Савремени свет чини све више у својим покушајима да упозна људску психу. Ни у једном другом добу није било тако огромног интересовања за унутрашњи свет појединца. До пре деценију или две ово интересовање је било ограничено на научне кругове, а данас психологија постаје занимање масовног читаоца и гледаоца.

С једне стране, људи добијају све опширније теоријске и популарне информације из области психологије. С друге стране, са интересовањем и вољом учествују у разним едукативним тренинзима и терапијским групама: да решавају конфликте, да побољшају климу у тиму, за постизање самоспознаје и личне ефективности. Један од циљева постављених у њима је да се науче вештине комуникације и да комуникација буде што лакша.

Али упркос овом знању, упркос могућности да изразе и објасне своја осећања и мисли, да направе психолошке анализе, људи све мање разумеју друге и све више се осећају несхваћено. Најближи односи су раздвојени противречностима и сукобима. Агресивност, депресивна стања, отуђеност су чињенице са којима се свакодневно суочавамо. Као да разумевање другог све више измиче

модерном човечанству...

* * *

Општа способност разумевања је део човекове рационалне природе. Као ослањање на значења, слично је тумачењу. Али разумевање уопште није предмет нашег расуђивања овде, већ само оне његову стране која је везана за интеракцију међу људима и која омогућава комуникацију међу њима – разумевање другог. Људски односи, као и спознаја, заснивају се на нашој способности да опажамо и разумемо. Али за разлику од научних сазнања,

разумевање другог се не учи, и нико не проверава колико смо добро схватили његова „правила“.

Како осећамо да нас је особа са којом комуницирамо разумела? Уз речи које то потврђују и показују саосећање и низ невербалних показатеља. Способност да се они исправно дешифрују вероватно је генетска и има суштинску улогу у формирању нашег унутрашњег осећаја да смо схваћени. Не можемо их увек прецизно именовати, али они утичу на нас посебно када су у супротности са смислом реченог. Најинформативнији су поглед, израз лица и држање тела. Да би показали разумевање, требало би да одговарају општем значењу и емоционалној позадини разговора.

Шта значи разумети другу особу, њена искуства, мисли и осећања, тј.

хајде да схватимо? Можемо одговорити на различите начине:

–    сагледати проблем из угла другог, гледати на свет његовим очима;

–   препознати јединственост особе поред себе, препознати њену различитост;

–    доживети га онако како он себе доживљава;

–    сазнати његове стварне мотиве и мотиве.

Дакле, разумевање није само симпатија, и не мора нужно да буде слагање. То је пре свега покушај да  исправно дешифрујемо туђе гледиште, покушај да туђе мисли и осећања преокренемо у своје, покушај да се бар на кратко поставимо на место другог. Зато највише постајемо веома блиски онима које волимо. Лако се идентификујемо са њима и нема препрека да прихватимо различитост јер је у љубави мање „претеће“.

Од чега зависи адекватно разумевање? Уско је повезано са такозваном емоционалном интелигенцијом (ЕИ). Људи са високим коефицијентом ЕИ

имају добро развијене комуникацијске вештине, алтруизам и оптимизам. Поседују квалитете као што су способност емпатије, дружељубивост, прилагодљивост, упорност. Они су свеснији сопствених осећања од других и стога тачније препознају осећања других људи.

Способност правилног сагледавања и просуђивања друге особе, тј. за адекватно разумевање зависи како и у којој мери су се карактеристике ЕИ развијале у детињству кроз пример и односе у породици. Велики део проблема у комуникацији је због тога што родитељи неадекватно реагују на дечију потребу за блискошћу и подршком – конфликтним порукама, претераном заштитом, ауторитарношћу или занемаривањем. Да би се прилагодила, деца развијају нетачне, али ситуационо одговарајуће одговоре и обрасце тумачења.

Погрешно схватање и тумачење туђих осећања и понашања део су друштвене некомпетентности, имају велики психопатолошки потенцијал и, ако се не исправљају у даљем искуству особе, могу довести до дезинтеграције личности. Они су у корену агресивности, депресије и друштвене изолације,

у коме се поступци и намере других људи најчешће доживљавају као непријатељски и злонамерни.

У свакодневној свести разумевање се повезује са добронамерношћу, пријатељством и љубављу, а његово одсуство са сукобима, завишћу, мржњом. Осећај да те неко прихвата таквог какав јеси је међу највећим

задовољавајућим личним искуствима. То је основа за стварање блиских и трајних односа – пријатељских и породичних. Неспоразум такође има огроман, али негативан емоционални набој. Може бити извор стреса и изазвати психосоматске болести. Једно од најтежих и најболнијих стања ума повезано је са осећањем да наши вољени не желе или не могу да разумеју наше гледиште. Осећамо мучну немоћ када ни ми не можемо да разумемо оне које волимо.

На први поглед, разумевање треба да буде присутно кад год људи имају нешто што их спаја – сличне активности, интересовања, уверења.

Али превише је примера супротног. Често се јављају контрадикције и непријатељство, упркос чињеници да су људи блиски, живе заједно или имају заједничку активност. Па зашто се понекад осећамо као да нам нису потребна никаква објашњења да бисмо се разумели а други пут – ни све речи света нам не могу помоћи? Нешто се мења у односима и постајемо слепи за оно што смо само малопре тако јасно видели. Шта се дешава? Да ли наше перцепције бледе или нам се умови замагљују?

Одговарајући на питања везана за нашу ограничену способност да видимо свет  других, психологија као материјал за објашњење користи индивидуалне разлике – темперамент, самопоштовање, ставове, вредности итд. Ови концепти могу помоћи да се разјасне конкретни случајеви, али не могу утврдити узроке проблема уопште.

Маргарита Бонева

https://hristianstvo.bg/разбирането-на-другия-в-съвременната/

”Спољна политика Америке нема пуно везе са људима који живе у овој земљи” – рече ми пријатељ који je тамо провео живот. Био је то одговор на моје питање како је могућ толики несклад између онога што човјек види и доживи унутар Сједињених Америчких Држава, и онога што та држава производи изван својих граница? Да не буде забуне и нагађања, негативна конотација америчке спољне политике везана је за праксу кршења свих могућих принципа и позитивних међународних прописа онда када тренутном интересу и голој моћи ти принципи и прописи чине препреку. Много прије стравичног украјинског крвопролића које нам се одвија пред очима, а не толико давно да се не би сјећали, имали смо смјену легитимних предсједника држава широм свијета попут лова на дивљач (посљедња и најпотреснија је ликвидација Гадафија у Либији ). Знамо и за спаљивање држава и народа на њиховој територији (послије холивудски ”опјеваног” Вијетнама, добили смо сличан хорор – филм у сопственом дворишту 1999.г.). И, кад смо већ код филма, ненадмашни Оливер Стоун дао нам је увјерљиву сугестију да је иста та (америчка спољна) политика, најпрецизније метке испалила у сопственом дворишту, у главу свог предсједника тачно прије 60 година.

Можда је баш Кенедијево убиство и перцепција америчког јавног мнења о неувјерљивости налаза Воренове комисије, најбољи доказ дихотомије између америчког ”унутрашњег раја” и оног пакла којег, с времена на вријеме, успостави америчка војна или обавјештајна сила, изван њених граница, или граница НАТО савеза. Јер, да је то једно те исто, нити би грађани САД икада изабрали предсједника који ”не воли рат” (и који је касније тражио и нашао мир у тзв. Кубанској кризи), нити би на таласу општенародне жалости за убијеним Кенедијем, у сред САД, могла настати читава култура трагања за истином, па ни овај генијални Стоунов филм, кога гледам бар једном годишње, са несмањеним одушевљењем.

Само, мотив за ово моје данашње писање није слојевита прича о америчком империјализму који, као и сваки други, има мноштво непринципијелних и злочиначких лица, него управо сагледање унутрашњег живота САД које сам формирао на основу једномјесечног боравка тамо. Знам да ми се може замјерити зашто пишем о нечему што сам тек површно разгледао? Међутим, теми приступам из легитимне перспективе пролазника и путописца а не сталног житеља.

Наиме, имао сам Божији благослов да на позив тамошњих православних парохија, обиђем десетак градова у САД, с краја на крај ове лијепе и уређене државе. Од Флориде до Сијетла. И да видим једну културу људске љубазности и сусретљивости која је, рекао бих, један степен изнад европске. Прва помисао ми је да Европа са својим вишемиленијумским искуством друштвеног живота, теже излази на крај са заоставштином сукоба и нетрпељивости, него америчка држава која је прављена ”са голе ледине” и која је искористила прилику да ресетује европске подјеле до те мјере, да данас, унутар ње мирно живе и сарађују припадници народа који на својим родним грудама још увјек међусобно ратују.

Колумбово откриће није само отворило нове мајдане сировина које ће крцкати Европљани, него и могућност да се друштвени и политички живот човјека обликује изнова, ”од нуле”. И гледајући амерички друштвени живот, човјек стиче утисак да је та могућност искоришћена. Појам ”новог свијета” (боље рећи: свјетова) не тиче се само нових физичких пространстава, него и нове свијести модерног човјека о безграничним могућностима његових истраживања и открића (како ће то оштроумно дефинисати Хана Арент у својој ”Conditio humana” ). Слика тих безграничних могућности, или бар идеала јесте и астронаутска база НАСА на Флориди. Унутар својих граница САД дјелују као успјели пројекат, бар у оној мјери колико споља остављају тужну слику блиједе копије древних империја и тиранија већих над мањима. Али, да се држим задате теме. Унутар америчких граница.

