан монашења осетила сам много мира, као да су се све ствари, коначно, сложиле на своје место у мом животу.

Шта сте радили после монашења?

Нисам могла да останем у Румунији. Биле су то још деведесете године. Вратила сам се на институт Светог Сергија. Имала сам и мајку, која је већ била у поодмаклим годинама, и нисам могла да је оставим саму. Ипак, 1992. године нашла сам посао у једној туристичкој агенцији, што ми је омогућило да веома често долазим у Румунију. Када бих стигла у Буковину, остављала бих клијенте у хотелу у Сучави и брзо одлазила у манастир Путну, да разговарам са оцем Јакинтом. Враћала бих се по њих сутрадан ујутру.

Да ли сте у Француској носили монашку одећу?

То није било могуће, нити је и данас могуће. Само се облачим пристојно, јер је Француска секуларна земља. Као жена, не можеш у потпуности да покријеш главу, јер те сматрају муслиманком. Али у Румунији имам слободу да носим своју монашку расу.

Да ли сте размишљали да после мајчине смрти останете у неком манастиру у Румунији?

Здравље ми то не дозвољава. Имала сам дванаест операција. Пошто сам француски држављанин, немам приступ здравственом систему у Румунији, тако да зависим од Француске. Зато, сваки пут када дођем у Румунију, остајем по три месеца без прекида.

извор

Пред нама је одломак који мени показује пре свега карактер и личност Јована Колова. То је човек који се у свом путу ка Богу не боји грешака, не дозвољава себи да се његов однос са Богом ограничи само на оно што је већ постигао, већ стално иде напред. Доноси понекада пренагљене потезе, али је спреман да се исправи, промени ако види да је погрешио. Нема ону заблуду која је данас често актуелна, посебно код људи који су дуго у Цркви: „ти ћеш мени да кажеш нешто, знаш ти колико сам ја већ у Цркви“… Свети Јован се није устручавао и оклевао да се покаје када погреши, јер је у искуству знао да сви људи греше. Најважније, када би грешио он се исправљао и настављао, није упадао у духовну јаму чамотиње (унинија). Оваква љубав, оваква жеља непрестаног кретања ка Богу га је касније учинила учитељем многих великих подвижника…

И још нешто, веома важно, запазите његово огромно трпљење које је и нама неопходно не за неке велике подвиге, већ за свакодневне обавезе. Јер његово заливање мотке из дана у дан, без обзира на умор, расположење, бриге, личи на наше свакодневне обавезе (веш, посуђе, чишћење куће, куповина, итд.) које радимо из дана у дан, често гледајући на њих као на суморну и досадну, бесмислену рутину.

*

„Једном он сасвим неочекивано рече своме брату и саподвижнику: Нећу више ни за шта да бринем, зато хоћу да живим у пустињи без бриге, као анђео. Рекавши то, он скиде са себе своје хаљине и изиђе из келије. Те ноћи деси се велики мраз: Јован наг дуго се бораше са студом. Најзад, не могући више да издржи, он реши да се врати у своју келију. А када премрзли Јован закуца на врата од келије, из ње се разлеже Данилов глас: Ко је то? – Ја твој брат, одговори Јован; не могу више да издржим мраз, и ево вратих се да послужим теби. – Одлази, демоне! одврати Данило, и не саблажњавај ме; анђео се не брине о телу свом и не требује хране. Тада преподобни Јован схвати да се сувише поуздао у своје, још неочврсле у страдањима и искушењима, силе, осети своју погрешку и горко заплака због ње. Данило му онда отвори врата и рече: Брате мој, пошто имаш тело, то и мораш страдати због одела и тела.
После таког доживљаја и поуке Јован ускоро остави Данила и упути се к неком старцу Пимену. Он жељаше да васпита у себи чврсту вољу, готову на сваки подвиг и која никада не напушта једном изабрани пут. А преподобни Пимен и беше познат управо по чврстоћи и непоколебљивости своје воље. Одречење преподобног Пимена од света беше тако безгранично, да је он одбио видети се чак и са својом мајком која је била дошла у Скит да га посети. Ка таквом старцу чврстог карактера и крену још колебљив, у подвизима нестрпљиви, страсни и пргави Јован. Дошавши к старцу Пимену, Јован обећа да ће му се повињавати у свему што он буде захтевао од њега. Преподобни пак Пимен, желећи да испроба Јованово трпљење, нареди му да залива једну суву мотку, забодену у земљу, све докле не озелени. Такав труд морао је свима изгледати узалудан. Али Јован је без размишљања и сумње заливао ово суво дрво три пуне године, из дана у дан, док заиста, по Божјој сили, озелени оно дрво и плод донесе. Тада преподобни Пимен набра плодове с тога дрвета, однесе у цркву и раздели братији говорећи: „Браћо и оци, узмите и једите од плода послушности“. – А многобројни сведоци тога чуда назваше то дрво „дрветом послушности“.

Дошавши са пргавом душом к преподобном Пимену, преподобни Јован стече у њега кротост и смиреност јагњета. Једном му рече неки брат: Ти имаш зло срце. – Истина је, одговори му преподобни Јован; па чак и више зло него што ти мислиш. – Тако је умео он кротко подносити увреде. Живећи испрва под туђим руководством, преподобни Јован доцније и сам стече способност да мудро руководи друге. Тако, Господ му додели да буде руководилац и наставник преподобном Арсенију Великом, који се касније такође прослави великим подвизима…“

извор