Да су деца боља од нас, одраслих, не виде само они који не желе да виде. Они који се чврсто, тврдоглаво, пуни сујете, грчевито држе за став да је баш она генерација којој сами припадају створила добро друштво, које деца данас газе и кваре.
Да није тако видели бисмо када бисмо почели да примећујемо СВУ нашу децу, не само ону која пажњу траже на погрешан начин.
Професорка српског језика у Петој београдској гимназији Виолета Кецман послала нам је писмени рад свог ученика, матуранта ова гимназије, Греогора Симеуновића. Он је ученик четвртог разреда одељења за ученике са посебним способностима за историју и географију Пете београдске гимназије.
Грегоров рад прочитајте у наставку.

Ову невероватну реченицу изговорио је чувени француски писац Албер Ками. Он је за живота написао широк опус познатих дела. „Мит о Сизифу” и „Странац” само су круна његове изузетне списатељске каријере.

Господин Ками је у свом „Странцу” писао о апсурду. О нечему бесмисленом. О једном, наизглед повученом младићу Мерсоу и проживљавању смрти његове мајке. Међутим, Мерсо то другачије проживљава. Његова мајка је умрла јуче, а можда и пре два дана. Не сећа се. На сахрани није плакао. Убрзо након сахране започео је љубавни однос са бившом колегиницом Маријом. Почео је да се дружи са човеком који није његове природе, насилником Ремоном. И убио је Арапина.

Ништа од овог претходно наведеног, није сметало друштву колико оно прво – „морално“ убијање мајке.

Лишавање живота једног појединца наводно није ни приближно велики злочин као стављање болесне мајке у старачки дом. Уз подршку мишљења целокупног друштва, Мерсо добија смртну казну. Али он ипак нешто ради. Он се буни. „Човек који се буни за себе није побуњени човек”. Исто ово је рекао Ками, а Мерсо изгледа као да га није послушао. Безуспешно, али је ипак то урадио. Показао је зубе и успротивио се.

Нажалост, у данашње време то је потпуна реткост. Кад би побуњеник био животиња, био би ендемска врста која живи само у Француској. Родној земљи Камија и, технички, Мерсоа. Зашто? Баш због тог побуњеног става.

Скоро на сваких месец дана може се прочитати у новинама да се народ Француске побунио против нечега. Скоро увек, успешно. Они се, некако, воде реченицом: „Буним се, дакле постојим”.

Ако је ова реченица истинита, запитам се – шта смо онда ми? Како смо ми постали Естрагон? Ког Годоа ми чекамо? И зашто га чекамо? Зашто смо дозволили неком Поцу да нас веже за врат и да нам дозвољава да мислимо само кад имамо шешир?

Главна узречица постала нам је: „Јао, ао шта нам раде“”, а онда као Естрагон и Владимир стојимо у месту.

Нажалост, овакав начин размишљања рефлектује се и у нормалном животу. У превозу сви седе и ћуте. Гледају у телефоне, и праве се да не постоје. Није важно шта се дешава у њиховом трамвају или аутобусу, они се неће помаћи. Кад бих их запитао зашто се тако понашају, зашто не отворе прозор ако им је вруће или затворе ако је хладно, одговори би свима били исти: „Нећу да се истичем!“, „Што бих ја, урадиће неко други!“, „Навикао сам и на горе”. 

У томе и лежи проблем. Добровољно живимо у апсурду. Потпуном апсурдизму.

Често волим да замишљам и маштам. Замишљам тако неку утопију где сви мисле. У којој сви имамо шешире и размишљамо. У ком ипак имамо кичму.

https://zelenaucionica.com/u-zivotu-beskicmenjaka-nema-prelomnih-trenutaka/

За време Светскога Рата слушао сам говор једног научника у Лондону. Он је рекао, између осталога, ове велике речи: “Христос је друга савест људи која препорођава, осветљава и појачава нашу урођену савест. У овим тешким данима код људи без Христа урођена савест лако бледи и ишчезава”.
Ове речи ја сам добро запамтио, и носио их у паметуј својој као неко бисерје.
Пре шест година кренула је једна група нас из Јерусалима уз Витлејем. Неки су сели у аутомобиле, други на камиле, трећи опет на коњска кола “арабије” (од ове речи постала је наша реч рабаџија), а они прави и предани богомољци пошли су пешке. Уговорисмо да се сачекамо сви у највећој радњи седефа у Витлејему, па да одатле, сви заједно пођемо у свештену пећину, где се Спаситељ света родио.
Кад смо се сви искупили кренусмо једном другом улицом ка Пећини. Неки страх обузе нам душе, успори кораке и завеза језике.
Пећина се налази на самоме крају вароши. Около нас трчала су арапска деца, вичући и кличући и тражећи бакшиш. Наједном пред нама се указа велика црква, сазидана Царем Јустинијаном над самом пећином.
Уђосмо у цркву, па се онда низ степене спустимо у Пећину. Ту смо дакле, у хладној пећини, где је закуцало најтоплије срце у историји рода људског! У Пећини ништа особито; само је особит Он, који се родио у њој. Има и пространијих и бољих пештера у Палестини. Има их много; али он ни од пештера није хтео изабрати себи најбољу. Према истоку часна Трпеза, а испод ње, на земљи једно велико кандило, што гори дан и ноћ, кроз многе векове.Ту, где то кандило гори, родио се Он, – а наспрам тога места, на другој страни, виси цео ред запаљених кандила. Ту су биле јасле, у којима је Он, повијен, лежао. Посматрајући све ово са поштовањем и сећањем на Христа, страх нас прође и ми осетисмо чудну топлину у срцима. Некима се отеше и сузе на очи, а неки почеше гласно да јецају. Ово место дејствује као чистилиште. Човек мисли само на Христа и на себе. И кад учини сравњење, свак мора да се заплаче од стида. Мало ко од нас да није рођен у већој удобности него Он. Тако је хтео Он, Цар над Царевима и Господар над Господарима, како је назван у Апокалипсису.
– Зашто се баш онда морао родити? – кроз плач упита једна жена нашег вођа, једног грчког калуђера из Патријаршије Јерусалимске. Видите како је овде у лето хладно, како ли је тек морало бити у зиму кад се Он родио?
– Па Он је и дошао да буде слуга свима – одговори вођа. – Сам је рекао: Син човечји није дошао да му служе, него да служи. Знате, госпођо, да несавесним људима није било право ни што се Он овде родио, ни што се уопште родио. Тек што се родио морала је његова Света Мајка да бежи са Њим на рукама, одавде у Мисир испред мача Иродова, а шта би тек чинили завидљивци, да се он родио на бољем месту.
***
Враћајући се из Витлејема нама су зујале у ушима речи:
– Он је дошао да буде слуга свима, и будући слуга свима Он је био друга савест свију. Он је сав био служба и савест. Онај ко служи – онај буди савест код људи Онај пак, ко се грамзи за право и господарство – онај сагорева савести у људи. Зато су тако често слуге већи морални фактори у свету него њихови господари. То се не пише у књиге и у новине, али то се уписује на небесима, где ће многи први бити последњи.
Тешко је било отпочети ма какав разговор после силних утисака о оној свештеној Пећини. Најзад први одреши језик наш вођа, показа нам једну цркву украј пута: Ето, на оном месту преноћила су три Цара са Истока, када су се после поклоњења Господу вратила дома; па после једне паузе опет рече:
– Светлост Звезде довела их је до Пећине, а са светлошћу Христовом вратили су се у своју земљу.
Тада се један Абисинац окрете нашем вођи и проговори:
– Данас сам ја од тебе много научен. И ако сам много пута читао Јеванђеље, никад се, признајем, нисам пажљивије задржавао на речима Христовим о служби. Кад си ме подсетио на Његове речи да Он није дошао да му се служи, него да служи, открио си ми једну битну истину о Христу Господу.
– Па да! одговори наш вођа задовољно. – Тако је написано. Има и других Његових сличних изрека као: А ја сам међу вама као слуга; или: Ко је међу вама старешина нека буде као слуга; или: Ко хоће да буде први међу вама нека буде свима слуга; и још друге његове речи у томе смислу.
– Не само речи, брате, него и сва дела Његова показују, да је Он дошао због службе, – рече неко трећи!
– Па ето и Његово рођење у пећини!
Један Рус доктор уздахну:
– Ја се осећам као да сам у оној Пећини душу окупао. А како ви, господине конзуле? (То беше један конзул из Каира).
– А ја – одговори конзул – као да сам добио још једну савест.
Били смо већ на домаку Јерусалима. При заходу сунца ми смо погађали, које је које здање у граду.
Ено цркве на Сиону! Гле тамо ниже Омарове џамије! А тамо даље ено велике цркве Васкрсења! Ено Голготе!
Док смо ми тако посматрали панораму Јерусалима, наш вођа се удари руком по челу, па ће рећи:
– Ах, опростите нешто сам заборавио, и огрешио се! Ми заћутасмо.
– Заборавио сам, вели да вам кажем један древни обичај. Ко год од Хришћана посети Пећину у Витлејему, треба да да завет пред Богом, да ће добро дело учинити. Молим вас, дакле, пренесите се духом поново у свештену Пећину, и заветујте се нешто, сваки за себе, јавно или тајно.
Ми стадосмо као окамењени.
Какав би завет могли дати? Толико се добрих дела може учинити у свету, али на које ми имамо сад да се заветујемо?
– Знате какав завет да учинимо – рече један кога смо ми због његове ћутљивости звали философом.
Један завет за све нас. Ви видите да људи свуда у свету највише чине несрећним себе и друге због јавне утакмице око власти, господства и томе слично. Хајде, ми овако сакупљени да се заветујемо, да ћемо остатак свога живота испунити служењем у име Христово, утакмицом у служби.
– Сјајно! – узвикнуше сви.
– Заиста сјајно! – рече Абисинац. Та Син Божији је желео очистити свет од паганског такмичења око власти, господства, које данас чини све народе несрећним и збуњеним. То је Христос, браћо!
И ако смо ми крштени у Његово име треба и да служимо у Његово име.
Тако се ми заветовасмо и растадосмо.
Никад се више нисмо видели. Колико је ко од тих мојих сапутника испунио овај завет није ми познато. Једно знам: да је наш завет био потпуно искрен. И могу веровати, да су моји сапутници боље од мене испунили овај ретки завет. А ја за себе могу рећи, да уколико сам га могао испунити за последњих шест година, утолико осећао сам се живим, и срећним и – човеком.
Свети Николај Жички

