Ја сам од оних који верују у ред, васпитање, част, достојанство, закон. Још и горе од тога. Ја сам од оних који би ове вредности бранили до крви, чак и на сопствену штету. Јер: ред је ред…Расла и васпитана да поштујем друге, у солидарном пионирском духу (за млађе: то је оно када волиш другове и другарице и све њихове различитости, не свађаш се, помажеш слабијима од себе, не истичеш сопствене вредности и сл). Завршила школу, родитељи долазили само на родитељске и оставили ме са двојком из физичког јер је то моја оцена, иако им је професор био пријатељ. Остале оцене су биле петице. Ја исто тако радила са својим дететом иако је ишла у школу где ја радим. Веровала сам да тако треба. И даље у то верујем иако ме стварност демантује свакодневним шамарима.
Завршила студије, запослила се. Није било дернека јер се сматрало да су то нормалне ствари. Ок, било ми је мало криво. Онда се удала, добила дете, па се развела. Изашла са две торбе и без алиментације јер сам веровала да су и љубав и разлаз питање части. После тога још десет година радила два посла да бисмо нас две преживеле. Не жалим се, само причам. Тако је било. Када ме је после низа година један пријатељ, који има већу дозу адреналина у крви и сумњиву биографију, питао зашто сам тако урадила, рекла сам да не могу да се судим и просим по шалтерима. Ма какав суд, одбрусио је бесно, што ниси мене звала. Била сам згранута. Зар и то постоји?!
Купила стан. Преко агенције. Уговор потписан код адвоката уз преглед свих папира. Зграда је била у изградњи. Усељење је планирано за пар месеци, али сам ја провела још три године као подстанар. Јер, исти стан није продат само мени, још неколико људи је потписало исти уговор код истог адвоката, а изградитељ је, истовремено, прекршио услове за легалну градњу, а успут је и погинуо. Ми, преварени купци, жалили смо се свима, па и председнику општине. Он нас је примио, био дрчан и бахат, скресао нам да смо будале и да се станови не купују тако, на невиђено, и да он не може да нам помогне. Када смо га питали како је могуће да зграда никне и доврши се у центру града, да прође поред свих надлежних инспекција које градњу контролишу, није знао да одговори. Ми нисмо били грађани по његовом укусу. Најбоље од свих нас је прошао један локални мафијаш који је свој уложени новац наплатио у року од неколико дана пошто је инвеститор умро. На састанак, који смо организовали тим поводом, дошао је, прошао између нас, мало цупкао слушајући наше јадиковке, скочио и рекао: ја ћу наплатити. Тако је и било. Ми остали смо чекали да се закон промени и да се све спроведе како треба. Три године.
Купила ауто. Возим пажљиво, поштујем прописе. Плаћам казне за прекорачење брзине без роптања, иако су то прекорачења за десет, или једном и за два километра. Јеби га, тешим се, закон је за све. А онда гледам шта се дешава. Поред мене шишају лимузине са затамњеним стаклима, обилазе ме на пуној линији, заљуља ми се ауто када прођу. Једном ме је такав пратио и упорно свирао да се склоним. Не знам само где! Пут је обичан, нема банкине. Ваљда је требало да нестанем. Када ме је коначно обишао уз сирену и показивање да сам луда, неколико пута је нагло кочио, вероватно са жељом да ми објасни како је тај пут његов и како ја са својом скромном кантицом од кола угрожавам његову слободу и необуздани ветар у коси.
Е, сад долазимо до догађаја који ме је испровоцирао да све ово напишем. Који ми је направио ретроспективу.
Данас сам морала брзински да улетим у једну продавницу, а места за паркирање нигде. У граду лудило. Ја, иначе, уредно плаћам за свако паркирање, мало пешачим, не улазим колима у продавницу. Али, данас је то било немогуће. Ок, помислим, то је само минут, а нисам ни једина. Трчим, купујем, а код кола ме чека комунални полицајац (или милицајац). Тражи документа и упознаје ме са прекршајем. Иза, одмах поред полицајца (или милицајца), у ауто седа момак опасног изгледа у бесној лимузини. Ћутим, нисам тужибаба, а истовремено молим да ми не пише казну и показујем да ми уплата паркинга још важи, да места нема нигде, али службено лице ме не слуша. Скроз је службено. Строго. И неумољиво. Момка иза нас није приметио. На све моје изговоре и молбе, рекао је само: госпођо, шта да вам радим, нисте имали среће, потпишите.
Потписала! Потписала сам пресуду да сам глупа и да је све оно што сам научила и у шта верујем једно обично ништа. Да, нисам имала среће. Нисам имала родитеље да ме васпитају, мој отац је био и остао комуниста (изгледа да је био једини, јер данас то више нико не признаје), па је по тим идеалима поступао, завршила сам све погрешне школе, опет, државне у оптималном року, дете сам упропастила јер сам га воштила да буде исправно чак и кад то није њена лична корист, идем на посао у школу која је постала нужно зло и где децу чувамо док родитељи не дођу с посла, а на сенку не смемо никоме да станемо јер треба да будемо срећни што уопште имамо неки посао, а треба да имамо свест и да би неки убили кад би могли да уживају као ми са три месеца распуста, викендима и државним празницима. Све погрешно!
И кад бих могла, као у неком филму, све то оставити. Овако би то изгледало: завршна сцена, пут се пружа до краја хоризонта, ја корачам лагано, камера ме снима са леђа, окрећем се полако, насмешим се, покажем средњи прст и одлазим. Од‌јавна шпица.

Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика из Шапца

https://zelenaucionica.com/potpisala-sam-presudu-da-sam-glupa-i-da-je-sve-ono-sto-sam-naucila-i-u-sta-verujem-jedno-obicno-nista/

