Данас смо мој муж и ја кренули на море. Добруђа је лети веома лепа – поља са зрелом пшеницом, поцрнели и тешки сунцокрети, пожутели кукуруз... Пут је био лош - у овом крају путеви су грађени у време социјализма и то не може а да не остави утисак. Неки од њих су били травнати, са коровом и шикаром. Нисам рођена на овим просторима, а док смо пролазили кроз села за која никада раније нисам чула и никада их нисам видела, била сам задивљена какав је живот овде био у прошлости. Добруђанска села су велика, некада су била пуна народа. Добруђани су имали велике породице са много деце, стоке и њива; а сада су села пуна напуштених кућа и пустих дворишта. Ипак, пало ми је на памет да скоро свако село има нови храм. Није било села без капеле, или бар малог храма; изгледало је као да су храмови нови и... закључани.

Сетила сам се чланка који сам недавно прочитала на једном православном порталу у коме је аутор коментарисао да је 3/4 цркава у нашој земљи остало без службе за Велику Госпојину због тога што нема довољно свештеника.

Како смо дошли дотле да прво градимо храмове и закључавамо их а затим тражимо свештенике за њих? Прилично једноставно. Погледајмо какав је био принцип изградње храма у прошлости, а какав је данас.

У прошлости су Бугари подизали храмове у местима у која су одлазили да живе. Ако је место било ново, прво су подигли храм, окупили се око њега, а затим почели да граде своје куће. Изградња храма била је део њиховог начина живота, њихове вере. Њима је био потребан храм где би се сваке недеље и сваког празника окупљали на Светој Литургији, он је био део њих самих. Нико их није терао на ово, они су то сами желели. За подизање храма давали су оно највредније - златнике или сребрнике, чуване за венчање деце или за тешке дане. Материјали за храм су били најбољи, мајстори најбољи, а камење положено у подножје зидова најчвршће. Звоно – посебно наручено из иностранства са дивним звуком када зазвони. Иконе рађене златом и најбољим бојама. А свештеници су бирани међу најповерљивијим хришћанима.

Да видимо како је данас.

Новосаграђених или обновљених храмова има скоро у сваком селу. Постоје чак и многа места где је стари храм, саграђен у турско време, напуштен а подигнут је нови храм, са модерним штукатурама и столаријом. Постоје и села са још једним храмом, обично „приватним”. И са 50 људи у селу...

Размишљала сам о томе зашто се стално прича о подизању храмова, а они притом стоје празни. Живим у Добруђи, али тако је и на мом родном Балкану, чак много горе, а ситуација није другачија ни у осталим регионима Бугарске.

Пре неког времена, док сам прегледавала руске православне сајтове, наишла сам на текстове о истом проблему. Руски свештеник је написао чланак о изградњи храмова у Русији. Тамо су раздаљине огромне и понекад хришћани из једне парохије пешаче на десетине километара на Свету Литургију у друго село где постоји црква. Свештеник је коментарисао да се и у Русији граде многе цркве - велике, лепе, осликане, са златним иконама, али су празне и закључане. Навео је пример једне жене која је одлучила да помогне људима у селу и својим средствима сагради храм. Дала је све од себе да храм буде завршен, али, данас је он закључан и нико није вољан да га отвори или одржава. И отац је поставио једно смислено питање – да ли је све ово било потребно? Да ли је потребно градити храмове на местима где нема људи, или чак и ако их има, они нису хришћански верници? Зашто имамо нове, лепе и закључане храмове?

Код нас је проблем исти и постоји већ дуже време. Сећам се да је мој муж, док је служио у многим добруђанским селима, био је суочен са великом жељом да се граде храмови, али су те жеље биле углавном везане за политичку партију и долазиле су непосредно пред изборе. Како се ближе избори, градоначелници села би почињали да притискају свештеника: „Оче, дај да саградимо цркву или да поправимо стару, јер су избори“. Ако свештеник не пристане на сарадњу пред изборе, премештали би га у неко село крај границе, где се нико није крстио још од 1950-их, или у неко место где не постоји храм који функционише, јер га је локална власт годинама раније претворила у шталу.

Очарани у журби да градимо храмове, заборавили смо да станемо и погледамо около. Храм је, наравно, важна ствар, без сумње. Али још важнији су људи. Они су прави храм, јер без њих ће катанац неумољиво стајати на вратима, и неће имати ко да га откључа. Градили смо, користили новац, али свештеника и хришћана је све мање, и за ове дивне храмове у малим насељима нема ни свештеника ни мирјана. А имамо тако лепе старе храмове, подигнуте у турско време, који су закључани и нико их не гледа (на пример у Великом Трнову); има и других који се распадају. Имамо мало монаха, нема довољно свештеника. Зашто имамо толико храмова? Новцем од градње храмова који ће бити закључани, толико деце може да се школује, толико свештеника може добити помоћ да наставе школовање или за лечење и храну ако су остали сами или су имали неку несрећу...

Истина је да, чак и ако је мало хришћана у неком месту, они не треба да буду без храма. Али, зашто га сами не саграде ако га желе? Није ли поента баш у томе – ако су верници, ако им треба, ако желе, сами ће наћи начина да подигну храм! Да ли је потребно да се стари партијски секретари по бугарским селима праве забринути хришћани и граде нам цркве, након што су их донедавно рушили? И коме користи ова лаж – да се гради хришћански храм где нема хришћана и свештеника? Нису ли због тога цркве заправо празне? И није ли то парадокс да смо своје храмове препустили рукама неверујућих људи? И ово је наш велики грех.

Ствари су код нас заиста „препуштене” савести сваког духовника појединачно – то су моја лична запажања. Резултат дугих година атеизма је: хришћани су крштени, али нису катихизирани и васпитани као такви. Последица је недостатак хришћанске и црквене савести. Колико хришћана у Бугарској може да каже Символ вере? Велики, рекла бих чак, огромни проблеми данас у БПЦ су управо због оваквих „номиналних“ хришћана, крштених током деценија безбожништва и дивљег атеизма. Крштењем примљеним „по предању“ или на инсистирање старијих у породици, завршава се увођење детета у хришћанство, а његов живот после тога обично нема никакве везе са Христом. Од таквих „номиналних“ хришћана хиротонисан је и приличан број „номиналних“ клирика, који имају исти „номинални“ однос према Цркви. Зато је православно хришћанство у Бугарској данас тако крхко, слабо, немоћно... Хришћанство у коме нема односа према храму, јер великом делу хришћана нису потребни ни Црква ни Христос. А озбиљан проблем са катихизацијом могао би да се реши и данас на једном месном савету. У супротном, наставићемо да крштавамо хришћане који ништа не знају о Христу и којима Он није потребан. А ми ћемо и даље говорити да су нам храмови празни.

Док сам писала овај коментар, појавио се извештај о новосаграђеној цркви у Сливенској епархији. Леп, нов, лепо окречен храм. Освећењу су присуствовали митрополит, председник владе, свештенство, хришћани из села. Али, како је речено ТВ екипи: „Ово је још увек храм. Он тек треба да постане… црква .”

И мислим да је то проблем наших нових, празних и закључаних храмова. Они још нису… цркве.