Земља реда и развијене друштвене културе. Такве и толике да су бројни наши преци и рођаци, прогнани одваде или од сиромаштва или од идеолошког једноумља, тамо нашли лијепу кору хљеба и достојанствену слободу говора и постојања. До те мјере да су не само тамо стали на сопствене ноге, него и зарадили могућност да и нама овдје помогну у обнови цркава, развоју културних пројеката и просветних дјелатности. Маниром старозавјетне античке дијаспоре која је, ма гдје се налазила од Вавилона до Александрије или Рима, помагала живот Јерусалимског храма, и ова дијаспора новозавјетног Израиља, тј. хришћанске цркве у Америци обилато је помагала опстанак духовног живота хришћана у Европи, па и овдје код нас. И све то благодарећи слободи коју пружа америчко друштво, које је и самом Његошу, по ономе што је чуо о Америци у своје предсмртне дане, била идеал слободе – како нам свједочи Љуба Ненадовић у својим ”Писмима из Италије”.

На мом путу по Америци видио сам градове украшене, између осталог, и бројним православним храмовима. Како оних Српске Православне Цркве, тако и црквама грчке, руске и других православних традиција. Све оне имају лијепа и богата имања, стечена трудом и духовном пажњом три или четири генерације европских исељеника, који су прије и рађе одвајали стредства за храм, него за сопствене куће. У Либертвилу крај Чикага, и у Џексону на сјеверу Калифорније, народ се данас сабира у црквама које чувају мошти два новија православна светитеља СПЦ, и цијелог православља, који су поријеклом са простора данашње Црне Горе: Светог Мардарија Ускоковића из Љешанске нахије и Светог Севастијана Дабовића из Боке. Њихови животи, мисионарски рад и култ који је настао око њиховог спомена посљедњих година, свједоче колико је Америка земља Божије ријечи, ништа мање него традиционалне библијске земље Европе, Африке и Азије. Та истина се данас најљепше види у животу и раду велељепног православног манастира Светог Антонија у близини Финикса међу кактусима и пустињским предјелима Аризоне. Бог ме удостојио да видим ту монашку обитељ, а сазнао сам да их има још 20- так широм САД и Канаде.

Није ме оставила равнодушним ни протестантска хришћанска цивилизација која се види на сваком углу америчких урбаних средина. Безброј цркава евангелистичких, методистичких, баптистичких… али и велики број убијеђених хришћана без одређене деноминације, конзервативних свејтоназора који читају и тумаче Библију, који брину о томе ”куда иде овај свијет” и моле се Богу искрено и са љубављу. Стекао сам утисак да су поред свих јасних разлика између њиховог и мог доживљаја духовног живота, они заслужни за једну ствар којој се дивим. А то је људски лик и топлина односа лица које срећеш од улице, преко јавних институција до трговина и саобраћајних раскршћа.

Гдје год да се задесиш, и куд год да си пошао, сусрешће те љубазно лице трговца, службеника или пролазника, који те искрено пита шта ти треба и како ти може помоћи? Поред тога, сваки од њих ти жели угодан остатак дана и готово неизоставно ”Божију помоћ и благослов”. Конобар те нуди пићем које ће свакако да наплати (да ти га прода), али то ради интонацијом која одаје бригу јеси ли жедан и шта би теби највише пријало да попијеш, а не оним начином који у први план ставља трговину. Не кажем, имамо и ми љубазних угоститеља, али ово о чему причам никада нијесам видио у Европи. Е сад, неки људи са којима сам ово коментарисао (и тамо и овдје) истичу како је то ”све вјештачки и неискрено” и како ”они то раде на силу”. Прво, дојадила ми је ова европска искреност која ти сваку муку сручи у лице, већ при првом сусрету (о нечем сличном говори Његош капетану америчког брода усидреном у Напуљу), а друго: па чак и ако је ”на силу” и ако је та љубазност ”службена”, то само говори о општем друштвеном труду да свима буде лијепо. Управо је то одлика културе и цивилизованости, да ”на силу” радиш против сопствене и урођене мрзовољности и љености. Како рече један тамошњи српски поп: све то што се упорно и континуирано ради ”на силу”, ако је добро и корисно, постаће временом дио природе и искреног опхођења. А љубазност јесте и добра и корисна.

Сваку моју комуникацију са непознатим људима у Америци (службеником на аеродрому, касирком, продавачем на пумпи) завршавао сам са ријечима ”Бог те благословио”! И увјек и свуда добијао сам одговор ”Бог и тебе благословио, оче”. Осјећао сам се као код куће, или као у оној Црној Гори од прије педесетак или сто година када су се људи овдје једни другима обраћали са ”Помага Бог” – ”Бог ти помога”. Послије су нам објаснили да је то нешто заостало и да морамо да се понашамо модерно, у складу са западним вриједностима. Кад тамо, баш на Западу, посвуда оно чега се ми овдје са неким нецивилизованим презиром одричемо.

Има ова америчка друштвена љепота своју високу, превисоку цијену, претходног уништења цивилизације старосједиоца, такозваних индијанских племена, који су данас сведени на резервате и на један врло тежак живот. Остали су бројни топоними у именима градова, језера и савезних држава, и различита административна рјешења која давне дошљаке из Европе подсјећају да живе на земљи коју су преотели другима.

https://mitropolija.com/2023/06/20/o-gojko-perovic-amerika-zemlja-ljubaznih-ljudi/

Позивамо вас да се придружите акцији "Нахрани гладног - пошаљи поруку" коју је са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија покренуло Верско добротворно Старатељство АЕМ, на челу са викарним Епископом топличким г. Петром. Да бисте једнократно помогли рад Црквене народне кухиње која свакога дана даје бесплатан оброк за више од 2000 корисника, довољно је послати СМС поруку 200 на број 2844 (из свих мрежа). Корисници МТС мреже, који имају жељу и могућност да постану месечни добротвори ВДС-а, треба да пошаљу поруку 500 на (исти) број - 2844. Цена поруке за једнократну помоћ је 200 динара, за месечну 500 динара, а целокупан износ се уплаћује директно Црквеној кухињи ВДС-а у Београду.

Верско Добротворно Старатељство је основано 1967. roдине при Aрхиепископији београдско-карловачкој по благослову тадашњег Патријарха српског Германа, са циљем да се различитим човекољубивим активностима помогне свима којима је то потребно. Рад ВДС-а заснован је на основним непролазним хришћанским вредностима љубави према ближњима. На челу ВДС-а је Његова Светост Патријарх cрпски г. Порфирије као председник, који врши надзор и лично оцењује свеукупну делатност ове организације СПЦ.

Верско Добротворно старатељство можете помоћи на више начина: уплатом на динарски или девизни рачун, прилогом у виду хране или одеће или укључивањем у рад једне од шест активности ове организације - Црквеног Дома здравља, Црквене кухиње, Правног саветовалишта, Пастирског центра, Милосрдних посета и Помоћи породици.

Подсећањем на речи св. Владике Николаја охридског, жичког и лелићког - "Као што се свећа од свеће пали, тако и добро дело од доброг дела" - ВДС позива све људе добре воље да делатно исповеде своју православну хришћанску веру и засветле међу људима.

Детаљније информације о раду ВДС-а можете добити и путем броја телефона +381 (0)11 2182 776, а такође сте добродошли и у просторије ВДС-а на адреси Француска 31 у Београду.

Најновију емисију радија Слово љубве - "Будимо људи" - која пуних 10 година прати рад и активности ВДС-а, а у којој је гостовао генерални секретар Старатељства, свештеник Владимир Марковић, можете чути ОВДЕ.

Извор: Радио "Слово љубве"

Дух православних народа није у складу са индивидуалистичким духом Запада.

Заједнички дух православља није изражен у колективизму, већ у једнодушности, која се најпотпуније одразила у ранохришћанској заједници.

Овај дух се не култивише упућивањем на спољашњи циљ или тежњом за неком објективном користи, већ се доживљава на нивоу појединаца као циљ сам по себи. Колективизам не ствара једноумље, већ је другачији облик индивидуализма. Као што је тачно напоменуто, „колективизам игнорише ближње у јеванђељском смислу те речи и представља скуп удаљених појединаца... Игнорише достојанство личности“.

Капитализам и комунизам нису ограничени на структурирање и промовисање економије, већ такође изражавају индивидуалистичку идеологију која симулира религију. Посебно комунизам спада у границе секуларизоване религије. Ако се данас поново говори о постсекуларизацији, она се не схвата као повратак несекуларизованој религији, већ као покушај реактивације или, тачније, као прихватање реактивације религије у јавном простору. У наше време, у условима неолиберализма и глобализације, такозвана правна држава, као и држава благостања, ослабљене су до тачке нестанка. Постојање транснационалних центара који у великој мери контролишу привреду, информисање, формирање јавног мњења и политичка дешавања, умањује значај националних држава и њихових влада. Националне државе су ослабљене, национална права су одузета, кључне државне надлежности су везане, а хомогенизација и суптилни или отворени тоталитаризам се подстичу.

Средства државе за спровођење било какве социјалне или друге политике се смањују или чак елиминишу. То све више показује њену неспособност да помогне друштву и грађанима.

С друге стране, витална питања грађана везана за њихов живот и опстанак као што су здравствена заштита, образовање, запошљавање, социјална сигурност и животна средина, не само да се не решавају, већ постају све озбиљнији. Јасно је, међутим, да је дугорочно овај развој штетан за друштво у целини и деструктиван за читаво човечанство. На тај начин химера глобализације у актуелним догађајима истиче потрагу за универзалношћу коју обећава православље.

Универзализам није колективистички, већ усредсређен на човека. Она не жртвује појединца зарад друштва, већ у сваком појединцу види цело друштво. Овај последњи елемент, постигнут кроз неограничено отварање личности према хоризонталној и вертикалној друштвености, разликује православни став од предлога било ког политичког система заједнице. Међутим, очигледно је да се пре свега ради не о промени политичког система, већ о образовању и васпитању.