https://mitropolija.com/2023/12/27/bozicna-razmisljanja-sluzba-hristova/

„Посао ми одузима све време и сву снагу. Кад да се молим? По читав дан сам у трци и јурњави. Једино недељом могу да се наспавам.“
Чуо сам такве приче. Вероватно сте и ви. И морамо се сложити с тим да је мноштво наших људи притиснуто испразношћу и зарадом. Наизглед, стварно немају кад да се моле. Свето дело – учествовање у службама и служење Богу – нужно се занемарује и закржљава. Затим цео живот креће укриво, не иде право, већ постранце. Очигледно је да треба тражити излаз и он је могућ у виду спајања рада и молитве.
Наравно, ништа не може да замени недељну Литургију. Али свакодневни послови се свакако могу мешати и растварити молитвом. Сам рад може постати аналог молитве и свето дело. Видели сте (у филмовима, а можда и у животу), како људи пљуну у шаке приступајући послу. Ово пљување има ритуални карактер. Раније су сви хришћани прали руке пре него што кроче у цркву. Некада су сви подизали руке у молитви и требало је да оне буду чисте. Код католика и дан-данас у свакој цркви на улазу постоје специјалне посуде с водом у којима богомолници поквасе прсте кад улазе у храм. Код нас сад само свештеници перу руке пре службе. У православљу само они данас узносе руке пред Богом. Али традиционално пљување у шаке пре него што се човек прихвати лопате или секире означава прање руку пре светог дела. Зато што је рад аналог молитве. Узгред речено, наши преци су пре него што се прекрсте дували или симболично пљували у прсте што такође симболично представља прање. Подједнако је свето радити и разговарати с Богом. Можемо учити да сједињујемо ове две ствари.
Има послова уз које човек може да се моли. То су сви механички послови попут косидбе, љушћења кромпира, окопавања леја или други монотони послови који се обављају аутоматски и поред којих је ум релативно слободан. Свака кратка молитва: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме,“ „Богородице Дјево“, „Боже, очисти мене грешног,“ или друге умесне су и не ометају рад. Руке раде, а ум се моли. Управо да би човек који се моли био ослобођен нужности да отвара молитвеник, да чита речи из књиге, текстове многих молитава треба да научи напамет. Одломци из Јеванђеља и Давидови псалми треба да постану наша својина, треба да припадају нашем сећању, а не само да буду садржај књига које читамо. Тада ћемо моћи да насладимо или да ојачамо душу молитвом и док чекамо у реду, и док се возимо превозом, и кад идемо у спортску салу. Многи из праксе знају ову тајну молитвеног стајања пред Богом док се баве најразличитијим пословима који наизглед не погодују молитви.
Желео бих да улазим возило градског превоза за чијим воланом се тајно моли возач. Његов ум ће се бавити корисним стварима и неће морати да укључује „Шансон“ или „Радио Дачу“, и да малтретира уши путника. Притом ће возити пажљивије, пошто име Божије човека у чијем се уму налази чини одговорнијим и сабранијим. Желео бих да механичар у сервису мењајући точак на мојим колима или поправљајући њихов мотор, не псује, и не звиждуће себи под нос, већ да повремено у уму призове име Божије упомоћ. Кад улазим у кафић или ресторан хтео бих да се надам да кувар који ми спрема јело не намигује келнерици и не прича јој виц, већ се сећа Бога док ради и моли Му се.
Можете мислити да је то сан и фантазија, али ћу вам рећи да није ни једно, ни друго. То је сасвим могућа реалност. Њено одсуство у нашем животу или (рећи ћемо) врло ретко присуство зависи само од малог броја богомолника који теже томе да служе Богу на свом малом месту. Ово дело зависи само од наше воље, пошто нико нема власт да нам нареди о чему ћемо размишљати док обављамо свој посао.
Немаш времена или снаге да одеш на бденије. Слажем се. Али увек имаш и времена и снаге да усред свакодневног посла изговориш напамет „Помилуј ме, Боже“. Ради се само о жељи. И ову жељу треба да подстичемо у људским душама, подсећући их и учећи да призивање Бога у молитви и словесном служење Њему, у суштини не омета ништа осим расејаности и маловерја.
Посебно треба нешто рећи о људима који се баве умним радом. Ако радник који нешто малтерише може да се моли док ради, учитељ који проверава свеске не може. Његов ум је заузет. Исто тако је заузет ум диспечера на аеродрому или системског администратора у фирми. Сви они чији ум је на послу врло заузет треба да се моле пре почетка посла. Управо они треба да дуну у прсте, прекрсте се или да пљунувши у шаке, седну за тастатуру. Оваквих послова има све више и више.
Посао постаје механички и аутоматски, а човек се претвара у додатак сложеним механизмима. Он и сам ризикује да се временом претвори у робота или у компјутер на радост футуролога и холивудских режисера. И да би остао човек треба да се моли. Машина престиже човека по продуктивности, машина се неће уморити и неће заспати. Али се никад неће обратити Богу са захвалношћу или молбом за помоћ, а човек то треба да чини. То је главна ствар по којој се он разликује, како од машине, тако и од бесловесне животиње.
Напокон, има и оних који не раде с циглом, или с глином, или с фајловима и гигабајтима, него с људима. Чиновник, администратор, шеф, лекар, судија, менаџер. Ови људи разговарају, убеђују, грде, моле, инсистирају, пишу записнике и резолуције. Они држе састанке, испитују (иследници), објашњавају (учитељи) и тако даље. Ову вишемилионску војску одговорних радника можемо подсетити на пример атонског старца Силуана. Он је, свакодневно општећи с десетинама радника у манастиру, одредио себи за правило да никад не започне разговор са човеком пре него што се кратко помоли за њега. Формално то није тешко, али од човека захтева праву веру и љубав према људима.
Рецимо, директор школе позива родитеље ученика-мангупа који је намучио читаво одељење. Ако су већ стигли пред његов кабинет право је време да се помоли Богу говорећи: „Господе, помози ми да кажем правилна речи. Научи ме како да поступим. Дај ми чврстину ако је потребна чврстина. Дај ми самилост, дај ми разум.“
Очигледно је да речи могу бити најразличитије. Међутим, потребна је сама молитва. Исто тако доктор на пријему говорећи следећем пацијенту: „Уђите!“ може да се помоли за њега у себи. Ни начелника нико не спречава да чини исто то на дан пријема. Ни шефа кад су радници у питању. Ни командира за војнике. Даље можемо наставити у истом правцу. Узгред речено, Суворов је пре свих нас рекао војницима да „без молитве не пуне пушке. Чим човек погледа какве су особености живота дизаличара, возача камиона на дугим маршрутама, таксиста и продаваца, види да свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу. И тада ће човека који се моли у току посла обавезно нешто почети да вуче у храм. Мала молитва коју твори у свету, повући ће човека у Дом Молитве, у свети храм на Литургију. Човек ће осетивши силу молитве и њену сласт пожелети да оде на место где је све саздано за молитву и све одише молитвом.
Јер, како ко живи, тако се и моли. И ако живимо без молитве, душа нас не зове у храм у свету недељу. Нема жудње. Крила су поткресана. На души је кисело и досадно.
Сви треба да се моле. То је заједнички труд свих верних душа. Свуда треба да се молимо, односно, на послу и на одмору. Уколико је могуће, увек треба да се молимо. То није лак посао, али плодови које од њега очекујемо јесу преображај свакодневног живота из тешке и монотоне службе у служење Богу. И то је, наравно, човекова унутрашња промена. Његов срчани прелаз из стања сина овога века у стање сина Царства. Син Царства никад неће рећи: „Кад да се молим? Све време радим.“
Код њега молитву и посао не дели провалија, већ он и једно и друго обавља пред лицем Божијим, у славу Божију и силом Божијом.
Протојереј Андреј Ткачов

https://mitropolija.com/2023/12/26/rad-i-molitva/

Мит о нормалном раздваја мајку од бебе већ неколико минута након рођења.
Мит о нормалном очекује од беба и мале деце да спавају сами.
Мит о нормалном каже да бебе треба да преспавају ноћ, што пре.
Мит о нормалном ‘учи’ бебе да спавају тако што игнорише њихове потребе.
Мит о нормалном тражи да мала деца науче да деле пре него што су на то спремна.
Мит о нормалном обележава дете као проблематично зато што не може да седи и слуша пет школских часова.
Мит о нормалном изоловао је мајке од подршке породице и “села” коју је некад свака мајка имала.
Мит о нормалном крив је за менталне и емоционалне проблеме који настају због прераног раздвајања детета од мајке, да бу боравило у групи с другом децом.
Мит о нормалном каже да дечаци не плачу, а да се девојчице не љуте.
Мит о нормалном претпоставља да је успех у школи најважнији показатељ интелигенције и потенцијала детета.
Мит о нормалном на прво место ставља структуирано учење и усмерене активности, уместо учења које је деци заиста потребно – кроз игру.
Мит о нормалном каже да је детињство само припрема за одрасли живот.
Мит о нормалном инсистира да су деци потребне казне и да морају осећати страх.
Мит о нормалном очекује да се деца уклопе у модел који смо ми одрасли за њих направили.
Мит о нормалном одбија да разуме да је свако дечје понашање заправо комуникација.
Мит о нормалном уважава уклапање уместо креативности.
Мит о нормалном посрамљује оне родитеље који бирају да се не уклопе у наратив друштва.
Све то чини модерно родитељство препуним парадокса!
Никад нисмо били више повезани кроз технологију, а никад више једни од других изоловани, осуђивани и преоптерећени теретом свега што друштво од нас очекује.
Ове такозване “норме” које нам се намећу врло често заправо уопште нису оно што је за нашу децу и нас саме најбоље. Оне су много чешће производ некакве традиције коју слепо поштујемо не запитавши да ли нам је она заиста донела добро. Уместо да се то запитамо, ми следимо мит о “добром” и “нормалном” детету и ономе што треба да буде “добар” и “нормалан” родитељ, а да ни једног тренутка не застанемо и не запитамо се – а за чије добро?
“У овој култури у којој живимо, оно на шта смо се навикли и прихватили као норму, укључујући и одређене обрасце родитељства, нити је здраво, нити нормално. И то је оно што ја називам “Мит о нормалном””
Др Габор Матé
А у срцу свих ових митова је заправо губитак везе са нашом исконском родитељском интуицијом. Када се вратимо интуицији, када је ослушнемо, митови ће пасти као кула од карата.
Генерацијама, хиљадама година, породице су се ослањале на мудрост заједнице, на такозвано “село” које васпитава, подржава, пружа руку.
То село на прво место увек ставља добробит деце и разумевање њихових потреба кроз холистичку перспективу.
“Кад бисмо целу људску историју могли да представимо на једном часовнику, до пре само шест минута живели смо у великим заједницама, а деца су увек и свуда, по читав дан, време проводила са својим породицама.”
Др Габор Матé
А данас? Данас, у журби коју је донео модеран живот, села нема.
Да бисмо то преокренули, морамо се окренути потребама наше деце и нашим родитељским инстинктима.
Ово би могло да значи стављање игре, као дечје потребе, испред плаћених активности, препознавање да је свако понашање детета комуникација, дозвољавање детету да изрази своје емоције без осуде (све док тиме ником не наноси бол).
“Повезаност детета и родитеља најмоћнија је подршка менталном здрављу позната човечанству.”
Др Габор Матé
Зато је време да прихватимо нови наратив
Онај који цени аутентичност, креативност и емоционалну интелигенцију.
Уместо да се тако грчевито боримо да своју децу сместимо у некакве калупе које смо за њих припремили још пре него што су се родили, хајде да заједно пригрлимо њихове посебности, страсти, изазове који их воде.
Тиме нећемо само помоћи да здравије расту, већ ћемо и створити дубоку и јаку везу с њима, која ће бити за читав живот.