Ренета Трифонова

https://zadrugata.com

Помаже Бог, оче Оливере! Захваљујемо се што сте одвојили време да са Вама урадимо интервју за часопис Жички благовесник, на једну од најизазовнијих савремених тема. Шта је вештачка интелигенција, од када почиње да се развија и како је тај процес текао?
Бог помогао! Не постоји консензус у научним и стручним круговима око тога како можемо дефинисати вештачку интелигенцију, премда постоји више радних дефиниција које се користе. Једну (према нашем скромном мишљењу, сувише уопштену) дефиницију је ове године усвојио Европски Парламент за потребе законодавног оквира ЕУ. Неки истраживачи, притом, сматрају да је термин „вештачка интелигенција“ погрешан и да треба користити друге, попут машинског учења (што је термин који се свакако користи у овој области). Постоје и стручњаци из ове области који прибегавају једноставним описним одређењима, без жеље да дефинишу сам термин. Вештачка интелигенција је, дакле, појава која се више препознаје неко што се прецизно дефинише.
Једноставно говорећи, вештачка интелигенција (у даљем тексту: AI) превасходно означава употребу рачунарских технологија за опонашање људских когнитивних способности. Циљ је решавање одређених практичних задатака за које је потребно резоновање, који се крећу од аутоматског фокуса на електронским фото-апаратима, система претраживања на интернету и нових модела електронских преводилаца преко сложених експертских система примењених у привреди, науци, индустрији… све до најсавременијих модела одлучивања који се користе код временских непогода и у војно-безбедносном сектору.
Већ сада постоје области људске делатности у којима AI одлично опонаша човекове способности резоновања. Типичан пример су неки модели AI који се користе у саобраћају. Постоје области у којима се човек одавно не може такмичити са машином, која је постала супериорна, посебно у математичко-логичкој области. Тако је у случају шаха, рецимо, или сложених аналитичких прорачуна. А постоје и области људског рада где је човек још увек незаменљив – занатлијски послови су најбољи пример, јер је код њих поред знања потребна и физичка спретност. Из истог разлога ни стоматолози не треба да брину да ће их AI у догледно време моћи заменити, будући да је поред знања за њихов посао потребна добра координација око-рука.
Сам концепт AI се заснива на философским поставкама које можемо пратити још од античких времена, премда је у ужем смислу везан за средњовековно философско наслеђе (пре свега за неке Декартове и Лајбницове идеје). У најужем смислу конкретне техничке примене, процес употребе AI, са повременим успонима и падовима у развоју, траје још од времена непосредно по завршетку Другог светског рата. Као прекретница у његовом развоју обично се узима 1996. година, односно тренутак када је рачунар DeepBlue у две партије шаха победио Гарија Каспарова, а већ наредне године је победио и у мечу. Од тада процес развоја AI тече прилично брзо, а посебан замах добија у последњој деценији, када је достигнут висок степен процесорске моћи, прикупљен довољан опсег података (уз помоћ интернета) потребних за „тренирање“ AI система и развијено више AI модела заснованих на такозваном дубоком учењу (Deep Learning).
 Да ли постоје неки званични ставови православних Помесних Цркава о питању вештачке интелигенције? Да ли постоје актуелни радови православних теолога на ову тему?
Нисам чуо да је до сада нека темељна и систематична студија на ову тему урађена по налогу Синода неке од помесних Цркава. Са друге стране, појединачни радови, као и зборници чланака на тему AI из аспекта православне теологије, постоје већ неко време. Тако сам непосредно пре објаве овог интервјуа имао прилике да добијем увид у један такав зборник под називом Orthodoxy and Artificial Intelligence (у издању Hellenic Research Foundation), који је пре четири године приредио професор Александар Петровић. У новембру месецу, Задужбина „Петар Мандић“, чији сам оснивач, је делегирала професора Петровића да одржи предавање на тему AI у Матици српској. То изразито критички интонирано предавање је донело радикално нов философски приступ овој области и технологији уопште, и верујем да ће покренути ширу расправу.
Покушао сам и да лично, као свештеник Српске Православне Цркве са информатичким предзнањем, пружим допринос на пољу проучавања ове важне проблематике тако што сам ове године објавио књигу Дигитални Рубикон, која на језгровит начин обрађује тему AI из техничког, правног, безбедносног, етичког и, наравно, богословског аспекта. Та књига је, међутим, само скроман увод у проблематику AI и више је подстицај да се овом темом у оквиру наше помесне Цркве позабавимо заједничким снагама. Иницијативу у том погледу очекујем пре свега од Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, који је по природи ствари стручно тело које треба да покреће критички дискурс на ова питања. Надам се да та иницијатива неће изостати, будући да је Центар не тако давно редовно покретао јавни дискурс на разноразне технолошке теме у нашем друштву.
 Промотери вештачке интелигенције истичу предности које она доноси на пољу дијагностике и развоја нових лекова за разне болести. Институт за психијатрију у Београду је у сарадњи са Електротехничким факултетом покренуо пројекат за истраживање проблема шизофреније. Уз помоћ одређених програма и вештачке интелигенције врше се истраживања моторике која омогућавају закључке о току ове болести. Занимљиво је да се ова болест јавља тек када се бележе највиши цивилизацијски домети човека као зрелог хомосапијенса, речником науке. Шта нам то поручује, како пронаћи границе између опасности и добробити које наука доноси човечанству?
Медицина је једна од области у којој се јасно виде добробити контролисаног коришћења технологије AI. То је поготово случај у домену ране дијагностике тешких или ретких болести. Наиме, AI модели знатно прецизније од човека могу да примете неке ране показатеље, који, уколико се на време уоче, могу сачувати живот пацијента јер правовремено скрећу пажњу лекару. Овде је, дакле, јако важно нагласити да су ови системи само подршка лекару, а не замена за њега. Постоји и простор за унапређење процеса развоја нових лекова, но сматрам да су на том пољу ствари још увек недовољно испитане и непоуздане, за разлику од дијагностичког софтвера, који је поуздан јер има помоћну функцију и лекар је тај који доноси одлуку, систем само сугерише.
Са друге стране, ствари се у домену AI и значајно компликују у наше време, с обзиром да она од секторског, уског решења (било да је оно медицинско, техничко, услужно, административно…) све више гравитира ка општем, генералном (такозвана AGI) решењу, које би према неким пројекцијама могло да се достигне у наредних деценију-две. Сматра се да би AGI степен био раван човеку у домену оног дела интелигенције који машина може опонашати, те да би тада AI фактички преузела главне токове функционисања друштва. То би био озбиљан проблем, будући да се у том случају на машину пребацује огроман број ингеренција, а човек губи контролу, што отвара питања опште безбедности и сигурности.
Зато је већ данас важно повући јасне границе о којима Ви говорите. Оне се повлаче пре свега етичким начелима и правно-техничким механизмима, којих за сада још увек нема у довољној мери. Деценије које су за нама су показале да право као област значајно каска за технологијом, те да добра правно-техничка решења долазе и са више година закашњења, што је за поље AI недозвољено дуг период. Истовремено, јако је важно имати прецизно дефинисане етичке смернице које би поставиле будући оквир дозвољеног и недозвољеног у домену AI. На том пољу већ данас постоје готово нерешиве етичке дилеме и питање је да ли ће уопште бити разрешене.
Мислим да је реч „неизвесност“ кључна када је даљи развој AI у питању, због чега сам моју књигу и назвао Дигитални Рубикон. Дефинитивно смо прешли границу после које поуздано не знамо шта нас чека: општедруштвени бољитак или катастрофа светских размера. Ових дана, док радим превод своје књиге на енглески језик, уочио сам да се синтагма Дигитални Рубикон користи код више десетина западних аутора већ пуне две деценије, али да је готово свако користи на неки различит начин. Мислим да је њено коришћење најадекватније управо у домену AI и тренутку у коме се налазимо сада, који је обележен појавом јавно доступних AI модела који праве пометњу у глобалним размерама. Такозвани Deep Fake садржаји (лажне фотографије, звучни и видео садржаји са ликовима познатих личности) су довољан пример реалности која шокира свет са неочекиваним садржајем и типичан је пример sui generis обмане дигиталног доба.
Дакле, добробити употребе AI на неким пољима су сасвим видљиве и јасне, но опасности су још веће. Зато је важно што пре формирати адекватан одговор. То је разлог због чега неки светски стручњаци већ сада позивају на временски ограничен мораторијум на развој нових AI модела, док се не поставе јасни сигурносни механизми. А има и оних који траже неупоредиво радикалније мере. Уколико људи попут Макса Тегмарка и Џефрија Хинтона кажу да је стање алармантно и да је потребна озбиљна акција у регулацији AI, онда то питање треба сви да схватимо озбиљно и да се укључимо у његово решавање.
 У уметности која је упућена на савремене дигиталне технологије се поставља питање „дигиталног задовољства“. Наиме, примећено је да развој технологија утиче на смањење реалних људских контаката, чиме долази до различитих видива незадовољства и психичких проблема. Да ли нам прети негација човека као сложеног психофизичког бића, које није само биће разума?
Те врсте изазова нам прете деценијама уназад, а најдиректније од пре две деценије, када су дијагностиковани први случајеви зависности од дигиталног садржаја. О томе сам детаљно писао у својој књизи Дигитални изазов, чије је треће издање такође изашло ове године, упоредо са Дигиталним Рубиконом. AI ће такве ствари само још додатно појачати и, сасвим несумњиво, довести до нових психолошких поремећаја код оних људи који не буду имали критичку дистанцу. Уколико се ограничимо само на православне хришћане, мислим да је предострожност у доследном држању филокалијског богословског оквира који је заснован на подвижничком етосу у пракси хришћанског живота. Разни „ружичасти“ теологумени који негирају потребу подвига ће управо на пољу односа човека према AI показати колико су површни и неће имати никакво решење за проблем масовних психолошких поремећаја.
Ми већ сада имамо велики број случајева широм света да се људи везују за машину као за живо биће, и то под утицајем нових AI модела који опонашају човека. Један од познатих случајева јесте емотивно везивање за рачунарске апликације типа Replika, но можда је најупечатљивији недавни пример Јапанца који се оженио лутком-холограмом, заснованом на AI, што је приказано у документарном филму Рај или робокалипса: клетва и благослов вештачке интелигенције. Када видите начин на који тај усамљени човек приступа једној типичној дигиталној опсени, схватите да један број људи једноставно нема одбрамбени механизам који их брани од усамљености у свету лишеном молитвеног искуства и додира са Богом. Појаве везивање за дигиталне фантоме и сенке ће се временом само усложњавати како се буду појављивали све јачи AI модели. Мислим да ће посебан изазов на том пољу бити у наредним деценијама, када се појаве човеколики роботи са високим степеном „грациозности“. Недавно је мој драги пријатељ Станко Стојиљковић, дугогодишњи уредник Галаксије, у предавању у Матици српској навео да није далеко дан када ће многе људе кући дочекивати роботица (уместо домаћице – прим.). Једно такво дистопијско и застрашујуће виђење смо недавно имали прилоге да гледамо у филму Ex Machina.
AI ће покушати да освоји унутрашње просторе свих нас, па тако и православних хришћана. Са друге стране, „одбрамбена тактика“ постоји и тиче се здраве, молитвено ојачане умне сфере, што је главни „бедем“ од дигиталних изазова који насрћу на савременог човека, желећи да га поробе изнутра. Лично сматрам да је примењено исихастичко богословље, са својим богатим искуством које се тиче умног делања, сасвим адекватно да одговори на сваки дигитални изазов, па тако и на AI.
 Од научника који говоре о вештачкој интелигенцији често се чују изрази како програми успевају да „репродукују“, „генеришу“, „науче правичности“. Све ово звучи као нека унификација искустава, где је мало места за јединственост човека којом га је Бог даривао. Да ли ће ово бити још један корак ближе „кристалном дворцу“ или „људском мравињаку“ као модерном робовласничком поретку о коме је Достојевски пророчки говорио као о логичном крају западне цивилизације?
Неко је лепо приметио да AI може беспрекорно да научи синтаксу, али да није способна да разуме семантику. Чињеница да AI не разуме људски хумор, рецимо, осим уколико треба да га репродукује, сасвим је довољна у том погледу. Наиме, оно што називамо емоционалном интелигенцијом је AI моделима недоступно јер се не може опонашати на начин на који они опонашају мрежу неурона у мозгу односно синапсе којима су повезани. Машина ће, дакле, разумске функције донекле успети да опонаша, али ће јој домен ума и срца заувек остати недоступан.
Но премда AI модели никада неће моћи да „схвате“ истину, правду, љубав… , људи који их развијају ће несумњиво покушати и то да симулирају. У којој мери ће та симулација успети да превари човека-корисника, остаје да видимо. У том домену, међутим, имамо неке типично етичке дилеме. Наиме, један број светских стручњака већ сада апелује да се AI моделима постави ограничење, у смислу да она не сме бити усавршена до нивоа да обмане човека у погледу тога да је живо биће које има осећања. Другим речима, AI мора сама дати до знања да је машина јер би у супротном степен манипулације над психички лабилним људима био огроман. Иначе, одавно је присутан став међу критички настројеним истраживачима да се AI нипошто не сме дати могућност да упозна човека и његове психофизичке слабости, те да јој се током „тренинга“ (процеса у коме AI модел „учи“) не смеју дати подаци из области когнитивне психологије. Нажалост, ти исти истраживачи примећују да је AI то одавно добила и проучила.
Да би Ваши читаоци разумели ширину изазова који је пред нама, предлажем да погледају филм Она (Her) који је настао пре тачно једне деценије и готово хируршки прецизно исцртао степен развоја AI до наших дана, дајући јасно упозорење у ком смеру може да крене цела ова авантура. У том смислу, опет бих поновио да нам већа опасност од AI прети на пољу окупације унутрашњих човекових простора (тј. човековог везивања за машину) него од спољашњег освајања људског друштва у маниру филма Терминатор. Овим не спорим апокалиптичне сценарије нити их потцењујем, поготово узевши у обзир технологију дронова која у украјинском рату показују наличје AI везано за војну примену. Но уверен сам да ће главно „поприште“ борбе човека и машине бити човеков унутрашњи, а не спољашњи свет, и да на ту тему треба ставити апсолутни акценат.
 Све је актуелнија и тема трансхуманизма. Можете ли нам рећи како вештачка интелигенција утиче на људску? Да ли ће машине престићи човека у будућности или ће човек постати сличан машини? Јесте ли оптимиста или песимиста по питању развоја и примене вештачке интелигенције у будућности?
Трансхуманизам је, можемо то слободно рећи, један од главних изазова на пољу AI, везан за блиску будућност. Идеје стварања супер-човека уз помоћ споја са машином актуелније су више него икад управо под утицајем AI. Сан свих трансхуманиста (који су заправо атеисти-рационалисти-радикални еволуционисти) јесте да се биолошка ограничења човека превазиђу уз помоћ дигиталних и нано-технологија. AI је те снове само додатно разбуктала, премда се неки познати трансхуманисти прибојавају куда би све то могло да оде, будући да и сами схватају да се ствари у том погледу тешко могу држати под контролом.
Са друге стране, прети нам једна парадоксална опасност, а то је да AI неће учини човека паметнијим већ глупљим, будући да ће све више људи престати да користи своје когнитивне потенцијале и пребацивати своје ингеренције на машину. А сваки орган који се не користи – у овом случају мозак – свакако атрофира. Уосталом, питајте наставнике у основним школама какав је степен пажње (која је, подсетимо, један од важних атрибута интелигенције) нових генерација у односу на претходне и све ће вам бити јасно као дан. Дигиталне технологије су значајно ослабиле аналитичко-критички капацитет нових генерација, и већ сада нам је потребна стратегија излаза. AI ће проблем само увећати, поготово на терену домаћих задатака, где се већ користи за помоћ у писању есеја.
На Ваше питање „Да ли ће машине престићи човека у будућности или ће човек постати сличан машини?“ са моје стране долази подпитање: „У чему конкретно?“. Ако се мисли на типично математичко-логичке функције, њих је машина већ престигла, а у будућности ће се тај тренд само наставити – ако је Каспаров и имао пола-пола шансе против Deep Blue, у односу на нове шаховске система засноване на дубоком учењу шаховски шампиони имају отприлике 1% шансе.
А када је реч о другом делу Вашег питања, приметимо да савремени човек одавно показује неке сличности са машином – постао је хладнији, прорачунатији, дистанциранији. Сетимо се да је још пре више деценија Старац Пајсије Светогорац примећивао такав тренд и објашњавао то тиме што је око нас све више метала, због чега су нам срца временом постала метална. У том смислу, пандигитализација ће несумњиво довести до нових видова отуђења, од којих су неки већ дијагностиковани, о чему сам детаљно писао у Дигиталном изазову.
Највећа претња човеку јесте да добровољно пожели фузију са машином, са жељом да постане својеврсни хибрид ради превазилажења својих ограничења. Још 2005. године сам писао о томе у тексту „Промашај есхатологије модернизма“, указујући на то да тадашње изјаве светских футуролога о превазилажењу смрти уз помоћ смештања садржаја људског мозга у меморију рачунара представљају ништа друго до продужетак промашаја Декартове мисли (која је човекову душу смештала у мозак) са неохилијастичким додатком. Овакве и сличне идеје ће се тек појављивати и биће изазов за православне богослове 21. века – уколико смо у претходним вековима дали одговор на тријадолошка, христолошка и еклисиолошка питања, наше време доноси изазове на пољу антропологије. За нова биоетичка питања морамо бити спремни, јер ће се она појавити брже него што претпостављамо.
Премда имам изразито критички интониран став – који не значи одбацивање технологије, већ њено преиспитивање у светлу критичко-концептуалног разматрања – нисам песимиста, већ реалиста када је област AI у питању, а и један сам од оних људи који су, у мери својих могућности, активни у потрази за адекватним решењем. Оптимиста сам у погледу могућности налажења решења, из једноставног разлога: хришћанин сам, а хришћани су свесни деловања нестворених енергија Божијих у овом свету. Да није Промисла Божијег који све одржава, овај свет би одавно нестао. Зар о томе довољно не говори чињеница да деценијама уназад постоји на хиљаде нуклеарних пројектила са потенцијалом да „преору“ целу планету неколико пута, а да смо још увек ту где јесмо? То, наравно, не искључује могућност неког нуклеарног рата у будућности, но чињеница да до њега већ није дошло је право правцато чудо, с обзиром на напету геополитичку ситуацију од Другог светског рата до данас. Тако је и са AI: неизвесност у погледу те области је огромна, опасности и злоупотребе су евидентне, али сам дубоко убеђен да ће нам Бог помоћи у покушају да задржимо контролу. Ипак, само под једним условом: ако то будемо и сами желели и ако се за то будемо борили.
Бог ће помоћи – ако буде имао коме. И зато је важно да се сви активно укључимо у разматрање изазова AI и дамо свој допринос, да би уз Божију помоћ ову сферу ставили под контролу и усмерили је на прави начин.

