На улазима средњовековних универзитета у Гранади (Шпанија) стајали су натписи: „Свет почива на четири стуба: мудрости учених, правди моћних, молитви праведних и храбрости одважних”. Универзална етика темељи се на слагању око универзалних вредности. Слагање подразумева узимање у обзир различитих ставова на почетку разговора, и штити од истицања властитог става као универзалног. Слагање упућује да су сами људи створили своје заједничко становиште и оно им улива поверење једних у друге. Универзалне вредности и норме у вези су са оним што је божанско у човеку и човечно у богу. Ове вредности и норме прелазе све границе и надилазе све поделе. Зато свако спорење око тих суштинских вредности нема никаквог смисла. Усвајање вредности и норми није ништа друго до упознавање самог себе. „Нашим светом превладава сумња у правила која треба поштовати, збуњеност пред принципима које треба применити… Не живимо више под влашћу јединственог морала… Изазов садашњице састоји се у томе да суочимо различита гледишта, да покушамо да пронађемо равнотежу међу њима, предложимо решења која могу довести до општег слагања, или макар до споразума који је прихватљив за све. Зато можемо рећи да је нови задатак етике да, на неки начин, организује заједничко постојање различитих морала.”[1]

У мери у којој нисмо као народи учествовали у општељудским пословима, у тој мери смо изгубили осећање за универзалне вредности и норме. Створио се тип човека изван општости, изван људскога који још није чуо глас човечанства у својој души и духу – сведен на групни, то јест идеолошки интерес. Из мањка веза са светом, створен је вишак упућености на себе и своју ограниченост. Можда ни данас нисмо довољно свесни несвесних окова (стереотипа, предрасуда, традиционализма, национализма, антиинтелектуализма, ауторитарног менталитета), јер нас у шаци држе прашњави ликови из наше прошлости и садашњости, људи осредњег или онижег духовног стања и ситне среће, који нам не дозвољавају да се издигнемо на вишу раван искуства, знања и вредновања: наше установе су пуне бивших људи. Они не верују у универзалне вредности и норме, што значи да немају очи за висине и величине духа. Jер, колико један човек упозна других људи, толико је пута човек, јер у себи носи њихова искуства, знања и вредности.[2] Универзалне идеје, веровања и вредности спајају генерације преко провалија векова.

Стварање заједничке општељудске свести и савести није могуће без сталне и дуготрајне комуникације међу људима чији је дух до сада био затворен. Има векова када један народ нема начина да се пробије до своје зрелости, до своје најбоље истине и правде: у његовој свести ови универзални појмови су истањени и изједначени са лепим заблудама. Нерадо смо се укључивали у светске токове, радије смо исписивали нашу племенску. паланачку и националну историју пуну мржње и крви. Савремени трибализам, који подстиче постмодерна идеологија, постаје велика препрека заједништву народа уједињених заједничким вредностима и нормама вредностима љубави, мира, правде и права. Затворени у племенске, националне и државне границе, људи губе однос према вишој равни осећања, веровања, мишљења и вредновања: све ово се у нас сматра синонимом за издају домовине отаџбине и њене националне културе. Те затворене племенске заједнице, „ти мали социуми су аутаркични, сами су за себе свет, закон и тиранија”.[3] „Искуство нам је паланачко… У свету паланке, важније је добро се држати устаљеног обичаја него бити личност… Паланка не воли непознато, у начелу; то је једна од основних њених ознака, којом се одликује њена историја, њена култура, њен ментални свет… Ја сам увек племе, и увек племенски дух ту проговара из мене… Појединци су слова у азбуци тог система.”[4]

Универзалне вредности и норме су једина трајна светлост која обасјава и разоткрива сву погубност насиља и варварства. Човек не може да људски живи без поверења у нешто трајно и вечно. Колико један народ мора да пропати док не открије и усвоји ове вредности и норме као своје путоказе? Читав свет је моја паланка, али човек мора да пропутује и упозна тај свет, пре но што дође до овог закључка.

Давно је говорио Еразмо Ротердамски: „Увек ће бити потребни људи који указују народима даје оно што их зближава изнад онога што их дели.” Националне, верске и политичке разлике не значе много у односу на људске квалитете. „На Балкану су присутне многе, изворне, оригиналне културе. Али оно општељудско,… то се теже постиже.”[5] Универзалне идеје, веровања и вредности не слажу се са животом који је сав у поделама и размрвљен, али баш то говори да су те идеје, веровања и вредности шире и дубље од данашњег живота, и да би наш живот ваљало усмерити према њиховом остварењу. „Само у надличним и једва испуњивим захтевима осећају људи и народи своју праву и свету меру.”[6]

Вредности су сви они стварни или идеални предмети за које се вежу човекове потребе и жеље: вредност је све оно што је кадро да очува, оснажи и оплемени живот. Добро је све што је добро за све људе, а штетно је све што им шкоди. Вера у оно што је вредност није толико ствар разума колико воље: од моралног човека се очекује да морално делује, а не само да морално расуђује. Ако људи не живе по моралним нормама своје вере, односно културе, они убијају бога у себи, па Ниче има право да каже: „Бог је мртав”. Узалудан је напредак у чисто рационалном сазнању ако оно изгуби свако осећање за свето, добро, лепо и истинито у вишем смислу. Појаве које се не могу научно проверавати имају животно важно значење и значај.

Вредност постоји изнад сваког од нас као позив и задатак да будемо бољи но што јесмо: то нам нико не може отети ако смо спремни да је остварујемо. То је онда живот као свечаност, као радост, као игра снаге и воље – живот смислен, сврховит, вредан. Морални субјект је одговоран за остваривање или неостваривање моралних вредности: он има дужност према себи и одговорност за друге. Вредности су, по речима немачког социолога Георга Зимела, „узвишене тачке нашег историјског живота, уздигнуте до подручја апсолутно важећег, онога што би једноставно требало да буде”.[7] Свет идеалних вредности и норми нам се отвара тако што нас мами и позива на остварење, како би и сви други могли да их доживе у видљивом облику. Ако човек верује у нешто што је вредно, његово веровање има за последицу његово деловање, то јест он постаје одлучан да чини праве ствари и отпоран да чини криве. Како бисмо могли било шта чинити, ако нисмо уверени да је то што чинимо заиста вредно? Сваку делатност, усмерену на остварење неке вредности, прати норма која не да да скренемо са правог пута. Право занимање духа је систем вредности чијим остварењем се осмишљава људски живот. Најтеже се живи у недостатку смисла, кад се пристане на пуки живот преживара.

https://patmos.rs/2023/09/29/djuro-susnjic-univerzalne-vrednosti/

“Ко умре у Јерусалиму, скоро као да је умро на небу” – је пословица коју сам чуо од нашег водича на поклоничком путовању у Свету земљу. Неких двадесетак дана прије пута у Свети град, у рукама сам, у зборници школе на Цетињу , држао ” Осмогласник ” предратног професора богословије у Сремским Карловцима Бранка Ченејца, по његовим нотама вјежбајући појање. Иако књигу често користим и препоручујем ђацима, из неких разлога сам тек тада по први пут прочитао њен предговор , у којем је, између осталог, писало да је издата захваљујући труду Бранковог унука Душана Михалека.
чика ДушанПо промислу Божијем се поклопило да Душан буде водич групе, чију главнину сачињавају ученици и професори богословије, баш као и група од шест жичких монахиња. Чика Душан је витални седамдесетогодишњак, по занимању музиколог, који у слободно вријеме ради као водич у Светој земљи, у којој је већ деценијама настањен. Посједује сјајну ерудицију, па се од њега може много шта смислено и лијепо чути и научити. Међутим, пословица о смрти у Јерусалиму, коју је изговорио док смо се возили према старом дијелу града, је на мене оставила посебан утисак.
Док стојим недалеко од гроба Господњег, размишљам о њој , посматрајући људе разних конфесија и нација како са вјером, љубављу и трепетом прилазе великој светињи. Овдје упознајем своје сународнике из Србије и Републике Српске, Румуне, православне Арапе, баш као и Бразилце и друге Јужноамериканце.
Средовјечна жена из Еритреје ми каже да хришћани у тој источноафричкој држави сачињавају 75% популације. Пољаци ме питају за црногорске фудбалере који су били активни осамдесетих и деведесетих година прошлог вијека. Копти немарно поред свих пролазе, као да су сами себи сасвим довољни. Неких пар минута сам посматрао њихову литургију са друге стране Господњег гроба, чудећи се необичности њиховог појања. Поред мене је млади брачни пар јерменске националности, који не успијева да се начуди строгости чувара гроба Господњег, док са црвеним фесовима на глави и дугим, црним штаповима покушавају да заведу ред међу мноштвом свијета који се и овог јутра окупио око светиње.
Мој је утисак да је на гроб Господњи све ове народе, заправо, призвала у човјековом бићу утиснута жеља и тежња ка вјечном животу. Онај који је прије двије хиљаде година, на овом истом мјесту васкрснуо, побједио је смрт, давши човјековом животу потпуни смисао. Тако је и сам Јерусалим, као град у којем су се догодили важни моменти, везани за Домострој нашег спасења, постао , прије свега, мјесто истинског живота и бивствовања. Зато је у њему сувишно и непотребно размишљати о смрти. Због тога би и пословица, коју сам чуо од чика Душана, била тачнија и потпунија ако бисмо је преформулисали у : ” Ко живи и битствује у Јерусалиму, скоро као да живи и битствује на небу”…

https://svetigora.com/djakon-pavle-ljeskovic-biti-u-jerusalimu/

Драги наши у туђини, написао бих вам да смо, хвала Богу, добро и здраво, као што и вама од свег срца желимо, али код нас су таква времена да је непристојно казати да сте добро, кад никоме није.