Одавде може доћи истински прогресивни и стваралачки импулс у политици који изражава „дух православља“; у политици која ће престати да презире или чак да се бори против православља као реакционарног, која ће се приближити и разумети, бар донекле, његов заједничарски дух. Постмодерност, са крајем идеологија, вероватно би требало да олакша такав подухват.

https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/

Црква није равнодушна према политици.

Израз њене речи диктира предање Православне Цркве. Нарочито у условима савремене нејасноће и лицемерја, реч Цркве о политичким стварима мора бити формулисана јасно и искрено. Не заборављајући главну сврху Цркве,

Живот светих, као и живот свих чланова Цркве, одвија се у општељудском животу, где је Црква, као и сваки верник, позвана да делује као со и светлост .

Живо присуство Цркве у јавном животу отклања опасности тоталитаризма и анархије. Али када постане инструмент политичке моћи, искривљује не само себе него и политички живот. Права помоћ Цркве грађанима и политичарима нуди се када остане политички несврстана и духовно јака.

Црква је „име јединства и сагласности“. Њена сврха је да се обрати свету не тако што ће се придружити његовим поделама, већ тако што ће га позвати на јединство између политичких и партијских подела. Док Црква чува свој идентитет, она нити дели нити раздваја, већ уједињује и обнавља. Зато је њена мисија,

Странке подразумевају поделе. Свака политичка партија, ма како инспирисана духом хришћанства,

Странке допиру до људи са заједничким политичким аспирацијама и сродним социо-економским оријентацијама, док разлике међу њима стварају трвења и опозицију. Својим присуством у различитим земљама, верници могу допринети хармоничном јединству целине, али опасност за њих је,

https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/

На данашњи дан навршило се 24 године од отмице монаха Харитона. Ово је прича о његовој мајци, Милки Лукић, писана за потребе емисије и књиге „Мајке хришћанке” Оливере Балабан. Подаци о породици записани су по свједочењу рођеног брата оца Харитона, Радојице Лукића.

Сјећам се своје прве посјете гробу оца Харитона. Велики пост, прије дванаест година. Обилазили смо Студеницу, Ђурђеве Ступове и манастир Црну Реку. Киша је неуморно падала. Право је чудо било те су се облаци  примирили само оних двадесетак минута колико нам је било потребно да се поклонимо гробу овог страдалника Христовог и послушамо ријеч сабрата  Црноречког манастира о Његовом животу.

Гледајући млади гроб, кроз главу су ми пролетела лица  уплаканих и уплашених Мајки, које су тих година са зебњом чекале вијести од својих синова: – Да ли ће ми доћи жив? Ако дође жив, да ли ће доћи „читав“. (Јер, ако не дође „читав“ не значи да ће и остати жив.) Хоће ли му дјецу сирочићи звати, са младом невјестом огњиште угасити, рано моја?!

Тужбалице српских сјенки! „Мајко“ су сахраниле, постадоше Сјенке! Искривљене и измучене, болом опијене и напаћене, али свијетла образа. У мраку им свијетле гробови Синова. Зато и јесу Сјенке! Са великим „С“!

Отргну ми се уздах: Боже драги, њега мајка није дочекала!

Нисам тада знала ништа о овој дивној Мајци, једино се сјећам тог размишљала о њеном неизрецивом болу. Али, прича је, иако веома тужна и тешка ипак имала онај моменат среће, како би то наш народ рекао, да је овај син прво испратио Мајку у наручје Господње а онда и он мученичким путем кренуо за њом.

Плодови здравих стабала

Мајка Милка Лукић, рођена је 18. августа 1929. године, у селу Радуње, на Копаонику, у побожној кући Гашића, од оца Милорада и мајке Ранђије. Њени честити и побожни родитељи изродили су седморо дјеце, три сина и четири кћери. Милка је одрастала у великој заједници, у којој је свако својим животом свједочио скромност, честитост, радиност и пожртвованост, а тиме и традицију доброг породичног васпитања једне побожне српске куће. Милкина мајка Ранђија је била веома молитвена жена. Тај дар је у тишини, молећи се сваке вечери крај своје постеље, оставила у наслеђе и својој кћери.

Године су пролазиле брзо. Дјеца у кући Гашића су преживевши Други свjетски рат убрзано стасавала за женидбу и удају. Бијавши из доброга рода, а поред тога  сама честита, вриједна и веома лијепа, Милка је важила за дјевојку каква се само пожељети може. По том чувењу, једнога дана су  дошли  Лукићи из суседног села Сеоце, да испросе  Милку за свог Будимира.

Будимир Лукић, отац блаженопочившег оца Харитона рођен је 5. августа 1928. године у селу Сеоце, у Куршумлији, од оца Радована и мајке Милунке. Кућа Лукића  је била херојска, витешка. Једна од оних у којима су се синови подизали за огњиште али и за отаџбину. Није било фронта у Србина, на којем Лукићи нијесу оставили макар једнога свога сина, па им је тако и овај посљедњи, косовски, понео једног, најмлађег.

Од туге за својим старијим сином, који је такође живот положио за част своје земље и гробове својих предака, прерано је умро и Будимиров деда, оставивши за собом пуну кућу сирочади.

Будимиров отац Радован провео је у заробљеништву у Немачкој пуне 4 године.

Лукићи су волели цркву. Славили су Св. апостола Тому, 19. октобра. Иако су то била тешка времена, они се нијесу двоумили ни скривали. Деда Радован је био црквењак у сеоској цркви.

(Можда су баш ово неке од чињеница које објашњавају неустрашивост оца Харитона, који је летећи са послушања на послушање, неустрашив као витез, пролазио кроз звериња легла, намножена и згуснута на сваком педљу Српског Јерусалима. )

Мајка Милка и отац Будимир венчали су се 1950. године. Изродили су шесторо деце. Три сина и три кћери. Најстарија кћер и трећи по реду син  упокојили су се јако рано, кћер на самом рођењу, а син нешто касније. Животну битку наставили су да воде четворо њихове дјеце: Радојица, рођен 1952. године, Радијана 1956. године, Радослав (у монаштву Харитон) 1960. и најмлађа Радмила 1964. године.

(Све у кући, почев од њихове бројности и имена призивало је радост, међутим, те радости биће лишени јако рано.)

Лукићи су живели у великој заједници са дедом, бабом, стрицем, стрином и њиховом дјецом. Касније се стриц са својом породицом одвојио.

Мајка Милка је била вриједна, брижна, тиха и повучена. Скована по мјери некадашњих жена живела је поштовање. Поштовала је све око себе и старо и младо. И дјецу је томе поучавала. Знало се да онај ко би нешто погрешно урадио мора да исправи своју грешку, било да је старији или млађи. Нико није смио вријеђати ни угњетавати, а на поштовање су сви били позвани. Учила их је да буду поштени, незлобиви, истинољубиви. Од малих ногу трудила се да у њих усади хришћанске врлине по којима ће као такви, врлински, бити препознати и од људи и од Господа.

У таквој великој и богатој заједници лењости није смело бити. Деца су се учила раду од малих ногу. Већ од пете године постајали су вриједни чобани а касније, како је ко какав посао својом снагом и стасом могао понијети.

Будимир, отац ове радосне држине, радио је као рудар у руднику Трепча, на копу Запланина. Долазио је кући петнаестодневно и то свега на један дан. Били су жељни једни других. Земља им није дала ни да се нагледају како треба. Да би дошао кући у Сеоце, Будимир је морао да пјешачи више од тридесет километара. Очеви доласци су били празници. Иако су га били жељни, ти кратки сусрети су изгледали као сами предокушај сусрета са Творцем. То припремање… Да ли је све спремно за очев долазак? Да ли је вечера топла, постеља чиста, да ли сам био добар ових петнаест дана? Хоће ли отац доћи весео или тужан, хоће ли ме помиловати, можда донети кесицу бомбона са собом, да ли сам је заслужио? То ишчекивање, отисци дјечијих образа на прозорском окну, док раширених зјеница зуре у планину неће ли угледати трепетљаву свјетлост очеве рударске капе, све то заиста подсјећа на трепет душе при помисли на сусрет хришћанина са Оцем небеским.

Жељно ишчекивану свјетлост могли су видјети  на десетом километру од куће, на кривудавом планинском путу. Али, онда би услиједила питања. Да ли је та свјетлост стварно очева лампа и да ли тај путник заиста иде ка њиховој кући?  Када би се најзад, након 7-8 сати хода појавио на кућном прагу, радост је била неизрецива. Дјечијим поклицима није било краја. И Мајка се радовала, али скромно, тихо, у себи. Како је то већ и било у то дивно вријеме. Нису сви скакутали једни око других и говорили волим те, волим те, већ су живјели том љубављу.  Топла вечера, чиста постеља, тај стисак руке на вратима,  чекање и стрепња, брига о родитељима, то је била љубав.

Отац би понекад успут купио и кесу бомбона. Е, то је тек био доживљај.

Живот Мајка Милке није ни по овдашњим, а ни по ондашњим аршинима био лак. Изродити шесторо дјеце уз тешки живот на селу практично без мужа, морао је оставити трагова и на њено тјелесно здравље. Но, она је била више она танана душа, која је својом тихом патњом и трпљењем лагано копнила изнутра.

Танане, осјетљиве душе, каква је била Мајка Милка, чак и сузни трептај ока које дубоко осећају, чују као удар грома. Одјекне им у души, сурва се ко лавина.

Дјеца су тек кренула да стасавају, тек су корачали сигурније, одважније, а над њиховом кућом се већ надвијао тамни облак. Мајка га је издалека угледала, осјетила, наслутила. Само није знала гдје ће та муња ударити, на коју страну, у који темељ.

Када је дочекала повратак најстаријег сина Радојице из војске, стегнувши га у загрљај бојажљиво је проговорила: „ Нека ће нас невоља снаћи!“

– Каква невоља Мајко?- одговорио је син забринуто. „ Не знам, али осјећам је!“

Ништа није могла да уради, могла је само да чека и да се моли.

