Ако ли Свештеник проповеда који минут дуже?
Kажу да много дави..

-Ако ли проповеда краће?
Журио се.

-Ако ли лепо пева?
Није он за Попа,боље да је отишао у народњаке.

-Ако ли не пева лепо?
Није требао да постане Поп.

-Ако ли посећује парохијане?
Никада га нема, ко зна где све иде.

-Ако ли не посећује парохијане?
Седи само кући.

-Ако ли нема деце?
Не схвата оне што имају децу.

-Ако ли има децу?
Нека прво научи своју децу.

-Ако ли попадија ради?
Потегао је да се обогати, много га интересује новац.

-Ако ли попадија не ради?
Обоје се натоварили Цркви да их издржава.

-Ако ли га интересују национални проблеми?
Много се бави политиком.

-Ако ли се не бави политиком?
Онда је комуниста.

-Ако ли Цркви приложи новчани прилог?
Има откуда, зар му мало свет даје.

-Ако ли захтева да се Црква украшава?
Велики је расипник.

-Ако ли не украшава Цркву?
Не интересује га изглед Цркве,гледај како му Црква изгледа.

-Ако ли има добар ауто?
Тера Поп моду јер има одакле.

-Ако ли нема ауто?
Изиграва сиромаха.

-Ако ли гласније служи?
Много се дере.

-Ако ли тише служи'?
Не можемо да га чујемо.

-И да је врло добар Свештеник?
Ипак бољи је онај из суседне парохије.

-И да им којим случајем дође онај(бољи)из суседне парохије?
Е,наш је био бољи.

-Ако ли је млад?
Нема искуства.

-Ако ли је стар?
Он је за пензију.

-Ако ли се лепо понаша?
Он је љигавац.

-Ако ли ствари отворено изнесе?
Много је груб.

-Ако ли са неком женском подуже прича?
Е ту већ има нешто.

-А када умре?
Е Бог нека му душу опрости,таквог Попа као што је наш био, више никада нећемо да имамо.

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6686

Дошло је време када се више од свега на овоме свету цени савршеност, тачније њен привид, јер човек не може бити савршен. Неко ће рећи како то није тачно, јер људи пре свега теже за моћи и за новцем као највећим покретачем овог времена. Истина, али само у оквиру тежње за савршеношћу, јер ти људи новцем купују маске за своје мане по салонима за депилацију, епилацију, по клиникама за естетску хирургију, по златарама и продавницама скупоцених сатова, а естетска савршеност, уклопљена у тежње савременог друштва, пружа моћ над људима чији изглед не одговара потпуно прописаној естетици, па се онда за тим „савршеним“ моделима јури по друштвеним мрежама и бесомучно се прате, цитирају и сликају.

Та моћ коју лепота везује за себе одувек је присутна. Једина разлика у односу на старија времена јесте та што се не тражи дубље. Уколико нема спољашње лепоте, тачније спољашње, плитке, савршености, не трага се даље, на пример за оном у души. И све ово делује као некаква наивна прича ружних људи.

Али за разлику од седамдесетих година прошлог века када су несавршености биле општеприхваћене и на њих се гледало као да ништа не недостаје, рецимо у ери панка, данас су људи са несавршеностима посакривани у собе, у мониторе, у касице-прасице у које вире да виде када ће се напунити како би се могле купити нове груди, усне, задњице, коса, мишићи и слично.

У том трагању за признањем које долази ако се поступа и изгледа по узорима који су крајње упитни, изгубе се многи људи и онда долази до појаве велике пандемије депресије. На све стране се конопци везују за греде, чује се оштрење ножева, жилети парају кожу на путу ка венама, игле се заламају по рукама, сваки час неко плочник обоји својом крвљу, а све због потраге за савршенством које не постоји.

Тако је људски живот сведен не на свест о естетици, него на естетски фундаментализам. Ко нема пуне усне, тај љуби самоћу. Ко нема велике груди, тај нека доји депресију. Ко нема велику задњицу, нека седи затворен у соби и диви се оним патколиким спеченим фигурама од силикона и пластике које шетају градовима.

Стално нас затрпавају информацијама о томе колико је молекула пластике у храни, у океанима, у рекама, а нико да каже да данас више пластике и силикона има у људима него у флашама и лаворима.

И сви ти „узори“ и весници „лепоте“ и „савршенства“, заборављају да су вршили корекције јер су били као и они који сада седе по собама плашећи се да изађу напоље како не би неко у њих упирао вештачким ноктом. Свет је био савршен док се његова лепота огледала у различитостима, али глобализацијски токови су упропастили све.

За кога год да упитате било кога, добићете одговор да је тај неко или сувише низак, или превисок, или ружан, или има велике уши, или је разрок, или прегласно прича, или има опекотину, или има младеж насред лица, или ожиљак на челу, или је у колицима, или пљује док говори, а нико не прича о борбама које ти људи свакога дана воде са својим несавршеностима. О борби коју су им наметнули препланули идиоти са два разреда основне школе и торбом новца коју сваког месеца дају на одржавање својих резервних делова. О борби коју не треба да воде, јер они нису бића која припадају нижим расама.

А када силикони опет изађу из моде, јер мода је курва прилагодљива тржишту, па се често мења, онда ћемо присуствовати издувавању усана, вађењу силикона из задњица и груди и улоге ће се заменити, па ће опет неко сећи вене, неко скочити са зграде, неко пуцати себи у главу. И све делује као бесконачна борба човека са самим собом због туђе грешке и наметнутог модела.

Како то да трагањем за савршенством, нико не налете на једино савршенство – Бога, и тако се спаси од света који савршенство које нема користи као оружје за масовна самоубиства? Дакле, савремени свет илузију користи као оружје.

Вером у Господа, постајете нерањиви за рафале које у вас испаљује ово што се усуђује себе називати савременим светом.

Милан Ружић

https://iskra.co/kolumne/u-potrazi-za-savrsenstvom/

Духовно није простор апстрактних идеја, већ нашег живог искуства, доживљаја, повезаности са нечим што није чулно, видљиво, опипљиво, али што осећамо да је важно за наше животе, и што је можда у њиховом корену, у сржи. Нечим што не само да осветљава наш живот, него нам га је можда дало и даје. Што је истовремено баскрајно далеко и различито, али на неки тајанствен и дубок начин и повезано са њим. Зато уметношћу можемо да укажемо на духовно, наслутимо га, назначимо, па до извесне мере додирнемо, учествујемо у њему. Заправо баш зато што је уметност чулна, тварна и конкретна, она омогућава додир, а не конструкт – контрукт је увек у основи наш, структуриран је од стране наших телесних и-или душевних способности, функција и сила, и увек је покушај овладавања, обухватања, поробљавања. А духовно је слобода и неће да буде поробљено. Оно само допушта додир – овлашан, ненаметљив, што је чистији могућ. Не чистији од прљавштине тварног, већ од страсних усмерења и претензија, лоше воље, оне која тежи за моћи и самоуздизањем, самооправдавањем. То дух неће и не пушта себи нити му иде у сусрет. Зато је телесна и душевна култура поробљивачка и насилна, а духовна нежна.

