Дошао је на разговор један четрнаестогодишњи младић, у пратњи мајке. Била је то слика сина каквог би сви желели да имају: леп, културан, паметан. Мајка је била такође онаква какву би би свако дете пожелело: лепа, паметна, пуна разумевања. Проблем је настао када је „златни дечак” почео да тражи од мајке помоћ око нечег чудног са чиме више није могао да се носи и што га је „чинило неуспешним”. Наиме, када спрема нешто до чега му је стало и што воли, он то мора многократно да проверава. Он обично увече спрема торбу за школу и онда је неколико пута проверава јер сумња да је нешто заборавио. Осим тога, када изађе из куће, проверава да ли је узео кључеве. Родитељи су му поверили одговорност да са четрнаест година чува кључеве од куће. Добио је, такође, и новац, први новчаник, личну карту и дечак је почео опсесивно да проверава да није ништа изгубио. Живот и школа за њега постали су велико оптерећење јер младић више пута мора да чита сваку реченицу јер није сигуран да ће је запамтити, због чега му ништа не иде од руке. У његовој соби све мора бити у тачно одређеном положају, а мајци не дозвољава да сређује његову собу. Одлучно говори: „Сам ћу очистити своју собу“. У почетку је мајка била чак веома задовољна, а онда је схватила да када је дошла да му пожели „лаку ноћ“, сат, новчаник, фасцикла, ципеле, џемпер, све ситнице су увек биле у истом положају. Тада је схватила да нешто није у реду. Вишак врлине претвара се у недостатак. Син тражи помоћ и мајка покушава да му помогне тако што почиње да заједно са њим проверава ствари. Нажалост, ова добра намера се претвара у штету: мајка потврђује оправданост дечакових сумњи. И, као што се често дешава, сада имамо две опсесивно-компулзивне особе. Проблем је такође постао централна тема у породици. Дечак је једино дете, мајка не ради и потпуно је посвећене добром васпитању детета. Истражујући ово питање, открио сам који су то покушаји решења проблема били неуспешни и како су они, иако разумни и вођени најбољим принципима, још више поспешили проблем. Стога сам позвао мајку да од сада само посматра, без мешања, и да апсолутно престане да проверава и уверава сина у било шта. Све ово сам говорио у присутству сина, доказујући им да је раније њихово разумно понашање на крају погоршало проблем. Када чланови породице учествују у ритуалима, први корак у терапији је рушење односа који подстиче проблем; иначе је немогуће умешати се у ритуале које субјект чини самостално. Међутим, то треба учинити након демонстрирања такве опасности у присуству пацијента, а не само родитеља. Ако не добијете пристанак дечака, долази до сукоба између родитеља који више не желе да помогну сину и сина који тражи помоћ, што на крају само погоршава проблем. У таквим случајевима увек побеђује болесни субјект: родитељи пре или касније попуштају, а ви почињете све изнова.
Мајка је одмах пристала на сарадњу, а син се трудио да више не тражи од ње уверавања. Пошто сам постигао
овај први важан терапеутски договор, тражио сам од младића да рангира ритуале које обавља током дана као и избегавања или мере предострожности које предузима. У случају адолесцента који желе да сарађују, то их приморава да се погледају у непријатно огледало, изазивајући код њих непријатну реакцију на оно што су приморани да ураде да би се уверили, што као резултат још више повећава њихову сарадњу с терапеутом. Користећи јаку везу између мајке и сина, тражио сам од дечака да извршава провере заједно са својом мајком, укључујући њу као вођу посла.
На следећој сесији мајка ме уверавала да се више није мешала и да се њен син увек сам сналазио. Такође је и
класификовао све своје ритуале и предао ми списак. Било је више од двадесет различитих врста ритуала. Заједно смо разделили ритуале на оне са вишеструким проверама, враћањем да се провери да би се смирио и на потребе да правилно организује своју собу. Тако смо разделили две врсте компулзивности, објашњавајући да је прва превентивнија (жеља да провери да ли је све у реду или да поправи нешто за шта се боји да није како треба, на пример, провера фасцикле, кључева, врата, прозори, славине и гаса да ли су затворени). Насупрот томе, потреба да се објекти у соби постављају на тачно одређено место има умилостивљујући карактер.
У ствари, када размисли шта је то што од њега захтева да то уради, дечак каже: „Ако све није на свом месту, бојим се да би се нешто могло догодити мојим родитељима“. Такви превентивни ритуали у почетку су рационални, али са понављањем постају магијски и помирбени. Похвалио сам их обоје за њихов рад. Изјавио сам да ћемо сада почети да се директно мешамо у ритуале. Зато прописујем контраритуал који има за циљ контролу: „Од сада до следеће сесије, сваки пут када нешто будш проверавао, ако то урадиш једном, мораш то да урадити пет пута, ни мање, ни више. Не мораш то уопште да радиш, али ако почнеш, мораћеш да поновиш пет пута, ни једном мање, ни једном више.“
Дао сам ово упутство обичним хипнотичким језиком. Младић ме пита: „А шта у вези са поретком?“ „Овим ћемо се позабавити касније, за сада хајде да се позабавимо самим ритуалима“, рекао сам. Као што можете очекивати, момак је на следећој сесији обавестио да је сваки пут када је проверавао, урадио то пет пута, и да се осећао веома смирено. Такође је схватио да су ритуали смањени за 50%, али највише му се допало то што је, када је проверио пет пута, био заиста самоуверен. Као што је раније објашњено, преузели смо контролу над
опсесивним идејама. Пошто смо разјаснили овај фундаментални аспект, повећали смо „дозу“: „Сада ћеш ово морати да урадиш седам пута, ни мање, ни више.“

На следећој сесији је изјавио да га број седам нервира, али је као и обично био прецизан и строг. Приметио је да је број ритуала смањен за још 20-30% и да су до сада остали само најважнији ритуали. Скоро сви мање важни су елиминисани. Поново је навео да се, када је то радио седам пута, осећао веома самоуверено. С
обзиром на ефикасност процедуре и даље повећавамо дозу до тачке засићења. Зато сам му предлажио да сада сваки пут када проверава, уради то десет пута, ни једном више, ни једном мање. На следећем састанку наводи да је остао само ритуал провере кључева и новчаника, пошто су то заправо две најважније обавезе.
Међутим, наводи и то да је понављање провере десет пута заиста досадно. У светлу ове изјаве, представљам још један облик терапеутског трика: „Да ли би радије да и даље повећавамо дозу или да сваки пут када будеш у ситуацији избора да ли да урадиш ритуал, да кажеш себи: „Да, могу да контролишем ово, али сачекаћу и одлучити да ли да то урадим за десет минута“? Ово је техника одлагања: „За десет минута можеш проверити, али ако то урадиш једном, мораћеш десет пута, ни мање, ни више.“ Момак је одговарио: „Али, ако себи
кажем, ’за десет минута‘, можда онда то нећу уопште учинити.“ Младић је веома паметан и схватио је трик, што га чини још ефикаснијим. Када се вратио три недеље касније, каже да је 80% времена одлагао на десет минута, а затим није проверио. 20% времена је одлагао, али је онда проверавао десет пута. Сложили смо се да задржимо ову забрану док сваки ритуал не нестане, јер је сада био уверен да ће се то ускоро догодити.
Овај резултат нам је омогућио да пређемо на разматрање друге групе ритуала, која се може окарактерисати као „храм поретка“. Прво смо анализирали његову пажњу на сређивање ствари у соби. Онда смо се договорили да почнемо да уводимо мало нереда који одржава поредак. Наиме, треба да сам одабере по једну ствар коју ће да стави на друго место, то треба да ради једном дневно. На следећем састанку известио ме је да је успевао да држи предмете у другом положају, фигурице, вазу, сат… По један предмет дневно, не више. Опет смо повећали дозу тако што је пристао да промени положај две ствари дневно. На крају долази до ефекта лавине: дечак пријављује да је по први пут дозволио мајци да очисти собу. Наравно, мајка није
могла да се сети тачног положаја свих предмета.
Временом, младић саопштава: „Све сам их довео у неред, и имао сам жељу да их вратим на своје место, али када сам преуредио књиге, рекао сам себи: „Али могу да их оставим и у таквом стању.“ Тако је успео да остави неред своје мајке, тачније мајчин поредак, а не свој. То еј био убедљивог доказ да је и овај проблем превазишао. У овом случају се радило на постепеном анализирању свих врста ритуала и мењању перцепције
младића у вези њих.Терапија је трајала мање од шест месеци, након чега је следило праћење. На крају терапије, момак је изјавио не само да више није узнемирен, већ да осећа да је променио начин на који доживљава ствари и да је дефинитивно био опуштенији.
Овај случај најбоље илуструје како узрок доведен до тачке апсурда, екстремизован, постаје патологија, а да би
се вратио у своју функционалност, потребно је проћи низ „неразумних“ терапијских стратегија. Такође је јасно колико је важно управљати породичном динамиком када је она директно повезана са одржавањем
проблема, али без окривљавања или осуђивања родитеља, већ укључивањем у терапијски правац. Ова терапија стога нуди одличан пример примене контраритуала за контролу компулзија, што је први облик терапеутског трика осмишљеног за опсесивно-компулзивни поремећај пре више од двадесет пет година. Поред ове технике, истиче се и моћ трика „одлагања“ као делотворне интервенције. На крају, нарушавање поретка који захтева опсесија као начин да се наруши ригидност контроле положаја објеката.
У првом и трећем случају можемо уочити постепену промену која прелази у лавински ефекат, док у другом случају долази до непосредног катастрофалног ефекта на ритуал контроле. У сва три терапеутска типа, трик
је „натерати непријатеља да се попне на таван и склонити мердевине“.