Црквени беседници су постепено мењали формат комуникације са публиком, што веома радује. Сада на Интернету и телевизији, свештеници разговарају са људима на приступачном језику. Међутим, и даље постоји велики број свештеника који, нажалост, не желе или не знају да комуницирају са парохијанима, и то је веома велики проблем. Да, није свима дат дар проповедања, нису сви ово научили, али је немогуће избећи комуникацију са стадом – која штавише, није ограничена само на проповед.
Признајемо да је дијапазон тема за црквене беседе веома мали: сваке године исти празници, сећање на исте светитеље, читање истих поглавља Јеванђеља. Али поред свега овога, неки свештеници користе проповеди писане у 19. веку. Да, понекад су добри и поучни, али, нажалост, за савремене људе су небитни. Живимо у потпуно другачијим реалностима, и треба да научимо да говоримо другачије.
Неки свештеници сматрају да парохијанима не треба све рећи, јер „неће разумети“, „слабо су образовани“, „могу да буду збуњени одређеним чињеницама“. Мислим да је у принципу погрешно веровати да нас људи неће разумети или да ћемо их уплашити, "саблазнити". Позвани смо да евангелизујемо и говоримо, а не да ћутимо. Због ове недоречености људи развијају сујеверје, престају да схватају значење онога што се дешава у Цркви, не разумеју шта одређује ова или она предања.
Који сценарији комуникације са стадом су неприхватљиви? Хајде да погледамо оне најчешће.
Свештеник чита беседу која је састављена од одломака из беседе његовог деде-свештеника. Да ли је то добро или лоше? - Не знам. Ипак, друштво се променило, а деда-свештеник се обраћао сасвим другим људима. Можда је таква проповед добра за оне који први пут долазе у цркву и не знају ништа о празнику или икони која се прославља. Али да се разумемо: у недељу 95% људи у цркви су редовни парохијани који већ савршено знају све о свим празницима.
Друга категорија су свештеници који у току беседе говоре не толико о догађају, колико о томе шта се не сме чинити на празник. Да, раније је било немогуће опрати веш на празник, на пример. Постојали су периоди када је прање веша трајало цео дан, па чак и два: требало је донети воду, прокувати одећу, нешто дуго трљати, извадити воду и тако даље. Али данас се прање решава у четири корака: напуните машину вешом, сипате прашак, притисните неколико дугмади - и то је то. Живот се мења и то морамо да схватимо. До изражаја су дошли потпуно другачији проблеми. Зашто губити време комуникације на неразумљиве забране?
Трећи тип: свештеник се ограничава на неке очигледне чињенице, на пример, препричава прочитану епизоду Јеванђеља или прича о празнику оно што је већ много пута речено и зна се. Има оних који говоре о истој ствари, али на различите начине и различитим речима: „Икону Богородице поштујемо тако и тако, Богородица нам помаже и штити нас својим Светим Покровом, морамо да се молимо Њој, "нашој заштитници“...
Четврто: свештеник не зна шта да каже ни како да говори да би га људи разумели; као резултат тога, он говори дуго и веома сложено, залазећи у теолошке дубине и испуњавајући свој говор многим мање познатим терминима.
Пети тип. Да ли желите да будете популарни, да вам долазе људи из других парохија и окружења? Неопходно је рећи опште ствари, препоручљиво је зачинити их „чињеницама“ типа - на дан сећања на Архангела Михаила - "свети Архангел Михаило спушта крила у огњену реку пакла и извлачи покајане грешнике одатле." Гарантујем да ће чак почети и да вас цитирају. Доћи ће људи из далека да слушају свештеника, који говори оно о чему нико други не прича. Он ипак има неко тајно знање. Како би иначе знали да не смеју да једу кромпир, јер садрже демоне који нападају штитну жлезду! Ово ће бити тражено, поготово ако такве чињенице говоре свештеници који су старешине – авај, ова слика се одлично продаје... Чипс, долазак Антихриста, неповерење у традиционалну медицину – све то има православну ноту која је тражена код великог броја људи. Мислим да, ако ставите портрете оца Александра Шмемана и Распућина један поред другог, већина би овог другог назвала православним свештеником.
Шести тип су свештеници који на секташки начин утичу на парохијане. Такав старешина изјављује да храм не припада њему, већ парохијанима, и ако њега склоне, доћи ће неки други који ће сигурно бити немаран. Парохијану се намеће осећање кривице и одговорности за цркву, обавеза да ради зарад парохије – по правилу, на штету своје породице. Овде се крше речи апостола Павла: „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5,8). Сваки свештеник мора да подстиче парохијане да учествују у животу цркве и парохије, али адекватан свештеник неће ништа наметати и неће манипулисати. Парохијани радо помажу, не када им се стално дају нове обавезе, већ када виде да је старешини потребно исто што и њима: да црква буде лепа, удобна, чиста и топла.
Неки свештеници усађују осећај кривице људима који долазе у цркву, непрестано говорећи о њиховој грешности. Они се толико боре против греха,  да истискују Христа и љубав у њиховом проповедању. Вероватно заборављају узвик: „Светиње светињама“ и не разумеју коме је упућен. Свети Дарови – Тело и Крв Христова – намењени су светима – онима који стоје са друге стране олтарске преграде. Да, они су грешници, али Он им је дошао. Бог жели да живимо са Њим, да Га се сећамо. Дакле, молитва није само јутарње и вечерње правило, молитве пре и после јела, већ је то свако сећање на Бога. Али, из неког разлога о томе се не учи у многим црквама.
Не можете покретати теме које се могу квалификовати као тајне, недозвољене за објављивање. Најболнија од њих је сфера брачних односа. То је област коју свештеници немају право да регулишу ни у беседама ни на исповести. Овде бих укључио и питање поста. Када свештеник са амвона инсистира да се парохијани хране по строгим правилима, то је погрешно. Свако треба да пости, али свако има своју меру поста и о таквим питањима се мора разговарати појединачно. Постављајући свима исте захтеве, свештеник може да науди својим парохијанима.
Како треба разговарати са парохијанима? Пре свега, треба да говоримо о томе шта је важно за парохијане. Те теме се по правилу тичу и самог свештеника. Живимо у истом друштву, суочавамо се са истим проблемима и добро знамо шта људе брине у одређеном тренутку. Неприхватљиво је игнорисати горућа питања. Наравно, потребно је водити рачуна и о потребама своје парохије. Ако о проблемима вештачке интелигенције причамо 80-годишњим бакама, оне нас неће разумети. Ако не говоримо о проблемима вештачке интелигенције међу младима, ни они нас неће разумети. Треба наћи средину, комуницирати о темама које се тичу већине. Наравно, у свим овим разговорима морамо бити изузетно опрезни.
Морамо да водимо рачуна о чистоти нашег говора и начину говора - без обзира да ли проповедамо пуној цркви на свечаној служби или једној особи након освећења њеног аутомобила.
Црква је институција која задржава много несхватљивог и архаичног, и од тога нема бежања, али се архаизам у њеном језику мора свести на минимум. Свештеник се мора разумети, тако да нема смисла бомбардовати људе многим теолошким терминима. Напротив: наш задатак је да што детаљније објаснимо шта се тачно дешава у цркви у целини или у једном или другом тренутку литургије. Узгред, о томе можете да говорите на духовним разговорима или на беседи, можете да нудите и књиге, чланке и видео материјале за проучавање. Морамо водити васпитни рад, говорити о Јеванђељу и Делима апостолским, о хитној потреби да их чита сваки хришћанин.
Веома је корисно да свештеник препоручи одређене књиге, чланке, видео записе. Ако кажемо: „Треба да проучавамо Свете Оце“, то значи да треба бар мало да усмеримо људе у светоотачку литературу, јер је она веома различита. Може се десити да човек изабере књигу за коју није духовно зрео да би је читао. Хришћанима почетницима може се саветовати да читају свете оце који су живели што ближе нашем времену, јер ће им бити разумљивији. Такође би добро било препоручити класичну литературу која говори о истинама које проповеда и православље. Да бисте то урадили, морате знати како особа живи, колико времена има за читање. Наравно, акценат треба ставити на литературу која је некако везана за Свето писмо – на срећу, сада је има доста. А што се тиче светоотачке литературе, важно је запамтити: 90% су је написали монаси, тако да није увек применљива на наш свакодневни живот. То се не може рећи за књиге које тумаче Свето писмо или објашњавају богослужење, оне могу бити веома корисне.
Са људима треба да комуницирате са поштовањем, али боље је не давати конкретне одговоре и савете. Наш задатак је да назначимо правац, а не да сервирамо готово решење на тацни. Овај принцип је користан да се избегне искушење да се говори „у име Бога“. Јасно је да се ради о питањима избора, а не о неким конкретним стварима типа - „Да ли је могуће јести просфору на празан стомак?“
Да би човек изашао из храма радостан и без осећања кривице, потребно је да му се осмехнете. Архимандрит Андреј (Конанос) је написао: "Једног дана ми је пришла жена и признала да сам јој спасио живот само пријатељским настројењем према њој." Свештеник мора да схвати да људи не долазе у цркву да би их ми оцрнили. Они знају да их тамо треба волети и саосећати са њима. Људи иду у цркву да би нашли доброту, због горућег срца свештеника, због спремности да бар саслушају ако већ не могу да помогну. Многим људима наш савет није ни потребан; они сами проналазе одговоре разговарајући са нама. А када почнемо да их грдимо током проповеди, то је погрешно, то боли.
Боли ме и узнемирава када видим човека који иде у цркву дуже од мене, а притом остаје под јармом стереотипа. Као да духовност зависи од тога како је брада ошишана или какве панталоне се носе. Људи не постају свети мењајући спољашње ствари. Веома је тешко суочити се са чињеницом да такве стереотипе намећу свештеници. Позвани смо да учимо да верујемо, да волимо, да се молимо – а не да судимо свештенику по бради, или жени по дужини сукње.
Из много разлога људи већ живе са осећајем кривице. Не треба им додавати разлоге да сами себе осуђују и муче у храму. Нека дођу, питају, науче нове ствари од нас. У супротном, Црква ће и даље бити несхватљива и туђа.

јереј Димитрије Паламарчук

https://gorlovka-eparhia.com.ua

Ништа није променило човекову природу толико као одсуство тишине. Изуми штампања, технике, обавезног образовања – ништа од тога није променило човека као недостатак везаности за тишину, као чињеница да се тишина не подразумева као нешто природно попут неба изнад нас или ваздуха који дишемо.

Човек који је изгубио тишину није изгубио само једну људску особину, већ се читаво његово стање променило.

Некада је тишина обавијала све: човек је прво морао да пробије омотач тишине пре него што је могао да приђе некој ствари, а тишина је штитила чак и ствари о којима је сам желео да мисли. Није човек могао да директно урони у ствари и идеје: њих је окруживала тишина, а човек је био заштићен од пребрзог кретања ка њима. Тишина се налазила испред ствари и идеја. Са разлогом је ту била. Ту је улогорена као одбрамбена армија. Човек се полако и тихо кретао према идејама и стварима. Тишина је била увек присутна између кретања од једне идеје до друге, од једне ствари до друге. Ритам тишине одређивао је кретање.

Сваки покрет постајао би нарочит чин: тишина, чврста стена тишине би морала бити померена да би се пошло напред. Али, када би човек дошао до идеје, заиста би био са њом, и тако би идеја или ствар постојали по први пут. Конкретна стварност је, такорећи, настајала у непосредном сусрету са човеком.

Данас се човек више не креће намерно ка идејама и стварима. Њих је прихватила његова празнина, оне хрле ка њему, ковитлају се око њега. Човек више не мисли, он је мишљен. Cogito, ergo sum је замењено са cogitor, ergo non sum.

Земља раније није била ништа мање окупирана него данас, али ју је окупирала тишина, и човек није могао да заузме све што је на њој, јер је све држала тишина. Човек није морао да зна све: тишина је за њега све знала. И пошто је човек био повезан са тишином, кроз тишину је знао многе ствари.

Царство тишине данас више не прекрива свет ствари и идеја, ограничавајући их својом тежином и притиском. Тамо где је некад оно било сада је празан простор, а ствари су, као усисане, увучене у простор где је некада становала тишина. Ствари су изложене, откривене и притискају се на површину. Све више ствари непрестано пробија свој пут према површини, а то је права „побуна мáса“, побуна ствари и идеја које се више не ограничавају ћутањем.

Човек није ни свестан губитка тишине: простор који је раније заузимала тишина је толико пун ствари да се чини да ништа не недостаје. Али где је раније тишина лежала на ствари, сада је обрнуто. Тамо где је раније идеја била обавијена тишином, сада хиљаду помисли јуриша и сахрањује је.

У данашњем свету, у коме се све врти око непосредног добитка, нема места ћутању. Ћутање је избачено јер је било непродуктивно, јер је само постојало и чинило се да нема сврхе.

Готово једина врста ћутања које данас постоји је због губитка способности говора. То је чисто негативно: одсуство говора. То је просто као технички недостатак у непрестаном протоку буке.

Можда има још мало тишине; мало се још толерише. Као што је готово потпуно истребљеним Индијанцима још увек дозвољено мало животног простора у својим бедним резерватима, тако је и тишини понекад дозвољено мало простора у санаторијумима између два и три поподне: „час тишине“ и „два минута ћутања“ у којој маса мора да ћути „у знак сећања на…“ Али никада нема посебног ћутања у знак сећања на тишину које више нема.

Истина је да тишина, као истинско тиховање, и даље постоји у монашким заједницама. У средњем веку, тиховање монаха је још увек било повезано са тиховањем других људи ван манастира. Данас је тишина у манастирима изолована; дословно опстаје само у манастирској повучености.

Макс Пикард

https://teologija.net/svet-bez-tisine/

Просечан српски паразит има комплексе прве категорије, ограничене је интелигенције, фрустриран чијеницом да на свету постоје талентованији, посвећенији, интелигентнији и способнији од њега. Завидан, сујетан, пакостан и горд. Омиљене теме су му политика и религија. Све зна, у све се разуме, има чак и став. Од своје околине и ближњих тражи да све раде савршено док је сам потекао из деформисаног калупа. Представља се као веома виспрен, частан, и брижан, у ствари он моделира своје понашање спрам успешних не би ли им се како примакао и по могућству очешао о њихове способности, статус, успех, новац итд. Сатанизује све и свакога и поставља себе као моралног арбитра за готово сва друштвена питања. Он има савршено решење за све проблеме, и зато је једини меродаван. Његово решење је обично жешћа будалаштина левел основне школе – „ја сам то први видео, схватио, објаснио“.