Треба дакле у том додиривању, у том покушају поштовати одређена лична и колективна искуства и предања, али само ако не поверујемо да нас она чине власницима истине, да смо због њих постали власници истине, који све друге треба да гледају попреко или с висине. Са правом да моралишу, осуђују, постављају неупитна правила, врше овоземаљску власт макар и под плаштом духовног ауторитета..

Укратко, знаш само оно што си искусио, окусио, само ти оно (можда) даје моћ, нуди ти истину и живот. Ако говориш и чиниш из искуства, доживљаја, уважавајући оног човека са којим си и пред којим си, увек узимати у обзир могућност да грешиш или да си просто неадекватан, да неадекватно користиш речи и представе да би пренео оно што ти трепери у срцу. И никад не апсолутизуј лично искуство, као примењиво за све и свакога, па и за сваки тренутак твог сопственог живота. Не претварај дар и светлост у намет и кавез. Такође, и не колебај се пред свим и сваким, верујући да је тај-и-тај власник истине ком треба да се потчиниш. Не апсолутизуј, али и не релативизуј.

Сви моји падови били су у основи духовни, кад се нешто пореметило у тој повезаности, додировању, снази доживљаја и присуства, кад се појачало искуство подвојености и самим тим чамотиња. Такво стање утиче и на наш телесни и душевни склоп, који је заправо једно исто, или једна целина. Зато не треба банализовати то искуство, или макар сећање на њега док си га осећао као живо, па претварати га у идеологију, програм за деловање и мишљење, или не дај Боже прогањање и осуђивање било кога. Дух те учи да будеш нежан, јер у нежнности је пламеност.

Из перспективе духа, кроз окулар духа људи изгледају битно другачије него без њега; заискри нешто у њима, па и оним најокорелијима, нешто што их чини непоновљивима и незаменљивима. Ако и не видиш то, до тебе је. И то је у реду, јер и ти сам си окорео. Пусти дух да ради своје, а ти ради своје. Али са духом, ослушкујући га. И кад га не чујеш, не заборави га, чувај га у срцу. Можда ће се вратити, или ће ти помоћи у томе да га опет осетиш као некад или чак јаче и благотворније. Ако не, опет у реду, јер све је воља оног који је бескрајно изнад нас, али ипак са нама и у нама. Јер не завршава се све у овом свету, нити све обухвата наша мала, овоземаљска свест.

Баш зато не идолатризујмо никога и ништа, не верујмо у неприкосновеност својих конструкција и схема, својих трапавих речи и слика, мислећи да су оне у нашим устима способне да искажу оно неисказиво и пренесу га другима и обнове их. Али верујмо да те речи и те слике ипак имају смисао и значај, да могу да га имају, јер шта нам је остало ако није тако, ако ни на шта не можемо да се ослонимо, чак ни у могућности, вероватности, колико год малој?

Ипак, верујемо да је онај који нас је створио и који жели да се сви спасемо, дао могућност нашим речима, сликама, мислима, нашој плотности да нешто значи, да нешто може, већ и сада и овде, ако је његовим духом прожета. Јер једино у томе може бити наше спасење, живот наш и живот свог нашег лепог света. На пропутовању смо, а ако и немамо мапу код себе, верујмо да имамо свеж извор и сунчев зрак, па и то нек нам је довољно. Да нас осветли и освежи на нашем мучном и непредвидивом путу, бауљању нашем – и претвори га у циљ.

Др Владимир Коларић

https://patmos.rs/2023/10/15/vladimir-kolaric-duh-te-uci-da-budes-nezan/

“Мала прича о великој Жичи”, песника и писца Милоја Радовића, јесте поема која кроз седам поглавља на најнежнији начин приповеда богату историју свете Жиче, задужбине краља Стефана Првовенчаног и центра Српске православне цркве. На основу поеме, урађен је анимирани филм за децу који је од 2. октобра доступан на званичном јутјуб каналу Манастира Жиче.

https://mitropolija.com/2023/10/04/animirani-film-za-decu-mala-prica-o-velikoj-zici-video/

Какве су ти мисли такав ти је живот

Чувена изрека светог живота Старца Тадеја Витовничког данас је позната на свим континетима захваљујући како преведним старчевим књигама на разне језике, тако и његовим видео снимцима на You Tube каналу.

Сама по себи изрека је вишеслојна и може се посматрати из више переспектива, а она о којој је мислио Старац Тадеј без сумње је из угла учења Православне цркве.

Мисли су неограничено пространство које обухвата све висине и дубине људског бића и протежу се од Раја па све до Ада. По учењу Православне цркве, како наводи Митрополит лемески Атанасије, деле се на три категорије: мисли од Бога, мисли од људске природе и демонске мисли

Мисли од Бога, тј мисли које имају свој центар одакле долазе, сам Бог који, путем својих божанских енергија или како их називамо благодаћу Божијом, посећује сваког човека очишћавајући људски ум од греха, просвећује га и обожује да би својствено речима Светог апостола Павла задобили ум Христов (1.Кор. 2,16) и тиме уједно свете охристовљене мисли.

Мисли од људске природе су оне које имају сви људи свих нараштаја, почевеши од прародитеља Адама и Еве па до нас самих, које саме по себи нису ни свете ни грешне већ су израз природних људских потреба и жеља.

Демонске мисли извиру од непријатеља Божијег, а тиме уједно и рода људскога, самог Сатане, који заједно са демонима сеје нечисте мисли сваком човеку јер „он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“( Јн. 8, 44)

Очекивати у данашње време да имамо људе са светим мислима на свим друштвеним нивоима била би једна својеврсна утопија након пола века кумунистичке диктатуре, где се Реч Божија систематски искорењивала из нашег друштва. А задњих тридесет година српски народ провео је у ратовима и избеглиштвима и страдањима, које још увек није престало.

Самим тиме процес просвећивања нашег православног српског народа изузетно је био отежан и данас, у светлу савремене дигиталне културе и тзв. људских права, све више се рађа јаз па чак и одбојност наспрем традиционалних вредности Православне вере. Иако се веронаука вратила у школе као изборни предмет, иако постоји одређен позитиван помак, ипак процес упознавања Православне вере и њоме самих себе и својих мисли, изузетно је отежан.

Три кључна чиниоца или институције која учествују у формирању мисли сваког човека су породица, школа и Црква. Нажалост, због процеса секуларизације друштва, улога Православне цркве у процесу образовања људских личности доста је ограничена и самим тиме сам мисаони склоп савременог човека у великој мери је отуђен од православног мисаоног концепа живота.

Улога породице у развоју мисли деце данас је изузетно отежана, због притиска савременог потрошачког друштва, где су родитељи осуђени на робовласнички систем рада од преко десет сати на дан, да би преживели и деци осигурали нормалну будућност. Због таквог начина живота остаје врло мало слободног времена родитељима да се баве својим мислима и духовним животом, а уједно тиме и духовним образовањем своје деце и њихових мисли. Иако је проптерећена разним захтевима, што оправданим што неоправданим, ипак савремена породица треба би да има темељ своје куће Православну веру.

На другом месту је школски систем на свим нивоима, од предшколских институција па све од факултета где се недовољно или никако не учи о духовним вредностима Православне вере, а самим тиме и учењем Православне цркве о мислима. Отуђење просветног система од хришћанских вредности и Православне цркве плод је како комунистичког режима, тако и секуларизације демократских друштава.