А онда су Лукићи сви на окупу поново једну ноћ дуго чекали трепетљаву светлост на планинском путу. Чекали су и чекали. Смјењивали су се на прозорском окну. Можда отац није могао доћи, можда се негдје задржао, видио старе пријатеље па мало закаснио.

Ноћ је одмицала а црне слутње су надјачавале наду. Било је хладно, тог 25-ог новембра.  Почела је да пада дуга киша суза која је натапала њихов дом. Из рудника су им јавили да им је отац настрадао у несрећи и да је пребачен у Косовску Митровицу. Кажу да су га из Митровице пребацили у болницу у Скопље, али није издржао. Након једанаест дана, 6. децембра 1973. године подлегао је повредама. Сахранили су га у породичној гробници на сеоском гробљу.

Од тог дана Мајчино срце је почело нагло да слаби, да посустаје. Није могла да носи тугу за својим вољеним, ненагледаним, неразговореним. Скупила је дјечицу око скута, трудила се, покушавала, али смрт је била јача. Након непуне двије године једне исто онако тешке ноћи, као кад су изгубили оца, изгубили су и Мајку.

Оштар бол пробудио ју је из сна. Тешким кораком дотетурала се до постеље свог млађег сина Радослава (блаженопочившег оца Харитона), загрлила га и издахнула на његовим још дјечачким рукама.

Два сандука за двије године испратише ови сирочићи. Двије ране, два ока испратише нејаки.

Како рече најстарији брат оца Харитона, чика Радојица (који ми је свесрдно помогао да напишем ову причу о његовој Мајци): „Кад оде мајка, више немаш коме да пођеш, нема ко да те дочека, нема ко да сабере децу…“

Осташе сирочићи да стасавају са дедом и бабом, или боље рећи да они пазе на старе.

Научени од малих ногу свим сеоским пословима, наставише са старима да се боре за живот и кроз живот. Смрт родитеља је отуђила безбрижни, радосни израз њихових лица.

Иако је као дете био веома живахан и несташнији од свог брата и сестара, млади Радослав је показао много озбиљнији и зрелији приступ муци која их је снашла, од онога што се од њега очекивало. Свом деди је био десна рука. И не само деди. Сви у селу га памте као посебног младића, увијек спремног да притекне у помоћ.

Најмлађа сестра Радмила, имала је само једанаест година када су остали без родитеља. Као старији брат за њу се највише бринуо. Послије неког времена послали су је код ујака да учи школу а онда код старијег брата у Ниш. Савијали су се једни око других да би придигли и придржали крст брату или сестри кад отежа. Када су се упокојили деда и баба, центар окупљања и сабирања постао је најстарији брат Радојица. Он их је у свом дому у Нишу призивао, окупљао, усмеравао, колико су му његове моћи дозвољавале. А они су га итекако поштовали.

Двије године након Мајчине смрти, дакле 1977. године, од туге за сином и снајом, након јаког можданог удара умире и деда Радован. Смрт је у кући Лукића постала као годишње доба, долазила је у правилним, устаљеним циклусима. Као да се могла и предвидети.

Једино је баба Милунка поживела мало дуже. О њој су се до њене смрти 1985. године бринули њени унуци. Средња сестра Радијана, удата је у оближње село, па је и она притицала упомоћ.

За оца Харитона, свог брата, чика Радојица каже да је од малих ногу био виспрен, несташан и мало немирнијег духа од остале дјеце Мајка Милке. Када би нешто наумио, то би и остварио.   Као мали знао је зарадити и понеку ћушку од Мајке због несташлука. Али, увијек му је срце било незлобиво и чисто као суза. На дан његовог крштења, стари јеромонах који га је крстио, више за себе него за оне око себе рекао је: „Овај ће ме наслиједити!“

У селу је завршио прва четири разреда основне школе са одличним успјехом. Но, за даље школовање требало је ићи у друго село, а он је већ тада од оца био одређен за останак у родитељској кући, тако да на даље школовање није послат.

Одувек је волео тиховање и самоћу. И као дијете знао се често удаљити у оближњу шуму и шетати сам уским стазицама. Ничега се није бојао.

Када је дошао код брата у Ниш, неко вријеме се посветио завршавању школе а затим послу.

Колеге су га због његове марљивост, честитости и скромности веома поштовале.

Животни пут га је одвео и на ратиште у Хрватској. Тамо је његово срце још од дјетињства рањено стријелом смрти, још више пострадало гледајући невоље и неправде овога свијета.

Од повратка са ратишта носи се само једном мишљу, да оде у манастир и замонаши се.

Оно што је намерио то се с Божијом помоћи и остварило. Одлази у манастир Јопу, у близини Ниша, код старог игумана Илије, који ће му постати нови родитељ.

Његова ревност у послушању, посту и молитви, није остала незапажена.

Из манастира Јопе априла 1995. године одлази на ходочашће у Свету земљу. Жеља му је била да у манастиру Св. Саве Освећеног остане као искушеник. Божији промисао и благослов су били другачији. Радослав је призван Српском Јерусалиму.

По благослову оца Илије одлази у манастир Црну Реку под окриље Св. Петра Коришког.

Братство га је јако лепо прихватило. Вредан, тих  и послушан убрзо је задобио љубав све братије. Није знао за одмор. На свако послушање је одлазио хитро и без ријечи. И околни мјештани су га вољели., јер би се и њима нашао при руци кад год је било потребно.

Недалеко од манастира, на двадесетак минута при-лично напорног хода, налазила се стара брвнара, где је живјела једна изнемогла старица Крстијана. Живела  је сама у планинској забити, неспособна за рад и бригу о себи. Сазнавши за њен крст његово се срце сажалило и испунило још већим крстом састрадавања.  Затражио је благослов игумана да јој помогне кад може. Добивши благослов, он је редовном манастирском послушању додао не мали труд око ове изнемогле и од свих напуштене старице.

Сваког јутра, ма какве да су биле временске прилике, он је одлазио да старици однесе храну, наложи ватру и припреми дрва. Навече исто. Старица га је толико заволела да је неутешно плакала, као за рођеним сином, када га је благослов одвео из манастира Црне Реке.

Замонашен је у манастиру Светих Архангела, на бденију уочи празника Св. Николаја Жичког, 1998. године, добивши име Харитон. Примивши ангеоски чин за којим је толико жудео, постаје још усрднији и преданији у служењу ближњима.

У његовом житију стоји: „Колико је био сакривен од света, толико је сав био у Господу. А ун Господу њему није био потребан ни чин, кога је одлучно одбио, ни власт, ни част. Бити целог живота смирени Христов монах њему је била довољна част и награда. Његово смирење чинило је да му понашање буде природно, просто, без трунке извештачености или дрскости. Смирење и ненасито читање Божанствених књига, је у њему родило мудру разборитост која уме о свему да расуђује и правилно гледа на себе и свет око себе. Смирење га је и узвело на последњи животни крст мучеништво крвљу или треће крштење, после кога је, очишћен од свих грехова, узлетео ка Господу кога је толико волео. Тај крст он као да је предосећао. То се могло закључити из његових речи у којима је било радосног призвука: „Ето, братије, још мало па ћу имати четрдесет година, и још мало после тога, па ћу поћи у радостан сусрет Господу“. Или једном другом приликом, када је после рафалне пуцњаве терориста на ауто којим је управљао рекао једном од братије: „Изгледа да ме оће метак“. Предосећај мученичке смрти се могао наслутити и у његовим речима једном од сабраће за време поклоничког путовања на Свету Гору. Наиме, пошто се отац Харитон у једном тренутку изненадно попео на пирг Св. Краља Милутина, један од братије му је у шали довикнуо: „Сиђи доле, куме, ако сломиш ногу ко ће те носити до манастира?“ Отац Харитон је сишао исто онако брзо и спретно како се и попео, и уз благ осмех одговорио: „Куме, не брини, ако сломим ногу, гурните ме овде у неки јарак поред пута, покријте ме грањем-није грешни Харитон заслужио да се сахрани као човек.“

Иначе, отац Харитон је врло често ризиковао свој живот да би испред шиптарских терориста извукао тела убијених српских војника, стараца, старица, жена и деце, којима се нико данима није смио примаћи. Храбро и неустрашиво је вукао беживотна тијело да би их часно сахранили и опојали.

15. јуна 1999. године, нешто прије 11 сати, отац Харитон је испред епископског двора у Призрену примио своје посљедње послушање. Хитавши да обави посао, рекао је: „Нек је благословено!“

Са последњим послушањем понео је и најтежи крст, ако се у његовом животу уопште могу мјерити и упоређивати тежине и муке које су га сналазиле.

Отет и заробљен од шиптарских терориста на очиглед немачких војника из састава Нато „мировних“ снага. Након тога је свирепо мучен. Његово свето тијело пронађено је у августу 2000. године у месту Тусус код Призрена. Све је указивало на  мученичку кончину. Тијело је нађено без главе, поломљених руку, ногу и кичме. На његовом џемперу и подраснику, на мјесту око срца, видјело се неколико рупа које су, претпоставља се, настале од убода ножем.

