(..) „Добро је подсетити људе, како и најнезнатнији међу њима има моћ да, према божанском моделу који сам не изабире, обликује велику моралну личност, састављеену од једнаких делова себе и идеала.“ А та „велика морална личност“ увек се обликовала само у дубинама живота; а резерва неопходног идеала повећава се само захваљујући непрекидним „откровењима божанског“. Сваки човек може у духу досегнути врхове крепосног живота и у сваком тренутку може знати шта би требало да чинимо како бисмо поступали као неки јунак или светац. (…) Али, та атмосфера обавија само оне који су се побринули  да довљно често прозраче свој живот, тако што су понекад, одшкринули врата другог света. У близини тих врата видимо. У близини тих врата волимо. Јер, волети ближњег свог није само сав му се предати, служити, помагати и другима у помоћ прискакати. Могуће је да, усред највећих жртава, нисте ни добри, ни лепи, ни племенити, а милосрдна сестра која умире на узглављу неког болесника од тифуса, може да има душу осветољубиву, ситну и бедну. Волети свог ближњег на непромењивим дубинама, јесте волети оно што је у другима вечно; јер ближњи, у правом смислу речи, јесте оно што се највише приближава Богу, односно, ономе што је чисто и добро у људима; и само увек се држећи у близини врата о којима сам малочас говорио, открићете оно што је божанско у душама. Тада ћете моћи с великим Жан-Полом (Жан Пол Фридрих 1763-1825 немачки писац) да кажете: „Кад желим да с великом нежношћу волим неку драгу особу, и да јој све опростим, треба само да је, неко време, у тишини гледам.“ Треба научити да видимо, како бисмо научили да волимо. „Више од двадесет година сам живео поред моје сестре,“ рече ми једног дана пријатељ, „и по први пут сам је видео у тренутку смрти наше мајке“. Требало је да и та смрт силовито отвори једна вечна врата, да би се две душе приметиле у зраку првобитне светлости. Има ли иједног међу вама ко није окружен сестрама које није видео?

Морис Метерлинк

извор

То је патологија. Међутим, није потпуно јасно где патологија почиње; стабилна лоша навика се може створити и код психички сасвим здравих људи, чак и код одређених социјалних група. Једна од таквих навика је управо страст да се гура нос у ствари ближњих, у њихове наводне или стварне грехове.

У модерном свету пуном обавеза, мобилнх телефона и бескрајних „то до“ листа, многи од нас живе као да свака ситница мора да буде под контролом, као да би само тако могли да „исправе“ живот. Ова потреба, међутим, само исисава енергију и удаљава радост из свакодневних тренутака, а истовремено јача осећај стреса и незадовољства. Истраживања у психологији показују да екстремне форме […]

У модерном свету пуном обавеза, мобилнх телефона и бескрајних „то до“ листа, многи од нас живе као да свака ситница мора да буде под контролом, као да би само тако могли да „исправе“ живот. Ова потреба, међутим, само исисава енергију и удаљава радост из свакодневних тренутака, а истовремено јача осећај стреса и незадовољства.

Истраживања у психологији показују да екстремне форме перфекционизма и потребе за контролом могу да буду повезане са већим нивоима стреса, анксиозности и опште психолошке нелагодности, док људи који развијају већу флексибилност и саосећање показују боље психолошко благостање и мање стреса.

Перфекционизам под маском љубави: Када је мама превише добра, а дете превише осетљиво

Потреба за сталном контролом свих аспеката живота није добра ни за међуљудске односе ни за психичко здравље, пише ПубМед.

Подигните поглед са планера, календара, сата, мобилног телефона и осталих ствари које вам кроје живот и начин размишљања, па погледајте људе око себе, покушајте да замислите куда иду, како живе, како се осећају. Уживајте у малим свакодневним стварима, у заласку и изласку сунца, ветру, лишћу, нечијем осмеху… Излечите се од перфекционизма.

Прихватите чињеницу да нисте баш увек ви у праву и опустите се – живот ће вам процветати, а односи са другим људима биће много пријатнији. Пре реакције на одређену ситуацију станите и помислите: „Да ли је то вредно нервирања и стреса?”

Неће бити смак света ако кућа није савршено чиста и поспремљена или уколико негде касните.

Ево какве промене вас чекају ако престанете да покушавате да контролишете све у животу и да се трудите да будете савршени:

Прихватићете неке људе управо онаквима какви јесу, због онога што они јесу, а не ради имагинарне слике коју сте створили о њима; нећете се замарати мишљењима других и бићете природни; престаћете да покушавате да се мењате само да бисте се свидели другима и да би они о вама имали боље мишљење (не заборавите да мисли других људи о вама никад нећете моћи да контролишете, па чему губити енергију на то); нећете се замарати проблемима којих још нема ако ослободите свој ум од непотребних брига; ако пустите да неке ствари иду својим током, имаћете више времена и снаге за оно што заиста волите и желите да радите.

Живот брзо пролази, а ако константно покушавате да га држите под контролом, пропустићете многа задовољства. Унутрашњи мир не зависи од спољних услова, већ од вас самих.

Извор: magazin.politika.rs

Ништа на свету није жељније лепоте; ништа се на свету лакше не улепшава од једне душе. (…) Такође, прилично мало душа на земљи одолева надмоћи душе која себи допушта да буде лепа.

Уистину рекло би се, да је лепота једина храна нашој души; она је посвуда тражи, па чак и у најнедостојнијем животу не умире од глади. То је зато што нема лепоте која ће проћи потпуно незапажена.

(…) Сигурно је да су природни и првобитни односи међу душама, односи лепоте. Лепота је једини језик наших душа… Оне други не разумеју. Немају другог живота, не могу друго произвести, не могу се за нешто друго заинтересовати. И, због тога, сваку мисао, сваку реч, свако велико и лепо дело, одмах поздравља најпотлаченија и чак најнедостојнија душа, ако је дозвољено рећи да неостојних душа има.

(…) Тако је мало потребно да се у једној души охрабри лепота. Тако је мало потребно да се успавани анђели пробуде. Можда их не треба будити – довољно их је, једноставно, не успавати. Можда не тражи напоре уздизање, већ силажење. Зар није потребан напор да бисмо мислили само на осредње ствари пред лицем мора или ноћи? А која душа не зна да је увек у присуству мора и неке вечне ноћи? Да се мање плашимо лепоте, схватили бисмо да више ништа друго у животу немамо, јер, уистину, иза свега што видимо само она постоји. Све душе то знају, и спремне су, али где су оне које своју лепоту крију? Треба, међутим, једна од њих да „почне“ Зашто се не осмелити, и бити она која „почиње“?

(…) Душе нису захтевне. Једна скоро лепа мисао, коју не изговарате, и у овом тренутку је негујете, обасјава вас попут прозирне посуде. Оне је виде, и дочекаће вас на сасвим други начин него да помишљате како вашег брата да преварите.

(…) Постоји само једно што душа не опрашта; а то је да смо били приморани да посматрамо, долазимо у додир, учествујемо у некој ружној радњи, речи или мисли. Она то не може да опрости, јер би то значило саму себе порећи. Па ипак, за већину људи, бити домишљат, снажан, спретан, не значи ли то, пре свега, удаљити своју душу из властитог живота, те брижљиво отколнити сва сувише дубока стремљења? Они тако посутпају и у самој љубави; и зато жена, која је још ближа истини, готово никада с њима не доживи тренутак истинског живота. Рекло би се да се плашимо да се са својом душом састанемо и да водимо рачуна да се држимо на хиљаду миља од њене лепоте. (…) Покушајмо да будемо лепши од нас самих; нећемо нашу душу превазићи. Не варамо се кад се ради о лепоти, ћутљивој и скривеној. Осим тога, тако је мало важно да ли се неко биће вара или не, од тренутка кад је унутрашњи извор сасвим јасан. (…) Често је само једна реч довољна да помете брда прљавштине. Зашто не бисмо имали храбрости  да неком недостојном питању супротставимо племенити одговор? Мислите ли да он пролази потупуно непримећен или да само чуђење изазива? Зар не мислите да је то корак више природном дијалогу две душе? Не знамо шта га охрабрује или ослобађа. Чак и онај који тај одоговр одбија, себи упркос чини корак ка властитој лепоти. Лепо не умире, а да није нешто прочистило. Нема лепоте која се губи. Не треба се плашити да је по путевима посејемо. Она ће тамо остати недељама, годинама, али се неће растворити више од дијаманта, и на крају ће проћи неко ко ће је видети умножену како сија, ко ће је покупити, и отићи срећан. Зашто, онда, у вама заустављати реч лепу и узвишену; зато што мислите да вас други неће разумети? Зашто, онда, спутавати тренутак узвишене лепоте који се рађа; зато што мислите да га они који вас окружују неће искористити? Зашто, онда, гушити инстинктивну кретњу наше душе ка висинама; зато што сте међу људима из долине? Да ли дубоко осећање у тами губи своје дејство? Зар неки слепац нема других начина, осим очију, да разликује оне који га воле од оних који га не воле? Има ли лепота потребу да буде схваћена како би постојала; и, уосталом, зар не мислите да у сваком човеку постоји нешто што он схвата много више него што се то чини, и много више од онога што се њему таквим чини. Лепота престаје да буде лепа мртва ствар, коју показујемо странцима, већ, наједном неодољиво оживљава, и њено дејство постаје тако природно да јој више ништа не одолева. Зато размислите, нисмо сами; потрено је да добри бдију.

Плотин, у VIII књизи пете Енеиде, пошто је говорио о „разумљивој лепоти“, односно божанској, овако закључује: „Што се нас тиче, лепи смо кад сами себи припадамо, а ружни када се спуштамо до ниже природе. Лепи смо, још, кад себе познајемо и ружни кад себе не знамо.“ И не заборавимо: овде смо, на планинама, где познавати себе није, напросто, не знати шта се у нама дешава када смо заљубљени или љубоморни, стидљиви или завидљиви, срећни или несрећни. Не познавати себе,значи не знати шта се божанско дешава у људима. Ружни само када се удаљавамо од богова који су нама; а постајемо лепи у мери у којој их откривамо. Али, пронаћи ћемо божанско у другима, тек показавши им претходно божанско у нама самима. Не бисмо то могли често понављати; само је једна, скоро невидљива напрслина потребна да би небеске воде продрле у нашу душу. … Када бисмо могли неког анђела да упитамо шта наше душе раде у сенци, мислим да би одговорио, пошто би, можда, дуго година посматрао, прилично изнад очекивања: „Оне у лепоту преображавају мале ствари које им дајемо.“ Ах! Треба признати да се људска душа одликује посебном храброшћу! Помирила се с тим да читаве ноћи ради у тами, где се већина од нас склања, и где јој нико не говори. Она тамо чини шта може, не жалећи се, и труди се да из камичака које јој бацамо ишчупа језгро вечне светлости, коју они, можда, садрже. И док марљиво ради, вреба тренутак када ће бити у прилици да некој вољенијој или случајно ближој сестри покаже мукотрпна богатства која је прикупла. Али, има на хиљаде живота у којима је ниједна сестра не посећује; и у којима је живот учинио тако стидљивом, те одлази ништа не говорећи, а да ниједном није била у прилици да се окити најскромнијим драгуљима своје оскудне круне…

И, упркос свему, она о свему брине на свом невидљивом небу. Она упозорава, воли, обожава, привлачи, одбацује. (…) Ако подигнемо поглед, очекује зрак сунца или сјај звезда, од којих жели да сачини мисао или стремљење, несвесно и тако чисто. И ако јој наше очи ништа не испричају, умеће да своје сирото разочарање преобрази у нешто неизрециво, и то ће до смрти крити. Ако волимо, она се светлошћу опија иза затворених врата, док се нада, не губи ни часа; и та светлост која стиже кроз пукотине постаје за њу доброта, лепота или истина.