На трећем месу је улога Српске православне цркве која је осим у Републици Србији присутна у више држава, где се њено дејство усклађује са уставом сваке државе и самим тим врло често њена улога је ограничена на простор храма, где покушава да пренесе учење Православне вере свима људима добре воље и тиме да их научи како да расуђују које су мисли од Бога, а које не, и да се боримо да задобијемо ум Христов.

Учење Православне цркве о мислима је изражено од најраних времена у Светом писму и Светотачкој литератури попут Лествице, Добротољубља, Лавсакиа, Старечника, дела Светог Исака Сиријског, Макарија Египатског, Никодима Светогорца и многих других древних Светих отаца све до нашег доба и чувених Светих стараца Силуана, Пајсија, Порфирија, Софронија и у нашем роду до смиреног старца Тадеја.

Нажалост, већини људи у роду српском сва та дела, као и њихови аутори, посве су непознати. Наше тзв. образоване генерације упознате су са делима западних философа и психолога чије се учење о људским мислима заснива на овоземаљским научним спознајама и одбацивању Бога, док за Светотачку литературу нису ни чули нити знају да у најзначајним библиотекама широм света се чувају преписи дела свих тих великих светих отаца Православне цркве.

С друге стране у књижарама главни бестселери су књиге о источњачким будистичким и хиндуистичким религијама и сектама, које уче о самоконтроли, самопоуздању, о контроли мисли путем мантри и јоги вежби, док је светоотачка литература посве занемарена, тако да је велики Божији благослов видети у мору квази духовне литературе дело старца Тадеја „Какве су ти мисли такав ти је живот“. А о телевизијским програмима, интернету и друштевним мрежама, где скоро све човека наводи на негативне мисли, шта рећи, док да се види нешто што ће просветити људске мисли представља право мало чудо.

С обзиром на све те узроке, почевеши од несистематског образовања детета и његових мисли од предшколског периода па све до дубоке старости, сви мање-више постајемо робови негативних мисли обезбожене и обесхристовљене цивилизације. Тако да је велико чудо да уопште постоје људи са чистим мислима које су плод богомислија и учешћа у Светим тајнама Цркве. Оно што је потребно, да постоји је систематски приступ  образовању личности са оцрковљеним мислима где је центар људских мисли Господ наш Исус Христос, кроз учешће у Светој евхаристији и богослужбеном животу Православне цркве. Стихијско препуштавање нових генерација, па и нас самих, да савремена дигитална цивилицазија образује наше мисли је израз несистематског приступа самом проблему и представља својеврсну неодговорност.

Заиста, није довољно да се само дивимо светим оцима попут Пајсија, Порфирија, Јустина или Тадеја већ и сами, уз систематску помоћ наше Православне цркве и њених пастира, наших духовних отаца, учествујемо сви заједно на култивисању наших мисли, да се уз помоћ благодати Божије очисте, просвете и обоже. Тај процес није нимало лак, стога у томе процесу образовања нових нараштаја, почевши од нас самих, сви требамо једни друге да подржимо и непрестано охрабрујемо да задобијемо ум Христов, јер кад имао ум Христов тада су нам и мисли чисте и свете и тада је наш живот достојан наших светих предака почевши од Светог Саве па све до нашег Патријарха Павла и Старца Тадеја.

С обзиром на стање у савременом свету, утопијски би било очекивати систематски приступ на нивоу држава да се путем надлежних министарстава просвете започне процес образовања нових нараштаја у православном духу гајења христољубивих, а самим тиме и човекољубивих мисли. Наравно то би било пожељно, али стварност је сасвим другачија. Стога, остаје да сама Православна црква, ма где год се налазила широм света, својом мисионарском мисијом путем веронауке, а пре свега Свете литургије и Светих тајни, освећује људске мисли да постану богоугодне, а самим тиме и узрок изградње једног бољег и племенитијег друштва .

https://mitropolija.com/2023/10/03/arhimandrit-evsevije-meandzija-misli/

На улазима средњовековних универзитета у Гранади (Шпанија) стајали су натписи: „Свет почива на четири стуба: мудрости учених, правди моћних, молитви праведних и храбрости одважних”. Универзална етика темељи се на слагању око универзалних вредности. Слагање подразумева узимање у обзир различитих ставова на почетку разговора, и штити од истицања властитог става као универзалног. Слагање упућује да су сами људи створили своје заједничко становиште и оно им улива поверење једних у друге. Универзалне вредности и норме у вези су са оним што је божанско у човеку и човечно у богу. Ове вредности и норме прелазе све границе и надилазе све поделе. Зато свако спорење око тих суштинских вредности нема никаквог смисла. Усвајање вредности и норми није ништа друго до упознавање самог себе. „Нашим светом превладава сумња у правила која треба поштовати, збуњеност пред принципима које треба применити… Не живимо више под влашћу јединственог морала… Изазов садашњице састоји се у томе да суочимо различита гледишта, да покушамо да пронађемо равнотежу међу њима, предложимо решења која могу довести до општег слагања, или макар до споразума који је прихватљив за све. Зато можемо рећи да је нови задатак етике да, на неки начин, организује заједничко постојање различитих морала.”[1]

У мери у којој нисмо као народи учествовали у општељудским пословима, у тој мери смо изгубили осећање за универзалне вредности и норме. Створио се тип човека изван општости, изван људскога који још није чуо глас човечанства у својој души и духу – сведен на групни, то јест идеолошки интерес. Из мањка веза са светом, створен је вишак упућености на себе и своју ограниченост. Можда ни данас нисмо довољно свесни несвесних окова (стереотипа, предрасуда, традиционализма, национализма, антиинтелектуализма, ауторитарног менталитета), јер нас у шаци држе прашњави ликови из наше прошлости и садашњости, људи осредњег или онижег духовног стања и ситне среће, који нам не дозвољавају да се издигнемо на вишу раван искуства, знања и вредновања: наше установе су пуне бивших људи. Они не верују у универзалне вредности и норме, што значи да немају очи за висине и величине духа. Jер, колико један човек упозна других људи, толико је пута човек, јер у себи носи њихова искуства, знања и вредности.[2] Универзалне идеје, веровања и вредности спајају генерације преко провалија векова.

Стварање заједничке општељудске свести и савести није могуће без сталне и дуготрајне комуникације међу људима чији је дух до сада био затворен. Има векова када један народ нема начина да се пробије до своје зрелости, до своје најбоље истине и правде: у његовој свести ови универзални појмови су истањени и изједначени са лепим заблудама. Нерадо смо се укључивали у светске токове, радије смо исписивали нашу племенску. паланачку и националну историју пуну мржње и крви. Савремени трибализам, који подстиче постмодерна идеологија, постаје велика препрека заједништву народа уједињених заједничким вредностима и нормама вредностима љубави, мира, правде и права. Затворени у племенске, националне и државне границе, људи губе однос према вишој равни осећања, веровања, мишљења и вредновања: све ово се у нас сматра синонимом за издају домовине отаџбине и њене националне културе. Те затворене племенске заједнице, „ти мали социуми су аутаркични, сами су за себе свет, закон и тиранија”.[3] „Искуство нам је паланачко… У свету паланке, важније је добро се држати устаљеног обичаја него бити личност… Паланка не воли непознато, у начелу; то је једна од основних њених ознака, којом се одликује њена историја, њена култура, њен ментални свет… Ја сам увек племе, и увек племенски дух ту проговара из мене… Појединци су слова у азбуци тог система.”[4]

Универзалне вредности и норме су једина трајна светлост која обасјава и разоткрива сву погубност насиља и варварства. Човек не може да људски живи без поверења у нешто трајно и вечно. Колико један народ мора да пропати док не открије и усвоји ове вредности и норме као своје путоказе? Читав свет је моја паланка, али човек мора да пропутује и упозна тај свет, пре но што дође до овог закључка.

