Како доминантно поље мишљења сваке епохе открива средиште њене цивилизације

Пише: Димостенис Михопулос

Свака велика историјска епоха изњедри своје властито, преовлађујуће поље мишљења. Не ради се једноставно о некој академској склоности нити о уској стручној специјализацији. Средишње подручје мишљења сваке цивилизације открива начин на који она схвата човјека, друштво и саму стварност. Оно показује шта та цивилизација сматра средиштем свијета и која истина служи као темељ и ослонац њеног заједничког живота.

У древној васељени (οἰκουμένη) тежиште духовног и интелектуалног живота налазило се у философији. Философ није био нека маргинална умна фигура, одвојена од друштва, већ човјек који је настојао да протумачи биће, поредак свијета и мјесто човјека у њему. Мисао се кретала око питања истине, начела свијета, космичке хармоније и смисла полиса, односно друштвеног живота.

Сам град (ή πόλη), односно држава, схватан је као одраз једног дубљег поретка. Платон трага за праведном државом не као за техничким системом управљања, већ као за изразом хармоније између душе и свијета. Аристотел човјека назива „политичким бићем“ (πολιτικόν ζῷον), јер друштво није тек споразум заснован на интересу, него природно испуњење и остварење људског постојања. Стога философија дјелује као средиште око којег се организује читав културни и цивилизацијски живот, јер се трагање за истином сматра најузвишенијом људском дјелатношћу.

Са појавом хришћанског свијета долази до помјерања средишта. Теологија преузима улогу главног тумачећег оквира стварности. Историја се више не схвата као бескрајни круг успона и падова, већ као пут који има смисао, почетак и циљ. Вријеме постаје историја спасења.

Ово помјерање представља догађај од свјетскоисторијског значаја. Личност задобија средишње мјесто у разумијевању човјека и свијета. Човјек се више не тумачи првенствено као разумно или политичко биће, већ као постојање призвано на однос, општење и заједницу. Истина више није нека апстрактна идеја, него личносна стварност. Заједница, са своје стране, престаје да почива искључиво на заједничком поријеклу или на законском поретку, него се утемељује на заједници личности, на њиховом међусобном односу и љубави.

Зато теолог постаје личност која изражава најдубљу духовну подлогу своје епохе. Не ради се о уско схваћеној „религијској“ улози, у савременом значењу те ријечи. Теологија дјелује као свеобухватни оквир за тумачење свијета, политике, историје и смисла људског живота. Архитектура, умјетност, политика и цјелокупно друштвено устројство обликују се унутар тог теолошког средишта.

Модерно доба доноси ново помјерање. Средишње мјесто сада припада политичком философу и теоретичару друштвеног уговора. Од Hobbes (Томас Хобс) и Locke (Џон Лок) до Rousseau (Жан Жак Русо), човјек почиње да се схвата првенствено као аутономна индивидуа. Друштво се више не посматра као природна или органска заједница, већ као плод споразума између појединачних јединица вођених сопственим интересима.

Ова промјена корјенито мијења природу политике. Политика постепено престаје да се сматра трагањем за општим добром и претвара се у механизам управљања супротстављеним жељама. Држава дјелује као гарант права, уговора и индивидуалних слобода. Слобода се схвата првенствено као ослобађање појединца од сваке претходно постојеће хијерархије, традиције или везе са заједницом.

У савременом добу одиграва се још дубља промјена. Улогу средишњег мислиоца више не заузима ни философ, ни теолог, па чак ни политички теоретичар. Ту улогу сада заузима економиста.

То не значи једноставно да је економија (οἰκονομία) стекла већи значај. То значи нешто много дубље. Значи да је читава цивилизација почела да тумачи човјека, друштво и историју кроз економске категорије.

Човјек се сада представља првенствено као јединица производње и потрошње. Слобода се поистовјећује са могућношћу избора на тржишту. Напредак се мјери готово искључиво показатељима развоја, учинка и пораста потрошње. Успјех друштава процјењује се на основу бруто домаћег производа (БДП-а), токова капитала, кредитног рејтинга и берзанских индекса.

Чак се и језик мијења. Грађани се претварају у „људски капитал“. Образовање се схвата као „инвестирање у вјештине“. Друштво се вреднује према критеријумима продуктивности. Политичка расправа своди се на питања тржишта, инвестиција, подстицаја и технократског управљања.

Унутар оваквог оквира, економија престаје да буде средство и претвара се у онтологију. Она више не дјелује унутар једне цивилизације, него сама постаје оквир унутар којег се схвата стварност. Све што се не може измјерити, постепено се сматра безначајним. Све што не доноси зараду, не доноси учинак (увијек економски), изгледа као да је лишено смисла.

Тако, међутим, почиње да се разграђује сам цивилизацијски поредак. Заједница се повлачи пред појединцем. Жртва бива замијењена интересом. Историјско памћење губи свој значај пред непосредношћу потрошње. Истина се претвара у субјективну склоност, а политика се своди на управљање функционалним системима.

Зато савремена криза није једноставно економска или политичка. Она је криза средишта. Савремени човјек располаже са више средстава него иједна претходна епоха, али се тешко суочава са одговорима на темељна питања (која кад-тад изађу из њега или пред њим). Зашто постоји? Која је сврха друштва? Куда се креће историја?

Свака цивилизација се, на крају, организује око онога што сматра највишом истином. Када је средиште била философија, свијет је трагао за космичким поретком. Када је средиште била теологија, трагао је за смислом историје и за личношћу. Када је средиште пренесено на појединца, друштво се организовало око права и воље.

Данас, када је средиште сведено на економску функцију, човјеку пријети опасност да изгуби не само заједницу него и сам разлог свога постојања. Јер ниједна цивилизација не може дугорочно опстати ако зна само како функционише, али не и зашто постоји.

 Превео: Никола Гачевић

Извор: zurnal.me

Краљица Наталија била је за живота православка и римокатолкиња, а у царству небеском Исуса Христа почива као хришћанка. Да ли смо, ми Срби, спремни да то прихватимо?