https://eparhija-zicka.rs/pred-izazovima-vestacke-inteligencije-ai-intervju-sa-prezviterom-oliverom-suboticem/

Не волим идеологије. Вежу ме. Оне стварају одређену зависност. Пристајањем на одређену идеологију лишавам себе слободе коју је Христос дао сваком човеку.

Осим тога, идеологије „трпају” човека у флаше са уским грлом кроз које он на тачно дефинисан начин сагледава свет.

Желим да будем широкогруд човек, иако је то човеку тешко, јер се прво мора отрести окова мисли које га вежу и не дозвољавају му да дубље размишља о датим случајевима и темама.

То је и један од разлога зашто хришћанство нема и не може имати никакве везе са идеологијама. Човек је јединствена, непоновљива личност, слика и подобије Личности. Решења „једном заувек”, која су својствена радикалним покретима и екстремнијим идеологијама, су стога по дефиницији у сукобу са хришћанским схватањем света и човека.

Неке идеологије су иза себе оставиле реке крви. Њихов сукоб са Личношћу сада је превазишао ниво теорије и испунио је земљу тугом. Када идеолози покушају да искористе утицај Цркве за ширење својих веровања у народу, постаје језиво.

Неки од најкрвавијих прогона у Цркви дешавају се због људи у истој Цркви који покушавају да прилагоде хришћанство својим схватањима – да од њега направе идеологију.

Стога верујем да је реакција нас хришћана на идеологије овог света кључна.

Господ Исус Христос никога није приморавао да верује у Њега нити да Му служи. Он се није јавио Пилату после свог васкрсења, јер Он не присиљава слободну вољу човека. Христос није желео да му се служи, него је сам служио човеку ради његовог спасења и понизио се „до смрти на крсту“ ( уп. Фил. 2,8 ). Тако да и ми морамо да нађемо реч утехе и загрљај чак и за људе који су против нас, са којима се не слажемо или које на неки начин презиремо.

Када из нас сија Христова љубав, када људи виде Христа у нама, то је најбоља проповед свету.

20. и 21. век се могу назвати вековима идеологија. Хришћани имају задатак да својим речима и делима проповедају јеванђелско учење у мноштву мишљења, погледа на свет и различитих култура. Зато је важно да не изгубимо из вида „срж“ наше вере, а то је Христос Господ. Без Христа хришћанство не може постојати!

У „Историјском путу Православља“ прот. Александар Шмеман описује гностицизам као покушај тадашњег грчко-римског света да прилагоди хришћанство својим веровањима. Да прихвати оно што је умео да прихвати и да негира оно што је паганима тог времена изгледало невероватно (наиме, да се Бог могао родити).

Ови покушаји да се „оскрнави“ сама суштина хришћанске вере опаснији су од отворених прогона, јер прогони крвљу мученика запечаћују Христово учење у срцима верника.

А у исто време, важно је бити у стању да водимо дијалог са овим идеолошким, плуралистичким и секуларним светом.

Односно, немојмо бити маргинализована заједница која се плаши да сведочи Истину и „ограђује“ се у неке зидове, заборављајући да је за народ „споља“ и Господ Бог разапет.

Вратићу се на почетак – не волим идеологије. Они на човека гледају превише поједностављено, превише површно. А личност као Личност се не уклапа ни у какве моделе и оквире.

Како одговорити на изазове времена у којем живимо? Христос се прво мора усликати у нама самима, а онда ће се све што дотакнемо преобразити. „Нови човек“ је Христов човек.

Маргарита Генчева

https://hristianstvo.bg

“Још док је моја ћерка била сасвим мала, примијећивала сам код ње тај психолошки и духовни проблем. У периоду њене адолесценције, водила сам је напоредо и психолозима и свештеницима – духовницима. Међутим, баш нико, сем мене, није увидио њен проблем. Штавише, убјеђивали су ме да ми је дијете сасвим нормално, те да ја, попут многих родитеља, нешто умишљам” – ријечи су које ми упућује шесдесетогодишња жена дуге, просиједе косе, док ослањајући се на подугачак штап бордо боје, сједи на гумну, у дворишту маинске Цркве Св. Петке. Прича ми како су се проблеми њене ћерке у наредним годинама и деценијама почели све више манифестовати. Никада са њом није успјела да успостави нормалан однос, какав би мајка и ћерка требале да имају. Никада није имала ни праве пријатеље и увијек је сама себи била сасвим довољна. “Проблем моје ћерке је у томе што она није у стању да развије дубље емоције према другим људима. Она није у стању ни да воли, ни да мрзи. Самим тим, није у стању да било коме буде пријатељ или, пак, непријатељ. Тај проблем је постао и другима уочљив када се удала за човјека, са којим се претходно један краћи период забављала. Тај брак је заједница без љубави! Моји унучићи – дјечак и дјевојчица, никада нису осјетили праву мајчинску љубав. Сада су у периоду пубертета и готово никада нису код куће. Некада вежу и по пар дана а да се никоме од нас не јаве и кажу гдје се налазе. За то вријеме, њихова мајка потпуно мирно и безбрижно сједи код куће, испуњавајући своју свакодневну рутину. Њен муж, суочен са недостатком љубави од стране своје супруге, почео је начисто да пропада. Најприје је постао коцкар, да би се убрзо и пропио. И тако ја нијемо посматрам пропаст те породице, немоћна да било шта предузмем”. Прича ми како јој је ћерка већ двадесет година запослена у истој фирми, те како ни ту није успјела са било ким да се зближи. Свој посао обавља механички, не уносећи у њега било какве емоције.

