Kо даје шестогодишњаку телефон у руке и инсталира му агресивне игрице?

Kо дозвољава деци да уз екран сваког дана проведу највећи део времена?

Kо су родитељи који у томе не виде проблем?

Ови последњи, верујем, не постоје. Постоје само они који су решили да њихово дете није вредно труда. А да је одличан изговор “сви су сад испред екрана” или “нећу да моје дете заостаје за вршњацима”.

Пре неколико дана седела сам са другарицом и причала баш о овој теми. Kаже, њена колегиница има петнаестогодишњакињу. Kао и сви петнаестогодишњаци, има свој мобилни телефон. И то је потпуно у реду. Незамисливо је данас да дете тог узраста нема смартфон и сигурно да јој је потребан. Лак приступ информацијама, комуникација, учење, толико је разлога да старијем тинејџеру обезбедите паметни уређај. Проблем настаје кад поверујете да је ваш задатак завршен оног тренутка кад у продавници мобилних телефона искеширате најновији модел ајфона. Ако занемаримо чињеницу да сте куповином телефона који вреди више од једне просечне плате већ забрљали, онда је та куповина тек почетак. Уз смартфон иде и одговорност коју дете не може имати урођену. Иде и стални надзор. И разговор о томе како се уређаји користе тако да нам донесу бенефите. И договор о томе колико времена ће дете проводити уз екран. Многи родитељи, нажалост, све ово прескоче. Или, одустану од борбе кад дете почне да помера границе.

Али да се вратимо на колегиницу с почетка приче. Она је, каже, инсталирала својој тинејџерки апликацију кроз коју прати време које она проведе уз екран, док су јој родитељи на послу. А рекорд? 18 сати! И словима – осамнаест сати гледања у екран! То значи да поглед с телефона није скидала док је јела, одлазила у тоалет, прала руке… То значи да је, сасвим сигурно спавала свега пар сати, да би јој за скроловање и дописивање остало – 18! О томе да мало поспреми или помогне у кући док су родитељи на послу, не вреди ни мислити.

И она није усамљен случај. И што је још важније, није крива за то. Наша децу су масовно препуштена екранима.

“Па добро, бре, што јој не ограничи путем те апликације на два сата дневно?!”

“Не знам…”

“Па може и да промени шифру за вајфај!”

“Може…”

“Или, ако не поштује договор, узме јој телефон кад крене на посао!”

“Па да…”

Ипак, ништа од тога није урадила. Позвала би је око подне да је пробуди да прошета пса. После много мољакања, девојчица би се разбудила и пристала.

Борба савремених родитеља је тешка. Они своју децу виђају мање него што је то био случај с претходним генерацијама. У колектив децу шаљу много раније, а изазови спољашњег света много су већи. Ради се по десет и више сати сваког дана јер треба ићи у корак са очекивањима модерног света. Летовања, аутомобили, брендирана одећа и најновији телефони коштају. Неће новац пасти с неба. Али, све то нам није никакав алиби да одустанемо од своје деце. Немамо право на то!

У овој причи ствари су прилично јасне. Родитељи се ПЛАШЕ да поставе границе. Њихово дете већ је зависно од уређаја, а када зависнику одузмете предмет зависности, то је тешко. Претешко. А све почиње још док су врло мали, па се баце на под оног тренутка кад им из руку узмете уређај. Направе сцену. Реакција је бурна, силовита, неподношљива. Можда ће викати на вас. Можда ће бацати ствари, називати вас грозним именима. И какав ћете ви, онда, бити родитељ? Шта ће рећи комшије? Још горе, шта вам преостаје да урадите?!

Али одржавање илузије да сте добар родитељ док је у кући мир је баш то – илузија. А највећу цену платиће ваша деца у годинама које долазе.

Ограничите време које дете проводи пред екраном. Не више од два сата. Ако проводи време и напољу у спорту и дружењу, онда може и мало више од тога. Ограничите и контролишите садржаје које конзумира. Ако вам је тешко, ако не иде, ако се борите, ако је породица на ивици – потражите помоћ. Али немојте одустати од свог детета. Немате право на то.

Мотив три: слабост и анксиозност

Тако жена која није успела да пронађе своју љубав и да се уда, у религији тражи изговор за презир брака или за остварење својих нада у односима у заједници.

Још упадљивија варијанта неуротичне религиозности је самобичевање и мазохизам. Зашто се ово дешава? По правилу, овај облик неурозе је повезан са психичким злостављањем доживљеним, можда у детињству или адолесценцији, у коме се дете уверило да је страшни грешник и да је за њега предвиђена казна од Бога. Мазохизам је прилика да себе казни у овом животу како би у загробном животу потпуно исцрпео казну Божију против себе.

Човек несвесно почиње себи да наноси штету. Забрањује себи да буде срећан, ускраћује себи задовољства, угрожава се болестима (за такве особе су типичне прехладе, циститис, гастритис) или се бави ситним и несвесним самосакаћењем (гребе руке, кида косу). А ово ризично понашање има један задатак – да се подвргне некој врсти патње, која би била избављење од надолазеће казне. Патити овде да се не би страдало на оном свету.

Мотив четврти: очекивање чуда

Авај, много је таквих жена које долазе у Цркву у нади да ће им Бог уредити срећу, брак, везе. Ова категорија жена се може сврстати у три групе.

У првом случају, жена је сигурна да ће Бог послати некога ко ће постати њен принц. Стога она пред собом види један једноставан задатак: да угоди Богу, да тражи, моли се, исповеда се, очекујући да се деси чудо и срећа једног дана падне на њу. Истовремено, таква жена нема потенцијалне везе јер бежи од њих, плаши се, али је сигурна да ће јој Бог ипак послати љубав. Она ће све примити од Бога. Обично се дешава да се на хоризонту појави особа која се представља као „гласник Господа Бога“, али у ствари открива потенцијалну жртву у таквој жени. Жена се лако превари, верује у мит, пати, јер такав човек не само да живи на њен рачун, већ је понижава, бије, често захтева немогуће. Она толерише таквог човека, верујући да га је Господ послао к њој, са њим ју је наградио.

Другу групу жена карактерише недостатак поверења у Бога. Таква жена се не моли Њему, али постоји жеља да се сретне са верујућим човеком у цркви. Пошто је верник, онда се он придржава правила, а то значи да је добар и да ће правилно одгајати децу, волети и бринути о својој жени. Верујући човек је као гаранција сигурности. Међутим, ово је замка. Такви људи заиста показују побожност, много се моле, пристојно стоје, редовно се исповедају, чак и плачу. Они вредно помажу у храму, угађајући свима. И када се, коначно, нека жена, дирнута православним врлинама, уда за таквог, прича се понавља. Почиње експлоатација, манипулација, тиранија, понижавање, зависност. Жена поново трпи, убеђена да тако треба, јер њен муж је православац.

Трећа врста неуротичне религиозности, иако ретка, прилично је опасна. За жене овог типа је својствено да, када дођу у храм, у свештеницима или било ком другом мушкарцу у храму виде идеал - јаке, храбре подвижнике и раднике који не пију, не пуше, не блудниче. Таква идеализација доводи до тога да се жене заљубљују, покушавају да остваре романтичне везе. У њима живи неуротична нада, која је апсолутно несвесна,  да је служење Цркви и Богу (а заправо мушкарцима) остварење женског позива.

Колико неуротика има у храму?

Сваки свештеник има своју идеју о томе, тако да подаци могу варирати. Људи са неурозом бирају посебне свештенике. Пре свега, они који су спремни да слушају, дају им додатну пажњу и посвете време.

То је случај са мном од почетка моје службе. И сам сам неуротичар, неуротични мотиви су ми познати и стално их откривам у себи. Људи са неуротичном религиозношћу су ми предодређени.

Најмање половина оних који долазе у храм су и даље људи здраве религиозности. Међу другом половином, један део су неуротичари а други део су једноставно психички нездрави људи. А чак је и ова четвртина подељена на две половине. На оне који су заиста озбиљно и тешко болесни, и оне који су у граничном стању, како кажу психијатри. Другим речима, у цркви има око четвртина неуротичних парохијана, али се ја надам да их је ипак мање.

Неко тражи патњу у религији, потврђујући свој мазохизам, неко добија снагу и самопоуздање, неко постаје фанатик, неко проналази за себе фантастичну митологију. У сваком случају, неуротичност се испољава у изопачењу религиозности своје душе.

Неуротичар чини религију неуротичном за себе, а не обрнуто.

За савремено православље неуроза је опасна кроз митологију и психологизацију. Неуроза је увек извор лажи.  Неуроза је увек урањање у лавиринт менталних превирања и личне самообмане. Неуроза искривљује религију и доноси бол. Али пре или касније, неуроза отера човека из религије, и он напусти заједницу и Цркву. И то је стварно тужно.

https://www.pravmir.ru/chto-sdelat-chtobyi-bog-menya-ne-nakazal/

О границама сам почео да размишљам почетком деведесетих година прошлог века. Пре тога нисам веровао онима који су тврдили да постоје.

У друштву у којем се преплиће више култура не може бити речи о границама. Постојање граница у мултикултурном друштву заправо значи да то друштво није мултикултурно, већ да у њему доминира једна култура која жели да наметне и задржи контролу над осталим културама. У таквом друштву, друштву строго контролисаних култура, до сада нисам живео. Одрастао сам у једној врсти мултикултурног друштва, у

социјалистичко - комунистичкој верзији каква је постојала у бившој Југославији, а тренутно живим у његовој капиталистичкој верзији, у Канади. У ствари, када се из обе те верзије уклони идеолошки слој, увиђа се да никаквих разлика нема – мултикултурно друштво или постоји или не постоји; културе се или преплићу или чаме свака у свом ћошку; уметници се или отварају различитим утицајама или се затварају у омеђени простор своје локалне традиције. И премда сам склон заговарању вредности мешовите културе, морам да нагласим да не верујем да је она сама по себи боља од самосталне, локалне културе. И у једној и у другој култури уметници могу да створе вредна дела; и у једној и у другој култури могу да склизну у идеолошке шаблоне; и у једној и у другој култури морају да се хватају у коштац са ванкултурним факторима који желе да контролишу културне токове. Предност мултикултурног друштва само је у томе што лакше омогућава суочавање са предубеђењима на којима се заснива политика глорификације једнонационалне културе, иако ни то није никаква гаранција да ће појединац који потиче из мешовитог друштва прозрети механизме предубеђења који могу да га усмере према мутном талогу расизма.