Нема храбрости да стане нити иза једног свог поступка али је зато вечити критичар сваке појаве и сваког човека. Прашта свакоме ко себи чини зло, али онога ко себи чини добро ће да нападне свом снагом за егоизам и злоћу. Потајно, а понекад, и јавно ужива у туђој несрећи. Несрећним људима он је утешитељ, раме за плакање, док истовремено четује са две особе, прву теши а другој преноси поврене му речи са првог чета и изругује се несрећнику који му се поверава. Он је ипак пре свега сам себи највећи проблем, јер је краљ самообмане. Духовно слаб, јер само јак човек може себе да сагледа и прихвати, онакав какав је, са свим манама и врлинама. Паразит зато, пре свега, не прихвата самог себе и својом несрећом и незадовољством мери цео свет.

Паразит се најбоље осећа код својих родитеља. То је његово уточиште. То је кров над главом, извор финансија и безбрижности. Без оптерећења свакодневног живота, који мори толики свет на овој планети. Његови родитељи временом и сами схвате шта имају у кући, али Боже мој, њихов је, па га трпе док год су живи. Заправо они су то од њега и направили, одвраћајући га од суочавања са реалним животом, вечито му олакшавајући живот и проблеме до те мере да му се мешају и у љубавне везе, наравно, увек са његовим одобравањем. Паразит увек живи на рачун туђег организма. Својих родитеја, пријатеља или партнера или политичке странке. Српски паразит има између 35 и 45 година, а некад и више, и вечити је студент. Он узима све и не даје ништа заузврат. Иако свестан да живи на грбачи других и упркос својим могућностима, даје свега 5 % себе у борби за сопствени живот. У тих пар процената спада „клонирање“ и туширање и остале тоалет преко потребне работе.

Паразит обично доминира на друштвеним мрежама. Он је по правилу хејтер. Коментатор на свим могућим друштвеним платформама. Вечити контраш. Најчешће се крије иза лажних профила. Смара људе у инбоксовима, спочитава свачије мишљење, вређа, и пљује. Јер он је заправо врло несрећан. Прави мали нарцис. Незадовољан својим изгледом, социјалним статусом, љубавним животом, одсуством креативности и интелигенције. Свестан је да је лењ и непожељан, али не жели да се мења јер његов его доминира и говори му да је управо он светац божији и прави лидер, рођен да једног дана замени садашњег председника Србије и доведе ствари у ред.

На жалост, срБски паразит има често подршку најужег круга породице. Осуђени на пропалицу, родитељи идеализују слику о свом милом чеду. Родило се, ваља га љуљати – заправо одљуљали су га и формирали као паразита и сад им ваља прихватити реалност на терену. Они су желели само најбоље. Није им јасно како је испало баш овако. Зар му нису угађали све време, чували га, штитили, давали му све што пожели. На жалост, неки родитељи нису у стању ни да схвате да су одгојили монструма, све до неког одсудног часа, када њихово вољено чедо подигне руку на њих, незадовољно количином, пажње, љубави, уступака, угађња и у последње време пресудног фактора – пара.

Живот срБског паразита се завршава трагично. Он нема муда да оде преко гране, да нађе себи посао, да сам издржава себе. Он то заправо никад није ни радио, мада је спиздио преко 40 година. Јер он је рођен за велике ствари, што да се бави тим тако малим и безначајним, као што су плаћање рачуна, или зарађивање за хлеб, то је тако недостојно његове величине. Родитељима, природно, дође крај живота. Пензије се на жалост не наслеђују, сем у случају инвалидитета и то је озбиљан проблем срБског паразита.

Тад настају шокови, трауме, стресови. Излази се из зоне комфора и улази у реални свет, по први пут у животу. Свестан да је пропалица и ленчуга, паразит на пречац смишља решење:

- Продаћу кућу, стан. Купићу нешто мање, остатак пара, ћу уложити у бизнис. Отворићу консалтинг агенцију или кафану. - убеђује себе паразит.

На крају, кућа или стан покојних родитеља се прода. Купи се нешто мање. АЛИ посао увек пропадне. Наравно да пропадне јер паразит нема радне навике. Он не зна ништа да ради, сем да испија еспресо у кафићу са себи сличнима. Тад наступа друга фаза паразита:

- Увалићу се некоме. Увек има сажаљивих будала. Цвилећу, бићу фин, али јадан, док год ме неко „не усвоји“. - проналази „генијално“ решење паразит.

Део домаћих паразита заиста успе да нађе корисну будалу, коју настави да јаше неко време. Део се ипак суочи са реалношћу, почиње да ради, по први пут у животу и да плаћа комуналије, купује себи хлеб као сваки поштен човек. Део паразита неповратно пропадне, а многи заврше и на улици.

Какав год пут да изабере паразит, након тог преломног за њих догађаја, смрти родитеља или финансијера, или пропасти политичке партије, њихов живот се претвара у ноћну мору. На жалост, у нашем друштву није мали број паразита и реално је да ће се нормалан део популације једном освестити и иселити из ове Страдије, а њу препустити паразитима, па шта им бог да.

https://www.konkretno.co.rs/iz-treceg-ugla/sofija-injac-zivot-i-prikljucenije-prosecnog-srpskog-parazita

После овог покушаја психолошког описивања и психопатолошког тумачења типичних карактерних црта становника концентрационог логора, можда се стиче утисак да на људско биће потпуно и неизбежно утиче логорска средина. И заиста je, у границама психологије концентрационог логора, управо логорски живот са свojом социјалном структуром, наизглед присилно, одређивао понашање логораша. Овде је оправдано упитати се: Шта ја са људском слободом? Зар не постоји духовна слобода понашања, слобода става према околини? Да ли је исправно натуралистичко гледање на свет и живот према коме човек није ништа друго него производ многоструких услова и детерминизама – било биолошких, психолошких или социјалних? Зар човек заиста није ништа више него резултат своје телесне конституције, карактерне диспозиције и друштвених околности? И коначно, да ли логорашеве pеакције на посебан свет концентрационог логора доказују да се он не може отети утицајима тог живота којима је присилно изложен? Зар он мора подлећи тим утицајима?

На ова питања можемо одговорити било начелно или из искуства. Искуство логорског живота показује да човек може другачије реаговати. Било је много примера, често херојских, који доказују да се апатија може надвладати и да се раздражљивост може контролисати. Човек може очувати делић духовне слободе и слободног става према околини чак и у тако страшним условима физичког и психичког притиска. Ко од преживелих логораша не би могао да прича о људима који сy обилазили зборна места и бараке, делећи негде добру реч, негде свој последњи комад хлеба? Ако их је и било мало, они ипак доказују да се човеку може одузети све осим једнога: базичне људске слободе да у свим околностима изабере своје држање, да прихвати свој сопствени пут. А бирати се морало непрестано! Сваки дан и сваки сат jе логорашу доносио прилику да створи неку одлуку којом би одређивао да ли ћe ce препустити силама које су претиле да му одузму његову праву личност, унутрашњу слободу и којом је одређивао да ли ћe бити играчка околине одричући се своје слободе да би се поистоветио са узорком типичног логораша.

Са тог становишта, духовне реакције становника логора су очигледно више од пуког израза неких телесних, духовних и друштвених услова мада сви ти услови (лоша исхрана, недовољно сна и разни духовни комплекси) у неку руку сугеришу да логораш мора да потпадне законитостима типичне логорашке психе. Последња анализа показује да је оно што је од човека, наизглед, створио логор ипак резултат унутрашње одлуке логораша. Начелно сваки човек, и у таквим околностима, може некако да одлучи шта ћe, у духовном смислу, да буде: типичан логораш или човек који и ту чува своје људско достојанство. Достојевски је једном рекао: „Jеднога се плашим: да не будем достојан својих патњи.“ Та мисао ми се често наметала када сам упознао оне мученичке ликове чије је понашање у логору, њихова патња и смрт потврдила чињеницу да се задњи делић слободе не може изгубити. Заиста се може рeћи да су они били достојни својих патњи. Доказали су да истинско трпљење значи унутрашње остварење. Духовна слобода, која се човеку не може одузети, пружа му до последњег даха могућност да осмисли свој живот. Јер, радни живот у коме човек може стваралачким чином да остварује вредности није једини живот смисао, нити је то само хедонистички живот који човеку пружа могућност да се испуни доживљајем лепоте у природи и уметности; већ свој смисао задржава и живот који, као у логору, више нема никакве шансе за остваривање стваралачких или хедонистичких вредности, него му једино још пружа шансу – морално највреднијег држања, тј. става који он заузима према коначној ограничености своје егзистенције.

Живот стварања и живот уживања вредности одавно му је ускрaћен. Али, смисао има не само стварање и уживане, већ, ако живот уопште има смисла, онда свој смисао мора имати и трпљење. Та патња некако спада у живот као и судбина и умирање. Тек невоља и смрт обједињују људски живот у јединствену целину.

Начин на који човек прихвата своју неумитну судбину и све патње које она собом доноси, начин на који носи свој крст пружа му многе могућности, па и у најтежим околностима и до његовог последњег даха, да свом животу да дубљи смисао. Према томе да ли је неко храбар, достојанствен и несебичан, или пак, у оштрој борби за самоодржање, заборавља на своју људскост па се срозава на животињски ниво, на шта је подсетила психологија логораша: према томе је човек и остварио или пропустио моралне могућности своје мучне ситуације и своје тешке судбине и према томе он jесте или није достојан своје патње.