” Немојте се, оче ђаконе, зачудити ако вам кажем да је моја ћерка и поред свега тога веома религиозна! Долазим из антикомунистичке породице, у којој се увијек постило и ишло у цркву. Међутим, религиозност моје ћерке ми је увијек била одбојна, будући да је у њој превише форме, док  суштине готово да и нема. Она толико води рачуна да ли је пост на води или на уљу, те да ли се смије јести риба или не смије. У стању је да сате проводи у супермаркетима, међу рафовима, провјеравајући на кутијама производа да ли исти у себи садрже трагове млијека или јаја. Са друге стране, нема ту ни помена о љубави према Богу и ближњима, нити спремности да се жрвује за друге”. Каже ми да је на божићњем ручку код њих затекла следећи призор: зет је припит спавао у соби. Унучића ни тога дана није било код куће. За све то вријеме, за столом препуним разних ђаконија, сједјела је њена ћерка и потпуно безбрижно обједовала…

Док сам је слушао, размишљао сам о томе како сам и сам упознао у животу неколико особа, које нису биле у стању да воле. Готово увијек је најтеже породицама тих људи, будући да су односи у њима слични онима које је доста вјерно описала жена са којом сам разговарао. Лишени љубави и других емоција, такви људи своје животе проводе рутински, без стреса и нервозе. Међутим, без љубави не можемо наследити Царство небеско! Јер, како каже апостол, доћи ће вријеме када ће пророштва нестати, језици замукнути, знање престати. Тада ће само љубав остати, јер само љубав “никада не престаје” (1.Кор.13,8).

https://mitropolija.com/2024/01/11/bez-ljubavi/

Ирски нобеловац Џорџ Бернард Шо (књижевник који је сматрао да је српска ћирилица најсавршеније писмо на свијету), записао је у једном од својих дјела да је живот пламен који увијек гори али се опет поново запали сваки пут кад се роди дијете.

У Божићне дане 1938. године рођена су два дјечака – Ристо и Зоран. Један у мачванској равници а други у морачким брдима. На два краја у два дана, крај двије ватре, радовало се и веселило новом животу. Куће Радовића и Јевтића Бог је даровао новим пламеном, новим обећањем и новом надом која ће се касније разгорети и угријати многа срца. Чинило се као да им је тог Божића сами Христос спустио завежљај благослова на кућно огњиште.

Дјетињство им је протекло веома слично. Безбрижне дјечачке дане, раскрварена кољена и модрице од игре и јурења за стадом, свега неколико година по рођењу замијениће стравична хука авиона, бјежање у збјегове и страх од рата.

Братоубилаштво, та тешка бољка душе која воли, и која је са материним млијеком посисала заповијест Господњу „Љуби ближњега свога као самог себе”, оставиће им за цијелог живота обавезу миротвораца и посредника међу завађеном браћом, безмало на свим крајевима свијета.

Топли мајчин скут као извор љубави и сигурности, многочлана породица и међусобна брига коју сви чланови пројављују међу собом, биће им обојици најдивнија школа.

Оскудијевало се у много чему. Ипак, оскудица није сметала да се у дјечије душе утисне нешто више и вредније од коре хљеба, капутића који је већи или мањи за два броја, ципела или опанака у којима је понекад прстима морало бити јако тијесно. Све је то било ништа у односу на скромност у личним потребама коју је душа таквим искуством стекла. Чинија морачког осмоченог качамака спремљеног у котлићу насред куће, и тањир мачванског кромпира зачињеног луком и паприком, миришу и данас на мајчине дрхтаве руке које су сами Бог зна колико пута прескочиле свој сопствени тањир, служећи се изговором да није гладна и да је малочас нешто појела.

Браћа и сестре, пуна кућа тог незамјенљивог друштва што добише од очева и мајки, били су ту да их науче стрпљивости, праведној диоби, широкогрудости, одговорности, бризи за оног слабијег од себе.

У домаћинским кућама из којих су поникли, радило се пуно и напорно, и у рату и у миру. У Брдарици готово током цијеле године, а у Морачи понајвише љети. У Брдарици се зими крунио кукуруз. Дјеца би пјевала. У зимским данима влага се знала још више увући у кости. Тада би Зоран својим маленим кољенима упирао што је јаче могао да својој мајци олакша бол који је осјећала у леђима. Као да је наслућивао да то неће чинити још дуго и да ће мајка брзо промијенити свијетом, грабио је тренутке у којима ће јој бити ближе. Мајка је остала вјечно жива и присутна у срцу дјетета, а ријечи њене молитве пред спавање: „Сјети се Господе и моје дјеце”, одредиле су и благословиле касније његов животни пут и избор.

У Морачи су зимске вечери биле најмилије. Сва чељад су била на окупу, шћућурена крај ватре. Дјечије око посматрало је малену собу оскудно освијетљену петролејком коју би испуњавао пој гусала и мирис по којег печеног кромпира увијеног у пепео на огњишту. На чашицу разговора са ђедом и оцем свратио би комшија или рођак из села. Мајка би тад износила најљепше што се од понуда нашло у кући, оно што се често чувало од уста, да би се што љепше дочекао гост. Кад изнесе послужење повлачила се међу дјецу, држећи у рукама преслицу са куђељом вуне, из које је полако излазила нит, од које ће касније њене вриједне руке исплести прслуке и чарапе за све укућане.

Здраве хришћанске породице, какве су биле њихове а у којима се држало до вјере, молитве, поштовања млађих према старијима, жене према мужу, све је одисало љубављу и миром. У њима су расле слободне личности јаког и стабилног карактера, вриједне, пожртвоване и пуне љубави за другога.

Сваки трен проведен у заједници љубави која се у својој сржи окупљала око Христа Васкрслога, био је за њих двојицу једна сличица из дјетињства, из које ће током живота свјесно или несвјесно поцрпјети снагу за све недоумице и недаће, али ће се кроз њих и са њима и радовати.

Коју годину касније кад су се срели у богословији, изгледало је као да су одувијек били заједно. И јесу. Дошли су на овај свијет у оном истом завежљају благослова, на Божић 1938. На два краја у два дана, крај двије ватре, због њиховог доласка се радовало и веселило. Запалили су пламен живота који и данас баца варнице у охладњела срца и приводи их Живоме Богу.

Владика Атанасије

– Памтим: нас осморо, ми шесторо децe, и отац и мајка, сви смо спавали у једној соби. Имали смо у кући још једну кухињицу у средини, и једну собу, у којој су деда и баба спавали. И онда смо често лежали по неколико нас у једном кревету, па често смо ми и са мајком спавали. Пошто сам ја био најмлађи, ја легнем у њен кревет, а она стоји крај кревета и моли сe. Tо траје пoдуго, бар пола сата, ја често и заспим. И запамтио сам једну њену молитву: „Господе, спаси и птицу у гори и рибу у води, и моју децу не заборави!“

***

– Запамтио сам и рат, уз Мајку. У току рата (1941–45), Немци су купили по селима „стотину Срба за једнога Немца”, убијенога, или педесет за једнога рањеног. То су чинили Швабе Есесовци (чувене Битанге – „бите-данке” – у Првом светском рату).

Мајка је брата, који је старији од мене четири године, и мене, у току рата неколико пута облачила у сукњице и повезивала марамом, да нас не покупе Немци. То су успомене из рата. И још: лете немачки бомбардери преко нашег неба негде ка истоку, а моја сестра Зорка, две године старија од мене, истрчи напоље и куне их: „И се ишо, и се не вратио!”

***

– То је био озбиљан живот, тежак, радан, али поштен и домаћински. Деси се, рецимо, ујутру се успавам, дотрчи неко, брат, сестра, да ме зове – треба овце и стока да се изгони на пашу, па ако стигнеш или не стигнеш да узмеш парче хлеба са пекмезом ако је пост, или са кајмаком ако није пост. Мораш да трчиш, да идеш за стоком, стока мора да буде намирена. Све смо послове ми деца радили. Ја сам додуше врло рано отишао у град, на школе, али сам долазио преко лета. Све смо послове научили благодарећи томе што је таква била домаћинска кућа. Имали смо стожер: Имаш Бога за домаћина! Светог Николу смо славили, Свету Тројицу преслављали, поготову Божић и Ускрс.

Митрополит Амфилохије

– Сјећам се 1942. године, када је горе према Колашину, Црквинама, Рогођеду према планини Вучју и Бистрици дошло до стравичног сукоба између четника и партизана. Браћа, поклали се! А ми, односно мајка, издигли у Бистрицу. Нестало већ сијена у Морачи у Барама, а то обично бива у марту или априлу. И таман издигли, то мало прња ишћерала Милева горе и наједанпут тај кошмар, тај ужас, тај пакао, митраљези, бомбе и данас кад се сјетим ја се престравим, носим то негдје у себи као најстравичнији догађај у моме животу.

***

– Сјећам се на примјер једног случаја, морам да га испричам. Били смо на планини Вучју, биле су ту и неке дјевојчице, једна дјевојчица ћерка неког Даниловића. И ту смо се ми дјеца нешто покошкали, ја узмем камичак, камен богами није камичак, и гађам ту дјевојчицу. Вратим се у колибу, и знајући шта ме чека, сакријем се испод кревета. Мајка је, сазнавши шта се догодило, ухватила један прут, љемез није прут, па кад ме је окрпила… Извукла ме је испод кревета и такве сам батине добио да их нећу заборавити док сам жив. То је толико било праведно са њене стране, дакле брига о оном другом дјетету, друге мајке, иста ако ли не и виша него за своје дијете.

***

– Кад је неко имао неку привилегију? Кад је неко од дјеце било слабашније или када је неко био болешљив, онда је мајка знала да каже: „Ајде, дајте њему!“. Онда смо се, поготову у то ратно вријеме, хранили из једног котла. Она спреми качамак, па га лијепо осмочи, ми узмемо дрвене кашике, такве су тада биле, и онда свако са свога дијела захвата. Сад онај који је мало стидљивији, слабашнији, он ту остане некако по страни. Она то примијети, па га мало гурне, а осталима каже: „Чекај, пусти, то је за њега, то је његово!“.

https://mitropolija.com/2024/01/07/djeca-bozica-2/

И нека ове речи које ти ја заповедам данас буду у срцу твом. И често их напомињи синовима својим и говори о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, и кад лежеш, и кад устајеш (5 Мојс. 6, 6-7)

Порука празника

Ова недеља, која се код нас зове Недеља Очева, празнује се непосредно пред Божић – празник Божије Породице. Овај дан опомиње сваку хришћанску породицу да је она „домашњаја церков“ – домаћа црква. Поздрављајући своје сараднике у Риму, Свети апостол Павле поздравља Приску и Акилу „и цркву у њиховом дому“ (Рим. 16, 5), јер је то њихова породица.

У нашим школама, почевши од обданишта до универзитета, нема ништа што би могло да помогне религиозном васпитавању деце и омладине. Напротив, чини се све да млади прихвате атеистички поглед на свет и живот. Веома често, средина ван дома и Цркве утиче негативно на религиозно и морално васпитање омладине и деце. Ипак, две су најважније божанске установе које могу помоћи. То су Црква и породица. Црква то чини благодатном Божијом силом преко Свете литургије, Светих богослужења, Светог Причешћа и осталих Светих Тајни. Исто тако је важна мисионарска делатност Цркве проповедањем Божије речи, ширењем Јеванђеља, празновањем хришћанских празника, организовањем црквених скупова, духовних сусрета и друго. Црква чини много, али улога куће и породице је посебна. То наглашава данашњи празник својом поруком.