Наталија Обреновић била је наша прва краљица после Косова, као што је био и њен супруг Милан, наш први краљ после Косова. Срби су се веома поносили овим краљевским паром, посебно њиховом лепотом. Падом династије (1903) обоје су предати забораву, освешталој српској бољци.
Годинама сам држао наставу студентима Филозофског факултета о династији Обреновић, писао о њој и био ангажован на неколико пројеката: на осмишљавању изложбе о Српској револуцији у Топчидеру; оснивању Музеја Другог српског устанка у Такову; преуређењу крипте у Цркви Светог Марка у Београду, где почивају краљ Александар, краљица Драга, кнез Милан и кнежевић Сергеј, син Наталије и Милана; пресељењу земних остатака војводе Милана Обреновића из Херештија у Брусницу и још на неколико других послова. Историографску каријеру завршавам писањем монографије о династији Обреновић.
Остала су неостварена два моја пројекта, давно покренута, и оба су у вези с краљицом Наталијом.
Краљица Наталија била је велики добротвор Универзитета у Београду. Она је, између осталог, подарила Универзитету имање свога сина краља Александра, тзв. Наталијино, на простору Мајданпека. Универзитет јој је узвратио уздарјем, поставио јој је бисту једног од наших познатих вајара у холу испред улаза у ректорову канцеларију. Комунисти су бисту избацили из Ректората (1944) и она се нашла у приватним рукама, где се и данас чува. Академик Дејан Медаковић подстакао ме је да убедим ректора да се биста откупи од приватног лица и постави где је била.
Сва три моја покушаја, код три различита ректора, завршила су се безуспешно. Загонетно је држање академика Медаковића, који ме је соколио у овом прегнућу, а избегавао да иде са мном или сам код ректора ради обављања овог посла. Претпостављам да је знао где се налaзи биста краљице Наталије, али је тајио и тајну дубоко скривао. Дужност Ректората била је да ову радњу обави са или без нашег подстицања.
Сви Карађорђевићи почивају на Опленцу, у Цркви Светог Ђорђа, свом задужбинском маузолеју. Посмртни остаци Обреновића расути су по Србији и Европи зато што њени владари нису успели да подигну цркву задужбину, а саградили су толико световних и сакралних објеката.
Почетком деведесетих година прошлог века покренуо сам акцију пресељења земних остатака Обреновића у Србију. Успели смо да пренесемо кости војводе Милана Обреновића из Херештија у Брусницу и положимо их поред његове супруге Стоје, брата Јакова и његове супруге Ђурђије. Остао је гроб његовог сина, Христифора, у Петрограду, где је учио војну школу и млад умро.
Две српске владарке још увек почивају у иностранству: кнегиња Јулија у Бечу (умрла 1919) и краљица Наталија у Лардију, Француска (умрла 1941). Јулијине посмртне остатке није могуће пренети у Србију зато што се приликом удаје није одрекла римокатоличанства и, што се, после развода од кнеза Михаила преудала за грофа Карла Аренберга.
Проблем с краљицом Наталијом је нешто другачији од случаја кнегиње Јулије. После развода брака с краљем Миланом и протеривања из Србије, настанила се у Бијарицу, познатом летовалишту на атлантској обали Француске. Живела је повучено и одржавала присније односе само с једном шпанском породицом и својим српским дворским дамама. У рибарској варошици Брек-Сир-Меру, разочарана у сина, краља Александра, Србију и Србе, године 1902, марта месеца, преверила је у римокатоличанство. Није се преудала, као Јулија, те је последње године живота провела у самостану Сен Дени, покрај Париза. Сахрањена је у Лардију, малом градићу јужно од француске престонице.
Римски папа је сва њена документа пренео у Ватикан, и она се чувају у тамошњем архиву. Без сумње, најважнији краљичин докуменат јесу њени тзв. интимни мемоари у којима је описала напуштање православља и прелазак у римокатоличанство. Моји напори да до њих дођем, посредством двојице наших амбасадора у Ватикану и радом у архиву једне моје колегинице, нису остварени.
Поред оригинала њених интимних мемоара постојао је и препис, који се налазио код њене дворске даме Фиделије Цукић (такође прешле у римокатоличанство када и краљица). Фиделија је живела, после смрти краљице, у једном самостану на Aзурној обали. Ангажовао сам једног свог пријатеља из Париза да је посети и ако може да добије препис краљичиних интимних мемоара. Он је успео да је пронађе и с њом поразговара, а она му је саопштила да их је, неколико дана раније, предала двема особама, чија имена није хтела да саопшти. Није се изјаснила да ли их је продала или поклонила.
За понтификата патријарха Павла покренуо сам у Патријаршији питање премештања земних остатака прве српске краљице после Косова, и писмено и усмено. Са покојним шумадијским владиком Савом водио сам посебне разговоре о томе. Нисам наишао на разумевање, будући да су постојале и да постоје извесне препреке, које наша православна црква не може да преброди и нађе решење.
Краљица је била од 1902. године римокатоликиња, и то отвара безброј проблема. Да ли ће се обред преношења земних остатака обавити по правилима римокатоличке цркве? Пошто је реч о владарки, на којем нивоу ће се обавити пренос њених костију? Ко ће од свештенства, и на који начин, саслуживати у преносној погребној церемонији?
Најспорније је где ће бити сахрањена? Природно би било да се њени земни остаци положе у манастиру Крушедолу, поред краља Милана и кнегиње Љубице, иако је манастир православан. Био би то пожељан и достојанствен екуменски чин. Неувиђавно би било да се сахрани на неком од београдских или милановачких гробаља.
Решење би могло и морало да се нађе, јер смо зашли у 21. век, толико далеко од прохујалих верских ратова. Васељенство би могло да започне на нашим просторима овим чином. Договором двеју цркава, без журбе, без наметања догматских и осталих супротстављених препрека, и с љубављу с којом је волела своју прву отаџбину – Русију, другу отаџбину – Србију, и трећу отаџбину – Француску.
Краљица Наталија била је за живота православка и римокатоликиња, а у царству небеском Исуса Христа почива као хришћанка. Да ли смо, ми Срби, спремни да то прихватимо?

Радош Љушић

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/579082/kultura/sudbina-kraljice-natalije-obrenovic

https://www.vjeronauka.net/pravoslavne-novosti/pedesetnica-rijetki-prikazi

„Друга физичка ће само да је запечати а отпечатиће је опште васкрсење гдје ће бити опште опредјељење“, навео је игуман

Он се присјетио и једног предавања гдје су га питали – „оче, јел ви то пријетите“?

„Ја реко не пријетим – но на вријеме зборим“, јасан је игуман.

„И ово себи говорим. Човјек може сјутра, људи су колебљиви, далеко било – може сјутра да направим два три потеза, преспојим неке жице, нешто помислим, умислим – о-хо, па себе за патријарха неке цркве. Покупим екипицу, аутономија, нова црква. То се ради по бутицима. Обучемо се за неколике хиљаде евра, вазда ће се наћи неко да донира, имате злица који у то уложе и ето нова црква“, навео је он.

Читаво предавање можете погледати на линку:

https://www.in4s.net/video-podsjetnik-na-predavanje-igumana-rafaila-ko-se-odrice-patrijarha-odrice-se-crkve-sto-se-igras-covjece-svaka-strijela-odapeta-u-tom-pravcu-je-usmjerena-na-hrista/

У периоду од децембра мјесеца па до краја Великог поста, након што бих завршио са наставом у богословији и кренуо према аутобуској станици, готово сваки пут бих угледао увијек исту особу како сједи на клупи, која се налази тачно преко пута станице. Била је то жена у седамдесетим годинама, просиједе косе и сувоњавих, упалих образа.