Нико не треба да мисли да су ова размишљања изван овог света и предалеко од стварног живота. Истина, ретки су људи који су дорасли таквој моралној висини. Само ретки логораши су у потпуности сачували своју унутрашњу слободу и достигли оне вредности које омогућава патња. Али, чак и само један такав пример је довољан доказ да човека његова унутрашња снага може да уздигне изнад његове спољашње судбине. Таквих људи има много, свакако и ван концентрационог логора. Свуда је човек суочен са судбином и увек му се пружа могyћност да нешто оствари својим трпљењем. Довољно је помислити на судбину неизлечивих болесника. Једном сам прочитао писмо релативно младог пацијента који свом пријатељу јавља да је управо сазнао да су му дани одброjани и како се сећа неког филма о човеку који је достојанствено и храбро ишао у сусрет смрти. Тада му се чинило да jе то небески дар, а сада, писао jе даље, судбина и њему пружа такву шансу.

Виктор Франкл, ЗАШТО СЕ НИСТЕ УБИЛИ

https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/есеј/виктор-франкл/

Данас смо мој муж и ја кренули на море. Добруђа је лети веома лепа – поља са зрелом пшеницом, поцрнели и тешки сунцокрети, пожутели кукуруз... Пут је био лош - у овом крају путеви су грађени у време социјализма и то не може а да не остави утисак. Неки од њих су били травнати, са коровом и шикаром. Нисам рођена на овим просторима, а док смо пролазили кроз села за која никада раније нисам чула и никада их нисам видела, била сам задивљена какав је живот овде био у прошлости. Добруђанска села су велика, некада су била пуна народа. Добруђани су имали велике породице са много деце, стоке и њива; а сада су села пуна напуштених кућа и пустих дворишта. Ипак, пало ми је на памет да скоро свако село има нови храм. Није било села без капеле, или бар малог храма; изгледало је као да су храмови нови и... закључани.

Сетила сам се чланка који сам недавно прочитала на једном православном порталу у коме је аутор коментарисао да је 3/4 цркава у нашој земљи остало без службе за Велику Госпојину због тога што нема довољно свештеника.

Како смо дошли дотле да прво градимо храмове и закључавамо их а затим тражимо свештенике за њих? Прилично једноставно. Погледајмо какав је био принцип изградње храма у прошлости, а какав је данас.

У прошлости су Бугари подизали храмове у местима у која су одлазили да живе. Ако је место било ново, прво су подигли храм, окупили се око њега, а затим почели да граде своје куће. Изградња храма била је део њиховог начина живота, њихове вере. Њима је био потребан храм где би се сваке недеље и сваког празника окупљали на Светој Литургији, он је био део њих самих. Нико их није терао на ово, они су то сами желели. За подизање храма давали су оно највредније - златнике или сребрнике, чуване за венчање деце или за тешке дане. Материјали за храм су били најбољи, мајстори најбољи, а камење положено у подножје зидова најчвршће. Звоно – посебно наручено из иностранства са дивним звуком када зазвони. Иконе рађене златом и најбољим бојама. А свештеници су бирани међу најповерљивијим хришћанима.

Да видимо како је данас.

Новосаграђених или обновљених храмова има скоро у сваком селу. Постоје чак и многа места где је стари храм, саграђен у турско време, напуштен а подигнут је нови храм, са модерним штукатурама и столаријом. Постоје и села са још једним храмом, обично „приватним”. И са 50 људи у селу...

Размишљала сам о томе зашто се стално прича о подизању храмова, а они притом стоје празни. Живим у Добруђи, али тако је и на мом родном Балкану, чак много горе, а ситуација није другачија ни у осталим регионима Бугарске.

Пре неког времена, док сам прегледавала руске православне сајтове, наишла сам на текстове о истом проблему. Руски свештеник је написао чланак о изградњи храмова у Русији. Тамо су раздаљине огромне и понекад хришћани из једне парохије пешаче на десетине километара на Свету Литургију у друго село где постоји црква. Свештеник је коментарисао да се и у Русији граде многе цркве - велике, лепе, осликане, са златним иконама, али су празне и закључане. Навео је пример једне жене која је одлучила да помогне људима у селу и својим средствима сагради храм. Дала је све од себе да храм буде завршен, али, данас је он закључан и нико није вољан да га отвори или одржава. И отац је поставио једно смислено питање – да ли је све ово било потребно? Да ли је потребно градити храмове на местима где нема људи, или чак и ако их има, они нису хришћански верници? Зашто имамо нове, лепе и закључане храмове?

Код нас је проблем исти и постоји већ дуже време. Сећам се да је мој муж, док је служио у многим добруђанским селима, био је суочен са великом жељом да се граде храмови, али су те жеље биле углавном везане за политичку партију и долазиле су непосредно пред изборе. Како се ближе избори, градоначелници села би почињали да притискају свештеника: „Оче, дај да саградимо цркву или да поправимо стару, јер су избори“. Ако свештеник не пристане на сарадњу пред изборе, премештали би га у неко село крај границе, где се нико није крстио још од 1950-их, или у неко место где не постоји храм који функционише, јер га је локална власт годинама раније претворила у шталу.

Очарани у журби да градимо храмове, заборавили смо да станемо и погледамо около. Храм је, наравно, важна ствар, без сумње. Али још важнији су људи. Они су прави храм, јер без њих ће катанац неумољиво стајати на вратима, и неће имати ко да га откључа. Градили смо, користили новац, али свештеника и хришћана је све мање, и за ове дивне храмове у малим насељима нема ни свештеника ни мирјана. А имамо тако лепе старе храмове, подигнуте у турско време, који су закључани и нико их не гледа (на пример у Великом Трнову); има и других који се распадају. Имамо мало монаха, нема довољно свештеника. Зашто имамо толико храмова? Новцем од градње храмова који ће бити закључани, толико деце може да се школује, толико свештеника може добити помоћ да наставе школовање или за лечење и храну ако су остали сами или су имали неку несрећу...

Истина је да, чак и ако је мало хришћана у неком месту, они не треба да буду без храма. Али, зашто га сами не саграде ако га желе? Није ли поента баш у томе – ако су верници, ако им треба, ако желе, сами ће наћи начина да подигну храм! Да ли је потребно да се стари партијски секретари по бугарским селима праве забринути хришћани и граде нам цркве, након што су их донедавно рушили? И коме користи ова лаж – да се гради хришћански храм где нема хришћана и свештеника? Нису ли због тога цркве заправо празне? И није ли то парадокс да смо своје храмове препустили рукама неверујућих људи? И ово је наш велики грех.

Ствари су код нас заиста „препуштене” савести сваког духовника појединачно – то су моја лична запажања. Резултат дугих година атеизма је: хришћани су крштени, али нису катихизирани и васпитани као такви. Последица је недостатак хришћанске и црквене савести. Колико хришћана у Бугарској може да каже Символ вере? Велики, рекла бих чак, огромни проблеми данас у БПЦ су управо због оваквих „номиналних“ хришћана, крштених током деценија безбожништва и дивљег атеизма. Крштењем примљеним „по предању“ или на инсистирање старијих у породици, завршава се увођење детета у хришћанство, а његов живот после тога обично нема никакве везе са Христом. Од таквих „номиналних“ хришћана хиротонисан је и приличан број „номиналних“ клирика, који имају исти „номинални“ однос према Цркви. Зато је православно хришћанство у Бугарској данас тако крхко, слабо, немоћно... Хришћанство у коме нема односа према храму, јер великом делу хришћана нису потребни ни Црква ни Христос. А озбиљан проблем са катихизацијом могао би да се реши и данас на једном месном савету. У супротном, наставићемо да крштавамо хришћане који ништа не знају о Христу и којима Он није потребан. А ми ћемо и даље говорити да су нам храмови празни.

Док сам писала овај коментар, појавио се извештај о новосаграђеној цркви у Сливенској епархији. Леп, нов, лепо окречен храм. Освећењу су присуствовали митрополит, председник владе, свештенство, хришћани из села. Али, како је речено ТВ екипи: „Ово је још увек храм. Он тек треба да постане… црква .”

И мислим да је то проблем наших нових, празних и закључаних храмова. Они још нису… цркве.