https://zelenaucionica.com/mit-o-normalnom-roditeljstvu/

Александар Шмеман је био мој отац. И као његова ћерка поделићу неке успомене са вама.
Мој отац није био директно укључен у наше васпитање. Он је увек био ту, али моја мајка је та која је заиста водила домаћинство и бавила се свакодневним обавезама подизања деце. Међутим, она је то радила јако добро и имала је пуну подршку мог оца на сваком кораку.
Желела бих да поделим неке успомене са својим оцем које се појављују као фото албум у мом уму.
Кишовито, хладно и ветровито јутро. Мој тата гледа напоље и каже: „Остани данас код куће, не иди у школу и прави ми друштво.” Сада, "држање друштва" је мало натегнуто. Код куће, мој отац је заузет за својим столом, али се налазимо у кухињи на кафи или ужини. Скува кафу у малој турској џезви од бакра, прокува воду, дода кафу, поново је прокува, и неминовно проспе коју кап док не проври.
Ручамо заједно. Меко кувано јаје, болоња сендвич. „Зар ти није драго што си остала код куће?“ И он нестаје иза Њујорк Тајмса или Ла Монда. Нема правог разговора, само удобност боравка код куће, топло, суво и са мојим татом.
Заправо се не сећам да сам имала опсежне разговоре са својим оцем, свакако не о било каквој дубокој или духовној потрази, само утешан дијалог о свакодневном животу.
Још један тренутак: гледајући нашу омиљену емисију, кад бих успела да му приђем близу руке, он би ме одсутно чешао по леђима читавих пола сата!
Наследила сам очеве руке са прилично дебелим прстима, који никако нису били грациозни. Његове руке нису биле руке које лече, већ утешне. Тешка рука стављена на раме... и сва брига је нестала, замењена тихом смиреношћу.
Оно што нисам наследила од оца је његово невероватно памћење. Волео је књижевност – руску, француску и енглеску – толико је читао. Знам да су књиге једна ствари на којој нисмо штедели у нашој кући. И каква разноликост! Мој отац је волео поезију и добро је познавао. Било је невероватно шта је његово памћење могло да покрене – изгубљена рукавица на путу, мразно јутро, усамљена особа у пролазу… рецитовао је песме од почетка до краја. Какав дар и како смо били срећни што смо чули ову поезију јер је она заиста створена да се изговара наглас. Мој отац је такође волео књиге за децу.
Када су почели да се појављују унуци, мој отац се радовао и забављао са најмлађима, који су се у његовом присуству увек осећали сигурно и пријатно. Није мењао пелене; није хранио децу нити их је успављивао. Али једне вечери, на крају величанственог летњег дана, малишани су се, свеже окупани, удобно сместили у његово крило и поред њега, а он је испричао дугу причу о веверици која је имала свакакве авантуре. Кад би прича постајала помало застрашујућа — у том тренутку деца су била приморана да оду у кревет.
Замолила сам своју ћерку, Веру Ткачук, да подели успомене на свог деду као његову унуку:
„Мој деда је био мој друг за игру на почетку и на крају сваког лета. Док је моја мајка обављала своје наставничке дужности, ја сам имала срећу да проведем две недеље на почетку и крају лета са баком и дедом. Дане сам проводили читајући и пливајући, уживајући у слободи коју тако ретко доживљавам као одрасла особа. Деда је проводио део сваког дана пишући. Бака је шетала уоколо уживајући у свом вољеном дому и башти.
Врхунац сваког дана био је провођење вечери са дедом. Док је баба припремала вечеру, деда је одлутао до плаже, елегантно обучен, у пратњи свог штапа. Понекад би носио ситниш и предложио ми да одем у локалну  посластичарницу, две миље даље. Наш омиљени начин да стигнемо до тамо је био са малим мотором који је био причвршћен за стари зелени дрвени чамац на весла. У почетку сам мало оклевала да возим чамац јер сам знала да сам само гледала своје рођаке како то раде.
Једног дана, међутим, деда је сео у чамац и рекао, наравно на руском: „Глупост! Ти си паметна и јака девојка. Седећу и уживати у сунцу на заласку док ти смишљаш како да покренеш и управљаш чамцем – знам да можеш!” Није било лако и било је суза, али сам на крају успела. Након тих дана, изазови са којима сам се суочавала у животу постали су застрашујући, изазовнији, често срцепарајући. Ипак, и даље замишљам деду како седи преко пута мене у чамцу, гледа у лепоту око нас, стрпљиво чека, његове главе исцртане насупрот залазећем сунцу. Управо то веровање у себе од раног детињства помогло ми је да задржим осећај сопствене вредности – веровање које ме и данас охрабрује.
После вечере играли бисмо друштвену игру. Сама игра није била толико важна колико припрема. Провели бисмо пријатних пола сата састављајући наше свеске са „трагом“. Обоје смо веровали да су наше сопствене методе најбоље, али никада се нисам осећала исмејано или понижено. Научила сам да делим своје ставове док сам се осећала безбедно знајући да ће ти ставови бити саслушани, можда аргументовани, али никада исмевани. Какав је то био поклон!”
***
Моји родитељи су волели природу. Не само да су је волели, него су је поштовали и тражили прилике да уживају у њој током целог заједничког живота. Природа је за моје родитеље значила шетње, дуге шетње на свим местима и у свако доба. Док су још живели у Француској, сви празници су били на природно лепим местима која су заједно истраживали.
Једном у Новом свету, у Северној Америци, моји родитељи су тражили место за одлазак током лета, остављајући иза себе врућину и вреву Менхетна. Мој ујак је рекао мојој мајци за планине у Квебеку, Канада. Од наше прве посете до данас, то је остало летње уточиште и место за одмор за све нас.
Моји родитељи су сваки дан шетали. Истраживали би нова места, одлазили у нове шетње, а свака шетња је имала име. Свака шетња је била посебна због своје лепоте.
Као одрасла особа, имала сам привилегију да им се придружим у овим свакодневним шетњама. И свакако сам била срећна што сам то учинила, остављајући своју бебу на чување сестри током спавања. Мој отац је волео да шета одмах после ручка, по врелини дана. Радио је цело јутро, тако да је то била поподневна шетња. Данашњи брзи ходачи тешко би га пратили!
Моја мајка је волела да хода, али не брзим темпом, па нас је пустила да идемо напред и уживамо у свом  темпу. Ходали смо док нисмо стигли до унапред одређеног места где ћемо се одморити, а мој отац може уживати у цигарети.
Чувам сећање на ове шетње. Чак и када је мој отац већ био прилично болестан од рака, ишли смо сваки дан.  Понекад бисмо на путу кући попили кока-колу у малом кафићу.
Знали смо да се ови излети ближе крају. Мој отац се полако али постепено повлачио из нашег света и припремао се за следећи. Сећам се да је током свог последњег лета  говорио о трећој особи током шетње. „Неко је ту са нама“, рекао би, и било је тако природно да нас је пратило још једно присуство, утешно и топло.
Након очеве смрти, моја мајка и ја наставиле бисмо традицију свакодневне шетње колико год јој је то било могуће. Некако смо увек осећале присуство мог оца у овим шетњама, као да се и он диви напредовању лета или примећује неку грану која је малочас олистала. Дохватио би је штапом и понудио грану мојој мајци да ужива код куће. Током њених последњих лета, имали смо скутер за моју мајку, којим је волела да се возика по сеоским путевима.
Већ првог лета када су моји родитељи дошли у Лабел, мој стриц Серж је саградио малу капелу и тако смо могли да уживамо у пуном црквеном животу чак и током одмора. До данас општина Лак Лабел има црквене службе током летњих месеци захваљујући пензионисаном свештенству, оцу Алексеју Виноградову и мом супругу, оцу Јовану Ткачуку. Док су отац Јован Мајендорф и отац Томас Хопко били живи, они су такође служили.
Кад смо били мали, када је било много деце, мој отац би обукао своју летњу белу хаљину, окупио нас на „Закон Божији“, у малој црквеној школи. Ови сусрети остају у мом сећању као опуштајући и пријатни.
Још једна летња успомена је „тихи сат“, мирно време после ручка. Поподне ћемо се окупити испод великог храста код куће и мама или тата ће нам читати на руском. Не сећам се шта су нам читали, била сам мало млађа од сестре и брата, али сећање ми доноси много мира. Храст је одавно нестао, али је свакако жив у нашим сећањима.
Мој отац је много путовао у животу. Никада не би одбио позив осим ако заиста није могао да оде. Понекад ме је водио са собом. Сећам се да смо били на малом колеџу где је држао говор студентима у капели. Свештеник се молио, почевши речима: „О Господе, не будимо превише напредни, али ни превише равнодушни." Тако смо се смејали сећајући се тих речи на путу кући!
Мој отац је волео људе. Имао је много пријатеља из свих средина и нашао је времена да их види упркос његовом невероватно пуном распореду. Све у вези са људима га је узбуђивало. Прочитао је многе биографије и аутобиографије јер је желео да се потруди да разуме човека са којим се не може сложити и чији је свет толико другачији од његовог. Сећам се једне вечери како сам шетала с њим и видела људе кроз прозоре како обављају свакодневне послове. Није се замарао, само се радовао помисли да је цело човечанство завољено од Бога и да је то надахнуто и величанствено.
У раним годинама живели смо у стану у Њујорку. У згради је била смештена цела Богословија „Св. Владимир“. Моји родитељи су били још веома млади када смо први пут дошли у Америку. Колико год су волели природу и имали потребу да проведу неко време на селу, волели су и велике градове. На крају крајева, они су одрасли у Паризу, граду у коме те свака шетња може одвести на нова места, од лепих до лепших. И тако живећи у Њујорку, наставили су да шетају и истражују велики град и заљубили се у њега.
Једног дана, док су шетали Амстердам авенијом, приметили су пса луталицу, који је изгледао сам и уплашен. Покупили су га и однели кући. Ово је био први од многих паса које смо имали док се нисам удала и добила немачког овчара као део свог „мираза”. Нисмо уопште тренирали наше псе и живели су са нама под утиском да су равни са нама, иако је већина њих била прилично велика. Мој отац је волео да вади трње, скида шиљке, скида иверје са њихових шапа. И пси су се с поверењем повиновали његовом нежном додиру.
Чини ми се да се многа моја сећања односе на лето. Били смо слободни и имали смо више времена заједно. Пливање...још једна сјајна успомена! У раним годинама у Лабелле-у нисмо имали текућу воду, имали смо једну помоћну кућу типа "кабинета" и праву ледену колибу у којој су огромни блокови леда држали наше кварљиве ствари мало расхлађене. Наравно, купање у језеру је укључивало сапун, пешкире и шампон. Сваког јутра, по киши или сунцу, мој отац би отишао до језера на јутарње купање, сав се сапунио, затим великом брзином скочио у језеро, препливао поприлично, па се вратио на обалу. То је било много пре опојних дана загађења и фосфата (да ли је та реч уопште постојала?).
Одбојка је увек била саставни део ЛаБел лета. У тим раним данима имали смо одбојкашку мрежу на нашем великом травњаку. Сваког дана су се сви окупљали да играју или гледају утакмицу. Мој отац је заправо играо прилично добро. После сваке одбојкашке утакмице сви смо ишли да се купамо у језеру. Али наш терен је био неуједначен, и једног дана када је мој отац скочио да поентира, тешко је пао и сломио буквално све своје скочне кости. Хитно је превезен у болницу у Монтреалу, а по повратку му је нога била у гипсу до колена. Било је вруће тог лета и сећам се да је користио бамбусову летву од кишобрана да се погребе испод гипса. Забрањено пливање? Немогуће! Мој стриц Серж га је натоварио на расклимана дрвена колица и одвезао до језера, држећи сломљену ногу изнад воде.
Наредних година смо играли одбојку на плажи и тако избегли озбиљне повреде.
Мој отац је био близанац. Међутим, нема близанаца који се више разликују једни од других као што се мој отац разликовао од свог брата. Андреј је био висок, ћелав, имао је истакнут кљунасти нос и моћан глас. И иако је био дубоко религиозан човек и веома повезан са париском црквом у којој је живео, није био теолог. Радио је у свету уметности. Цео живот је себе сматрао прогнаником из Русије, а до смрти је осећао да може да се врати када се све врати у предреволуционарне дане.
Однос мог оца према Русији био је веома другачији. Познавао је и волео руску књижевност. Али он је био реалиста, није имао намеру да се враћа у Русију. Међутим, враћао се духом. Сваке недеље је снимао говор/проповед за Радио Слободна слобода, која се емитовала кроз гвоздену завесу. Постоје стотине таквих говора и од тада су објављени у облику ДВД-а и књиге. Оно што ове снимке чини тако посебним је то што чујемо његов сопствени глас. До данас се његове књиге могу наћи широм Русије, појављујући се на удаљеним и изненађујућим местима. Један пример за то је писмо које је моја мајка добила из затвора у неком удаљеном делу Русије. Један затвореник је написао како је прочитао књигу у затворској библиотеци коју је написао мој отац. Желео је да подели са њом како је читање књиге утицало на његов живот.
Очеве књиге су објављиване као самиздат пре просветитељства. Читајући једну од његових књига, Александар Солжењицин је упознао мог оца. После изгнанства, његов први захтев је био да се састане са Александром Шмеманом. Упознали су се у планинама Швајцарске - незабораван и драгоцен сусрет за обојицу. Остали су пријатељи, иако се у многим стварима нису слагали.
Андреј и Александар су били изузетно блиски упркос томе што су живели далеко – један у Паризу, а други у Њујорку. Андреј је скоро сваког лета долазио у Лабел да проведе неко време са братом и његовом породицом. Мој отац није био прождрљивац. Његов омиљени ручак био је обичан хот-дог са штанда поред пута, за разлику од мог ујака који је морао да седне на ручак са вином, сиром и десертом након чега је уследило поподневно спавање. Ове посете су направиле огроман посао за моју мајку, која је волела свог девера, али је осетила велико олакшање када се посета завршила. Била је запослена жена и требао јој је предах током лета.
Свакодневне шетње током ових посета биле су у јутарњим часовима. Наоружани штаповима, лулама и цигаретама, ишли су великом брзином, остављајући за собом моју мајку .
Тако су године пролазиле, а ми, деца Александра и Јулијане Шмеман, настављамо да живимо наслеђе које су оставили наши родитељи. Сво троје, сада већ дубоко у седамдесетим, живели смо много дуже од нашег оца. Наши родитељи су и даље велики део наших живота. Често ми прилазе људи који ми говоре како им је мој отац променио животе и колико га воле, а да га никада нису срели лицем у лице. И то ме чини тако благословеном што сам његова ћерка!
Дељење ових успомена одржава наше вољене у нашим срцима.
И завршавам тамо где сам почела. Александар Шмеман? Био је и јесте мој отац.