С обзиром да дуго нисам веровао у границе, нисам никада осећао да их прелазим или да се налазим на погрешној територији. Мешовиту јеврејско-српско-југословенску културу у којој сам растао осећао сам као целину, без зидова или врата, отворену за слободно кретање, чак и онда када су у та три сегмента постојале уочљиве разлике. Историја, на пример, игра различите улоге у њима: јеврејска традиција се заснива на цикличном понављању историје; српска традиција велича историју као пораз; југословенска традиција се темељила на селективном приступу историји. Истовремена припадност овим традицијама није ме, међутим, нагнала у избор само једне од тих улога, већ ми је омогућила да боље разазнам механизме који функционишу иза њих, и да тако прецизније увидим њихове мане и предности.

Не говорим овде о идентитету, јер избор идентитета није оно што на крају, ако се не варам, дефинише писца. Оно што га дефинише су његов језик и његов стил. Идентиет – схваћен овде као оно што појединца идентификује са широм заједницом којој припада – не мора да игра никакву улогу у стварању. Писац може, рецимо, да се осећа као Србин или Јеврејин, а да ништа од тога не уђе у прозу или поезију коју пише. Кафка је згодан пример: ако кажемо да је био Јеврејин који је писао у Прагу на немачком језику, где ћемо га сврстати? У немачку књижевност, којој припада по избору језика; у чешку, којој припада по месту; или у јеврејску, којој припада по пореклу? Има оних који сматрају да га управо његов стил – који је наводно заснован на имитирању талмудског писма – одређује као јеврејског писца, иако готово ништа у његовој прози не указује на јеврејски садржај. Други ће инсистирати да је прашки амбијент оно што Кафку чини Кафком, док ће језичке нити које га спајају са немачком књижевношћу бити пресудан фактор за оне који га сматрају немачким писцем. Можда је најбољи одговор да је Кафка све то, али и нешто више: да је, заправо, писац без граница, мултикултурни писац, у најбољем смислу речи, који превазилази свако ограничење које идентитет, језик или национална традиција могу да наметну.

Границе, наравно, и то без обзира како их дефинишемо, подстичу на расправу о припадности, чак и у ситуацији када, на пример, писац настоји да живи на самој граници, покушавајући тако да избегне било какво изјашавање о припадности једној или другој страни. Многи му, међутим, неће то дозволити и порећи ће његово право да буде оно што хоће. Књижевност, кажу они, настаје управо из осећања припадности, и то је једино што се рачуна. А језик? Није ли језик једина стварна пишчева припадност, с обзиром да свет који ствара постоји само у језику и нигде другде? Када, рецимо, Кундера пише на француском, је ли он чешки или француски писац? А када Шкворецки, који је канадски држављанин, пише на чешком, да ли је он етнички канадски писац, који опстаје захваљујући политици мултикултурализма, или чешки писац који не жели више да се врати кући? На изглед различита питања која одражавају исту ситуацију: сви ти писци се налазе на брисаном простору између различитих светова, у граничним подручјима између језика, историја књижевности и политичких система. И сви опстају управо зато што не признају границе.

Пада ми на памет и друга помисао: да сви они опстају зато што је њихово писање – можда не у потпуности, али једним делом свакако – одраз чежње за оним што нису, за оним што би могли да буду када би прво признали границе а потом прешли преко њих.

Наравно, границе су знатно уочљивије када су потцртане разликом у језицима, него када – као што је најчешће случај са јеврејском заједницом – та разлика не постоји. Прелазак, на пример, из јеврејског окружења у српско окружење не захтева промену језика, тако да правог осећања преласка са једне “територије” на другу заправо нема. Припадност језику је истоветна на обе “територије” и разлике – јер разлике, хтели то или не, увек постоје – морају да се траже негде другде.

Сличне елементе налазимо и код писаца који су приморани – или су се сами одлучили – на живот у изгнанству. Поново имамо укрштање култура и могући сукоб језика, с тим што у изгнаничкој ситуацију носталгија игра изузетно важну улогу. Значајно место имају и политички и идеолошки аспекти, који често потпуно потискују за књижевност много пресуднија питања о језику, стилу и мешању култура. На крају, изгледа да изгнанство ипак није толики баук за писце, јер без обзира на популарне митове о животу у егзилу, већина писаца излази као победник из свог сукоба са изгнаничком судбином. Успех Исака Башевиса Сингера, Владимира Набокова, Јосифа Бродског, Чеслава Милоша, Витолда Гомбровича и Хулија Кортасара, на пример, то непобитно потврђује.

Живот у мултикултурном друштву може, дакле, писцу – тачније речено: особи која још не зна да ће постати писац – да подари увиде и разумевања која могу пресудно да утичу на његову списатељску поетику. Исто тако је могуће да га тај живот одведе у супротном правцу: да се претвори у заговорника граница, подела и разноразних духовних и моралних “чистота”, јер постојање мултикултурног друштва не мора аутоматски да значи да је то друштво за собом оставило све негативне аспекте заједничког живљења. Управо пример бивше југословенске мултикултурне заједнице показује са коликом лакоћом се позитивне одлике мешовитог друштва могу променити у негативне представе и злоупотребити за разне политичке или националистичке циљеве. Јеврејин који сада одраста у Србији, и који се веома често сусреће са изразима отворене мржње према Јеврејима, сасвим сигурно ће развити другачију слику мултикултурализма од оних Јевреја који су, попут мене, одрастали у педесетим и шездесетим годинама, када су такве појаве биле веома ретке. И док ја, са својим сећањима и захваљујући чињеници да живим далеко одатле, показујем спремност да то схватим и донекле оправдам, млади Јеврејин у Србији вероватно све више сумња у могућности мултикултурног живљења и осећа страхове и стрепње којих сам ја био поштеђен. Тамо где ја нисам видео границе, он (или она) видеће можда непрелазне зидове.

Последњих десетак година, које сам провео далеко од Земуна, нису ништа измениле у слици коју сам овлаш скицирао у претходним фрагментима. Један од разлога за то свакако треба потражити у чињеници да у новој средини нисам ни покушао да постанем део њене књижевности и културе. Да сам то покушао, не сумњам да бих се – упркос овдашњој званичној мултикултуралности – суочио са чвршћим и суровијим границама од оних на које сам повремено наилазио у мом старом окружењу. Додуше, то би више биле, да их тако назовем, еснафске границе, упозорења да улазим у туђу територију, да сам – поготово што не пишем ни на једном од званичних језика – ипак уљез, али границе су границе и у мени изазивају мучнину, без обзира одакле потичу. Стога сам одабрао да играм улогу незаинтересованог госта, улогу која ми омогућава слободно кретање кроз још једну културу, а притом ме не доводи ни у какав конфликт са онима који је већ настањују. Тако је моје изворно културно подручје остало неизмењено, иако у њему много више боравим у сновима и маштаријама него у стварности. Међутим, управо ми је удаљеност омогућила да увидим у коликој мери дугујем југословенској мешавини култура у којој сам одрастао, посебно међуигри српске и јеврејске културе. С обзиром да те мешавине више нема, а да ја одбијам да одустанем од ње, није чудно што се осећам као бродоломник коме никакво копно више не делује сасвим сигурно. Седим на сплаву и шаљем поруке у флашама. Море је каткад узбуркано, каткад мирно, никада сасвим поуздано, али једно је сигурно: оно никада не признаје границе.

https://www.facebook.com/razbistravanje/

Речено ми је да oдем да причестим једног пацијента. Када сам стигао, видео сам веома мршавог момка. Усне, језик и уопште цела његова усна дупља, били су му прекривени ранама. Био сам тужан; био је млад човек, нисам хтео да га питам од чега болује, нисам хтео да му буде непријатно. Знао сам да је нешто озбиљно. Питао сам га како се зове и рекао му да се прекрсти пре него што се причести. У кратком дијалогу који смо водили, рекао ми је:

- Оче, ако је могуће, причести ме кашичицом за једнократну употребу.

Укочио сам се, узнемирио, објаснио му да се не плаши, јер прихвата самог Христа, Његово Тело и Крв, и ништа се неће десити. Он је одговорио:

- Због вас кажем, оче, јер је моја болест озбиљна и заразна.

Захвалио сам му се на бризи. Поновио сам му учење наше Цркве и рекао му да ми не прети опасност од његове болести. Затим се прекрстио и примио Свету Тајну из исте Свете Чаше и из исте Свете Кашике којом сам ја потрошио остатак.

Ово, наравно, није једини случај, али већина религиозних пацијената, посебно на интезивној нези са тешким болестима, су у скоро истој ситуацији. Обично, када идем да разговарам са пацијентом, видим усну шупљину која је тако деформисана и прљава, да од тога долази само смрад. Да бих га исповедио, морам да приђем његовом лицу, на веома блиску удаљеност. Његов дах, његова пљувачка, његов кашаљ у сваком тренутку могу ме заразити. Дневна рутина болничког свештеника укључује крв, урин, повраћање, микробе и аутоимуне болести. Моја одећа може бити умрљана његовом крвљу, али пацијент жели да се исповеди и причести, зато сам ја ту поред њега. То је моја дужност, моја служба. Дугих десет година ово је моја свакодневна рутина као болничког свештеника.