Ренета Трифонова

https://zadrugata.com

Помаже Бог, оче Оливере! Захваљујемо се што сте одвојили време да са Вама урадимо интервју за часопис Жички благовесник, на једну од најизазовнијих савремених тема. Шта је вештачка интелигенција, од када почиње да се развија и како је тај процес текао?
Бог помогао! Не постоји консензус у научним и стручним круговима око тога како можемо дефинисати вештачку интелигенцију, премда постоји више радних дефиниција које се користе. Једну (према нашем скромном мишљењу, сувише уопштену) дефиницију је ове године усвојио Европски Парламент за потребе законодавног оквира ЕУ. Неки истраживачи, притом, сматрају да је термин „вештачка интелигенција“ погрешан и да треба користити друге, попут машинског учења (што је термин који се свакако користи у овој области). Постоје и стручњаци из ове области који прибегавају једноставним описним одређењима, без жеље да дефинишу сам термин. Вештачка интелигенција је, дакле, појава која се више препознаје неко што се прецизно дефинише.
Једноставно говорећи, вештачка интелигенција (у даљем тексту: AI) превасходно означава употребу рачунарских технологија за опонашање људских когнитивних способности. Циљ је решавање одређених практичних задатака за које је потребно резоновање, који се крећу од аутоматског фокуса на електронским фото-апаратима, система претраживања на интернету и нових модела електронских преводилаца преко сложених експертских система примењених у привреди, науци, индустрији… све до најсавременијих модела одлучивања који се користе код временских непогода и у војно-безбедносном сектору.
Већ сада постоје области људске делатности у којима AI одлично опонаша човекове способности резоновања. Типичан пример су неки модели AI који се користе у саобраћају. Постоје области у којима се човек одавно не може такмичити са машином, која је постала супериорна, посебно у математичко-логичкој области. Тако је у случају шаха, рецимо, или сложених аналитичких прорачуна. А постоје и области људског рада где је човек још увек незаменљив – занатлијски послови су најбољи пример, јер је код њих поред знања потребна и физичка спретност. Из истог разлога ни стоматолози не треба да брину да ће их AI у догледно време моћи заменити, будући да је поред знања за њихов посао потребна добра координација око-рука.
Сам концепт AI се заснива на философским поставкама које можемо пратити још од античких времена, премда је у ужем смислу везан за средњовековно философско наслеђе (пре свега за неке Декартове и Лајбницове идеје). У најужем смислу конкретне техничке примене, процес употребе AI, са повременим успонима и падовима у развоју, траје још од времена непосредно по завршетку Другог светског рата. Као прекретница у његовом развоју обично се узима 1996. година, односно тренутак када је рачунар DeepBlue у две партије шаха победио Гарија Каспарова, а већ наредне године је победио и у мечу. Од тада процес развоја AI тече прилично брзо, а посебан замах добија у последњој деценији, када је достигнут висок степен процесорске моћи, прикупљен довољан опсег података (уз помоћ интернета) потребних за „тренирање“ AI система и развијено више AI модела заснованих на такозваном дубоком учењу (Deep Learning).
 Да ли постоје неки званични ставови православних Помесних Цркава о питању вештачке интелигенције? Да ли постоје актуелни радови православних теолога на ову тему?
Нисам чуо да је до сада нека темељна и систематична студија на ову тему урађена по налогу Синода неке од помесних Цркава. Са друге стране, појединачни радови, као и зборници чланака на тему AI из аспекта православне теологије, постоје већ неко време. Тако сам непосредно пре објаве овог интервјуа имао прилике да добијем увид у један такав зборник под називом Orthodoxy and Artificial Intelligence (у издању Hellenic Research Foundation), који је пре четири године приредио професор Александар Петровић. У новембру месецу, Задужбина „Петар Мандић“, чији сам оснивач, је делегирала професора Петровића да одржи предавање на тему AI у Матици српској. То изразито критички интонирано предавање је донело радикално нов философски приступ овој области и технологији уопште, и верујем да ће покренути ширу расправу.
Покушао сам и да лично, као свештеник Српске Православне Цркве са информатичким предзнањем, пружим допринос на пољу проучавања ове важне проблематике тако што сам ове године објавио књигу Дигитални Рубикон, која на језгровит начин обрађује тему AI из техничког, правног, безбедносног, етичког и, наравно, богословског аспекта. Та књига је, међутим, само скроман увод у проблематику AI и више је подстицај да се овом темом у оквиру наше помесне Цркве позабавимо заједничким снагама. Иницијативу у том погледу очекујем пре свега од Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, који је по природи ствари стручно тело које треба да покреће критички дискурс на ова питања. Надам се да та иницијатива неће изостати, будући да је Центар не тако давно редовно покретао јавни дискурс на разноразне технолошке теме у нашем друштву.
 Промотери вештачке интелигенције истичу предности које она доноси на пољу дијагностике и развоја нових лекова за разне болести. Институт за психијатрију у Београду је у сарадњи са Електротехничким факултетом покренуо пројекат за истраживање проблема шизофреније. Уз помоћ одређених програма и вештачке интелигенције врше се истраживања моторике која омогућавају закључке о току ове болести. Занимљиво је да се ова болест јавља тек када се бележе највиши цивилизацијски домети човека као зрелог хомосапијенса, речником науке. Шта нам то поручује, како пронаћи границе између опасности и добробити које наука доноси човечанству?
Медицина је једна од области у којој се јасно виде добробити контролисаног коришћења технологије AI. То је поготово случај у домену ране дијагностике тешких или ретких болести. Наиме, AI модели знатно прецизније од човека могу да примете неке ране показатеље, који, уколико се на време уоче, могу сачувати живот пацијента јер правовремено скрећу пажњу лекару. Овде је, дакле, јако важно нагласити да су ови системи само подршка лекару, а не замена за њега. Постоји и простор за унапређење процеса развоја нових лекова, но сматрам да су на том пољу ствари још увек недовољно испитане и непоуздане, за разлику од дијагностичког софтвера, који је поуздан јер има помоћну функцију и лекар је тај који доноси одлуку, систем само сугерише.
Са друге стране, ствари се у домену AI и значајно компликују у наше време, с обзиром да она од секторског, уског решења (било да је оно медицинско, техничко, услужно, административно…) све више гравитира ка општем, генералном (такозвана AGI) решењу, које би према неким пројекцијама могло да се достигне у наредних деценију-две. Сматра се да би AGI степен био раван човеку у домену оног дела интелигенције који машина може опонашати, те да би тада AI фактички преузела главне токове функционисања друштва. То би био озбиљан проблем, будући да се у том случају на машину пребацује огроман број ингеренција, а човек губи контролу, што отвара питања опште безбедности и сигурности.
Зато је већ данас важно повући јасне границе о којима Ви говорите. Оне се повлаче пре свега етичким начелима и правно-техничким механизмима, којих за сада још увек нема у довољној мери. Деценије које су за нама су показале да право као област значајно каска за технологијом, те да добра правно-техничка решења долазе и са више година закашњења, што је за поље AI недозвољено дуг период. Истовремено, јако је важно имати прецизно дефинисане етичке смернице које би поставиле будући оквир дозвољеног и недозвољеног у домену AI. На том пољу већ данас постоје готово нерешиве етичке дилеме и питање је да ли ће уопште бити разрешене.
Мислим да је реч „неизвесност“ кључна када је даљи развој AI у питању, због чега сам моју књигу и назвао Дигитални Рубикон. Дефинитивно смо прешли границу после које поуздано не знамо шта нас чека: општедруштвени бољитак или катастрофа светских размера. Ових дана, док радим превод своје књиге на енглески језик, уочио сам да се синтагма Дигитални Рубикон користи код више десетина западних аутора већ пуне две деценије, али да је готово свако користи на неки различит начин. Мислим да је њено коришћење најадекватније управо у домену AI и тренутку у коме се налазимо сада, који је обележен појавом јавно доступних AI модела који праве пометњу у глобалним размерама. Такозвани Deep Fake садржаји (лажне фотографије, звучни и видео садржаји са ликовима познатих личности) су довољан пример реалности која шокира свет са неочекиваним садржајем и типичан је пример sui generis обмане дигиталног доба.
Дакле, добробити употребе AI на неким пољима су сасвим видљиве и јасне, но опасности су још веће. Зато је важно што пре формирати адекватан одговор. То је разлог због чега неки светски стручњаци већ сада позивају на временски ограничен мораторијум на развој нових AI модела, док се не поставе јасни сигурносни механизми. А има и оних који траже неупоредиво радикалније мере. Уколико људи попут Макса Тегмарка и Џефрија Хинтона кажу да је стање алармантно и да је потребна озбиљна акција у регулацији AI, онда то питање треба сви да схватимо озбиљно и да се укључимо у његово решавање.
 У уметности која је упућена на савремене дигиталне технологије се поставља питање „дигиталног задовољства“. Наиме, примећено је да развој технологија утиче на смањење реалних људских контаката, чиме долази до различитих видива незадовољства и психичких проблема. Да ли нам прети негација човека као сложеног психофизичког бића, које није само биће разума?
Те врсте изазова нам прете деценијама уназад, а најдиректније од пре две деценије, када су дијагностиковани први случајеви зависности од дигиталног садржаја. О томе сам детаљно писао у својој књизи Дигитални изазов, чије је треће издање такође изашло ове године, упоредо са Дигиталним Рубиконом. AI ће такве ствари само још додатно појачати и, сасвим несумњиво, довести до нових психолошких поремећаја код оних људи који не буду имали критичку дистанцу. Уколико се ограничимо само на православне хришћане, мислим да је предострожност у доследном држању филокалијског богословског оквира који је заснован на подвижничком етосу у пракси хришћанског живота. Разни „ружичасти“ теологумени који негирају потребу подвига ће управо на пољу односа човека према AI показати колико су површни и неће имати никакво решење за проблем масовних психолошких поремећаја.
Ми већ сада имамо велики број случајева широм света да се људи везују за машину као за живо биће, и то под утицајем нових AI модела који опонашају човека. Један од познатих случајева јесте емотивно везивање за рачунарске апликације типа Replika, но можда је најупечатљивији недавни пример Јапанца који се оженио лутком-холограмом, заснованом на AI, што је приказано у документарном филму Рај или робокалипса: клетва и благослов вештачке интелигенције. Када видите начин на који тај усамљени човек приступа једној типичној дигиталној опсени, схватите да један број људи једноставно нема одбрамбени механизам који их брани од усамљености у свету лишеном молитвеног искуства и додира са Богом. Појаве везивање за дигиталне фантоме и сенке ће се временом само усложњавати како се буду појављивали све јачи AI модели. Мислим да ће посебан изазов на том пољу бити у наредним деценијама, када се појаве човеколики роботи са високим степеном „грациозности“. Недавно је мој драги пријатељ Станко Стојиљковић, дугогодишњи уредник Галаксије, у предавању у Матици српској навео да није далеко дан када ће многе људе кући дочекивати роботица (уместо домаћице – прим.). Једно такво дистопијско и застрашујуће виђење смо недавно имали прилоге да гледамо у филму Ex Machina.
AI ће покушати да освоји унутрашње просторе свих нас, па тако и православних хришћана. Са друге стране, „одбрамбена тактика“ постоји и тиче се здраве, молитвено ојачане умне сфере, што је главни „бедем“ од дигиталних изазова који насрћу на савременог човека, желећи да га поробе изнутра. Лично сматрам да је примењено исихастичко богословље, са својим богатим искуством које се тиче умног делања, сасвим адекватно да одговори на сваки дигитални изазов, па тако и на AI.
 Од научника који говоре о вештачкој интелигенцији често се чују изрази како програми успевају да „репродукују“, „генеришу“, „науче правичности“. Све ово звучи као нека унификација искустава, где је мало места за јединственост човека којом га је Бог даривао. Да ли ће ово бити још један корак ближе „кристалном дворцу“ или „људском мравињаку“ као модерном робовласничком поретку о коме је Достојевски пророчки говорио као о логичном крају западне цивилизације?
Неко је лепо приметио да AI може беспрекорно да научи синтаксу, али да није способна да разуме семантику. Чињеница да AI не разуме људски хумор, рецимо, осим уколико треба да га репродукује, сасвим је довољна у том погледу. Наиме, оно што називамо емоционалном интелигенцијом је AI моделима недоступно јер се не може опонашати на начин на који они опонашају мрежу неурона у мозгу односно синапсе којима су повезани. Машина ће, дакле, разумске функције донекле успети да опонаша, али ће јој домен ума и срца заувек остати недоступан.
Но премда AI модели никада неће моћи да „схвате“ истину, правду, љубав… , људи који их развијају ће несумњиво покушати и то да симулирају. У којој мери ће та симулација успети да превари човека-корисника, остаје да видимо. У том домену, међутим, имамо неке типично етичке дилеме. Наиме, један број светских стручњака већ сада апелује да се AI моделима постави ограничење, у смислу да она не сме бити усавршена до нивоа да обмане човека у погледу тога да је живо биће које има осећања. Другим речима, AI мора сама дати до знања да је машина јер би у супротном степен манипулације над психички лабилним људима био огроман. Иначе, одавно је присутан став међу критички настројеним истраживачима да се AI нипошто не сме дати могућност да упозна човека и његове психофизичке слабости, те да јој се током „тренинга“ (процеса у коме AI модел „учи“) не смеју дати подаци из области когнитивне психологије. Нажалост, ти исти истраживачи примећују да је AI то одавно добила и проучила.
Да би Ваши читаоци разумели ширину изазова који је пред нама, предлажем да погледају филм Она (Her) који је настао пре тачно једне деценије и готово хируршки прецизно исцртао степен развоја AI до наших дана, дајући јасно упозорење у ком смеру може да крене цела ова авантура. У том смислу, опет бих поновио да нам већа опасност од AI прети на пољу окупације унутрашњих човекових простора (тј. човековог везивања за машину) него од спољашњег освајања људског друштва у маниру филма Терминатор. Овим не спорим апокалиптичне сценарије нити их потцењујем, поготово узевши у обзир технологију дронова која у украјинском рату показују наличје AI везано за војну примену. Но уверен сам да ће главно „поприште“ борбе човека и машине бити човеков унутрашњи, а не спољашњи свет, и да на ту тему треба ставити апсолутни акценат.
 Све је актуелнија и тема трансхуманизма. Можете ли нам рећи како вештачка интелигенција утиче на људску? Да ли ће машине престићи човека у будућности или ће човек постати сличан машини? Јесте ли оптимиста или песимиста по питању развоја и примене вештачке интелигенције у будућности?
Трансхуманизам је, можемо то слободно рећи, један од главних изазова на пољу AI, везан за блиску будућност. Идеје стварања супер-човека уз помоћ споја са машином актуелније су више него икад управо под утицајем AI. Сан свих трансхуманиста (који су заправо атеисти-рационалисти-радикални еволуционисти) јесте да се биолошка ограничења човека превазиђу уз помоћ дигиталних и нано-технологија. AI је те снове само додатно разбуктала, премда се неки познати трансхуманисти прибојавају куда би све то могло да оде, будући да и сами схватају да се ствари у том погледу тешко могу држати под контролом.
Са друге стране, прети нам једна парадоксална опасност, а то је да AI неће учини човека паметнијим већ глупљим, будући да ће све више људи престати да користи своје когнитивне потенцијале и пребацивати своје ингеренције на машину. А сваки орган који се не користи – у овом случају мозак – свакако атрофира. Уосталом, питајте наставнике у основним школама какав је степен пажње (која је, подсетимо, један од важних атрибута интелигенције) нових генерација у односу на претходне и све ће вам бити јасно као дан. Дигиталне технологије су значајно ослабиле аналитичко-критички капацитет нових генерација, и већ сада нам је потребна стратегија излаза. AI ће проблем само увећати, поготово на терену домаћих задатака, где се већ користи за помоћ у писању есеја.
На Ваше питање „Да ли ће машине престићи човека у будућности или ће човек постати сличан машини?“ са моје стране долази подпитање: „У чему конкретно?“. Ако се мисли на типично математичко-логичке функције, њих је машина већ престигла, а у будућности ће се тај тренд само наставити – ако је Каспаров и имао пола-пола шансе против Deep Blue, у односу на нове шаховске система засноване на дубоком учењу шаховски шампиони имају отприлике 1% шансе.
А када је реч о другом делу Вашег питања, приметимо да савремени човек одавно показује неке сличности са машином – постао је хладнији, прорачунатији, дистанциранији. Сетимо се да је још пре више деценија Старац Пајсије Светогорац примећивао такав тренд и објашњавао то тиме што је око нас све више метала, због чега су нам срца временом постала метална. У том смислу, пандигитализација ће несумњиво довести до нових видова отуђења, од којих су неки већ дијагностиковани, о чему сам детаљно писао у Дигиталном изазову.
Највећа претња човеку јесте да добровољно пожели фузију са машином, са жељом да постане својеврсни хибрид ради превазилажења својих ограничења. Још 2005. године сам писао о томе у тексту „Промашај есхатологије модернизма“, указујући на то да тадашње изјаве светских футуролога о превазилажењу смрти уз помоћ смештања садржаја људског мозга у меморију рачунара представљају ништа друго до продужетак промашаја Декартове мисли (која је човекову душу смештала у мозак) са неохилијастичким додатком. Овакве и сличне идеје ће се тек појављивати и биће изазов за православне богослове 21. века – уколико смо у претходним вековима дали одговор на тријадолошка, христолошка и еклисиолошка питања, наше време доноси изазове на пољу антропологије. За нова биоетичка питања морамо бити спремни, јер ће се она појавити брже него што претпостављамо.
Премда имам изразито критички интониран став – који не значи одбацивање технологије, већ њено преиспитивање у светлу критичко-концептуалног разматрања – нисам песимиста, већ реалиста када је област AI у питању, а и један сам од оних људи који су, у мери својих могућности, активни у потрази за адекватним решењем. Оптимиста сам у погледу могућности налажења решења, из једноставног разлога: хришћанин сам, а хришћани су свесни деловања нестворених енергија Божијих у овом свету. Да није Промисла Божијег који све одржава, овај свет би одавно нестао. Зар о томе довољно не говори чињеница да деценијама уназад постоји на хиљаде нуклеарних пројектила са потенцијалом да „преору“ целу планету неколико пута, а да смо још увек ту где јесмо? То, наравно, не искључује могућност неког нуклеарног рата у будућности, но чињеница да до њега већ није дошло је право правцато чудо, с обзиром на напету геополитичку ситуацију од Другог светског рата до данас. Тако је и са AI: неизвесност у погледу те области је огромна, опасности и злоупотребе су евидентне, али сам дубоко убеђен да ће нам Бог помоћи у покушају да задржимо контролу. Ипак, само под једним условом: ако то будемо и сами желели и ако се за то будемо борили.
Бог ће помоћи – ако буде имао коме. И зато је важно да се сви активно укључимо у разматрање изазова AI и дамо свој допринос, да би уз Божију помоћ ову сферу ставили под контролу и усмерили је на прави начин.