„Узалуд тражите, он није више међу живима!“

Када су његови најближи, брат и сестре, сазнали да је отет од стране шиптарских терориста, у њихова срца уселила се стрепња. Дуго су га тражили и надали се, веровали су да ће га пронаћи. Иако је несносна бол због губитка још једног члана њихове породице куцала на врата, нада је ипак била присутна. Само је Његов рођени брат Радојица, био потпуно сигуран да његов брат није више међу живима. Питам га: Како сте знали? Он каже: Па знао сам! Па вјерујем, али како? Јавио ми се у сну, ми смо били блиски, повезани. И шта Вам је рекао? Рекао ми је: „Ја идем брате, не могу више да издржим ове муке!“ Ја сам после звао свуда где сам знао, желео сам да се макар тело пронађе. Тешили би ме и рекли: Тражимо, даће Бог, наћићемо га живог! Ја бих одговарао: Узалуд тражите, он није више међу живима! И тако…

Иако се нису видели, ипак су се опростили. Постоји нешто више од стиска руке на растанку, постоји емотивна веза и она невоља коју су преживљавали годинама заједно. Постоји неугасива братска љубав, која не познаје границе светова, ни векова. Постоји Материна суза која их је истим млијеком задојила и једним повојем повила, постоји очева лампа која им још увек осветљава пут и постоји оно Парче неба на земљи у селу Сеоце, чија ће звона још дуго дуго памтити Лукиће.

Није дуго Мајка Милка поживела на овој њиви бола и патње. Ни она а ни њен млађи син. Њих двоје су свијетла слика Српкиње која рађа и гаји сина за огњиште и отаџбину и Србина који полаже живот свој за Христа и земљу прађедовску. Нова Мајка Југовића и нови Обилић.

Нови, а ако се не промијенимо можда и међу последњим свијетлим примјерима новије историје.

Зато, приклонимо колена земљи и савимо руке на груди. Позовимо у помоћ све оне којима смо дужни, који због нас ридају и плачу пред престолом Свевишњега. Помолимо се Анастасији да се зањишу српске колевке. Помолимо се Милици да умудри Мајке и Жене Српске. Помолимо се Параскеви да нам се зазлате житна поља и оранице. Помолимо се Лазару да главешине храброшћу обдари. Помолимо се Сави да нас разбраћене помири. Помолимо се Харитону да нас мучеништво не уплаши.

Помолимо се свим Светима који су ради Христа и ради нас животе дали.

Помолимо се за светли образ у Србина.

А када се поправимо и слику Милке и Харитона у својој кући насликамо, ето нас Српски Јерусалиме!

Догодине у Призрену!

https://mitropolija.com/2023/06/15/majke-hriscanke-milka-lukic-majka-sv-novomucenika-kosovskog-haritona/

Чланови Цркве су природно заинтересовани за политички живот и баве се решавањем својих проблема, било као обични грађани или као представници и администратори државне власти. Штавише, равнодушност према политици је такође облик политичког става. У ствари, ова позиција додатно деградира политички живот.

Избегавање политичке моћи од стране достојних, препушта своју владавину злима. А када зли нису само појединци, већ и шири кругови или инструменти мрачних сила, које обично превазилазе границе националних држава и делују неконтролисано, проблем постаје још акутнији. Нарочито у нашем модерном времену, ово искуство је веома болно.

С друге стране, укључивање вредности у политику, уз њихову садашњу девалвацију, постаје проблематично, а стварање хришћанских партија, или још више удруживање Цркве са политичким формацијама, не може се теолошки оправдати. Штавише, покушаји стварања хришћанске партије у прошлости, имали су слабе резултате и били су неуспешни.

Наравно, за хришћане је природно да више воле да политичка моћ буде у рукама верујућих људи. Међутим, политика се односи на решавање овоземаљских ствари и захтева посебне вештине као и методе које не морају нужно да претпостављају хришћанску веру, нити су са њом компатибилне, али могу бити присутне у сваком човеку.

Штавише, познато је да су хришћани првих векова избегавали да преузму власт над светским властима, јер су их сматрали неспојивим са њиховом главном сврхом. Као што Ориген примећује, верни су се радије посветили „божанственијој и неопходнијој служби Божје цркве за спасење људи“.

Бити добар хришћанин не значи нужно успех у вршењу политичке моћи. Овај успех не претпоставља хришћанску веру. Како примећује Свети Николај Кавасила, људски живот се креће на два нивоа: на земаљском и на нивоу вечности. Сврха политичке моћи је да регулише временски, а не будући живот.

Као што се заповедници бродова брину о путницима само за време путовања, не мислећи да је њихова дужност да брину о њима након што напусте брод, тако ни они који управљају грађанским животом народа не сматрају својом дужношћу да брину за њихово вечно блаженство. Стога, додаје, људи

који су успели у политици, напуштају овај свет испуњен небројеним залима, и док су овде почаствовани због своје политичке способности, тамо су сврстани међу најгоре и осуђени.

На овом нивоу се креће и секуларна држава. Њена сврха није да даје смисао људском животу. То се ради у Цркви.

Сврха државе је да брине о безбедности и добробити својих грађана. А овај циљ се остварује кроз политичке акције и прописе који су условне природе и природно подложни прилагођавању свету који се стално мења.

Представници државне власти морају да воде рачуна о дугогодишњој колективној свести друштва којим управљају, а не да делују независно од ње, а још мање против ње. Напротив, треба да буду инспирисани њоме и да се радују њеној динамици, јер само тако могу да јој служе и да је промовишу.

Поштовање институција, традиције и непролазне свести једног друштва је поштовање самог друштва. Као што је, с друге стране, њихова ерозија и промена кроз произвољно и политички мотивисано деловање, ерозија и промена самог друштва. Напредак није уништавање или игнорисање прошлости, већ је то  надоградња и динамичко ширење ка будућности.

Модернизација друштвених институција не може бити прогресивна. Напредак подразумева „пут“ који је већ пређен. И сваки „напредак“ који игнорише или не узима у обзир пут који је друштво већ прешло, може бити занимљив или чак и привлачан, али не и прогресиван у правом смислу те речи. Наравно, напредак мора ићи руку под руку са елиминацијом произвољних и неправедних пракси из прошлости.

Црква је временски повезана са традицијом друштва свог народа. На тај начин она заправо има своју политичку димензију, која постаје још значајнија и актуелнија у процесу савремене глобализације.

Штавише, чак и најдуговечнија влада или политичка партија у било ком региону света има, углавном, краћу историју од историје Цркве. Проблем је овде, наравно, однос који се ствара према политици. Приступ Цркве овом проблему не може бити политички, већ теолошки, па чак и више од тога - пастирски.

Хришћанство не презире политику, али јој се не може ни прилагодити. „Предај, дакле, ћесарове ствари ћесару, а Божје ствари Богу”. Овај принцип је од изузетног значаја не само за верски већ и за политички живот.

Присуство Цркве је од великог значаја за политички живот, јер не дозвољава држави да наруши принцип секуларизације и постане тоталитарна. То, наравно, захтева да Црква не нарушава сопствени принцип и да не постане политичка снага.

Са православне теолошке тачке гледишта, не постоји политичко хришћанство. Ако су друге хришћанске конфесије подржале стварање хришћанских партија, Православна црква није. Христова заповест „љубите непријатеље своје“, пише старац Софроније, „не дозвољава нам да Јеванђеље сведемо на ниво братоубилачке поделе материјалних добара... Али можемо осудити неправду тако што ћемо интензивно живети да бисмо сачували правду за све, и то чинимо када видимо корист од наше речи“. У овој атмосфери лако је разумети зашто, тзв

„политичко богословље“ западног хришћанског света, није наишло на значајнији одјек на православном тлу. Као што је успешно примећено, у „политичкој теологији“ се може уочити „извесна инфериорност хришћанске вере у секуларизованом окружењу западних друштава. У свету, у коме политичко деловање добија размере непосредне човекове способности да својим рукама обликује своју историјску судбину и своју будућност, хришћанска вера се појављује бесмислено и без „ефикасности“. Нешто слично се примећује и на институционалном нивоу у Цркви.

https://zadrugata.com/2022/10/01/църквата-и-политиката-2/

“Опростите, јесте ли ви свештено лице? И није ми баш неко паметно питање. Наравно да јесте свештено лице, док носите ту црну одору на себи”  – говори ми дјевојка у раним двадесетим годинама, док сједимо на галерији аутобуса који у  јутарњим часовима јури у правцу Будве. Убрзо се испоставља да је њено неспретно питање било само повод да започне разговор са мном, будући да је одмах кренула да ми прича своју животну причу. Рођена је и одрасла у малом мјесту, у унутрашњости Србије. Студира у Београду. Факултет јој не иде онако како је зацртала јер мора да ради више послова како би платила школарину и имала за пристојан живот у српској пријестоници. Љети већ три године ради на приморју, обично у ноћним клубовима и другим мјестима на којим, како каже,  атрактивније дјевојке могу пристојно да зараде. У једном од клубова је и упознала момка који има животну причу сличну њезиној. Исто је из малог мјеста као и она. И њега је још као дјечака напустила мајка. Попут ње и њега су одгојили отац и дјед. Због тога су јако брзо постали најбољи пријатељи. Већ је више пута боравила код њега кући, упознала му оца и дугогодишњу дјевојку, која му је од скора и вјереница. Међутим, када је прије два мјесеца он био код ње, једне ноћи су мало више попили и, како каже, учинили оно што нипошто нису смјели. Од тада јој се не јавља и не одговара на њене поруке. Прије неких десетак дана је сазнала  и то да је остала трудна!