Зависно од временских прилика, некада би сједјела на клупи , док би по кишовитом времену крај исте стајала испод раширененог повеликог, жутог кишобрана. Но, увијек би гледала у правцу станице, пажљиво осматрајући сваког путника, баш као и сваки аутобус или минибус који би ушао у станицу. Такође, на њеном се лицу све вријеме могао јасно видјети широк осмјех. Чинило се да је знала за сваког од редовних путника гдје и којим од аутобуса иде , те у којем временском интервалу. У почетку сам се чудио њеној необичној дневној рутини, да би се временом навикао на њу, попут, претпостављам, других редовних путника на станици.

Последњи пут сам је угледао на Велику Суботу. Међутим, тог јутра није гледала у правцу аутобуске станице, већ је посматрала мене како журим да на вријеме стигнем на свој превоз. Тек кад сам стигао до њене клупе, схватио сам да је, заправо, мене и чекала! Устала је и по први пут ми се обратила следећим ријечима: “ Знате ли да је човјеков живот ништа друго до једно велико путовање? Од свог рођења па све до смрти, човјек путује, а да ни сам често тога није свјестан. Крајем прошле године сам отишла на рутински преглед ко љекара. Рекао ми је да је то што у мени расте малигно, те да лијечење неће дати неке велике резултате.

Мојима нисам још увијек ништа рекла. Не желим да се дјеца и унучад сјекирају због мене. Чудно је како не осјећам никакву бол. Једино што ме по више пута дневно ухвати нека малаксалост, после које је потребно да прође по неколико минута да бих се повратила у нормално стање“. Након тих ријечи је дубоко уздахнула, поћутала неколико тренутака и рекла следеће: “ Ето, као што видите, аутобус мог живота се приближава својој коначној станици! Молим Вас , помолите се за мене да што лакше пребродим последње километре мог животног путовања!

Знате, ја чврсто вјерујем у Исуса Христа“ ! Након тога је дрхтавом руком извадила и дала ми листицу на којој је било написано њено име за помињање. Посавјетовао сам је да се обавезно обрати свештенику ради исповијести и причешћа. Рекла ми је да ће послушати савјет , након чега се поздравила са мном, окренула и отишла.

Док сам сам се возио аутобусом према Будви, размишљао сам о њеним ријечима : “ Чврсто вјерујем у Исуса Христа „! На први поглед, те ријечи изгледају као најкраће вјероисповиједање. Међутим, када човјек о њима дубље размисли , схвата да оне садрже у себи све што је потребно за спасење! У многоме су те ријечи сличне са оним које је изговорио Етиопљанин Филипу за вријеме свог обраћења и крштења, а које гласе: “ Вјерујем да је Исус Христос Син Божији“ (Дап.8,37).

Са таквим вјероисповједањем у срцу човјековом је свако животно путовање смислено и при свакој препреци и искушењу, Господ ће даровати утјеху и смирење.

(Аутор је професор Цетињске богословије и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)

svetigora.com

Истина твоја и истина моја*

Једнога дана, године 1698, шведска краљица Христина, која је тада већ живјела у Риму, застаде пред једним очаравајућим кипом Бернинија, једног од највећих представника италијанског барока, знаменитог вајара и архитекте који је носио наслов:

„Истина, која се временом открива.“

Стајала је и са дивљењем посматрала то прекрасно и умно дјело великог умјетника, када јој неко рече:

— Видим, Ваше Височанство, да сте поштовалац истине. Нису сви владари такви…

Истина је то што говорите, одговори бивша краљица, али је исто тако чињеница да нису све истине од мермера!

Свети Јеванђелист Јован у одломку свога Јеванђеља (Јован, 17, 1-13), говори нам о истини која није… од мермера! Учи нас истини која је вјечни живот. Открива нам Истину која је Личност. И сам нам, као вјерни свједок, предаје „ријечи живота“ које је и он примио и доживио.

Сви ми тежимо томе да имамо истину, да се на њу ослањамо и да живимо у истини и од истине. Нико свјесно не љуби лаж. Једино се ђаво поистовјетио са лажју и постао отац лажи. Људи се могу самообмањивати и живјети у лажи, или се служити лажју онда када мисле да им то доноси корист; ипак, свако срце тражи истину и радује се када је пронађе и када њоме живи. Чак и онда када тога нисмо свјесни, лаж у души рађа тегобу и осјећање несигурности.

Са оваквим теоријским ставовима нико се не спори нити противрјечи. Чак је и Пилат у себи носио муку трагања за истином; и када је о њој чуо од Христа, упитао Га је: „Шта је истина?“

Христос му не одговара, јер зна да такво питање није ствар расправе, него живота. Није довољно да се човјек само мишљу бави тиме, него да донесе одлуку. Потребно је, прије свега, да одговориш на мучно питање великог философа Лудвига Витгенштајна: „Зашто да говорим истину, када ми је корисније да кажем лаж?“

Ако своју „корист“ не поистовјетимо са истином, и ако не будемо спремни да платимо све што таква корист кошта, јер тврдимо да нам је она истинска корист, онда разговор о истини постаје тек… философско празнословље беспослених мудраца и домишљатих брбљиваца. Тада истина постаје лијеп мраморни изложак, намијењен да задовољи радозналост сваког пролазног туристе, који ће јој се накратко задивити, а потом наставити свој знатижељни ход, и сам питајући: „Шта је истина?“

Ове седме недјеље по Пасхи прослављамо Свете Оце који су сазвали Први Васељенски Сабор, да би одредили истинску личност Христову, односно, ко је Истина. Ти Свети Оци, свједоци и мученици, нису приредили некакво лијепо платоновско сабрање! Нису били домаћини углађених поподневних разговора ради унапређивања… трагања и мишљења! Они су били „јављања Истине“. Шта то значи? Једноме је недостајала једна, или чак обје руке, јер су му их одсјекли… Други није имао очи, јер су га ослијепили… Трећи није могао говорити, јер су му ишчупали језик… Некога су други носили, јер су му ноге биле одсјечене… Други су били „без носа и без ушију“. Готово сви су на своме тијелу носили доказ и печат своје љубави према Истини. Сви су посвједочили да Истина није ријеч, него Личност. Истина није тек искреност у међусобном споразумијевању, него Неко, Кога човјек слиједи, па чак и кроз бол мучеништва, те тако чини да људски живот постане истинит. Христос је Истина и Живот.

Све што је лажно умријеће. Све што нема живота угасиће се. Свака самообмана ће се окончати и ишчезнути. А отрежњење ће бити болно и поражавајуће. Без руку, без очију, без ногу, носа и ушију, човјек ипак може живјети, ако зна да је све то жртвовао из љубави према Истини и ради самога живота. Али само тјелесна цјеловитост, без одлуке да човјек оствари оно о чему говори списатељица Фланери О’Конор, није довољна: „Да ли икада погледаш у себе? Да ли икада погледаш у себе, да видиш шта ниси?“ (књига „Ријетко је срести доброга човјека“), такав човјек не живи, него… умишља да живи. Тада се „истина“ сурвава у субјективизам личнога мишљења. Заједнички живот људи претвара се у збир „паралелних самоћа“, од којих свака има своју сопствену „истину“. А потом долази стварност, која се рађа као страховити плод таквог болесног субјективизма „истине“, да нас, ако успије, пробуди из таквог демонског дремежа.