Маша Шмеман-Ткачук

https://hristianstvo.bg

Субота 14. март 2015. године.У долинама око ријеке Сане и Рибника снијег је увелико окопнио. Указале су се њиве и ливаде. Птичице цвркутом, на силу, дозивају прољеће. Није баш нешто топлије. И јутрос је освануо мраз, сунце се стидљиво пробија кроз облаке и маглу. Понекад обасја. Отегла се зимура. Додијали капути и чизме, ко окови.

Намислих отићи, обићи једно домаћинство које се налази... не знам ни сам. Дођох у Горње Врбљане да молим Неђу Томића званог Гараво перо да ми покаже пут. Чувши ауто, жена изађе пред кућу те ми рече да Неђо није кући, већ да је отишао у ту кућу у коју ја требам ићи и однио им пензију.

Бацих поглед путем, видим човјек завезао коња за шљиву и ставља му зобницу да зобље, успут га тимари и нешто шапуће, вјероватно тепа коњу. Коњ је осредњи,црн и не баш ухрањен како то коњи знају бити.

Помоз Бог Станко.

Бог ти помог'о попе.

Упитасмо се за здравље.

Мени непријатно питати да ли би он мене упутио према Куртиној Греди.Старији је човјек.

Аааа попе,не може се тамо тако лако.Далеко је забасаћеш, планина је то.

Па шта ћу? Мислио сам са Неђом, он је окретнији, још изађе са ловцима за пасијом памећу.

Ић'у ја с тобом.

Гледам га онако, старина је то. Није за пјешака.Убјеђујем га да бих лакше са Неђом.

Ма вратићу се ја Станко, па ћемо други пут ићи.

Не,не попе,идемо ми сад.

А ја кад сам кретао од куће убацим војничко седло у гепек. Извадим га и набацим коњчету.

Одмах кренусмо.

Спустисмо се у поток, деда Станко нађе брину са које се попе на коња.Ја пређох мост и из потока се одмах у'ватисмо "плећине". Планина је, иде кљусе грифови клапећу о камење, понекад се оклизне на једну ногу, али вичан странама спретно носи старину.

Старина му понекад нешто говори, као да га соколи, не знам, не чујем, идем десетак метара иза њих. Полако се указује сњешчић ту и тамо, али и расте ко квасало тијесто за хљеб који жена остави да преноћи па ће га сутра испећи.

Понегдје су лијеске легле на стазу, а ждријебе кад наиђе ослободи их свезе снијега па фијукне она лијеска ко канџија и исправи се у трену.

Снијег бива све већи и већи, али нас тројица се не предајемо. Гази доро, носи деду.

Мореш ли попе?

Могу, могу,одговарам, а душа ми у носу.

Привати се коњчету за реп.

И тако ти се ја ватим коњског репа. Паде ми на памет ски лифт. То је нешто слично. Лакше ићи, али има један проблем. Коњ има крупније кораке и бржи темпо.

Држао сам се за коња док није снијег дошао до кољена, а онда сам пустио. Нисам могао више да пратим тај ход.

Има ли још колико, Станиша?

Има, има попе, нисмо ни до пола.

Куд кренух по овоме снијегу гдје се вуци и међеди легу.

Повећава се разлика између мене и њих двојице.Сад их и не чујем, али идем трагом. Схватио сам да ја мање пропадам кроз снијег од коња, те сам ишао цјелцом.

Понекад чујем "ооооп". То ми се Станко јавља да провјери јесам ли на правом путу и да одмјери раздаљину. И ја одговорим са "оп" које се разлијегне међу оним букветинама. Видим их већ горе, чекају ме. Кад оно горе пут прочистили шумски камиони према радилишту. Кад изађох на тај шумски пут као да сам се родио. Али...пресјекосмо онај пут у три корака и опет загазисмо у онај цјелац.

Иде парипче носи деду. Снијег кваса. Преко кољена је. Разлика међу нама се опет повећава.

Видим, паде коњ, а Станко устаде из седла, повуче га за јулар. Опет је на ногама.Сад га већ не јаши. А и нема образа га узјахати, и коњче има душу.

Ту негдје пођосмо се обарати са планине. Лакше стрму него брду.

Видим кућу, па ћу Станку радосно: ево куће, стигли смо.

Попе ту нико не живи.

Како се обрадовах тако и заћутах.

Пролазимо пропланцима, око нас смрека и грмље, а около шуметина. Полако се разабира, има ливада. Понегдје прођемо поред крушке и јабуке. Ето и неки стари храстови диреци. Не смијем више ни упитати да ли је близу. Ћутим да сам себе не разочарам.

Нека попе,пусти да ја идем први, има керова, страшиво је.

Прођоше Станко и коњ, у том залаја кер. То је био најљепши лавеж на свијету. Ту смо, стигли смо.

Шаров не напушта мало двориште али упорно лаје. Изађе домаћин и ућуткује псето.

Помоз Бог кума Милане. Бог те помого кума Станко.

Куд ви у 'ваком кијамету? Био Неђо,вас запјенио.

Помоз Бог.

Бог ти помог'о оче.

Улазите.

Уђосмо и сједосмо.А лијепо ли је сјести, к'о кад постиш часни пост па се омрсиш на Васкрс.

Ја сам Милан Кркљић,ово је моја жена Војна.

Попе, у 'вој кући није био поп има преко петн'ес година. Добро ти нама дош'о.

Прво нас послужише ракијом незаборавном српском медицином.

Кума Војна,имаш ли ти шта за појест? Упита Станко.

Јој куме немам хљеба.Овај снијег и зима се одуљили, а коњ нам креп'о.

Ма кума, имам ја хљеба и кући, дај ти нама меса.

Изнесе баба меса и кобасице те стави пред свог кума Станка.

А ја очима лижем оно месо. Гладан. Истјерала планина из мене оно јутрос мало кромпирића и хљеба. Знају да је пост. Мене и не нуде месом.

Ето, попе, имам пекмеза али немам хљеба.

Ништа не брините ја нисам гладан. Лажем!

Станко једе ону кобасицу и не гули је нит' је реже ножем. А како је само слатко куса.

Ето попе ми овде живимо, струје немамо нити смо је кад имали.Твоја нам је попадија писала молбу да добијемо струју али бивши начелник се исколачи на њу, а мени дође да га тљанем.

Упалисмо свијећу, окадисмо се и помолисмо Богу.

Дан нас тјера из планине те убрзо и кренусмо поздрављајући се са овим дивним старинама, а Станко натрпа пуне џепове оне кобасице.

Вратићемо се околним путем, не вриједи да гинемо куд смо дошли. Можда је шумарство прочистило шумски пут.

Ишавши наиђосмо на шупу од окорака из које се дими.Упитах мога водича ко овде живи.

Попе,ту живи Хрват Миле Гашпаровић из Славоније. Дошао као дијете од тринаест година са самарицом и остао. Сад му је око педесет година. Био је и у нашој војсци читав рат. Зову га Туђман.

Опет улазимо у шуметину. Убрзо изиђосмо на пут. Видим по трагу да је скоро прошла Лада Нива. Уска јој гума. Покушавам да идем трагом гуме али је тешко. Незгодно метати ногу пред ногу као манекенке на модној писти. Са наше лијеве стране је планина Овчара, а доле лијево према планини се обрушава тло до Рокиног дола. Хвата ме језа од оне моћне, мрачне планинчуге. Тихо је, без вјетра, ма ни птица се не чује. Праз,празна планина.

Идем стотињак метара иза Станка, видим цријево огуљено од кобасице. Мези Станиша у седлу. Понекад се обазре да види јесам ли жив.

Од неких колиба пођосмо се спуштати. Видим испод нас пут. Каже ми Станко да ја попријечим ако хоћу. Те ја попријечи стотињак метара по оном цјелцу. Кад опет доле друга кривина,а ја и њу попријечим.

Снијег се смањује, пут је копан.

Сад се ја јавим са ''оп'', слабо чујем Станка. Добро сам ја скратио на оним кривинама. У сред шуме мостић са оградом. Перишића поток. Близу сам.

Излазим из шуме, прва кућа. Цивилизација,каква таква. Тек у Страинићима ме стигоше моји водичи.

Био сам поново на Куртиној Греди 17. марта 2015. године. Однијели смо људима хране и средства за хигијену. Обишли смо и Гашпаревића и дали му хране и средства за хигијену. Хвала Општини Рибник, директору Шумарства Рибник, Борачкој организацији Рибник, Лазару Јокићу и Јови Бањцу Азапу.

(Аутор је парох рибнички у епархији бихачко-петровачкој, дипломирани богослов Богословије Светог Петра Цетињског, који је био ученик друге генрације обновљене Цетињске богословије 1993-1998)

Осећам потребу да ово напишем, упркос томе што ових дана свет није у „божићном духу“. Бојим се да ово може бити тужно, или помало болно, и искрено не желим ништа осим најсрећније гозбе за све нас. Али, туга и бол су стварност наших живота, и постоји нешто насилно у начину на који их одбацујемо у тренуцима радости, јер одагнавши бол чинимо насиље над онима који су њиме осакаћени. Терамо их на ћутање и осуђујемо их на дубоку усамљеност њихове патње. Постоји нешто суштински нехришћанско, чак и антихришћанско, у дистанци коју намећемо између наше радости и бола других. Пишем ово размишљање о врло конкретним (и, нажалост, многим) људима које познајем и који сами и у тишини носе тешке крстове на раменима. Пишем ово мислећи на вас, који сте сами на болничким креветима; вама, који сте заробљени у својим домовима и бринете о својим старијим родитељима; вама, који сте изгубили вољену особу и осећате бол како вас полако гуши како се ближи Божић ; вама, који гледате како ваше вољене краду исцрпљујуће болести, деменција или Алцхајмерова болест; вама, који сте напуштени по затворима; вама, који сте напуштени од свих јер сте изгубили превише битака са алкохолом или дрогом; вама, који се никада нисте моглио опоравити од злостављања, и за које нико није марио довољно, да вас заиста саслуша и помогне вам да устанете и почнете изнова. Божић припада вама, а не свету – не сумњајте у то у свом срцу. Божић није весеље уз вино и поклоне, подизање ногу и опуштање. Божић није „слободно време“, већ онострана радост Спаситеља који долази управо због вас који патите, за вас који сте сами. Ви сте разлог за Празник. Ваш бол је разлог Христовог оваплоћења. Христос не долази да подигне ноге и одмори се недељу дана – Он долази управо да започне Своје Дело Спасења, Своју службу у свету.