Сећам се пацијента са деменцијом, који је отворио уста, примио Светињу, али је одмах испљунуо. Мој бол је био неописив, погодио ме је право у срце, али, остао сам миран. У том тренутку он није знао шта ради. Морао сам да узмем и поједем оно што је испљунуо, јер то је био мој Христос. Није пацијент био крив, имао је деменцију. Тада сам био неискусан и нисам предвидео да пацијент може да реагује на овај начин.

У другом случају, позвали су ме рођаци пацијента којима су лекари рекли да ће сваког тренутка умрети. Отишао сам најбрже што сам могао на одељење интензивне неге да га причестим. Дискретно ми је пришао доктор и шапнуо ми на уво: „Оче, он има сиду.“ Прекрстио сам се, помолио, и припремио га, нисам имао избора. Желео сам да му дам лек бесмртности, Владара живота: „Причешћује се слуга Божији... на опроштење грехова и живот вечни“.

Током протеклих 10 година, јединица интензивне неге је постала мој други дом. Одлична сарадња са лекарима одељења интензивне неге сведочи о успешном споју вере и науке.

Много пута ми се десило да са Светом Чашом, у којој је Тело и Крв Христова, једноставно прекрстим оне за које мислим да не могу да се причесте. И за дивно чудо, видим из прве руке, међу многим сведоцима, како се здравље пацијената побољшава, и то у многим случајевима веома брзим темпом. Ми, болнички свештеници, доживљавамо чуда свакодневно у изобиљу. Успео сам да забележим сва искуства, која сам имао у Народној болници у Солуну. Не говорим вам теорије, описујем искуства која пре свега јачају нас који их доживљавамо!

Браћо и сестре, света тајна Евхаристије је сам Богочовек Исус Христос, Лекар душа и тела наших. То је учешће у божанском и васкрслом Телу, извор Живота, тајна љубави, исцељење природе, лек за патњу, зарастање душевних рана, помирење са смрћу, сусрет са ближњим, откривање себе. Све ово и много више је Евхаристија, о њој су боље сведочили оци Цркве, али она никако не може бити узрок преношења било које болести.

архим. Симеон Анастасијадис

https://zadrugata.com/2022/10/31/казаха-ми-да-отида-да-причастя-един-пац/

Заправо, сама по себи, ова појава је позната Цркви. Препирали су се и Свети Оци, и у сваком тренутку су постојали њихови интелектуални изазови, њихове опасности, њихове грешке, на које је требало упозорити децу Цркве, а кроз све то откривали су се највештији у речи. Наравно, и сада постоји поприлично идеја или појава чије ширење у црквеној средини у већој или мањој мери угрожава духовно стање верника. А људи који нису равнодушни и ревносно везани за веру не остављају без пажње и без одговора изазове и искушења данашњег дана.

Међутим, никоме није тајна да се често у унутарцрквеним полемикама могу видети примери далеко од светоотачког духа, упркос спољашњи најфинијој реторици.

Као што знате, грех воли да се крије под маском неке врсте врлине. Рецимо, речи о хришћанској љубави могу бити покриће за недостатак вере и љубави према овоме свету, што видимо у екуменизму. А речи о ревности за веру могу бити покриће за страст за осудом и за мржњу и завист које је изазивају. И као што се у првом случају не бавимо љубављу, већ псеудољубављу, тако и у другом случају немамо посла са љубомором, већ са псеудољубомором.

Постоје сасвим јасни критеријуми за разликовање праве ревности за Бога од псеудољубоморе. Навешћемо три таква критеријума.

Истинска ревност се рађа из ватрене љубави према Богу и стога се не може изразити презиром према речи Божијој. Христос је, као што знамо, заповедио да прво лично и насамо искаже своје изобличење ономе на кога имате право, а тек у случају поновљене тврдоглавости, коју сведоче два-три сведока, да о томе обавестите целу Цркву (в. Матеј 18:15-17). Поштовање или непоштовање ове заповести од стране тужиоца може се назвати првим критеријумом.

Свети Оци су то чинили чак и са очигледним јеретицима – Свети Кирило Александријски писао је многа учтива и скромна писма Несторију пре него што је почео јавно да полемише са њим, а Свети Григорије Палама је написао и три лична писма Варлааму, у којима је први пронашао утврдити да ли је исправно разумео своје учење, а затим га упозорио да остави грешку. То су чинили зато што су имали искрену љубав и према Богу и према онима које су корили – јер су желели, по речи Христовој, „да нађу брата свога“ (Мт. 18, 15), а не да се разметају пред гомиле, громогласне речитости.

Али особа која је болесна од мржње и прикрива је љубоморном реториком никада то не чини. Он одмах, чим му се неко није допао, трчи да објави урби ет орби. Никада се неће обратити оптуженом, јер га не занима сам по себи, као личност, као брат, – он је само интересантан као још један предмет задовољења своје мрачне страсти.

Овом приликом подсећају се речи светог Исака Сирина: „Ко поправља брата свога у кавезу, он исцељује свој порок; а ко кога оптужи пред скупштином, повећава муку својих чирева. Онај ко исцељује брата свога у тајности показује силу своје љубави; а ко га посрами пред очима пријатеља његових, тај показује у себи силу зависти“ (Св. Исак Сирин. Речи, 85).

Други критеријум је прелазак на појединца. Свети оци су могли, разоткривајући јерес, да помену име неког јересиарха или неког од идеолога заблуде, ако је ово име већ свима на уснама, и ако сам јеретик отворено супротставља своје лажно учење Православљу. Али за оце је увек било главно разоткривање грешке или порока, а не прање костију одређених јеретика или грешника. И често су свети оци писали полемичка дела не помињући уопште имена, на пример, то се може видети код Св. Јефрема Сирина у делу „Против истражитеља природе Сина Божијег“, а у Св. Пајсиј Величковски у свом делу „Приговор клеветницима ноетске молитве“. И то је природно, јер је за оце била важна борба са грехом, а не са грешником, са прелестом, а не са заблуделим. А за псеудо-ревнитеље важи супротно – код њих личност заузима централно место,

Псеудо-ревнитељима не пада на памет идеја да разоткрију ову или ону појаву која их је разбеснела без навођења ничијег имена, а ако им се то понуди, такав предлог ће саслушати потпуно без ентузијазма. Потпуно им је незанимљиво да тако пишу, јер ће им тада нестати најважнији подстицај.

Уопште није тешко одредити шта је главно за аутора полемичког текста. У случају светих отаца и истинских ревнитеља вере, ако из текста избацимо упућивање на укорене личности, онда ће се садржај текста тешко смањити и неће трпети. А ако се напади на одређене личности уклоне из текста псеудозилота, онда ће мало тога остати од текста, постаће фрагментарно, некохерентно и бесмислено.

Коначно, трећи критеријум по којем је могуће разликовати псеудољубомору од истинске ревности за веру јесте ситничавост.

Свети оци и сви истински ревнитељи вере одлучивали су да некога осуде само када се радило о свесном, јавном и опетованом проповедању јасних јеретичких ставова, или о отвореном понашању високе личности, показујући да тај човек сматра нормирати оно што Бог назива грехом. Само такве ствари, чињене отворено, свесно и изнова, и које су представљале претњу за многе, биле су у очима светих довољан разлог да се прихвате пера.

Али псеудо-зилоти су потпуно другачији. Довољна је једна нетачна фраза или један непромишљен чин да објаве свети рат и почну да шкрабају оптужујуће чланке.

Свети Оци су ушли у јавну полемику да би зауставили искушење које изазива оно што је већ свима познато, а сами псеудо-ревнитељи генеришу искушења у Цркви, излажући јавности оно на шта без њих нико није обраћао пажњу. Псеудо-етерналисти ходају као лавови који ричу, траже некога да прождеру, гледају запетљаним оком, траже мало познате изјаве или поступке, и уопште сваку ситницу која се може узети као разлог за осуду нове жртве.

Дозволите ми да завршим цитирањем речи светог Игњатија (Брјанчанинова) о овом духовном проблему. У свом делу „О обмани“ он каже да се „треба веома пазити на телесну и духовну љубомору, која изгледа побожна, а у суштини је непромишљена и штетна за душу. Световни људи и многи монаси из свог незнања увелико хвале такву ревност, не слутећи да су њени извори самоуображеност и гордост. Ову ревност зову ревност за веру, за побожност, за Цркву, за Бога. Састоји се у мање или више оштрој осуди и изобличавању суседа у њиховим моралним нетачностима и у нетачностима против црквеног деканата и чина. Обманути лажним појмом љубоморе, неразумни ревнитељи мисле, упуштајући се у то, да се угледају на свете Оце и свете мученике, заборављајући на себе да они, ревнитељи, нису светитељи, али грешници. Ако су светитељи изобличавали грешнике и зле, онда су изобличавали по заповести Божијој, по својој дужности, по надахнућу Духа Светога, а не по надахнућу својих страсти и демона. Ко одлучи да спонтано прокаже брата или му учини примедбу, тај јасно открива и доказује да је себе сматрао разборитијим и врлијим од оптуженог, да поступа по страсти страсти и завођењу демонских помисли. ..

Човек, вођен телесном мудрошћу, никако не може правилно да процени ни своје унутрашње стање ни стање својих ближњих... грешке и недостатке, који су телесном уму изгледали неизмерно велики и важни. Очигледно је да им је телесна мудрост ... придавала тако велику важност. Телесна мудрост види у ближњем такве грехе којих у њему уопште нема: због тога су они који су били понесени безобзирном љубомором често упадали у клевету ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова.