Унутар Цркве (као Тијело Христово) пут познања и поистовјећења са Истином започиње свјешћу о томе „шта нисам“. Када човјек изгуби велико мишљење које има о себи, тек тада почиње истински да тражи Христа, не више из пуке умне радозналости, него суштинским и животним трагањем. Тада се Истина открива као Личност коју треба завољети и којој треба саобразити свој живот кроз испуњавање Његових заповијести. Тада човјек схвата да Истину не треба тражити зато што се она изгубила, него зато што је он сам изгубљен. Тада почиње да се прилагођава Истини, а не да жели да Истину претвори у корисно средство за управљање.

Тада човјек прихвата за учитеља Истине „онога коме су, ради Истине, ишчупали језик“. Он више не може говорити гласом и ријечима, али вапије снажније и потресније од многих предавања о истини. Такве Црква има за своје путовође и учитеље Истине, оне који су ту љубав платили крвљу, а не празним ријечима.

О Сунце (Христос) незалазно, неугасиво, несхвативо,

Ти, Који си просвијетлио мученике,

обасјај свјетлошћу и душу моју,

                                    Тебе усрдно молим. 

Крвљу Светих Твојих благослови нас

да бар по намјери будемо заједничари оних

који изабраше да буду заклани и умру,

пошто познаше Тебе- једину Истину.

Утврди у љубави Својој заједницу нашу,

                                    „мило Твоје стадо“, 

да бисмо славословили спомен Светих Твојих,

ми који кроз њихову крв

познасмо Тебе- Истину.

*текст на тему јеванђелског одељка који се чита на Литургији у недељу Светих Отаца Првог Васељенског Сабора, 24.05.2026)

Теодосије Марзухос, свештеник, теолог, издавач, писац.

Превео са грчког: Никола Гачевић, свештеник

извор 

Зато немој сувише да жалиш и ствараш себи притисак да што пре оствариш циљеве које те је друштво убедило да мораш да оствариш. Путуј својом брзином, уживај у крајолику, важно је да не заборавиш своје крајње одредиште.
Постоји анегдота у збирци „Несвети, а свети“. Питали су знаменитог епископа којег периода живота се најрадије сећа и када је највише осетио Божју благодат. Противно очекивањима, он рече да је то време кад је као искушеник имао задужење да отвара и затвара манастирску капију. Рекло би се, монотон и не нарочито „узвишен“ посао, бити портир, вратар, али тад је највише посматрао себе и најдубље се молио Богу.
Пријатеље незадовољне својим тренутним стањем усмерим да слично промисле. Шта су добри, а шта лоши плодови живота којим тренутно живе? Зашто сматрају да би нешто друго било боље и да ли би због ичега жалили за овим данас?
Јасно је да су промене добре, често и неопходне. Но, као православни, не посматрамо то само из земљске перспективе, само кроз призму каријерства или индивидуалног напретка. Православни све своје везују за Небо. Од земље се не можемо отргнути, нити је смемо презрети, али земаљско везујемо за небеско. Често човек и сâм осети да је довољно ојачао и да може да понесе и тежи крст. Често разуме да путује погрешном цестом али га је страх да искочи из кола у покрету. Но тешке одлуке некада ослобађају од далеко горе тежине у души, и некада смео скок није пад у празно, но полет у висине. Све то зависи од случаја до случаја, од пута до пута, и од путника до путника. И много је лакше о томе промишљати ако нам је Бог најмилији сапутник, где год се обрели!
Али некада, макар нам било тешко и напорно, макар поклекли и заплакали, некада смо баш тамо где нам је потребно да будемо, тамо где је другима потребно да нас нађу, тамо где Бог жели да се крећемо и чинимо Његова дела. Људи се заваравају, мислећи да је неопходно да чине грандиозна, историјска дела да би расли. Немојмо да меримо земаљским мерилима. Бог је највећи у најмањима и „сила се Божија у немоћи показује“.

Шта год да чинимо, чинимо у љубави, у славу Божију. „Све да вам бива у љубави.“ 

„Што год чините, од срца чините, као Господу, а не као људима.“ (Кол. 3,22). Шта год чинили, чинимо одговорно. Бог гледа на верност којом служимо Њему и ближњима, био то посао или наше служење у породици, Цркви, друштву. Свако има своје служење, само је потребно да га препозна. Будимо, дакле, верни у оном служењу у којем смо сада, никако не без Бога. То значи да смо упоредо верни истини, самилости, љубави. Не заваравајмо се, Богу је све познато, и он мери добром мером. „Дајте, и даће вам се; меру добру и набијену и стресену и препуну даће вам у наручје ваше.“ (Лк. 6, 38). Наше давање није само оно материјално, јер тиме бисмо се свели на хуманитарце. Ми дајемо сами себе, своју љубав, пажњу, време, труд, стрпљење, бригу – и јао нама ако мислимо да можемо живети добар живот без непрестаног давања. Дајемо себе и другима и Богу. „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!“ Ако се овог литургијског призива држимо, не бојмо се ничега. Нећемо залутати. Бог ће нам бити Водич, послаће путоказе, у срца нам осликати мапе, осветлети пут и дати снаге за сваки напор. Јер циљ нам није тек пролазан, привремен, нити себичан и приземан. Циљ нам је Царство небеско.
А до тад, путуј својом брзином, уживај у крајолику, важно је да не заборавиш своје крајње одредиште.

Марко Радаковић 

Хрусија представља изванредан примерак српског средњовековног поморског утврђења. Њена историја почиње између 1300. и 1302. године, када је хиландарски игуман Киријак замолио краља Милутина да обезбеди манастир с мора, образлажући то речима: „Сав нам је живот на мору и од мора“.

Пирг је убрзо добио посебне повластице и статус самосталне келије, о чему сведочи повеља (највероватније из 1303. године) која се и данас чува у Хиландару, а краљ Милутин је наставио да га обдарује и касније. Параклис на врху ове моћне одбрамбене куле био је посвећен празнику Вазнесења.

Током треће деценије XIV века, Милутинов син, краљ Стефан Дечански, саградио је унутар зидина храм посвећен Светом Василију. Од тог времена, читаво поморско утврђење почиње да се назива и Пристаниште Светог Василија, односно Свети Василије на мору или Стари манастир.

Данас је кула краља Милутина, на чијем је врху некада била црквица, делом обрушена, док су од пратећих палата остали углавном само темељи. Ипак, унутар некадашњих снажних зидина добро је очувана црква која је данас посвећена Вазнесењу Христовом, а која је заправо задужбина Стефана Дечанског. Ова правоугаона грађевина са олтарским простором, наосом и одвојеном припратом приљубљена је уз сам угао старог утврђења. Над наосом се уздиже кубе које почива на два слободна и два прислоњена ступца, док је узана припрата наткривена полуобличастим сводом.