Дом је најзначајнија школа. Родитељи су ту најважнији, јер управо од њих зависи каква ће бити та школа са којом се не могу упоредити ни најславнији универзитети по значају свога утицаја и своје моћи. Многи познаваоци питања из области духовног живота и васпитавања деце мисле да су родитељи у најранијем детињству „божанства“ за своју децу. Ако су родитељи рђави, онда је и њихов утицај на децу разоран.

,,Живи ли овде Христос?”

Један наш мисионар, обилазећи домове на своме подручју, улазећи у куће имао је обичај да пита: „Живи ли овде Христос?“ Дошао је он једном тако у једну кућу, постављајући на вратима ово питање, а домаћин му одговори: „Идемо у цркву празницима, дајемо прилоге, причешћујемо се, крштавамо децу, славимо Крсну славу“. „Знам да ви то чините“, рече овај мисионар. „То није одговор на моје питање. Ја сам питао да ли сте ви Христа пустили да уђе у ваш дом и живи са вама заједно. Да ли међу вама живи Његова љубав, Његово стрпљење, Његово милосрђе, опраштање, искреност? Живи ли у вама Његова вера у вечни живот, нада у милост Божију, Његова доброта? Да ли своју децу поред овог трошног хлеба храните и хлебом Вечнога Живота? Да ли тако живите и да ли тако радите, да ваша деца гледајући у вас увек виде да у вашој кући присуствује Христос?“ Ова питања су упућена свакодневно свакоме хришћанском дому, особито данас, када славимо празник Очева.

Чиме дарујемо децу

Код нас је обичај да на празник Очева дарујемо поклонима децу. Многи греше купујући скупоцене играчке и слично. Родитељи такође често мисле да ће учинити за своју децу највише ако их обезбеде са што више и боље хране, што више намештаја, машина, разних транзистора, радија, телевизора и сличним стварима. Многи мисле да ће тако највише учинити за своју децу и своју породицу – да ће унети у кућу на тај начин више среће, благостања и задовољства. Ово је све важно и корисно до извесне границе, али када се иде у овом правцу толико далеко да се у дому створи култ према стварима, онда ствари постају господари уместо да служе дому и породици.

Изузетно је важно какви су људи који улазе у ваш дом, каквог су понашања и каквога карактера. Слушајући њихове разговоре и гледајући њихова понашања деца несвесно падају под њихов утицај. Данас највећи број „посетилаца“ улази у наше домове преко телевизора, радија, магнетофона, касета, грамофонских плоча. Нарочито огроман број „гостију“ улази у наше домове преко екрана наших телевизора. Није нам свеједно шта деца гледају преко телевизора. Да ли су ти примери за угледање, или примери какви не бисмо смели да будемо. Телевизори би могли много да помогну да у наше домове уђу многи племенити, образовани, учени, вредни и честити људи. Исто тако и они који својим вештинама, музиком, игром, песмом, уметношћу, могу да унесу у наше домове много разоноде, корисне забаве, утицај лепог понашања, подстицаја на стваралаштво, на лепу песму и игру, на уметност и уметничко стваралаштво. На жалост, изгледа да је код нас већи број негативних примера, који улазе путем телевизора у наше домове. Неки човек је водио статистику колико само за једну недељу дана уђе у домове негативних и опасних људи. Ту је веома велики број убица, насилника, киднапера, раубера, блудника, који такође улазе масовно у домове преко разних филмова, путем драмских представа, слика, штетних књига и слично.

Такви „гости“ тренутно забаве нашу децу. Чак и многим родитељима се чини да им је телевизор помогао да се деца окупе и умире у кући. Но далеко су од сазнања колико такви жалосни примери утичу несрећно и штетно на дечије душе.

Колико сцена саблажњивих филмова разарају осећања младих срца? Када се дрво обреже, порашће нове гране. Ако му одсеку и стабло до корена, избиће нове младице. Али ако се ишчупа и корен, дрво неће више ни постојати. Тако ни дете неће узрасти као права и племенита људска личност, ако му се у детињству ишчупају из срца и душе сви корени племенитости и човештва.

Шта би требало да чинимо? Ако би могло да се најкраће каже, могли бисмо рећи: потребно је да затворимо врата наших домова пред свима, који на било који начин штетно утичу на васпитавање и образовање наше деце. Потребно је да затворимо врата и прозоре свима који ускачу у наше домове да саблазне и да разоре. Потребно је да отворимо наша врата што већем броју племенитих и добрих људи, било непосредно или посредно, преко добрих књига, телевизије, радија и других средстава. То су прави поклони и дарови којима би требало да родитељи даривају своју децу свакодневно, а нарочито на празник Очева, који данас славимо. Још вреднији су дарови ако им свакодневно поклањају свој добар пример у честитости, племенитости, моралности, побожности, човечности и неограниченој родитељској љубави. Међу најдрагоценијим даровима биће ако отворе врата и прозоре својих домова, да са сунчаним зрацима у њих свакодневно уђе Господ наш Исус Христос, који ће највише учинити својом благодаћу, својим примером, својим јеванђелским начелима, да Његова светлост уђе у срца и душе наше деце.

Остало све ће узрасти у њима на славу Божију, на радост родитеља, на корист свих људи, а на њихово сопствено спасење, сада и вазда – кроз све векове. Амин!

Епископ жички Стефан (Боца) на Очеве, 5. јануара 1980. г. у манастиру Жича

https://mitropolija.com/2023/12/30/zivi-li-u-vasoj-kuci-hristos/

Да су деца боља од нас, одраслих, не виде само они који не желе да виде. Они који се чврсто, тврдоглаво, пуни сујете, грчевито држе за став да је баш она генерација којој сами припадају створила добро друштво, које деца данас газе и кваре.
Да није тако видели бисмо када бисмо почели да примећујемо СВУ нашу децу, не само ону која пажњу траже на погрешан начин.
Професорка српског језика у Петој београдској гимназији Виолета Кецман послала нам је писмени рад свог ученика, матуранта ова гимназије, Греогора Симеуновића. Он је ученик четвртог разреда одељења за ученике са посебним способностима за историју и географију Пете београдске гимназије.
Грегоров рад прочитајте у наставку.

Ову невероватну реченицу изговорио је чувени француски писац Албер Ками. Он је за живота написао широк опус познатих дела. „Мит о Сизифу” и „Странац” само су круна његове изузетне списатељске каријере.

Господин Ками је у свом „Странцу” писао о апсурду. О нечему бесмисленом. О једном, наизглед повученом младићу Мерсоу и проживљавању смрти његове мајке. Међутим, Мерсо то другачије проживљава. Његова мајка је умрла јуче, а можда и пре два дана. Не сећа се. На сахрани није плакао. Убрзо након сахране започео је љубавни однос са бившом колегиницом Маријом. Почео је да се дружи са човеком који није његове природе, насилником Ремоном. И убио је Арапина.

Ништа од овог претходно наведеног, није сметало друштву колико оно прво – „морално“ убијање мајке.

Лишавање живота једног појединца наводно није ни приближно велики злочин као стављање болесне мајке у старачки дом. Уз подршку мишљења целокупног друштва, Мерсо добија смртну казну. Али он ипак нешто ради. Он се буни. „Човек који се буни за себе није побуњени човек”. Исто ово је рекао Ками, а Мерсо изгледа као да га није послушао. Безуспешно, али је ипак то урадио. Показао је зубе и успротивио се.

Нажалост, у данашње време то је потпуна реткост. Кад би побуњеник био животиња, био би ендемска врста која живи само у Француској. Родној земљи Камија и, технички, Мерсоа. Зашто? Баш због тог побуњеног става.

Скоро на сваких месец дана може се прочитати у новинама да се народ Француске побунио против нечега. Скоро увек, успешно. Они се, некако, воде реченицом: „Буним се, дакле постојим”.

Ако је ова реченица истинита, запитам се – шта смо онда ми? Како смо ми постали Естрагон? Ког Годоа ми чекамо? И зашто га чекамо? Зашто смо дозволили неком Поцу да нас веже за врат и да нам дозвољава да мислимо само кад имамо шешир?

Главна узречица постала нам је: „Јао, ао шта нам раде“”, а онда као Естрагон и Владимир стојимо у месту.

Нажалост, овакав начин размишљања рефлектује се и у нормалном животу. У превозу сви седе и ћуте. Гледају у телефоне, и праве се да не постоје. Није важно шта се дешава у њиховом трамвају или аутобусу, они се неће помаћи. Кад бих их запитао зашто се тако понашају, зашто не отворе прозор ако им је вруће или затворе ако је хладно, одговори би свима били исти: „Нећу да се истичем!“, „Што бих ја, урадиће неко други!“, „Навикао сам и на горе”. 

У томе и лежи проблем. Добровољно живимо у апсурду. Потпуном апсурдизму.

Често волим да замишљам и маштам. Замишљам тако неку утопију где сви мисле. У којој сви имамо шешире и размишљамо. У ком ипак имамо кичму.