Он не долази због оних веселих (мада Његова љубав увек укључује и никада не искључује), већ због оних који се труде и оптерећени су – тешким грехом, болом, тугом, усамљеношћу, напуштеношћу, јер њихов бол квари пенушаву празну радост, јер је оно што могу да изразе 'претужно' за божићни период. Колико смо далеко пали од Христове љубави када се изражавање бола људског срца сматра неосетљивим понашањем јер утиче на лењо прослављање светског „Божића“? Колико смо далеко пали када сматрамо да је „неосетљиво“ изражавање бола и посезање за људском интеракцијом која би нашем ближњем могла понудити тренутак слободе од усамљености крста који носе у тишини из дана у дан, из сата у сат?

Али не брините и не сумњајте. Христос није од овога света, и Он долази управо да преобрази (тј. да промени) овај свет. Христос чује. Христос види. Христу не треба чак ни да пружите руку и молите за помоћ, јер Он први пружа руку и моли вас да му предате свој бол. Христос нас моли да сву своју прљавштину, све своје грехе, сву нашу патњу пребацимо на Његова Божанска плећа.

Христос не долази у свет на Божић очекујући да се одмори, већ да делује. Да би започео Свој пут на Крст. Дарови које Он жели од нас су управо наши греси, наша усамљеност и наш бол. Он жели све то да нам одузме, јер само Он је Љубав.

—

Не желим више да пишем, иако ми је срце тренутно преплављено. Почео сам да пишем овај пост извињавајући се, у случају да неко буде увређен. Сада схватам да је сама потреба за извињењем резултат истог притиска који се врши на све нас да сакријемо бол којем сведочимо и који доживљавамо, и да прихватимо, као нормалне, зидове равнодушности које друштво гради на било чему што није 'Божић' . Не треба да се извињавамо, јер Божић је наш, а не њихов. Не треба да се извињавамо, јер је Долазак нашег Спаситеља прави смисао Божића.

Само желим да ви, оптерећени болом, знате да нисте сами за Божић. У тишини своје самоће, у празнини својих домова, у напуштености од свих људи, у причама које не смете да причате и сликама бола које не смете да делите – у свему томе имате Христа у вама. За Божић, свет ће имати божићне јелке, богате вечере и поклоне, али ви ћете имати Христа као Божанског госта свог срца. Имаћете Извор Живота у пећини свог бића. Дивим се вама, благосиљам вас и молим се за вас те чудесне ноћи.

монах Серафим

https://blog.mullmonastery.com

О правој љубави, како ју је Егзипери схватио, и уметности малих корака неопходних да би се постао баштован Цитаделе Божије.
Антоан де Сент Егзипери је у својим писмима приметио да не може да живи без љубави: „Увек сам говорио, деловао, писао само подстакнут љубављу... У целом животу не могу себи да замерим ни један корак диктиран мржњом или осветом, ни један себичан чин, ни један ред написан за новац.”
Подстакнут љубављу, он је вешто саградио, попут послушне Нојеве барке, своју Цитаделу, чији је темељ био ово свето бескрајно осећање, које не мисли на зло и гордост. „Ако волите цвет - једини који више није ни на једној од многих милиона звезда, то је довољно: гледате у небо и осећате се срећно. А ти кажеш себи: „Тамо негде живи мој цвет...ˮ Али ако га јагње поједе, то је исто као да су све звезде одједном угасиле!“ - следеће неизречено правило је истина, која садржи способност човека да воли, цени свог ближњег, види у њему „ружу“, макар она била горда и са трњем, и брине о њој, буквално „да јој читаву његову душу“. „Мој цвет је мирисом испунио целу моју планету, али ја нисам знао како да уживам у њему“, признаје Мали принц, схватајући да раније није знао да воли, ону праву љубав која ништа не очекује заузврат. Права љубав преображава и по Егзиперију је знак близине Господње. Смисао живота, као и љубав, писац је упоредио са бунаром који се сваким даном продубљује. Несталан поглед, који прелази са једне ствари на другу, рекао је, „губи Господа из вида."
Јагње у параболи асоцира на јеванђелско јагње, коме је потребна брига пастира. Речено је: „...Овце иду за њим јер познају глас његов“ (Јован 10:4). Није ли то смисао постојања, његово складно устројство, хришћанска хијерархија („напасај јагањце Моје, напасај овце Моје“), потврђена тезом приповедача: „А ко жели јагње, постоји." Идеја о пастирству и служењу се више пута чује у Егзиперијевим делима и писмима, али је најметафоричније, по нашем мишљењу, изражена у овој оригиналној формулацији: „Бринути се за свет значи тражити од Господа пастирски огртач да покрије све, без обзира колико далеко сежу његове жеље. Заштитити другога, прихватити, укротити и унапредити његов израз, осетити животворно семе у њему, један је од наших позива који долази одозго. Дух чисти пут. Не буди њихов судија, буди божанство које их води. Пронађите место за свакога и помозите им да се остваре. Све остало ће се решити само од себе“, пише аутор у „Цитадели“.
„Устао си ујутру, умио се, довео себе у ред - и одмах довео своју планету у ред. Апсолутно морате истребити баобабе сваки дан“, чврсто је правило које је прогласио Мали принц. Завести ред у души, свакодневно чишћење скривених углова поља срца задатак је хришћанина који гомила не световно, него нетрулежно богатство. Баобаби нису ништа друго до клице греха у сваком од нас. Није случајно што аутор ово дрвеће назива штетним семеном који загађује читаво тло планете, и појашњава да „ако се баобаб не препозна на време, онда га се нећете решити“, „ако дате на вољу баобабима, невоље се неће избећи“. Како примећује Игњатије Брјанчанинов, корени греха се могу уништити борбом против грешних мисли и понављањем исповести када мисли почну да побеђују. Планета-тло у параболи се тако упоређује са библијском сликом поља, која је свет, добро семе су синови Царства, а кукољ су синови злога (Матеј 13:38). Мало људи зна како баобаби прете, каже приповедач, као да апелује на тешкоћу препознавања греха као одступања човека од Божанског плана и на изузетан значај свакодневне борбе са њим.
Сусрет Малог принца на првом астероиду са добрим Краљем, обученим у пурпур и хермелин, коме се звезде покоравају и који не трпи непослушност, открива још једно свето правило: „...Судите сами себи“, рекао је краљ. - Ово је најтеже. Много је теже судити себи него другима. Ако можете исправно да процените себе, онда сте заиста мудри.” „Не осуђујте друге“, каже библијска заповест, јер за сваког од нас постоји Врховни Судија, Који пажљиво гледа не само на дела и поступке, већ познаје наше искрене намере. Неуморним упознавањем себе, одмеравањем себе вишим судом и преправљањем себе, човек се обнавља и поново рађа за праведни живот. Ова идеја је изузетно важна за писца, а уопште његова дела су често испуњена дидактичким интонацијама у духу хришћанских подвижника: „А ти, ако хоћеш да растеш, нека те противречности истроше, оне су твој пут ка Господу. Нема другог начина на овом свету. Сложи се, прихвати патњу и она ће ти помоћи да се уздигнеш."
Посетивши планету на којој живи Амбициозни човек, Мали принц сазнаје још један људски порок, чија је суштина зло (видети Јаковљеву 4:16), и резимира: „Сујетни славни људи су глуви на све осим на похвале. Без смирења, човек се уздиже изнад других. „Нисам као други“ (Лк. 18,11), мисли о себи горд човек, заслепљен гордошћу и тражећи одобрење не од Бога, него од човека. А тражење славе од људи је доказ неверја и отуђења од Творца, како с правом истиче св. Василија Великог. Зато је Мали принц збуњен захтевом Амбициозног човека да му се диви: „Ја му се дивим, али какву радост ти то пружа?“ Порок сујете се често облачи у одећу утехе. Да ли је зато Мали принц на следећој планети спреман да се сажали на Пијаницу, који пије само да би заборавио да га је срамота да пије?
Четврти астероид припада пословном човеку. Заузет је најозбиљнијом ствари - бројањем звезда. Мали гост вешто и језгровито оправдава узалудност таквих ствари: „Имам цвет“, рекао је, „и заливам га свако јутро. Имам три вулкана и чистим их сваке недеље. Очистим сва три, и онај који се угасио. Никад не знаш шта може да се деси. И моји вулкани и мој цвет имају користи од чињенице да их поседујем. А од тебе звезде никакве користи...” Људска природа постаје плитка и без тешкоћа се квари, лако упадајући у замку маховинастог зла и легло лоших мисли. „Свако видљиво дело на свету обавља се у нади да ће се од тог дела добити корист“, каже Макарије Велики. „А ако неко није потпуно сигуран да ће уживати у својим трудовима, онда му његови трудови нису од користи."
Није изненађујуће што Мали принц види извесно естетско значење у активностима Фењера на малој планети на којој нема ни кућа ни људи: „Кад упали свој фењер, као да се рађа још једна звезда или цвет. А кад угаси фењер, као да звезда или цвет заспи. Одлична активност. Заиста је корисно јер је лепо.” Лампица у очима главног јунака није смешна, као претходни становници планета. Зашто? Јер не мисли само на себе. Тежак рад аутор види као рад који не повезује човека са другима. Ништа у овом смртном свету не нестаје без трага. Сваки посао, веровао је Егзипери, је пут ка Господу. И светлост рада Ламплигхтера сија пред људима. А јеванђелска истина живо одзвања: „да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5:16).
Необично дирљиву параболну епизоду, која открива везе пријатељства и стваралачку снагу разноврсности дела која помажу човеку да се оствари у земаљској димензији, запањујуће суптилно и дубоко је написао Егзипери у „Цитадели“. Реч је о двојици баштована који су дуго „гледали у истом правцу“: ценили су своје пријатељство, увече пили чај, славили празнике, питали једни друге за савет и делили своје тајне. Временом су речи за њих изгубиле некадашњу вредност, али је и тишина зрачила њиховом заједничком радошћу од погледа на башту, цвеће, пупољке који се отварају. Па ипак, долина их је раздвојила, расипајући их у различите делове света. Невероватна радост подмладила је, попут воде животворне, душу једног баштована када је, наслоњен на штап старости, добио писмо од пријатеља који је много година лутао. Садржао је само неколико речи, пише Егзипери, „јер баштованима одговарају лопате и грабуље, а не перје“: „Јутрос сам орезао своје руже...“
Три године касније, када је овај баштован имао прилику да свом верном пријатељу пренесе дуго очекивану поруку, да буквално „сасвим у свој манифестној аутентичности“, искаже своју бескрајну љубав, створио је откровење, молитву испуњену жарком вером, додуше изражену неспретним речима: „Јутрос сам и ја своје руже обрезао...“ Може ли се речима пренети суштина животно важног осећања, опијеног срдачном муком? Како то пренети незгодним словима? „И заћутах“, настави приповедач, „јер сам још јасније осетио оно најважније: славе Те, Господе, сједињујући се у Теби над својим ружичњацима, а да то и не знају“.
Истина човека је оно што га чини човеком, оно што чини свет једноставнијим, уверен је Егзипери. Он је несебично жеђао за овом истином, називајући себе „трагачем подземних кључева“ и уверавајући нас да су савршени од мале користи. Човек је, по писцу, уво затегнутог снопа, испуњење, потресено дахом Творца, прозор који гледа у Господа и обасјан светлошћу бдења Његовог: „Бог те рађа, подиже, испуњава те жељама, па жаљењем, час радошћу, час горчином, час гневом, час спремношћу да опростиш, а онда се враћа у своја недра.”
И крајње је неопходно да свако пронађе свој начин облачења као личност, да добије од Господа, по ауторовој „Молитви“, не оно што желимо, него оно што нам је потребно, да пронађемо себе „орезујући своје руже“ сваки дан. И осетите да сте срећни, као у рају детињства од медењака отворених уста, када је све около испуњено врхунском чаролијом и цвеће јаче мирише, шапућући медљиком, црвендаћи певају јаче, радост и жалост доживљавају оштрије. И схватите да је срећан и онај ко је у близини, ко удише арому „ружа“. И сви около су покривени истим пастирским огртачем, испрошеним од Господа, Који, по Егзиперијевим речима, преображава људе и преображава се. И гледајте како се светлуцаве звезде тихо смеју изнад сребром исплетеног конвоја заносног свода, који је упио врели диск сунца. Светла столара, учитеља, песника, баштована, дајући светлост другима, укроћавајући их на мир, доброту, лепоту. То су оне, звезде, које се високо врте и својим косим, тесним зрацима мистериозно продиру у наша ледена срца, желећи да открију вечну тајну коју одаје мали дечак златне косе: „Је ли та ружа жива или више није жива ? Шта ако је јагње појело?”