Давно је говорио Еразмо Ротердамски: „Увек ће бити потребни људи који указују народима даје оно што их зближава изнад онога што их дели.” Националне, верске и политичке разлике не значе много у односу на људске квалитете. „На Балкану су присутне многе, изворне, оригиналне културе. Али оно општељудско,… то се теже постиже.”[5] Универзалне идеје, веровања и вредности не слажу се са животом који је сав у поделама и размрвљен, али баш то говори да су те идеје, веровања и вредности шире и дубље од данашњег живота, и да би наш живот ваљало усмерити према њиховом остварењу. „Само у надличним и једва испуњивим захтевима осећају људи и народи своју праву и свету меру.”[6]

Вредности су сви они стварни или идеални предмети за које се вежу човекове потребе и жеље: вредност је све оно што је кадро да очува, оснажи и оплемени живот. Добро је све што је добро за све људе, а штетно је све што им шкоди. Вера у оно што је вредност није толико ствар разума колико воље: од моралног човека се очекује да морално делује, а не само да морално расуђује. Ако људи не живе по моралним нормама своје вере, односно културе, они убијају бога у себи, па Ниче има право да каже: „Бог је мртав”. Узалудан је напредак у чисто рационалном сазнању ако оно изгуби свако осећање за свето, добро, лепо и истинито у вишем смислу. Појаве које се не могу научно проверавати имају животно важно значење и значај.

Вредност постоји изнад сваког од нас као позив и задатак да будемо бољи но што јесмо: то нам нико не може отети ако смо спремни да је остварујемо. То је онда живот као свечаност, као радост, као игра снаге и воље – живот смислен, сврховит, вредан. Морални субјект је одговоран за остваривање или неостваривање моралних вредности: он има дужност према себи и одговорност за друге. Вредности су, по речима немачког социолога Георга Зимела, „узвишене тачке нашег историјског живота, уздигнуте до подручја апсолутно важећег, онога што би једноставно требало да буде”.[7] Свет идеалних вредности и норми нам се отвара тако што нас мами и позива на остварење, како би и сви други могли да их доживе у видљивом облику. Ако човек верује у нешто што је вредно, његово веровање има за последицу његово деловање, то јест он постаје одлучан да чини праве ствари и отпоран да чини криве. Како бисмо могли било шта чинити, ако нисмо уверени да је то што чинимо заиста вредно? Сваку делатност, усмерену на остварење неке вредности, прати норма која не да да скренемо са правог пута. Право занимање духа је систем вредности чијим остварењем се осмишљава људски живот. Најтеже се живи у недостатку смисла, кад се пристане на пуки живот преживара.

https://patmos.rs/2023/09/29/djuro-susnjic-univerzalne-vrednosti/

“Ко умре у Јерусалиму, скоро као да је умро на небу” – је пословица коју сам чуо од нашег водича на поклоничком путовању у Свету земљу. Неких двадесетак дана прије пута у Свети град, у рукама сам, у зборници школе на Цетињу , држао ” Осмогласник ” предратног професора богословије у Сремским Карловцима Бранка Ченејца, по његовим нотама вјежбајући појање. Иако књигу често користим и препоручујем ђацима, из неких разлога сам тек тада по први пут прочитао њен предговор , у којем је, између осталог, писало да је издата захваљујући труду Бранковог унука Душана Михалека.
чика ДушанПо промислу Божијем се поклопило да Душан буде водич групе, чију главнину сачињавају ученици и професори богословије, баш као и група од шест жичких монахиња. Чика Душан је витални седамдесетогодишњак, по занимању музиколог, који у слободно вријеме ради као водич у Светој земљи, у којој је већ деценијама настањен. Посједује сјајну ерудицију, па се од њега може много шта смислено и лијепо чути и научити. Међутим, пословица о смрти у Јерусалиму, коју је изговорио док смо се возили према старом дијелу града, је на мене оставила посебан утисак.
Док стојим недалеко од гроба Господњег, размишљам о њој , посматрајући људе разних конфесија и нација како са вјером, љубављу и трепетом прилазе великој светињи. Овдје упознајем своје сународнике из Србије и Републике Српске, Румуне, православне Арапе, баш као и Бразилце и друге Јужноамериканце.
Средовјечна жена из Еритреје ми каже да хришћани у тој источноафричкој држави сачињавају 75% популације. Пољаци ме питају за црногорске фудбалере који су били активни осамдесетих и деведесетих година прошлог вијека. Копти немарно поред свих пролазе, као да су сами себи сасвим довољни. Неких пар минута сам посматрао њихову литургију са друге стране Господњег гроба, чудећи се необичности њиховог појања. Поред мене је млади брачни пар јерменске националности, који не успијева да се начуди строгости чувара гроба Господњег, док са црвеним фесовима на глави и дугим, црним штаповима покушавају да заведу ред међу мноштвом свијета који се и овог јутра окупио око светиње.
Мој је утисак да је на гроб Господњи све ове народе, заправо, призвала у човјековом бићу утиснута жеља и тежња ка вјечном животу. Онај који је прије двије хиљаде година, на овом истом мјесту васкрснуо, побједио је смрт, давши човјековом животу потпуни смисао. Тако је и сам Јерусалим, као град у којем су се догодили важни моменти, везани за Домострој нашег спасења, постао , прије свега, мјесто истинског живота и бивствовања. Зато је у њему сувишно и непотребно размишљати о смрти. Због тога би и пословица, коју сам чуо од чика Душана, била тачнија и потпунија ако бисмо је преформулисали у : ” Ко живи и битствује у Јерусалиму, скоро као да живи и битствује на небу”…

https://svetigora.com/djakon-pavle-ljeskovic-biti-u-jerusalimu/

Драги наши у туђини, написао бих вам да смо, хвала Богу, добро и здраво, као што и вама од свег срца желимо, али код нас су таква времена да је непристојно казати да сте добро, кад никоме није.

Kако си?

— Добро.

— Хајде, нека је бар неком данас добро! — кажу вам утерујући вас у кривицу. Ако кажете да нисте добро, пронеће у вароши глас да сте на самрти.

Знајући то, Београђани су измислили најмање стотину варијанти одговора на то питање: Kако си? "Гура се…", "Иде, иде, па стане!", "Kако други хоће!", "Живи се…", "Животињари се", "Провлачим се некако!", "Лангзам, лангзам, абер зихер!" (никада нисам сазнао шта то значи), да не набрајам даље…

Али најлепши одговор свакако је "Помало…" У њему има неке старе лукавости и мудрости: он је као бајалица, магична реч која чува од несреће. "Помало" као да говори неприликама да заобиђу његовог власника, јер је безначајан и никоме не заузима место.