„Књигa о фобијама и њихово лечењe“ – Ђорђo Нардоне

https://poznajsebe.wordpress.com/2024/03/24/okp_proveravanja/

Протојереј-ставрофор Борис Б. Брајовић

Живимо у друштву без стида и срама. Друштву заборављених врлина о којима тако мало знамо јер се у њима нијесмо образовали. А образовати се, по ријечима Полибија, је једноставно значило ‘видјети јеси ли достојан својих предака’. Али предак није просто онај који нам претходи већ онај који преноси оно што је сачувано од његових предака. То је предање, не прошлост која је нестала већ однос који се међугенерацијски ствара. То је културни идентитет и отисак у времену једнога народа. У Књизи о филозофу Ниче констатује да су истина и лаж физиолошке. Дакле тичу се нечега што је саприрођено нашој природи, што чини онај карактер самог бића човјека а то значи да је човјек једино биће које преузима одговорност за своје постојање и да је он увјетован не могућношћу избора већ одговорношћу у слободи постојања. Док је постојало предања и предака потрага за слободом у Црној Гори се чинила примарном и саморазумљивом. Бити слободан је значило не само ослобађање од спољашњег тиранина већ још више од оних унутрашњих имулса које управљају његовом егзистенцијом, оних анималних инстинктивних порива и самопоуздања постојања препуштеног судбинским и стихијским дамарима. Тако се градила заједница у којој је однос а не лична корист била достигнуће народног етоса. Али та кинонијска училишта и светилишта наших предака која су узмакла пред нихилистичким идеологијама, пред квазирелигијама данас су „ослободила“ заједницу од сваке будућности у којој је стид врлина. Човјек је једино проблематично биће на свијету које је херојски рањиво и отворено за будућност и за другог. А проблематично је биће човјек не само што може да предвиди већ и што је способан да гледа и уназад.

Урањајући у свијет наших предака ми данас можемо и да освијетлимо и нашу позицију и то се најбоље може разумјети у смислу основних концепција истине, одговорности, стида и слободе. Стид је је својеврсни метафизички deus ex machina наших живота који рефлектује напетост њеног посредничког положаја. Грчка ријеч αιδως/аидос стид се етимолошки ослања на осјећање стида које произилази из изомирфним андрогених анатомских особина за разлику од прасловенске лексеме гдје стид има ту метафизичку димензију јер долази од ријечи студ, студен која је изазвана не термичким већ антропогеним разлозима. И да овдје кажем да стид и срам нијесу исто и да нам рефлексија језика то потврђује јер срам долази од ријечи штета и он се односи на осјећај прошлости онога ретроспективног погледа и он скрива чин бивствујућег док је стид онога будућности јер је он чувар бића. Стид је наша чуваркућа и стога је питање будућности стида и питање опстанка homo pudicus ултимативно питање људскости. Дитрик Бонхоеффер у својој Етици примјећује да стид изражава прекид унутар људског самосхваћања, раздвајање које упућује на жељу за изгубљеним јединством. Много раније 1913. године у једном есеју који ће постхумно бити објављен Макс Шелер о Стиду и осјећању стида (Scham und Schamgefühl) бити на трагу у другом смислу осјећању стида. За Шелера у овом мало познатом есеју стид је индивидуално, парадигматично људско искуство. Не постоји, изјављује Шелер, „јаснијег, оштријег и непосреднијег“ израза људског стања од стида који потврђује да се човјек налази између божанског и анималног. Стид је својствен човјеку управо зато што су људска бића мост, прелаз, додирна тачка између суштинског и стварног. Инхерентан овој људској позицији на средини између Бога и животиње је „основни услов суштине осећај стида“. И према Плеснеру човјек је двосмислено, отворено сломљено биће. Један од два јеврејска израза за човјека у јеврејском језику су Адам и Енош.  Имају различите етимологије и не могу се повезати с тим што се Енош појављује више у поетским описима. Једино у Пс 8, 4 стоје заједно: „Шта је човјек (enoš). или син човечији (benadam) да га походиш?“.? Основно значење овога Енош се у јеврејском креће од „бити слаб“ и „бити друштвен“. А то је оно што стид и конституише у поларитетима свијести о заједници и свијести о сопственом бићу. Занимљиво али оно што је кључно да се стид појављује као категорија у приповјести о стварању човјека. Кармело Дотоло ово сматра веома значајним разматрањем о стиду јер је оно смјештено унутар разматрања о стварању као парадигматском и архетипском простору за схваћање људскости. Он ће записати: „Gledati sram i stid u praiskonskoj povijesti shvaćenoj kao luk koji ujedinjuje slijed događaja, znači dati im hermeneutičku funkciju za biblijski humanizam koji ukazuje na nevidljivo i konfliktno lice čovječanstva, pozvano na odnos koji bi nadišao prirodu, želju, razum, i bez kojeg bi čovjek osjetio gorčinu svoje nehumanosti“. У Првој Књизи Постања стид се појављује у нагости: „А бјеху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их стид“. Стид је овдје у драми стварања човјека као граница између микрокосмоса и макрокосмоса, између Створитеља и створеног и гдје ексофолијација те границе успоставља стигму кроз стид којим се конвертује другост другога у страност и символ неуспјеле егзистенције. Ниче ће на то одговорити да „у правој љубави душа покрива тијело“. Она то не прикрива из стида  нити га тајновитошћу идеализује. „Покрити“ значи рећи: права љубав дарује вољеном телу јединственост, различитост, активну другост коју само „душа“ препознаје у свакој активној „личној“ другости. Бити прихваћен од Бога значи поновно се вратити на однос који се уписује у логику свијета као дар који изокреће тумачење људске природе, која се не види више у димензији потребе и жеље, него и у одговорности која отвара другачију субјективност: ону која се тиче другости другога. Из тог угла гледано теологија стида може се обликовати као предлог хуманизма који би се знао кретати око одређених важних димензија које указују на могућност успјеле егзистенције. А за то је потребно барем некад да се постидимо. За почетак пред својим прецима.

(Осврт на текст Савла Иванића „Трансродни карактер историјског Православља“)

Велики пост, који представља период дубљег и интензивнијег хришћанског подвига, подсјећа нас на то да је цјелокупан наш овоземаљски живот заправо припрема за учешће у новом животу који је започео Христовим Васкрсењем из мртвих. То подразумијева непрестану борбу са „старим човјеком“ у нама, борбу за очишћење од страсти и гријеха који затамњују лик Божији по којем смо створени. Друга недјеља Часног поста посвећена је Св. Григорију Палами за кога се везује одбрана исихастичког предања, тј. црквеног искуства утемељеног на молитви, покајању и евхаристијском учествовању у нествореним енергијама Божијим. Исихасти су, ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија, били и остали свједоци могућности и неопходности за човјека сваког доба освајања божанског бескраја у дубинама људског срца.

С правом се, међутим, може поставити питање да ли је илузорно говорити о исихији данас, у добу које можемо назвати трансхуманистичким. Данашњица, кроз обрасце трансхуманизма, доноси језиве појаве, невиђене у историји човјечанства, а које представљају дрски атак на поредак који је Богом устројен. На дјелу је демонски насртај на темеље хришћанске антропологије у чијем језгру јесте библијска истина о стварању свијета и човјека. Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. трансџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. секусална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање.

Да трагика буде већа, у православној средини се јављају покушаји теолошког оправдања трансродне идеологије. Тако смо имали прилику да на сајту Теологија.нет прочитамо текст Савла Иванића под називом „Трансродни карактер историјског Православља“ у којем аутор настоји да покаже како идеологију трансродности заправо проналазимо у историјском Православљу, тј. у свијести већине православаца. Овај текст, који садржи мноштво бесмислица, показује заправо да је богатство и љепота Православља сасвим страна и туђа савременим „транс-теолозима“.