https://zelenaucionica.com/u-zivotu-beskicmenjaka-nema-prelomnih-trenutaka/

За време Светскога Рата слушао сам говор једног научника у Лондону. Он је рекао, између осталога, ове велике речи: “Христос је друга савест људи која препорођава, осветљава и појачава нашу урођену савест. У овим тешким данима код људи без Христа урођена савест лако бледи и ишчезава”.
Ове речи ја сам добро запамтио, и носио их у паметуј својој као неко бисерје.
Пре шест година кренула је једна група нас из Јерусалима уз Витлејем. Неки су сели у аутомобиле, други на камиле, трећи опет на коњска кола “арабије” (од ове речи постала је наша реч рабаџија), а они прави и предани богомољци пошли су пешке. Уговорисмо да се сачекамо сви у највећој радњи седефа у Витлејему, па да одатле, сви заједно пођемо у свештену пећину, где се Спаситељ света родио.
Кад смо се сви искупили кренусмо једном другом улицом ка Пећини. Неки страх обузе нам душе, успори кораке и завеза језике.
Пећина се налази на самоме крају вароши. Около нас трчала су арапска деца, вичући и кличући и тражећи бакшиш. Наједном пред нама се указа велика црква, сазидана Царем Јустинијаном над самом пећином.
Уђосмо у цркву, па се онда низ степене спустимо у Пећину. Ту смо дакле, у хладној пећини, где је закуцало најтоплије срце у историји рода људског! У Пећини ништа особито; само је особит Он, који се родио у њој. Има и пространијих и бољих пештера у Палестини. Има их много; али он ни од пештера није хтео изабрати себи најбољу. Према истоку часна Трпеза, а испод ње, на земљи једно велико кандило, што гори дан и ноћ, кроз многе векове.Ту, где то кандило гори, родио се Он, – а наспрам тога места, на другој страни, виси цео ред запаљених кандила. Ту су биле јасле, у којима је Он, повијен, лежао. Посматрајући све ово са поштовањем и сећањем на Христа, страх нас прође и ми осетисмо чудну топлину у срцима. Некима се отеше и сузе на очи, а неки почеше гласно да јецају. Ово место дејствује као чистилиште. Човек мисли само на Христа и на себе. И кад учини сравњење, свак мора да се заплаче од стида. Мало ко од нас да није рођен у већој удобности него Он. Тако је хтео Он, Цар над Царевима и Господар над Господарима, како је назван у Апокалипсису.
– Зашто се баш онда морао родити? – кроз плач упита једна жена нашег вођа, једног грчког калуђера из Патријаршије Јерусалимске. Видите како је овде у лето хладно, како ли је тек морало бити у зиму кад се Он родио?
– Па Он је и дошао да буде слуга свима – одговори вођа. – Сам је рекао: Син човечји није дошао да му служе, него да служи. Знате, госпођо, да несавесним људима није било право ни што се Он овде родио, ни што се уопште родио. Тек што се родио морала је његова Света Мајка да бежи са Њим на рукама, одавде у Мисир испред мача Иродова, а шта би тек чинили завидљивци, да се он родио на бољем месту.
***
Враћајући се из Витлејема нама су зујале у ушима речи:
– Он је дошао да буде слуга свима, и будући слуга свима Он је био друга савест свију. Он је сав био служба и савест. Онај ко служи – онај буди савест код људи Онај пак, ко се грамзи за право и господарство – онај сагорева савести у људи. Зато су тако често слуге већи морални фактори у свету него њихови господари. То се не пише у књиге и у новине, али то се уписује на небесима, где ће многи први бити последњи.
Тешко је било отпочети ма какав разговор после силних утисака о оној свештеној Пећини. Најзад први одреши језик наш вођа, показа нам једну цркву украј пута: Ето, на оном месту преноћила су три Цара са Истока, када су се после поклоњења Господу вратила дома; па после једне паузе опет рече:
– Светлост Звезде довела их је до Пећине, а са светлошћу Христовом вратили су се у своју земљу.
Тада се један Абисинац окрете нашем вођи и проговори:
– Данас сам ја од тебе много научен. И ако сам много пута читао Јеванђеље, никад се, признајем, нисам пажљивије задржавао на речима Христовим о служби. Кад си ме подсетио на Његове речи да Он није дошао да му се служи, него да служи, открио си ми једну битну истину о Христу Господу.
– Па да! одговори наш вођа задовољно. – Тако је написано. Има и других Његових сличних изрека као: А ја сам међу вама као слуга; или: Ко је међу вама старешина нека буде као слуга; или: Ко хоће да буде први међу вама нека буде свима слуга; и још друге његове речи у томе смислу.
– Не само речи, брате, него и сва дела Његова показују, да је Он дошао због службе, – рече неко трећи!
– Па ето и Његово рођење у пећини!
Један Рус доктор уздахну:
– Ја се осећам као да сам у оној Пећини душу окупао. А како ви, господине конзуле? (То беше један конзул из Каира).
– А ја – одговори конзул – као да сам добио још једну савест.
Били смо већ на домаку Јерусалима. При заходу сунца ми смо погађали, које је које здање у граду.
Ено цркве на Сиону! Гле тамо ниже Омарове џамије! А тамо даље ено велике цркве Васкрсења! Ено Голготе!
Док смо ми тако посматрали панораму Јерусалима, наш вођа се удари руком по челу, па ће рећи:
– Ах, опростите нешто сам заборавио, и огрешио се! Ми заћутасмо.
– Заборавио сам, вели да вам кажем један древни обичај. Ко год од Хришћана посети Пећину у Витлејему, треба да да завет пред Богом, да ће добро дело учинити. Молим вас, дакле, пренесите се духом поново у свештену Пећину, и заветујте се нешто, сваки за себе, јавно или тајно.
Ми стадосмо као окамењени.
Какав би завет могли дати? Толико се добрих дела може учинити у свету, али на које ми имамо сад да се заветујемо?
– Знате какав завет да учинимо – рече један кога смо ми због његове ћутљивости звали философом.
Један завет за све нас. Ви видите да људи свуда у свету највише чине несрећним себе и друге због јавне утакмице око власти, господства и томе слично. Хајде, ми овако сакупљени да се заветујемо, да ћемо остатак свога живота испунити служењем у име Христово, утакмицом у служби.
– Сјајно! – узвикнуше сви.
– Заиста сјајно! – рече Абисинац. Та Син Божији је желео очистити свет од паганског такмичења око власти, господства, које данас чини све народе несрећним и збуњеним. То је Христос, браћо!
И ако смо ми крштени у Његово име треба и да служимо у Његово име.
Тако се ми заветовасмо и растадосмо.
Никад се више нисмо видели. Колико је ко од тих мојих сапутника испунио овај завет није ми познато. Једно знам: да је наш завет био потпуно искрен. И могу веровати, да су моји сапутници боље од мене испунили овај ретки завет. А ја за себе могу рећи, да уколико сам га могао испунити за последњих шест година, утолико осећао сам се живим, и срећним и – човеком.
Свети Николај Жички

https://mitropolija.com/2023/12/27/bozicna-razmisljanja-sluzba-hristova/

„Посао ми одузима све време и сву снагу. Кад да се молим? По читав дан сам у трци и јурњави. Једино недељом могу да се наспавам.“
Чуо сам такве приче. Вероватно сте и ви. И морамо се сложити с тим да је мноштво наших људи притиснуто испразношћу и зарадом. Наизглед, стварно немају кад да се моле. Свето дело – учествовање у службама и служење Богу – нужно се занемарује и закржљава. Затим цео живот креће укриво, не иде право, већ постранце. Очигледно је да треба тражити излаз и он је могућ у виду спајања рада и молитве.
Наравно, ништа не може да замени недељну Литургију. Али свакодневни послови се свакако могу мешати и растварити молитвом. Сам рад може постати аналог молитве и свето дело. Видели сте (у филмовима, а можда и у животу), како људи пљуну у шаке приступајући послу. Ово пљување има ритуални карактер. Раније су сви хришћани прали руке пре него што кроче у цркву. Некада су сви подизали руке у молитви и требало је да оне буду чисте. Код католика и дан-данас у свакој цркви на улазу постоје специјалне посуде с водом у којима богомолници поквасе прсте кад улазе у храм. Код нас сад само свештеници перу руке пре службе. У православљу само они данас узносе руке пред Богом. Али традиционално пљување у шаке пре него што се човек прихвати лопате или секире означава прање руку пре светог дела. Зато што је рад аналог молитве. Узгред речено, наши преци су пре него што се прекрсте дували или симболично пљували у прсте што такође симболично представља прање. Подједнако је свето радити и разговарати с Богом. Можемо учити да сједињујемо ове две ствари.
Има послова уз које човек може да се моли. То су сви механички послови попут косидбе, љушћења кромпира, окопавања леја или други монотони послови који се обављају аутоматски и поред којих је ум релативно слободан. Свака кратка молитва: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме,“ „Богородице Дјево“, „Боже, очисти мене грешног,“ или друге умесне су и не ометају рад. Руке раде, а ум се моли. Управо да би човек који се моли био ослобођен нужности да отвара молитвеник, да чита речи из књиге, текстове многих молитава треба да научи напамет. Одломци из Јеванђеља и Давидови псалми треба да постану наша својина, треба да припадају нашем сећању, а не само да буду садржај књига које читамо. Тада ћемо моћи да насладимо или да ојачамо душу молитвом и док чекамо у реду, и док се возимо превозом, и кад идемо у спортску салу. Многи из праксе знају ову тајну молитвеног стајања пред Богом док се баве најразличитијим пословима који наизглед не погодују молитви.
Желео бих да улазим возило градског превоза за чијим воланом се тајно моли возач. Његов ум ће се бавити корисним стварима и неће морати да укључује „Шансон“ или „Радио Дачу“, и да малтретира уши путника. Притом ће возити пажљивије, пошто име Божије човека у чијем се уму налази чини одговорнијим и сабранијим. Желео бих да механичар у сервису мењајући точак на мојим колима или поправљајући њихов мотор, не псује, и не звиждуће себи под нос, већ да повремено у уму призове име Божије упомоћ. Кад улазим у кафић или ресторан хтео бих да се надам да кувар који ми спрема јело не намигује келнерици и не прича јој виц, већ се сећа Бога док ради и моли Му се.
Можете мислити да је то сан и фантазија, али ћу вам рећи да није ни једно, ни друго. То је сасвим могућа реалност. Њено одсуство у нашем животу или (рећи ћемо) врло ретко присуство зависи само од малог броја богомолника који теже томе да служе Богу на свом малом месту. Ово дело зависи само од наше воље, пошто нико нема власт да нам нареди о чему ћемо размишљати док обављамо свој посао.
Немаш времена или снаге да одеш на бденије. Слажем се. Али увек имаш и времена и снаге да усред свакодневног посла изговориш напамет „Помилуј ме, Боже“. Ради се само о жељи. И ову жељу треба да подстичемо у људским душама, подсећући их и учећи да призивање Бога у молитви и словесном служење Њему, у суштини не омета ништа осим расејаности и маловерја.
Посебно треба нешто рећи о људима који се баве умним радом. Ако радник који нешто малтерише може да се моли док ради, учитељ који проверава свеске не може. Његов ум је заузет. Исто тако је заузет ум диспечера на аеродрому или системског администратора у фирми. Сви они чији ум је на послу врло заузет треба да се моле пре почетка посла. Управо они треба да дуну у прсте, прекрсте се или да пљунувши у шаке, седну за тастатуру. Оваквих послова има све више и више.
Посао постаје механички и аутоматски, а човек се претвара у додатак сложеним механизмима. Он и сам ризикује да се временом претвори у робота или у компјутер на радост футуролога и холивудских режисера. И да би остао човек треба да се моли. Машина престиже човека по продуктивности, машина се неће уморити и неће заспати. Али се никад неће обратити Богу са захвалношћу или молбом за помоћ, а човек то треба да чини. То је главна ствар по којој се он разликује, како од машине, тако и од бесловесне животиње.
Напокон, има и оних који не раде с циглом, или с глином, или с фајловима и гигабајтима, него с људима. Чиновник, администратор, шеф, лекар, судија, менаџер. Ови људи разговарају, убеђују, грде, моле, инсистирају, пишу записнике и резолуције. Они држе састанке, испитују (иследници), објашњавају (учитељи) и тако даље. Ову вишемилионску војску одговорних радника можемо подсетити на пример атонског старца Силуана. Он је, свакодневно општећи с десетинама радника у манастиру, одредио себи за правило да никад не започне разговор са човеком пре него што се кратко помоли за њега. Формално то није тешко, али од човека захтева праву веру и љубав према људима.
Рецимо, директор школе позива родитеље ученика-мангупа који је намучио читаво одељење. Ако су већ стигли пред његов кабинет право је време да се помоли Богу говорећи: „Господе, помози ми да кажем правилна речи. Научи ме како да поступим. Дај ми чврстину ако је потребна чврстина. Дај ми самилост, дај ми разум.“
Очигледно је да речи могу бити најразличитије. Међутим, потребна је сама молитва. Исто тако доктор на пријему говорећи следећем пацијенту: „Уђите!“ може да се помоли за њега у себи. Ни начелника нико не спречава да чини исто то на дан пријема. Ни шефа кад су радници у питању. Ни командира за војнике. Даље можемо наставити у истом правцу. Узгред речено, Суворов је пре свих нас рекао војницима да „без молитве не пуне пушке. Чим човек погледа какве су особености живота дизаличара, возача камиона на дугим маршрутама, таксиста и продаваца, види да свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу. И тада ће човека који се моли у току посла обавезно нешто почети да вуче у храм. Мала молитва коју твори у свету, повући ће човека у Дом Молитве, у свети храм на Литургију. Човек ће осетивши силу молитве и њену сласт пожелети да оде на место где је све саздано за молитву и све одише молитвом.
Јер, како ко живи, тако се и моли. И ако живимо без молитве, душа нас не зове у храм у свету недељу. Нема жудње. Крила су поткресана. На души је кисело и досадно.
Сви треба да се моле. То је заједнички труд свих верних душа. Свуда треба да се молимо, односно, на послу и на одмору. Уколико је могуће, увек треба да се молимо. То није лак посао, али плодови које од њега очекујемо јесу преображај свакодневног живота из тешке и монотоне службе у служење Богу. И то је, наравно, човекова унутрашња промена. Његов срчани прелаз из стања сина овога века у стање сина Царства. Син Царства никад неће рећи: „Кад да се молим? Све време радим.“
Код њега молитву и посао не дели провалија, већ он и једно и друго обавља пред лицем Божијим, у славу Божију и силом Божијом.
Протојереј Андреј Ткачов