“Прва реакција на то је био плач и очајање. Међутим, како су дани одмицали почела сам да то прихватам и да се са тим релативно добро носим. Проблем је што ми се он и даље не јавља. Прексиноћ сам се дописивала са његовом дјевојком и сазнала да је почео да ради у једном будванском хотелу. Одмах сам одлучила да пођем за Црну Гору како би се нас двоје коначно суочили”. Након ових ријечи је уздахнула и неколико тренутака одћутала, да би ми рекла следеће:”Ја попове често не разумијем када нешто причају. Желим да сазнам више о својој вјери и доста претражујем по интернету и слушам говоре и бесједе попова и монаха. Но, много шта не схватам. Њихов спољни изглед је савремен и пристојан, али речник , начин обраћања и тон којим говоре  је из седамнаестог вијека. Међутим, оно што сам добро разумјела и прихватила је то да је абортус велики гријех. Такође, никад ми се нису допадале феминистичке приче о тијелу које је само моје, па, ваљда, због тога имам потпуно право да убијем плод у својој утроби. Ја ћу своје дијете неизоставно родити и задржати! И немој да мислиш да ја желим да растурим везу мог друга са својом вјереницом и да га преотмем! Он је отац и ред је да то сазна, па, макар и не желио да учествује у одгоју дјетета. Моји ако ме кући приме – примиће ме. Ако не, одгојићу га сама. Ја сам ти три С – снажна, своја и самостална. И знам да то могу да постигнем! Радићу овдје у Будви све док  не буде почео да ми се примјећује стомак. Све ове године сам радећи остављала понешто са стране. Израчунала сам да имам довољно да у свом граду изнајмим гарсоњеру и живим годину дана. Након тога ћу бебу водити у јаслице и наћи посао” .

Док сам је слушао, размишљао сам о томе како је младим људима док маштају о својој будућности све логично и лако оствариво! Нема ту простора да се предвиде нека искушења и лошије околности. Једноставно – два и два су четири и не може никако бити другачије. Са друге стране, пријатно ме је изненадила њена храброст, одлучност и чињеница да се јако брзо сабрала, те направила читав један план којег ће се држати.

Убрзо смо стигли на аутобуску станицу. Инсистирала је да сама носи своје торбе, одбивши моју и кондуктерову помоћ. Док смо се поздрављали, рекла ми је следеће: “Видим да те је моја прича забринула и помало растужила! Али не брини ти за мене! Већ сам ти рекла да сам ја три С”… Међутим, након неколико пређених корака,  нагло се окренула и плачним гласом ми је рекла да се молим Господу за њу. Потом је, са очима пуним суза,  прошла поред групе смијешно обучених Украјинаца из чијих се уста ширио задах јефтине вотке, а који су недолично загледали њено тек љетном хаљином прекривено тијело. Затим је морала да се мимоиђе са повећом групом пензионера, који су баш то јутро у заједничком аранжману некуда ишли. На клупи унутар станице, сједјела су два Турчина и нешто јој неприлично добацивали на њиховом језику. Када је коначно изашла вани, на њу су се стидљиво почеле спуштати прве капи краткотрајног пљуска. Но, она је свеједно наставила да снажно корача према хотелу у којем се налазио отац тек зачетог дјетета. Наставила је да корача у неизвјесну будућност, у којој јој само Господ може бити прави и искрени помоћник. Нек је Он и укријепи и дарује јој снаге да истраје у свом науму да роди и правилно одгоји своје дијете!

https://mitropolija.com/2023/06/02/djakon-pavle-ljeskovic-tri-s/

Све време гајим неку наду да ће се човечанство једном већ "уморити" од духа непријатељства и пожелети истински мир. Тада ће нам свима бити лакше. А људи за сада више воле таму и непријатељство него светлост, љубав и мир (Јн. 3, 19).

Одувек сматрам да је највиша уметност - уметност живљења.

Дакле, уметност живљења, односно овладавања собом у сваки час, на сваком месту, у свакој ствари, са сваким човеком је несумњиво највиша од свих уметности; а уједно и најтрајнија, јер остаје са човеком и после смрти, у вечном животу. Као што знате, по дужности своје службе проповедам ту уметност живљења, иако сам свестан своје крајње недостојности.

Чини ми се јасним да се сва страдања овог света не могу приписати Творцу света. За чудо, људи не бирају шта је боље, већ нешто између. Не кажем лошије, већ просечно. Међутим, та средина, када се човек ухвати за њу и не жели да прошири своје срце, ипак постаје уска. Тако, цео наш живот пролази у рвању са тешкоћама људског срца. Људи – поштени, добри, паметни, образовани нису у стању да се прилагоде једни другима, и животно ткиво се кида на сваком кораку. Да се споји то живо ткиво, могуће је само уз најјачи напор љубави која се даје другима. А када је све дато, и јединство се не постигне, тада боли срце и цело биће са њим.

Ево, исповедам ти стање моје душе које је код мене сада најчешће, тј. у старости, кад је моја снага затајила у мени, кад видим крај живота, а не видим да сам постигао оно што сам тражио сам целог живота. Чини се да током свог живота на земљи то нећу моћи ни да постигнем. А одлазак одавде неизбежно ће бити повезан са тугом због стања у свету.

Не схватајте речи које сам изговорио као показатељ мог малодушја. Не. То је, пре свега, туга, жаљење. Тужно је целог живота борити се са незнањем, са девијацијама људске воље. Тужно, јер људи НЕ воле доброту и светлост. Вековно искуство јасно је показало сву штету од подела и међусобне борбе.

Време је да сви схвате да би удруживање снага довело до тога да сви људи живе безбедно. Али страст за доминацијом, за заповедништвом толико се укорењела у људским срцима да се човеку чини потпуно нормалним. Људи настоје да искористе човеково сиромаштво, слабост, зависност само у егоистичком смислу. А слабији се не виде као људи, већ као нека нижа бића, створена специјално да ради за њих. Сва борба у целом свету сада се такође заснива на том настојању неких да искористе своју моћ, тј. да поробе друге путем насиља.

Када нам је неко пријатељ, не значи да сви они са којима се наш пријатељ не слаже, треба да и нама престану да буду пријатељи. Дакле, у већини случајева људи су полуразумни, полусвесни. Они, за чудо, ни не схватају шта раде. То су људи од којих не треба очекивати велику одговорност.

Сигуран сам да су и код мене неизбежни случајеви када због чисто људског незнања, па чак и немоћи, не испуњавам очекивања других. Или ја ствари видим потпуно другачије и тиме збуњујем људе. И тако нам је свима потребна милост Божија.

 одломак из књиге "Писма блиским људима"

Погледајте шта се дешава образовању. У последње време, нагласак је на оцењивању и деце и наставника, па се учење своди на припреме за тестове. А тестирања утичу како на судбину ученика тако и наставника.

То гарантовано уништава сваки смислени образовни процес. Наставник не може да буде креативан, маштовит нити да узима у обзир различите потребе ученика. Ученици, с друге стране, не могу да следе своја интересовања, јер морају да уче за сутрашњи контролни задатак. А од резултата тестова зависи и будућност ученика и наставника.

Бирократе које седе по канцеларијама нису лоши људи, већ раде унутар система чије идеологија и доктрине су изузетно штетне.

За почетак, не морате све време оцењивати људе… Они не морају стално бивати рангирани према неким вештачким стандардима. Сам систем вредновања је потпуно вештачки. Наставници се не рангирају према својој способности да помогну деци да остваре своје потенцијале и истраже своја креативна интересовања. Те ствари не подлежу тестовима.

Ви рангирате, али то је углавном бесмислено и само по себи штетно. Претвара нас у особе које своје животе посвећују бољем рангирању, уместо да чинимо ствари које су вредне и важне.

У основној школи то је веома разорно, што сам увидео када су моја деца била основци. Већ када стигну до трећег разреда, ствара се подела на глупе и паметне. Ако си сврстан међу глупе, онда те школа третира на потпуно другачији начин него кад си међу паметнима.

Замислите шта то чини деци. Она то веома озбиљно схватају, што је погубно за њих, а притом нема никакве везе са образовањем.

Образовање – то је развијање сопствених потенцијала и сопствене креативности. Можда нећете бити сјајни у школи, али ћете бити одличан уметник. Шта је лоше у томе? То је само другачији начин да живите испуњеним животом, да оплемените и себе и оне око вас.

Сама идеја рангирања је штетна. Она је део система који треба да створи тзв. „економског човека”. То је неко ко рационално калкулише како да побољша сопствени статус и своје богатство, не обраћајући пажњу ни на шта друго. Ко тежи да гомила материјална добра, јер је то оно што може да се измери. Ако сте добри у томе, онда сте рационална особа која доноси одлуке на основу чињеница. Повећавате свој „људски капитал” који можете да продате на тржишту.

О каквом то човеку говоримо? Да ли је то људско биће које желимо да створимо? Сви ти механизми – тестирање, процењивање, мерење, вредновање – присиљавају људе да развију такве особине… А такве идеје имају своје последице…

Ноам Чомски

https://www.detinjarije.com/noam-comski-o-stetnosti-ocenjivanja-i-rangiranja-dece-i-nastavnika/

Сви кажу да верују у једнакост. Но, шта то значи у пракси? Да ли једнакост значи да би закон требало да се примењује на свакога подједнако? Или, пак, једнакост значи да би исход требало да буде једнак за свакога? Ове две верзије једнакости не само да су различите, већ оне стоје у супротности једна другој.

Једнакост примене закона, или формална једнакост, значи да се правила и стандарди односе на све подједнако и да сви подлежу закону подједнако. Према формалној једнакости, правда би требало да буде слепа, како се то до сада говорило. То значи да закон не би требало да интересује да ли је неко богат или сиромашан, црн или бео, мушкарац или жена... Закон не би требало да узима у обзир личне карактеристике и требало би да третира људе свакога понаособ (као индивидуе, особе), а не као чланове група. Дакле, закон не би требало да се интересује о томе ко си.

Супротно овоме, једнакост исхода, или тзв. субстантивна једнакост, не значи једнак третман људи као појединаца, већ изисукује другачије третирање како би се постигао једнак исход. Према овој теорији, правда не би требало да буде слепа, већ треба да истражи групну припадност. Закон не би требало да третира људе на исти начин, већ треба да прави разлику на основу групне припадности и сходно томе се прилагођава како би узимао у обзир групне предности и мане.

Ове две врсте једнакости су неспојиве и не могу да постоје једна уз другу. Закон не може да примењује иста правила за све, и да у исто време  примењује различита правила за различите људе. Уколико кажемо да закон мора да се примењује подједнако за све, онда је једнакост исхода немогућа. Уколико устврдимо да би сви требало да постигну исти степен успеха, онда иста правила и стандарди не могу бити примењени. Мора бити или једно или друго.