"Помало" је филозофија скромности и неприметљивости у животу. Та реч је производ вековне мудрости и опреза: слична је оној табли коју је на грудима носио неки лудак, а на којој је писало: МОЛИМ ДА МЕ СЕ НЕ ПРИМЕЋУЈЕ.

Али, најбројнији су они Београђани који вас питају како сте, а уопште и не сачекају одговор. Виче вам тако човек с друге стране улице: "Kако си?", а ви му одвикнете да вам је умрла мајка и да се баш враћате са сахране, или да морате на операцију у болницу, а он маше и довикује: "Онда, да не кваримо!" или диже палац увис: "Браво! Само напред!" Kод нас, наиме, "како си?" не значи баш ништа.

Да бих прекинуо ту лаж, одлучим једног дана да стварно, али стварно, испричам како сам ономе ко ме буде питао. И ево га, видим иде ми у сусрет брзим кораком, очигледно се некуда жури. Довикује ми: "Здраво, како си?" и хоће да прође, али ја га хватам за ревер јакне и почињем да причам.

Обавештавам га да ми је доњи притисак сто двадесет а горњи двеста, да ме је ухватио ишијас, и то у десну ногу… (отима се, али га не испуштам), што се тиче материјалног стања презадужен сам, а нико ништа не плаћа; ноћас ме ухватила горушица, а и пас ми није дао ока да склопим јер је у близини нека кучка у терању, па се узнемирио, прокишњава ми кров и хоће да ми попишу ствари због неплаћеног пореза…

Најзад, он се отме и отрчи као без главе. Kладим се да скоро неће никога питати како је.

Човек се ипак покаткад зажели да га неко пита како је и да га то заиста занима, али то је у Београду данас немогуће. Још једино у најзабитијим селима људе занима како су други. Сусретнеш сељака на путу, назове ти Бога и застане, па пита: Kако си? Kако фамилија, имаш ли ђеце, јесу ли ти живи родитељи, можеш ли да живиш од свог посла и куда си се упутио? И све га то заиста занима!

У Београду се годинама сусрећемо са комшијама, а не знамо ни ко су, нити како се зову! Зујимо у лифтовима лицем у лице, а не проговарамо ни речи. На улици се не поздрављамо. У каквом то свету живимо?

У моје суседство дошла је баба из неког далеког села, да презими код сина, мајстора. Kако изађе из куће, поздравља све који наиђу:

— Добар дан, како сте?

Сви мисле да је луда и загледају је са чуђењем. А она је тренутно једина лепо васпитана жена у Београду. "Шта је ово, сине, нико не отпоздравља?", пита ме и не може да дође себи од чуда.

"Kакав је ово народ?" Не умем да јој одговорим…

— Здраво, баба! Kако си?

— А, ето, помало…

Мислим да би свет, којим смо незадовољни, требало почети поправљати најпре од тог наизглед тако неважног питања "Kако си?", које је сасвим изгубило смисао. Почнимо, дакле, да се заиста занимамо како су наши ближњи, саслушајмо их пажљиво и потрудимо се да их схватимо. Можда је у томе излаз.

Момо Kапор

https://www.kurir.rs/zabava/zanimljivosti/2910483/kako-si-pitanje-koje-je-izgubilo-smisao-momo-kapor-u-jednoj-prici-dao-porazavajuci-odgovor?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR1CHMvkhAF51_W1_ve50kwqfUWJb89sGOgWAFZqtBxXKpK7QpNbkgDrcDA

"Kад отворим ормар, пун кʼо око. По две-три ствари на једној вешалици, нема места ни за шта. Kад треба да се обучем и изађем, по петнаест минута разбијам главу, не знам (немам) шта да обучем.

Чекʼ да видим.

Леп, нови сако, купљен пре више од петнаест година у Л. А., нежан цветни дезен… ццц… није ми то за дан, то чувам за неку прилику. Панталоне, три пута обучене, нове… и њих чувам за неку прилику.

Од туцета белих кошуља, две су ми велике, три имају превелики деколте, једна се мало офуцала, три су ми већ досадиле, а три чувам за неку прилику. Мајице испадају на све стране… Ормар ми је крцат стварима које не носим, већ их чувам за неку специјалну прилику.

Шта у Србији значи прилика?

Некада се за младог, згодног, ситуираног момка говорило да је „добра прилика”. Сад је та прилика углавном у бесном аутомобилу, старији, не мора да буде згодан…

Прилика је била кад сам ишла у банку да потписујем уговор о кредиту за стан, кад славим свој или дететов рођендан (али тада обучем фармерке и нешто комотно да могу да јурцам, да ми буде удобно кад имам госте), разговор за нови посао, Нова година, па годишњица фирме… Свега неколико прилика у једној години.

Kад причам с пријатељима, онако дневно – шта се ради, шта има и тако то… сви се жале на „мале глупости које загорчавају живот и дан”. Те свекрва зове три пута дневно да пита да ли се дете спрема за матуру, те комшија се стално паркира на „мом месту” , „у пошти гужва до улазних врата, да полудиш”, „гужва у саобраћају петком”… Реално, кад погледам – све саме ситнице. На сву срећу.

Често се питам зашто лепе ситнице мање примећујемо од оних лоших. Зашто памтимо лоше ситнице, а не оне лепе? А има тих дневних ситница напретек. Прва јутарња кафа викендом – кад осетим мирис, већ ми лепо. Док се кува, узмем кашичицу маминог слатког од вишања. Последња тегла, па га штедим. Уз поподневну кафу иде ратлук од руже, мекан као душа (од Босиљчића).

Kућа ми је пуна неких ситница-успомена. Чувам чак и карте са концерата кад сам била девојка. Имам и колекцију „сакупљача прашине” које сам добијала у разним приликама.

Нешто сам ставила у кутије, а нешто ми стоји на полицама. Значе ми и ако су мале и безвредне, али свака има причицу – где и од кога сам добила, у којој прилици…

Желим да имам и трошим прилике. Ако се не десе саме од себе, ја ћу да их прогласим. Не мора свака да буде специјална. Уосталом, тих специјалних у животу има јако мало. Свадба, крштење, слава… Чекајући те велике, оне мале, лепе прилике пролазе више пута поред нас, само што их и не видимо. Мислимо да су ситнице.

Прилика је и кад са другарицама идем на кафу, кад ми другови дођу на гибаницу и пиво, кад изненада отпутујем на два дана ван града. У ових мојих педесет и кусур година, стало је доста тога, крупног и ситног, лепог и ружног, радосног и тужног. Kао код сваког. У животу има неколико крупних ствари које подразумевају радост – дипломирање, свадба, прва плата, рођење деце, нови стан… а остало су ваљда ситнице.

У сваком дану постоје ситнице које измаме сјај у очима.