Сматрамо да је сходно осврнути се на сасвим спорне и нимало добронамјерне ставове поменутог Иванића и уједно указати на то какав одговор Цркве треба да буде на изазове који су пред нама. Далеко би нас одвело да набројимо све спорне дијелове којима обилује дати текст, те ћемо се осврнути само на основне поставке на којима аутор гради свој став.

Основна поставка којом Иванић барата јесте тврдња Кетлин Сток по којој (у оквирима трансродности) „интимни осјећај постаје јавна истина и идентификује се са истином у односу са другима, што је потребно и законски регулисати“. Ова тврдња лежи у средишту трансродних закона који су у припреми (међу којима је и Закон о правном препознавању родног идентитета на основу самоодређења, који ускоро треба да буде изгласан у Црној Гори). Иванић тврди да идентичне матрице налазимо и у историјском Православљу, тј. да за већину православаца „интимно“ производи истину. Као примјер наводи Причешће јер, како тврди, „у причешћу као јавном чину Цркве, наш интимни осећај, наша интима – иако невидљиви – постају суштинско одређење наше личности у односу са Црквом и са Христом: нама се одбија или допушта причешће, суђено интимом.“  Међутим, оно што Иванић одбија да призна јесте то да је Христос Истина која не зависи од интимног осјећаја вјерника. У случају забране Причешћа, интимни осјећај није само осјећај, већ гријех, те се овдје ради о педагогији Цркве која кроз одређене мјере или епитимију припрема вјерне за спасоносно сједињење са Христом (у Светом Причешћу). Интимни осјећај може да буде осјећај смирења који производи свештени трепет пред Светињом, али може да буде и гордост која није суштинско одређење личности и њеног живота, како то тврди Иванић, већ је нешто што треба духовно лијечити. Девијације у животу православних хришћана нису суштинско одређење Православља, него су нешто што се рађа по људској слабости. У гријесима смо рођени, али није грјешност та која чини наш идентитет, него нас управо она спречава да остваримо свој пуни идентитет кроз припадност Тијелу Христовом. А јавно „признање интиме“ или, боље речено, исповиједање гријехова, јесте пут очишћења и припреме.

Трансродна идеологија удара у саме темеље хришћанске антропологије и зато је задатак хришћана да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку јединицу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава.

Сабирање у унутрашњи мир, исихија, могуће је само кроз вјеру, пост, покајање и молитву. То није пасивност него огромни духовни напор и борба против страсти које су праизвор цјелокупне људске расијаности и разбијености.Унутрашњи простори човјека који се освајају смиреном молитвом, врлинским живљењем и благодаћу Божијом јесу простор гдје се сусреће Бог. Тумачења која даје Иванић су ништа друго него занемаривање тих унутрашњих дубина и свођења човјекове личности на пуки конструкт сопствених емоција.

Један други Савле је на путу за Дамаск сусрео Истину и постао Павле те сав свој живот посветио служењу Истини. Да је умјесто гласа Божијег послушао своју „интиму“ остао би Савле, гонитељ Цркве.

https://mitropolija.com/2024/04/02/protojerej-slobodan-lukic-isihija-u-doba-transhumanizma/

У понедељак ујутру после Литургије у манастиру је тихо. Птице настављају да певају у паузама између служби како би помогле уморним људима. Окружен шумом, Драганац заиста изгледа као велико, топло гнездо. Гнездо у које се враћају птице и људи – посебно млади Срби, који у манастир све чешће долазе издалека или из оближњих преосталих српских села. Са оцем Христифором смо разговарали о томе шта Драганац значи за људе, зашто га толико воле косовски православци, да ли манастир има исто значење за све или свако има своје значење.

– Сви осећају светињу, видим. Али свако на свој начин, наравно. Они који долазе издалека су вероватно отворенији и одмах примећују неке разлике. Увек је овако: ако је човек на новом месту, пажљивији је и брже ће говорити о својим осећањима. Свако такво откровење за мене лично је још један доказ доброг чуда које се не може објаснити нашим земаљским језиком. То је немогуће објаснити, нити разумети – само се радујте. Да, наравно, манастир се придржава правила традиционалног монашког гостопримства – овде је сваки гост добродошао, сви ће бити дочекани и нахрањени, разговарати и молити се – ово је овде од памтивека. Али има и нешто што се не може објаснити само љубазним односом према људима. Добра тајна су и млади из околних српских села који стално долазе или дођу у Драганац, они ужурбано помажу у разним пословима, више ћуте него причају, десет пута размисле пре него што нешто кажу – тако су васпитани. Долазе из разних села: Шилово, Кусце, Коретиште, Прилужје, Пасјан… Али долазе некако код куће, са бригом о родном манастиру, и та брига је за њих природна. Према томе, у њима нећете видети спољашњу сласт – постоји радост тихог, смиреног рада за вашу светињу.

– Прилично је чудно: у наше време пуног подругљиве „критике” свега, наше цркве су пуне младих људи, а све више младих ходочасника долази на Косово. Како се ово може објаснити? Шта млади траже?

– Да, генерално, у Србији су цркве пуне младих. И да, у праву сте: све више људи долази на Косово и Метохију. Људи траже смисао. Шта је смисао Србина без Косова? Тако је својевремено било и са мном: овде немам родбине, али осећам да је ово моје. Косово и Метохија је у том смислу нешто потпуно надземаљски, необјашњиво, постоји дух добре непослушности, поштовање завета, живи осећај да постоји нешто много више, важније него што смо, можда, навикли да мислимо. Оно што је изнад нас, али оно без чега се не можемо осећати људима: Свети цар Лазар, Милош Обилић, Милан Топлица, Косовка девојка, Свети краљ Стефан Дечански, Грачаница, Свети краљ Милутин. Косово некако зове нас, људе 21. века, изгубљене у хаосу ужурбаног и љутог света. Косово нам помаже да пробијемо овај зли хаос, помаже нам да видимо извор истинске светлости. Осетивши то, почећете да схватате да сте се вратили – себи. Све остало, што савремени свет може да нам понуди, (и упорно нуди) одише смрћу. Све је тако споредно, сав тај друштвени напредак, пројекти, „како до духовности“, „борба за права и једнакост“, сва та непосредност, уздигнута у култ, не даје и никада неће дати одговор на главно питање за које идемо у цркву: „Зашто живим?“ Схвативши ово, заиста ћете чути поруку Цркве о Христу, о нечему невиђеном и незапамћеном у историји – доласку Божијем у свет ради нашег спасења. О распетом Богу, о Истини – да Васкрсење не бива без смрти, да нема радости без голготе. Ово је парадокс, али дубоко у нашим срцима сви осећамо да је у праву.  А када упознамо Цркву, када идемо у цркву, схватамо да смо нашли оно што смо тражили, чак, можда, и не умејући још да јасно формулишемо питање. Јер човек је сложено створење: кад би могао себи да објасни шта тражи, отишао би у прву продавницу и купио шта му је потребно. Само, испоставило се, ми немамо такве продавнице. И хвала Богу да није.

– Већ сам говорио о несхватљивим добрим чудима која се никако не могу објаснити, а можда и не треба објашњавати. Мислим да је то дејство Божје милости, а објашњавање „механизма њеног деловања“ је помало самоуверена активност. Рецимо овако: Драганац је „обично“ чудо Божије. Да: мали, скромни манастир негде у шумама и брдима Косовског Поморавја је чудо Божије. С друге стране, не заборавимо да и човек мора нешто да уради. Говорио сам о гостопримству које је познато нашим манастирима, о способности и жељи да се упознамо и утешимо људе, да им помогнемо. Како је рекао Свети Николај Српски, „ако су Срби нешто научили од Христа, то је гостопримство“. Ово је вероватно истина. Ми, сабрани у Драганцу, ништавни монаси, никако не можемо да служимо за пример духовног живота, ми нисмо свети старци, ни преосвећени по којима је позната наша Црква. Ми нисмо велики молитвеници – како кажу Руси, „од моје молитве умиру кокошке“. Али уз све ово, чини ми се да имамо прилику да угодимо и утешимо људе: људи виде нашу радост јер нас је Господ довео да живимо и молимо се овде, на Косову и Метохији. Такав живот заиста заувек мења душу. Људи виде ову нашу радост и сами се радују. То значи много. Сарадња такође много значи. Не грандиозни пројекти, већ једноставнији, рецимо, сакупљање ораха, љуштење лука, метење манастирске двориште… Велико у малом: са каквом радошћу људи причају о манастиру када се сете да су овде сви заједно радили то и то. „Кад смо љуштили лук, сећаш ли се – цео манастир је плакао! Кад би бар толико плакали о гресима!“ – „Сећаш ли се како смо ишли на фарму?“ – „Опет идемо у Драганац?“ – “Питај!” Када сви раде заједно, страхови нестају, најчешће ирационални – о послу, о животу. Људска природа је занимљива: оно што дајемо другима је наше. То је посебно уочљиво у манастиру.