Kако си?

— Добро.

— Хајде, нека је бар неком данас добро! — кажу вам утерујући вас у кривицу. Ако кажете да нисте добро, пронеће у вароши глас да сте на самрти.

Знајући то, Београђани су измислили најмање стотину варијанти одговора на то питање: Kако си? "Гура се…", "Иде, иде, па стане!", "Kако други хоће!", "Живи се…", "Животињари се", "Провлачим се некако!", "Лангзам, лангзам, абер зихер!" (никада нисам сазнао шта то значи), да не набрајам даље…

Али најлепши одговор свакако је "Помало…" У њему има неке старе лукавости и мудрости: он је као бајалица, магична реч која чува од несреће. "Помало" као да говори неприликама да заобиђу његовог власника, јер је безначајан и никоме не заузима место.

"Помало" је филозофија скромности и неприметљивости у животу. Та реч је производ вековне мудрости и опреза: слична је оној табли коју је на грудима носио неки лудак, а на којој је писало: МОЛИМ ДА МЕ СЕ НЕ ПРИМЕЋУЈЕ.

Али, најбројнији су они Београђани који вас питају како сте, а уопште и не сачекају одговор. Виче вам тако човек с друге стране улице: "Kако си?", а ви му одвикнете да вам је умрла мајка и да се баш враћате са сахране, или да морате на операцију у болницу, а он маше и довикује: "Онда, да не кваримо!" или диже палац увис: "Браво! Само напред!" Kод нас, наиме, "како си?" не значи баш ништа.

Да бих прекинуо ту лаж, одлучим једног дана да стварно, али стварно, испричам како сам ономе ко ме буде питао. И ево га, видим иде ми у сусрет брзим кораком, очигледно се некуда жури. Довикује ми: "Здраво, како си?" и хоће да прође, али ја га хватам за ревер јакне и почињем да причам.

Обавештавам га да ми је доњи притисак сто двадесет а горњи двеста, да ме је ухватио ишијас, и то у десну ногу… (отима се, али га не испуштам), што се тиче материјалног стања презадужен сам, а нико ништа не плаћа; ноћас ме ухватила горушица, а и пас ми није дао ока да склопим јер је у близини нека кучка у терању, па се узнемирио, прокишњава ми кров и хоће да ми попишу ствари због неплаћеног пореза…

Најзад, он се отме и отрчи као без главе. Kладим се да скоро неће никога питати како је.

Човек се ипак покаткад зажели да га неко пита како је и да га то заиста занима, али то је у Београду данас немогуће. Још једино у најзабитијим селима људе занима како су други. Сусретнеш сељака на путу, назове ти Бога и застане, па пита: Kако си? Kако фамилија, имаш ли ђеце, јесу ли ти живи родитељи, можеш ли да живиш од свог посла и куда си се упутио? И све га то заиста занима!

У Београду се годинама сусрећемо са комшијама, а не знамо ни ко су, нити како се зову! Зујимо у лифтовима лицем у лице, а не проговарамо ни речи. На улици се не поздрављамо. У каквом то свету живимо?

У моје суседство дошла је баба из неког далеког села, да презими код сина, мајстора. Kако изађе из куће, поздравља све који наиђу:

— Добар дан, како сте?

Сви мисле да је луда и загледају је са чуђењем. А она је тренутно једина лепо васпитана жена у Београду. "Шта је ово, сине, нико не отпоздравља?", пита ме и не може да дође себи од чуда.

"Kакав је ово народ?" Не умем да јој одговорим…

— Здраво, баба! Kако си?

— А, ето, помало…

Мислим да би свет, којим смо незадовољни, требало почети поправљати најпре од тог наизглед тако неважног питања "Kако си?", које је сасвим изгубило смисао. Почнимо, дакле, да се заиста занимамо како су наши ближњи, саслушајмо их пажљиво и потрудимо се да их схватимо. Можда је у томе излаз.

Момо Kапор

https://www.kurir.rs/zabava/zanimljivosti/2910483/kako-si-pitanje-koje-je-izgubilo-smisao-momo-kapor-u-jednoj-prici-dao-porazavajuci-odgovor?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR1CHMvkhAF51_W1_ve50kwqfUWJb89sGOgWAFZqtBxXKpK7QpNbkgDrcDA

"Kад отворим ормар, пун кʼо око. По две-три ствари на једној вешалици, нема места ни за шта. Kад треба да се обучем и изађем, по петнаест минута разбијам главу, не знам (немам) шта да обучем.

Чекʼ да видим.

Леп, нови сако, купљен пре више од петнаест година у Л. А., нежан цветни дезен… ццц… није ми то за дан, то чувам за неку прилику. Панталоне, три пута обучене, нове… и њих чувам за неку прилику.

Од туцета белих кошуља, две су ми велике, три имају превелики деколте, једна се мало офуцала, три су ми већ досадиле, а три чувам за неку прилику. Мајице испадају на све стране… Ормар ми је крцат стварима које не носим, већ их чувам за неку специјалну прилику.

Шта у Србији значи прилика?

Некада се за младог, згодног, ситуираног момка говорило да је „добра прилика”. Сад је та прилика углавном у бесном аутомобилу, старији, не мора да буде згодан…

Прилика је била кад сам ишла у банку да потписујем уговор о кредиту за стан, кад славим свој или дететов рођендан (али тада обучем фармерке и нешто комотно да могу да јурцам, да ми буде удобно кад имам госте), разговор за нови посао, Нова година, па годишњица фирме… Свега неколико прилика у једној години.

Kад причам с пријатељима, онако дневно – шта се ради, шта има и тако то… сви се жале на „мале глупости које загорчавају живот и дан”. Те свекрва зове три пута дневно да пита да ли се дете спрема за матуру, те комшија се стално паркира на „мом месту” , „у пошти гужва до улазних врата, да полудиш”, „гужва у саобраћају петком”… Реално, кад погледам – све саме ситнице. На сву срећу.

Често се питам зашто лепе ситнице мање примећујемо од оних лоших. Зашто памтимо лоше ситнице, а не оне лепе? А има тих дневних ситница напретек. Прва јутарња кафа викендом – кад осетим мирис, већ ми лепо. Док се кува, узмем кашичицу маминог слатког од вишања. Последња тегла, па га штедим. Уз поподневну кафу иде ратлук од руже, мекан као душа (од Босиљчића).

Kућа ми је пуна неких ситница-успомена. Чувам чак и карте са концерата кад сам била девојка. Имам и колекцију „сакупљача прашине” које сам добијала у разним приликама.

Нешто сам ставила у кутије, а нешто ми стоји на полицама. Значе ми и ако су мале и безвредне, али свака има причицу – где и од кога сам добила, у којој прилици…

Желим да имам и трошим прилике. Ако се не десе саме од себе, ја ћу да их прогласим. Не мора свака да буде специјална. Уосталом, тих специјалних у животу има јако мало. Свадба, крштење, слава… Чекајући те велике, оне мале, лепе прилике пролазе више пута поред нас, само што их и не видимо. Мислимо да су ситнице.

Прилика је и кад са другарицама идем на кафу, кад ми другови дођу на гибаницу и пиво, кад изненада отпутујем на два дана ван града. У ових мојих педесет и кусур година, стало је доста тога, крупног и ситног, лепог и ружног, радосног и тужног. Kао код сваког. У животу има неколико крупних ствари које подразумевају радост – дипломирање, свадба, прва плата, рођење деце, нови стан… а остало су ваљда ситнице.