https://eparhija-zicka.rs/pred-izazovima-vestacke-inteligencije-ai-intervju-sa-prezviterom-oliverom-suboticem/

Не волим идеологије. Вежу ме. Оне стварају одређену зависност. Пристајањем на одређену идеологију лишавам себе слободе коју је Христос дао сваком човеку.

Осим тога, идеологије „трпају” човека у флаше са уским грлом кроз које он на тачно дефинисан начин сагледава свет.

Желим да будем широкогруд човек, иако је то човеку тешко, јер се прво мора отрести окова мисли које га вежу и не дозвољавају му да дубље размишља о датим случајевима и темама.

То је и један од разлога зашто хришћанство нема и не може имати никакве везе са идеологијама. Човек је јединствена, непоновљива личност, слика и подобије Личности. Решења „једном заувек”, која су својствена радикалним покретима и екстремнијим идеологијама, су стога по дефиницији у сукобу са хришћанским схватањем света и човека.

Неке идеологије су иза себе оставиле реке крви. Њихов сукоб са Личношћу сада је превазишао ниво теорије и испунио је земљу тугом. Када идеолози покушају да искористе утицај Цркве за ширење својих веровања у народу, постаје језиво.

Неки од најкрвавијих прогона у Цркви дешавају се због људи у истој Цркви који покушавају да прилагоде хришћанство својим схватањима – да од њега направе идеологију.

Стога верујем да је реакција нас хришћана на идеологије овог света кључна.

Господ Исус Христос никога није приморавао да верује у Њега нити да Му служи. Он се није јавио Пилату после свог васкрсења, јер Он не присиљава слободну вољу човека. Христос није желео да му се служи, него је сам служио човеку ради његовог спасења и понизио се „до смрти на крсту“ ( уп. Фил. 2,8 ). Тако да и ми морамо да нађемо реч утехе и загрљај чак и за људе који су против нас, са којима се не слажемо или које на неки начин презиремо.

Када из нас сија Христова љубав, када људи виде Христа у нама, то је најбоља проповед свету.

20. и 21. век се могу назвати вековима идеологија. Хришћани имају задатак да својим речима и делима проповедају јеванђелско учење у мноштву мишљења, погледа на свет и различитих култура. Зато је важно да не изгубимо из вида „срж“ наше вере, а то је Христос Господ. Без Христа хришћанство не може постојати!

У „Историјском путу Православља“ прот. Александар Шмеман описује гностицизам као покушај тадашњег грчко-римског света да прилагоди хришћанство својим веровањима. Да прихвати оно што је умео да прихвати и да негира оно што је паганима тог времена изгледало невероватно (наиме, да се Бог могао родити).