– За неколико дана почиње Велики пост. Како превазићи те стрепње које „штрче“ из свих вести, како бити мирни у нашим немирним временима?

– Мир мора бити у срцу, без обзира на све спољашње. Морамо тражити овај мир, жудети за њим. Људи су ми често говорили: отишао си у манастир, и тамо ти је тихо и мирно… Искрено говорећи, што се тиче спољашњег мира и тишине, мени је било много тише и мирније док сам још живео у свету. И живео сам сасвим удобно, имао посла са много мање људи, бирао са ким да се сретнем, шта да радим – потпуно задовољство, пријатно место, по светским стандардима. Али такав удобан свет (ја га зовем спољашњим) није оно што би требало да буде наш циљ. Мир у свету и мир у манастиру су две различите ствари. Осетио сам прави мир овде у Драганцу јер сам ту нашао смисао свог постојања. У манастиру имате доста својих тестова и искушења: ми смо различити људи, свако са својом биографијом, својим мислима, идејама, недостацима, послушањима, различити људи стално долазе. Колико сам пута хтео да одустанем од свега и одем, но осећао сам да ми срце говори да то није у реду, да нема Божијег благослова, да не треба да ропћем. Тада сам схватио да је, упркос свим искушењима, овде прави мир и спокој. Мој савет би могао бити следећи: човек мора да се избори за мир у себи. Постоји књига „Отац Арсеније“, често је читам, сећам се прича одатле. Руски страстотерпец свештеник који је био затворен у бољшевичком Гулагу доживео је страхоте совјетског безбожништва. Али какав је мир био у његовом срцу, који је спасао и њега и људе око њега! Мислим да човек када чита ову књигу схвата да је мир у срцу – питање личног избора, личног опредељења за Христа. Да ропћете, проклињете или се борите за мир у свом срцу – ту је избор. Без патње, лишавања удобности, неће успети. Дела апостолска говоре да кроз многе невоље нам ваља ући у Царство Божије (Дела ап. 14; 22). Нико на овој земљи нам није обећао „комфор“ или благостање, о чему би телевизори громко трештали – све је управо супротно. Све обилује тугом, патњом, ратовима, а ко зна колико ће их бити! – ово не можемо да видимо, и добро је што не можемо. Али оно што можемо видети је Христос пред нама. И ако се држимо Њега, бићемо спасени овде на земљи. Не кад одемо, већ овде – Св. причешћем, исповешћу… Држите се Христа, молим вас.

Могу вам дати један сасвим скорашњи пример, из времена пандемије, таквог следовања Христу упркос свему. Бака Стојанка из села Горње Кусце, наша парохијанка, ишла је пешке кроз шуме, преко брда до Драганца, заобилазећи полицијске кордоне, да би донела свежу салату у манастир. А то је око 10 километара. Дошла је, спустила салату, помолила се у храму и отишла. У повратку је, како смо касније сазнали, ископала и бразде на нашим парцелама. Само тако, сама. Никоме није рекла ни реч – дошла је, помолила се и урадила. Зар ово није подвиг? Ето од кога треба да се учимо верности Христу! Такве су наше баке.

Међутим, не само баке и деке: Ваша добротворна организација „Косовско Поморавље“ је такође веома добар пример очувања или неговања љубави према ближњем. Млади којима је делатана љубав важнија од каријере или бесплодног сањарења – чини ми се да су будућност Србије. Ово је лепота наше земље. Имамо са ким и за кога да се молимо, са ким да прославимо распетог, али васкрслог Христа.

Са јерођаконом Христифором из манастира Драганац разговарала Марија Васић

Хришћанство (325/381г.) је тако бранећи учење о Светој Тројици, заправо бранило, можда и не увек свесно, суштинску једнакост мушког и женског пола. У односима мушкарца и жене уклоњена је било каква претпоставка страха, власти и моћи у круцијалном смислу. Једини страх који остаје јесте онај да губитком другог и сами постајемо у опасности да ишчезнемо као личности у простор анонимности и самољубља. Теолошки израз који се тражио како би јасније одредио самог Бога и Његово постојање истовремено је постао и одбрана онтолошке једнакости мушкарца и жене, чиме нас наводи да читање 1Кор 11, 3-17 интерпретирамо у сасвим другом кључу. Уколико нам данас аргумент покривања главе, који захтева Апостол Павле, звучи конзервативно и традиционално, ми заборављамо да он задобија много значајнији призвук у датом културном миљеу. Његове речи – да је срамота да се жена моли и пророкује гологлава – указују на много више и много значајније друштвене промене у догађају хришћанског богослужења. Наиме, жена не само да се моли у истом јавном простору као и мушкарци, него и пророкује. Пренебрегнули смо да нам се саопштава како је женама дозвољено да се моле заједно са другим члановима заједнице, у истом простору. Невидљива граница части и стида, тј. граница између приватног и јавног, у овом случају је превазиђена и наново осмишљена. Позивање Апостола Павла на симболе срамоте и осећај стида код жена, али и мушкараца, праћено је скоро револуционарним освајањем јавног простора за жене – који оне сада равноправно деле са мушкарцима. Осећај стида код жена јесте, као што смо раније нагласили, позитивна особина која штити част куће, али код Павла, њихов осећај стида их делегира у активни јавни простор. Чак и да упошљава врло конзервативну аргументацију, он постиже много више – жене морају бити прихваћене у истом простору и са истим циљем: молитва која укључује оба пола једног човештва. Имамо у виду још неколико проблема у вези са хармонизовањем разлика. Тако, за Грке и Јевреје је било незамисливо да жена дели исти простор са мушкарцем у току јела које има јавни карактер. За Римљане је пак ово већ била пракса. Питање је, дакле, на који начин усагласити културолошке разлике и са друге стране јасно артикулисати хришћанску поруку свету. Хармонизација је извршена кроз наизглед „конзервативни“ аргумент, како би Грци и Јевреји лакше прихватили жену како у току самог сабрања седи са мушкарцима.

Очигледно је да су поједине удате жене у 1Кор 11, 3-17 одбиле да носе покривало на глави. Овакав став би могао имати тешке последице како за односе унутар саме Цркве, тако и у њеном односу са светом у окружењу. Апостол Павле зато одлучује да прибегне нечему што бисмо назвали „ограничена револуција“. За Павла је примарна бригада заједница опстане, те стога он не жели да учини нешто толико субверзивно да би довео у питање сам опстанак Цркве. Он се одлучује да развија једно ново поимање стварности када је у питању сабрање хришћана у молитви и заједничком јелу. Што се тиче једног ширег социјалног контекста, Павле остаје поприлично суздржан. Оно што се њему чинило да је битно јесте да хришћани у срцу свог живота, у свом молитвеном сабрању, развијају један нови сплет односа. Такво схватање међусобних односа ће с протоком времена полако почети да захвата и цело друштво.30 Дакле, тај нови начин размишљања које хришћанство доноси са собом неопходно је, по Павлу, да се прво развије међу њима кроз богослужење, а затим да тај образац они проносе у само друштво. Управо због тога, захтеваће да жене носе покривало, али истовремено уз могућност да њихов живот сада буде део јавног простора и јавног богослужења (1Кор 14, 23), заједно са осталим члановима Цркве. „Жена, бивајући у јавном богослужењу, супротно јудејској пракси, има ауторитет од Бога да то чини, са чашћу мужа покривене главе, она даје част и самом Богу, баш као што то и мушкарац чини откривене главе.“

Догађај описан у 1Кор 11,3-17 остаје као сведочанство покушаја стварања једног друкчијег идентитета међу хришћанима. Апостола Павла, у наведеним стиховима, стилски карактерише указивање на међузависност односа мушкараца и жена. Оваква афирмативна места се свакако могу наћи и код неких других античких аутора, али углавном само међу онима који су били прогресивнији у разумевању односа полова. Грци, који су допуштали пророковање женама у религијском контексту, њихову инспирацију су приписивали божанствима, а не самим женама. Међутим, чини се да Апостол Павле узима као сасвим уобичајену ствар могућност да се жене моле и пророкују у богослужењу ране Цркве.

Закључак

Користећи се наизглед уобичајеним аргументима свог времена и порекла, како би одржао заједницу, Апостол Павле постиже много више – захтева један нови модел односа у контексту мушко-женско. Ово није остало само мртво слово, него пракса која је очигледно и код самих Римљана изазивала подозрење. У култури у којој се очекивало да жене у јавним догађајима не присуствују јелима заједно са мушкарцима, Апостол Павле супротставља јединство молитвеног простора, укидајући баријере.