Наталиа Сквира

https://pravlife.org/ru

Зашто је Егзипери размишљао о одласку у манастир, шта је замерио својој епохи и шта је видео као завештање за особу која жели да оствари своје снове?

„Дете од пет или шест година понекад зна тако невероватне ствари о Богу или о добру и злу и такве неочекиване дубине, да не можете а да не закључите, да је овој беби од природе дато још неко средство за стицање знања нама непознато. Схватићете одједном да оно зна о Богу, можда већ колико и ви, и о добру и злу и о ономе што је срамотно – можда чак и много више од вас...” – овако аутор књиге Браћа Карамазови схвата природу детињства, савршеног, невиног, независног од расуђивања, са ширином душе, изузетном осећајношћу и оштром упечатљивошћу, неупрљаног друштвеним злом, неоптерећеног пороцима, патњом и неизмерно жедног нерафинисане љубави. Француски писац Антоан де Сент Егзипери говорио је о свом делу као ризници истине: „Са петнаест година сам се дотакао Достојевског, и то је за мене било право откровење: одмах сам осетио да сам дотакао нешто огромно и пожурио сам да прочитам све што је написао, књигу за књигом, као што сам читао Балзака раније.”
Сви ми одрастамо, стичемо грбаву озбиљност и суморну прикривену важност, потпуно заборављајући јеванђеоско упозорење „Будите као деца“ (Матеј 18:3). Међутим, често осећамо досадну бучну унутрашњу потребу да уронимо у детињасту једноставност и искреност, непристрасност и директност, подсвесно схватајући: „Ако се човек не врати у ово логосно стање; ако не избацује сладострасност и љубав према греху; ако не спере таму и наслаге страсти и порока са небеског лика своје душе, неће ући у Царство Небеско“ (Св. Јустин (Поповић)). Према савременицима, Егзипери је имао дар не само да опчини децу, већ и да убеди одрасле да су сродни ликовима из бајке.
Књига „Мали принц“, као што знате, посвећена је пријатељу писца, Леону Верту, али не као одраслој особи, већ „кад је био мали“, у потрази за неким с ким ће разговарати од срца, а не наилазећи на разумевање „чудних” одраслих који причају само о политици, везама и игрању бриџа. На први поглед, банална дилема. Прозаично безобразна драма генерација, проблем очева и синова, рећи ће неки. Други ће самоуверено рећи да ова бајка не учи ништа, па чак и да је досадна. Трећи ће упорно тврдити да је дело парабола, која дозвољава телесном уму да схвати многе истине или митове, али да је његов филозофски садржај лаган и слаб. Четврти ће, након што су чули за атеизам Егзиперијевог пријатеља, расправљати о намери писца, одгајаног од дубоко религиозне мајке, да обрати Леона у хришћанство. Пети ће негирати духовну компоненту текста, ломећи копља и оповргавајући хришћански вектор стварања. Шести ће, без оклевања, чак почети да се размећу модерним концептима „трауме из детињства“, ревносно наглашавајући ауторове депресивне и самоубилачке изливе. Јасно је да се спорови и расправе неће стишати. Како год било, није случајно што је књига и даље једна од најчитанијих и најомиљенијих на свету. У чему је тајна популарности и уметничке оправданости ауторског плана и његовог спровођења?
Где се бајка одвија? У сушној пустињи, у којој, као антипод даха живота, спознаш саму вредност живота захваљујући извору који може да утоли жеђ, и путу до њега, током којег дубоко разумеш многе ствари и вредност спасења. Управо је аутобиографска епизода, када се авион писца срушио изнад либијске пустиње, а он се нашао на ивици живота и смрти, патио од дехидрације и другачије доживљавао смисао постојања, постала срце поруке „Малог принца .”
Егзипери је, према мемоарима Леона Верта, често говорио да је његова цивилизација заснована на хришћанским вредностима, и жалио се да је људски мравињак постао богатији за све врсте добробити и разоноде, али људима недостаје нешто битно. „У Европи има двеста милиона људи чији су животи бесмислени“, наводи он у својој бележници, свуда наглашавајући апсурдност епохе због недостатка мисли, шупљине људске суштине, таме изолационизма, духовне беде и трансформације друштва у роботе без креативности, пуњене „стандардним производима масовне производње“ под маском културе. Међу главним светским проблемима, Егзипери је издвојио враћање духовног значаја људима, отворено изложивши своју жељу да оде у древни бенедиктински манастир: „Немогуће је наставити живети због фрижидера, политике, играње белоте и укрштенице! То је неподношљиво. Неподношљиво је живети без поезије, без боја, без љубави.”
Аутор, свестан идеје о братству, духовним везама у свету који је постао пустиња, сигуран је: „Само они који се, као једна група, попут планинара, пењу на исти врх су другови. Зашто би иначе, у наше доба - доба удобности - били тако срећни што делимо последњи гутљај воде у пустињи? У својој „Молитви“ Егзипери моли Господа да му допусти да буде достојан пријатељства, „најлепшег и најнежнијег дара судбине“, а у писмима признаје да му не недостају непријатељи који га уче, већ су му потребни пријатељи који би постали за њега ”баште опуштања“. Пријатељ је онај који не суди, тврди аутор, упоређујући прихватање са божанским чином: „Има довољно судија на свету. Ваши непријатељи ће вам помоћи да се промените и ојачате. То је њихов посао, они ће се савршено носити са тим... А пријатељ је створен да вас прихвати. Знајте и о Господу. Он вам не суди; када сте му дошли у храм, Он вас је прихватио.”
Од првих редова наратор самоуверено изјављује да не жели да се књига чита из забаве, јер је реч о најважнијим и неопходним стварима – пријатељству међу људима, јединству, прихватању других и познавању себе кроз Њега. „Веома је тужно када се пријатељи забораве. Немају сви пријатеље. И бојим се да не постанем као одрасли које не занима ништа осим бројева”; „Када им кажете да имате новог пријатеља, никада неће питати најважнију ствар. Никада неће рећи: „Какав је његов глас? Које игре воли да игра? Да ли хвата лептире?ˮ“. Мали принц, који је пао с неба, постаје прави пријатељ приповедача, дословно отелотворујући хришћанску истину „Служите једни другима љубављу“ (Гал. 5,13), а његова планета са својим урођеним правилима постаје нека врста узорног друштва. Егзипери, оправдавајући настанак братства међу људима, оперише концептом уједињујућег чвора: „Људи су били браћа у Богу. Само у нечему можете бити браћа. Ако не постоји чвор који повезује људе, они ће бити постављени један поред другог, а неће бити повезани.”
Змија, која има способност да реши све загонетке („Будите мудри као змије“ (Матеј 10:16)), неће случајно приметити да може бити усамљена не само у пустињи, већ и међу људима који немају поверења у мудрост Скретничара а мудри Лисац ће открити тајну правог мира и јединства – „За мене си још увек само мали дечак, потпуно исти као сто хиљада других дечака. И не требаш ми. А ни ја теби не требам. За тебе сам само лисица, потпуно иста као сто хиљада других лисица. Али ако ме припитомиш, бићемо потребни једно другом. Ти ћеш ми бити једини на целом свету. И ја ћу бити за тебе једини на целом свету...”
Везе љубави које спајају људе и објективни свет, према аутору, изгубиле су своју искреност и снагу, а „можете научити само оне ствари које укротите“, сигуран је Лисац, износећи свој концепт универзалне усамљености:     „ Људи више немају довољно времена да било шта науче. У продавницама купују готове ствари. Али не постоје такве радње у којима би се трговало са пријатељима, па стога људи више немају пријатеље.” Укроћење, односно приближавање другог себи и његово познавање, по Лисцу, осветљава живот као сунце, али за то је потребно наоружати се са три завета: стрпљењем, поштовањем обреда и одговорношћу за припитомљене.
Стрпљењем спасавамо своје душе (Лука 21:19). Са традицијама, зачињеним „млеком побожности“ (Тихон Задонски), ми структуришемо начин живота и регулишемо његове моралне границе. У тексту су ловци четвртком играли са сеоским девојкама, а сам аутор се, као што је познато, препустио сећањима из детињства на традицију божићних јаслица са овцама, пастирима, магарцем, три мудраца и са невероватним мирисом воска који обавија његову родну земљу: „Захвалност од света за рођење малог детета – како је то невероватно! Две хиљаде година касније! Људски род је схватио да мора да узгаја чудо, као што дрво узгаја своје плодове.“ Иначе, Сент-Егзипери је чак упоредио правила са верским ритуалима: изгледају смешно, рекао је, али обликују људе. Оданост ближњему и одговорност за све, како је разумео аутор, полазећи од предања Светог Августина, увек светли у нама самима, јер је оданост, пре свега, верност себи. И радосно је што је човек у стању да се жртвује да би спасио друге, јер голгота увек почиње тамо где се појави његов ближњи. Не можете очима да видите најважније ствари.” Очаравајућа безусловна љубав чини срце будним. Она га чисти од лукавости која се задржава у његовом сну и дозвољава му да „окуси” другог, да прихвати свог ближњег као самог себе. „Чувај своје срце свом својом стражом, јер из њега извире живот“

Наталиа Сквира

https://pravlife.org/ru

Трагика данашњице се огледа у рушењу једног свијета, а са њиме и одређених форми живота и наратива који су донедавно чинили темеље здраворазумског свјетоназора. Слике ужасних ратних страдања, деградација културе, распад хијерархије вриједности, изазови су са којима се Црква данас суочава и на које је православна теологија дужна да пружи одговор. Теологија Цркве, као израз њене вјере, треба да освјетљава трагизам свијета непролазном Христовом свјетлошћу и да пред бесмислом који се манифестује у све страшнијим облицима, говори о Смислу. У пракси, међутим, видимо другачију слику, те се са све већом смјелошћу може поставити питање о (не)оправданости савремене теологије и (не)постојању потребне црквене одговорности код оних који се називају православним теолозима. Понекад се чини да је савремена теологија ”превазиђена”, због тога што не допире до човјека и што постаје све херметичнија. Искључиву кривицу за такво поимање сносе управо теолози јер су и сами изгубили повјерење у проповијед и снагу Јеванђеља, у оно на чему треба да се заснива њихова ријеч. С друге стране, дошло је до истицања спољашње, чисто академске стране теологије која је у доборј мјери условљена и одређена актуелним идеолошким стремљенима, страним и често супротстављеним бићу Православне Цркве. Тако теологија, умјесто да потреса и продире до раздиобе душе и тијела, до зглобова и сржи (Јевр. 4,12)… остаје штура и бесплодна. ”Салонски” карактер савремене академске теологије је чини беживотном и јаловом, што значи да таква теологија, чак и кад је коректна, запањује одсуством сваког живота. Све то не значи да је академска теологија сама по себи штетна и непотребна већ проблем настаје онда када теолог остаје само онај који говори о Богу, а не и онај у коме је могуће срести Бога. Да би теологија била плодоносна, није потребно уводити неки нови теолошки језик и ”стручну” терминологију, већ је неопходно у њу унијети искуство Цркве. ”Тако често се дешава да се једна теолошка конструкција или апстрактна формула распе у парампарчад пред лицем једног криминалца, једне смрти, једне самоће” (П. Евдокимов).