Малочас сам говорио да она (душа) у лепоту преображава мале ствари које јој дајемо. Чини се да, што више о томе размишљамо, њен живот нема другог смисла; и да је све њено деловање посвећено томе да, у нашим дубинама, скупља ризницу неописиве лепоте. Зар се све не би природно претворило у лепоту, када ми не бисмо непрестано реметили упоран рад наше душе? Зар и само зло не постаје драгоцено када она из њега извуче дубоки дијамант покајања? Зар неправде које сте починили и сузе које сте, на крају дана, изазвали, и саме, у вашој души, не постају светлост и љубав?

(…) Не знамо шта представља та ћутљива делатност душа које нас окружују. Изговорили сте једну искрену реч пред бићем које је није разумело. Сматрали сте је изгубљеном, и нисте више о њој размишљали. Али, једног дана, случајно, реч уз нечувене преображаје израња, и можемо видети неочекиване плодове које је носила у тами; затим, све поново пада у тишину. Али, да ли је то важно? Сазнајемо да се ништа у једној души не губи, и да и најмање имају своје тренутке сјаја. Не можемо се ту преварити; чак и најнесрећнији и најускраћенији поседују, упркос њима самима, сасвим на дну свога бића, ризницу лепоте које не могу да осиромаше. Ради се, једноставно, о томе да стекнемо навику да из ње црпемо. Потребно је да лепота не остане усамљени празник у животу, већ свакодневна светковина.

(…) Постоји на хиљаде канала којима се лепота наше душе може попети до наше мисли. Постоји, пре свега, задивљујући и средишњи канал љубави.

Не налазе ли су, у љубави, најчистији састојци лепоте, које бисмо могли души поклонити? Постоје створења која се воле у лепоти. Тако волети, то је, мало по мало, губити смисао за ружно; то је постати слеп за све мале ствари и још само назирати свежину и чистоту најпонизнијих душа. Тако волети, то је не моћи више ништа сакрити, зато што нема више ничега што увек присутна душа у лепоту не преображава. Тако волети, то је видети зло још само из благонаклоности и да бисмо научили да грешника више не мешамо с његовим грехом. Тако волети, то је у себи уздизати све оне који нас окружују до висина на којима не могу више да погреше, и са којих нека недостојна радња мора пасти да, сударајући се са земљом упркос себи испусти своју душу од дијаманта. Тако волети, то је преобразити у неограничено кретање, а да тога нисмо ни свесни, најслабије замисли које око нас бдију. Тако волети, то је позвати све лепо на земљи, небу и у души на гозбу љубави. Тако волети, то је постојати пред неким бићем онакви какви пред Богом стојимо. Тако волети, то је, при најмањој кретњи, призвати присуство своје душе и свих њених ризница. Није више потребна смрт, несреће или сузе да би се душа појавила; довољан је смешак. Тако волети, то је назрети истину у срећи исто дубоко као што су је понеки јунаци назрели у светлостима највећих боли. Тако волети, то је не разликовати више лепоту која се претвара у љубав од љубави која се претвара у лепоту. Тако волети, то је не моћи више рећи где се завршава зрак неке звезде и где почиње пољубавц неке опште мисли. Тако волети, то је заједно улепшати исту душу која, мало по мало, постаје јединствени анђео о коме говори Сведенборг. Тако волети, то значи, сваког дана, откривати нову лепоту у том тајанственом анђелу и ходати, заједно, у лепоти све живљој и узвишенијој. – Јер, постоји и једна мртва лепота која је само од прошлости сачињена; али, истинска љубав чини прошлост непотребном, и ствара при њеном приближавању неисцрпну будућност доброте без несрећа и без суза. Тако волети, то је ослободити своју душу и постати једнако леп као и она.

Морис Метерлин, Буђење душе (одломак из есеја „Унутрашња лепота“)

извор

Врева и брзина живота неминовно нас избацују из нечега веома важног и потребног, чега ћемо се једног дана са чежњом и жаљењем сећати: „јуче нисам приметио човека у себи, а нисам га видео ни у свом ближњем„. Сви су нечим заузети, раде нешто и живе хаотично, без икакве логике и смисла. И, оно што је најтужније, иза све ове навале и привидне активности стоји само једна обична празнина, у којој влада равнодушност и досада. А под овим велом досаде скрива се незаинтересованост за живот, као да је он само траг, образац, који је неко претходно саставио и тестирао.

Временом сам почео да примећујем једну веома занимљиву ствар. Улаз у мој дом, у којем живим дуги низ година, почео је да се мења. Знамо да се станови на приземљу и првим спратовима стамбених зграда често преуређују у продавнице, адвокатске канцеларије, агенције за продају некретнина… И уместо породице, иза зида се појављује фирма, у којој се живот одвија на потпуно другачији начин. Споља се прави засебан улаз, а врата која су некада водила у стан су зазидана. Уместо њих, појавио се зид. Као да овде није било ничега. Никад.

Прилазећи таквом зиду, мислим да се савршено сећам где су била врата, како је звучало старо звоно, ко је живео иза њих. И тек сада, гледајући празан зид, питам се: да ли је све то уопште било? Где су сада људи који су били у нашим животима, људи на које смо потпуно заборавили? Како се догодило да их више нема?

Љубав као самољубље

Савремени човек је затворен у себе. Овде се може приговорити: шта је са породицом, децом, родитељима? Али у односима са њима и сами, а да то и не примећујемо, волимо само оно што нама одговара. Да то није тако, да ли бисмо били толико нестрпљиви са њима, не подносећи њихове недостатке и слабости?

Прочитајмо: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.“ (1 Кор. 13, 4–7).

Шта је од наведеног слично нашем односу према породици и пријатељима? Према деци се односимо као према личном власништву, према родитељима с досадом и нестрпљењем, скривајући своју иритацију од њиховог интересовања за наш живот. И волимо у њима само оно што смо сами сматрали потребним да волимо. Истина је. У свему осталом смо затворени за њих. Каријера, новац, пројекти, перспективе, конкуренција, креативност… то је оно чему посвећујемо себе, а људи око нас веома често постају само ентеријер...

Зар не? Када децу грдимо, замерамо им да је све што им је дато резултат нашег рада и напора? На тај начин их доводимо до идеје да слушање и поштовање родитеља може бити награда само за нешто што су дали или учинили. Испоставља се да је сва наша аутономија и успех такође резултат наших родитеља. Али, где су остали људи у свему томе? Поготово они за које често кажемо да су нам небитни? Како је то застрашујуће: Бог нам говори „Воли ближњег свог“, а ми веома често за некога кажемо: „Он ми није нико и ништа“…

Христова усамљеност у другима

Некада је у дворишту где сам одрастао, поред цеви за пропали топловод, живео бескућник. Хранио се отпадом из смећа, читав дан је негде шетао или спавао. Уредио је свој угао како је могао. То је многе нервирало, али нико га није посебно прогонио.

А ја, тада још тинејџер, пролазећи поред, помислио сам једном: „Шта ако је то Бог? Дошао је и живи овде у овом човеку…” Из неког разлога се сећам како ми је тада пала на памет та мисао.

Не сећам се шта се даље догодило. Изгледа да је са хладним временом негде отишао. Никад га више нисам видео. Али зашто сам ја, који у то време ништа нисам знао о Христу, смислио тако запањујућу претпоставку? Сада схватам да смо у свакој особи дужни да видимо слику Божију, али тада сам само знао да је у нашем препуном дворишту ова особа била невољена и потпуно сама.

Усамљеност која је људима невидљива, јер су превише заузети собом, је Христова усамљеност у ноћи пре страдања у Гетсиманском врту. Вероватно је и Он то осећао као Човек. Али истовремено је то била посебна усамљеност. Усамљеност пред горчином Чаше, коју је требало да пије сам на Крсту Голготе. А ми… једино што можемо да учинимо у знак захвалности за ову Жртву је да покушамо да ублажимо усамљеност људи који су поред нас.

Окрутност и Лице Божије

Иза тих непостојећих врата на првом спрату живео је мушкарац. Живео је са сестром и мајком. Када је мајка преминула, остао је са сестром, није имао своју породицу. Био је болестан: патио је од шизофреније. Ишао је у цркву, а у својој соби понекад је слушао записе богослужења.

Сви су му се помало смејали, али су се према њему односили благонаклоно. Живи за себе и не дирај друге. Кад сам кренуо у цркву, приметио сам да идемо у исти храм. Једном сам га, без размишљања, увредио. Стајао је и нешто објашњавао неком човеку, а ја сам чуо детаљ из његовог разговора који ме је изнервирао. Оштро сам га прекинуо и изрекао примедбу. Био је увређен. Али колико му је било срећно лице кад сам касније пришао да се извиним…

Имао је познанике који су понекад долазили и сатима разговарали са њим на улазним вратима, али никога није пуштао у стан. Али ово је било ретко. А имао је и пријатеља – дворишног пса, који је живео испод његовог стана, а зими у његовом ходнику, вероватно, неких петнаестак година. А онда је једног дана младић, који се тек недавно уселио у оближњи улаз, закључио да псеће лајање омета његово дете. Не могу да кажем да је пас лајао често и без разлога, али није у томе ствар. Момак је радикално решио овај проблем. Пошто је пас био питом, заједно са кобасицом дао му је неки споро делујући отров. Агонија је била страшна. Ујутру, када је пас угинуо, мој отац је помогао да се дворишни љубимац закопа. Старији и усамљени човек, који је управо изгубио пријатеља, плакао је попут детета, тешко и горко. У међувремену, неко је погледао кроз прозор и питао колико је са становишта санитарних стандарда целисходно сахранити пса у дворишту зграде.

Касније сам као свештеник служио парастос за овог свог комшију. Умро је сам. По завршетку сахране опростио сам се од његове малобројне родбине и напустио стан. Врата су се залупила за мном. А након неког времена врата више није било. Стан, из којег су се некада давно ноћу чули снимци богослужења, сада је само продавница.

Никад нисам пронашао његов гроб, иако знам на ком је гробљу сахрањен. Тамо са висине можете видети Волгу, шуму, можете видети воз како јури негде у даљину. И апсолутно запањујући залазак сунца, који је над свим што нам је тако драго – над нашом технолошком вревом и досадом, креативношћу, каријером и амбицијама. Залазак сунца и небо, који нас подсећају да не постоје случајни људи који су се појавили на овом свету. Постоји само наша окрутност, која нас удаљава од Лица Божијег, остављајући нас саме са собом, са чудовиштима у која нас претвара наш ум.

…Понекад се чини да је мравињак нека врста хаотичног покрета лишеног било каквог смисла. Али није. Сва кретања у њему посвећена су нечему јединственом, некој општој идеји и заједничком циљу. Тако ствари стоје код мрава – за разлику од нас, становника људског мравињака, којима Господ стално, изнова и изнова, шаље људе да бисмо приметили да на овој земљи нисмо сами.

свештеник Андреј Мизиук
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
Извор: radiologos.ru

У Атини је 12-13 децембра, у организацији Библијског Друштва, одржан научни симпосион под називом “Трагајући за личношћу Христовом”, а поводом 1700 година од одржавања Првог Васељенског Сабора. Симпосион је окупио значајне познаваоце Библије из цијелог свијета. Циљ организивања симпосиона је да се поново потакне код хришћана упознавање Ријечи Божије како би са храброшћу указивали на свјетлост живе вјере, наде и љубави у тешким тренуцима. Такође се истакла потреба за обновом апологетике која је у последње вријеме, кориштена од фанатичних кругова, била на лошем гласу. Потребно је да се освијетли њен изворни смисао који је био објашњење, неупућенима и онима који су противници, Распете Хришћанске Истине.
Један од говорника на симпосиону био је Гијом Бињон из Америке, који ради у области Информатичке Технологије, хришћански апологета и философ.
Архимандрит Теодосије Мартзухос из Грчке Православне Цркве, који је био један од организатора симпосиона и међу главним говорницима, подијелио је са свима интервју са г. Бињном у једном подкасту у којем он објашњава како је постао Хришћанин.
У наставку доносимо превод читавог текста на српски језик.