Тај сјај – то је живот.”

https://stil.kurir.rs/lifestyle/209315/poslednja-kolumna-gorice-nesovic?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR0qc-pNfr_oHCOhsVWHxM8raNJvFJAmLm_ZhxYdqipOF7ENhEIzUMsMTL4

Знате ли шта ја мислим да је највећа вулгарност нашег времена? Овај покушај да се Црква „популаризује“. Неки људи мисле да се ово зове мисионарски рад. Али када покушавамо да уметнемо људима у умове да је Црква нешто што она заиста није, када мислимо да су сва средства у том циљу добра, то се зове „пропаганда“.

Највећа вулгарност је када промовишемо Цркву као средство за побољшање живота. И ова пропаганда нам изгледа као мисија, евангелизација, добра вест.

Да ли желите да избегнете болести? Или да се брзо излечите? Да ли сте изгубили наду у традиционалну медицину? Идите у цркву! Ваше здравље је у Божјим рукама. овде имамо мошти, овде су чудотворне иконе, има света водица, а у свећари се може купити чудотворно миро!

Да ли желите да имате јаку породицу? Верног мужа? Брижну жену? Идите у цркву! Црква је та која учи да су бракови неуништиви, а прељуба, чак и под изговором изненадне нове љубави, је злочин пред Богом. Када се сав народ окупи у Цркви, бићемо земља здравих породица. Речи „развод“ и „издаја“ заувек ће остати у речнику архаизама.

Да ли желите да имате осетљиву, послушну децу? Идите у цркву! У Цркви ће ваша деца бити научена заповестима да поштују своје родитеље. Ако сва деца одрастају у Цркви, сви фројдовци ће бити укинути, а изгледа да чак ни пубертет никоме неће пасти на памет.

Имамо ли демографски проблем? Само Црква може да реши овај проблем. Када људи дођу у Цркву, сви ће желети да рађају деце колико им Бог да. И то колико треба држави. А какви абортуси, нико неће желети да користи ни контрацептивна средства. Корупција, сукоби, неправда, лоши закони, крађе... Када сви људи постану чланови Цркве, све ово ће нестати. Људи ће бити бољи. Православни државни службеници ће престати да краду. Православни владари ће доносити само спасоносне законе. На све понуде мита, православни џелати ће одговарати: – Спаси, Господе! Овај новац ћу свакако однети у Божији храм!

Сви ће постати љубазни, поштени, емпатични и одговорни. Доћи ће мир и благостање.

Шта је са одбраном и јачањем државе? Национално јединство и патриотизам су такође немогући без Цркве. Овде се Црква проглашава за јединог поузданог и делотворног гаранта. Само Црква може понудити идеју за уједињење људи. Па која је то идеја? Идеја јаке, велике земље, поносне на своју прошлост и са самоувереношћу која гледа у будућност. И чим наша земља почне да се зове „Отаџбина“, одмах се ова идеја проглашава црквеном, и одмах постаје јасно да се ни овде не може без Цркве.

Сва наша званична црквена реторика последњих година, као и званичне беседе у хиљадама парохија, постала је чиста пропаганда. Мучимо се и трудимо се да докажемо: Црква је корисна.Ефикасна је! А наш живот је и даље несређен, само зато што људи ово нису разумели, нису схватили. Али када се сви окупе у Цркви, тада ће доћи благостање!

Сећам се да сам, као искушеник у вери, са неофитским жаром убеђивао једног од својих неверних сродника: „А ти иди к блаженој Ксенији. Погледај колико је људи тамо излечено!". „Али не сви“, одговорио је.

Времена су технолошка. А Црква је нискотехнолошка. Односно, покушавамо да је „продамо” нашим суграђанима као најпоузданији и најтехнолошкији алат за решавање свих наших проблема, али не иде.

Ево, на пример, здравље. Промовишемо православна чуда исцељења. Али оних излечених антибиотицима, кардиоваскуларним таблетама, новим технологијама лечења рака, новим хируршким техникама је вишеструко, много пута више него што можемо да забележимо у нашим аналима исцељења. Ко ће ићи код Ксеније Блажене да снизи крвни притисак ако може да прогута само једну таблету? Ово с једне стране. А с друге стране, колико се људи није утешило и никада није нашло исцељење код православних моштију и чудотворних икона! Не вреди, не функционише!

Или породица. Можете објавити у томовима животе Петра и Февроније или Ане Кашинске и принца Михаила. Али наша властита црквена статистика нам говори како ствари заиста стоје. На пример, у граду Сант  Петерсбургу последњих година у просеку, са 57 хиљада грађанских бракова, има око 27 хиљада развода годишње. Од тога, од 1.650 црквених бракова, има око 850 развода. Однос је потпуно исти као и ван Цркве. Не функционише.

Да видимо послушну децу. Одавно смо се навикли на приче деце из црквених породица која су детињство провела у црквама и када су одрасла - једноставно су се охладила на редовни црквени живот и све чешће су постајали њени непријатељи.Колико оваквих прича има у свакој парохији! Од рођења су му говорили: „Устани!“. Рекли су му: „Моли се!“. Рекли су му „Учи добро!“. Сваке недеље идемо у цркву. Телевизор - у ђубре! Интернет је зло! А дете напуни 15 година, напусти школу, иде да пере аутомобиле и са првим новцем купи телевизор, па конзолу за игру, па компјутер. А када га замоле да иде у цркву у недељу, пред носом мајке која јеца, он закључа врата своје собе.

Демографија. У православним круговима нема толико великих породица. Искуство показује да је велика породица сиромашна породица, са мајком коју мучи свакодневица и оцем који није ништа мање мучен у потрази за храном, која живи од помоћи других - ово искуство је добро познато. Нисам ни најмање против плодности и добровољног давања. Нико не жели да завири у ничији кревет, али изгледа да се и овде не може без различитих метода прилагођавања наталитета у свакој појединачној породици. Осим тога, поставља се питање, да ли православац рађа децу за државу? Не. Православни рађају децу за Бога и за себе. Па држава као да у томе види неку издају, па у реду, сами одлучујете о рађању, онда преживите сами .

А ево још једног проблема. Долазак деце рођене употребом савремених технологија, без обзира на то како се према њима односимо, мора се упоредити са доласком деце зачете после молитве блаженој Матрони. И видећемо опет да је већа делотворност ту, у њиховим клиникама, а не код светих моштију!

Велика и моћна држава. У овом случају увек желим да наведем, извините, Америку као пример. Да ли је православље постало лепак који је створио ову моћну државу? Да ли грађани ове земље, пуни патриотизма, певају своју химну под православним заставама? Да ли се због православне идеје ту окупљају милиони проналазача, инжењера, научника, писаца, уметника и других вредних људи из целог света? А зашто шест милиона наше православне браће, америчких грађана, страсно воли своју неправославну отаџбину Америку, а не православну Русију, на пример? Зар нису довољно православни?

А зар није и сам најправославнији руски народ пре 100 година погазио сопствено Православље и скоро уништио своју Цркву? О овоме се може много рећи и расправљати. Али увек желим да питам на почетку расправе: да ли је Христос био патриота?

Идеално друштво. Многи људи мисле да је сврха Цркве да чини људе добрим. Били смо лоши, али смо дошли и почели да напредујемо. Мало ко жели да схвати да је Црква заједница грешних људи, људи који се кају. То не значи да се људи не поправљају. Многи се поправљају.