Живимо у епохи крупних и непредвидивих промјена. Говорећи о књижевности на крају садашњице, Слободан Владушић је рекао да она (књижевност) настаје управо пред лицем смрти. Слично може да се каже и за теологију, која пред лицем смрти и тријумфа бесмисла говори и објављује Живот Који побјеђује смрт. Ако знамо да се стваралачко богословље рађа из судара са великим, не само философским, већ често и друштвеним прекретницама и ”потресима”, онда (и) у садашњој епохи, стваралачко богословље треба да се роди из судара са смрћу и бесмислом као тријумфом гријеха. Дакле, циљ није просто ”есхатолошко” бјекство из овог свијета и времена, већ се напротив, у прихватању овог времена које нам је Бог дао отвара могућност свједочења и аутентичног црквеног и богословског дјелања.

У последњих неколико деценија очигледан је био својеврстан теолошки ентузијазам и полет који се, између осталог, манифестовао у великом броју превода, објављених теолошких књига, студија, чланака, дисертација. Међутим, чињеница је да је релативно мали дио од свега тога допрео до обичног вјерника чему је разлог удаљавање од богослужбене и подвижничке основе и извора богословља. Без богослужења су сва објашњења Православља и Цркве неубједљива и немогућа. Свијету је неопходна, писао је А. Шмеман, литургичка оностраност као тачка ослонца за свакодневну ”овостраност”, а теологија се упиње да даје одговоре на ”проблематику” коју намеће овај свијет. И зато је сваки одговор у старту погрешан, не допире до свијести слушалаца, те се све своди на отрцане фразе и идеологију. Ако теологија не може да допре до ”обичних вјерника” онда нема ништа бескорисније од ње, ма колико строг изгледао такав суд. Искуство које се даје и стиче у црквеном богослужењу треба да буде оно што формира богословље и црквени праксис. И све док је богословље одвојено од свог богослужбеног извора, оно није у стању да изрази спасоносни садржај Тајне. Учествовање у литургијском служењу треба да постане не навика и ”религиозна потреба” већ исповиједање вјере Цркве. Одсуство жеље да се схвати и проникне у свештени смисао богослужења доводи до равнодушности и према богословљу Цркве, које усљед тога постаје предмет уског круга ”научника.” Како је лијепо рекао о. Софроније Сахаров, у духовном животу нема каријере. Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија.

Према томе, разматрање смисла и улоге православне теологије данас, превасходно подразумијева одговор на питање колико она има додира са животом и колико је у стању да осмисли трагизам садашњег времена у којем Црква не престаје да врши своју мисију. Јасно је да није свакоме дато да богословствује већ превасходно ономе који је, како казује св. Григорије Богослов, најприје себе учинио мудрим (по Богу) па тек онда друге учио мудрости. То значи да пут богословља јесте крстоваскрсни пут и непрестани подвиг ка познању Истине. Темељни предуслови аутентичне православне теологије су вјера, љубав, пост, молитва као и уопште све хришћанске јеванђељске врлине. Тако је у циљу рјешавања задатка теологије неопходно најприје одвојити све оно што се неосновано представља као теолошко од онога што заиста јесте теологија, тј. израз искуства црквеног живота, њене вјере и наде.

https://mitropolija.com/2023/11/29/protojerej-slobodan-lukic-teologija-pred-licem-smrti/

Земаљска правда понекад односи кратке и брзе побједе, међутим, у тим побједама није истина, јер дуготрајна и трајна победа припада правој небеској Истини

Праведност и истина су једни од најзначајнијих појмова у Светом Писму. Код пророка Исаије се праведност појављује уз „спасење“ (Ис 46, 13), а код пророка Јеремије уз „милосрђе“ (Јер 9, 24). У Мојсијевој пјесми се каже: Бог је вјеран, без неправде, праведан је и истинит. Трагати за правдом је увијек трагати за истином, као што је трагати за истином увијек трагати за правдом. И зато трагање које се понекад чини узалудним на крају бива истинито. Јер, нема ништа скривено што се неће открити, и тајно што се неће сазнати. Зато та трагања никада нијесу узалудна и бесмислена. Ниједан труд пред Богом никада неће пропасти. Трагање и стражење над правдом и истином која је некада спора и чини се недостижна, јесте труд на путу избављења и вјерности, јер истина и правда са њима стоје као синоними. Праведност Божија, суд Његове милости, доброте и љубави јесу највећи дарови Божији. Човјек трагајући за правдом једино може наћи искупљење кроз уподобљавање Богу у Његовој праведности. Јесте истина да земаљска правда понекад односи кратке и брзе побједе, међутим, у тим побједама није истина, јер дуготрајна и трајна победа припада правој небеској Истини. Правда небеска је спора, али достижна. Правда људска која стреми небеској је такође спора, али достижна, јер Христос као праведност Божија је саборна личност која у себи носи све створено, која носи човјека као круну све твари.

Причајући и приповиједајући о људима, приповиједамо о самом Христу у коме је и по коме је саздан сваки човјек. Сваки лик човјечији је призван да постане Христолик. Јер, неправда је непријатељ и Бога и људи. Правда Божија постаје људска, јер људска природа сабрана у Христу удионичари у Божијој правди.

Три живота, три личности и три исправљене неправде које свједоче да је правда спора, али достижна и истинита.

СВЕТИ НЕКТАРИЈЕ ЕГИНСКИ, СВЕТИТЕЉ И БОГОСЛОВ

Дјечак је од ране младости осјећао Божији позив и своје свештеничко призвање. Живот му је од дјетињства праћен великим неправдама, прогонима и оптужбама. Као дјечак ишао туробан, одјевен у рите, често потпуно гладан. Његова једина утјеха била је вјера Христова. Постао је свештеник обичног народа – његова понизност иритирала је поједине припаднике свештенства, а његова преданост додатно побуђивала њихове сумње и клевете. Завидљиви и злобни људи су му одузели све земаљско, лишили га сваке дужности. Тријумфовали су зло и завист. Његов живот је тежак пут и непрестана борба у име достизања истинског знања и врлине. Једна конкретна „оптужба“ је пронађена: није успио да се прилагоди египатској клими! Његов живот је пун мученичке драме. Трпељиво подноси искушења без гњева и осуде према својим прогонитељима. Постао је светитељ савременог доба. Светитељ који је живио међу нама. Учио је људе да је најбитније задобити љубав. Савршена љубав доноси савршенство вјере и наде. „Свагда иштите од Бога љубав, и тако ћете задобити пуноћу осталих добара и врлина“. Међу тим врлинама су правда и истина. Житије Светог Нектарија представља остваривање непоколебљиве жеље за проналажењем онога према чему је толико свим силама стремила његова душа, ка проналажењу Бога Истинитог.

Четрдесет година по смрти правда је достигнута и истина је побиједила. Васкрсли Христос се пројавио кроз новопросијавшег светитеља. Друга правда долази 15. јануара 1998. године. Александријска патријаршија, на предлог патријарха Петра, затражила је опроштај од Светитеља пред његовом иконом „због гоњења и најнеправедније пакости против њега“, и истовремено га је васпоставила у канонски црквени поредак Патријаршије. И на крају кад истина и правда тријумфују остају ријечи Светитеља егинског које све објашњавају: „Дајте Богу сво своје срце, да бисте остали у љубави, а остајући у љубави Божијој и Бог остаје у вама“.

ВИНСЕНТ ВАН ГОГ, СЛИКАР

Његов живот је кратак и фасцинантан. Син калвинистичког свештеника у младости је желио да „живи“ Јеванђеље, да проповиједа сиромашнима, да се бори за социјалну правду и да помаже потлаченима. Проповиједник и свештеник који је избачен из теолошке школе, јер се није могао прилагодити „педантности“, тј. хладноћи западне теологије. Рвао се са вјером. Некада је губио, некада налазио, некада сумњао, и опет јој се враћао. У његовим сликама и бојама видите „интензивну изражајност“ живота. Он је колориста са раскошјем и сјајем боја и тонова, који се свети неправди правећи боју свијетлом, блиставом. Не оставља равнодушним. Доживио је много неправди које су биле праћене депресијом, тугом, болешћу, гладовањем, одбаченошћу и несхваћеношћу. Међу последњим сликама које је насликао је Богородица која оплакује мртвог Христа (Пиета). Његов живот је био трагање за другим који ће га учинити да постоји. Чезнуо је за љубављу другога. Хиљаде насликаних слика и цртежа за живота, а продата само једна. Непризнат као сликар, већ посматран као ексцентрични чудак. Данас исправљена неправда и његова дјела међу најгледанијима и најтраженијима. Послије више од сто година аутори књиге „Ван Гог: Живот“ Стивен Најфех и Грегори Вајт Смит, након 10 година истраживања и 28.000 биљешки и 900 страна дуге студије, исправљају највећу неправду која га је овог пута пратила послије смрти. Двојица истраживача уздрмала су свијет тврдњом да славни холандски сликар није себи одузео живот, није извршио самоубиство, како се до сада мислило, већ да је убијен. „Не оптужујте никога“, његове последње ријечи, као ријечи Распетога Христа „опрости им Оче, јер не знају шта чине“. Његово прихватање смрти било је, уствари, чин љубави.