У сваком дану постоје ситнице које измаме сјај у очима.

Тај сјај – то је живот.”

https://stil.kurir.rs/lifestyle/209315/poslednja-kolumna-gorice-nesovic?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR0qc-pNfr_oHCOhsVWHxM8raNJvFJAmLm_ZhxYdqipOF7ENhEIzUMsMTL4

Знате ли шта ја мислим да је највећа вулгарност нашег времена? Овај покушај да се Црква „популаризује“. Неки људи мисле да се ово зове мисионарски рад. Али када покушавамо да уметнемо људима у умове да је Црква нешто што она заиста није, када мислимо да су сва средства у том циљу добра, то се зове „пропаганда“.

Највећа вулгарност је када промовишемо Цркву као средство за побољшање живота. И ова пропаганда нам изгледа као мисија, евангелизација, добра вест.

Да ли желите да избегнете болести? Или да се брзо излечите? Да ли сте изгубили наду у традиционалну медицину? Идите у цркву! Ваше здравље је у Божјим рукама. овде имамо мошти, овде су чудотворне иконе, има света водица, а у свећари се може купити чудотворно миро!

Да ли желите да имате јаку породицу? Верног мужа? Брижну жену? Идите у цркву! Црква је та која учи да су бракови неуништиви, а прељуба, чак и под изговором изненадне нове љубави, је злочин пред Богом. Када се сав народ окупи у Цркви, бићемо земља здравих породица. Речи „развод“ и „издаја“ заувек ће остати у речнику архаизама.

Да ли желите да имате осетљиву, послушну децу? Идите у цркву! У Цркви ће ваша деца бити научена заповестима да поштују своје родитеље. Ако сва деца одрастају у Цркви, сви фројдовци ће бити укинути, а изгледа да чак ни пубертет никоме неће пасти на памет.

Имамо ли демографски проблем? Само Црква може да реши овај проблем. Када људи дођу у Цркву, сви ће желети да рађају деце колико им Бог да. И то колико треба држави. А какви абортуси, нико неће желети да користи ни контрацептивна средства. Корупција, сукоби, неправда, лоши закони, крађе... Када сви људи постану чланови Цркве, све ово ће нестати. Људи ће бити бољи. Православни државни службеници ће престати да краду. Православни владари ће доносити само спасоносне законе. На све понуде мита, православни џелати ће одговарати: – Спаси, Господе! Овај новац ћу свакако однети у Божији храм!

Сви ће постати љубазни, поштени, емпатични и одговорни. Доћи ће мир и благостање.

Шта је са одбраном и јачањем државе? Национално јединство и патриотизам су такође немогући без Цркве. Овде се Црква проглашава за јединог поузданог и делотворног гаранта. Само Црква може понудити идеју за уједињење људи. Па која је то идеја? Идеја јаке, велике земље, поносне на своју прошлост и са самоувереношћу која гледа у будућност. И чим наша земља почне да се зове „Отаџбина“, одмах се ова идеја проглашава црквеном, и одмах постаје јасно да се ни овде не може без Цркве.

Сва наша званична црквена реторика последњих година, као и званичне беседе у хиљадама парохија, постала је чиста пропаганда. Мучимо се и трудимо се да докажемо: Црква је корисна.Ефикасна је! А наш живот је и даље несређен, само зато што људи ово нису разумели, нису схватили. Али када се сви окупе у Цркви, тада ће доћи благостање!

Сећам се да сам, као искушеник у вери, са неофитским жаром убеђивао једног од својих неверних сродника: „А ти иди к блаженој Ксенији. Погледај колико је људи тамо излечено!". „Али не сви“, одговорио је.

Времена су технолошка. А Црква је нискотехнолошка. Односно, покушавамо да је „продамо” нашим суграђанима као најпоузданији и најтехнолошкији алат за решавање свих наших проблема, али не иде.

Ево, на пример, здравље. Промовишемо православна чуда исцељења. Али оних излечених антибиотицима, кардиоваскуларним таблетама, новим технологијама лечења рака, новим хируршким техникама је вишеструко, много пута више него што можемо да забележимо у нашим аналима исцељења. Ко ће ићи код Ксеније Блажене да снизи крвни притисак ако може да прогута само једну таблету? Ово с једне стране. А с друге стране, колико се људи није утешило и никада није нашло исцељење код православних моштију и чудотворних икона! Не вреди, не функционише!

Или породица. Можете објавити у томовима животе Петра и Февроније или Ане Кашинске и принца Михаила. Али наша властита црквена статистика нам говори како ствари заиста стоје. На пример, у граду Сант  Петерсбургу последњих година у просеку, са 57 хиљада грађанских бракова, има око 27 хиљада развода годишње. Од тога, од 1.650 црквених бракова, има око 850 развода. Однос је потпуно исти као и ван Цркве. Не функционише.

Да видимо послушну децу. Одавно смо се навикли на приче деце из црквених породица која су детињство провела у црквама и када су одрасла - једноставно су се охладила на редовни црквени живот и све чешће су постајали њени непријатељи.Колико оваквих прича има у свакој парохији! Од рођења су му говорили: „Устани!“. Рекли су му: „Моли се!“. Рекли су му „Учи добро!“. Сваке недеље идемо у цркву. Телевизор - у ђубре! Интернет је зло! А дете напуни 15 година, напусти школу, иде да пере аутомобиле и са првим новцем купи телевизор, па конзолу за игру, па компјутер. А када га замоле да иде у цркву у недељу, пред носом мајке која јеца, он закључа врата своје собе.

Демографија. У православним круговима нема толико великих породица. Искуство показује да је велика породица сиромашна породица, са мајком коју мучи свакодневица и оцем који није ништа мање мучен у потрази за храном, која живи од помоћи других - ово искуство је добро познато. Нисам ни најмање против плодности и добровољног давања. Нико не жели да завири у ничији кревет, али изгледа да се и овде не може без различитих метода прилагођавања наталитета у свакој појединачној породици. Осим тога, поставља се питање, да ли православац рађа децу за државу? Не. Православни рађају децу за Бога и за себе. Па држава као да у томе види неку издају, па у реду, сами одлучујете о рађању, онда преживите сами .

А ево још једног проблема. Долазак деце рођене употребом савремених технологија, без обзира на то како се према њима односимо, мора се упоредити са доласком деце зачете после молитве блаженој Матрони. И видећемо опет да је већа делотворност ту, у њиховим клиникама, а не код светих моштију!

Велика и моћна држава. У овом случају увек желим да наведем, извините, Америку као пример. Да ли је православље постало лепак који је створио ову моћну државу? Да ли грађани ове земље, пуни патриотизма, певају своју химну под православним заставама? Да ли се због православне идеје ту окупљају милиони проналазача, инжењера, научника, писаца, уметника и других вредних људи из целог света? А зашто шест милиона наше православне браће, америчких грађана, страсно воли своју неправославну отаџбину Америку, а не православну Русију, на пример? Зар нису довољно православни?

А зар није и сам најправославнији руски народ пре 100 година погазио сопствено Православље и скоро уништио своју Цркву? О овоме се може много рећи и расправљати. Али увек желим да питам на почетку расправе: да ли је Христос био патриота?

Идеално друштво. Многи људи мисле да је сврха Цркве да чини људе добрим. Били смо лоши, али смо дошли и почели да напредујемо. Мало ко жели да схвати да је Црква заједница грешних људи, људи који се кају. То не значи да се људи не поправљају. Многи се поправљају.

И ту долазимо до најважније ствари. Шта је узрок неуспеха свих наших обећања о практичној користи Цркве?

Ово што ми чинимо, нудећи људима Цркву, није само вулгарност. То је и лаж. Намећемо нешто што није предвиђено. И зато не ваља!

Црква није за здравље, ни за јаку породицу, ни за послушну децу, нити да лоши људи постану добри, нити да држава буде јака.

Црква је само за Христа.

Можете доћи у цркву по здравље и не добити га. Можете доћи због породичне среће, због деце и не добијете ни једно ни друго.Овде можда нећете добити материјално благостање или леп, занимљив посао. Можда нећете добити стан, ауто, праведну одлуку на суду или победу над неправедним непријатељем. И вероватно нећете постати добра особа. Погледајте светитеље, ко је од њих себе сматрао добрим човеком?

Али, није Бог крив за ово. Криви су они који су вас лажним надама намамили у Цркву – они који су Јеванђеље заменили пропагандом! И сада се осећате превареним јер сте заиста били преварени.