Садашњи живопис у цркви потиче из 1810. године и дело је Макарија Галичанина и његове дружине. Критори осликавања била су тројица Хиландараца и један световњак, Василије из Калофера. Иако је репертоар делимично очуваних зидних слика уобичајен (стојеће фигуре, сцене Великих празника и Страдања Христових), посебно се издвајају ликови хиландарских ктитора: Симеона Немање, краља Милутина, кнеза Лазара и ктитора саме цркве, Стефана Дечанског. Олтарска преграда, односно иконостас, сачињен је од делова некадашње преграде хиландарске главне цркве из 1634/1635. године, са иконама Богородице из XVIII века, Христа из XIX века и царским дверима из XIX века.

Одбрамбени систем Хиландара није се завршавао на самој обали. У случају гусарског напада, осматрачи са куле Светог Василија (Хрусије) давали су сигнал осматрачима на Пиргу краља Милутина, који стоји на путу између обале и манастира, нешто ближе мору. Са овог места, сигнал је даље преношен осматрачима на главном хиландарском пиргу Светог Саве, што је монасима давало сасвим довољно времена да затворе манастирске капије пре него што пљачкаши наиђу.

Овај средњи, Милутинов пирг, подигнут је такође почетком XIV века и данас је веома добро очуван. Реч је о високој кули правоугаоне основе коју чине приземље и пет спратова, међусобно повезаних зиданим спиралним степеништем. На првом спрату куле и даље се виде остаци огњишта, док је на петом спрату, на самом врху, некада постојала мала црква.

Поред ових кула, историјски извори и материјални остаци бележе још неколико важних спољашњих утврђења која су штитила манастир са других страна:

• Арбанашки пирг: Налази се недалеко од скита Свете Тројице. Ову кулу је у трећој деценији XV века откупио Иван Кастриот са синовима, како би им служила као склониште у случају потребе. Основа пирга износи око 6 х 7 метара, а до данас су очувани зидови до висине од око 5 метара, који су били додатно ојачани пиластрима (плитким стубовима). Његова примарна намена била је заштита манастирских прилаза са копнене стране.
• Пирг Преображења: Ово утврђење се налазило код скита Спасове воде, а подигао га је краљ Урош средином XIII века како би учврстио одбрану Хиландара са јужне стране. Овај пирг има и изузетан културно-историјски значај, јер је у њему током друге половине XIII века живео и стварао познати српски књижевник Доментијан. Тачно место на коме се ово утврђење налазило моћи ће да дефинитивно открију тек будућа археолошка ископавања.

извор

Јеромонах Роман (Матјушин) заиста представља јединствену појаву у православном свету. Живи у пустињској испосници Ветрово, у Псковској области, коју окружује мочвара и којој се може прићи само летом, воденим путем – чамцем са плитким газом. Током зиме јеромонах Роман остаје сâм, снег и лед буквално одсецају испосницу од остатка света. У овим пределима зими температура може да се спусти и до минус 40. Када се у касно пролеће лед отопи, оцу Роману долазе у посету верници из Русије, али и Србије. У Ветрову је у августу боравила и др Зорица Кубуровић, чијим смо посредством и помоћи добили овај интервју. Али отац Роман (Матјушин) није само јединствен по својој испосници, где живи, већ и по духовним стиховима и музици коју ствара. Духовни стихови и песме које отац Роман пише, а које данас изводе познати солисти и хорови широм Русије, имали су посебан духовни утицај на буђење вере у време позног доба Совјетског Савеза. Отац Роман долази у Србију, где има пријатеље, чест је и драг гост сестринства манастира Ваведење Пресвете Богородице у Београду.

Оче Романе, Ви сте широј духовној јавности познати и по својим стиховима и духовној музици, и по месту где као монах обитавате, својеврсном острву у мочвари. Иако знамо да су духовници говорили да место само по себи „не спасава“, да ли саветујете световним људима, који живе по великим градовима, који су духовно контаминирани, да бар повремено напуштају велике урбане центре, и да се, уз молитву, на неким местима у природи, физички и духовно освеже?

- Место не спасава. Свугде се може подвизавати или гинути. Све зависи од тога да ли са Богом или без Бога човек живи. Наравно да је општење са природом неопходно, јер је она последња нит која човека везује са Творцем. Град води ка спољашњем, а природа помаже враћању унутрашњем свету, туда где је Царство Божије. Знам много људи који су кроз лепоту Божијег света пришли Творцу.

У совјетско време,  приликом једног искушења, отац Николај, да би Вас утешио, отпевао је једну руску народну песму.  Сетио сам се приче једног човека Србина, који је живео у Европи и био психичкој кризи. Када је чуо једну српску народну песму, у души му је било много лакше. Колико је данас битно да у нашим земљама сачувамо народну музику, као једну врсту колективног стваралаштва, која ипак одређује културни и национални идентитет човека?

- Све најбоље – и у Србији и у Русији - дошло је из народа. Пословице, изреке, народне песме, сâм језик су непотрошив извор чисте воде. У тешким временима богоборства народ је сачувао најважније – веру. Народни корени и православна вера чувају народ од губитка самосвојности, не дајући му да постане храна антихристу, да се раствори у вавилонској смеси.

Духовно буђење Русије је данас заиста чудесно и нешто велико. Када видимо да у совјетско време црква није могла, сем Библије, минеја и сличног, да штампа књиге, свака врста духовног импулса била је значајна. Колико су Ваши стихови, отпевани на гитари, и уопште духовна музика, имале утицај на то духовно буђење Русије?

- Нецрквени свет је налик на траву у подземљу: жути, кржљави изданци. И другачија она ни не може да буде када нема светлости. И свакој влати такве траве се чини да тако и треба да буде, зато што су све исте такве закржљале. И ако влат остане да живи тако без светлости, она је осуђена на пропаст. Али дешава се и да скоро исклија горе, али је удари у камен или отпали грану и не може да се прибије на светлост дана. Е тада је потребно то што Ви називате импулс. Потребно је оно што ће померити камен или отпалу грану да би проклијала лат видела прави свет и оживела. Знам да су такав импулс у безбожно време биле и моје песме. Али било би нескромно рећи да су оне на неки начин утицале на препород Русије: како може једна капљица утицати на океан!

Ви сте рекли да као што човек пије воду из чесме, која је са хлором, и многе такве синтетичке производе конзумирамо данас, он некако жели да прихвати и неко разводњено и разблажено православље. Често у духовном животу желимо да примимо и прихватимо само оно што нам прија души, а када треба да коренито сечемо наше рђаве навике, страсти, грехове, ту иде теже. Отац Симеон из манастира Рукумија у интервјуу за наш лист рекао је: „Ко победи себе јунак је највећи“.

- „Разблажено“ православље није спасоносно. Победа над собом је највећа победа, почетак Спасења. Одувек је човек имао три непријатеља – самог себе, свет и ђавола. Онај ко није победио себе, неће победити свет, а тим пре ни ђавола. Али, како победити себе, без Божије помоћи, без Благодати, без Христа? Немогуће је. Ето, зато је човечанству неопходно традиционално православље.