Бивши атеиста Гијом Бињон започео је потрагу с намјером да оповргне Хришћанство — и остао запањен оним што је открио

Здраво и хвала вам што сте са нама. Моје име је Јана Хармон, а у подкасту који слушате представљамо приче о томе како су поједини скептици из темеља преокренули своје животе. У свакој епизоди чујемо свједочење једног бившег атеисте који је, против свих очекивања, постао Хришћанин.

Наша увјерења — било да су религијска или не — обликују се у оквиру мјеста у којима живимо, људи који нас окружују и догађаја које проживљавамо. Склони смо да прихватамо идеје људи који су нам блиски, чији се поглед на свијет уклапа у начин на који и наша околина посматра стварност. Већина увјерења не настаје као резултат темељног преиспитивања, већ се подразумијева. Она се прије „усвајају“ него што се уче, а затим се обликују тако да одговарају нашем личном разумијевању и искуству свијета.

За многе у западној цивилизацији, вјера у Бога нема никакве везе са њиховим животом. Штавише, вјеровати у Бога није само ирелевантно, већ и срамотно — друштвено или интелектуално самоубиство. Они који се сматрају научно оријентисанима не вјерују у Бога, у натприродно, у сујеверја. Уз све то, јвера се доживљава и као нешто што ограничава животни стил.

За „задовољног атеисту“ не постоји осјетна потреба нити жеља за Богом. Сасвим је природно да кроз живот пролази ослањајући се искључиво на себе. И ту се намеће питање: шта би могло да промијени мишљење таквог чојвека? Зашто би неко промијенио курс и окренуо се ка Богу?

У причи коју данас доносимо, живот нашег саговорника није могао бити успјешнији. Као проницљив мислилац, успјешан предузетник, остварен спортиста и музичар, Гијом је истовремено био и отворени атеиста.

Ипак, неочекивано је почео да вјерује да Бог не само да има дубоку везу са његовим животом, већ да је Он извор и средиште самог постојања. Данас је доктор теолошке филозофије и бави се питањима стварности и Бога. Како се, побогу, то догодило? Надам се да ћете ми се придружити и данас — да чујете, разумете и сазнате.

JХ: Добро дошао у Side B Podcast, Гијоме. Веома ми је драго што си данас са мном!

ГБ: Хвала на позиву, Јана. Велико ми је задовољство.

JХ: Сјајно. За почетак, можеш ли нам укратко рећи ко си данас — гдје живиш и понешто о свом животу, прије него што се вратимо на твоју причу?

ГБ: Наравно. Као што се вјероватно чује по мом акценту, Француз сам, али тренутно живим у Сједињеним Америчким Државама. То је дио приче о мом путу из Француске у САД. Одрастао сам у Француској, у близини Париза. Данас живим у Америци.

Дуго сам боравио у Њујорку, односно у широј области Њујорка, а недавно сам се са супругом и наше петоро мале дјеце преселио у Вирџинију — тако да та „петорица малишана“ прилично објашњавају зашто смо напустили Њујорк. Сада смо у нешто мирнијем окружењу у Вирџинији.

По занимању сам директор инжењеринга. Радим у области информационих технологија, а у слободно вријеме се бавим филозофијом и хришћанском апологетиком. То значи да се највише бавим темама везаним за хришћанску вјеру, филозофску теологију и сродна питања.

JХ: Звучи као да водиш веома, веома испуњен живот. Заиста. Петоро дјеце! Скидам ти капу — каква је то радост и благослов! Али, без сумње, и изузетно захтјеван животни ритам. Рекао си нам, у овом кратком представљању, да си одрастао у крају близу Париза у Француској, па бих вољела да нас сада вратиш у своје дјетињство. Какво је било одрастати тамо? Да ли је у тој култури, у атмосфери твог дома, па и у твом личном животу, постојало некакво осјећање вјерске припадности?

ГБ: Да. Као мало дијете одрастао сам у Француској, у предграђу близу Париза, у једној веома топлој и пажљивој породици. Имам старијег брата и млађу сестру, и нас троје, заједно са родитељима, чинили смо заиста дивну породицу. Што се тиче вјерских увјерења, били смо — у најмању руку формално — римокатолици.

Морам, међутим, да кажем да ја лично нисам много томе придавао пажње. То је више представљало неку врсту обавезе или сметње него ишта друго — нешто што се једноставно ради, можда из традиције, можда уз дозу сујеверја, али не као дубоко и снажно животно увјерење, барем не за нас дјецу. То је, дакле, било окружење у ком сам одрастао. Али то није дуго потрајало. Када смо порасли и добили нешто више слободе, родитељи нас нису приморавали да наставимо да идемо у цркву. Врло брзо смо одлучили да то једноставно није за нас. И кажем „ми“, јер је мој брат престао да иде неколико година прије мене, а ја сам га потом слиједио. Једноставно смо престали да идемо у цркву. У том тренутку, мој живот као атеисте није се много разликовао од онога у шта сам ионако вјеровао или како сам већ живио. Једина ствар која се промијенила била је то што више нисам морао да идем у цркву недељом ујутру. Дакле, радило се о једном кратком, површном додиру са религијом, након чега је услиједило удаљавање од ње — али не и нека драматична или радикална промјена у мом животу.

JХ: Врло брзо си рекао да си се једноставно помјерио ка атеизму, као да је то била нека подразумијевана позиција. Звучи као да се то догодило још у тинејџерским годинама, па ме занима: да ли је то била пука претпоставка коју си прихватио? Да ли је постојало неко интелектуално промишљање или истраживање које те је водило ка натуралистичком погледу на свијет? Како се то заправо догодило?

ГБ: Догодило се сасвим природно. Опет, у Француској, мислим да је то, на неки начин, дио ваздуха који удишемо. Невјеровање у религију дјелује као подразумијевана позиција. Бог једноставно није стварна категорија — он чак није ни питање. Зато не трошимо много времена размишљајући о томе. Тако да, не — није било неке дубље анализе. То је више било: „У реду, ако смо завршили са религијом, онда ћемо, претпостављам, живјети без Бога — и то је сасвим у реду.“ Није било много других алтернатива или опција. Нисам разматрао неку другу религију, па је та подразумијевана позиција једноставно остала једини оквир у којем сам замишљао да ћу живјети свој живот.

JХ: Да ли си много размишљао о натурализму и његовим последицама по твој живот? Или ти је једноставно било добро без Бога и то је, мање-више, било све што си о томе имао на уму?

ГБ:  Наравно, временом сам почео да вјерујем да не постоји ништа изван физичког свијета. Али да ли такав став носи са собом неке дубље филозофске последице — то је нето о чему у том периоду уопште нисам размишљао. Једноставно сам мислио да ми Бог није потребан. Није ми био потребан да бих био срећан и да бих имао добар, испуњен живот.

Тако сам престао да идем у цркву и усмјерио се на сопствене планове и на покушај да живим срећно. Срећу сам тражио на разне начине који су ми тада дјеловали забавно и исправно. У то вријеме сам играо одбојку. Био сам веома посвећен спорту, уживао сам у томе и временом сам постао добар — након касне адолесценције брзо сам израстао, постао висок и могао сам да скачем прилично високо. Тако сам заволио одбојку и на крају играо и на националном нивоу, путујући викендима широм земље на утакмице, тражећи радост и испуњење у том домену.

Поред тога, бавио сам се и музиком. Као дијете сам свирао клавир, а касније сам прешао на клавијатуре, почео да свирам у бенду и да пишем сопствену музику, наступајући на концертима. На неки начин, покушавао сам да живим сан о томе да постанем рок звијезда — бар у свом малом свијету. Истовремено сам студирао математику, физику и инжењерство, настојећи да обезбиједим стабилан посао и добру зараду. Завршио сам инжењерску школу и потом почео да радим као рачунарски инжењер у финансијском сектору. Тако сам у том периоду видио стабилност и финансијску сигурност, док су одбојка и музика представљале извор задовољства и уживања кроз које сам тражио своју срећу.

JХ: Дакле, изгледа да си „имао живот“ од самог почетка. По свим мјерилима, био си успјешан: спортиста, музичар, изузетно интелигентан, студирао си и напредовао, радио и градио каријеру. То човјека наводи да застане и каже: „Вау! Ако је живот ишао тако добро, а сада сједим с тобом и разговарамо о Богу и твојој вјери — како се, побогу, то догодило?“ Шта је био окидач који ти је окренуо поглед, промијенио ум или срце, и учинио те отвореним бар за могућност да Бог постоји?

ГБ: Да. Дакле, поред одбојке и музике, као путева ка личном испуњењу и срећи, за једног младог атеисту у Француској мог узраста постојао је још један циљ који сам веома интензивно слиједио — жене. Био сам снажно усмјерен на освајања, на то да имам довољно „материјала“ за задиркивања у свлачионици после одбојкашких утакмица. Имао сам прилично груб и токсичан образац односа и понашао сам се према женама веома лоше, понижавајуће: много невјерстава, много… једноставно много лажи, обмана, самозадовољавања и хедонизма, само ја, сам за себе.

И управо је тај аспект живота одиграо кључну улогу у мом окретању ка хришћанству — и то сасвим случајно. Десило се док сам био на одмору на Карибима са братом, у посјети нашем ујаку. Тог дана били смо на удаљеној плажи и нисмо имали аутомобил да се вратимо кући, па смо одлучили да стопирамо. После свега неколико секунди, зауставио се мали аутомобил са двије Американке унутра — једна је била из Њујорка, друга из Мајамија. Обије су биле веома привлачне; једна од њих била је бивши модел. Заправо, нису стале да нас повезу — стале су да нас питају за правац. Изгубиле су се на путу од аеродрома до хотела.

Испоставило се да је њихов хотел одмах поред куће у којој смо ми боравили, па смо рекли: „Одлично! Показаћемо вам пут ако нас повезете.“ Двоумила су се на тренутак, али су нас на крају примиле. Почели смо да разговарамо и ја сам одмах прешао у „режим завођења“. Трудио сам се да успоставим везу, да их поново видим; француски акценат је ступио на сцену и — морам признати — завођење је функционисало прилично добро. Дале су нам број своје хотелске собе и направили смо планове да се поново видимо док су на острву.

Тако смо наставили да се виђамо, показивали им острво и трудили се да им буде лијепо. Једног дана на плажи, практично сам „повукао потез“ и ушао у везу са једном од њих. Био сам прилично оптимистичан да би то могло да буде нешто више од обичне љетње авантуре — ситуација је била изузетно романтична. Заиста посебна. И мислио сам да би могла да прерасте у нешто озбиљније. Међутим, током једног разговора на плажи, сазнао сам двије ствари које су за мене биле прилично шокантне.

 Прва је била да вјерује да Бог постоји — рекла је да је хришћанка. За мене је у том тренутку то било чисто интелектуално самоубиство. Више нисам имао никаквог поштовања према вјери у Бога. Друга ствар је била да је, као дио своје хришћанске вјере, вјеровала у уздржање од секса прије брака — а то, наравно, није било оно што сам ја желио. Те двије ствари су ми у том тренутку дјеловале крајње проблематично.

Тако сам се, парадоксално, окренуо ка хришћанству из врло приземног разлога: рекао сам себи — „Ако желим да ово са њом функционише, мораћу најприје да је одвратим од њених вјерских увјерења, а затим и од сексуалне етике која из њих произлази, јер је то кључно да бисмо били заједно.“ И тако сам наставио да је освајам… Са било ким другим, таква увјерења би ме одмах отјерала, без икаквих питања.