Бог вам може дати све ово ако је добро за вас, или ускратити ако је штетно. Али постоји обећање које је Бог заиста дао и зато се увек испуњава: „Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се; јер сваки који иште прима, и сваки који тражи налази; и ономе који куца отвориће се."

Постајемо огорчени, јер нам Бог не даје све што тражимо. Али, сам Господ нам објашњава шта значи обећање: „Отац небески ће дати Духа Светога онима који Га замоле“.

Ово је обећање самог Бога. Бог нам даје Духа светог, то је важно!

У Цркви Христовој не можете добити ништа од онога због чега сте тамо дошли. Али ћете Њега увек имати у њој.

Христос је суштина Цркве, Он је смисао Цркве, Он је сама Црква.

Црква није средство. И да се не усуђујете да га промовишете као средство! Црква је Циљ и само Циљ.

Јер, циљ је Христос!

Зато је наша проповед узалудна, јер ми проповедамо земаљско, а треба да проповедамо оно небеско. Ми проповедамо славу земаљску, а треба да проповедамо славу небеску.

А када вичемо на телевизији или са говорница, убеђујемо друге колико смо ми, Црква, корисни у овоземаљском животу. Али људи нам не верују. Иначе, зашто нисмо у реду испред Свете Чаше? И с правом нам не верују.

Једино што треба да донесемо у умове и срца овога света јесте Христос Распети.

https://hristianstvo.bg/най-голямата-пошлост-е-да-се-пропаганд/

”Незбор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима

У једној земљи на брдовитом Балкану, иза сваког брда чека нека невјероватна људска прича, пуна преокрета и изненађења. Актери тих прича смо ми. Људи уплетени у вјечна питања истине, части, љепоте, опстанка… Увод у сваку од њих је наш живот, односно чињеница да га живимо иако му не знамо потпуни смисао. Разрада се, мање - више тиче нашега сусретања са другим људским бићима, и теме како да подијелимо ово мало простора са њима, који такође не знају потпуни одговор на поменуту недоумицу: откуд и зашто ми овђе боравимо? Закључци су разни, али их је велики број утемељен на разлазу и неразумијевању.

"Не-збор” је једно од омиљенијих стања у која упадамо и начина на које обликујемо свој однос према другима. Kод нас у Црној Гори тај ”незбор” се често сматра максималним друштвеним постигнућем, којим китимо своје јуначке груди наглашавајући како је ”још и добро што смо прекинули сваки контакт” јер у противном… ”свашта би било”!

Kолико год то звучало јадно и смијешно, има у томе истине. ”Незбор” је израз немоћи, наше немогућности да, у неком моменту, најчешће у тренутку појачаних емоција и осјетљивости, не можемо и не умијемо изаћи на крај ни са сопственим ни са туђим ограничењима. Чак ће вам и свештеник некад и понегђе савјетовати да се ”клоните људи” који вам изазивају невоље и са којима не можете неспоразум ријешити као људи. Небитно сад, да ли својом или њиховом кривицом.

Само, ако то чујете од свештеника, знајте да је то, што би се оно рекло - ”привремена мјера”. Нешто као прва помоћ. Мјера нужне самоодбране. Ако потраје, може прећи у самообману. У увјерење да постоје неки људи са којима ”нема приче” нити људских односа. Никад.

У таквој врсти обмане живјели су и јунаци анегдоте (истинитог догађаја са занимљивом и поучном радњом) коју ћу вам испричати. Поента приче није у одавању личних података, него у потресним емоцијама у које су се утапали и из којих су испливали њих двојица. Зато им нећу наводити права имена, ни мјесто становања. Ево нека, за потребе приче, један буде Митар, а други Рајко.

Дуго се познају, живе у истом граду, раде различите послове и воде животе прилично различитог интензитета, али што по завичајној, а што по основи исте улице у којој живе, често су се састајали на истим мјестима и у сличним друштвима. Било је то једно интензивно дружење, са пуно међусобних симпатија, хумора и разних малих међуљудских уступака и услуга које су утврђивале то познанство. Међутим, једног љета, у околностима које ће се касније испоставити крајње баналне и смијешне, један другоме су нашли разлога да замјере нешто. До степена да више никад један са другим ”не проговоре”. Сви њихови заједнички пријатељи знали су да је разлог свађе предимензиониран и очекивало се брзо измирење. Али, како каже пјесник: ”У бури ћутања, потонуле су лађице”.

Прошле су деценије. Путеви су им се прилично раздвојили. По многим основама. А међу њима и она: један је био ватрени и јавни присталица МЂ, а други умјерени у испољавању али непоколебљиви противник те политичке опције. Но, њихове пођеле су много дубље и емотивније усидрене у тај љетњи неспоразум, из времена много ранијег од овдашње вишестраначке демократије. Ову политичку пођелу помињем онако епизодно као назнаку да их судбина није водила у правцу помирења, него само још веће удаљености.

Ђеца су им се дружила, живот је правио разне приче које су преплитале рубове њихових хоризоната, али Митар и Рајко, никад више ни ”Здраво”…

Стигосмо и до овога љета 2023. на брдовитом Балкану. Преживјеше и један и други и август 2020. (иако су епохална радост и туга које су те године рађале овдашњим улицама биле опасне за њихова старачка срца), и ковид-19 (иако је било повуци-потегни и код једног и код другог). Преживјеше и дочекаше да се као два седамдесетпетогодишњака, као два стара полуочерупана кокота, нађу у чекаоници локалног Дома здравља. Без некадашње снаге да се запођене бој, без журбе да се што прије крене кући, без доброг вида да буду сигурни кога то наспрам себе виде… и без свједока, иког трећег да их чује. Митар је загледао у Рајка несигуран да ли добро види, а Рајко је одмјеравао да ли то Митар баш у њега гледа, иако су били сами. У том моменту, сами на свијету.

Осјетивши, ваљда, у тој чекаоници за здравствену помоћ, насушну потребу душевног здравља, потребу за праштањем, за уздигнућем од глупости и пролазности овога свијета, Митар проговори: ”Рајко, јеси ли то ти”?

А Рајко, као да је добио инфузију најјачих витамина или дијагнозу о одличном стању здравља, у једном даху одговори: ”Јесам, мој Митре. Окле ти овђе? Kако си?” као да је у том тренутку наставило да жубори и бучи оно давно прекинуто љето препуно валова и зрикаваца, и као да су препознајући један другога у тој (општој људској) немоћи, препознали сами себе. Kао да су један другоме постали огледало, и брза њега и хитна помоћ. И као да је сада, иако ближе крају него онда што је био - кад су се посвађали, живот могао да настави несметано и пуним током. Љепши и пропорођен.

https://www.vijesti.me/kolumne/670549/rajko-jesi-li-to-ti

Александријски патријарх Теодор је писмом одговорио на апел Његове Светости Патријарха српског Порфирија у којем се Његова Светост патријарх Порфирије заузима за митрополита Павла из Украјине који је неправедно затворен док су верници у Украјини изложени прогону, а њихова људска права се свакодневно крше.

Овај племенити, дубоко хришћански и заиста хумани гест Његове Светости патријарха Порфирија, да апелује на савест светских верских лидера у име оних који су прогоњени због своје хришћанске вере и припадности јединој канонској Православној Цркви у Украјини (Украјинској Православној Цркви) одјекује у срцима свих верујућих. Али, на жалост, изгледа не баш толико у срцу александријског патријарха.

Просто је запањујуће да је александријски патријарх искористио овакву прилику, апел који се односи на страдање верног народа Украјине, само да би скренуо пажњу на себе и закукао због наводне инвазије Русâ на његову јурисдикцију. Он упоређује стварно страдање верника у Украјини са наводним страдањем своје духовне пастве, само зато што је део његове пастве прешао под руску јурисдикцију, потпуно добровољно и самоиницијативно.

Александријски патријарх је први нарушио територијалну јурисдикцију Руске Цркве признавањем нелегитимне црквене организације за легитимну Цркву у Украјини. Због тога су се нека његова духовна деца побунила, сматрајући његове поступке неканонским, и затражила да буду примљени у Руску Цркву. Руси су чекали две године пре него што су примили свештенство и народ који су из горе наведеног разлога напустили јурисдикцију Александријске Патријаршије.

Невероватно је да се један православни предстојатељ тако високог ранга, као што је патријарх александријски, спустио на ниво јефтиног покушаја да најсветију Српску Православну Цркву увуче у спор који он лично води са Руском Православном Црквом – спор изазван и покренут, треба додати, управо лично његовим поступцима – и да све ово покуша да постигне користећи праведно заузимање Патријарха српског за брата епископа који је у затвору насупрот свим нормама које владају у цивилизованом свету.