Оче Романе, Ви сте више пута били у Србији. Први пут сте дошли у Србију током НАТО агресије 1999. У односу на данашње, то је ипак било славно време. Има ли у Србији „Врхова“ о којима сте раније говорили, који духовно и на сваки начин могу да предводе српски народ на његовом духовном, националном и есхатолошком путу? И како видите тај, такође чудесни, однос љубав и пријатељство српског и руског народа?

- Строге посвећености, без које је Спасење немогуће, недостаје многим данашњим хришћанима. Јако је важан жив пример. Земаљски живот са својим потребама и нервозном јурњавом гута не само мирјане. Погубни таласи из света продиру и у Цркву. Стараца, може се рећи, нема. Убудуће ће бити још горе. Нама је Апостол љубави заповедио: „Не љубите свијета ни што је у свијету. Ако неко љуби свијет, љубави Очеве нема у њему“ (1Јн. 2:15). И шта ми видимо: представници Цркве кокетирају са светом, подилазећи његовим искушењима и страстима. Што се тиче пријатељства српског и руског народа... Нама је дат велики дар – Свето православље, које је наш врхунац. Сачувамо ли Га – сачуваћемо себе. Што се тиче српских духовних висина, лично сам познавао сада покојног архимандрита Јулијана Студеничког. Такође сматрам да Србија, а и не само Србија, има велики узор – блаженопочившег патријарха Павла.

Како бисте нам описали духовно стање у Русији? Видимо да се граде нове цркве и манастири. У односу на совјетско време, заиста изгледа изузетно видети како добро сарађују црква и држава. Како Ви то видите?

- Да, споља је све прекрасно, граде се цркве и манастири. Али није тек тако рекао Св. Јован Златоуст: „Најгори прогон је када нема прогона“. Нико не чува месо у топлом – потребни су или хладноћа или со. Нажалост, со губи снагу, па ипак црквени народ још увек чува Божије.

Оче Романе, молили бисмо Вас да за крај дате неку духовну поуку за читаоце „Геополитике“ у Србији. Људи су различити, са различитим проблемима, али свака духовна поука у овом противречном времену је добродошла.

- Тешко да имам право да било коме дајем савете. Па ипак, да би се олакшао живот, желео бих да напоменем неке од духовних закона.
Без разлога и користи нико не страда.
Смирена душа не страда.
Ономе који Бога љуби - све је на корист.

Извор, фото: geopolitikamagazin.com

Велика светиња православног света – Часни појас Пресвете Богородице, који се вековима чува у манастиру Манастир Ватопед на Светој Гори, стиже у Београд 20. маја. Верници ће имати ретку прилику да се поклоне светињи за коју се везују бројна чудесна исцељења и сведочанства вере, наде и духовне утехе.

Управо ова светиња једна је од највећих драгоценост Свете Горе. То је светиња која је обишла цео свет и коју је, према предању, од камиље длаке начинила сама Богородица. Верне жене које пате од неплодности често прибегавају часном појасу Пресвете Богородице: постоје небројена сведочанства о чудима исцељења уз помоћ ове велике светиње. Појас Богородице је данас подељен у три дела и представља једину драгоценост до данас сачувану из Богородичиног земаљског живота.

Тајанствено откриће

Познато је да у време сахране Пресвете Богородице апостол Тома био у Индији, где је ширио Радосну вест. Апостол Тома је стигао тек трећи дан након њеног упокојења и пошто је био неутешан и желећи да се опрости од Богородице, затражио је да се отвори њен гроб. Апостоли су испунили Томину молбу и били запањени – гробница је била празна, али је из ње излазио диван мирис. Апостоли су почели да се моле, желећи да им Бог открије где је нестало тело Његове Мајке. Тог дана увече се пред њима појавила Пресвета Богородица и поздравила их: „Радујте се! – јер сам са вама у све дане!“ Тада је, утехе ради, Богородица са неба бацила свој појас, који је Тома потом однео осталим ученицима.

Према предању, појас је од камиље длаке начинила сама Богородица. У првим вековима хришћанства појас је чуван у Јерусалиму а током четвртог века у Кападокији. У истом веку М. Теодосије је вратио појас у Јерусалим, одакле га је његов син Аркадије пренео у Константинопољ. Тамо је у почетку био у храму Халкопратион (бакарни храм) да би касније доспео у цркву Влахернон од стране цара Леонта.

У току владавине Леондија Софуа (886-912) појас Пресвете Богородице поштован je као велика светиња и био је положен у златни ковчег. Крајем 9. – почетком 10. века овај ковчег је први пут отворен на захтев цара Лава Мудрог. Његову жену, царицу Зоју, савладао је нечисти дух, а Лав Мудри се молио Богу за њено исцељење. Једном је цар имао визију да ће његова жена бити излечена ако јој се на њу положи појас Богородице. На молбу цара и уз дозволу патријарха, ковчег је отворен. Прво чудо које су видели је да већ десет векова појас, који се чувао у ковчегу, ни мало није пропао, већ је сачуван у свом изворном облику. Чим је стављен на болесну жену, нечисти дух, који ју је обузео – нестао је. У знак захвалности царица Зоја је извезала цео појас, али не обичним концем, већ златним, који је тако добио свој данашњи изглед.

У дванаестом веку у годинама Мануила Првог Комнина (1143-1180) званично је установљен празник Светог појаса, док је раније слављен заједно са Покровом (1. јули). Свети појас је био у Константинопољу до 12 века када је у поразу Исаковом од бугарског цара Асама (1185) украден и пренесен у Бугарску. Касније је доспео у руке Срба, кнез Лазар српски (1342-1389) га је поклонио манастиру Ватопед заједно са великим комадом Часног Крста. Од тада се чува у олтару Саборног храма овог манастира.

Чудесна исцељења

У годинама турске владавине, манастирско братство је кренуло на путовања по Криту, Македонији, Тракији, у Константинопољ и Малу Азију, како би милошћу Божијом преко ове светиње заустављали епидемије куге и колере, многе исцељивали, па чак и васкрсавали. Носећи са собом Свети појас дешавала су се многа чудеса и исцелења. Од мноштва се издвајају следећа:

Једном приликом, монаси манастира Ватопед гостовали су у и кући једног свештеника у Аину. Жена свештеникова кришом је том приликом узела један део појаса. Када су се оци укрцали на брод, иако је море било мирно, нису могли да исплове. Чудећи се овоме, попадија је осетила да је то због њеног сагрешења и вратила је оцима део Светог појаса. Пошто је то учинила, брод је могао да исплови. После овог догађаја је направљена друга кутија у којој се чува део који је попадија желела да узме за себе.