И ту долазимо до најважније ствари. Шта је узрок неуспеха свих наших обећања о практичној користи Цркве?

Ово што ми чинимо, нудећи људима Цркву, није само вулгарност. То је и лаж. Намећемо нешто што није предвиђено. И зато не ваља!

Црква није за здравље, ни за јаку породицу, ни за послушну децу, нити да лоши људи постану добри, нити да држава буде јака.

Црква је само за Христа.

Можете доћи у цркву по здравље и не добити га. Можете доћи због породичне среће, због деце и не добијете ни једно ни друго.Овде можда нећете добити материјално благостање или леп, занимљив посао. Можда нећете добити стан, ауто, праведну одлуку на суду или победу над неправедним непријатељем. И вероватно нећете постати добра особа. Погледајте светитеље, ко је од њих себе сматрао добрим човеком?

Али, није Бог крив за ово. Криви су они који су вас лажним надама намамили у Цркву – они који су Јеванђеље заменили пропагандом! И сада се осећате превареним јер сте заиста били преварени.

Бог вам може дати све ово ако је добро за вас, или ускратити ако је штетно. Али постоји обећање које је Бог заиста дао и зато се увек испуњава: „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се; јер сваки који иште прима, и сваки који тражи налази; и ономе који куца отвориће се."

Постајемо огорчени, јер нам Бог не даје све што тражимо. Али, сам Господ нам објашњава шта значи обећање: „Отац небески ће дати Духа Светога онима који Га замоле“.

Ово је обећање самог Бога. Бог нам даје Духа светог, то је важно!

У Цркви Христовој не можете добити ништа од онога због чега сте тамо дошли. Али ћете Њега увек имати у њој.

Христос је суштина Цркве, Он је смисао Цркве, Он је сама Црква.

Црква није средство. И да се не усуђујете да га промовишете као средство! Црква је Циљ и само Циљ.

Јер, циљ је Христос!

Зато је наша проповед узалудна, јер ми проповедамо земаљско, а треба да проповедамо оно небеско. Ми проповедамо славу земаљску, а треба да проповедамо славу небеску.

А када вичемо на телевизији или са говорница, убеђујемо друге колико смо ми, Црква, корисни у овоземаљском животу. Али људи нам не верују. Иначе, зашто нисмо у реду испред Свете Чаше? И с правом нам не верују.

Једино што треба да донесемо у умове и срца овога света јесте Христос Распети.

https://hristianstvo.bg/най-голямата-пошлост-е-да-се-пропаганд/

”Незбор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима

У једној земљи на брдовитом Балкану, иза сваког брда чека нека невјероватна људска прича, пуна преокрета и изненађења. Актери тих прича смо ми. Људи уплетени у вјечна питања истине, части, љепоте, опстанка… Увод у сваку од њих је наш живот, односно чињеница да га живимо иако му не знамо потпуни смисао. Разрада се, мање - више тиче нашега сусретања са другим људским бићима, и теме како да подијелимо ово мало простора са њима, који такође не знају потпуни одговор на поменуту недоумицу: откуд и зашто ми овђе боравимо? Закључци су разни, али их је велики број утемељен на разлазу и неразумијевању.

"Не-збор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима. Kод нас у Црној Гори тај ”незбор” се често сматра максималним друштвеним постигнућем, којим китимо своје јуначке груди наглашавајући како је ”још и добро што смо прекинули сваки контакт” јер у противном… ”свашта би било”!

Kолико год то звучало јадно и смијешно, има у томе истине. ”Незбор” је израз немоћи, наше немогућности да, у неком моменту, најчешће у тренутку појачаних емоција и осјетљивости, не можемо и не умијемо изаћи на крај ни са сопственим ни са туђим ограничењима. Чак ће вам и свештеник некад и понегђе савјетовати да се ”клоните људи” који вам изазивају невоље и са којима не можете неспоразум ријешити као људи. Небитно сад, да ли својом или њиховом кривицом.

Само, ако то чујете од свештеника, знајте да је то, што би се оно рекло - ”привремена мјера”. Нешто као прва помоћ. Мјера нужне самоодбране. Ако потраје, може прећи у самообману. У увјерење да постоје неки људи са којима ”нема приче” нити људских односа. Никад.

У таквој врсти обмане живјели су и јунаци анегдоте (истинитог догађаја са занимљивом и поучном радњом) коју ћу вам испричати. Поента приче није у одавању личних података, него у потресним емоцијама у које су се утапали и из којих су испливали њих двојица. Зато им нећу наводити права имена, ни мјесто становања. Ево нека, за потребе приче, један буде Митар, а други Рајко.

Дуго се познају, живе у истом граду, раде различите послове и воде животе прилично различитог интензитета, али што по завичајној, а што по основи исте улице у којој живе, често су се састајали на истим мјестима и у сличним друштвима. Било је то једно интензивно дружење, са пуно међусобних симпатија, хумора и разних малих међуљудских уступака и услуга које су утврђивале то познанство. Међутим, једног љета, у околностима које ће се касније испоставити крајње баналне и смијешне, један другоме су нашли разлога да замјере нешто. До степена да више никад један са другим ”не проговоре”. Сви њихови заједнички пријатељи знали су да је разлог свађе предимензиониран и очекивало се брзо измирење. Али, како каже пјесник: ”У бури ћутања, потонуле су лађице”.

Прошле су деценије. Путеви су им се прилично раздвојили. По многим основама. А међу њима и она: један је био ватрени и јавни присталица МЂ, а други умјерени у испољавању али непоколебљиви противник те политичке опције. Но, њихове пођеле су много дубље и емотивније усидрене у тај љетњи неспоразум, из времена много ранијег од овдашње вишестраначке демократије. Ову политичку пођелу помињем онако епизодно као назнаку да их судбина није водила у правцу помирења, него само још веће удаљености.

Ђеца су им се дружила, живот је правио разне приче које су преплитале рубове њихових хоризоната, али Митар и Рајко, никад више ни ”Здраво”…

Стигосмо и до овога љета 2023. на брдовитом Балкану. Преживјеше и један и други и август 2020. (иако су епохална радост и туга које су те године рађале овдашњим улицама биле опасне за њихова старачка срца), и ковид-19 (иако је било повуци-потегни и код једног и код другог). Преживјеше и дочекаше да се као два седамдесетпетогодишњака, као два стара полуочерупана кокота, нађу у чекаоници локалног Дома здравља. Без некадашње снаге да се запођене бој, без журбе да се што прије крене кући, без доброг вида да буду сигурни кога то наспрам себе виде… и без свједока, иког трећег да их чује. Митар је загледао у Рајка несигуран да ли добро види, а Рајко је одмјеравао да ли то Митар баш у њега гледа, иако су били сами. У том моменту, сами на свијету.

Осјетивши, ваљда, у тој чекаоници за здравствену помоћ, насушну потребу душевног здравља, потребу за праштањем, за уздигнућем од глупости и пролазности овога свијета, Митар проговори: ”Рајко, јеси ли то ти”?