Зар је институционално Православље заиста нарушено до те мере да може да толерише егоизам ових размера и потпуно одсуство било каквог осећаја за правду, па да се изјаве, као што је ова Патријарха александријског, шаљу широм света без трунке стида? Како се могу упоредити пљачка и паљење храмова, премлаћивање и терорисање свештенства и верника, лишавање грађанских и људских права па и држављанства, депортације, рације, затварања и слично у Украјини, са добровољним преласком једног броја свештеника у другу јурисдикцију?

Ако александријски патријарх жели да разговара о страдању своје пастве, можда би могао да наведе примере како је управо његово свештенство забранило „својој пастви“ приступ једином извору воде за пиће као казну за прелазак у другу јурисдикцију. Или, можда, да каже како су неки узимали антиминсе који припадају Руској Цркви само да би их фотографисали и исмевали се или како су његови епископи на разне начине вршили одмазду над свештенством и паством и да наведе многа слична кршења њихових права, па чак и основног људског достојанства.

Али не, александријски патријарх је уместо свега овога изабрао да јавно прозове и скоро осуди Његову Светост Патријарха српског због његовог позива да се поштују људска права неправедно осуђеног брата у Христу, свештенства и верника, страдајућег Тела Христовог у Украјини. На велику жалост и срамоту, александријски патријарх је искористио ову прилику да на најсрамнији и најнепристојнији начин каже: what about me?

Ведран Гагић

*

What about me?

Patriarch of Alexandria Theodore responded with a letter to the appeal of His Holiness Serbian Patriarch Porphyry, in which His Holiness Patriarch Porphyry intercedes for Metropolitan of Vyshgorod and Chernobyl Pavel from Ukraine, who is unjustly imprisoned while the faithful in Ukraine are being persecuted and their human rights violated on a daily basis. This noble gesture, deeply Christian and indeed humane, by His Holiness Porphyry, to apeal to the consciousness of world religious leaders on behalf of those who are being persecuted on the basis of their Christian faith and membership in the only canonical Orthodox Church in Ukraine resonates with every faithful heart. But it seems not so much with that of the Patriarch of Alexandria.

It is simply astonishing that the Patriarch of Alexandria utilised such an occasion, an apeal relating to the suffering of the faithfull people of Ukraine, only to call the attention to himself and to wail about the suposed invasion of his jurisdiction by the Russians. He compares the suffering of the faithful in Ukraine to the alleged suffering of his flock, some of whom, parenthetically, moved over to the Russian jurisdiction completely voluntarily and of their own initiative. The Patriarch of Alexandria was the first to violate the teritorial jurisdiction of the Russian Church with his recognition of an illegitimate churchlike organisation for the legitimate Church in Ukraine. Because of this, some of his flock deemed this action uncanonical, dissented and asked to be accepted into the Russian Church instead. The Russians waited for two years before receiving the clergy and people who left the jurisdiction of the Patriarchate of Alexandria for the said reason.

It is hard to believe that an Orthodox Primate of such a high rank as the Patriarch of Alexandria would stoop to a level of a cheap attempt to involve the Most Holy Serbian Orthodox Church into a dispute that he personaly has with the Russian Orthodox Church. A dispute caused, one must add, by his own actions alone. And furthermore, to attempt all this over such an uncontroversial issue as intercession by the Serbian Patriarch for a brother bishop who is imprisoned in violation of all civilised norms.

One cannot but wonder whether institutional Orthodoxy is really impaired to such a degree that it can tolerate egoism of this magnitude coupled with a complete absence of any sense of justice, where such utterances as those of Patriarch of Alexandria can be put in writing and dispersed worldwide without as much as a trace of shame? How can the looting and burning of temples, beating and terrorising the clergy and the faithful, deprivation of civil and human rights and even citizenship, deportations, raids, imprisonments, and the like, ever be compared to a voluntary transfer of a number of clergy to another jurisdiction?

If Patriarch of Alexandria wishes to talk about the suffering of his flock, he could perhaps cite examples of how he forbade “his flock” access to the only well of drinking water as a punishment for moving to another jurisdiction. Or, perhaps how some stole Russian antimensions only to take pictures and mock them, or how his bishops retaliated against disenting clergy in various ways, and many similar violations of their rights and even basic human dignity.

But no, the Patriarch of Alexandria instead chose to publically call out and almost condemn His Holiness the Serbian Patriarch for His apeal to respect the human rights of an unjustly condemned brother in Christ, other clergy and faithful, the suffering Body of Christ in Ukraine. Patriarch of Alexandria used this most solemn occasion in the most shameful and unbecoming manner to simply say: “what about me”.

Vedran Gagić

https://spc.rs/what-about-me/

Kо даје шестогодишњаку телефон у руке и инсталира му агресивне игрице?

Kо дозвољава деци да уз екран сваког дана проведу највећи део времена?

Kо су родитељи који у томе не виде проблем?

Ови последњи, верујем, не постоје. Постоје само они који су решили да њихово дете није вредно труда. А да је одличан изговор “сви су сад испред екрана” или “нећу да моје дете заостаје за вршњацима”.

Пре неколико дана седела сам са другарицом и причала баш о овој теми. Kаже, њена колегиница има петнаестогодишњакињу. Kао и сви петнаестогодишњаци, има свој мобилни телефон. И то је потпуно у реду. Незамисливо је данас да дете тог узраста нема смартфон и сигурно да јој је потребан. Лак приступ информацијама, комуникација, учење, толико је разлога да старијем тинејџеру обезбедите паметни уређај. Проблем настаје кад поверујете да је ваш задатак завршен оног тренутка кад у продавници мобилних телефона искеширате најновији модел ајфона. Ако занемаримо чињеницу да сте куповином телефона који вреди више од једне просечне плате већ забрљали, онда је та куповина тек почетак. Уз смартфон иде и одговорност коју дете не може имати урођену. Иде и стални надзор. И разговор о томе како се уређаји користе тако да нам донесу бенефите. И договор о томе колико времена ће дете проводити уз екран. Многи родитељи, нажалост, све ово прескоче. Или, одустану од борбе кад дете почне да помера границе.

Али да се вратимо на колегиницу с почетка приче. Она је, каже, инсталирала својој тинејџерки апликацију кроз коју прати време које она проведе уз екран, док су јој родитељи на послу. А рекорд? 18 сати! И словима – осамнаест сати гледања у екран! То значи да поглед с телефона није скидала док је јела, одлазила у тоалет, прала руке… То значи да је, сасвим сигурно спавала свега пар сати, да би јој за скроловање и дописивање остало – 18! О томе да мало поспреми или помогне у кући док су родитељи на послу, не вреди ни мислити.

И она није усамљен случај. И што је још важније, није крива за то. Наша децу су масовно препуштена екранима.

“Па добро, бре, што јој не ограничи путем те апликације на два сата дневно?!”

“Не знам…”

“Па може и да промени шифру за вајфај!”

“Може…”

“Или, ако не поштује договор, узме јој телефон кад крене на посао!”

“Па да…”

Ипак, ништа од тога није урадила. Позвала би је око подне да је пробуди да прошета пса. После много мољакања, девојчица би се разбудила и пристала.

Борба савремених родитеља је тешка. Они своју децу виђају мање него што је то био случај с претходним генерацијама. У колектив децу шаљу много раније, а изазови спољашњег света много су већи. Ради се по десет и више сати сваког дана јер треба ићи у корак са очекивањима модерног света. Летовања, аутомобили, брендирана одећа и најновији телефони коштају. Неће новац пасти с неба. Али, све то нам није никакав алиби да одустанемо од своје деце. Немамо право на то!

У овој причи ствари су прилично јасне. Родитељи се ПЛАШЕ да поставе границе. Њихово дете већ је зависно од уређаја, а када зависнику одузмете предмет зависности, то је тешко. Претешко. А све почиње још док су врло мали, па се баце на под оног тренутка кад им из руку узмете уређај. Направе сцену. Реакција је бурна, силовита, неподношљива. Можда ће викати на вас. Можда ће бацати ствари, називати вас грозним именима. И какав ћете ви, онда, бити родитељ? Шта ће рећи комшије? Још горе, шта вам преостаје да урадите?!

Али одржавање илузије да сте добар родитељ док је у кући мир је баш то – илузија. А највећу цену платиће ваша деца у годинама које долазе.