Архитектура куће имала је за циљ да заштити поделу мушкараца и жена, онда када би догађаји у њој имали јавни карактер. Аргумент покривања главе успео је да „замаскира“ много већи удар који је Павле учинио, а то је да су жене заједно са мушкарцима у молитви и јелу, кроз дељење истог јавног простора. Традиционални обичај покривања главе и питање дуге или кратке косе су само кореографија на позорници реструктурирања односа. Прихватање културе кроз обичаје (покривање главе) служи као инвазија у ту исту културу (мушкарци и жене сабрани на истом месту и у исто време).

На крају, Апостол Павле користи симболе части и достојанства, стида и срамоте, како би уравнотежио разлике у црквеној заједници, усаглашавајући различите културне обрасце које је затекао. Истовремено, уколико су питања части и срамоте имала и полну одредницу, па и одређено указивање на субординацију жена у односу на мушкарце, дотле Павле теолошки готово у потпуности релативизује њихово онтолошко значење и могуће негативне друштвене импликације. И као што су жени отац и брат пружали уточиште и част, као и идентитет, дотле код Апостола Павла сама Црква постаје фиктивна заједница браће и сестара којима част и ауторитет даје нико други, него Глава – Христос. И поред коришћења добро познатих термина оног времена, Павле њихову употребну вредност види у практичној конструкцији новог модела важности заједнице која част баштини и добија од самог Бога.

У догађају Цркве, кућа више није ни приватни простор, а ни само јавни – она је сама Кућа Божија, којој је на челу Бог, онда када се заједница у хармонији и љубави састаје. Част је условљена Христом који им ту част даје, али Његово присуство јемчи тек међусобно одговорно понашање верних, једних према другима. Тако су симболи части и срамоте постали не само релациони, него и директно зависни од успешности узајамне хармонизације разлика унутар Цркве. У контексту односа мушкараца и жена, теолошки се откривало много веће ослобођење чак и кроз оне термине који су на тренутак могли изгледати као носиоци сасвим супротних начела односа: „Муж је глава жени, а Бог је глава Христу ."

преузето из:

МЕСТО стида и поноса у религији, философији и уметности : зборник радова

/ приредиле Зорица Кубурић, Ана Зотова, Љиљана Ћумура. - Нови Сад : Центар за емпиријска истраживања религије ; Београд : Породични разговори, 2020 (Београд : Чигоја штампа). 

Поводом округлог стола у Бијељини, свештеник Српске Православне Цркве, теолог и професор српског језика и књижевности, отац петоро деце, Мирослав Тодоровић написао је ауторски текст који преносимо у цјелини:

Јесмо ли род ил’ помози Бог?

У бијељинском Центру за културу, 23.03.2024. године одржана је јавна трибина поводом Нацрта закона о заштити против насиља у породици и насиља над женама. Овај Нацрт изазвао је велику пажњу и снажну реакцију родитеља и поборника очувања традиционалних хришћанских породичних вриједности кроз појединце и удружења која су своје примједбе упутила како радној групи која стоји иза Нацрта закона, тако и директно у Парламент који је једногласно овај Нацрт усвојио 03.11.2023. године. Није требало много времена да се пажња шире јавности обрати на законска рјешења понуђена у овом Нацрту закона. Ова пажња посебно је наглашена јер је тема подигнута у току породичне драме православне хришћанке и сестре Ане Михаљице, којој су одузета дјеца без правног основа чак и за тамошња либерална правна рјешења, будући да је легислатива у Србији даље отишла у европеизацији породичних закона, што подразумијева и лакше одузимање дјеце из биолошке породице, као и лакше усвајање од стране иностраних усвојитеља и много штошта. Са разлогом уплашени да се тако нешто не омогући и код нас преко Дрине, родитељи и други забринути грађани изразили су противљење појединим рјешењима, па и самом Нацрту као таквом, због отворене дискриминације коју намеће. Колективно преживљавање бола породице Михаљица, отупило је оштрице и угушило је иначе веома гласне повике бројних невладиних организација које су хорски нападале саму помисао на другачије мишљење. Недовољно парламентаризма било је и на овој јавној трибини гдје су готово сви говорници који нису дијелили мишљење са предлагачем Нацрта били прекидани од појединих учесница панела, или ометани гласним коментарима присталица оваквог законског рјешења.

Узнемиреност родитеља новим Нацртом закона показала се на више нивоа. Најприје, правници међу њима истакли су уставну неутемељеност због дискриминације према другим члановима друштва коју наведени Нацрт закона успоставља, јер безбједност и заштиту од сваке врсте насиља свима без разлике гарантује важећи Кривични закон. Друга врста примједби била је појмовна, јер овај Нацрт пружа веома широку дефиницију како породице, тако и насиља, што може да пружи нереалну (погоршану) слику о насиљу у породици које заиста јесте реалан проблем, против кога се свим силама треба борити. И трећа врста примједби била је терминолошка, јер овај Нацрт уводи неколико термина који се до сада нису сретали у нашем правном систему, попут „фемицида”, али и много опаснијег „родно заснованог насиља”.

Уставноправне недоумице рјешаваће Уставни суд, уколико се деси да неки интереси мимо воље народа и њихових политичких представника ипак некако прогурају овакво законско рјешење. Правни стручњаци који су жељели остати анонимни сматрају да ће овакав закон, ако буде донесен, сигурно пасти на уставности.

Појмовна проблематика већ представља огромну опасност по ионако угрожену породицу. Понеком се то може учинити као претјерано тешка квалификација, али утисак је да се опасност од непрецизних и двосмислених правних формулација и појмова тешко може прецијенити. Свако ко је два минута провео у канцеларији опрезног нотара научио је да ништа у праву не пише тек онако, нити се смије остављати могућност слободног тумачења иначе ће свако тумачити како хоће, а настрадаће истина и правда. За поимање озбиљности ситуације, од велике помоћи може нам бити увид у искуства друштава која су овакве и сличне измјене породичних закона донијела прије више деценија. Посљедице су биле разарајуће за породицу. Развода и нетрпељивости је било много више, самохраних родитеља много више, одузете дјеце много више, а и многи други показатељи одумирања породице су на рекордно високим нивоима. Уза све то, подаци о насиљу у породици показивали су стални пораст и то је служило као оправдање за нове и нове мјере, које су наставиле што је претходним започето.

Први појмовни проблем јесте преширока дефиниција породице. Раније је у законодавству изједначена брачна и ванбрачна веза. Тада је главни аргумент био да је то интервенција да се уклоне проблеми имовинско-правне природе, да ванбрачни партнер може да наслиједи имовину у коју је и сам улагао, у случају смрти партнера. Прошло је без буке – да људи не буду оштећени. Сада се у дефиницију породице, између осталих, убацују садашње и бивше емотивне и интимне везе, као и сви са којима смо икад живјели у истом домаћинству без обзира да ли постоји сродство… Другим ријечима, пола свих људи које познајемо по овој дефиницији спада у породицу. Други проблем са појмовима јесте чињеница да се готово сва интеракција између људи може окарактерисати као насиље. Тако се наводи да насиље може бити вербално, економско, психичко, и кад има и кад нема икаквог оштећења. И све то је узведено на ниво кривичне одговорности! Узалуд је добронамјерност дијела радне групе да објасне да то неће тако да се тумачи, тако у закону стоји. Све осим потпуне сагласности може бити окарактерисано као насиље, а ако је, не дао Бог, то неслагање са женом, онда као насиље над женом. И само је потребно неко вријеме прије него што почне тако и да се примјењује. Насиље је истовремено и васпитно запуштање дјетета, али и свака васпитна мјера коју би родитељ могао да примијени. Смањиш ли џепарац, вршиш економско насиље. Пошаљеш ли у ћошак/собу, или ограничиш вријеме које се проводи напољу, то је такође насиље и спречавање кретања. Малтене сви људи који се срећу више од једном у животу су породица, а све осим слагања са свим што друга особа каже или уради јесте насиље. Стога не треба да чуди што ће статистика показивати да је насиље у породици константно у страховитом порасту. Онда ће се временом наметнути најлогичнији закључак: породица је најгоре окружење за дјецу и треба их из таквог окружења спасавати – одузимањем!

Морам да изразим жаљење што се праве жртве насиља овим и сличним будућим законима користе само као параван да се због сажаљења према њима и њиховом страдању, потпуно разори природна породица. А да бисмо могли да видимо шта се заиста дешава, морамо да видимо које насиље се догађа у природној породици, а које у осталим заједницама које су овим Нацртом уврштене као равноправне њој. И ако уочимо да је највећи степен насиља, нарочито бруталног, са смртним исходима, нпр. у ванбрачним заједницама, можда ће резултат тога бити охрабривање младих људи да ступају у брак, а не у неозбиљне и пролазне авантуре које знају, због нарушавања духовних закона, да се заврше кобно. И тако би и било, да је стварна намјера смањење насиља, а не обрнуто. Обично, када за неки закон хорски наступају невладине организације, довољно је да му прочитамо наслов, схватимо га супротно, и видимо која му је крајња намјера и циљ. Овако се све уврсти у породицу и све се прогласи насиљем, али када статистика буде показала и број инцидената, далеко ће превазићи број природних породица која ће понијети тежину свих тих оптужби. Понављам, овим не негирам реалне проблеме. Али породица је крајње деликатна – њоме се рукује врло пажљиво, а не немарно.