Ови покушаји да се „оскрнави“ сама суштина хришћанске вере опаснији су од отворених прогона, јер прогони крвљу мученика запечаћују Христово учење у срцима верника.

А у исто време, важно је бити у стању да водимо дијалог са овим идеолошким, плуралистичким и секуларним светом.

Односно, немојмо бити маргинализована заједница која се плаши да сведочи Истину и „ограђује“ се у неке зидове, заборављајући да је за народ „споља“ и Господ Бог разапет.

Вратићу се на почетак – не волим идеологије. Они на човека гледају превише поједностављено, превише површно. А личност као Личност се не уклапа ни у какве моделе и оквире.

Како одговорити на изазове времена у којем живимо? Христос се прво мора усликати у нама самима, а онда ће се све што дотакнемо преобразити. „Нови човек“ је Христов човек.

Маргарита Генчева

https://hristianstvo.bg

“Још док је моја ћерка била сасвим мала, примијећивала сам код ње тај психолошки и духовни проблем. У периоду њене адолесценције, водила сам је напоредо и психолозима и свештеницима – духовницима. Међутим, баш нико, сем мене, није увидио њен проблем. Штавише, убјеђивали су ме да ми је дијете сасвим нормално, те да ја, попут многих родитеља, нешто умишљам” – ријечи су које ми упућује шесдесетогодишња жена дуге, просиједе косе, док ослањајући се на подугачак штап бордо боје, сједи на гумну, у дворишту маинске Цркве Св. Петке. Прича ми како су се проблеми њене ћерке у наредним годинама и деценијама почели све више манифестовати. Никада са њом није успјела да успостави нормалан однос, какав би мајка и ћерка требале да имају. Никада није имала ни праве пријатеље и увијек је сама себи била сасвим довољна. “Проблем моје ћерке је у томе што она није у стању да развије дубље емоције према другим људима. Она није у стању ни да воли, ни да мрзи. Самим тим, није у стању да било коме буде пријатељ или, пак, непријатељ. Тај проблем је постао и другима уочљив када се удала за човјека, са којим се претходно један краћи период забављала. Тај брак је заједница без љубави! Моји унучићи – дјечак и дјевојчица, никада нису осјетили праву мајчинску љубав. Сада су у периоду пубертета и готово никада нису код куће. Некада вежу и по пар дана а да се никоме од нас не јаве и кажу гдје се налазе. За то вријеме, њихова мајка потпуно мирно и безбрижно сједи код куће, испуњавајући своју свакодневну рутину. Њен муж, суочен са недостатком љубави од стране своје супруге, почео је начисто да пропада. Најприје је постао коцкар, да би се убрзо и пропио. И тако ја нијемо посматрам пропаст те породице, немоћна да било шта предузмем”. Прича ми како јој је ћерка већ двадесет година запослена у истој фирми, те како ни ту није успјела са било ким да се зближи. Свој посао обавља механички, не уносећи у њега било какве емоције.

” Немојте се, оче ђаконе, зачудити ако вам кажем да је моја ћерка и поред свега тога веома религиозна! Долазим из антикомунистичке породице, у којој се увијек постило и ишло у цркву. Међутим, религиозност моје ћерке ми је увијек била одбојна, будући да је у њој превише форме, док  суштине готово да и нема. Она толико води рачуна да ли је пост на води или на уљу, те да ли се смије јести риба или не смије. У стању је да сате проводи у супермаркетима, међу рафовима, провјеравајући на кутијама производа да ли исти у себи садрже трагове млијека или јаја. Са друге стране, нема ту ни помена о љубави према Богу и ближњима, нити спремности да се жрвује за друге”. Каже ми да је на божићњем ручку код њих затекла следећи призор: зет је припит спавао у соби. Унучића ни тога дана није било код куће. За све то вријеме, за столом препуним разних ђаконија, сједјела је њена ћерка и потпуно безбрижно обједовала…

Док сам је слушао, размишљао сам о томе како сам и сам упознао у животу неколико особа, које нису биле у стању да воле. Готово увијек је најтеже породицама тих људи, будући да су односи у њима слични онима које је доста вјерно описала жена са којом сам разговарао. Лишени љубави и других емоција, такви људи своје животе проводе рутински, без стреса и нервозе. Међутим, без љубави не можемо наследити Царство небеско! Јер, како каже апостол, доћи ће вријеме када ће пророштва нестати, језици замукнути, знање престати. Тада ће само љубав остати, јер само љубав “никада не престаје” (1.Кор.13,8).

https://mitropolija.com/2024/01/11/bez-ljubavi/

Ирски нобеловац Џорџ Бернард Шо (књижевник који је сматрао да је српска ћирилица најсавршеније писмо на свијету), записао је у једном од својих дјела да је живот пламен који увијек гори али се опет поново запали сваки пут кад се роди дијете.

У Божићне дане 1938. године рођена су два дјечака – Ристо и Зоран. Један у мачванској равници а други у морачким брдима. На два краја у два дана, крај двије ватре, радовало се и веселило новом животу. Куће Радовића и Јевтића Бог је даровао новим пламеном, новим обећањем и новом надом која ће се касније разгорети и угријати многа срца. Чинило се као да им је тог Божића сами Христос спустио завежљај благослова на кућно огњиште.

Дјетињство им је протекло веома слично. Безбрижне дјечачке дане, раскрварена кољена и модрице од игре и јурења за стадом, свега неколико година по рођењу замијениће стравична хука авиона, бјежање у збјегове и страх од рата.

Братоубилаштво, та тешка бољка душе која воли, и која је са материним млијеком посисала заповијест Господњу „Љуби ближњега свога као самог себе”, оставиће им за цијелог живота обавезу миротвораца и посредника међу завађеном браћом, безмало на свим крајевима свијета.

Топли мајчин скут као извор љубави и сигурности, многочлана породица и међусобна брига коју сви чланови пројављују међу собом, биће им обојици најдивнија школа.

Оскудијевало се у много чему. Ипак, оскудица није сметала да се у дјечије душе утисне нешто више и вредније од коре хљеба, капутића који је већи или мањи за два броја, ципела или опанака у којима је понекад прстима морало бити јако тијесно. Све је то било ништа у односу на скромност у личним потребама коју је душа таквим искуством стекла. Чинија морачког осмоченог качамака спремљеног у котлићу насред куће, и тањир мачванског кромпира зачињеног луком и паприком, миришу и данас на мајчине дрхтаве руке које су сами Бог зна колико пута прескочиле свој сопствени тањир, служећи се изговором да није гладна и да је малочас нешто појела.

Браћа и сестре, пуна кућа тог незамјенљивог друштва што добише од очева и мајки, били су ту да их науче стрпљивости, праведној диоби, широкогрудости, одговорности, бризи за оног слабијег од себе.

У домаћинским кућама из којих су поникли, радило се пуно и напорно, и у рату и у миру. У Брдарици готово током цијеле године, а у Морачи понајвише љети. У Брдарици се зими крунио кукуруз. Дјеца би пјевала. У зимским данима влага се знала још више увући у кости. Тада би Зоран својим маленим кољенима упирао што је јаче могао да својој мајци олакша бол који је осјећала у леђима. Као да је наслућивао да то неће чинити још дуго и да ће мајка брзо промијенити свијетом, грабио је тренутке у којима ће јој бити ближе. Мајка је остала вјечно жива и присутна у срцу дјетета, а ријечи њене молитве пред спавање: „Сјети се Господе и моје дјеце”, одредиле су и благословиле касније његов животни пут и избор.

У Морачи су зимске вечери биле најмилије. Сва чељад су била на окупу, шћућурена крај ватре. Дјечије око посматрало је малену собу оскудно освијетљену петролејком коју би испуњавао пој гусала и мирис по којег печеног кромпира увијеног у пепео на огњишту. На чашицу разговора са ђедом и оцем свратио би комшија или рођак из села. Мајка би тад износила најљепше што се од понуда нашло у кући, оно што се често чувало од уста, да би се што љепше дочекао гост. Кад изнесе послужење повлачила се међу дјецу, држећи у рукама преслицу са куђељом вуне, из које је полако излазила нит, од које ће касније њене вриједне руке исплести прслуке и чарапе за све укућане.

Здраве хришћанске породице, какве су биле њихове а у којима се држало до вјере, молитве, поштовања млађих према старијима, жене према мужу, све је одисало љубављу и миром. У њима су расле слободне личности јаког и стабилног карактера, вриједне, пожртвоване и пуне љубави за другога.

Сваки трен проведен у заједници љубави која се у својој сржи окупљала око Христа Васкрслога, био је за њих двојицу једна сличица из дјетињства, из које ће током живота свјесно или несвјесно поцрпјети снагу за све недоумице и недаће, али ће се кроз њих и са њима и радовати.

Коју годину касније кад су се срели у богословији, изгледало је као да су одувијек били заједно. И јесу. Дошли су на овај свијет у оном истом завежљају благослова, на Божић 1938. На два краја у два дана, крај двије ватре, због њиховог доласка се радовало и веселило. Запалили су пламен живота који и данас баца варнице у охладњела срца и приводи их Живоме Богу.

Владика Атанасије

– Памтим: нас осморо, ми шесторо децe, и отац и мајка, сви смо спавали у једној соби. Имали смо у кући још једну кухињицу у средини, и једну собу, у којој су деда и баба спавали. И онда смо често лежали по неколико нас у једном кревету, па често смо ми и са мајком спавали. Пошто сам ја био најмлађи, ја легнем у њен кревет, а она стоји крај кревета и моли сe. Tо траје пoдуго, бар пола сата, ја често и заспим. И запамтио сам једну њену молитву: „Господе, спаси и птицу у гори и рибу у води, и моју децу не заборави!“

***

– Запамтио сам и рат, уз Мајку. У току рата (1941–45), Немци су купили по селима „стотину Срба за једнога Немца”, убијенога, или педесет за једнога рањеног. То су чинили Швабе Есесовци (чувене Битанге – „бите-данке” – у Првом светском рату).