Ограничите време које дете проводи пред екраном. Не више од два сата. Ако проводи време и напољу у спорту и дружењу, онда може и мало више од тога. Ограничите и контролишите садржаје које конзумира. Ако вам је тешко, ако не иде, ако се борите, ако је породица на ивици – потражите помоћ. Али немојте одустати од свог детета. Немате право на то.

Мотив три: слабост и анксиозност

Тако жена која није успела да пронађе своју љубав и да се уда, у религији тражи изговор за презир брака или за остварење својих нада у односима у заједници.

Још упадљивија варијанта неуротичне религиозности је самобичевање и мазохизам. Зашто се ово дешава? По правилу, овај облик неурозе је повезан са психичким злостављањем доживљеним, можда у детињству или адолесценцији, у коме се дете уверило да је страшни грешник и да је за њега предвиђена казна од Бога. Мазохизам је прилика да себе казни у овом животу како би у загробном животу потпуно исцрпео казну Божију против себе.

Човек несвесно почиње себи да наноси штету. Забрањује себи да буде срећан, ускраћује себи задовољства, угрожава се болестима (за такве особе су типичне прехладе, циститис, гастритис) или се бави ситним и несвесним самосакаћењем (гребе руке, кида косу). А ово ризично понашање има један задатак – да се подвргне некој врсти патње, која би била избављење од надолазеће казне. Патити овде да се не би страдало на оном свету.

Мотив четврти: очекивање чуда

Авај, много је таквих жена које долазе у Цркву у нади да ће им Бог уредити срећу, брак, везе. Ова категорија жена се може сврстати у три групе.

У првом случају, жена је сигурна да ће Бог послати некога ко ће постати њен принц. Стога она пред собом види један једноставан задатак: да угоди Богу, да тражи, моли се, исповеда се, очекујући да се деси чудо и срећа једног дана падне на њу. Истовремено, таква жена нема потенцијалне везе јер бежи од њих, плаши се, али је сигурна да ће јој Бог ипак послати љубав. Она ће све примити од Бога. Обично се дешава да се на хоризонту појави особа која се представља као „гласник Господа Бога“, али у ствари открива потенцијалну жртву у таквој жени. Жена се лако превари, верује у мит, пати, јер такав човек не само да живи на њен рачун, већ је понижава, бије, често захтева немогуће. Она толерише таквог човека, верујући да га је Господ послао к њој, са њим ју је наградио.

Другу групу жена карактерише недостатак поверења у Бога. Таква жена се не моли Њему, али постоји жеља да се сретне са верујућим човеком у цркви. Пошто је верник, онда се он придржава правила, а то значи да је добар и да ће правилно одгајати децу, волети и бринути о својој жени. Верујући човек је као гаранција сигурности. Међутим, ово је замка. Такви људи заиста показују побожност, много се моле, пристојно стоје, редовно се исповедају, чак и плачу. Они вредно помажу у храму, угађајући свима. И када се, коначно, нека жена, дирнута православним врлинама, уда за таквог, прича се понавља. Почиње експлоатација, манипулација, тиранија, понижавање, зависност. Жена поново трпи, убеђена да тако треба, јер њен муж је православац.

Трећа врста неуротичне религиозности, иако ретка, прилично је опасна. За жене овог типа је својствено да, када дођу у храм, у свештеницима или било ком другом мушкарцу у храму виде идеал - јаке, храбре подвижнике и раднике који не пију, не пуше, не блудниче. Таква идеализација доводи до тога да се жене заљубљују, покушавају да остваре романтичне везе. У њима живи неуротична нада, која је апсолутно несвесна,  да је служење Цркви и Богу (а заправо мушкарцима) остварење женског позива.

Колико неуротика има у храму?

Сваки свештеник има своју идеју о томе, тако да подаци могу варирати. Људи са неурозом бирају посебне свештенике. Пре свега, они који су спремни да слушају, дају им додатну пажњу и посвете време.

То је случај са мном од почетка моје службе. И сам сам неуротичар, неуротични мотиви су ми познати и стално их откривам у себи. Људи са неуротичном религиозношћу су ми предодређени.

Најмање половина оних који долазе у храм су и даље људи здраве религиозности. Међу другом половином, један део су неуротичари а други део су једноставно психички нездрави људи. А чак је и ова четвртина подељена на две половине. На оне који су заиста озбиљно и тешко болесни, и оне који су у граничном стању, како кажу психијатри. Другим речима, у цркви има око четвртина неуротичних парохијана, али се ја надам да их је ипак мање.

Неко тражи патњу у религији, потврђујући свој мазохизам, неко добија снагу и самопоуздање, неко постаје фанатик, неко проналази за себе фантастичну митологију. У сваком случају, неуротичност се испољава у изопачењу религиозности своје душе.

Неуротичар чини религију неуротичном за себе, а не обрнуто.

За савремено православље неуроза је опасна кроз митологију и психологизацију. Неуроза је увек извор лажи.  Неуроза је увек урањање у лавиринт менталних превирања и личне самообмане. Неуроза искривљује религију и доноси бол. Али пре или касније, неуроза отера човека из религије, и он напусти заједницу и Цркву. И то је стварно тужно.

https://www.pravmir.ru/chto-sdelat-chtobyi-bog-menya-ne-nakazal/

О границама сам почео да размишљам почетком деведесетих година прошлог века. Пре тога нисам веровао онима који су тврдили да постоје.

У друштву у којем се преплиће више култура не може бити речи о границама. Постојање граница у мултикултурном друштву заправо значи да то друштво није мултикултурно, већ да у њему доминира једна култура која жели да наметне и задржи контролу над осталим културама. У таквом друштву, друштву строго контролисаних култура, до сада нисам живео. Одрастао сам у једној врсти мултикултурног друштва, у

социјалистичко - комунистичкој верзији каква је постојала у бившој Југославији, а тренутно живим у његовој капиталистичкој верзији, у Канади. У ствари, када се из обе те верзије уклони идеолошки слој, увиђа се да никаквих разлика нема – мултикултурно друштво или постоји или не постоји; културе се или преплићу или чаме свака у свом ћошку; уметници се или отварају различитим утицајама или се затварају у омеђени простор своје локалне традиције. И премда сам склон заговарању вредности мешовите културе, морам да нагласим да не верујем да је она сама по себи боља од самосталне, локалне културе. И у једној и у другој култури уметници могу да створе вредна дела; и у једној и у другој култури могу да склизну у идеолошке шаблоне; и у једној и у другој култури морају да се хватају у коштац са ванкултурним факторима који желе да контролишу културне токове. Предност мултикултурног друштва само је у томе што лакше омогућава суочавање са предубеђењима на којима се заснива политика глорификације једнонационалне културе, иако ни то није никаква гаранција да ће појединац који потиче из мешовитог друштва прозрети механизме предубеђења који могу да га усмере према мутном талогу расизма.

С обзиром да дуго нисам веровао у границе, нисам никада осећао да их прелазим или да се налазим на погрешној територији. Мешовиту јеврејско-српско-југословенску културу у којој сам растао осећао сам као целину, без зидова или врата, отворену за слободно кретање, чак и онда када су у та три сегмента постојале уочљиве разлике. Историја, на пример, игра различите улоге у њима: јеврејска традиција се заснива на цикличном понављању историје; српска традиција велича историју као пораз; југословенска традиција се темељила на селективном приступу историји. Истовремена припадност овим традицијама није ме, међутим, нагнала у избор само једне од тих улога, већ ми је омогућила да боље разазнам механизме који функционишу иза њих, и да тако прецизније увидим њихове мане и предности.

Не говорим овде о идентитету, јер избор идентитета није оно што на крају, ако се не варам, дефинише писца. Оно што га дефинише су његов језик и његов стил. Идентиет – схваћен овде као оно што појединца идентификује са широм заједницом којој припада – не мора да игра никакву улогу у стварању. Писац може, рецимо, да се осећа као Србин или Јеврејин, а да ништа од тога не уђе у прозу или поезију коју пише. Кафка је згодан пример: ако кажемо да је био Јеврејин који је писао у Прагу на немачком језику, где ћемо га сврстати? У немачку књижевност, којој припада по избору језика; у чешку, којој припада по месту; или у јеврејску, којој припада по пореклу? Има оних који сматрају да га управо његов стил – који је наводно заснован на имитирању талмудског писма – одређује као јеврејског писца, иако готово ништа у његовој прози не указује на јеврејски садржај. Други ће инсистирати да је прашки амбијент оно што Кафку чини Кафком, док ће језичке нити које га спајају са немачком књижевношћу бити пресудан фактор за оне који га сматрају немачким писцем. Можда је најбољи одговор да је Кафка све то, али и нешто више: да је, заправо, писац без граница, мултикултурни писац, у најбољем смислу речи, који превазилази свако ограничење које идентитет, језик или национална традиција могу да наметну.