https://mitropolija.com/2023/12/26/rad-i-molitva/

Мит о нормалном раздваја мајку од бебе већ неколико минута након рођења.
Мит о нормалном очекује од беба и мале деце да спавају сами.
Мит о нормалном каже да бебе треба да преспавају ноћ, што пре.
Мит о нормалном ‘учи’ бебе да спавају тако што игнорише њихове потребе.
Мит о нормалном тражи да мала деца науче да деле пре него што су на то спремна.
Мит о нормалном обележава дете као проблематично зато што не може да седи и слуша пет школских часова.
Мит о нормалном изоловао је мајке од подршке породице и “села” коју је некад свака мајка имала.
Мит о нормалном крив је за менталне и емоционалне проблеме који настају због прераног раздвајања детета од мајке, да бу боравило у групи с другом децом.
Мит о нормалном каже да дечаци не плачу, а да се девојчице не љуте.
Мит о нормалном претпоставља да је успех у школи најважнији показатељ интелигенције и потенцијала детета.
Мит о нормалном на прво место ставља структуирано учење и усмерене активности, уместо учења које је деци заиста потребно – кроз игру.
Мит о нормалном каже да је детињство само припрема за одрасли живот.
Мит о нормалном инсистира да су деци потребне казне и да морају осећати страх.
Мит о нормалном очекује да се деца уклопе у модел који смо ми одрасли за њих направили.
Мит о нормалном одбија да разуме да је свако дечје понашање заправо комуникација.
Мит о нормалном уважава уклапање уместо креативности.
Мит о нормалном посрамљује оне родитеље који бирају да се не уклопе у наратив друштва.
Све то чини модерно родитељство препуним парадокса!
Никад нисмо били више повезани кроз технологију, а никад више једни од других изоловани, осуђивани и преоптерећени теретом свега што друштво од нас очекује.
Ове такозване “норме” које нам се намећу врло често заправо уопште нису оно што је за нашу децу и нас саме најбоље. Оне су много чешће производ некакве традиције коју слепо поштујемо не запитавши да ли нам је она заиста донела добро. Уместо да се то запитамо, ми следимо мит о “добром” и “нормалном” детету и ономе што треба да буде “добар” и “нормалан” родитељ, а да ни једног тренутка не застанемо и не запитамо се – а за чије добро?
“У овој култури у којој живимо, оно на шта смо се навикли и прихватили као норму, укључујући и одређене обрасце родитељства, нити је здраво, нити нормално. И то је оно што ја називам “Мит о нормалном””
Др Габор Матé
А у срцу свих ових митова је заправо губитак везе са нашом исконском родитељском интуицијом. Када се вратимо интуицији, када је ослушнемо, митови ће пасти као кула од карата.
Генерацијама, хиљадама година, породице су се ослањале на мудрост заједнице, на такозвано “село” које васпитава, подржава, пружа руку.
То село на прво место увек ставља добробит деце и разумевање њихових потреба кроз холистичку перспективу.
“Кад бисмо целу људску историју могли да представимо на једном часовнику, до пре само шест минута живели смо у великим заједницама, а деца су увек и свуда, по читав дан, време проводила са својим породицама.”
Др Габор Матé
А данас? Данас, у журби коју је донео модеран живот, села нема.
Да бисмо то преокренули, морамо се окренути потребама наше деце и нашим родитељским инстинктима.
Ово би могло да значи стављање игре, као дечје потребе, испред плаћених активности, препознавање да је свако понашање детета комуникација, дозвољавање детету да изрази своје емоције без осуде (све док тиме ником не наноси бол).
“Повезаност детета и родитеља најмоћнија је подршка менталном здрављу позната човечанству.”
Др Габор Матé
Зато је време да прихватимо нови наратив
Онај који цени аутентичност, креативност и емоционалну интелигенцију.
Уместо да се тако грчевито боримо да своју децу сместимо у некакве калупе које смо за њих припремили још пре него што су се родили, хајде да заједно пригрлимо њихове посебности, страсти, изазове који их воде.
Тиме нећемо само помоћи да здравије расту, већ ћемо и створити дубоку и јаку везу с њима, која ће бити за читав живот.