Разлози нису нејасни, ако се само погледа контекст. Овај закон служи као одскочна даска за даљу офанзиву на српску породицу која ионако стоји на климавим ногама. Уврштавањем свега у породично насиље стиче се основа да се породица као таква прогласи за најнебезбједнију околност човјековог живота, те да из таквих околности дјецу ваља избављати. Проширивањем појма породице такође се стичу предуслови за увођење истополних бракова. Уврштавањем свега у насиље прави се предуслов да родитељ не може да има никакав утицај на дијете, које ће већ васпитавати улица, и то у бољем случају, а у горем медији, савремено родно сензитивно школство и инфлуенсери. Па ако неко несрећно дијете на том путу буде збуњено ког је пола, родитељ неће смјети да га подсјети на биологију јер ће то бити вербално насиље и говор мржње. А ако је ријеч о мушкарцу који жели да буде жена, онда ће то бити и „родно засновано насиље”. И тиме смо дошли и до треће групе примједби, које се односе на саме термине кориштене приликом израде Нацрта. „Фемицид” је најприје дискриминаторан израз који означава убиство женске особе. Или бар у овом тренутку то код нас значи. Шта ће значити сутра, то је већ велико, али реторичко питање. Знамо шта ће значити, упркос напорима да нам се објасни да нам се само чини. У Београду се тако десио „фемицид”, гдје је убијен мушкарац који је био у истополној вези са мушкарцем који га је и убио. Разлог зашто је ово „фемицид”, јесте тај што се убијени младић облачио и украшавао као женска особа. На крају ће и за овај насилни чин одговорност пасти на природну породицу. Статистика, кад се добро подеси, непогрешиво показује оно што хоће онај ко је користи.

Уз дужно поштовање за добру намјеру, учеснице панела нису успјеле да убиједе слушаоце у разлог кориштења ријечи род у овој формулацији. Објашњење је било да је род исто што и пол и да код нас тако остаје. Ако је исто, што је онда уведен нови термин? Зашто се тај термин брани толико ако није циљ да се створи преседан одакле ће се све опет проширивати и опет ударати природна породица?

Родно засновано насиље јесте термин скован да правно спријечи било какву реакцију друштва на тренутне, а нарочито будуће планове са нашим најмлађима. Некада је са дисфоријом на западу било испод 0,1% од укупног броја дјеце. Данас се трансгендерима у појединим областима сматра и до 25% дјеце. То није плод промјене биологије, или тога што је род некакав „спектар”, него је ствар пропаганде. И тамо је најприје направљен законски оквир те захваљујући томе читамо застрашујуће новости из западних земаља, како је дијете претпубертетског узраста одузето од (најчешће самохраног) родитеља јер не жели да кћерку назива сином или обрнуто. Или како се неки спремају да уведу доживотне казне затвора за говор мржње, који ће укључивати и цитирање Светог писма што би био чин насиља према истополним заједницама или трансвеститима, које Господ у ријечи својој очигледно не одобрава. Па чујемо како су у Норвешкој одузели петоро дјеце породици досељеника из Румуније због „хришћанске индоктринације” дјеце, пошто су били побожни људи и редовно ишли на света богослужења.

Вратимо се на трибину. Учеснице панела су покушале да родно засновано насиље представе и у значењу сродничког насиља, те како и у језику постоји мушки и женски род па то никоме не смета. Мијешање рода као граматичке категорије и тзв. родног идентитета на шта се ова ријеч има односити у скорој будућности и у нашем законодавству, ако овај покушај сада не буде заустављен, или је незнање, или софизам. Неко оштријег језика би рекао – чисти спин.

Када би постојао времеплов и када би из 1973. године у садашњост пребацили неког доброг лингвисту, психијатра и правника, и када би их питали шта је родно засновано насиље, вјероватно би били крајње збуњени. А уколико не би, одговор би могао бити хипотетичка ситуација да су се можда посвађала два другара по имену Марко и Никола, због Маркове зависти што је његово име мушког рода, а име Никола природног мушког, али граматичког женског рода. Свакако, намјерно смо времеплов подесили на ту годину јер су до тада у свим психијатријским уџбеницима и у свим психијатријским удружењима, свака дисфорија и истополне тежње сматране психичким обољењима и биле као такве лијечене, а онда су на врло занимљив начин најприје у САД скинуте са листе психичких обољења, да би под притиском то касније урадили и многи други. СЗО то чини тек 1990. године. Касније су настраности не само званично престале да буду болести, него су промовисане и као напредан начин живота, све у тежњи да се смањи број људи, потпуно супротно заповијестима Божјим, а са друге стране да се удаљи благодат Божја због гријеха људи, како би дух антихриста лакше напредовао. Живимо пророчанство Светог Антонија Великог да ће свијет полудјети и кад виде неког нормалног, почеће да вичу да је луд јер није као они.

Највише жалим стварне жртве насиља. Али је за њихову заштиту овај закон сувишан, па и штетан. Овај закон има за циљ да иза угрожених људи који трпе насиље сакрије своје право назначење, а то је г(џ)ендеризација нашег правног система и друштва у цјелини и масовно одузимање дјеце добрих генетских карактеристика која су високо котирана и добро плаћена на „берзи”. Рјешење није даља правна пенетрација у унутарпородичне односе и завиривање у фрижидер и паштету у сваком домаћинству. Почетак рјешавања тог акутног проблема јесте повратак ингеренција над оним областима које су најбитније за слободу и будућност. А то нису ни новац, ни инфраструктура, па чак ни војска ни полиција. То је васпитање младих покољења кроз породицу, школство и медије. Ако су нашој дјеци узори мафијаши и инфлуенсерке, шта ће од њих постати? Ако их не научимо да су мушкарци јачи пол не зато што могу да пребију жену и дјецу него зато да би могли да понесу тешкоће, немоћи и проблеме осталих чланова породице, да раде теже послове, штите породицу и тако јој служе, од породице нема ништа. Ако их не научимо да сама ријеч жена значи мајка и да је мајка синоним за љубав и чистоту и да је по љубави најсличнија Богу, да је рађање и добро васпитање дјеце благослов Божји и највећа радост за породицу и народ у цјелини, од породице нам нема ништа. Док не научимо да је добар примјер најбољи васпитач, да је здрава породица најбоља средина за васпитање, да је добра позитивна мотивација, али и да неугодне ствари попут бола чине да човјек додатно сазри и развије саосјећање према ближњим и да нам стрпљење омогућава да нормално живимо, од васпитања, а нарочито од доброг васпитања, нема ништа. Ако не одбијемо тврдњу да је савремена декаденција наводно одраз патријархалног уређења, јер је управо то патријархално уређење изњедрило крилатицу „даме имају предност” и љепши пол је послужио као инспирација многим ствараоцима, не само умјетницима, научницима и слично, него и сваком обичном породичном човјеку који је тежио да за своју породицу пружи нешто више и направи нешто боље, од породице нема ништа. Другим ријечима, не треба да дозволимо поларизацију нашег друштва. Увијек су нас покоравали кроз подјеле. Не смијемо дозволити да мушкарци и жене постану супротстављени табори јер у том случају сви губимо. Ми морамо бити једно у Христу, ако желимо добро себи и својој дјеци. А јединство у Христу није једнакост како тај појам тумачи модерни феминизам.

Овим крајевима су марширале многе стране војске. Неке и више вијекова. Али народ и његов идентитет нису уништили јер се очувала породица. Овог пута, иако и војске марширају, имамо привид слободе, па се може десити да не видимо колико се озбиљна опасност надвила над нама. Наша породица је угроженија него икада. Зато не смије бити ћутања нити пасивности – то би било обично лицемјерје. Сада је право вријеме да се супротставимо и станемо у одбрану наших породица. Вријеме је уједињења за одбрану наших светиња.

Крајња је неопходност да се и породични људи почну питати када је у питању породично законодавство. Просто је симптоматично да највише о породицама и дјеци одлучују они који од породице имају пса, а уколико се неко дијете и „десило” у току живота, оно живи далеко од ове земље, за чију се будућност тако залаже његов родитељ. То видимо у региону, то видимо код нас. И не можемо да вјерујемо у искреност намјера човјека који нема своју будућност у овој земљи. Такође позивамо да се при Влади РС укине Гендер центар, који користи буџетска средства да би нас изнутра разорио, попут неког агресивног канцера. Он није предвиђен Дејтонским споразумом и није обавеза, а притом не служи да се изборимо са проблемима бијеле куге, не помаже у превенцији насиља, напротив.