ЕРНЕСТО КАРДЕНАЛ, СВЕШТЕНИК И ПЈЕСНИК

Велики никарагвански, латиноамерички и свјетски пјесник. За њега је речено да је следбеник Христа у духовном животу, Маркса у политичком ставу, а Паунда у поезији. Римокатолички свештеник који је припадао покрету теологије ослобођења. Теолог и пјесник, мистик и политичар, свештеник и пророк, монах и револуционар. Основао комуну на Солентинамеу, био министар културе у влади Никарагве, борио се за сиромашне и обесправљене, супротстављао се папи, основао нови књижевни правац – екстериоризам, путовао и све вријеме неуморно писао поезију и постао један од најзначајнијих пјесника Латинске Америке која га је поставила у сами врх свјетске књижевности. Због његових смјелих и револуционарних идеја папа Јован Павле II га је ставио под забрану свештенства и забранио му обављање свештеничких дужности. „Такво хришћанство које смо тада видјели у Ватикану није било оно хришћанство које је Христос хтио за Цркву; али моја вјера је вјера у Христа, а не у Ватикан; уколико се Ватикан одвојио од Христа ја остајем уз Христа!“

Неправда ће бити исправљена послије 35 година од стране папе Фрања који му је пред крај живота вратио свештеничко достојанство и дозволио му да служи Литургију. Преминуо је 2020. у 96-ој години живота. Његове ријечи као да говоре о правди и истини на најљепши начин: „Нијесам био испуњен с ничим другим осим с Богом — с оним што је Он знао, а ја нијесам“.

https://mitropolija.com/2023/11/24/pravda-i-istina-o-slobodan-jokic/

Ова прича се мора третирати као велика људска трагедија. Породица је умрла. Жена је умрла. Човек који је постао убица је умро. Ово је права породична трагедија. И није само трагедија за породицу, већ је трагедија за цело друштво.

Умрла је хришћанска породица, породица свештеника, јер је и сам убица био свештеник. И ову трагедију је немогуће третирати другачије него као трагедију целе наше Цркве. Просто је немогуће игнорисати шта се догодило. Тешко нама свима. Тешко свима који су укључени. Тешко деци убијене мајке и свештеника убице. Тешко рођацима. Велика туга.

Такав догађај свакако привлачи пажњу и изазива жељу да се анализира и разуме: како, зашто се то догодило, да ли је типично или не. Али за сада не можемо да доносимо закључке, макар само зато што не знамо све околности, а можда никада нећемо ни сазнати. Зато бих пазио да не извлачим закључке о томе шта се догодило и који су мотиви мотивисали особу. Не знамо скоро ништа.

Али оно што је значајно за све нас је да се зна убица. Још је важније што је информација дошла и потврђена је у Патријаршији и не треба да сумњамо.

Насиље у породици се не смањује, али немамо података да је веома честа појава у свештеничким породицама. Нико није проучавао овај проблем. Рећи да је у таквим породицама више насиља је неосновано. Једноставно немамо статистику. Рећи, као што неки већ покушавају, да међу православним хришћанима постоји извесна склоност насиљу, генерално је чудно. Па, наравно, нема такве склоности.

Православни верници имају још једну склоност која може бити предмет проучавања и коментара – ово је супер-вредно значење брака. Брак за православца је изузетна вредност. Зато се православни супружници труде да по сваку цену сачувају свој брак.

Како да коментаришем овај случај? Понављам, нико од нас не зна мотив злочина. Морамо се уздржати од коментара јер је то етички. А и хришћански. Изношење нагађања је непотребна ствар. Али могу да поделим своја лична запажања.

Међу мени познатим свештеничким породицама (а познајем значајан број таквих не само у Москви и Санкт Петербургу, већ и у другим епархијама: Иркутској, Краснојарској, две Уралске, две Волге) никада нисам приметио никакво насиље.

Међутим, спреман сам да сведочим као свештеник-психолог да у породицама свештеника постоји насиље.

Ја водим консултације и обраћају ми се жене свештеника, њихова деца и сами свештеници. Случајеви насиља постоје, али не можемо да проценимо да ли има више или мање насиља у свештеничким породицама у односу на друге.

– Ви признајете чињеницу, али имате ли разумевања зашто се то дешава? Да ли је то све због тешког живота свештеника, терета дужности које носе, или је ово изузетак, пример психопатије?

– Насиље у породици увек има најмање три разлога. То не значи да сваки од њих увек утиче на ситуацију, али може утицати на исту.
Први разлог је сама кризна ситуација у којој се налази човек или породица. Ако је особа у сналажљивом стању (када постоји унутрашња снага да се нађе адекватан излаз, прим. аут.) онда није склона насиљу.

Други извор насиља је национална криза. Насиље је распрострањено у руском друштву. У свему имамо вишак насиља. Насиље се користи на послу, у друштвеним окружењима, на раскрсницама путева, у метроу, аутобусима, па и у цркви. Понекад свештеници морају да одвоје парохијане који нису нешто поделили: свећу, место, исправност догмата. Сетимо се ратова који се воде на нама блиским територијама. Сетимо се насиља у затворима, насиља полиције и Националне гарде над демонстрантима, насиља у биоскопу, на телевизији, на интернету. Великодушно се излива на нас одасвуд. Толико је насиља да су деца, жене и мушкарци заражени њиме.

Друштвени извор насиља је један од узрока насиља у породици, али је много чешће узрок породичног насиља  породична криза. А конкретан случај је највероватније пример такве кризе.

У кризи породице нико није крив. Једне кривити, а друге оправдавати, нема смисла, јер је криза породице криза породичног система. Сви остали разлози су само узроци породичне кризе, а насиље је једна од последица.

Посебност породичних злочина је у томе што су скривени. Њихови учесници – жртве и извршиоци – прикривају једни друге, не желе и плаше се публицитета, крију насиље од закона, од људи, од цркве.

Зашто? Зато што се сви учесници воле колико могу. Они се воле и повређују у исто време.

Али невоља је што, ако ћутимо о злочину, ми га охрабрујемо. Такође га подстичемо ако га не препознамо и затварамо очи пред ситуацијама које доводе до злочина.

Насиље у породици, у свакој породици, не само у црквеној, велики је друштвени и лични проблем. А да би се помогло људима да избегну насиље у породици, потребан је рад, сами супружници треба да траже помоћ.

Морамо учинити све да водимо рачуна о превенцији и стварамо систем помоћи људима који се нађу у кризној ситуацији. Сада има довољно теорија, специјалиста, књига. Можемо, знамо како, али важно је и да се то препозна.

Што се тиче психопатских природа, оне постоје и постојаће. Бојим се да то није разлог трагедије овог свештеника  Бо.јим се да је породична криза.

– Али шта је са „жена нека се боји мужа“, шта је са „стрпи се – ово је твој крст“?

– „Религиозне“ мотиве користе разни људи у меркантилне сврхе. Чињеница је да фанатици такође долазе у цркву, налазећи оправдање за своју суровост у редовима Светог писма. Људи долазе са агресијом и ту такође налазе изговор. Генерално, за многе људе, религија је згодна шљокица којом прикривају своје намере и страхове. Али ово није својство религије. Ово је њена незаштићена особина. Мушкарци се често обраћају православљу, траже невесте у Цркви како би у својој црквеној породици успоставили принципе „Домостроја“. Да, има их много, али, на срећу, ово није масовна појава.

Црква се променила у последњих десет година. Нова генерација младих људи и девојака уопште не сања о „домостроју“, не занимају их дубоко осећања домостроја. Они су писмени, разумеју шта су насиље и агресија, шта су брак и породица. Они стварају нову црквену атмосферу. Али биће случајева верске манипулације зарад агресије. И зато, у нашем пастирском раду, морамо бити будни, откривајући чак и сумње на насиље у породици.

Свештеник супружницима поставља непријатна питања: да ли је све у реду и да ли се поштујете? Психолог нема право да пита о овоме, али свештеник има такво право! Овакве трагедије нам указују да је један од пастирских задатака да спречимо такве случајеве, да видимо, приметимо и да се молимо за породице у којима настају ситуације насиља. Али за ово треба обучити свештеника. Семинари које моје колеге и ја водимо, на пример, са кризним психологом, кап су у мору.

Проналажење кривца и кажњавање је покушај да се донесе лака одлука. Превенција и помоћ су суштински важне. Задатак свештеника није само проповедање, већ истицање вредности живота као највише вредности.

За православца је породица вредност, али је људски живот несумњиво већа вредност од брака. И ако је за супружника избор живот или брак, онда је истински духовни, истински хришћански избор - живот. Авај, ова хришћанска вредност је данас пала у немилост.

Када се суочимо са смрћу, убиством, самоубиством, схватамо да су људи, стицајем околности или услова, доведени у такво стање да им је живот престао да вреди. То је трагедија.

Из неког разлога, смрт се данас види као излаз и решење ситуације. Али ово је катастрофа, катастрофа свести, катастрофа међуљудских односа. Ово никада не би требало да буде случај ни под којим околностима. Сваки проблем се решава у животу, а не смрћу. Када човек покуша да убије другог, или себе, тада у овом болесном стању, помућеног ума, сања о некаквом излазу. Али ово је страшна грешка. Смрт није решење. Решење сваког проблема је само живот.

свештеник-психолог Андреј Лоргус

https://www.pravmir.ru
 

Празнични је дан на Цетињу. Неких је пола сата до почетка литургије. Спорим кораком се крећем мокрим и помало клизавим путем од зграде богословије до манастира. Свега пар метара испред мене је двоје људи у средњим годинама, који су се такође запутили према светињи. Најприје су пришли полицијском ауту, које је и ову новембарску ноћ, из неких разлога, било паркирано испред манастира. Видно уморни милицајац их је упутио према улазним вратима, на којима су сусрели ђака првог разреда богословије који их је одвео до кивота у којем се налазе мошти св. Петра Цетињског, рука св. Јована Крститеља и честица Часног  Крста. Да не знају много о својој вјери, видјело се , између осталог, и по томе што се она прекрстила са лијеве на десну страну, док су се три прста његове десне руке зауставила на његовом челу, будући да је очито схватио да ни сам не умије да се правилно прекрсти. Потом су неколико тренутака нијемо стајали поред кивота, упућујући једно другом упитне погледе . По грчу на његовим образима , могло се наслутити да је тих неколико тренутака њима двојема изгледало као цијела вјечност. Међутим, након одређеног времена, жена  је спустила своју дрхтаву руку на кивот и заклела  се да га никада у животу није преварила, те да су то све приче доконих људи, љубоморних на њихов брак. Након ових ријечи, грч на мужевљевом лицу је нестао а  у његовим очима се могло препознати олакшање и нешто налик на задовољство. Потом су се нагло окренули и брзим корацима кренули ка излазним вратима цркве, не цјеливајући кивот , нити цјеливајућу икону, мимоилазећи се са ђацима богословије, који су у том тренутку почели да у нешто већем броју пристижу у манастир.

Док сам, након литургије, сједио у зборници богословске школе, питао сам се колико ли је само међусобних свађа и несмотрено изговорених ријечи претходило њиховом јутрошњем доласку у манастир? Колико суза и непроспаваних ноћи? Да ли су и њихова дјеца покаткад сведочила њиховим расправама и агонији, те какве ли је трагове на невиним дјечијим душама оставила брачна криза њихових родитеља?Такође, сам размишљао и о томе како преношење једног обичног трача или непровјерених вијести и прича може да искомпликује нечије животе и уништи брак. Са друге стране, олакшавајућа околност је у томе што је то двоје људи имало довољно вјере и страха Божијег да  тога јутра дођу у манастир, те да макар и заклетвом  успију да превазиђу талас искушења који се надвио над њиховом брачном заједницом. Шта се догађа са оним браковима у којима код супружника нема баш нимало вјере? Сигурно се такви бракови пред првим испитом и искушењем распадну.

Међутим, оно што је сигурно јесте то да страх Божији и заклетве само донекле могу да одгоде проблем. Када човјек прими помисао и када  сумња завлада његовим срцем, страхови и заклетве временом постају недјелотворне и неучинковите. Зато је важно да молитвом и подвигом страх прерасте у љубав према Богу. Временом ће та љубав постати основ међусобне супружничке љубави. Брак оивичен таквом љубављу " која дуго трпи" ( 1.Кор.13,4) и која " језике човјечије и анђеоске говори "( 1.Кор. 13,1) , постаје брод  који безбједно плови кроз буре искушења и барка коју таласи неповјерења и лажне невјере не могу надвладати...

ђакон Павле Љешковић

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)