JХ: У то уопште не сумњам.

ГБ: Али она је била довољно посебна да сам, када сам се вратио у Париз, а она одлетјела назад у Њујорк, одлучио да покушамо да одржимо везу на даљину. Рекао сам себи да ће се њена вјерска увјерења „сама од себе средити“ и да ћемо ми успјети (у мојој намјери).

JХ: Вау. Дакле, нисте били удаљени само географски — били сте на супротним странама свијета — већ је постојала и огромна дистанца у вашим увјерењима. Претпостављам да је то морало да створи много напетости, али је, из неког разлога, истовремено отворило врата да озбиљније истражиш шта уопште значи вјера у Бога. Како је то изгледало? Настави одатле.

ГБ: Наравно. Вратио сам се у Француску и нашао се у тој изузетно проблематичној вези на даљину. Сјео сам и помислио: ако желим да је убиједим да се удаљи од религије и да буде са мном и срећна, мораћу јој барем дати неке добре разлоге за то, зар не? Да употребим здрав разум и објасним јој зашто је, по мом мишљењу, наивно вјеровати у Бога.

Али онда сам схватио да, ако желим да побијем њена увјерења, морам барем да разумијем шта она заиста вјерује. И тада сам постао свјестан да практично ништа не знам о хришћанству. Тако сам заиста узео једну Библију која је годинама стајала у орману, отресао прашину са ње — готово као Аладинову лампу — и почео да је прелиставам, покушавајући да призовем неке блиједе успомене из дјетињства. Веома брзо сам, међутим, схватио да заправо немам никакво стварно знање и да је то нешто што ћу морати да упознам од нуле, јер ми је било потпуно страно. Помислио сам: „О овоме ћемо разговарати када се будемо виђали“, и то смо прилично брзо и организовали након одмора. Направили смо план да дође да ме посјети у Француској — и она је заиста дошла. Тада сам схватио да ће религија бити јасно средиште проблема, јер је за њу то било нешто веома стварно и суштинско.

Двије ствари су ме посебно узнемириле. Прва је била то што ју је на аеродром дочекао пастор. За мене је то одмах упалило неку врсту аларма: „Чекај, шта се ту дешава са тим пастором? Да ли је ово нека секта, као у документарцима?“ Друга ствар је била то што јој је неко дао адресу цркве у Паризу коју би требало да посјети. То ми је дјеловало потпуно непотребно. Зар не би могла да прескочи неколико недјеља одласка у цркву док је са мном у Француској? Та чињеница да је осјећала потребу да унапријед има адресу цркве у Паризу заиста ме је бринула.

Када је дошла у Париз, ту смо почели да разговарамо о нашем могућем заједничком будућем животу. Покушао сам да будем постепен. Прије него што бих покушао да је убиједим да у потпуности напусти религију, помислио сам да кренем са неким минималним отварањем. Па сам је питао: „Ако ја никада не промијеним мишљење, да ли би била у реду с тим да се удаш за атеисту?“ Мислио сам да ће то бити дуга и сложена расправа, али она је готово без размишљања рекла: „О, не. Апсолутно не. То не би могло да функционише.“ Био сам шокиран. Помислио сам: какво је то нетолерантно увјерење, кад сам ја био спреман да направим уступак и прихватим да она буде религиозна особа, а она није била спремна да прихвати мене као атеисту? Рекао сам: „Ово је бесмислено. То значи да ово нема будућност.“ Вече је постало прилично напето.

Она је, с друге стране, била дубоко узнемирена мојом затвореношћу и рекла је: „Зашто уопште не желиш да саслушаш оно што имам да ти кажем? Моје аргументе? Зашто си толико затворен?“ Тада сам схватио да заиста нисам био отворен. И то ме је гурнуло ка много озбиљнијем размишљању: „У реду, хајде да саслушам и другу страну. Објасни ми шта вјерујеш, па ћу ја онда о томе размислити, да бих заиста разумио са чим имамо посла — и да бих то онда могао да побијем чврстим аргументима.“ Али не више из пуке самовоље или незнања о томе шта она заиста вјерује. То је, на неки начин, био преломни тренутак — тренутак у ком сам постао спреман да ова питања истражујем озбиљно и искрено.

JХ: Дакле, када си започео са истраживањем, дјелује као да ти је првобитна намјера била да побијеш њена увјерења. Ипак, занима ме — чак и тада, када си тек улазио у тај процес, да ли си покушао да заузмеш нешто отворенији став, да покажеш поштовање према њој и њеним увјерењима и да их заиста разумијеш? Да ли би рекао да је то прије био покушај оповргавања него истинског истраживања — ако покушамо да гледамо из једне, условно речено, неутралне перспективе? Знам да нико од нас није у потпуности неутралан и да сви имамо своје предрасуде, али како данас оцјењујеш своје мотиве и свој унутрашњи став у том тренутку?

ГБ: Да. Рекао бих да је то била постепена промјена у ономе за шта сам био спреман да се отворим. Свакако је све почело као врло негативан подухват, јер сам једноставно желио да уклоним ту препреку која ми је стајала на путу и нисам могао да поднесем саму идеју религије. Имао сам осјећај да сам у дјетињству већ потрошио превише времена на те „бесмислице“ и нисам имао никакву намјеру да томе посветим још много пажње.

Дакле, свакако нисам био вољан — али сам истовремено покушавао да будем правичан према ономе у шта је она вјеровала, да бих могао да је саслушам на поштен начин и да употријебим разум да то побијем, али бар да побијем нешто што сам заиста разумио. Желио сам да моји аргументи буду прецизни, а не засновани на карикатури њених увјерењa.

Истовремено, постојао је и један други глас у мени који је говорио: „Ако ћеш ово заиста да схватиш озбиљно, ако ћеш да истражујеш и покушаш да о томе размишљаш бар донекле објективно, онда мораш да натјераш себе да будеш мало отворенији.“ Такође нисам желио да било која моја лична жеља утиче на тај процес размишљања — ни у једном, ни у другом правцу. С једне стране, нисам желио религију и то ме је могло навести да је одбацим чак и без добрих аргумената. С друге стране, постојала је и реална опасност да бих, ако она не би била спремна да промијени мишљење, могао себе да убиједим да кажем: „Да, да, наравно, ово је истина“, само да бих одржао везу с њом.

Било ми је потпуно јасно да ниједан од та два сценарија није добар, нити пожељан. Ако бих уопште прихватио та увјерења, она су морала да буду истинита — не производ мојих жеља да будем са њом или да избјегнем конфликт. Тако је постојала та тежња ка некој врсти објективности: свјесни напор да себе приморам на извјесну неутралност, иако сам знао да постоје утицаји са обе стране који су ирелевантни и које сам морао да изоставим из свог расуђивања.

JХ: Дакле, колико је то било могуће, настојао си да истину ставиш на прво мјесто?

ГБ: Мислим да јесам — колико сам могао. Нико од нас није у потпуности објективан, али вјерујем да је постојала искрена намјера да се о томе размишља озбиљно и да се заиста разумије.

JХ: Да, да. Па реци нам — шта се онда догодило? Како сте започели тај процес?

ГБ: Да. Прво што сам урадио било је да сам заиста отворио Библију и почео да читам Нови Завјет, сам за себе, како бих коначно, као млади одрасли човјек, стекао представу о томе шта у њој заправо пише. Имао сам нека сећања из дјетињства — на вријеме проведено у црквеним клупама, на досаду сваког недељног јутра — и када сам узео Библију у руке, очекивао сам да ћу у њој наћи исте оне досадне опште фразе које сам памтио из дјетињства.

Али ово је било потпуно другачије искуство. Читао сам Нови Завет, читао јеванђеља, самостално, и сусретао се са описом живота и службе Исуса Христа. Лик Исуса, када сам о Њему почео да читам као млади одрасли човјек, био је изузетно привлачан. Имао сам утисак да се суочавам са изузетно занимљивом личношћу — са веома интелигентним учитељем, мајстором ријечи, који се са изузетном вјештином кретао кроз расправе, који је увијек излазио као побједник из сукоба, када би људи долазили да Га ухвате у замку и саплету Његовим сопственим ријечима. Он је те разговоре увијек водио суверено и мудро. Поучавао је са ауторитетом, говорећи да је Царство Божије дошло са Његовом службом и да је Он Син Божији. Дотицао се најдубљих питања која су мучила људе и чинио је то на начин који је био снажан и убједљив. Био је, једноставно, изузетно фасцинантна личност.

Оно што сам сада откривао није имало никакве везе са оним што сам памтио из дјетињства — и то ме је, искрено, учинило помало нелагодним. Нисам био сигуран шта да радим са тим Исусом. А уз све то, био је и морално задивљујући: био је спреман да се понизи и опере ноге својим ученицима, да покаже једну слику дубоке смирености и љубави.

Тако ме је лик Исуса Христа, онакав какав се открива у Новом Завјету, дубоко заинтересовао и оставио снажан утисак на мене.

JХ: Да, мислим да је то често изненађујуће. Неко има одређену представу о томе ко је Исус, можда на основу културних референци, неке слике или иконе коју је видио у дјетињству, или нечега сличног. А онда, када сам почне да чита Свето Писмо, открије нешто много снажније, упечатљивије, мудрије и моћније него што је икада замишљао. Чини ми се да си и ти био веома изненађен и, како кажеш, дубоко привучен личношћу Исуса.

ГБ: Да. То је био један дио мог истраживања — да се суочим са стварним Исусом Новог Завјета и да Га доживим као истински фасцинантну личност. Други дио је био то што сам покушао да будем донекле отворен и урадио нешто што је, гледано уназад, вјероватно била грешка број један или број два. Помислио сам: „Ако је ишта од овога истинито и ако томе приступам отвореног ума, онда то значи да постоји Бог који види да ово радим и коме је, вјероватно, важно то што о свему овоме размишљам.“

Тако сам, као атеиста, почео да се молим — на неки начин… Посматрао сам то као експеримент. Био сам научник и инжењер, па сам себи рекао: „Хајде да спроведем експеримент и кажем: ‘У реду, не вјерујем да Бог постоји, али ако постоји — откриј ми се. Отворен сам.’“ То је био следећи корак: невјерничка молитва. Данас, као хришћанин, када се осврнем на то, кажем себи: „Очигледно, то није била узалудна молитва.“ Али у том тренутку, то је био једноставно корак који сам направио — и то је било све што сам имао у том стадијуму истраживања.

У том периоду нисам могао да одем у цркву чак и да сам желио, јер сам играо одбојку у националној лиги и сваког викенда путовао широм земље да бих играо утакмице. И онда се, убрзо након те молитве без вјере, догодило нешто неочекивано: повриједио сам десно раме. Није било никакве очигледне повреде или незгоде — једноставно је одједном почело да боли. Раме се упалило и већ десет или петнаест минута након почетка тренинга више нисам могао да смечујем, нисам могао да играм. Љекар није могао да утврди шта се дешава. Физиотерапеут је покушао да помогне, али без успјеха. На крају су ми рекли: „Не знамо шта је, али мораш да одмориш раме. Престани са одбојком на неколико недеља, па ћемо се поново видјети.“ Тако сам, против своје воље, био приморан да не играм одбојку неколико недеља.

А пошто сам у то вријеме већ размишљао о хришћанству и покушавао да разумијем шта моја дјевојка заиста вјерује, помислио сам: „Хајде да отворим рачунар и потражим адресу цркве у коју је она ишла када ме је посјетила.“ Користила је мој рачунар, па сам могао да пронађем ту адресу, а да јој ништа не кажем. И помислио сам: „Отићи ћу да видим шта ти хришћани раде када се окупљају — чисто да стекнем утисак.“ Тако сам узео адресу и одвезао се до те цркве у Паризу. Срећом, то је било након што сам се управо уселио у свој стан. Да сам још увијек живио са породицом, никада не бих могао да оправдам одлазак у цркву. Али сада сам био сам, изолован, далеко од одбојкашких терена, имао сам адресу — и отишао сам.