Где је циљ једнакост исхода, ту суд узима у обзир да ли ће неким људима бити теже да испуне услове у односу на друге. На пример, правило може да захтева да сви добровољци у војсци морају бити способни да трче три километра за мање од десет минута под пуном ратном опремом. То правило успоставља опште правило за све војне добровољце и испуњава услове за једнакост могућности. Међутим, ако просечан мушкарац трчи брже од просечне жене, то правило не одговара захтевима једнакости исхода, јер као група, жене ће имати већи изазов да испуне услов од мушкараца.

Закон о родној равноправности наизглед представља право на једнакост могућности (формалну једнакост). Тако се већ у првом члану наводи: „Мере за остваривање и унапређивање родне равноправности подразумевају стварање  једнаких могућности за учешће и равноправан третман жена и мушкараца у области рада, запошљавања и самозапошљавања итд...“

Међутим, већ у трећем члану овај закон покушава да споји неспојиво: „Родна равноправност подразумева једнака права, одговорности и могућности, равномерно учешће и уравнотежену заступљеност жена и мушкараца у свим областима друштвеног живота...“ Дакле, једнаке могућности (једнакост могућности) и уравнотежена заступљеност (једнакост исхода) потиру једна другу. Не може се рећи да ће најквалификованији кандидати бити изабрани на неком конкурсу и у исто време тврдити да ће у исходу конкурса равномерно бити заступљени и жене и мушкарци.

Затим, у члану 4. закон помиње дискриминацију и појашњава да непосредна дискриминација на основу пола, полних карактеристика, односно рода, постоји ако се лице или група лица „стављају или су стављени у неповољни положај, или би могли бити стављени у неповољни положај.“ А посредна дискриминација на основу пола, полних карактеристика односно рода, постоји ако, „наизглед неутрална одредба, критеријум или пракса, лице или групу лица ставља, или би могла ставити, због њиховог пола, полних карактеристика, односно рода, у неповољан положај у поређењу са другим лицима у истој или сличној ситуацији, осим ако је то објективно оправдано законитим циљем, а средства за постизање тог циља су примерена и нужна.“ И овде, наизглед, закон гарантује право на формалну једнакост. Дакле, оба пола би требало да имају исти третман.

Међутим, проблем је што сами аутори закона кажу да они не мисле да оба пола треба да имају исти третман. Према њима, ова одредба нема за циљ да гарантује формалну једнакост међу половима, већ напротив, једнакост исхода. Дакле, један пол, онај који је „угрожен“, мора да буде повлашћен у односу на други. При свему томе томе остаје нејасно ко додељује статусе „угрожених“ и „надмоћних“.

Субстантивна једнакост (једнакост исхода) прави неке људе више „једнаким“ од других.

- РОДНО ОСЕТЉИВ ЈЕЗИК

Највећи стручњаци и највећи ауторитети српске лингвистике већ су изнели своја експертска мишљења и детаљно указали на то колико је духу српског језика стран појам тзв. родно осетљивог језика. Детаљна и озбиљна мишљења српских лингвиста су више него довољна да се увиди колико је овај закон у најмању руку промашај, пуцањ у празно. Но, очигледно да је по среди нешто више од онога за шта се овај закон представља у јавности.

На Западу је снимљена серија Тудорс, прича о краљу Хенрију XVIII. У једној епизоди, краљ је осудио Томаса Мора на смрт због његовог одбијања да каже да је краљ поглавар цркве Енглеске. Мор, у затворској ћелији, чека своје погубљење, а његов пријатељ долази да га моли да изговори оно што краљ од њега захтева. Мор му је одговорио да он то не може да уради, јер не верује да је то истина. У огорчењу, пријатељ му каже: Не мораш да верујеш, само треба да изговориш!

Када неко стави људски разум пред такаво калкулисање, то значи да је под чизмом тиранина. Томас Мор је изгубио главу.

Закон о родној равноправности не каже да целокупно српско друштво треба да верује у исправност језичких и друштвених промена, али каже да мора да их изговара и прихвати, а коначно и да промени свест. Ако то не учини, можда неће бити скидане главе, али нпр. новинари би могли да остану без посла, а сви ће бити подложни казни коју суд одреди у зависности од величине преступа од 5.000 до 500.000 дин.

Дакле, ради се о принудном говору, односно о феномену када држава мења језик и намеће грађанима друштвене измене на основу силе закона, а то се до сада сматрало незамисливим у савременим демократсским друштвима, нарочито оним која имају и памте лоша искуства под тоталитарним режимима. Нажалост, велики део историје српског друштва је исписан под тоталитарним режимима. Но, надамо се да не прихватамо такве системе сад већ по навици, већ да, памтећи и имајући искуства, препознајемо симптоме и предупређујемо катастрофу.

Свакако, принудни говор је био присутан и раније, нпр.: ознаке на паклицама цигарета, таксе, извештаји итд., али ово је далеко горе. Овде се ради о политичком, штавише идеолошком мишљењу, које се законом намеће грађанима. На тај начин се успоставља прогресивна идеологија као друштвена норма. Појашњења ради, овде не сугеришемо да би држава требало да намеће неку другу идеологију. Управо супротно, држава не би требало да намеће ни једну идеологију законски, што значи, силом. Држава би требало да буде потпуно неутрална и непристрасна по питњу политичких и идеолошких мишљења. Али, аутори овога закона не тумаче закон из неутралне позиције. Тако, закон говори нпр. у члану 25. о политици једнаких могућности, а већ у члану 26. објашњава да је циљ закона „уравнотежена заступљеност“ полова, што значи управо једнакост исхода. Затим опет, у члану 27. говори се о обезбеђивању једнаких могућности припадника одређених интересних група, али одмах у наставку наводи читав низ случајева у којима је могуће правити дискримнацију (разлику међу појединцима или припадницима „угрожених“ група) да би се постигао жељени исход.  Сам закон, дакле, је написан тако да га је не могуће неутрално применити, а још је опасније то што је дефинисан на такав начин да само мали број привилегованих људи има право да протумачи и дâ коначну реч о томе ко је „угрожен“, а ко „привилегован“ и шта закон заиста значи.

Наравно, када је реч о једнакости, нико при здравом разуму не би могао да буде против једнаких могућности и подстицања најквалификованијих мушкараца и жена за посао. Подстицање најспособнијих и најквалификованијих жена и мушкараца доприноси напретку друштва. Насупрот томе, уравнотежена заступљеност ограничава друштво у сваком смислу.

Занимљив податак је да су психолози спровели научни експеримент, односно покушај стварања тзв. егалитарног друштва у скандинавским земљама. Егалитарно друштво подразумева потпуну једнакост међу половима. Али, оно што је научно показано јесте да, што су већу слободу за избор имала оба пола, то су разлике међу половима биле веће и израженије. Разлог за то, испоставило се, биле су различите природне склоности које два пола имају према одређеним позивима и пословима.

С тим у вези, не можемо а да не приметимо и то да још нисмо чули да идеолошки активисти траже једнаку заступљеност у рудницима, на грађевинским пословима, на ратним фронтовима и сл.  Па, чак и тзв. закон о родној равноправности словом једним не помиње равноправност и једнаку заступљеност у свим сегментима друштва, већ искључиво у сегментима политике и руководства, дакле власти и моћи. Наравно, овим ни у ком случају не желимо да кажемо да жене, или пак мушкарци, не би требало да буду на највишим позицијама. Напротив, сматрамо да би, као и до сада, оба пола требало да имају исту могућност да буду и посланици и министри и премијери и председници. За то у Србији до сада није требао овакав закон, јер то у Србији и није било питање. Само би, по мом скромном мишљењу, ипак требало ставити у први план способност кандидата (једнакост могућности), посебно на тако важним местима, уместо стављања у први план уравнотежену заступљеност, или припадност некој „угроженој“ групи (једнакост исхода). Ове две једнакости су супротстављене једна другој и никако не могу бити заједно у истом закону.

Али, свако ко друштву мисли добро и ко је при здравом разуму, свакако да жели да најважније одлуке у име друштва доносе најспособнији политичари, мушкарци и жене; да децу уче најбољи професори, мушкарци и жене; да га лече најспособнији лекари, мушкарци и жене; да га превозе најбољи возачи и пилоти, мушкарци и жене; да слуша најбоље музичаре, мушкарце и жене; да чита и слуша најбоље извештаје најбољих новинара, мушкараца и жена; да гледа најбоље спортисте, мушкарце и жене итд. Али, стављајући припадност „угроженој“ групи у први план, па још кроз закон, може да значи само то да најспособнија или најквалификованија особа више неће имати гарантован посао. Бојим се да ће се то тек показати као огроман проблем за друштво.

Уместо да се подстиче квалитет, нажалост, кроз овај и сличне законе подстиче се само осећај дубоке подељености друштва; са једне стране „угрожених“ групица, а са друге „угњетавача“.  Идеологија која се намеће кроз овај и сличне законе, представља друштво као дубоко дискриминаторно, јер је увек неко „угрожен“, а младе генерације стасавају уз свест да су људи суштински сурови и да је човек човеку уствари проблем. Нажалост, од таквих генерација не можемо очекивати да имају ни поштовање, а камоли љубави према свом окружењу и своме ближњем, а последице могу бити несагледиве.

Донесен је закон о наводној равноправности, који уствари само дискриминише и прави дубок јаз у друштву. Ово није једина измена закона у том правцу. Ова идеологија се већ раширила. Професори, лекари, новинари, корисници државне касе, сви морају да се ускладе са датом идеологијом, или ће бити прокажени. Не морају у то да верују, али морају тако да говоре.