Да не останемо дужни и једну напомену – јасно је да не ратујемо против крви и меса, него да су овдје очигледно уплетени духови поднебесја. Окултни елементи су присутни не само кроз отворени или прикривени сатанизам промотера родне теорије и полних настраности, него је окултно и све то што промовишу и чине, што нас све враћа у прилике и окружење старозавјетног Израиља, коме су за свијетлу европску будућност оног времена тражили поклоњење Ваалу и приношење дјеце на жртву. Од тога се треба са гнушањем окренути. Са њима ми нисмо ни род ни помози Бог.

Аутор: презвитер Мирослав Тодоровић, теолог и професор српског језика и књижевности, војни свештеник и отац петоро деце

Извор: roditeljizapravadjece.org

https://www.suncanik.info/post/uznemirenost-roditelja-zbog-otvorene-diskriminacije-koju-namece-nacrt-novog-zakona-protiv-nasilja

Велики Пост је вријеме искушења. У то се увјеравамо свакодневно, а то нам потврђују бизарни текстови и огавни наслови у царству лажи - у које нас покушавају утамничити портали сумњивих намјера, друштвене мреже без икаквих ограничења, али и слобода која нам омогућава да кажемо све, па и највећу лаж!
Прва страда истина и они који истину проносе, али и они који Истину живе. Зато је, готово у правилу, на удару Црква, од разних Грухоњића, Бурсаћа, Шуковића и остале евроатлантске дружине, којима, чини се, хонорар расте са сваким новим нападом на Цркву Христову.
У тој синхронизованој, беспризорној и лажној канонади увреда, прво слово њихових неистина погађа патријарха српског, јер је он онај који је глава свима нама, који персонификује нашу Свету Цркву. Зато је ударац у патријарха директан ударац у цијелу Цркву, која је овај измучени народ чувала и сачувала кроз дугих осам стотина година.
Циљ је очигледан. Срозати патријарха на њихов ниво, а Цркву обезвриједити, омаловажити и учинити неприсутном тамо гдје је одувијек била – у срцима њених вјерних чада. Да би у свему томе бар мало успјели, по друштвеним мрежама бљују отрцане кованице: „јеретик“, „папољубац“, „екумениста“... Све са циљем да посију сјеме неповјерења међу вјерујућима, да никне сумња према ономе у чију се вјеру, љубав, доброту и оданост Православној Цркви никада, ни на трен, није ни најмање посумњало.
Знајући животни пут патријарха српског, од његове ране младости до патријарашког трона, Србе ће бити тешко преварити, а колико Срби воле свог патријарха и колико патријарх воли своје Србе, као и све друге људе и народе, јасно је и птицама на грани. То се, чак, не мора ни знати. То се види и то се осјећа.
Како вријеме одмиче, постаје све јасније зашто је Црква некима „кост у грлу“. У времену када се разграђује породица, када се уништава образовни систем, када се намећу вриједности које ту нису, Црква стоји као „Стуб и Тврђава истине“, па је ваља, у том освајачком подухвату, ако не у потпуности разорити а оно бар учинити мање способном да брани и одбрани народ који она закриљује вијековима.
Ипак, памћење Цркве дуготрајније је од постојања многих народа, држава и евроатлантских институција. Зато Црква ћути и кад је нападају, не ропће кад је прогоне, не тужи кад је остављена, јер њена је глава Сам Господ. Зато и наш патријарх не проговора кад га обасипају лажима, знајући да ће се свака лаж распрснути као пјена од сапунице, јер је немогуће преварити народ који је преживио све што се преживјети може.
Са усана Његове Светости никада нећемо чути ни слово мржње, осуде, гњева, срџбе и било чега другог чиме би изневјерио Христа, већ само ријеч Јеванђеља, ријеч Господњу и ријеч спасоносну, којом гради мостове, спаја људе и народе, загријава охладњела срца и кријепи богочежњиве душе.
У том и таквом патријарху, какав је наш, Срби у тешком времену виде сламку спаса, која ће их, на немирном мору овога живота, довести до Лађе Христове, у којој за све и свакога има мјеста, баш као и у патријарховом срцу. Наш патријарх је и најбољи показатељ колико Господ љуби нашу Цркву Српску и наш народ, јер оваквог патријарха заслужују само добри народи које је Господ привео к Себи кроз огањ, сузе и невоље.
Зато, заједно са огромном већином нашег вјерујућег народа, молитвено загледани у Господа Христа и Светог Оца нашег Саву, с благодарношћу, љубављу и поштовањем, можемо, требамо и хоћемо ускликнути:
Долгоденствуј, Свјатјејши Владико!

https://www.facebook.com/story.php?story_fbid=1622069991899623&id=100022899142769&mibextid=oFDknk&rdid=ynDmO1BrS1GuUS0X

Професор доктор Светомир Бојанин остаће упамћен по свом преданом раду и посвећености деци, по неуморној борби за то да деца имају право да уче и расту у окружењу које им је природно дато, на начин да их уважавамо и поштујемо као личности.

С тим у вези је и његова књига “Школа као болест” у којој је објаснио све оно што је погрешно у вези са данашњим образовним системом.

Говорећи о томе зашто је школа болест, др Бојанин каже:

– Ах, зашто… Узмите било ког наставника физике, хемије, биологије… Он зна тај свој занат, то што је учио. Али он дође у пети разред, у седми, осми и он не зна, јер га нико није учио како се та хемија приказује детету од 10, како детету од 12 или оном од 15 година. Сваки наставник у школи се према детету односи са својим приватним осећањем и својим приватним и породичним искуством. Ми немамо стручну обраду материјала. Још је Коменски 1628. године кад је изашла Велика дидактика на чешком рекао: “Деци не треба да дајемо више него што она могу, нити брже него што могу. Не треба да им дајемо да уче оно што не разумеју, ни оно што не воле.” А кад сте ви чули да је неко министарство питало децу од 8 или 10 или 12 година шта би желели да уче? Кад сте чули да је спровело анкету међу родитељима, шта они мисле да би њихово дете од 12 година требало да зна? Јер, они ипак плаћају те наставнике.” – казао је др Светомир Бојанин још 2016. године.

Осврнувши се на своје школовање, он је казао да је за њега школа била полицијска станица.

– Моје детињство, моја школа је била полицијска станица. Тачно сам знао шта смем рећи у школи, а шта не смем.

На питање о ауторитету школе и наставника и није ли он мало данас пољуљан, др Бојанин одговара посматрајући ствари из другачијег, традиционалном васпитању не баш тако блиског угла.

– Ма какав сад ауторитет. А шта ће му ауторитет? Пустите то. Па није дете научило ни да говори ни да хода из радне навике. Оно се мучи да научи да говори. Он воли и хоће да научи. А онда из школе бежи и нико се не пита зашто бежи. Шта не воле у тој школи? Није ту само проблем учења математике, иако је она некима баук. Мени је била. Проблем је што се ми према тој деци ме односимо с разумевањем. То наставнику треба више него ауторитет. Ако се сетимо сви своје школе, сетићемо се сигурно неких необичних наставника. Они су на неки начин били у конфликту са законом, баш као и деца. Али су ти наставници они који су највише волели децу и највише су били с децом.” – говорио је др Бојанин.

Како каже, деца свој излаз из овакве школе траже несташлуком и бежањем из школе.

Говорећи о проблему вршњачког насиља Бојанин је казао тада да се оно не може решити ако не кренемо све испочетка.

 – Ми правимо траги-комичне реформе у нашој евро-америчкој интеграцији. Јер ниједна се реформа не прави суштински него из неких формалних разлога.

А треба ли родитељу ауторитет?

И на ово питање др Бојанин давао је одговор који многи неће сасвим разумети.