Појсету бих описао као одлазак у зоолошки врт, да видим нека чудна, егзотична бића о којима сам чуо, али их никада нисам видио уживо. Ушао сам у цркву и све ми је било веома необично. Имао сам осјећај да је само моје присуство у тој згради увреда за мој разум и био сам увјерен да бих умро од срамоте када би ме неко од породице или пријатеља видио тамо.

Ипак, ушао сам и примијетио разлике у односу на католичку цркву мог дјетињства. Оно што ме је, међутим, дирнуло била је аутентичност људи. Све ми је и даље било чудно и непријатно, али неки од њих су се молили и заиста је дјеловало као да разговарају са Богом за кога су вјеровали да је присутан. То нису биле унапријед научене или формално изговорене молитве, какве сам познавао. Они су заиста вјеровали у то што раде. Сјео сам и само посматрао богослужење. Музика је била савремена и, као музичару, пријало ми је да видим таленат музичара, али свакако нисам могао да пјевам стихове са њиховим религијским садржајем. Проповијед је била занимљива, али не памтим ниједну реч коју је пастор тог јутра изговорио. Вјероватно сам био превише заокупљен осјећајем срамоте што сам у тој згради и мишљу шта би било да ме неко види. Када је проповијед завршена, помислио сам: „Видио сам довољно. Добио сам оно по шта сам дошао. Хајде да одем прије него што будем морао да се представљам или разговарам са било ким.“ Тако сам устао, избјегавао погледе и кренуо ка излазу. И онда сам отворио врата. Имао сам буквално једну ногу напољу, када сам осјетио снажан трн који је кренуо из стомака, подигао се у груди и стегао ме у грлу. Застао сам на прагу. Обузела ме је језа. Чуо сам себе како мислим: „Ово је смијешно. Морам да схватим шта се овдје дешава.“ Окренуо сам се, затворио врата и право отишао до главног пастора. Представили смо се. Рекао сам му: „Ви вјерујете у Бога, зар не?“ — „Да, наравно.“ А ја сам питао: „Како то функционише?“ Предложио ми је да о томе разговарамо ако сам спреман да закажем разговор. И јесам.

Годинама касније ми је признао да није вјеровао да ћу заиста доћи. Али ја сам рекао: „У реду. Доћи ћу.“ И тако је почео дуг низ разговора са тим пастором у Француској. Звао се Роберт. Био је Американац, али је дуго служио као мисионар у Француској. Тог дана сам отишао у његову канцеларију, изнио му своја питања, испричао своју ситуацију и оно што сам тражио — и тако смо започели разговор о хришћанству.

JХ: Да ли си то рекао својој дјевојци? Рекао си да си први пут отишао у цркву а да она то није знала, али да ли си с њом разговарао о ономе што си читао у Библији? О ономе што си доживио — посебно тог дана у цркви?

ГБ: Да, дјелимично. Све ми је то данас помало магловито. Прошло је много година, па нисам сигуран у све појединости. Након неког времена, рекао сам јој да сам био у тој цркви и тада смо о томе разговарали. Али, на неки начин, држао сам те ствари прилично одвојене у својој глави.

Био сам заиста усредсређен на сопствено размишљање и истраживање свих тих питања, а она је у том процесу била више са стране. Започео сам разговоре са пастором Робертом у Француској, и то је све више постајало дијалог између нас двојице, независно од тога шта бих радио — или не бих радио — у односу на своју тадашњу дјевојку.

JХ: Дакле, изгледа да је то заиста било један независан информативни разговор— између тебе и пастора?

ГБ: Да. Тако се бар ја тога сећам. Да.

Тако смо почели да разговарамо. Постављао сам нека од својих ранијих питања, а он се није нужно бавио оним што бисмо назвали класичном апологетиком. Не знам ни да ли је износио неке формалне, позитивне аргументе у прилог хришћанству, али је, из своје перспективе и сопственог погледа на свијет, објашњавао унутрашњу досљедност својих увјерења. И већ је то, у том тренутку, на мене оставило снажан утисак — чињеница да постоји неко ко је заиста спреман да одговара на питања и да образложи оно у шта вјерује. И дјеловало је да он у то заиста вјерује. Није било ни трага сумње или глуме. Ништа није било одглумљено — он је искрено вјеровао у све то. Дао ми је једну малу књижицу која ми је била веома занимљива. У њој је било неколико питања и библијских одломака, са упутством да сам потражим одговоре. То је била врста уводa у његова хришћанска увјерења.

Тако сам узео ту књижицу, отишао кући, отворио Библију и почео да тражим одговоре и да их записујем. А сваки одговор је, врло брзо, рађао нова питања. Тако сам почео да исписујем своја питања на тим листовима папира, а она су потом постајала основа за наш следећи разговор када бих поново дошао код њега. Та питања су водила ка новим питањима, и убрзо се све претворило у читаву гомилу папира испуњених питањима — и управо је то постало срж наше размјене мишљења.

Кроз те разговоре, кроз сопствено читање Библије и кроз лично промишљање, постојало је више области — више тема — у којима сам једноставно схватио да сам гријешио и да сам морао значајно да промијеним своје ставове.

Неке од тих тема биле су: мој однос према натприродном, чудима и питању да ли је „интелектуално самоубиство“ вјеровати да постоји нешто изван чисто природног свијета. Друга тема био је мој поглед на науку и улогу коју наука треба да има у нашим увјерењима и у оправдавању нашег знања о свијету. Трећа је била моја перцепција секса и хришћанске етике у вези са односима и браком. Затим моје схватање знања — шта је потребно да бисмо нешто заиста знали. И коначно, мој поглед на спасење.

То је, дакле, пет области у којима је дошло до дубоке промјене: натприродно, наука, секс, знање и спасење.

JХ: То су заиста велика питања — нарочито за некога ко је био атеиста, и то отворено и доследно, читавог живота. Посебно ово прво које помињеш: стварност натприродног. То је заиста огромно питање. Или је физички свијет све што постоји, или постоји нешто више од природе. Како си дошао до тога да прихватиш — или бар допустиш — да постоји нешто изван природног свијета? Да ли је то дошло кроз читање Библије, или више кроз оно што бисмо назвали апологетиком? Шта те је у том тренутку убиједило?

ГБ: Да. Овдје је важно рећи да се промјена није догодила тако што сам одједном повјеровао да постоји нешто изван природе. Моја промјена је почела много скромније. Први корак је био да прихватим да неко може у то да вјерује — а да при том није глуп. То је можда мала промјена, али је била пресудна.

Роберт ми је ту помогао, јер је испред мене стајао човјек који је очигледно био образован, интелигентан, емоционално стабилан, није користио религију да би прикрио неке слабости — и који је искрено вјеровао да Бог постоји, да је Исус васкрсао из мртвих и да су чуда могућа и да се заиста дешавају. Дакле, почетак те промјене био је једноставно у томе да кажем себи: „Чекај мало, шта се овдје дешава?“ Да неко може да вјерује у све то, а да при том не чини интелектуално самоубиство.

Суочио сам се, заправо, са постојањем Роберта — и тада сам схватио да заиста постоји много интелигентних људи који вјерују да постоји нешто више од пуке природе у покрету. Није било да сам прихватио натприродно, већ сам га ставио „на мапу“, схвативши да постоје људи који га озбиљно и разумно бране — а ја нисам имао неки снажан аргумент зашто то не би могло бити истинито. Тако сам то почео да посматрам као реалну могућност и да му приступам са извјесним поштовањем. То је била моја тадашња промјена у погледу натприродног.

Што]]>28719Sat, 27 Dec 2025 21:23:08 +0000https://pouke.org/index/1346440445/1346479577/%D1%92%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD-%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%BB%D0%B5-%D1%99%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%88%D1%83%D0%BC%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B7%D0%BE%D0%BC-%D0%B4%D0%BE-%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%B0-r28712/

Момче, управо смо стигли до станице Острог! Овдје излазиш из воза“ – биле су ријечи крупног кондуктера, јарко црвеног лица, које су га пробудиле из сна у који је утонуо тек неких пола сата прије него што је воз застао крај станице.

Када је изашао, угледао је дјечака његових година, како збуњено стоји покрај воза, носећи на рамену повелику спортску торбу. Пошто му је додао кофер, кондуктер му је кажипрстом десне руке показао у правцу шумске стазе која води до манастира и додао следеће : “ Никада нисам ишао туда, али мислим да вам треба неких два сата ходања узбрдо да бисте стигли до циља. Ако се предомислите и одлучите да се вратите у Београд, знајте да вам наредни воз до Подгорице овуда пролази око осам ујутро“.

Тек након што се кондуктер поздравио са њима, пожељевши им срећан пут, схватио је да се и онај други дјечак, којег је малочас угледао покрај воза , запутио према манастиру. Када се упознао са њим, сазнао је да је и он уписао богословију, те да су га , баш као и њега, распоредили на Цетиње. Обојица су непосредно прије поласка за Црну Гору обавијештени да се школа на Цетињу реновира и да ће се због тога настава првих пар мјесеци одвијати у манастиру Острог.

Наредних десетак минута су провели у разговору и упознавању, након чега је његов нови познаник погледао у сат и рекао му да је пола једанаест и да би било добро да покушају да до поноћи стигну до манастира. Убрзо су кренули шумском стазом на коју им је указао кондуктер, ни не слутећи да их чека права авантура. За њих, двојицу петнаестогодишњака са београдске калдрме, та стаза је била прилично стрма и доста су се њоме, по спарној августовској ноћи, споро кретали, будући да су били навикнути на асфалт и бетон.

У почетку , док се још увијек нису били упознати са стазом , сваких неколико минута би неко од њих двојице проклизао и пао. Међутим, та неспретност би обојицу доводила до смијеха и охрабривања да се брзо устане и настави са ходањем. Успут су један другом причали о својим животима, породицама у Београду, баш као и о томе како су уопште дошли на идеју да упишу богословију.

Наиме, била је то средина деведесетих година прошлог вијека, када дјечаку од петнаест љета није било лако да се одлучи за ту школу, будући да би наилазио на неразумијевање од стране родбине и свог друштва. Разговарали су и о својим омиљеним јеванђељским причама, догађајима и поукама. Причали су и о житијама светих и другим духовним књигама које су вољели да читају.

Међутим, како се циљ њиховог путовања приближавао, његов сапутник је постајао све ћутљивији и замишљенији. У једном тренутку је застао и саопштио му следеће: “ Извини, али ја не идем даље. Одлучио сам да се вратим до оне станице и сачекам први јутарњи воз до Подгорице, па ћу назад за Београд“! Захваљујући мјесечини која их је обасјавала, добро је видио израз на дјечаковом лицу, који му је јасно саопштавао да је одлука дефинитивна и да би сваки покушај убјеђивања био узалудан!

Дјечак се без поздрава окренуо и почео да се спушта према станици.

Путовање према манастиру је сада морао сам наставити. После неких двадесетак минута ходања је опет проклизао и пао. Тада је по први пут осјетио умор и убрзо заспао поред једног жбуна. Сањао је те ноћи најнеобичнији сан у свом животу, у којем му је сиједи човјек у архијерејској одежди рекао да треба да без колебања настави са ходањем, те да је манастир јако близу.