Писали смо раније о појмовима социјална или друштвена правда или критичка теорија друштва и како се злоупотребљавају појмови. Нити социјална или друштвена правда има за циљ правду која се односи на свакога подједнако, нити критичка теорија друштва има за циљ критичко размишљање друштва. Ово је примена сирове моћи која се дешава пред нашим очима. Ово је начин на који друштва склизну у мрак. Уколико овај и слични закони заживе у друштву, треба бити забринут.

Доставља: свештеник Владимир Вранић

Колико год да сам имао прилике да посећујем богаташке куће, понекад ради освештања, али чешће због причешћивања болесника и људи на умору, свуда затичем отприлике следећу слику: неадекватна, суманута раскош у поређењу са реалним људским потребама и скоро потпуна празнина. Што се каже, „дува промаја“. Врло често живи пар људи: стари родитељи, нека родбина која је доведена из провинције да се лечи или да умре. Притом се не зна где су сами домаћини, деца ових стараца. Или су у пословима или у јурњави. Најчешће у кући има двоје, максимум троје људи с послугом која је, наравно, у 90% случајева пореклом из централне Азије. Ако су домаћини присутни, најчешће је то једно (разведени су). Често су жене… или заокупљене послом или напуштене. Ређе обоје супружника и једно дете, претежно размажено. Наравно, има и другачијих примера, али не често.

Још човек у таквим становима и кућама има утисак да то није дом-огњиште, да није гнездо, већ скупи хотел са пет звездица. Нема у њему топлине и темеља. Луксуз је прекомеран, а љубави има некако мало. Једва тиња.

И још у скоро сваком већем граду у Русији постоје сопствене „Златне миље“, престижни крајеви и насеља, квартали у којима „живе“ најбогатији и најутицајнији људи. Посланици, јавни тужиоци, губернатори, велики бизнисмени, власт и капитал. И ова насеља се одликују неком чудном празнином. По правилу, уопште се не чују дечји гласови, практично се не види да се ту окупљају људи, да неко једноставно шета напољу. Кола долазе и одлазе.

У овим насељима људи очигледно не разговарају преко ограде или кроз отворен прозор. И чак се не може рећи да неко ту живи. Понекад има дечјих или спортских игралишта као на разгледницама, на којима такође нема скоро никога.

Има великих насеља у оближњем Подмосковљу где кад се човек вози колима има утисак да се креће неким дугачким ходником или тунелом – толико је све унаоколо стегнуто или затворено.

Призор и осећај су прилично чудни. Унаоколо су ограде огромне висине, камера и богатство, али се заправо не види ни дашак живота.

Можда и постоји тамо, иза ограде, али да ли је то живот? И опет, нашавши се иза ове ограде, човек затиче усамљене фигуре измучене од луксуза.

Руси су увек живели у својим кућама, квалитетним, али наравно, скромнијим од онога што данас могу себи да дозволе и чему многи теже у свом необузданом безумљу. Ове куће су биле пуне људи и улице су биле пуне живота, дечјих игара, дружења, празника и односа.

Данас наизглед има много богатства, а поред њега често нема живота. Мислим да речи из текста пророка Исаије који се чита за време Великог поста говори управо о томе:

„Тешко онима који састављају кућу с кућом, и њиву на њиву настављају, да већ не буде места и ви сами останете у земљи. Од Господа над војскама чух: Многе куће опустеће, у великим и лепијем неће бити никога…“ (Ис. 5, 8-9).

https://mitropolija.com/2023/05/16/prazne-kuce/

Нити се треба превише некоме дивити, нити ниподаштавати, без обзира на ком је степену сујетне скале људских вредности, поручује архимандрит Сергије (Рекић)

Доласком летње сезоне на црногорско приморје надолази и река верника која се непресушно слива ка једној од највећих српских светиња, манастиру Острог у Црној Гори. Пећински храм Ваведења Пресвете Богомајке, који чува мошти Светог Василија, приљубљен готово уз саме планинске врхове Острошке греде, од пре годину дана има и новог настојатеља Сергија (Рекића), кога је прошлогодишњег 12. маја, на празник Светог Василија Острошког, патријарх Порфирије рукопроизвео у архимандрита, што је највиши чин до владичанског. Поводом манастирске славе, а у сенци трагичних збивања и крвопролића која су претходне недеље задесила српски народ, о одгајању деце и понашању верника у овој православној светињи игуман Сергије први пут говори за писане медије у Србији.

На питање да ли је данашњим генерацијама које одрастају у свету виртуелне реалности теже приближити православље него малишанима који су стасавали крајем двадесетог века, архимандрит острошки одговара да је децу најбоље учити личним примером, тако што ће их родитељи од малена водити у светиње и сами практиковати живот по вери.

– Верујте, то смо видели не једном, да деца која одрастају у здравим породицама верника, родитеља, стасавају у људе који се лакше интегришу у светињу, а тиме и у реалан живот. Они избегну многа искушења која сналазе малишане који одрастају без потпуне родитељске пажње и позорности целе заједнице да их упућује на праве вредности. Учити их примером како да се понашају у српским светињама, у реалном животу, у опхођењу према монасима, али и према учитељима, вршњацима и сутра када постану одрасли, према својим радницима, сарадницима. На сваком нивоу треба имати понашање које задовољава оне Божје заповести: Љуби ближњега својега као самога себе. Нити се треба превише некоме дивити, нити ниподаштавати некога, без обзира на ком је степену неке сујетне скале људских вредности, него свакога човека гледати са важношћу. Јер је сваки Божја душа и треба га поштовати према заповести Божјој, као самога себе – саветује настојатељ Сергије.

Када је реч о одрастању деце у свету виртуелне реалности, верује да „ће негативне последице бити далеко мање или их неће бити, ако их од првих спознајних тренутака живота будемо учили свим оним духовним, моралним и етичким вредностима које смо наследили од Бога, кроз његове заповести, и од светих предака”.

– Наш народ је честит, неустрашив и међу прецима има дивних примера на које родитељи могу деци указивати – казује игуман цитирајући Петра Петровића Његоша: „Из грмена великога лафу изаћ трудно није, у великим народима генију се гнијездо вије.”

– Из нашег народа је толико дивних светитеља почев од Светог Симеона, Саве, преко свих светих Немањића, Светог Василија Острошког, безброј светих великих мислилаца, научника, оних остварених у свим видовима живота, спорту, науци. Имамо тако дивних примера на кога да се угледамо, а пре свега на Христа и науку његову јеванђељску. И онда нам неће бити опасност да ће технологија или шта друго наудити нашој деци и нама самима. У 20. веку имали смо период безбожништва који је негирао постојање Бога, што није мање опасно од неких технолошких степена развоја који нам се сад намећу, јер најопасније је ако човек занемари чињеницу да је позван за вечност. Ко се ослонио на Бога њему не може никакво зло да науди, може да му смета, али не може да га уништи, да га трајно оштети. Наравно, и чуда Светог Василија су још један разлог више да никада не сумњамо да смо немоћни, слаби, и да може било шта да нам науди, јер имамо Бога, имамо светитеље Божје, који ће нам увек помоћи, ако им се искрено обратимо за помоћ – подвлачи игуман манастира Острог.

На питање има ли грешака које људи чине из незнања приликом поклоњена овој светињи, настојатељ Сергије са радошћу истиче да је последњих година „све виши степен свести поклоника који братство задивљују вером са којом долазе”. Сматра да је томе допринела и веронаука, која се сад већ више деценија предаје у школама, али и чињеница да су парохије покривене довољним бројем свештеника, за које верује да спремају вернике који долазе у Острог, или веома често и прате веће групе поклоника свецу.

– Дешава се понеки пропуст, људи смо, али то је углавном из неупућености. Немамо примера да неко намерно чини нешто што је непристојно или зло. Морамо да рашчланимо чињеницу да постоје људи који су услед неких животних околности и живота изван цркве Христове постали опседнути већим утицајем злих сила, те онда оне реагују. Али ми не осуђујемо човека, него према њему само још са већом пажњом и љубављу приступимо и пружимо му и молитву и подршку да се што пре ослободи од тога и да заживи као слободно биће са Господом у себи, да настави свој живот на најлепши могући начин – беседи отац Сергије.

Братство манастира је, каже, ту и да покрије пропусте и да помогне свакоме да што боље управи свој живот ка идеалу хришћанског живота по десет Божјих заповести и највећа им је радост када виде да људи из Острога одлазе срећни, задовољни, сигурни, охрабрени силом Божјом.

– А богами, и нас су митрополити учили да се са великом пажњом опходимо према свакој души, јер нико није дошао овде из неког другог разлога осим да се захвали Богу за све добро или из потребе да уз помоћ светиње живот ближњих усмери ка што бољем и правилнијем начину живљења – истиче архимандрит Сергије.

Примети се, каже, одмах ко је дошао као туриста, ко је поклоник, јер странци који стигну породично или у групи труде се да што пажљивије прођу и погледају оно што их интересује. Најчешће су то неке историјске чињенице, географска специфичност острошке греде и самог манастира, а онда и живот Светог Василија, који је суштински смисао доласка.

Немамо примера да се неко бахато понашао или са непажњом. Не зна свако да треба и да би било благословено да се пољубе мошти светитеља, па их на то и не наговарамо, јер они се на свој начин поклоне светињи. Трудимо се и ми да знамо понеки страни језик, макар елементарно, па ако имају жељу да нешто више сазнају ми им одговоримо. Углавном сви одлазе баш захвални. Има примера да су из далеких земаља намеравали само да дођу и виде манастир, а деси се да остану по два-три дана одушевљени свеукупним доживљајем Острога, који због огромне благодати Божје почива на моштима светог Василија и теши сваку душу која тражи Бога – каже отац Сергије (Рекић).

https://www.politika.rs/scc/clanak/552279/manastir-ostrog-iguman