За време револуције 1821, после молбе Крићана, оци су пренели на Крит појас као помоћ народу. Међутим када док су се свештеници спремали за повратак ухапсили су их Турци и повели на погубљење. Свети појас је тада откупљен од стране енглеског конзула Доменика Сантонија. Са крита је свети појас премештен у Санторини у нову конзулову кућу. Вест се пронела по острву а епископ је обавестио братство Ватопеда. Конзул је тражио велику суму новца а народ је иако напаћен успео да сакупи тражени новац и тако је појас враћен у Ватопед. Међутим оно што се десило у Аиноу са женом свештеника поновило се и конзуловој жени. Она је тајно од мужа одсекла један део Светог појаса што је учинило да је конзул ускоро изненада умро а мајка и сестра су јој тешко оболели. Због тога је она 1839 године молила манастир да пошаљу представника и преузму део Светог појаса који је остао код ње.

1864. године је Свети појас пренесен у Константинопољ због колере која је косила становништво. Када се брод приближио луци колера је престала а већ оболели су оздравили. Ово чудо је изазвало знатижељу султана па је пожелео да и сам целива Свети појас.

У периоду док је Свети појас био у Константинопољу један грчки становник из Галата затражио је да се пренесе у његову кућу јер му је син био тешко болестан. Када је појас стигао у његову кућу болесник је већ умро. Свештеници се нису препустили очају. Затражили су да виде мртваца а када су на њега ставили свети појас он је оживео.

1894. је Свети појас позван у место Мадито у Малој Азији због најезде скакаваца који су уништили шуме и пољане. Када је брод на коме је био Свети појас стигао у луку небо је прекрио облак скакаваца који су почели да падају у море па је брод једва усидрен. Становништво је гледајући ово чудо одушевљено појало “Господе помилуј”.

До наших дана Свети појас чини чуда, посебно код нероткиња. Њима се даје део освештане траке на Светом појасу и оне уз помоћ вере и молитве добијају милост од Господа и пород.

Немогуће је набројати чуда која Пресвета Богородица преко свог појаса излива на вернике. У грчким, па и светским медијима о томе се свакодневно пише. Стотине хиљада сведочанстава је о томе написано, па чак је и број књига о овим чудима огроман.

Ходочасници у манастиру Ватопед верују да копија чудотворног појаса има исту моћ као и оригинал. Мали појасеви, које праве монаси манастира Ватопед, освештани појасем Богородице, имају велику исцелитељску моћ. Копије овог појаса преносе се из руке у руку. Људи их шаљу једни другима, чак и у различите земље, лечећи своје болести и тегобе.

извор

Дуготрајна пракса молитве, било да је медитативна, контемплативна или усмерена, може да доведе до мерљивих промена у структури и функционисању мозга, показују истраживања неуронаучника.

Према налазима др Ендруа Њуберга, неуронаучника са универзитета Џонс Хопкинс и аутора књиге „Како Бог мења ваш мозак” (How God Changes Your Brain), континуирана духовна пракса попут молитве, повезује се са појачаном активношћу у одређеним кључним регијама мозга. Посебно се истичу префронтални кортекс, који има важну улогу у мишљењу, фокусу, самоконтроли и доношењу одлука, као и предњи цингуларни кортекс, који је повезан са емпатијом, емоционалном стабилношћу и регулацијом осећања.
 
Истовремено, истраживања показују и смањену активност амигдале, дела мозга који је централан за обраду страха и стресних реакција, што може да допринесе осећају смирености и емоционалне равнотеже током и након молитве.
Снимци мозга (МРИ) додатно указују на то да дугорочна пракса молитве и медитације може подстаћи неуропластичност, односно способност мозга да се мења и прилагођава кроз искуство.

Овај процес се повезује са већом психолошком отпорношћу, смањењем анксиозности и развијањем дубљег осећаја унутрашњег мира и смисла.
У том смислу, молитва се не посматра само као духовни чин, већ и као облик менталне вежбе који може постепено да обликује мозак.

https://magazin.politika.rs/scc/clanak/578873/nauka/molitva

У тишини манастира Високи Дечани, тамо где се мирис тамјана меша са полутамом средњег века, стоји један камени капетан времена. Реч је о краљевском трону, вероватно једином оригиналном средњовековном владарском престолу који је преживео све олује балканске историје и дочекао наше дане.

Зашто је овај трон посебан?

Замислите време када су цркве биле и државне палате. Краљ Стефан Урош III, познатији као Дечански, имао је јасну визију: на овом трону током службе сме да седи само владар. Чак ни највиши црквени великодостојници нису имали ту привилегију. Међутим, историја уме да буде сурова режисерка. Ктитор Дечана страдао је 1331. године, пре него што је манастир потпуно завршен. Тако је први који је сео на престо био његов син, моћни цар Душан Силни.

Додир модерне историје

Трон није остао само у магли 14. века. На њему су седели готово сви српски владари који су успели да посете ову светињу кроз векове. Последњи међу њима био је краљ Александар I Карађорђевић.
Када је 1924. године дошао у Дечане, трон је за њега посебно припремљен: додат му је црвени плишани наслон са белим двоглавим орлом. Док је краљ потписивао књигу гостију, камено постоље старо шест векова подсећало је све присутне да круне пролазе, али Дечани остају.
 Јесте ли знали? Уз трон се везује и легенда о „заветним свећама”. Прича се да их је кнегиња Милица, неутешна након Косовског боја, оставила манастиру уз строг налог: да их запали само онај владар који поново ослободи ове крајеве. На тај пламен се чекало више од пола миленијума!

Камен који памти

Данас, овај трон није само музејски експонат. Он је спој средњовековне строге геометрије, плиша из доба Југославије и вечне легенде. Док стојите испред њега, лако је замислити витезове у оклопима и краљеве са крунама који су баш са тог места посматрали исту ову лепоту коју ми видимо данас.
Све пролази, али дечански камен не мрда.

Аутор: Александра Козул

https://zelenaucionica.com/zasto-je-kraljevski-tron-manastira-decani-tako-poseban-i-zasto-sve-prolazi-a-decanski-kamen-ne-mrda/

Твоје дете жели ТЕБЕ. Не твој новац.
То је реченица коју већина родитеља разуме али је не живи.
Јер лакше је купити поклон него сести на под и играти се. Лакше је уплатити курс него разговарати. Лакше је дати новац него дати себе. А дете то осећа. Увек.
Абигејл Ван Бјурен је написала: ако желите да вам деца постану добри људи, потрошите на њих дупло више времена и дупло мање новца. Проста реченица. Али у њој је све. Јер време је једина ствар која се не може заменити. Све остало може. Патике могу. Телефон може. Али твоје присуство, твој поглед, твој глас који каже "ту сам" — то нико и ништа не може да замени.
Свети Пајсије Светогорац је говорио да данас родитељи не гледају да децу испуне нечим, него их остављају празнима. И то је та празнина о којој говоримо. Не празнина од ствари, него празнина од присуства. Дете може имати пуну собу и празно срце.
Психотерапија то препознаје јасно. Дететов нервни систем се не регулише играчкама. Регулише се присуством другог човека. Тоном гласа. Погледом. Близином. Кад родитељ стално ради, стално је заузет, стално одлаже контакт за "после", дете не учи да је неважно из једног великог тренутка. Учи то из хиљаду малих. Из сваке одложене приче за лаку ноћ. Из сваког "не сад". Из сваког поклона који је стигао уместо загрљаја.
А онда то дете одрасте. И не зна да прима љубав без поклона. Не зна да је вредно пажње ако нема шта да покаже. Тражи љубав кроз учинак, кроз резултат, кроз доказивање. Јер је научило да се љубав заслужује, а не прима.
Свети Порфирије Кавсокаливит је говорио да сваки пут кад родитељ каже "Господе, помилуј моје дете", то дете од Христа прими једну добру помисао. Молитва није замена за присуство. Али молитва је присуство најдубље врсте. Присуство пред Богом, у име онога кога волиш.
Деци не требају савршени родитељи. Требају им присутни родитељи. Они који су ту. Који седе, слушају, гледају. Који су спремни да не раде ништа, само да буду поред. Јер за дете, твоје присуство није једна од ствари. Оно је једина ствар.
*