Пробудио га је пој славуја са шумских дрвећа. Одмах након буђења је осјетио додир хладноће, будући да је свитало, за то доба године, прилично свјеже јутро. Устао је, обрисао прашину са панталона и обуће и наставио са путовањем . Након десетак минута хода, указао се пред њим величанствени призор манастира! Тамо су га дочекали професор, васпитач и повећа група ђака богословије, који су са чуђењем гледали на његове, од честих падова током ходања узбрдо, подеране панталоне…

Дјечака који је одустао и вратио се на станицу више никада није видио, нити је чуо шта се са њим догодило! Оно што засигурно зна је то да су оне ноћи са тим дјечаком заувијек отишле и његове властите сумње и колебања у погледу јеванђељског пута, којим и данас, након три деценије од чудноватог путовања шумском стазом до Острога, упркос разним бурама искушења, одлучно хода…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског  и ђакон при Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

https://mitropolija.com/2025/12/25/djakon-pavle-ljeskovic-sumskom-stazom-do-ostroga/

Предлажем да се упознате са дубоким и врло актуелним расуђивањем оца Нектарија Морозова на тему страха од грешке. Одакле овај страх у нама, на које све начине утиче на нас? Како да гледамо на њега? Уз помоћ чега можемо да радимо на његовом превазилажењу, нашем духовном и душевном расту?

*

Врло често сусрећем људе који се плаше да погреше. Плаше се толико да су у већини случајева спремни да одустану од потпуно разумних и оправданих поступака, од неопходних одлука, од могућности да, на крају крајева, живе свој живот у пуној мери. Само да не погреше.

Најчешће се уверење да је грешити страшно формира још у детињству, формирају га родитељи: својим речима, реакцијама, понашањем, начином живота, када на различитим нивоима преносе детету информацију да је грешка – нешто ужасно. И ако човек, одрастајући, такво уверење не подвргне критичкој провери, не одбаци га, оно се касније претвара у право проклетство за њега.

Зашто? Макар зато што је уопште не грешити немогуће – грешке су неизбежне. И ако их се плашимо, страх ће бити наш стални мучитељ током читавог животног пута. И одузеће нам много тога што је могло да постане наше, што је могло да нам буде драго. У великој мери одузеће нам и живот, и, у суштини, нас саме.

Зато је веома важно ослободити се те лажне поставке, укључујући и уз помоћ рада са психологом, ако самостално не полази за руком.

Које грешке заиста могу у себи да носе опасност?

На пример, оне које чинимо када, не размишљајући, правимо по својој суштини изузетно одговоран избор: када ступамо у брак са слабо познатом особом; када узимамо широко рекламиран, а притом снажно делујући лек, не упознавши се са могућим нежељеним дејствима; када потписујемо уговор, а да га претходно нисмо прочитали. Једном речју, то су грешке које су условљене занемаривањем здравог разума и изазване одсуством жеље да користимо разум којим нас је обдарио дарежљиви и милостиви Господ.

Опасне су и грешке које игноришемо. У којима истрајавамо. Које покушавамо да представимо као искључиво исправне и корисне одлуке, опет – супротно стварности и здравом разуму.

Али чак и такве грешке могу бити исправљене – макар делимично. Да и не говоримо о томе да се у великој мери могу избећи, ако се животу приступа промишљено, пажљиво и озбиљно.

У целини, грешке су фактор учења који можемо користити себи на корист, разноврсно и продуктивно. Чак и највећа грешка наших праотаца, њихов пад у грех, који је, с једне стране, условио све најгоре што се догодило људском роду, с друге стране нам преноси најважнију истину: највише добро је бити са Богом, а највећа несрећа – отпасти од Њега.

И притом, „захваљујући“ тој истој грешци и свему што је за њом уследило, сазнајемо да чак и у тако страшној, буквално васељенској трагедији, човек има излаз, пут ка исправљању учињене грешке. Ми не само да можемо да ублажимо последице појединачних грешака. Ми можемо, учинивши главну – удаљивши се од Бога – Њему да се вратимо.

Зато је неопходно ово разумети: ми смо у школи, а Господ је наш Учитељ. Једини Учитељ и Наставник у правом смислу те речи. И Отац… И Он нас не суди строго због наших грешака. Пре нас на њих указује, помаже нам да их схватимо, доводи нас до закономерних закључака. То је природан и нормалан пут, природно и нормално учење.

А оно што је неприродно и ненормално јесте осећати тај ужасан страх од грешака, не верујући ни Њему ни себи, не верујући, у суштини, никоме и ничему. Страх који нема других основа осим оних „основа“ које су се незаконито сакриле у нашој глави. Оних основа које је неопходно одлучно и ужурбано разорити.

Таква одлука неће бити грешка.

Са телеграм канала игумана Нектарија Морозова.

Превео Станоје Станковић

извор

Фобична заблуда је озбиљан проблем који може постати не само опасна за психу особе, већ може претити и смртном опасношћу.

*

Стигли су из малог града са југа, послао их је њихов породични лекар, након што су били приморани на психијатријско одељење које није имало терапеутски ефекат, већ је само погоршало ситуацију. Родитељи и њихов седамнаестогодишњи син су сели, син у средини, веома мршав, изможден и блед, погледа упртог у мајку. Мајка је, у стању узнемирености, почела да говори док је отац изгледао очигледно изнервиран. „Професоре, очајни смо, мој син не једе нити пије недељама. Дајемо му инфузије да би остао жив… Одбија сву храну јер мисли да отац жели да га отрује и да ја нисам у стању да га заштитим од њега…

Лекари му већ месецима дају много лекова, али се ништа није променило, једино што захваљујући љековима успевамо да га натерамо да узима храну… Док је жена објашњавала мучну ситуацију, отац је махао главом, а син се држао укоћено, напето, нагнут према мајци, леђима окренут оцу. Прекинуо сам излагање махањем руке окренуо сам се младићу и рекао: „Опростите, једно питање… Али ако ваш отац хоће да вас отрује, то значи да хоће да вас убије, па ако не једете и не пијете док не умрете, ви играте његову игру…” Младић је скочио на столицу и узвикнуо: „Нисам размишљао о томе… али како да спречим да отров уђе у моју храну или пиће?”

– „Па”, приговорио сам, „требало би да знате да су кроз историју због страх од тровања владари увек користили помоћ дегустатора, који су на сопствену одговорност тестирали све што је господар јео.

Младић је спремно одговорио: „Али ја немам дегустаторе… Моја мајка би можда могла да буде, али ја не желим да она умре уместо мене…”

– „У праву си, ценим твој племенити дух, али морам да приемтим да ниси размишљао да бисмо од твог оца могли да направимо оног који ће пробати твоју храну пре него што је поједеш… тако ћемо тровача ставити у ситуацију отрованог.”

– „Бриљантно!” – узвикнуо је младић уз самозадовољан осмех. „Тако ћемо му везати руке… Али ко може да убеди мог оца, који ме толико мрзи, да уради такву ствар?

– „Пошто је овде, могу покушати.”

Затим, окренувши се оцу, који је био сведок нашег задивљујућег дијалога, упитао сам: „Да ли сте вољни да урадите ово за свог сина?”

– „Ја бих за њега бос до месеца ходао… Наравно да могу, ако ће му помоћи!”

Договорили смо све детаље и процедуру коју је требало испоштовати, а док смо све ово припремали, отац и син су се гледали и говорили са очигледним непријатељством.

Неколико дана касније, позвао ме је њихов доктор и рекао да се очигледно догодило чудо: младић је наставио да једе и више није гледао на оца као свог тровача. Рекао сам му да ништа чудесно није урађено, осим примене специфичне терапијске технике, односно: ставити се у перспективу фобичне заблуде, открити њену логику, и захваљујући томе преоријентисати феномен са његове „разумности” на еволуцију, развијање, што ће га учинити не неприлагођеним већ ефективним и функционалним. Као што је Кларк рекао: “Технологија, када је довољно напредна у својим ефектима, не разликује се од магије.” Као што искусни лекари добро знају, у случајевима адолесцентног „психотичног излета”, ако се фобична заблуда може разбити, она се брзо распада и најчешће се не понавља. То је као дизање у ваздух палате која је минирана у темељима. Ако, се пак, не успе у овој тешкој операцији, заблуда се обично радикализује и постаје прави психотични поремећај.

Ђорђо Нардоне „Књига о фобијама и њиховом лечењу”  (Nardone – Il libro delle fobie e la loro cura)

извор

Волео бих да се дотакнемо феномена који је посебно актуелан у данима у којима се налазимо, данима поста. Није тајна да многи од нас покушавају током поста да скину и вишак килограма, уздајући се да ће нам исхрана која се састоји само од посне хране некако помоћи да смањимо број и количину тих несрећних калорија о којима се толико размишља и води рачуна…

Да ли сте се запитали одакле потиче још један, блиско повезани феномен, када неко искрено изненађен схвати да иако пости цео пост у трајању од неколико недеља, уредно избегава и не једе месо, јаја, млеко… ипак разочарано схвата да не само да није скинуо килограме, већ је набацио још пар килограма преко?

О чему се ту ради? Да ли ми заиста толико угађамо стомаку зато што смо као „гладна година“ што се каже, па нисмо у стању да се обуздамо? Или се „толико трошимо“ па морамо да поједемо још неку баклаву, погачицу или кифлу? Или се ту можда ради о нечему другом?

Ми смо сви различити, свако од нас је имао различита искуства током свог претходног живота, одрастања, самим тим се разликују и погледи на храну. Међутим, заједничко за многе од нас је да у храни несвесно тражимо утеху. Какву утеху? Утеху када се не осећамо добро, када смо тужни, нерасположени, повређени, љути… Немамо некога да нам ту утеху пружи на прави начин, а ни ми сами то не умемо.

У тим тренуцима ни не приметимо како смо кренули ка фрижидеру или остави у којој држимо слаткише. Јер када поједемо нешто слатко или укусно, у нашем телу се између осталог луче моћни хормони који итекако утичу на наше осећање себе. Мислим пре свега на допамин и ендорфине (природне хормоне среће) који се отпуштају у организам у тим тренуцима. И нема сумње да се боље осећамо. И природно је да ћемо створити навику да се тако тешимо, посебно када су слаткиши (па и посни) свуда око нас. Лако, брзо, доступно – рецепт за стварање навике.

Или је рецимо неко имао искуство да када год би у детињству био тужан или плакао, рецимо пао са бицикла и ударио се јако у колено, мама или бака би долазиле и доносиле би слаткиш са речима: „Добро, добро, није то ништа, немој да плачеш, ево да се мало засладиш па ће брже да прође“. Дакле, не само да су нас учили да се тешимо слатким, већ смо константно добијали поруку да наше емоције нису важне, да не треба да верујемо ономе што осећамо. Да је најбоље да их потискујемо. И да знамо да се утешимо само на један једини начин – кроз храну. „Јер ће тако брже да прође“.

Онда је потпуно природно да када се осећања у нама појаве (а не могу да се не појаве, колико год бисмо желели да их нема, Сам Бог нам их је дао), када нам сигнализирају шта су наше потребе (јер то је једна од њихових улога), ми нисмо у стању да их препознамо, него радимо само оно чему смо научени од малена. Идемо да се тешимо храном јер оно што осећамо у том тренутку нас боли као некада ударено колено у детињству. Сећате се: „добро, добро, није то ништа…“

Проблем је што нам сада храна не служи да утолимо своју глад што је наша природна и нормална потреба. Не, у великој мери нам служи за регулисање сопствених (у највећој мери) непријатних осећања. Мада се ово односи и на позитивна осећања. Знате и сами, положили испит, добили повишицу, родило се дете, нека годишњица, било који јубилеј или породично славље је прилика да се „прослави“.

И нека, треба да се прослави, све је то лепо и нормално. Само треба имати у виду да је нас Господ створио тако да можемо да регулишемо сопствена осећања без хране. Ми смо потпуно способни да препознамо, прихватимо и свесно останемо са својим осећањима у тренуцима када се она појаве. Да на тај начин схватимо зашто се баш тако осећамо, шта нам то наша осећања поручују? Помоћ за тако нешто треба да тражимо у искреном контакту са собом, да не бежимо од себе. Ово ће итекако утицати да наш однос са Господом и ближњим постане још бољи и искренији.