Старац Емилијан био је двадесет две године млађи од Старца Јефрема Катунакијског, али је Пресвета Богородица проценила да је тај јеромонах био способан да разуме опитно искуство великог Светогорца.Према сведочењу самог папа-Јефрема: „Наша срца су се спојила у једно и сваки пут смо се сусретали као два пламена која се уздижу у небо!“

Приликом првог сусрета папа-Јефрем је стекао погрешан утисак о потоњем Старцу Емилијану Симонопетритском. Учинио му се некако дотеран, „испеглан“, рекли бисмо: неиспробан у смирењу, подсећао га је на принца, тако да је Старац помислио: „Ево још једног који је, као и толики други, дошао да разговарамо о молитви! Са испегланом расом и кошуљом! Ајде, даћу му један ратлук, па нека иде кући“

Старац Емилијан, по природи благ, љубазан и пријатан какав је био, смерно је скинуо своју скуфију и са пуно поштовања сео наспрам Старц Јефрема. 

„Ја сам игуман на Метеорима“, представио се. Изгледало је као да је дошао са великом жељом да би са папа-Јефремом разговарао о умној молитви. 

„Много света долази на Метеоре“, одговорио је папа-Јефрем, опет у себи осећајући отпор према неочекиваном посетиоцу. Као да је хтео да каже: „Дођите на Свету Гору“.

Ипак, негде дубоко је осећао да је неправедно осудио тог младог игумана са Метеора, који је учинио напор да дође издалека да би се срео с њим, у пратњи двојице отаца.

 „Да ли сам био неправедан према овом човеку“, питао се у себи папа-Јефрем.Пошао је по ратлук за послужење са осећајем велике унутарње недоумице. 

„Зашто не бих затражио да ми Бог потврди“, помислио је и отишао у своју црквицу.Стао је пред икону Пресвете Богородице одлучан у намери да тражи „потврду“ о оцу Емилијану, оном испегланом госту са Метеора.

Направио је три метаније пред Пресветом Богородицом и потом јој се обратио овим речима:

„Пресвета моја, да ли да му говорим или ћу узалуд бацати речи пред њега?“
 
У том тренутку Старац Јефрем Катунакијски је зачуо глас Превсете Богородице како му одговара на питање кроз своју икону:
„Нашао си другог Старца Јосифа. Говори!“
 
[Овде Пресвета мисли на блаженопочившег Старца Јосифа Исихасту, орла над орловима Свете Горе у првој половини 20. века и духовног оца папа-Јефрема који се у то време беше већ упокојио.]

Папа-Јефрем се тада узнемири и презноји од страха. „Учинио сам злочин према самом себи!“ схватио је са ужасом. Потрчао је напоље и повео оца Емилијана са собом у цркву, где су потом неколико сати разговарали. Од тада се никада више нису растали.  
 
Старац Јефрем Катунакијски је често говорио о овом од Бога послатом оцу са Метеора: „Нашао сам у њему свог блаженог Старца, другог Старца Јосифа – златоустог и достојног Старца Емилијана!“Другом приликом о њему је сведочио: „Он је, дете моје, миомир“.

https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//4703.susret-dvojice-duhovnih-velikana.html

Медији су ових дана, у време пријемних испита за средње школе и факултете, као ударне вести преносили податак да су најслабије резултате свршени основци показивали на тесту из српског језика, као и други, такође разочаравајући, да за студије српског језика и српске књижевности ни ове године нема кандидата чак ни за попуну буџетских места. Као узрок оваквог стања обично се наводи недовољан фонд часова српског језика и књижевности у основном и средњем школству.

Чини ми се да се занемарује основни проблем: наша деца не читају. Односно, читају, али само садржаје с друштвених мрежа и интернета, који су, с једне стране, сведени на кратке форме и сиромашни по свом језичко-стилском изразу, а с друге, они се читају дијагонално, без удубљивања, уживљавања, и њихов емоционално-доживљајни аспект углавном се задовољи кратким коментаром или емотиконом.

Нећу говорити о временима кад сам била ђак, кад смо сви били претплаћени на дечје новине и часописе, кад су нам родитељи куповали књиге па смо тако стварали наше мале библиотеке, када су дечји писци долазили у школе, а ми смо их знали и волели и по њиховим делима и по – нећете веровати – албуму „Златно перо” са биографијама 100 истакнутих прегалаца писане речи и сличицама које смо сакупљали (тек касније појавиће се албуми са сличицама фудбалера). Било је то седамдесетих година прошлог века. Време још доста скромног стандарда, али ипак, доба релативне социјалне стабилности за већину становништва.

Али било је и тешких, претешких времена у којима су људи посезали управо за књигом. Замислимо живот у окупираном Београду у периоду од 1941. до 1944. године. Ипак, историчари су утврдили – о овоме пише Дејан Зец у својој докторској дисертацији „Свакодневни живот у окупираном Београду (1941–1944)” одбрањеној 2019. на Филозофском факултету у Београду – да свакодневни живот, ратно окружење, окупационо безнађе и присила окупатора нису утицали на читалачке потребе и књижевни укус грађана престонице. У дугим вечерима и ноћима, пошто нису смели да излазе на улице због полицијског часа, Београђани су време проводили у својим домовима, ишчитавајући поново књиге из сопствених библиотека или књиге које су позајмљивали од пријатеља и познаника.

Књижевник и дипломата Бранко Лазаревић у својим дневничким белешкама често пише о књигама које чита. У жељи да побегне од општег безнађа и сиве свакодневице, Лазаревић чита Платона, Декарта, Спинозу, Монтења, Канта и Крочеа и на страницама свог дневника с њима расправља о психологији, моралу, страху, слободи, политици и другим феноменима душе и друштва. Слично сведочи и Владета Јеротић – током окупације је читао дела Достојевског, Сјенкјевича, Вајнингера, Шопенхауера и Платона, и о њима расправљао с пријатељима.

Читање и уживање у књижевним и научним делима није био само израз ескапизма и интелектуалног отклона од свакодневице, већ, у одређеној мери, и израз бунта. Тако је, приликом случајног сусрета на улици, лекар и спортиста Милутин Ивковић Милутинац свом пријатељу Милану Ђоковићу рекао како је управо прочитао „Слом” Емила Золе и како му је та књига веома помогла да разуме актуелни тренутак у којем се налази српски народ.

У време окупације књиге које су се читале и које су се могле наћи у библиотекама појединаца врло лако су могле човека да учине сумњивим властима. На саслушању у полицији, у коју је спроведен заједно с неколико наслова из кућне библиотеке, између осталих и делима Толстоја и Достојевског, иследник је из свег гласа викао на Милана Ђоковића: „Гле, гле, ’Рат и мир’! Тиме се, дакле, ти бавиш. Мали си, бато, за те ствари. А ово? ’Идиот’? Сви сте ви идиоти! Ништа ти ниси бољи.”

Ипак, упркос свим могућим опасностима, књиге су се размењивале и читале. Чак су и поједине књижаре омогућиле грађанима да књиге позајмљују уз скромну надокнаду па да их прочитане врате, уместо да их купују.

Тако је било у временима кад се за новим сазнањима жудело и кад су деца и млади људи на време подстицани и учени да воле књигу. Данас се деци вртићког узраста неконтролисано даје у руке мобилни телефон, а у школи се поглед већ не одлепљује са светлуцавог екрана. Велики број студената Филолошког факултета, на којем предајем, није у стању да чита књижевна дела, већ посеже за препричаним и скраћеним верзијама са интернета. Шта је са осталима не смем ни да претпоставим.

Др Ксенија Кончаревић,
редовни професор Филолошког факултета у Београду

https://www.politika.rs/scc/clanak/562398/Knjige-deco-nasa-a-ne-ajfon-i-tableti

Да ли треба да лечимо бесмртну душу таблетама, или како да се изборимо са депресијом?

‒ Душа је појам из домена вере. Како онда да исцелимо душу нечим сасвим земаљским – таблетама или разговорима?

‒ Мислим да сви треба чешће да се подсећамо, да су душа и емоције далеко од истог. Психотерапеут себи не поставља за циљ спасење душе клијента који му се обраћа – он се бави уређењем душе у видљивом свету. Генерално, боље је заменити израз "душа" речју "психа". Тада ће душа, у општеприхваћеном религиозном смислу, бити именована као „високи спрат” психе. А као „ниски под” психе, или ниво емоција, означићемо тај ниво на коме се заправо развија депресивна психопатологија.

Како функционишу лекови? Кором великог мозга, тачније – са неуронима, ћелијама мождане коре, мислимо и постајемо свесни себе. И ту се, уз помоћ неуротрансмитера типа серотонина, одвија „процес размишљања“. На овом нивоу одвија се и процес рада мозга – и задовољство и свест, и примање информација. Kада су ови процеси поремећени, долази до формирања депресије. А уз помоћ добро и правилно одабраних неуротрансмитера, односно супстанци које утичу на размену течности између израслина нервних ћелија, долази до нормализације ових процеса. Тако делују антидепресиви, помажу да се успостави физиолошки повољна егзистенција целокупног менталног и емоционалног система човека.

‒ Одакле идеја да се депресија лечи хемијским препаратима?

‒ Многе ствари у нашој науци, психијатрији и психотерапији, настале су на неке бизарне начине. Први антидепресиви су откривени и синтетизовани тек 1950-их. У Немачкој, на клиници за туберкулозу, примећено је да су пацијенти који користе одређени препарат одједном постали необично весели и раздрагани. Почела су проучавања а затим и коришћење својстава овог препарата, да би се на крају синтетизовало нешто слично, али без антитуберкулозног дејства. Тако је настао први антидепресив који се примењује и данас.

‒ Можемо ли одвојити случајеве где је депресија још увек органска болест и пацијенту је пре свега потребан медицински третман?

- Да. Ендогене депресије су узроковане биохемијским поремећајима у организму, који се могу установити не само на вербалном нивоу, већ и када се користе неки тестови. У лечењу оваквих болести потребна је примена препарата - антидепресива, притом разумно и диференцирано, у зависности од варијанте болести: код апатичне депресије - антидепресива са стимулативним дејством, код анксиозности - са умирујућим, седативним ефектом.