Човек који хода по мраку са свећом не види цео пут, али види довољно да направи следећи корак. Тако је и са животом – Бог нам ретко открива целу стазу, али увек даје довољно светла да данас не одустанемо.

Понекад се учини да је све изгубљено, да си пао предубоко, да повратка нема. Психологија каже да тада наш ум природно тражи обрасце и лако се зароби у негативне мисли, које постају попут затвора. Али исто тако психотерапија нас учи да управо у тим тренуцима можемо пронаћи унутрашњу снагу – када признамо своју слабост и потражимо ослонац.

Православље нас води још даље. Оно нас учи да сами не можемо победити таму. Христос је тај који у нашој немоћи открива своју силу: „Доста ти је моја благодат, јер се моја сила у слабости показује савршена“ (2. Кор 12,9). Он не тражи савршенство, него срце које не одустаје.

Где ти видиш крај, Он започиње ново. Где си немоћан, ту почиње Његова снага. Твој задатак није да све изнесеш сам, већ да се предаш и кажеш: „Господе, слаб сам, али Теби верујем. Нека се у мојој слабости Твоја сила покаже.“

Запамти – победу не доноси савршенство, већ храброст и вера. Свако твоје „не одустајем“ у тами постаје семе светлости које у теби ниче.

*

Брак није награда за оне који су пронашли савршеног човека.
Брак је светиња у коју двоје несавршених улазе са вером да ће заједно расти.

Јер брак није избор савршенства, већ одлука да останеш веран ономе што си изабрао — и када није лако, и када не осећаш исто, и када се изгуби сјај, али остане завет.

Свети Јован Златоусти каже:
„Не постоји ништа јаче од човека и жене који су побожни и једно другом приљубљени као једно тело, као да су једно биће.“

У времену које све мери кроз допадљивост, тренутни осећај и личну корист, брак постаје саблазан.
Јер тражи оно што свет не воли — посвећеност, праштање, понизност, свакодневно умирање себи.

Психолошки гледано, брак је најдубље огледало у којем видимо и своје врлине и своје ране.
Духовно гледано, брак је крст, али и пут спасења.
Не зато што је лак, већ зато што нас учи како да волимо као Христос — несебично, тихо, до краја.

Зато не тражи оног који те никада неће повредити.
Тражи оног који ће с тобом умети да се покаје, да се врати, да остане.
И буди ти онај који остаје — не зато што је лако, већ зато што си обећао.

(извор: Инстаграм)

У велико срце стаје пуно љубави, али стаје пуно и брига. Логично је, ако више волимо, крст је тежи. Потребно је имати мудрости, па проценити тежину коју можемо да понесемо, а остатак, једноставно, да препустимо Богу. Племенита срца често изгарају од жеље да другом учине, помогну, да другима олакшају терет, али превиђају две ствари.

Прва је – што не можемо ми, постараће се Бог. Треба имати поверења да је Он присутан у животу људи. И треба поштовати уколико нам је дао кичму довољно јаку да носимо само одређену тежину крста. Не треба ићи против својих могућности и Његове воље. Неки терет, просто, није за наша леђа. Повредићемо се и другима нанети бол, јер и ми смо најближима важни и потребни.

Друга ствар коју добри људи не увиђају је туђа лакомисленост. Постоје људи који неће никад ценити туђи труд, ни увидети колико сами могу да се промене. Такве особе желе да им буде боље, али они сами не желе да буду бољи. Желе промене, али они не желе да се мењају. Ако се такве, лење и незахвалне особе сувише ослоне на доброг човека, он својим делима чини више штете, но добра, привикавајући их на лењост и туђу помоћ. Некада је најбољи начин да другоме учинимо добро - да га не утврђујемо у лењости и незахвалности, и да се склонимо.

Племенити људи имају изражену и снажну савест. Некада је она сувише и неоправдано строга. Лекари некад морају да прихвате да, и поред искреног труда и добре воље, нису успели да излече пацијента. То је страшан губитак, али мораш прихватити и губитак као део живота. Да би успели да добро раде свој посао и излече будуће пацијенте, морају једноставно да прихвате: не можемо свима помоћи.

Имамо пример Христа који је излечио десет губаваца, а само један поново долази ка Христу да Му се захвали (Лк. 17, 11 – 19), и то ( по тадашњем схватању) неверник и непријатељ, Самарјанин. Наша захвалност није заиста потребна Богу, него нама самима. Захвалност је пројављена љубав. Добрим људима није потребно туђе „хвала“, воле не тражећи љубав заузврат. Али неки могу да злоупотребе, искористе, а затим одбаце оне који су чиста срца.

Бити мудар као змија, а питом као голуб (Мт.10,16) , што се тиче свега, па и начина пројаве љубави.Христос нам говори да будемо увек спремни да опростимо другом (Мт. 18, 21-22), али кад говори о настојањима да се спаси онај који је посрнуо, Он ипак говори о границама. „Ако ти сагреши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата свога. Ако те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Матеј 18, 15-17). Опрости му и настави. Не жели тебе, ни твоју љубав.

Свакако да је потребно и пожељно да другима помогнемо, и не треба за то да очекујемо захвалност. Али ни Христос није поново кренуо у потрагу за незахвалним губавцима, убеђујући их да се промене. Особе имају слободу да остану исти, лењи, у заблуди, да буду незахвални Богу и људима. Кад је Христос слао апостоле на проповед рекао им је: „Ако вас ко не прими нити послуша речи ваше, излазећи из куће, или из града онога, отресите прах са ногу својих“ (Мт. 10,14) Дакле, ако нас неко упорно не слуша, а чинимо све у његовом најбољем интересу, наставићемо даље. Бог ће се постарати, опет у мери човекове слободе. Ако је његова слобода да остане у греху и заблуди, Бог се неће наметати. А нећемо ни ми. Ма колико нас болело.

Помозимо коме можемо, али не можемо свима помоћи. Немогуће је. То може само Бог. Али чак се ни Он не намеће. Чак и Он допушта људској слободи да срља у пропаст.

Како ли само Њега боли?

Марко Радаковић