У наставку можете да прочитате искуство Федора Васиљука, православног психотерапеута са сеансе са женом која је имала проблем са вишком килограма. Видећете како је на прави начин усмерио њене напоре, усмеравајући кроз мини експеримент њену енергију и њену свесност о утеси коју је желела да добије од хране:

„Моја клијенткиња С. се угојила. Прекоревала је себе због преједања и више пута себи обећавала да више неће јести толико колача. Али сваки пут би се затекла како поново једе још један колач. Пошто је била црквена особа, могао сам да је упитам:

– Да ли се обично молите пре и после јела?

– Да.

– Онда могу да вам предложим један психотерапијски експеримент. На једну недељу оставите, молим вас, своју борбу и једите колико колачића желите. Ви волите колаче – једите их полако, свесно, као дегустатор, обраћајући пажњу на укус сваког залогаја. Али молите се не после целог оброка, већ после сваког залогаја – захвалите Богу за радост управо тог залогаја. Покушајте да то радите неформално, да ваша молитвена захвалност буде повезана са стварно и свесно проживљеном радошћу од слатког. С. је пристала. Као што можете претпоставити, количина колачића које је успела да поједе током те недеље била је значајно мања него обично. Ово је пример свесног, духовног односа према храни“.

Овде је описан само део рада на себи који особа пролази на психотерапији. Психотерапеут је помогао да свој проблем сагледа из другог угла, да га погледа другим очима да тако кажем. Ја сам уверен да су током наредних виђања имали прилике да се дотакну и самих узрока, зашто С. уопште има толику жељу за колачићима, шта је то што је покреће, како се она осећа непосредно пре него што посегне ка слаткишима, итд. Много врло корисних ствари може да се покрене из једне овакве теме…

Једна од важних средстава у осмишљавању ове теме је вођење дневника. Како и зашто? Дневник нам пре свега може помоћи да водимо евиденцију шта смо заиста појели током дана, да можемо „црно на бело“ да тако кажем, да видимо шта смо све појели од тренутка буђења па до одласка у кревет (рачуна се и ако устајемо ноћу и идемо до фрижидера јер нам је „пао шећер“). Да видимо шта смо све заиста појели, да погледамо себе искрено и признамо себи у случају да имамо проблем са квалитетом и количином хране. Из овога ће доћи и свест да смо само ми одговорни и да имамо снагу да ову ситуацију променимо.

Затим, дневник нам може бити од велике помоћи да освестимо шта је то што нас је покренуло да посегнемо ка храни као утехи? Да ли смо били нерасположени јер смо чули нешто непријатно или тужно? Или смо били уплашени? Или имамо састанак са шефом на послу кога се бојимо? Да ли смо се посвађали са неким? Да ли смо се осетили одбачено? Да ли смо заиста били гладни у том тренутку или смо се осећали лоше и желели смо да то осећање што пре оде и нестане? Разлога има много и само ви можете да знате шта је у питању – ако погледате у себе…

И верујте, ово су само врата која вам континуирано и посвећено писање дневника може отворити у ваш унутрашњи свет. Дневник вам кроз неко време може заиста помоћи да дођете у контакт са својим осећањима, страховима, уверењима. Једино када их постанете свесни, можете да их постепено и са стрпљењем мењате. Иначе ћете, док се окренете затећи себе како „грицкате нешто, а нисте чак ни гладни…“

Станоје Станковић

извор

Владика Данило Крстић, у свом предавању у Студентском културном центру упозорио је на то да сматра да би реченицу Светога Писма која гласи: „И ПРВО БЕШЕ РЕЧ…“ требало
превести на следећи начин: „И ПРВО БЕШЕ СМИСАО…“, јер то је њено право значење у духу нашег језика. На почетку беше смисао који је покренуо процес стварања света и нашег људског живота.
Неспоразум се догодио кад је људска чежња, да поред рајског добра окуси и страну зла, открила и сенку која прати добро света. Тако упознавши зло и добро света, нађосмо се у СЛОБОДИ, оптерећени стрепњом пред ОДГОВОРНОШЋУ при сваком опредељивању и
слободном одабирању мисли, хтења пуких тежњи или дела која чинимо. Нађосмо се између рајске хармоније са собом, светом и СМИСЛОМ нашег настанка и ПАДА БИЋА у немир и тескобу којима је натопљена људска егзистенција због свести о могућности злог чињења. То зло чињења најчешће гради робове од нас самих одређеним стереотипним потребама и могућностима. Нашавши се пред шансом СЛОБОДЕ, човек открива неминовност СУДА о оном што чини. Албер Ками, иако СЛОБОДУ не види као последицу
људске самовоље у односу на Творца, него као врхунски чин пуке људске егзистенције, сведочи о суђењу коме смо непрестано изложени следећим речима: „На крају сваке слободе налази се једна пресуда“. Зато се, тврди даље, слобода „тако тешко носи“ (А. Ками, Пад).
Очекивање СУДА, и у религиозних и у атеиста, произлази из истог људског искуства. Религиозни доживљај указује на то да је узрок тог осећања стрепње страх пред крајњим СУДОМ за наше одлуке и дела. Атеисти, насупрот томе, ту стрепњу тумаче апсурдношћу људске егзистенције. Научни приступ не обухвата ни једну од ове две категорије откровења људске судбине, пред којима се човек у животу једног тренутка ипак нађе.
Ка смислу нашег живота воде само успешни избори на свим откривеним раскршћима „познавања ДОБРА и ЗЛА“. Остваривањем животне Наде и сами постајемо смислом стварања света и живота који нам је дат. И у тренутку супротстављања вољи Творца,
остављена нам је шанса избора која у себи садржи пут повратка СМИСЛУ који је и извор и увир живота свакога од нас понаособ.
Ако за трен занемаримо проблем СМИСЛА, као потребе сваког појединачног људског бића, наћи ћемо се пред могућношћу свођења људске егзистенције на чари пуких нагонских потреба. У првом реду потребе да постојимо, и то као појединци (самоодржање) и као „врста“ (детородни нагон), и потребе да смо значајни другима
којима и сами придајемо значај (социјални нагон). Тако откривамо могућно ст људског живота, о смишљеног непосредном повезаношћу очигледних потреба и непосредних одговора, чиме се затвара круг пуког опстанка само у једној димензији времена – само
у оном што сада може да се искуси и служи датом стању ствари.
Овим се не досеже могућност остварења креативног чина, коме треба пројект ка будућности и ослонац на искуства прошлих времена, чиме се превазилази пука биологичност људског бића.
Истовремено се превазилазе и вредновања света нивоом пријатности која се доживљава само у кругу телесних задовољења: задовољство здрављем и храном, сексуалним чином и пуким лидерством или друштвеном моћи. Социјални престиж опет осигурава веће шансе нагонским задовољењима из сва три изворишта. Њиме се заврти круг обмана и пад човека у стереотипе тежњи и сиромаштво облика живљења, и тиме отвара пут ка
властитом ништавилу. Тако, откривши моћ разазнавања добра и зла, открисмо и дубину могућег пада. Губимо се за сва времена у очараности непосредним задовољавањем потреба пуког опстанка, чиме се заглушује тескоба одлучивања и остаје несрећа бесмисла.
Ками је тако дубоко открио тај бесмисао када је, жудећи за слободом људског бића, на раскршћу „сазнања ДОБРА и ЗЛА“, изабрао ПАД, мислећи да је то супстрат слободе. У обмани да је нашао Слободу, занемарујући сваки СМИСАО живота, не препознавајући властити промашај, описује свој пад као општи људски пад, као апсурдну човекову судбину следећим речима: „Нисам знао да слобода није награда, нити одликовање, које се прославља шампањцем. Надаље, нити дар, кутија слаткиша… Ох, не! Она је напротив кулук и трка до краја, усамљена и изнурујућа“. Није у њој открио нит спасења човека из лавиринта зла над који смо се тако страствено наднели.
Тема о СМИСЛУ присутна је како у нашим свакодневним размишљањима, тако и у филозофским напорима првака људске мисли. У свим епохама историје, и у свим деловима света, човек питању трагања за СМИСЛОМ, као трагања за драгоценошћу коју је имао па изгубио, прилази религиозним концептима до којих је дорастао својим искуством, умом и откровењем које му је дато. 
Идеја о СМИСЛУ свог властитог живота и живота као опште појаве није људски ИЗУМ или пука игра људских мисли, него истинско људско животно ИСКУСТВО ПОТРЕБЕ за смислом. У хришћана, оно је аутентични доживљај Христа у Тројичном ЛИКУ Бога. Наш
талентовани психолог В. Поповић на томе заснива своју Христоцентричну психологију, као један могући, нови правац савремене психологије.
У Будућности, зачети зовом СМИСЛА, прожети смо потребом да осмислимо сваку своју тежњу, помисао и активност у пуком континуитету наше појединачне, овремењене егзистенције.
Живот одржавамо начинима обављања пуких, непосредних, нагонски одређених животних потреба, али га тим облицима живљења не осмишљавамо. И те облике живота подвргавамо вредновању ВРЛИНОМ, судијом над одлукама које доносимо.
ДУХОВНОСТ бића је услов да се откријемо као личности на том сасвим упојединаченом путу ка усаглашавању праксе своје егзистенције са светом и нашим властитим разлогом. Она је испуњеност тим сагласјем појединачног стремљења и општег животног смисла. Свакако и свим оним што се догађа на гребену сусретања тако разноврсних мотива који граде развође „познања ДОБРА и ЗЛА“ на коме је заснована наша судбина.

Проф. др Светомир Бојанин

Лист литургијске заједнице при Храму Светог Саве у Краљеву

Људска душа саму себе вређа ако допусти да је савлада наслада или бол.

Примати скромно, а праштати радо.

Поразно је кад у животу појединца пре клоне дух него тело.

Загледај у душе мудрих људи и труди се да видиш за каквим стварима они теже, а какве избегавају.

Живот је човеков онакав каквим га обликују његове мисли.

Извршавај свако своје дело на тај начин као да ти је последње у животу.

Одбаци свој осећај повређености и рана ће сама нестати.

Најбољи начин да се осветиш непријатељу је да не будеш попут њега.

Када те нешто изнад сваке мере љути, сети се колико је пролазан људски живот.

Све што чујемо је мишљење, а не чињеница. Све што видимо је перспектива, а не истина.

Најгора је она охолост која се узноси лажном скромношћу.

Још мало и заборавићеш на све. Још мало, и све ће заборавити на тебе.

Бунцају људи и постају уморни од живота кад немају пред собом неки циљ према коме би управили сваки свој напор и сваку своју мисао.

Марко Аурелије

Године 2002. открила сам једно предавање Бертранда Расела из 1927. године, под насловом „Зашто нисам хришћанин“. Док сам читала тај текст, ни на тренутак ми није падало на памет да ћу једнога дана, готово читав вијек након што га је Расел изговорио у просторијама Националног секуларног друштва у јужном Лондону, бити приморана да напишем есеј са управо супротним насловом.

Претходне године јавно сам осудила терористичке нападе деветнаесторице људи који су отели путничке авионе и усмјерили их ка кулама близнакињама у Њујорку. Учинили су то у име моје вјере — ислама. У то вријеме била сам муслиманка, мада нисам активно упражњавала своју веру.

Ако сам искрено осуђивала њихова дјела, куда ме је то онда водило? Основни принцип којим су ти напади били оправдавани био је, у крајњој линији, вјерски: идеја џихада, односно светог рата против невјерника. Да ли је за мене, као и за многе припаднике муслиманске заједнице, било могуће да се једноставно дистанцирам од самог чина и његових стравичних последица?