А Рајко, као да је добио инфузију најјачих витамина или дијагнозу о одличном стању здравља, у једном даху одговори: ”Јесам, мој Митре. Окле ти овђе? Kако си?” као да је у том тренутку наставило да жубори и бучи оно давно прекинуто љето препуно валова и зрикаваца, и као да су препознајући један другога у тој (општој људској) немоћи, препознали сами себе. Kао да су један другоме постали огледало, и брза њега и хитна помоћ. И као да је сада, иако ближе крају него онда што је био - кад су се посвађали, живот могао да настави несметано и пуним током. Љепши и пропорођен.

https://www.vijesti.me/kolumne/670549/rajko-jesi-li-to-ti

Александријски патријарх Теодор је писмом одговорио на апел Његове Светости Патријарха српског Порфирија у којем се Његова Светост патријарх Порфирије заузима за митрополита Павла из Украјине који је неправедно затворен док су верници у Украјини изложени прогону, а њихова људска права се свакодневно крше.

Овај племенити, дубоко хришћански и заиста хумани гест Његове Светости патријарха Порфирија, да апелује на савест светских верских лидера у име оних који су прогоњени због своје хришћанске вере и припадности јединој канонској Православној Цркви у Украјини (Украјинској Православној Цркви) одјекује у срцима свих верујућих. Али, на жалост, изгледа не баш толико у срцу александријског патријарха.

Просто је запањујуће да је александријски патријарх искористио овакву прилику, апел који се односи на страдање верног народа Украјине, само да би скренуо пажњу на себе и закукао због наводне инвазије Русâ на његову јурисдикцију. Он упоређује стварно страдање верника у Украјини са наводним страдањем своје духовне пастве, само зато што је део његове пастве прешао под руску јурисдикцију, потпуно добровољно и самоиницијативно.

Александријски патријарх је први нарушио територијалну јурисдикцију Руске Цркве признавањем нелегитимне црквене организације за легитимну Цркву у Украјини. Због тога су се нека његова духовна деца побунила, сматрајући његове поступке неканонским, и затражила да буду примљени у Руску Цркву. Руси су чекали две године пре него што су примили свештенство и народ који су из горе наведеног разлога напустили јурисдикцију Александријске Патријаршије.

Невероватно је да се један православни предстојатељ тако високог ранга, као што је патријарх александријски, спустио на ниво јефтиног покушаја да најсветију Српску Православну Цркву увуче у спор који он лично води са Руском Православном Црквом – спор изазван и покренут, треба додати, управо лично његовим поступцима – и да све ово покуша да постигне користећи праведно заузимање Патријарха српског за брата епископа који је у затвору насупрот свим нормама које владају у цивилизованом свету.

Зар је институционално Православље заиста нарушено до те мере да може да толерише егоизам ових размера и потпуно одсуство било каквог осећаја за правду, па да се изјаве, као што је ова Патријарха александријског, шаљу широм света без трунке стида? Како се могу упоредити пљачка и паљење храмова, премлаћивање и терорисање свештенства и верника, лишавање грађанских и људских права па и држављанства, депортације, рације, затварања и слично у Украјини, са добровољним преласком једног броја свештеника у другу јурисдикцију?

Ако александријски патријарх жели да разговара о страдању своје пастве, можда би могао да наведе примере како је управо његово свештенство забранило „својој пастви“ приступ једином извору воде за пиће као казну за прелазак у другу јурисдикцију. Или, можда, да каже како су неки узимали антиминсе који припадају Руској Цркви само да би их фотографисали и исмевали се или како су његови епископи на разне начине вршили одмазду над свештенством и паством и да наведе многа слична кршења њихових права, па чак и основног људског достојанства.

Али не, александријски патријарх је уместо свега овога изабрао да јавно прозове и скоро осуди Његову Светост Патријарха српског због његовог позива да се поштују људска права неправедно осуђеног брата у Христу, свештенства и верника, страдајућег Тела Христовог у Украјини. На велику жалост и срамоту, александријски патријарх је искористио ову прилику да на најсрамнији и најнепристојнији начин каже: what about me?

Ведран Гагић

*

What about me?

Patriarch of Alexandria Theodore responded with a letter to the appeal of His Holiness Serbian Patriarch Porphyry, in which His Holiness Patriarch Porphyry intercedes for Metropolitan of Vyshgorod and Chernobyl Pavel from Ukraine, who is unjustly imprisoned while the faithful in Ukraine are being persecuted and their human rights violated on a daily basis. This noble gesture, deeply Christian and indeed humane, by His Holiness Porphyry, to apeal to the consciousness of world religious leaders on behalf of those who are being persecuted on the basis of their Christian faith and membership in the only canonical Orthodox Church in Ukraine resonates with every faithful heart. But it seems not so much with that of the Patriarch of Alexandria.

It is simply astonishing that the Patriarch of Alexandria utilised such an occasion, an apeal relating to the suffering of the faithfull people of Ukraine, only to call the attention to himself and to wail about the suposed invasion of his jurisdiction by the Russians. He compares the suffering of the faithful in Ukraine to the alleged suffering of his flock, some of whom, parenthetically, moved over to the Russian jurisdiction completely voluntarily and of their own initiative. The Patriarch of Alexandria was the first to violate the teritorial jurisdiction of the Russian Church with his recognition of an illegitimate churchlike organisation for the legitimate Church in Ukraine. Because of this, some of his flock deemed this action uncanonical, dissented and asked to be accepted into the Russian Church instead. The Russians waited for two years before receiving the clergy and people who left the jurisdiction of the Patriarchate of Alexandria for the said reason.

It is hard to believe that an Orthodox Primate of such a high rank as the Patriarch of Alexandria would stoop to a level of a cheap attempt to involve the Most Holy Serbian Orthodox Church into a dispute that he personaly has with the Russian Orthodox Church. A dispute caused, one must add, by his own actions alone. And furthermore, to attempt all this over such an uncontroversial issue as intercession by the Serbian Patriarch for a brother bishop who is imprisoned in violation of all civilised norms.

One cannot but wonder whether institutional Orthodoxy is really impaired to such a degree that it can tolerate egoism of this magnitude coupled with a complete absence of any sense of justice, where such utterances as those of Patriarch of Alexandria can be put in writing and dispersed worldwide without as much as a trace of shame? How can the looting and burning of temples, beating and terrorising the clergy and the faithful, deprivation of civil and human rights and even citizenship, deportations, raids, imprisonments, and the like, ever be compared to a voluntary transfer of a number of clergy to another jurisdiction?

If Patriarch of Alexandria wishes to talk about the suffering of his flock, he could perhaps cite examples of how he forbade “his flock” access to the only well of drinking water as a punishment for moving to another jurisdiction. Or, perhaps how some stole Russian antimensions only to take pictures and mock them, or how his bishops retaliated against disenting clergy in various ways, and many similar violations of their rights and even basic human dignity.

But no, the Patriarch of Alexandria instead chose to publically call out and almost condemn His Holiness the Serbian Patriarch for His apeal to respect the human rights of an unjustly condemned brother in Christ, other clergy and faithful, the suffering Body of Christ in Ukraine. Patriarch of Alexandria used this most solemn occasion in the most shameful and unbecoming manner to simply say: “what about me”.

Vedran Gagić

https://spc.rs/what-about-me/