Ево случаја од прошле недеље. Дошао ми је 32-годишњи мушкарац са следећим притужбама: Докторе, све је почело пре недељу дана. Добио сам задатак, врло једноставан и обичан, какав сам радио много пута, али ноћ пре дана када сам то морао да урадим нисам могао да спавам. Прошла ми је мисао: „Шта ако случајно не успем?“ Онда сам сео, укључио компјутер и…Побегао сам од њега. Нешто ме паралисало. Покушао сам још једном да приђем компјутеру. После тога сам пола дана шетао и замишљао да нешто тражим од некога, али сам осетио да једноставно не могу да урадим то, мисао одбија. Нешто ме блокирало. Покушао сам да узмем боловање, глумим прехладу, али осећам да нешто није у реду.

Ево класичне верзије депресије. С обзиром да је имао 32 године, статистички је овако нешто требало већ да се деси. Упитао сам:

‒ Реци ми, није ли ово други пут да ти се то десило?

‒ Како знате, докторе? Да, заиста, пре три године сам имао исто такво стање, а онда сам отишао у село, нисам знао да могу да одем код лекара са овим проблемом, трајало је два месеца, али сам се онда некако излечио, промена климе и сунца.

Међу методама лечења ендогене депресије је и метод фототерапије, када је особа подвргнута двочасовном интензивном боравку под светлошћу одређеног интензитета – а то делује антидепресивно. Није случајно да се многе депресије јављају управо у периоду кратког дана, посебно почевши од богојављенских мразева па до првих сунчевих зрака, када су већ прошли сви велики празници и када је дошао период када је пролеће још далеко, још је хладно, мало је светлости, све је сиво. А кад човек изађе негде у природу, где има много сунца, где је топло, депресија може да прође, као што видите, и без лекова...

Враћајући се нашем програмеру, рећи ћемо да, ако му је без лекова било потребно два месеца да изађе из депресије, онда је, након што су му преписани благи антидепресиви, после пет дана дошао са речима:

‒ Докторе, постало ми је светлије!

‒ Шта је светлије – питам – дан је постао дужи, или...?

‒ Не, већ је моја душа светла! Могу јасно да мислим!

‒ Одлично – кажем – само немојте погрешити и прекинути са узимањем лекова – мора се завршити ток терапије антидепресивима.

- Заправо, већ говоримо о различитим начинима да се ослободимо депресије, о томе како се на њу може утицати. И да ли постоји општи приступ лечењу?

‒ Здрав разум сугерише да је депресија, као искуство емоционалног стреса, сигнал да нешто није у реду. Ово "није у реду" може бити узроковано спољним разлозима: губитком вољене особе, упадањем у неку криминалну ситуацију када сте опљачкани и претучени, од неостварене жеље за јелом слаткиша до отпуштања са посла. Генерално, сви спољни фактори могу откључати механизам депресивног стања. И овде је важно да не поричете несрећу која вам се дешава.

Први корак ка изласку из депресије је схватање да нешто није у реду са вама. „Не размишљам тако добро, немам толико снаге колико сам имао. Дакле, први корак је да кажете: "Нисам добро."

Други корак је тражење могућих узрока и последица. И што је најважније – шта Бог жели да ми каже са мојим депресивним стањем, шта могу да научим? Да ли је то вежба мог стрпљења и морам то да издржим, или сам негде погрешио и ово је преиспитивање вредности. Или је то јачање мојих духовних мишића, моје духовне снаге. Једном речју, зашто ми је дозвољена ова ситуација, депресија. И чим се открије значење, депресија почиње полако да се повлачи. Јер све што има смисла постаје мање болно. Једна од метода психотерапије за депресију је изграђена на томе.

Депресија се понекад лечи уз помоћ логотерапије, односно „терапије са смислом“. Када пацијент пронађе смисао и сврху у својој патњи, патња пролази. Ако биохемија није превише укључена, онда можемо само моралним средствима довести плитка депресивна стања до норме, да човек из овог стања изађе духовно обогаћен.

Трећи корак је тражење помоћи у више праваца (емоционални – код психотерапеута и духовни – у благодатном животу Цркве). Ако је човек црквен, биће веома добро да наведе разлоге свог страдања и да му неки мудри отац да духовни савет. Или да му каже: „Брате, ово код тебе није духовне природе, иди код психотерапеута. Знам једног православног психолога, психотерапеута, психијатра који може да ти помогне." И овај пут, од трема храма до  психотерапеута, је веома добар.

Ако говоримо о органским методама лечења особа које пате од депресије, промена климе и/или промена радног места некима одговара. Статистике потврђују да ређе пате од депресије они који живе у земљама у којима има више сунца. Ако је особа склона депресивном поремећају и има прилику да се пресели негде другде, онда можда, вреди то учинити.

Подсећајући да депресија може бити узрокована хронолошким поремећајем, присетимо се и таквог физиолошког начина лечења депресије, који се зове „неспавање“, када се човек свесно лишава сна 36 сати. У 9 сати ујутру иде на посао или проводи време у домаћинству, а ноћу не спава. А задатак је до 22 сата следећег дана да ни за шта на свету не заспи. Понекад 2-3 такве сесије депривације сна без лекова, доведу до нормализације циклуса и изласка из депресије.

‒ То можемо приписати, да тако кажем, органским методама лечења...

‒ Да, апсолутно, и ове методе функционишу. Што се тиче моралног аспекта, као и код сваке болести, биће веома добро ако човек, у дијалогу са стручњаком, психологом или духовником, размисли и прође тим путем, о коме смо управо говорили. Односно, потрбно је утврдити недостатак, размислити због чега се то догодило и покушати пронаћи пут оздрављења.

‒ Када смо позвани у овај свет, нико нам није дао гарантно писмо: „живећете добро“. Дато нам је нешто друго: колико будеш имао храбрости, колико си стрпљив у тугама, способан за покајање, мужеван у искушењима и амбициозан у здравом разуму, толико ће твој живот бити Богу угодан и једноставно испуњен.

Из депресије можемо изаћи на много различитих начина. Можемо очајавати до крајности, потонути на дно себичног неверја и рећи: „Ја немам ништа ни са овим светом, ни са овим Богом“ – као што се десило са Јудом.

Можемо плакати дуго као апостол Петар, добити опроштај и пронаћи унутрашњи мир, имајући у виду да смо се у неком тренутку понашали недостојно. Ова свест о сопственој недостојности оплемењује човека. Не заборавимо да депресија може да уздигне човека. У том смислу, депресија је, као и свака болест и туга, заштита од нечег горег – од дегенерације човечанства. Неко је рекао: „да није било ратова, људи би се потпуно покварили“.

Односно, неретко болест или патња, или рат, или депресија, доводе до ослобађања људског потенцијала, могућности покајања.

„Шта је за мене православни психотерапеут“, или - депресија и вера

‒ Али поставља се следеће питање: откуда се такво стање може појавити код људи који су црквени и имају навику да се моле, да се исповедају, да приступе Светим Тајнама, код људи који су се добро усталили, не само у свакодневном животу, већ и у духовном животу, који су већ дорасли до неког довољно просперитетног уређења, а стање депресије им није страно. Да ли је ово само због гордости ?

- Наравно, и не само због гордости. Истовремено, они могу патити од акутне депресије и посебно је перципирати. Да пронађе веру, чини ми се, може само онај ко је доживео радост. Ко је спознао и осетио радост постојања и захвалност Богу и овоме свету – не ескапистичку радост, не радост на врхунцу наркотички измењеног бића, већ праву лепоту света, када је човеку добро да буде са Богом, и може да каже: „Како је све ово добро“. Нека свет лежи у злу, нека ђаво дозива и бори се за сваку душу. Духовно настројена особа ће и даље доживљавати радост. А ако зна за радост, зна и за тугу. А може и да се разболи.

На крају, од депресије до депресије постоји разлика. Хришћанин неће доживети депресивно стање које води ка самоубиству. Ако неко од његових ближњих умре, неће достићи екстремни ниво очајања. У томе лежи психотерапеутска функција наше вере, ако је можемо тако прагматично назвати.

Рецимо, међу правим верницима нисам наишао на податке о нападима панике, о страху од путовања подземном железницом или, данас уобичајену, аерофобију. Уопште, анксиозне неурозе се једва јављају ако имате навику да верујете Богу, да се препуштате Његовим рукама. Али ето, депресија може постојати - и сада причамо о томе како се носити са њом...

‒ Поставља се још једно питање везано за тему „депресија и вера“. Читамо речи: „Свет лежи у злу“ (1 Јн. 5,19), читамо у Проповеднику да је све таштина (Проп. 3,20) и све пролази, и разумемо да ће сво цветање, које видимо око нас, заувек престати и ово дивно цвеће ће увенути, наши вољени ће остарити и сви се ионако суочавамо са перспективом да одемо у гроб. Зар свест да све радости долазе и одлазе не води ка настанку депресивног стања?

‒ Ово што сте сада рекли је логичан наставак онога што се дешава када човек почне много да размишља у самоћи, без иједног саговорника, без сродне душе, без свештенослужитеља који има разумевања. А ко би могао бити бољи саговорник од Христа, присутног на страницама Јеванђеља?! Сви ваши мрачно описани аргументи разбијају се у једној јединој Христовој реченици која све објашњава: „у свету ћете имати невољу“ (Јн. 16,33). Имамо ли туге? Имамо.

И даље: „Али будите храбри, јер ја сам победио свет“.

Што више чините добро, мања је вероватноћа да ћете развити депресију. Јер депресија, као и свака болест, ограничава човека. А радећи нешто, улазите у интеракцију и ширите своје могућности. Недепресивна особа не затвара очи пред патњама света, али покушава да помогне у ублажавању ових патњи и код себе и код других.

‒ У светоотачким списима налазимо најмање три појма која су веома блиска медицинском и психотерапијском опису који смо управо чули, а то су појам малодушности, разочарења и окамењене неосетљивости. Да ли је могуће да је депресија и стање духовне болести, некоректног духовног корака који је човек учинио, и последица – лажног духовног стања до којег је људска личност дошла?