Мајка је брата, који је старији од мене четири године, и мене, у току рата неколико пута облачила у сукњице и повезивала марамом, да нас не покупе Немци. То су успомене из рата. И још: лете немачки бомбардери преко нашег неба негде ка истоку, а моја сестра Зорка, две године старија од мене, истрчи напоље и куне их: „И се ишо, и се не вратио!”

***

– То је био озбиљан живот, тежак, радан, али поштен и домаћински. Деси се, рецимо, ујутру се успавам, дотрчи неко, брат, сестра, да ме зове – треба овце и стока да се изгони на пашу, па ако стигнеш или не стигнеш да узмеш парче хлеба са пекмезом ако је пост, или са кајмаком ако није пост. Мораш да трчиш, да идеш за стоком, стока мора да буде намирена. Све смо послове ми деца радили. Ја сам додуше врло рано отишао у град, на школе, али сам долазио преко лета. Све смо послове научили благодарећи томе што је таква била домаћинска кућа. Имали смо стожер: Имаш Бога за домаћина! Светог Николу смо славили, Свету Тројицу преслављали, поготову Божић и Ускрс.

Митрополит Амфилохије

– Сјећам се 1942. године, када је горе према Колашину, Црквинама, Рогођеду према планини Вучју и Бистрици дошло до стравичног сукоба између четника и партизана. Браћа, поклали се! А ми, односно мајка, издигли у Бистрицу. Нестало већ сијена у Морачи у Барама, а то обично бива у марту или априлу. И таман издигли, то мало прња ишћерала Милева горе и наједанпут тај кошмар, тај ужас, тај пакао, митраљези, бомбе и данас кад се сјетим ја се престравим, носим то негдје у себи као најстравичнији догађај у моме животу.

***

– Сјећам се на примјер једног случаја, морам да га испричам. Били смо на планини Вучју, биле су ту и неке дјевојчице, једна дјевојчица ћерка неког Даниловића. И ту смо се ми дјеца нешто покошкали, ја узмем камичак, камен богами није камичак, и гађам ту дјевојчицу. Вратим се у колибу, и знајући шта ме чека, сакријем се испод кревета. Мајка је, сазнавши шта се догодило, ухватила један прут, љемез није прут, па кад ме је окрпила… Извукла ме је испод кревета и такве сам батине добио да их нећу заборавити док сам жив. То је толико било праведно са њене стране, дакле брига о оном другом дјетету, друге мајке, иста ако ли не и виша него за своје дијете.

***

– Кад је неко имао неку привилегију? Кад је неко од дјеце било слабашније или када је неко био болешљив, онда је мајка знала да каже: „Ајде, дајте њему!“. Онда смо се, поготову у то ратно вријеме, хранили из једног котла. Она спреми качамак, па га лијепо осмочи, ми узмемо дрвене кашике, такве су тада биле, и онда свако са свога дијела захвата. Сад онај који је мало стидљивији, слабашнији, он ту остане некако по страни. Она то примијети, па га мало гурне, а осталима каже: „Чекај, пусти, то је за њега, то је његово!“.

https://mitropolija.com/2024/01/07/djeca-bozica-2/

И нека ове речи које ти ја заповедам данас буду у срцу твом. И често их напомињи синовима својим и говори о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, и кад лежеш, и кад устајеш (5 Мојс. 6, 6-7)

Порука празника

Ова недеља, која се код нас зове Недеља Очева, празнује се непосредно пред Божић – празник Божије Породице. Овај дан опомиње сваку хришћанску породицу да је она „домашњаја церков“ – домаћа црква. Поздрављајући своје сараднике у Риму, Свети апостол Павле поздравља Приску и Акилу „и цркву у њиховом дому“ (Рим. 16, 5), јер је то њихова породица.

У нашим школама, почевши од обданишта до универзитета, нема ништа што би могло да помогне религиозном васпитавању деце и омладине. Напротив, чини се све да млади прихвате атеистички поглед на свет и живот. Веома често, средина ван дома и Цркве утиче негативно на религиозно и морално васпитање омладине и деце. Ипак, две су најважније божанске установе које могу помоћи. То су Црква и породица. Црква то чини благодатном Божијом силом преко Свете литургије, Светих богослужења, Светог Причешћа и осталих Светих Тајни. Исто тако је важна мисионарска делатност Цркве проповедањем Божије речи, ширењем Јеванђеља, празновањем хришћанских празника, организовањем црквених скупова, духовних сусрета и друго. Црква чини много, али улога куће и породице је посебна. То наглашава данашњи празник својом поруком.

Дом је најзначајнија школа. Родитељи су ту најважнији, јер управо од њих зависи каква ће бити та школа са којом се не могу упоредити ни најславнији универзитети по значају свога утицаја и своје моћи. Многи познаваоци питања из области духовног живота и васпитавања деце мисле да су родитељи у најранијем детињству „божанства“ за своју децу. Ако су родитељи рђави, онда је и њихов утицај на децу разоран.

,,Живи ли овде Христос?”

Један наш мисионар, обилазећи домове на своме подручју, улазећи у куће имао је обичај да пита: „Живи ли овде Христос?“ Дошао је он једном тако у једну кућу, постављајући на вратима ово питање, а домаћин му одговори: „Идемо у цркву празницима, дајемо прилоге, причешћујемо се, крштавамо децу, славимо Крсну славу“. „Знам да ви то чините“, рече овај мисионар. „То није одговор на моје питање. Ја сам питао да ли сте ви Христа пустили да уђе у ваш дом и живи са вама заједно. Да ли међу вама живи Његова љубав, Његово стрпљење, Његово милосрђе, опраштање, искреност? Живи ли у вама Његова вера у вечни живот, нада у милост Божију, Његова доброта? Да ли своју децу поред овог трошног хлеба храните и хлебом Вечнога Живота? Да ли тако живите и да ли тако радите, да ваша деца гледајући у вас увек виде да у вашој кући присуствује Христос?“ Ова питања су упућена свакодневно свакоме хришћанском дому, особито данас, када славимо празник Очева.

Чиме дарујемо децу

Код нас је обичај да на празник Очева дарујемо поклонима децу. Многи греше купујући скупоцене играчке и слично. Родитељи такође често мисле да ће учинити за своју децу највише ако их обезбеде са што више и боље хране, што више намештаја, машина, разних транзистора, радија, телевизора и сличним стварима. Многи мисле да ће тако највише учинити за своју децу и своју породицу – да ће унети у кућу на тај начин више среће, благостања и задовољства. Ово је све важно и корисно до извесне границе, али када се иде у овом правцу толико далеко да се у дому створи култ према стварима, онда ствари постају господари уместо да служе дому и породици.

Изузетно је важно какви су људи који улазе у ваш дом, каквог су понашања и каквога карактера. Слушајући њихове разговоре и гледајући њихова понашања деца несвесно падају под њихов утицај. Данас највећи број „посетилаца“ улази у наше домове преко телевизора, радија, магнетофона, касета, грамофонских плоча. Нарочито огроман број „гостију“ улази у наше домове преко екрана наших телевизора. Није нам свеједно шта деца гледају преко телевизора. Да ли су ти примери за угледање, или примери какви не бисмо смели да будемо. Телевизори би могли много да помогну да у наше домове уђу многи племенити, образовани, учени, вредни и честити људи. Исто тако и они који својим вештинама, музиком, игром, песмом, уметношћу, могу да унесу у наше домове много разоноде, корисне забаве, утицај лепог понашања, подстицаја на стваралаштво, на лепу песму и игру, на уметност и уметничко стваралаштво. На жалост, изгледа да је код нас већи број негативних примера, који улазе путем телевизора у наше домове. Неки човек је водио статистику колико само за једну недељу дана уђе у домове негативних и опасних људи. Ту је веома велики број убица, насилника, киднапера, раубера, блудника, који такође улазе масовно у домове преко разних филмова, путем драмских представа, слика, штетних књига и слично.

Такви „гости“ тренутно забаве нашу децу. Чак и многим родитељима се чини да им је телевизор помогао да се деца окупе и умире у кући. Но далеко су од сазнања колико такви жалосни примери утичу несрећно и штетно на дечије душе.

Колико сцена саблажњивих филмова разарају осећања младих срца? Када се дрво обреже, порашће нове гране. Ако му одсеку и стабло до корена, избиће нове младице. Али ако се ишчупа и корен, дрво неће више ни постојати. Тако ни дете неће узрасти као права и племенита људска личност, ако му се у детињству ишчупају из срца и душе сви корени племенитости и човештва.

Шта би требало да чинимо? Ако би могло да се најкраће каже, могли бисмо рећи: потребно је да затворимо врата наших домова пред свима, који на било који начин штетно утичу на васпитавање и образовање наше деце. Потребно је да затворимо врата и прозоре свима који ускачу у наше домове да саблазне и да разоре. Потребно је да отворимо наша врата што већем броју племенитих и добрих људи, било непосредно или посредно, преко добрих књига, телевизије, радија и других средстава. То су прави поклони и дарови којима би требало да родитељи даривају своју децу свакодневно, а нарочито на празник Очева, који данас славимо. Још вреднији су дарови ако им свакодневно поклањају свој добар пример у честитости, племенитости, моралности, побожности, човечности и неограниченој родитељској љубави. Међу најдрагоценијим даровима биће ако отворе врата и прозоре својих домова, да са сунчаним зрацима у њих свакодневно уђе Господ наш Исус Христос, који ће највише учинити својом благодаћу, својим примером, својим јеванђелским начелима, да Његова светлост уђе у срца и душе наше деце.

Остало све ће узрасти у њима на славу Божију, на радост родитеља, на корист свих људи, а на њихово сопствено спасење, сада и вазда – кроз све векове. Амин!

Епископ жички Стефан (Боца) на Очеве, 5. јануара 1980. г. у манастиру Жича

https://mitropolija.com/2023/12/30/zivi-li-u-vasoj-kuci-hristos/