У то вријеме постојали су бројни утицајни лидери на Западу — политичари, научници, новинари и други стручњаци — који су упорно тврдили да терористе покрећу разлози различити од оних које су они сами, као и њихов вођа Осама бин Ладен, тако јасно и недвосмислено изнијели.

Ислам је, дакле, имао алиби.

Ово оправдање није било само снисходљиво према муслиманима. Оно је, истовремено, многим људима на Западу пружило прилику да прибјегну порицању. Окривљивати грешке спољне политике Сједињених Америчких Држава било је лакше него суочити се са могућношћу да смо заиста суочени са вјерским ратом.

Сличну склоност видјели смо и током последњих пет недеља, када су милиони људи, саосјећајући са страдањем Газе, покушавали да рационализују терористичке нападе од 7. октобра као оправдан одговор на политику израелске владе.

Када сам прочитала Раселово предавање, схватила сам да се моја когнитивна дисонанца ублажава. Било је то олакшање: заузети скептичан став према вјерском догмату, одбацити вјеру у Бога и изјавити да такво биће не постоји. А најбоље од свега било је то што сам коначно могла да одбацим и постојање пакла, као и страх од вјечне казне.

Раселовa тврдња да се религија превасходно заснива на страху снажно је одјекнула у мени. Предуго сам живјела са ужасом од свих стравичних казни које су ме наводно чекале. Иако сам напустила све разумске разлоге да вјерујем у Бога, тај ирационални страх од паклене ватре остао је присутан. Зато је Раселов закључак дошао као извјесно олакшање: „Када умрем, иструнућу.“

Да бисте разумјели зашто сам прије двадесет година постала атеисткиња, потребно је најприје да схватите каква сам муслиманка била. Била сам тинејџерка када је исламска организација Муслиманска браћа 1985. године продрла у моју заједницу у Најробију, у Кенији.

Не вјерујем да сам уопште разумјела вјерску праксу прије доласка Муслиманске Браће. Обредна очишћења, молитве и пост доживљавала сам као напорне и бесмислене ритуале. Проповједници Муслиманска Браћа све су то из коријена промијенили. Понудили су један јасан правац: исправан пут. Један циљ: да радимо на томе да послије смрти уђемо у Алахов рај. И један метод: приручник Пророкових упутстава о томе шта је дозвољено, а шта забрањено — халал („допуштено“) и харам („забрањено“). Као детаљно допунско тумачење Курана, Хадис је објашњавао како у пракси разумјети разлику између исправног и погрешног, добра и зла, Бога и ђавола.

Проповедници Братства нису остављали ништа машти. Дали су нам избор: настојте да живите у складу са Пророковим упутствима и пожњећете славне награде у оном свијету. А на овој земљи, у међувремену, највеће могуће достигнуће било је — умријети као мученик за Алаха.

Алтернативни избор — препустити се уживањима овога света — значио је навући на себе Алахов гњев и бити осуђен на вјечни живот у пакленој ватри. Неке од „свјетовних наслада“ које су они осуђивали обухватале су читање романа, слушање музике, плес и одлазак у биоскоп — све оно што сам се стидјела да признам да неизмјерно волим.

Најупечатљивија одлика Муслиманске браће била је њихова способност да мене и моје тинејџерско друштво, готово преко ноћи, преобразе из пасивних вјерника у активисте. Нисмо се више задовољавали тиме да само говоримо или да се молимо за нешто — дјеловали смо.

Као дјевојке носиле смо бурку и одрицале се западне моде и шминке. Дјечаци су пуштали браде до крајњих граница. Облачили су бијелу одејћу налик на хаљине које се носе у арапским земљама или су скраћивали панталоне изнад чланка. Дјеловање је било колективно: добровољно смо пружали хуманитарну помоћ сиромашнима, старима, особама са инвалидитетом и немоћнима. Подстицали смо пријатеље муслимане да се моле, а од немуслимана смо захтијевали да прихвате ислам.

Током часова исламских студија износили смо своје недоумице главном проповједнику. На примјер: шта да радимо са пријатељима које смо вољели и осјећали их блиским, а који су одбили да прихвате позив у вјеру (ислам)?

Као одговор, изнова су нас подсјећали на, како су говорили, недвосмисленост Пророкових упутстава. Са највећом сигурношћу тврдили су да не можемо бити вјерни Алаху и Мухамеду, а истовремено одржавати пријатељства и поверење са невјерницима. Ако би изричито одбацили наш позив да приме ислам, дужни смо били да их мрзимо и проклињемо.

Овдје је посебна врста мржње била резервисана за једну подгрупу невјерника — Јевреје. Јевреје смо проклињали више пута током дана и испољавали ужас, гађење и гњев због читавог низа недјела за која се тврдило да су их починили. Јеврејин је, говорили су нам, издао нашег Пророка. Заузео је Свету џамију у Јерусалиму. Настављао је тако да у нама квари срце, ум и душу.

Можете, дакле, разумјети зашто је некоме ко је прошао кроз овакву врсту вјерског обликовања атеизам могао изгледати толико привлачно. Бертранд Расел нудио је једноставан излаз, без икакве цијене — бјекство од неподношљивог живота само-поништавања и прогањања других људи. За њега није постојао ниједан увјерљив аргумент за постојање Бога. Религија је, тврдио је Расел, имала своје коријене у страху: „Страх је темељ цијеле ствари — страх од тајанственог, страх од пораза, страх од смрти.“

Као атеисткиња, мислила сам да ћу се ослободити тог страха. Истовремено сам пронашла и један сасвим нов круг пријатеља, онолико различит од проповедника Муслиманске браће колико се уопште може замислити. Што сам више времена проводила са њима — људима попут Кристофера Хиченса и Ричарда Докинса — то сам била сигурнија да сам направила прави избор. Јер атеисти су били паметни. А уз то су били и веома забавни.

Па шта се, дакле, промијенило? Зашто себе данас називам хришћанком?

Дио одговора је глобалне природе. Западна цивилизација суочена је са пријетњом три различите, али међусобно сродне силе: обновом ауторитаризма великих сила и експанзионизма у облику Комунистичке партије Кине и Русије Владимира Путина; успоном глобалног исламизма, који пријети да мобилише огроман дио свјетског становништва против Запада; и вирусним ширењем „woke“ идеологије, која подрива моралну снагу наредне генерације.

Настојимо да те пријетње обуздамо савременим, секуларним средствима: војним, економским, дипломатским и технолошким напорима — да поразимо, подмитимо, убиједимо, умиримо или надзиремо. Ипак, у сваком новом кругу сукоба затичемо себе како губимо тле под ногама. Или остајемо без новца, са националним дугом који се мјери десетинама билиона долара, или губимо предност у технолошкој трци са Кином.

Али не можемо се борити против ових страховитих сила ако не одговоримо на суштинско питање: шта је то што нас уједињује? Одговор да је „Бог мртав!“ дјелује недовољно. Подједнако неубjедљивом показује се и потрага за утјехом у такозваном „либералном међународном поретку“.

Једини вјеродостојан одговор, вјерујем, налази се у нашој жељи да сачувамо наслеђе јудео-хришћанске традиције.

Ово наслеђе састоји се од сложеног и разрађеног скупа идеја и институција, осмишљених да штите људски живот, слободу и достојанство — од националне државе и владавине права, па све до установа науке, здравства и образовања. Како је показао Том Холанд у својој изванредној књизи „Доминација“ (Dominion), разне наизглед секуларне слободе — слобода тржишта, савјести и штампе — имају своје коријене у Хришћанству.

И тако сам схватила да Расел и моји атеистички пријатељи нису успјели да разликују шуму од  стабала. Шума је цивилизација утемељена на јудео-хришћанској традицији; то је историја Запада у цјелини, од почетка до краја. Раселова критика противречности хришћанског догмата озбиљна је, али је истовремено и сувише уског домета.

На примјер, своје предавање одржао је у сали пуној (бивших или барем сумњичавих) хришћана, у једној хришћанској земљи. Замислите колико је то било јединствено прије готово једног века — и колико је данас ретко у не-западним културама.

Да ли би један муслимански филозоф могао да стане пред било коју публику у некој муслиманској земљи — тада или данас — и одржи предавање под насловом „Зашто нисам муслиман“? У стварности, постоји књига са тим насловом, коју је написао један бивши муслиман. Али је аутор објавио у Америци, под псеудонимом Ибн Варак. Другачије би било сувише опасно.

За мене је та слобода савјести и говора можда највећа предност западне цивилизације. Она не настаје спонтано у људској историји. Производ је вјековних расправа унутар јеврејских и хришћанских заједница. Те расправе су подстакле развој науке и разума, ублажиле суровост, сузбиле сујевјерје и изградиле институције које уређују и штите живот, истовремено гарантујући слободу што већем броју људи.

За разлику од Ислама, Хришћанство је превазишло своју догматску фазу. Постајало је све јасније да Христово учење не подразумијева само ограничену улогу религије као нечега одвојеног од политике, већ и саосјећање према грешнику и смирење вјерника.

Ипак, не бих била искрена када бих своје приклањање Хришћанству приписала искључиво спознаји да је атеизам сувише слабо и разједињујуће учење да би нас утврдио пред нашим пријетећим непријатељима. Хришћанству сам се окренула и зато што сам на крају схватила да је живот без икакве духовне утјехе неподношљив — заправо, готово самоуништавајући.

Атеизам није успио да одговори на једно једноставно питање: који је смисао и циљ живота?

Расел и други атеистички активисти вјеровали су да ћемо, одбацивањем Бога, ући у доба рационализма и просвећеног хуманизма. Али „Божја празнина“ — вакум који настаје повлачењем Цркве — једноставно је испуњена мјешавином ирационалних псеудорелигијских учења.

Резултат је свијет у коме савремени култови пљачкају бескичмене масе, нудећи им лажне разлоге постојања и дјеловања — најчешће кроз учешће у демонстративном позоришту врлине, у име неке наводно жртвоване мањине или тобоже осуђене планете. Изрека која се често приписује Г. К. Честертону претворила се у пророчанство: „Када људи одлуче да не вјерују у Бога, није да више не вјерују ни у шта — тада постају способни да верују у било шта.“

Унутар овог нихилистичког вакума, изазов који је пред нама постаје цивилизацијски. Не можемо се супротставити Кини, Русији и Ирану ако сопственом становништву не умијемо да објаснимо зашто је то уопште важно. Не можемо се борити против woke идеологије ако нисмо у стању да бранимо цивилизацију коју она настоји да уништи. И не можемо се суочити са исламизмом користећи искључиво секуларна средства. Да бисмо придобили срца и умове муслимана овдје, на Западу, морамо им понудити нешто више од кратких видео-клипова на TikToku.

Поука коју сам извукла из свог искуства у Муслиманској браћи јесте снага једне уједињујуће нарације, укоријењене у темељним текстовима ислама, способне да привуче, обавеже и покрене муслиманске масе. Ако не понудимо нешто подједнако суштинско, бојим се да ће се ерозија нашег цивилизацијског ткива наставити. И, на срећу, нема никакве потребе да трагамо за new age “препаратима фармаколошке терапије” и свјесности. Хришћанство већ има све.

Зато себе више не сматрам муслиманском отпадницом, већ одступницом од атеизма. Наравно, још увијек имам много тога да научим о Хришћанству. Сваке недјеље у цркви откривам нешто ново. Али сам, на свом дугом путовању кроз пустињу страха и сумње у саму себе, препознала да постоји бољи начин суочавања са изазовима постојања од онога што нуде и ислам и атеизам.

Текст Сомалијке, холандско-америчке активисткиње, списатељице и политичарке објављен је 11. 11. 2023.

https://unherd.com/2023/11/why-i-am-now-a-christian/

Превео: Никола Ј. Гачевић, свештеник