‒ Специјалисти психопатолози, који имају храбрости да се отворено називају верницима, увек истичу да свака појава у свету има свој логос, своју сврху. Свака психопатолошка појава, свака емоција, свака болест има неко значење на духовном нивоу - неку врсту штете на моралном плану, штете у религиозној сфери, односно нарушавање заједнице са Богом у мери у којој је то било могуће датој особи. И дефинитивно, у депресији ће се појавити малодушност и осећај безвредности, понекад и побуна против виших сила. Као и кроз сваку болест, кроз депресију Господ може омекшати човеково срце, а може га и духовно ојачати, јер и код депресивних пацијената, који су постали мудри психијатри 20. века, је уочено и изнето следеће: „Депресија оплемењује човека. У депресији, као и у правилно поднесеној патњи, постаје се бољи и мудрији”.

Чувени психотерапеут Виктор Франкл је рекао: „Једини смисао патње је постати неко други“. А са депресијом, човек има прилику да се духовно обогати, јер ствари, на које до сада није обраћао пажњу, оштрије опажа. Насупрот томе, ако погрешно доживљавамо депресију, почећемо да гунђамо против Бога. Правилно поднесена депресија, као и свака патња, води ка већем потенцијалу захвалности Створитељу за оно што нам се дешава. Дакле, депресија  може послужити духовном расту човека, ако се правилно доживи.

Понекад депресија једноставно доводи до вишка времена, јер човек не може да ради, и за њега се појављује прилика „да размишља о својој души”. И за то можемо рећи хвала депресији. Сетимо се и онога што је речено у Јеванђељу: „Сила се моја показује у слабости“ (2. Кор. 12, 9). А депресија је управо таква душевна немоћ, у којој се могу испољити једноставна чуда самопожртвовања.

У депресији, особа се понекад нађе одгурнута из механичке рутине света и дотакне је посебан доживљај постојања, а тај додир може довести до исцељења душе. Духовно смо сви болесни у овом или оном степену.

Депресија ослобађа од гордости. И уопште, добро је бити упознат са депресијом и ово не говорим ја, само парафразирам светог Силуана Атонског: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Или речи старца Валаамског: „Најсигурнији начин да се избегне смртни грех је стално размишљање о смрти”.

И када, ако не у депресији, долазе мисли о неизбежној смрти, о крају постојања. У духовном смислу, прави верник мора да види потпуну промену свог духовног устројства и да се озбиљно односи према исповести. Исто тако, у случају депресије, особа мора узети у обзир своју емоционалну штету. Дакле, депресија има веома дубоко и позитивно духовно значење.

Али, постоји и деструктивни потенцијал - као у свакој болести. Дакле, смисао и сврха депресије, као и сваке болести, не само тела већ и душе, јесте да да отвара могућност комуникације, могућност да дођете до особе у белом мантилу и кажете: „Није ми добро, можете ли да урадите нешто за мене?“ А када једна особа учини нешто за другу – то умножава љубав.

‒ Ако се нешто деси особи која је хришћанин, да ли мора обавезно да тражи православног психотерапеута, или да оде код специјалисте који познаје само своју струку? Обично не тражимо православног оториноларинголога или кардиолога…

Окренути се према зиду, или шта је депресија?

‒ Сергеј Анатољевич, вреди започети наш разговор о депресији питањем: шта овај концепт значи са становишта психотерапеута? Претпостављам да многи не разумеју како се депресија разликује од других болести?

‒ Заиста, сада је ова реч толико уобичајена да сваки трећи пацијент који седи у столици наспрам мене каже: „Докторе, ја сам у депресији.” И онда морамо да пронађемо његов пут – да ли деепресија заиста постоји и ако постоји, каква је? Често људи долазе са речима: "Нерви су ми узнемирени, морам да идем код неуролога." И тада постаје јасно да „нерви” означавају поремећаје у области емоција, односно у области компетенције психијатара и психотерапеута.

Појам „депресија“ добија стабилан садржај у време формирања психијатрије као академске науке почетком 19. века. Да бисмо водили хармоничан живот, мора постојати равнотежа између онога што нам долази споља и онога што излази из нас. У депресији, свет врши притисак на особу, а особа не може да се носи са тим. Особа доживљава пад унутрашњег тона, немоћ, неку врсту непремостиве унутрашње празнине. Ово је главна карактеристика депресије, у многим варијантама ове болести.

‒ А шта може бити депресија?

‒ Прво, постоје два типа: ендогена депресија (од латинског - "дошла изнутра"), односно условљена биохемијским разлозима и независна од спољашњих фактора живота човека, и егзогена („дошла споља”) или реактивна, изазвана реакцијом на спољашње факторе непремостиве за човека. А тактика лечења зависиће од тога у коју категорију спада депресивни синдром; Човеку ће у већини случајева бити потребни лекови или неласкава, тачна анализа ситуације, или лепа реч...

Друго, депресија се јавља у многим облицима. Разликујемо: анксиозну депресију, астеничну депресију (када се примети недостатак снаге), апатичну депресију (када човека једноставно ништа не занима и лежи окренут зиду), соматизована депресија (од грчке речи сома – тело, тј. прелазак на тело – када се психички емоционални проблеми манифестују телесним поремећајима: осећај прескакања срца, синдром иритабилног црева, утрнулост руку и ногу. Када некој особи недостају речи или навика да речима изрази своје стање ума, наступа комуникација помоћу телесних симптома).

Постоје такозване "депресије осмеха", када особа покушава да сакрије своје стање, претвара се да је весела, тако да њене патње не постану очигледне другима. 

Класична ендогена депресија обично развија, као и већина менталних болести, између 20. и 30. године. Касније, када се депресивно стање смењује са периодима успона, говоримо о дијагнози "циклотимије".

Код депресије долази до промене већине потреба и способности особе: смањење или повећање апетита, неспособност да се носе са уобичајеним радним обавезама, поремећај сна или повећана поспаност: депресивни људи понекад спавају и до 20 сати. Пацијенти кажу да је сан једино што им доноси олакшање - ово је нека врста симптома бекства у сан.

Ендогена депресија такође често показује дневну цикличност. Наиме, стање болесника се увек поправља у другој половини дана. За депресивног пацијента јутарњи сати су посебно неподношљиви, до поднева је већ подношљивије, а увече се понекад јавља стање „још се може живети“.

‒ Али како препознати да ли је извор депресије физичко стање, или је оно последица искључиво менталних својстава особе и њених искустава?

‒ Када бих сада могао прецизно и исцрпно да одговорим на ово питање, сутра бих лако могао да одем у Стокхолм по Нобелову награду. Постоји бар десетак, а можда и више, објашњења и механизама тако сложене и вишеструке болести као што је депресија.

Ако говоримо о ендогеној депресији, када дијагноза више не изазива сумње, када то више не можете да опишете терминима попут: „Тужан сам“, „Досадно ми је“, „Лењ сам да било шта урадим“, и човек се само окрене зиду, ништа га не узбуђује и може тако да лежи неколико месеци, јасно разумемо да ту особу треба лечити. И можда не увек уз њен пристанак, јер депресија може да се заврши веома трагично за човека – и са ризиком од самоубиства и смрћу од исцрпљености. 

Постоји још једна карактеристика депресије - осећај сопствене промене и лишавање света емоционалне обојености. Када се обраћамо другој особи, када гледамо слику или неки феномен овог света, природно је да формирамо неки став према томе. То је добро или лоше, лепо или ружно, али особа или ствар коју гледамо донекле утиче на нас. А овде, у депресији, ова особина је поремећена, и постаје неподношљива: својим умом разумете да је ово дрво и да је то особа, али нема емоционалне боје, све около је ништа, без икаквог укуса и утиска. У најгорем случају може се развити болна неосетљивост, када човек уопште не може да осети емоције, прво у односу на спољашњи свет, а потом и на себе. Ово је  већ потпуна равнодушност. Ово мучно људско стање болне обамрлости је врхунац депресије ако се не лечи.

Поука краља Саула, или извори и значења депресије

‒ Дакле, где се депресија може изненада појавити и како њен настанак зависи од самог човека и околности његовог живота?

- Прво, депресија може бити генетска предиспозиција. Ако се сретну мушкарац и жена који су очигледно склони депресији, требало би да озбиљно размисле о уласку у озбиљну везу и заснивању породице. Ако дођу код мене као породичног саветника, саветујем им да пажљиво и полако размотре све – поготово ако им још није јасно да ли су на овај свет дошли једно због другог. Иначе, у психијатрији се примећује следеће: бракови заражени стањем депресије имају тенденцију да буду веома издржљиви.

Друго, депресије могу бити резултат хронолошког физиолошког поремећаја ритмова према којима човек живи. У последње време се развија веома интересантна област – хронобиологија. Она тврди да је цео свет, укључујући и људска бића, одређен системом ритмова (месеца, сунца, смене годишњих доба, промене циклуса спавања и буђења, откуцаја срца, женских менструалних циклуса итд.). Један од познатих антидепресива данас је развијен имајући на уму ритмологију.

Треће, депресије се јављају код усамљених људи који се суочавају са озбиљним проблемима и не могу да добију помоћ или изразе свој бол.

‒ Често се верује да, само по себи, сузбијање злобе и потискивање емоција генерално води у депресију. Да ли је то заиста тако?

‒ Не, не бих рекао. Обично потискивање негативних емоција: злобе, агресије или увреде, доводи не до депресивних, већ до анксиозних поремећаја, до анксиозног компензационог стања. Депресивна и анксиозна стања се генерално сматрају двема феноменолошки и биохемијски различитим стварима.