Границе, наравно, и то без обзира како их дефинишемо, подстичу на расправу о припадности, чак и у ситуацији када, на пример, писац настоји да живи на самој граници, покушавајући тако да избегне било какво изјашавање о припадности једној или другој страни. Многи му, међутим, неће то дозволити и порећи ће његово право да буде оно што хоће. Књижевност, кажу они, настаје управо из осећања припадности, и то је једино што се рачуна. А језик? Није ли језик једина стварна пишчева припадност, с обзиром да свет који ствара постоји само у језику и нигде другде? Када, рецимо, Кундера пише на француском, је ли он чешки или француски писац? А када Шкворецки, који је канадски држављанин, пише на чешком, да ли је он етнички канадски писац, који опстаје захваљујући политици мултикултурализма, или чешки писац који не жели више да се врати кући? На изглед различита питања која одражавају исту ситуацију: сви ти писци се налазе на брисаном простору између различитих светова, у граничним подручјима између језика, историја књижевности и политичких система. И сви опстају управо зато што не признају границе.

Пада ми на памет и друга помисао: да сви они опстају зато што је њихово писање – можда не у потпуности, али једним делом свакако – одраз чежње за оним што нису, за оним што би могли да буду када би прво признали границе а потом прешли преко њих.

Наравно, границе су знатно уочљивије када су потцртане разликом у језицима, него када – као што је најчешће случај са јеврејском заједницом – та разлика не постоји. Прелазак, на пример, из јеврејског окружења у српско окружење не захтева промену језика, тако да правог осећања преласка са једне “територије” на другу заправо нема. Припадност језику је истоветна на обе “територије” и разлике – јер разлике, хтели то или не, увек постоје – морају да се траже негде другде.

Сличне елементе налазимо и код писаца који су приморани – или су се сами одлучили – на живот у изгнанству. Поново имамо укрштање култура и могући сукоб језика, с тим што у изгнаничкој ситуацију носталгија игра изузетно важну улогу. Значајно место имају и политички и идеолошки аспекти, који често потпуно потискују за књижевност много пресуднија питања о језику, стилу и мешању култура. На крају, изгледа да изгнанство ипак није толики баук за писце, јер без обзира на популарне митове о животу у егзилу, већина писаца излази као победник из свог сукоба са изгнаничком судбином. Успех Исака Башевиса Сингера, Владимира Набокова, Јосифа Бродског, Чеслава Милоша, Витолда Гомбровича и Хулија Кортасара, на пример, то непобитно потврђује.

Живот у мултикултурном друштву може, дакле, писцу – тачније речено: особи која још не зна да ће постати писац – да подари увиде и разумевања која могу пресудно да утичу на његову списатељску поетику. Исто тако је могуће да га тај живот одведе у супротном правцу: да се претвори у заговорника граница, подела и разноразних духовних и моралних “чистота”, јер постојање мултикултурног друштва не мора аутоматски да значи да је то друштво за собом оставило све негативне аспекте заједничког живљења. Управо пример бивше југословенске мултикултурне заједнице показује са коликом лакоћом се позитивне одлике мешовитог друштва могу променити у негативне представе и злоупотребити за разне политичке или националистичке циљеве. Јеврејин који сада одраста у Србији, и који се веома често сусреће са изразима отворене мржње према Јеврејима, сасвим сигурно ће развити другачију слику мултикултурализма од оних Јевреја који су, попут мене, одрастали у педесетим и шездесетим годинама, када су такве појаве биле веома ретке. И док ја, са својим сећањима и захваљујући чињеници да живим далеко одатле, показујем спремност да то схватим и донекле оправдам, млади Јеврејин у Србији вероватно све више сумња у могућности мултикултурног живљења и осећа страхове и стрепње којих сам ја био поштеђен. Тамо где ја нисам видео границе, он (или она) видеће можда непрелазне зидове.

Последњих десетак година, које сам провео далеко од Земуна, нису ништа измениле у слици коју сам овлаш скицирао у претходним фрагментима. Један од разлога за то свакако треба потражити у чињеници да у новој средини нисам ни покушао да постанем део њене књижевности и културе. Да сам то покушао, не сумњам да бих се – упркос овдашњој званичној мултикултуралности – суочио са чвршћим и суровијим границама од оних на које сам повремено наилазио у мом старом окружењу. Додуше, то би више биле, да их тако назовем, еснафске границе, упозорења да улазим у туђу територију, да сам – поготово што не пишем ни на једном од званичних језика – ипак уљез, али границе су границе и у мени изазивају мучнину, без обзира одакле потичу. Стога сам одабрао да играм улогу незаинтересованог госта, улогу која ми омогућава слободно кретање кроз још једну културу, а притом ме не доводи ни у какав конфликт са онима који је већ настањују. Тако је моје изворно културно подручје остало неизмењено, иако у њему много више боравим у сновима и маштаријама него у стварности. Међутим, управо ми је удаљеност омогућила да увидим у коликој мери дугујем југословенској мешавини култура у којој сам одрастао, посебно међуигри српске и јеврејске културе. С обзиром да те мешавине више нема, а да ја одбијам да одустанем од ње, није чудно што се осећам као бродоломник коме никакво копно више не делује сасвим сигурно. Седим на сплаву и шаљем поруке у флашама. Море је каткад узбуркано, каткад мирно, никада сасвим поуздано, али једно је сигурно: оно никада не признаје границе.

https://www.facebook.com/razbistravanje/

Речено ми је да oдем да причестим једног пацијента. Када сам стигао, видео сам веома мршавог момка. Усне, језик и уопште цела његова усна дупља, били су му прекривени ранама. Био сам тужан; био је млад човек, нисам хтео да га питам од чега болује, нисам хтео да му буде непријатно. Знао сам да је нешто озбиљно. Питао сам га како се зове и рекао му да се прекрсти пре него што се причести. У кратком дијалогу који смо водили, рекао ми је:

- Оче, ако је могуће, причести ме кашичицом за једнократну употребу.

Укочио сам се, узнемирио, објаснио му да се не плаши, јер прихвата самог Христа, Његово Тело и Крв, и ништа се неће десити. Он је одговорио:

- Због вас кажем, оче, јер је моја болест озбиљна и заразна.

Захвалио сам му се на бризи. Поновио сам му учење наше Цркве и рекао му да ми не прети опасност од његове болести. Затим се прекрстио и примио Свету Тајну из исте Свете Чаше и из исте Свете Кашике којом сам ја потрошио остатак.

Ово, наравно, није једини случај, али већина религиозних пацијената, посебно на интезивној нези са тешким болестима, су у скоро истој ситуацији. Обично, када идем да разговарам са пацијентом, видим усну шупљину која је тако деформисана и прљава, да од тога долази само смрад. Да бих га исповедио, морам да приђем његовом лицу, на веома блиску удаљеност. Његов дах, његова пљувачка, његов кашаљ у сваком тренутку могу ме заразити. Дневна рутина болничког свештеника укључује крв, урин, повраћање, микробе и аутоимуне болести. Моја одећа може бити умрљана његовом крвљу, али пацијент жели да се исповеди и причести, зато сам ја ту поред њега. То је моја дужност, моја служба. Дугих десет година ово је моја свакодневна рутина као болничког свештеника.

Сећам се пацијента са деменцијом, који је отворио уста, примио Светињу, али је одмах испљунуо. Мој бол је био неописив, погодио ме је право у срце, али, остао сам миран. У том тренутку он није знао шта ради. Морао сам да узмем и поједем оно што је испљунуо, јер то је био мој Христос. Није пацијент био крив, имао је деменцију. Тада сам био неискусан и нисам предвидео да пацијент може да реагује на овај начин.

У другом случају, позвали су ме рођаци пацијента којима су лекари рекли да ће сваког тренутка умрети. Отишао сам најбрже што сам могао на одељење интензивне неге да га причестим. Дискретно ми је пришао доктор и шапнуо ми на уво: „Оче, он има сиду.“ Прекрстио сам се, помолио, и припремио га, нисам имао избора. Желео сам да му дам лек бесмртности, Владара живота: „Причешћује се слуга Божији... на опроштење грехова и живот вечни“.

Током протеклих 10 година, јединица интензивне неге је постала мој други дом. Одлична сарадња са лекарима одељења интензивне неге сведочи о успешном споју вере и науке.