https://zelenaucionica.com/mit-o-normalnom-roditeljstvu/

Александар Шмеман је био мој отац. И као његова ћерка поделићу неке успомене са вама.
Мој отац није био директно укључен у наше васпитање. Он је увек био ту, али моја мајка је та која је заиста водила домаћинство и бавила се свакодневним обавезама подизања деце. Међутим, она је то радила јако добро и имала је пуну подршку мог оца на сваком кораку.
Желела бих да поделим неке успомене са својим оцем које се појављују као фото албум у мом уму.
Кишовито, хладно и ветровито јутро. Мој тата гледа напоље и каже: „Остани данас код куће, не иди у школу и прави ми друштво.” Сада, "држање друштва" је мало натегнуто. Код куће, мој отац је заузет за својим столом, али се налазимо у кухињи на кафи или ужини. Скува кафу у малој турској џезви од бакра, прокува воду, дода кафу, поново је прокува, и неминовно проспе коју кап док не проври.
Ручамо заједно. Меко кувано јаје, болоња сендвич. „Зар ти није драго што си остала код куће?“ И он нестаје иза Њујорк Тајмса или Ла Монда. Нема правог разговора, само удобност боравка код куће, топло, суво и са мојим татом.
Заправо се не сећам да сам имала опсежне разговоре са својим оцем, свакако не о било каквој дубокој или духовној потрази, само утешан дијалог о свакодневном животу.
Још један тренутак: гледајући нашу омиљену емисију, кад бих успела да му приђем близу руке, он би ме одсутно чешао по леђима читавих пола сата!
Наследила сам очеве руке са прилично дебелим прстима, који никако нису били грациозни. Његове руке нису биле руке које лече, већ утешне. Тешка рука стављена на раме... и сва брига је нестала, замењена тихом смиреношћу.
Оно што нисам наследила од оца је његово невероватно памћење. Волео је књижевност – руску, француску и енглеску – толико је читао. Знам да су књиге једна ствари на којој нисмо штедели у нашој кући. И каква разноликост! Мој отац је волео поезију и добро је познавао. Било је невероватно шта је његово памћење могло да покрене – изгубљена рукавица на путу, мразно јутро, усамљена особа у пролазу… рецитовао је песме од почетка до краја. Какав дар и како смо били срећни што смо чули ову поезију јер је она заиста створена да се изговара наглас. Мој отац је такође волео књиге за децу.
Када су почели да се појављују унуци, мој отац се радовао и забављао са најмлађима, који су се у његовом присуству увек осећали сигурно и пријатно. Није мењао пелене; није хранио децу нити их је успављивао. Али једне вечери, на крају величанственог летњег дана, малишани су се, свеже окупани, удобно сместили у његово крило и поред њега, а он је испричао дугу причу о веверици која је имала свакакве авантуре. Кад би прича постајала помало застрашујућа — у том тренутку деца су била приморана да оду у кревет.
Замолила сам своју ћерку, Веру Ткачук, да подели успомене на свог деду као његову унуку:
„Мој деда је био мој друг за игру на почетку и на крају сваког лета. Док је моја мајка обављала своје наставничке дужности, ја сам имала срећу да проведем две недеље на почетку и крају лета са баком и дедом. Дане сам проводили читајући и пливајући, уживајући у слободи коју тако ретко доживљавам као одрасла особа. Деда је проводио део сваког дана пишући. Бака је шетала уоколо уживајући у свом вољеном дому и башти.
Врхунац сваког дана био је провођење вечери са дедом. Док је баба припремала вечеру, деда је одлутао до плаже, елегантно обучен, у пратњи свог штапа. Понекад би носио ситниш и предложио ми да одем у локалну  посластичарницу, две миље даље. Наш омиљени начин да стигнемо до тамо је био са малим мотором који је био причвршћен за стари зелени дрвени чамац на весла. У почетку сам мало оклевала да возим чамац јер сам знала да сам само гледала своје рођаке како то раде.
Једног дана, међутим, деда је сео у чамац и рекао, наравно на руском: „Глупост! Ти си паметна и јака девојка. Седећу и уживати у сунцу на заласку док ти смишљаш како да покренеш и управљаш чамцем – знам да можеш!” Није било лако и било је суза, али сам на крају успела. Након тих дана, изазови са којима сам се суочавала у животу постали су застрашујући, изазовнији, често срцепарајући. Ипак, и даље замишљам деду како седи преко пута мене у чамцу, гледа у лепоту око нас, стрпљиво чека, његове главе исцртане насупрот залазећем сунцу. Управо то веровање у себе од раног детињства помогло ми је да задржим осећај сопствене вредности – веровање које ме и данас охрабрује.
После вечере играли бисмо друштвену игру. Сама игра није била толико важна колико припрема. Провели бисмо пријатних пола сата састављајући наше свеске са „трагом“. Обоје смо веровали да су наше сопствене методе најбоље, али никада се нисам осећала исмејано или понижено. Научила сам да делим своје ставове док сам се осећала безбедно знајући да ће ти ставови бити саслушани, можда аргументовани, али никада исмевани. Какав је то био поклон!”
***
Моји родитељи су волели природу. Не само да су је волели, него су је поштовали и тражили прилике да уживају у њој током целог заједничког живота. Природа је за моје родитеље значила шетње, дуге шетње на свим местима и у свако доба. Док су још живели у Француској, сви празници су били на природно лепим местима која су заједно истраживали.
Једном у Новом свету, у Северној Америци, моји родитељи су тражили место за одлазак током лета, остављајући иза себе врућину и вреву Менхетна. Мој ујак је рекао мојој мајци за планине у Квебеку, Канада. Од наше прве посете до данас, то је остало летње уточиште и место за одмор за све нас.
Моји родитељи су сваки дан шетали. Истраживали би нова места, одлазили у нове шетње, а свака шетња је имала име. Свака шетња је била посебна због своје лепоте.
Као одрасла особа, имала сам привилегију да им се придружим у овим свакодневним шетњама. И свакако сам била срећна што сам то учинила, остављајући своју бебу на чување сестри током спавања. Мој отац је волео да шета одмах после ручка, по врелини дана. Радио је цело јутро, тако да је то била поподневна шетња. Данашњи брзи ходачи тешко би га пратили!
Моја мајка је волела да хода, али не брзим темпом, па нас је пустила да идемо напред и уживамо у свом  темпу. Ходали смо док нисмо стигли до унапред одређеног места где ћемо се одморити, а мој отац може уживати у цигарети.
Чувам сећање на ове шетње. Чак и када је мој отац већ био прилично болестан од рака, ишли смо сваки дан.  Понекад бисмо на путу кући попили кока-колу у малом кафићу.
Знали смо да се ови излети ближе крају. Мој отац се полако али постепено повлачио из нашег света и припремао се за следећи. Сећам се да је током свог последњег лета  говорио о трећој особи током шетње. „Неко је ту са нама“, рекао би, и било је тако природно да нас је пратило још једно присуство, утешно и топло.
Након очеве смрти, моја мајка и ја наставиле бисмо традицију свакодневне шетње колико год јој је то било могуће. Некако смо увек осећале присуство мог оца у овим шетњама, као да се и он диви напредовању лета или примећује неку грану која је малочас олистала. Дохватио би је штапом и понудио грану мојој мајци да ужива код куће. Током њених последњих лета, имали смо скутер за моју мајку, којим је волела да се возика по сеоским путевима.
Већ првог лета када су моји родитељи дошли у Лабел, мој стриц Серж је саградио малу капелу и тако смо могли да уживамо у пуном црквеном животу чак и током одмора. До данас општина Лак Лабел има црквене службе током летњих месеци захваљујући пензионисаном свештенству, оцу Алексеју Виноградову и мом супругу, оцу Јовану Ткачуку. Док су отац Јован Мајендорф и отац Томас Хопко били живи, они су такође служили.
Кад смо били мали, када је било много деце, мој отац би обукао своју летњу белу хаљину, окупио нас на „Закон Божији“, у малој црквеној школи. Ови сусрети остају у мом сећању као опуштајући и пријатни.
Још једна летња успомена је „тихи сат“, мирно време после ручка. Поподне ћемо се окупити испод великог храста код куће и мама или тата ће нам читати на руском. Не сећам се шта су нам читали, била сам мало млађа од сестре и брата, али сећање ми доноси много мира. Храст је одавно нестао, али је свакако жив у нашим сећањима.
Мој отац је много путовао у животу. Никада не би одбио позив осим ако заиста није могао да оде. Понекад ме је водио са собом. Сећам се да смо били на малом колеџу где је држао говор студентима у капели. Свештеник се молио, почевши речима: „О Господе, не будимо превише напредни, али ни превише равнодушни." Тако смо се смејали сећајући се тих речи на путу кући!
Мој отац је волео људе. Имао је много пријатеља из свих средина и нашао је времена да их види упркос његовом невероватно пуном распореду. Све у вези са људима га је узбуђивало. Прочитао је многе биографије и аутобиографије јер је желео да се потруди да разуме човека са којим се не може сложити и чији је свет толико другачији од његовог. Сећам се једне вечери како сам шетала с њим и видела људе кроз прозоре како обављају свакодневне послове. Није се замарао, само се радовао помисли да је цело човечанство завољено од Бога и да је то надахнуто и величанствено.
У раним годинама живели смо у стану у Њујорку. У згради је била смештена цела Богословија „Св. Владимир“. Моји родитељи су били још веома млади када смо први пут дошли у Америку. Колико год су волели природу и имали потребу да проведу неко време на селу, волели су и велике градове. На крају крајева, они су одрасли у Паризу, граду у коме те свака шетња може одвести на нова места, од лепих до лепших. И тако живећи у Њујорку, наставили су да шетају и истражују велики град и заљубили се у њега.
Једног дана, док су шетали Амстердам авенијом, приметили су пса луталицу, који је изгледао сам и уплашен. Покупили су га и однели кући. Ово је био први од многих паса које смо имали док се нисам удала и добила немачког овчара као део свог „мираза”. Нисмо уопште тренирали наше псе и живели су са нама под утиском да су равни са нама, иако је већина њих била прилично велика. Мој отац је волео да вади трње, скида шиљке, скида иверје са њихових шапа. И пси су се с поверењем повиновали његовом нежном додиру.
Чини ми се да се многа моја сећања односе на лето. Били смо слободни и имали смо више времена заједно. Пливање...још једна сјајна успомена! У раним годинама у Лабелле-у нисмо имали текућу воду, имали смо једну помоћну кућу типа "кабинета" и праву ледену колибу у којој су огромни блокови леда држали наше кварљиве ствари мало расхлађене. Наравно, купање у језеру је укључивало сапун, пешкире и шампон. Сваког јутра, по киши или сунцу, мој отац би отишао до језера на јутарње купање, сав се сапунио, затим великом брзином скочио у језеро, препливао поприлично, па се вратио на обалу. То је било много пре опојних дана загађења и фосфата (да ли је та реч уопште постојала?).
Одбојка је увек била саставни део ЛаБел лета. У тим раним данима имали смо одбојкашку мрежу на нашем великом травњаку. Сваког дана су се сви окупљали да играју или гледају утакмицу. Мој отац је заправо играо прилично добро. После сваке одбојкашке утакмице сви смо ишли да се купамо у језеру. Али наш терен је био неуједначен, и једног дана када је мој отац скочио да поентира, тешко је пао и сломио буквално све своје скочне кости. Хитно је превезен у болницу у Монтреалу, а по повратку му је нога била у гипсу до колена. Било је вруће тог лета и сећам се да је користио бамбусову летву од кишобрана да се погребе испод гипса. Забрањено пливање? Немогуће! Мој стриц Серж га је натоварио на расклимана дрвена колица и одвезао до језера, држећи сломљену ногу изнад воде.
Наредних година смо играли одбојку на плажи и тако избегли озбиљне повреде.
Мој отац је био близанац. Међутим, нема близанаца који се више разликују једни од других као што се мој отац разликовао од свог брата. Андреј је био висок, ћелав, имао је истакнут кљунасти нос и моћан глас. И иако је био дубоко религиозан човек и веома повезан са париском црквом у којој је живео, није био теолог. Радио је у свету уметности. Цео живот је себе сматрао прогнаником из Русије, а до смрти је осећао да може да се врати када се све врати у предреволуционарне дане.
Однос мог оца према Русији био је веома другачији. Познавао је и волео руску књижевност. Али он је био реалиста, није имао намеру да се враћа у Русију. Међутим, враћао се духом. Сваке недеље је снимао говор/проповед за Радио Слободна слобода, која се емитовала кроз гвоздену завесу. Постоје стотине таквих говора и од тада су објављени у облику ДВД-а и књиге. Оно што ове снимке чини тако посебним је то што чујемо његов сопствени глас. До данас се његове књиге могу наћи широм Русије, појављујући се на удаљеним и изненађујућим местима. Један пример за то је писмо које је моја мајка добила из затвора у неком удаљеном делу Русије. Један затвореник је написао како је прочитао књигу у затворској библиотеци коју је написао мој отац. Желео је да подели са њом како је читање књиге утицало на његов живот.
Очеве књиге су објављиване као самиздат пре просветитељства. Читајући једну од његових књига, Александар Солжењицин је упознао мог оца. После изгнанства, његов први захтев је био да се састане са Александром Шмеманом. Упознали су се у планинама Швајцарске - незабораван и драгоцен сусрет за обојицу. Остали су пријатељи, иако се у многим стварима нису слагали.
Андреј и Александар су били изузетно блиски упркос томе што су живели далеко – један у Паризу, а други у Њујорку. Андреј је скоро сваког лета долазио у Лабел да проведе неко време са братом и његовом породицом. Мој отац није био прождрљивац. Његов омиљени ручак био је обичан хот-дог са штанда поред пута, за разлику од мог ујака који је морао да седне на ручак са вином, сиром и десертом након чега је уследило поподневно спавање. Ове посете су направиле огроман посао за моју мајку, која је волела свог девера, али је осетила велико олакшање када се посета завршила. Била је запослена жена и требао јој је предах током лета.
Свакодневне шетње током ових посета биле су у јутарњим часовима. Наоружани штаповима, лулама и цигаретама, ишли су великом брзином, остављајући за собом моју мајку .
Тако су године пролазиле, а ми, деца Александра и Јулијане Шмеман, настављамо да живимо наслеђе које су оставили наши родитељи. Сво троје, сада већ дубоко у седамдесетим, живели смо много дуже од нашег оца. Наши родитељи су и даље велики део наших живота. Често ми прилазе људи који ми говоре како им је мој отац променио животе и колико га воле, а да га никада нису срели лицем у лице. И то ме чини тако благословеном што сам његова ћерка!
Дељење ових успомена одржава наше вољене у нашим срцима.
И завршавам тамо где сам почела. Александар Шмеман? Био је и јесте мој отац.

Маша Шмеман-Ткачук

https://hristianstvo.bg