Развој гордости, фиксација на себе, превише ослушкивања себе – уместо дијалога са Творцем, са светом, са другим људима, што и религија подразумева – довешће до депресије. Наравно, ако човек има прилику да све искаже и не крије у себи, он мање изложен таквом стању и болести. Али он постаје неосетљив на све спољашње. А таква фиксација на себе пре ће довести до депресије него потискивање беса.

https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/

Један од задатака сваке револуције јесте да поруши наративе на којима је претходни
поредак изграђен. Револуција је успела када људи више не примете да се догађа.
Најмоћније идеје су оне које су узете „здраво за готово“ од стране оних који их
примењују.
Како смо дошли до тога да у Србији у медијима завлада културна самомржња?
Свако друштво има своје наративе који га чине оним што друштво јесте. Ти наративи су,
између осталих, да су људи поштени, сваки човек је исти под законом, закони су ту да нас
штите, ми смо слободно друштво, итд. Ови наративи садрже довољно истине да им се
поверује, али су бар толико и само лепе жеље. Они су „митови“ у оба смисла те речи: нису
увек или потпуно истинити, али преносе културна уверења, тежње и стандарде понашања.
Ови наративи (митови) се протежу и на институције сваког народа и државе: наша земља
(која год да је) јесте земља мира, реда и добре владе; државни функционери поступају у
најбољој намери за заједнички интерес; јавна управа је безазлена; правни систем је
праведан и неутралан. Такви наративи (митови) омогућавају цивилизацији да настави у
релативном миру и хармонији без озбиљног прекида, чак и када се чињенице не поклапају
сасвим са причом. Друштвени наратив, дакле, неминовно диктира културу и политику.
Но, шта се дешава када се тај наратив промени?
Маркс је изрекао чувену реченицу: „Философи су до сада само тумачили свет на
различите начине, поента је, међутим, да се он промени."
До скоро, стандард цивилизованог друштва је био наратив да сваки појединац има право
на исти третман под законом. Устав Републике Србије, наизглед, гарантује формалну
једнакост. Речи у уставу описују универзално право на једнак третман под законом. Исто
правило за све - односи се на појединце, а не на групе. Међутим, одмах поред формалне
једнакости у Устав је убачен појам Социјална правда, према којој се људи не виде као
појединци, већ као припадници идентитетских група, укључујући и оне према раси, полу,
сексуалности, итд.; и у којима моћ, привилегија и угроженост дефинишу односе међу
групама, које су или жртве или угњетачи. То, дакле, значи да је према тзв. Социјалној
правди веома важно којој раси, полу, сексуалности припадате, јер на основу тога бићете
или привилеговани или прокажени.
Најновији пример неприметне промене друштвеног наратива према Социјалној правди је
закон о тзв. родној равноправности. Тај закон претпоставља да једнак третман под
законом није оно што Устав Републике Србије захтева. Према овом закону, одређена
група људи је окарактерисана као „жртва“, те сходно томе припадници те групе морају да
буду привилеговани у односу на остатак друштва. Нови закон о тзв. родној
равноправности не види жену као појединца који мора да има исти третман под законом,
већ као припадника „угроженој“ идентитетској групи. Суштински, овај закон је промена
наратива друштва, јер појам Социјална правда у Уставу сада легализује дискриминацију у
корист „угрожених” група. Друштво може да живи у убеђењу да га закон штити од
дискрминације, али Социјална правда у Уставу, чини дискриминацију легалном. Скоро

неприметно се, дакле, кроз законодавне институције, мења друштвени наратив, а самим
тим и свест и култура друштва.
Наука је такође жртва тзв. Критичке теорије и постмодернистичког прогресивизма. Није
остала имуна на промене. Научни метод је метод истраживања, а никако неки одобрени
скуп закључака. Научни метод подстичу скептицизам и неслагање, а не консензус и
ауторитет. И док се од науке очекује да буде највећи изазивач диктатури, научни
властодршци, сада су деспоти, диктирајући понашање са проповедаоница прес-
конференција. Ето рецепта за стварање „секуларне религије“. По кратком поступку, према
политичким потребама стварају се вештачки митови. Идеја о глобалном загревању је
постала нормативни наратив у научним круговима. Па, идеја о тзв. америчком сну, није
ништа мање мит, од било ког другог, и заједно са идејом о Европској унији, представљају
моћне идеје које диктирају глобалну политику и позивају народе на саможртвовање -
одбацивање свега што се не уклапа у тај наратив.
Ни историја није остала имуна на потресе у друштву, те се сада историја третира као
орвеловска рупа у сећању, где су чињенице протеране јер су се нашле на путу у потрази за
жељеним наративом. Тако чињенична историја Србије више није важна, важан је наратив
– Велика Србија која све око себе угњетава и треба је спречити и угушити свим
расположивим средствима.
Криза на Косову и Метохији је мање питање саме јужне покрајине, а више шта она
представља. Када се историја „канцелује“ (брише, пориче, изврће), права мета су ставови
живих. Ко контролише прошлост, тај контролише будућност, а ко контролише
садашњост, тај контролише и прошлост – пророчки је рекао Џорџ Орвел. И поред
чињеница које сведоче супротно, Срби ће колективно бити угњетачи и насилници, јер је
то закључак који Критичка теорија захтева за политичке прилике тзв. региона, а
вероватно и шире. Чињенице су друштвено условљене, тврде постмодернисти, и продукт
су привилегије и угњетачког односа моћи, кажу заговарачи Kритичке теорије. Другим
речима, чињенице су важне само онда када подржавају „прави“ наратив.
Но, једно је наратив културних промена који се намеће споља, али друго је да ли ћемо ми
прихватити тај наратив, те ситне лажи које се намећу као страно тело у живом организму,
и због којих друштво престаје да има самопоштовање и полако атрофира. Нека лаж дође
на свет, нека чак и тријумфује, али не преко мене, говорио је нобеловац Александар
Солжењицин. Друштво не може опстати на лажи, посебно не на дуге стазе.
Стајати у истини је наратив којим се некада српски народ дичио, а онај ко је имао
храбрости да то учини постајао је народни херој. Наратив који је запутио српског вођу и
српску војску те 1389. године био је, не да осваја туђе, него да остане „свој на своме“. А,
народ до данас гледа тај подвиг кроз новозаветну веру. Ако постоји „златно доба“ у дугој
и тешкој српској историји, онда то може да буде оно доба када су у Србији хероји били
они који су до краја остали постојани у истини, а то не би требало олако „канцеловати“,
нарочито у време када се истина представља као релативан, па и субјективан појам.

Ако Србија као друштво има свој наратив, то је онда природан наратив који произилази из
самог друштва. Но, проблем је када се споља намеће наратив који је стран једном
друштву. Не треба очекивати да темељна начела српског и међународног права и друштва
могу да одоле оваквим субверзијама. Рим не може бити сачуван од Визигота, ако су
Визиготи завладали изнутра. Револуционари критичке теорије, социјалне правде и
постмодернистички прогресивисти су већ инфилтрирали институције са својим нормама и
едиктима и културолошка апокалипса је већ на помолу. Ако се не спречи ова скоро
неприметна културолошка револуција, грађани Србије, који се не слажу са новим
поретком, постаће варвари који споља гледају шта се догађа унутра.

Свештеник Владимир Вранић

pouke.org

Црква и психологија

- Неки људи су напустили Цркву управо због психологије. Прошао је неки курс, занео се, постао тренер, мотивациони говорник. О чему се ту ради?

- Реч је и о психологији, и о црквености, и о људима. Прво, нису сви „који су се бавили психологијом“ постали добри психотерапеути. Чини се да су многи неоцрковљени лаици постали „уцрковљени“ у психологији, а често је та психологија веома сумњивог квалитета. Агресивна црквена дисциплина ту не помаже, она сабија и сабија ову опругу, и у неком тренутку опруга пуца.

Понекад особа суочена са болом, одлази на психотерапију, похађа курс и схвати да се њено ново искуство одговорности, смислености, не слаже са црквеном средином која га неуротизује. Може ли се особа у Цркви, која преузима одговорност, осећати као субјект живота, а не само као објекат игре? Убеђен сам да може. И шта више, то није сан!

 – Постоји осећај да вера данас постаје све више лична ствар. Од људи који су већ дуги низ година у Цркви чујете разговоре на тему: „Шта ми још тамо могу понудити?“ Испрва су их дуго учили да без Цркве нема хришћанства, и да је изјава „Бог је у души“ нешто неозбиљно, међутим, они се сада поново враћају томе. Зашто се ово дешава?

 - Прво, зато што смо се превише активно борили са Богом у нашим душама, заборављајући да Његов глас одјекује у нашим срцима и да је, углавном, искуство хришћанства искуство слушања срца, у чијој дубини пребива сам Бог.  Али, дешава се да се иза спољашње црквености крије толика бука која затвара пут ка срцу: неповерење у себе, потискивање емоционалности, разум – све оно без чега је хришћанство немогуће као богата мистична и интелектуална традиција. И заиста испада да такви људи у Цркви као да немају шта да раде.

Ми смо навикли да осуђујемо свештенике што не дају људима оно што им је потребно, али ја желим да се окренем личној одговорности и питам људе: „А шта сте ви сами узели од хришћанства за ових 15–20–30 година?“ Дешава се да особа за 30 година свог црквеног живота  никада није читала Нови завет. Која је порука јеванђелисте Јована? Шта пише апостол Павле у Посланици Коринћанима? У најбољем случају, неке изреке одатле се памте, али се сами текстови не читају. У кризи се није преиспитивала нити тражила одговоре на питања - које су кључне теолошке истине, како су оне интелектуално распоређене и какав егзистенцијални значај имају за мене лично? А када понудите да заједно прочитате апостола Павла - „Шта? Да ли је то тамо речено? Где је то било све време?" Испада да, та формална, успављујућа религиозност може бити изван разумевања традиције, изван знања о њој.