Много пута ми се десило да са Светом Чашом, у којој је Тело и Крв Христова, једноставно прекрстим оне за које мислим да не могу да се причесте. И за дивно чудо, видим из прве руке, међу многим сведоцима, како се здравље пацијената побољшава, и то у многим случајевима веома брзим темпом. Ми, болнички свештеници, доживљавамо чуда свакодневно у изобиљу. Успео сам да забележим сва искуства, која сам имао у Народној болници у Солуну. Не говорим вам теорије, описујем искуства која пре свега јачају нас који их доживљавамо!

Браћо и сестре, света тајна Евхаристије је сам Богочовек Исус Христос, Лекар душа и тела наших. То је учешће у божанском и васкрслом Телу, извор Живота, тајна љубави, исцељење природе, лек за патњу, зарастање душевних рана, помирење са смрћу, сусрет са ближњим, откривање себе. Све ово и много више је Евхаристија, о њој су боље сведочили оци Цркве, али она никако не може бити узрок преношења било које болести.

архим. Симеон Анастасијадис

https://zadrugata.com/2022/10/31/казаха-ми-да-отида-да-причастя-един-пац/

Заправо, сама по себи, ова појава је позната Цркви. Препирали су се и Свети Оци, и у сваком тренутку су постојали њихови интелектуални изазови, њихове опасности, њихове грешке, на које је требало упозорити децу Цркве, а кроз све то откривали су се највештији у речи. Наравно, и сада постоји поприлично идеја или појава чије ширење у црквеној средини у већој или мањој мери угрожава духовно стање верника. А људи који нису равнодушни и ревносно везани за веру не остављају без пажње и без одговора изазове и искушења данашњег дана.

Међутим, никоме није тајна да се често у унутарцрквеним полемикама могу видети примери далеко од светоотачког духа, упркос спољашњи најфинијој реторици.

Као што знате, грех воли да се крије под маском неке врсте врлине. Рецимо, речи о хришћанској љубави могу бити покриће за недостатак вере и љубави према овоме свету, што видимо у екуменизму. А речи о ревности за веру могу бити покриће за страст за осудом и за мржњу и завист које је изазивају. И као што се у првом случају не бавимо љубављу, већ псеудољубављу, тако и у другом случају немамо посла са љубомором, већ са псеудољубомором.

Постоје сасвим јасни критеријуми за разликовање праве ревности за Бога од псеудољубоморе. Навешћемо три таква критеријума.

Истинска ревност се рађа из ватрене љубави према Богу и стога се не може изразити презиром према речи Божијој. Христос је, као што знамо, заповедио да прво лично и насамо искаже своје изобличење ономе на кога имате право, а тек у случају поновљене тврдоглавости, коју сведоче два-три сведока, да о томе обавестите целу Цркву (в. Матеј 18:15-17). Поштовање или непоштовање ове заповести од стране тужиоца може се назвати првим критеријумом.

Свети Оци су то чинили чак и са очигледним јеретицима – Свети Кирило Александријски писао је многа учтива и скромна писма Несторију пре него што је почео јавно да полемише са њим, а Свети Григорије Палама је написао и три лична писма Варлааму, у којима је први пронашао утврдити да ли је исправно разумео своје учење, а затим га упозорио да остави грешку. То су чинили зато што су имали искрену љубав и према Богу и према онима које су корили – јер су желели, по речи Христовој, „да нађу брата свога“ (Мт. 18, 15), а не да се разметају пред гомиле, громогласне речитости.

Али особа која је болесна од мржње и прикрива је љубоморном реториком никада то не чини. Он одмах, чим му се неко није допао, трчи да објави урби ет орби. Никада се неће обратити оптуженом, јер га не занима сам по себи, као личност, као брат, – он је само интересантан као још један предмет задовољења своје мрачне страсти.

Овом приликом подсећају се речи светог Исака Сирина: „Ко поправља брата свога у кавезу, он исцељује свој порок; а ко кога оптужи пред скупштином, повећава муку својих чирева. Онај ко исцељује брата свога у тајности показује силу своје љубави; а ко га посрами пред очима пријатеља његових, тај показује у себи силу зависти“ (Св. Исак Сирин. Речи, 85).

Други критеријум је прелазак на појединца. Свети оци су могли, разоткривајући јерес, да помену име неког јересиарха или неког од идеолога заблуде, ако је ово име већ свима на уснама, и ако сам јеретик отворено супротставља своје лажно учење Православљу. Али за оце је увек било главно разоткривање грешке или порока, а не прање костију одређених јеретика или грешника. И често су свети оци писали полемичка дела не помињући уопште имена, на пример, то се може видети код Св. Јефрема Сирина у делу „Против истражитеља природе Сина Божијег“, а у Св. Пајсиј Величковски у свом делу „Приговор клеветницима ноетске молитве“. И то је природно, јер је за оце била важна борба са грехом, а не са грешником, са прелестом, а не са заблуделим. А за псеудо-ревнитеље важи супротно – код њих личност заузима централно место,

Псеудо-ревнитељима не пада на памет идеја да разоткрију ову или ону појаву која их је разбеснела без навођења ничијег имена, а ако им се то понуди, такав предлог ће саслушати потпуно без ентузијазма. Потпуно им је незанимљиво да тако пишу, јер ће им тада нестати најважнији подстицај.

Уопште није тешко одредити шта је главно за аутора полемичког текста. У случају светих отаца и истинских ревнитеља вере, ако из текста избацимо упућивање на укорене личности, онда ће се садржај текста тешко смањити и неће трпети. А ако се напади на одређене личности уклоне из текста псеудозилота, онда ће мало тога остати од текста, постаће фрагментарно, некохерентно и бесмислено.

Коначно, трећи критеријум по којем је могуће разликовати псеудољубомору од истинске ревности за веру јесте ситничавост.

Свети оци и сви истински ревнитељи вере одлучивали су да некога осуде само када се радило о свесном, јавном и опетованом проповедању јасних јеретичких ставова, или о отвореном понашању високе личности, показујући да тај човек сматра нормирати оно што Бог назива грехом. Само такве ствари, чињене отворено, свесно и изнова, и које су представљале претњу за многе, биле су у очима светих довољан разлог да се прихвате пера.

Али псеудо-зилоти су потпуно другачији. Довољна је једна нетачна фраза или један непромишљен чин да објаве свети рат и почну да шкрабају оптужујуће чланке.

Свети Оци су ушли у јавну полемику да би зауставили искушење које изазива оно што је већ свима познато, а сами псеудо-ревнитељи генеришу искушења у Цркви, излажући јавности оно на шта без њих нико није обраћао пажњу. Псеудо-етерналисти ходају као лавови који ричу, траже некога да прождеру, гледају запетљаним оком, траже мало познате изјаве или поступке, и уопште сваку ситницу која се може узети као разлог за осуду нове жртве.

Дозволите ми да завршим цитирањем речи светог Игњатија (Брјанчанинова) о овом духовном проблему. У свом делу „О обмани“ он каже да се „треба веома пазити на телесну и духовну љубомору, која изгледа побожна, а у суштини је непромишљена и штетна за душу. Световни људи и многи монаси из свог незнања увелико хвале такву ревност, не слутећи да су њени извори самоуображеност и гордост. Ову ревност зову ревност за веру, за побожност, за Цркву, за Бога. Састоји се у мање или више оштрој осуди и изобличавању суседа у њиховим моралним нетачностима и у нетачностима против црквеног деканата и чина. Обманути лажним појмом љубоморе, неразумни ревнитељи мисле, упуштајући се у то, да се угледају на свете Оце и свете мученике, заборављајући на себе да они, ревнитељи, нису светитељи, али грешници. Ако су светитељи изобличавали грешнике и зле, онда су изобличавали по заповести Божијој, по својој дужности, по надахнућу Духа Светога, а не по надахнућу својих страсти и демона. Ко одлучи да спонтано прокаже брата или му учини примедбу, тај јасно открива и доказује да је себе сматрао разборитијим и врлијим од оптуженог, да поступа по страсти страсти и завођењу демонских помисли. ..

Човек, вођен телесном мудрошћу, никако не може правилно да процени ни своје унутрашње стање ни стање својих ближњих... грешке и недостатке, који су телесном уму изгледали неизмерно велики и важни. Очигледно је да им је телесна мудрост ... придавала тако велику важност. Телесна мудрост види у ближњем такве грехе којих у њему уопште нема: због тога су они који су били понесени безобзирном љубомором често упадали у клевету ближњег и постајали оруђе и играчка палих духова.