Хришћанска традиција сваког дана даје храну за размишљање, али понекад, када уђете у ово искуство, још више вас одваја од ваших парохијана који живе у обредној цркви. Ако сте у хришћанству стекли ова значења, постаје вам теже: зато што вам је важно да се причестите, важно је да читате Свето писмо и да будете православни хришћанин. Али у исто време живите на потпуно другачији начин и чини се да верујете у другог Бога , а не као аутори популарних проповеди, који се шире виралним видео снимцима на ВхатсАпп-у - који верују у Бога који мрзи, убија, кажњава, бесконачно чека на одбијање нечега и покајање ради покајања.

– Па, данас, вера као нешто веома лично није забрањена.

- Имамо заједничку традицију на коју се ослањамо и коју нисмо ми створили. Али у исто време, вера као живо искуство је нешто крајње лично. Не у смислу субјективности, да један овако верује, а други онако. Не. Моје искуство се можда ослања на неке од концепата традиције, али у исто време, сама вера је моје искуство живљења и одговора на егзистенцијалне изазове, моје искуство живота пред смрћу, бесмисленошћу, слободом, усамљеношћу. Може се рећи да је вера оно што остаје када се суочим са њом и кажем себи: „И живећу“.

Вера у сваком случају остаје на крају моја, а Христос се не обраћа маси, већ конкретним људима. То је посебно видљиво у Јеванђељу по Јовану. Никодим, Самарјанка, слепац кога је Он исцелио – то су лични сусрети, не само нека безлична порука гомили.

- Како сте ушли у психологију?

 — Завршавајући своје богословско образовање, желео сам да наставим да учим и растем. На богословском факултету похађао сам неколико специјалних курсева везаних за психологију. Заинтересовала ме је ова област и одлучио сам да упоредо са црквеном службом добијем и психолошко образовање.

Ово сам желео, између осталог, да бих у будућности био компетентнији и пажљивији свештеник. Али док сам студирао психологију и психотерапију, схватио сам да је ово само по себи веома интересантна област људског знања и важна професија. Почео сам са хуманистичком психологијом и разумевањем психотерапије, а затим проучавао контекстуалне бихејвиоралне приступе. Сада комбинујем научно засноване приступе са хуманистичком визијом личности.

- Како је психологија променила ваш поглед на Цркву и свештенство? 

- Није се много променило. Психологија ми је објаснила шта да радим са собом и како да помогнем другим људима.  Упознао сам хришћане, лаике и свештенике, који кроз психолошке концепте и психотерапијско искуство схватају своје хришћанство и живе у складу са јеванђелским вредностима.

- Ипак, како то све усклађујете?

— Јако ми се свиђа што моја ђаконска служба и моја психотерапеутска пракса нису у супротности. Оне су у добром смислу паралелне, истовремено обогаћују једна другу. Важно ми је да можеш бити човек и да будеш у Цркви. Духовност није посебна сфера, већ дубина сваке сфере нашег живота. Светост није потискивање човечанства, већ његово живљење. Та светост не може бити без емоција. Морате научити како да живите своју страст, користећи је за добро. Не потискујте, него живите! Живо религиозно искуство једини прави начин познавања догми.

(ђакон и психолог Јован Миздриков)

https://www.pravmir.ru/my-slishkom-aktivno-borolis-s-bogom-v-dushe-est-li-konkurencziya-u-czerkvi-i-psihologii/

Михаил Епштејн, који констатује кризу хуманистичких наука, које су се удаљиле од предмета свог истраживања – човека (и његових самотрансформација) и прешле на проучавање текстова, наводи већ на почетку своје књиге „Будућност хуманистичких наука“ поставља два важна питања:

1. Да ли је могуће замислити да ће нека философска расправа или филолошка студија најавити нову еру у судбини човечанства у 21. веку? Не Мајкрософт или Гугл, не УН или НАТО, не политичари или технолози, већ неки нови Новалис или браћа Шлегел, Бајрон, Иго или Мадам де Стал?

2. Природне и друштвене науке имају практичну надградњу. Код природних је то техника, код друштвених политика. Шта је са хуманистичким наукама? Која је њихова практична надградња?

Хајде да размислимо и одговоримо на ова питања.

1.Сматрам да је таква претпоставка умесна. Онај ко успе у свом тзв. филозофском трактату не само да анализира све глобалне промене парадигме (које сваки пут мењају онтолошки статус личности), већ и да опише контуре новог (а описивање је заправо почетак пројектовања), поставиће његове темеље.  Човек, који се нашао на периферији историјског процеса поново ће се вратити у центар бића, повративши свој статус. Међутим, то ће бити човек другачијег унутрашњег уређења, односно полиматичар.

Полиматичар је особа чије интелектуалне способности, интересовања и активности нису ограничени на једну област знања и једну област његове примене. Универзална личност са широким спектром интердисциплинарног знања.

Управо идеја полиматије је трансформациона идеја која ће радикално променити све сфере нашег постојања. Промениће се пословање где ће се појављивати све више интердисциплинарних компанија. Образовне институције које желе да иду у корак са временом постепено ће долазити до закључка да се проблеми са којима се суочавамо не могу решити у оквиру уских дисциплина, па ће и сами образовни програми неминовно почети да мењају свој смер, крећући се ка интердисциплинарности. У светској политици ће се тражити генералисти, лидери полиматског мишљења. Тинк тенкови и истраживачки центри ће такође почети да се крећу у правцу интердисциплинарног развоја, као што већ видимо са АI 100.

Питање је само ко ће тачно написати философски трактат који ће поставити темеље нове парадигме – философ-усамљеник или цела екипа полиматичара који желе да ставе знак једнакости између мишљења и деловања?

2. Практичном надградњом хуманистичких наука сматрам Паидеју, схватајући је као пројектовање „полиматских субјеката“ (Design of Polymathic Subjects).

Под „полиматским субјектима” мислим на:

• образовне институције које образују полиматичаре,

• аналитичке интердисциплинарне центре (think tanks),

• Нови тип личности – полиматичар, генералиста, мултипотенцијал.

Ово је практична примена хуманистичких наука. М. Епштејн каже да ове науке треба да имају своје технологије и да утичу на оно што проучавају. Описано пројектовање и јесте технологија хуманистичких наука.

Шта изгледа да овде недостаје?

Оно што је претходило кризи хуманистичких наука.

Другим речима, криза идеје човека. Од негативне антропологије Гинтера Андерса (концепт „људске застарелости”) до спекулативног реализма, ово је пут којим смо ишли да прогласимо крај ере Антропоцена, крај људске изузетности, итд. Све ово има најдубље разлоге, који су изван граница спознаје не само технолога, већ и многих мислилаца.

Шта је довело до кризе идеје човека?

Вероватно прва индустријска револуција (18-19. век), која је окончала полиматију. Пре индустријске револуције, интердисциплинарност и полиматизам су били норма, а не изузетак. Изузетак је била само уска специјализација. На то је више пута указао Вакас Ахмед, аутор књиге „Полиматичар“.

Хуманистичке науке су окренуле леђа човеку и прешле на проучавање текстова прошлости јер је њихов некадашњи предмет проучавања постао сопствена жалосна сенка. Када је Личност била у центру њиховог проучавања, није било речи о било каквој кризи у хуманистичким наукама. Али нестанак homo totusa и тријумф уског специјалисте навели су хуманистичке науке да почну да траже нови предмет проучавања. Њихова криза је природна последица кризе идеје човека, која је, пак, била резултат измештања полиматичара на периферију историјског процеса.

Хуманистичке науке морају да се врате не само човеку, већ посебном типу човека. И само они су у стању не само да га опишу, већ и да га формирају – захваљујући технологији пројектовања „полиматичких субјеката”.

https://patmos.rs/2023/07/18/natela-speranska-kriza-coveka-i-njeno-prevladavanje/

Благоверни цар Николај родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и симбол смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха.

Након краће болести, 1894. упокојио се његов отац, Александар III. Био је одлучан и храбар човек, искрени хришћанин. Крај његове постеље све време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег.

Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, премудрост и силу Очеву, говорећи: „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио“. Господ му је послао велику утеху – супругу Александру. Ова племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња хесен–дармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је свим срцем примила православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је „затуцаном“. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви московског Кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом.

Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Па ипак, он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Светом православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10 000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“ У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом завета. Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, „блед, али одлучан“. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: „Цара који ме прослави – ја ћу прославити“. Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили, припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се касније видјети.

Николај II се свагда сећао Христових речи да је миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу; на тој конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова царева заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе – освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства.

После пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви: многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим, вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери 1911; пре но што је издахнуо, помолио се Богу за цара. На жалост, после њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено–народни сабор заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је цара, окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима, уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да је Господ, Цар над царевима, онај који влада, а да је земаљски монарх, по мери своје вере, само слуга Његов.

Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност.

Године 1917, искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом породицом, и привремено смештен у Царско Село. На дан његовог одречења од престола, 4./17. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса. Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник, Патријарх московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и православни хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија обновити под омофором Пречисте Богомајке.

У заточењу је ночело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују цару, показујући му да је сада „обичан грађанин“, који има „иста права као и други“. Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917, рецимо, позвао је стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над празницима. Војнике је то веома гануло.

Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи Светог старца Авеља, затворника који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: „Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.“ Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917, четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере у Христа; такође, имала је прилику да угледа цара Николаја који је седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске обитељи.

Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост.

Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу.

1/14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код царске породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих.

По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4. 17. јула стрељана је царска породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само цар Николај II; али истина се брзо прочула.

Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године.

Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила.

Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. У самој Русији, они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским новомученицима да их заступају пред престолом Божјим. Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару –Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао у православље.

Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога живога, новомучениче царе Николаје! Као цар сверуски и самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако:

Радуј се, кротки и тихи Царе!
Радуј се, пред Господом смерио си ходио!
Радуј се, животом својим гордост демонску победио си!
Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си!
Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи!
Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео!
Радуј се, страдалниче све земље руске!
Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога живога!

На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин.

https://svetigora.com/sveti-carski-mucenici-romanovi/