– Аман, шта ће му ауторитет, ако је он добар човек? Ви имате породице где се никад није десио ударац. Ауторитет може бити овакав и онакав. Али, ако ја нешто не смем, ја то не треба да не смем из страха, већ то не смем мора за мене и у мени имати неко значење. Да ја прихватам и знам зашто не смем. – говорио је професор доктор Светомир Бојанин, можда наш најцењенији дечји психијатар који је икад живео.

https://zelenaucionica.com/prof-dr-svetomir-bojanin-za-mene-je-skola-bila-policijska-stanica-a-deca-danas-svoj-izlaz-iz-ovakve-skole-traze-nestaslucima-i-bezanjem/

" Иако сам у великој мјери кориговао своја увјерења, морам да ти признам да никада нисам разумио атеисте, баш као ни саму атеистичку доктрину! Ова клупа на којој сједимо је морала имати свог творца а камоли планета Земља која се прецизно окреће око Сунца и своје осе". Док ми ово говори, потпуно несвјесно кажипрстом   додирује сат на својој лијевој руци. Прилично ме је изненадило када ми је рекао да има педесет и четири године, будући да младолико изгледа. Кратке косе и глатко избријан, на себи носи фирмирану одјећу и ципеле. Док ми у заносу саопштава своје мисли, све вријеме покушава да остави утисак човјека посвећеног у велике тајне универзума, до којих обични људи, својим ограниченим умом, тешко достижу.
"  Морам да ти признам да сам и сам некада био попут тебе. Готово свакодневно сам ишао у цркву на службе, постио, молио се и редовно причешћивао. У једном манастиру сам први пут и угледао своју садашњу супругу. Била је нестварно лијепа у дугој сукњи и патикама, са марамом бордо-плаве боје , испод које се назирала густа, црна коса. Сјећам се како сам био узбуђен и помало неспретан када сам од њеног духовника, код којег сам се касније и сам почео исповиједати, затражио благослов да јој приђем и позовем је да изађемо. По благослову духовног оца, у цркви смо се вјенчали после два мјесеца забављања, док смо пред матичарем то учинили читавих годину дана касније. Међутим, већ је било прошло више од двије године од нашег вјенчања а моја супруга још увијек није остала у другом стању. Од љекара смо убрзо сазнали да заправо обадвоје имамо здравствене проблеме који отежавају да она затрудни.  Духовни отац нас је увјеравао да је основни циљ брака спасење супружника, те да требамо да се , ако је икако могуће , потрудимо да добијемо дијете, али да у томе није суштина и смисао брачне заједнице. Међутим, ми смо свакодневно читали акатисте и молитве, све у нади да ће нам Господ дати пород. Обилазили смо све манастире, молили се покрај светих моштију, разговарали са разним духовницима... На крају смо од свог духовног оца добили и благослов за вјештачку оплодњу. Након неколико покушаја, постало је јасно да нећемо постати родитељи. У прво вријеме сам наставио да идем у цркву. Међутим, мој тадашњи црквени живот је био ствар рутине - тијелом сам био присутан на служби, док сам умом и душом био негдје друго. Убрзо сам престао да посјећујем свог духовног оца, док су одласке у цркву замијенила бесциљна лутања у сутону по будванским улицама. Много сам тада размишљао о свему, да бих и коначно схватио суштину свијета и тужну истину о човјековој егзистенцији. То бих ти сликовито могао објаснити на следећи начин : замисли густу храстову шуму и у њеној средини највеће дрво које је надалеко раширило своје прекрасне гране! На једној од грана славуј поје најљепшу пјесму. Међутим, дрво не чује и уопште не мари за његово појање! Тако се и Творац односи према нашим молитвеним вапајима. Узалудно му је узносити и најљепше и најискреније молитве, будући да Он за њих не хаје. Као што сајџија направи часовник и остави га да ради потпуно самостално, немајући више никаквог утицаја на њега, тако је и Створитељ саздао овај свијет и истог тренутка престао да се мијеша у његов поредак . У суровом свијету ми смо препуштени сами себи и молитве, баш као и моралне норме немају никакав смисао"...
Рекох му да часовник неко повремено мора да навије или , пак, да му промијени батерије. Самим тим му је  немогуће да потпуно самостално ради, без икаквог човјековог утицаја. Тако је и са творевином! Оно што је створено и пропадљиво једино може егзистирати у некој врсти заједнице са нествореним и непропадљивим Творцем. По Божијем домостроју спасења, човјек је требао да слободно у име творевине прихвати  заједницу са Богом. Међутим, прародитељским гријехом, човјек се одаљио од свог Творца. Удаљен од Бога, свијет је постао простор неправде, који у злу лежи(1.Јн.5,19). Међутим, Бог није одустао од човјека и творевине, већ је и " Сина свог Јединородног дао, да сваки који у њега вјерује не погине, него да има живот вјечни"(Јн.3,16).
Рекао сам му и да разумијем агонију и патњу кроз које су он и супруга прошли од момента када су сазнали да дефинитивно неће имати дјеце. Узроке и смисао патње и бола у овом свијету нисмо у стању да у потпуности појмимо својим ограниченим умом. На нека питања, одговоре ћемо добити тек у Царству Небеском. Међутим, оно што сасвим сигурно знамо је да патња понекад прочисти човјеково срце , учинивши га тако пријемчивијим за Божију ријеч. Намјесто тога, он је дозволио да патња у потпуности заледи његово срце. Преставши да одлази на богослужења, дозволио је да се његовим умом  зацари сумња и погрешна љубопитљивост, док је из свог срца готово изагнао осјећаје везане за Бога и ближње. То своје стање неувјерљиво пројектује на Бога, којег представља као недоступног за наше молитве и осјећања. Међутим, Господ никада од нас не одустаје, стрпљиво чекајући на наше покајање. Такође сам му рекао да је баш период Великог поста, у који полако улазимо, право вријеме да размисли о себи и свом животу. Покајање и повратак на духовни пут не треба да одлаже, будући да часовник овоземаљског живота непримјетно, но, ипак, брзо откуцава...

У недјељу 24. марта навршило се 25 година од НАТО бомбардовања СР Југославије. Прва жртва је био Београђанин Саша Стајић, деветнаестогодишњи војник који је погинуо током прве ноћи бомбардовања, у тренутку када су на касарну ”Милован Шарановић” у Даниловграду, гдје се налазио на редовном служењу војног рока, пале прве бомбе.

”Био сам у центру града када су пале бомбе, уз један врло карактеристичан звук и онај ватрени реп који иде иза ракете, који смо ми лијепо видјели на ведром небу изнад Даниловграда. И, када су пале и када се цијели град затресао, кад су се чуле те страшне детонације од којих су попуцала стакла малтене на трећини зграда и кућа у Даниловграду, од јачине те експлозије која се десила, јер се касарна налази у непосредној близини града, настала је огромна паника. И сам сам се осјетио на неки начин угроженим, заједно са свима који су ту били на улици. Сви су почели негдје да бјеже, да траже себи склониште. Када се све то смирило видјели смо страшну печурку изнад града, која се на мјесечини врло лијепо видјела и која је упућивала на то да је пукла таква једна страшна бомба која је заличила на ону која је пала на Хирошиму и Нагасаку. Такав је био изглед тог страшног дима који се дизао изнад касарне”, започиње своје сјећање на једну од 78 страшних ноћи НАТО бомбардовања СРЈ Даниловграђанин Иван Булатовић, тада матурант даниловградске Гимназије.

Булатовић свједочи да су НАТО бомбе на неки начин дошле као хладан туш и отрежњење младим генерацијама које су до тада готово слијепо вјеровале у приче о ”примамљивим” западним вриједностима и обећаном ”рају”.

”Ми смо били таман изашли из времена комунизма и гледали смо на западне вриједности, поготово као млади људи гледајући стил живота на Западу, гледајући филмове и серије, нама је свима изгледало да је то нека земља обећана која само треба да дође код нас и да ћемо ми да живимо у некаквом измишљеном рају на земљи. То је свима нама тако изгледало. Ја се добро сјећам наших дебата са професорима у Гимназији када смо се трудили да им опонирамо у некаквом критичком ставу према Западу. Први се тога лијепо сјећам иако сам неко ко је одрастао у Цркви, ипак је свима нама то изгледало као неки далеки идеал, који ми, који тек излазимо из комунизма, треба тек да достигнемо. И то се нама, наравно, реториком политичара и свих осталих јавних личности и сервирало, и нажалост и до данас појединима који лоше памте или који су на неки начин друштвено наивни, то се сервира и данас. Е тако је тај страшни сусрет са суровошћу оне друге стране, са немилосрдношћу некога ко се лицемјерно представља као милосрдни анђео, је био један потрес који је све нас на неки начин промијенио и дао нам да отворимо очи да то што ми гледамо са друге стране, дакле тамо на Западу, није нимало идеално колико нам се то прије тога чинило. Касније, када сам читао повијест о Наполеоновим ратовима, његовом походу на Русију, тада сам у својој глави направио неку паралелу са том нашом младошћу јер је у Русији малтене преко стотину година од времена Петра Великог био готово обоготвораван Запад до оног тренутка док тај Запад са својим страшним последицама није дошао на руску земљу, све док Руси нису схватили да треба да се врате себи, својим коријенима и своме идентитету. Е, тог тренутка сам ја схватио колико је важно очувати свој идентитет”, каже Булатовић.

Присјећајући се ријечи блаженопочившег Митрополита Амфилохија да је управо тај рат и бомбардовање СРЈ отворило Пандорину кутију страдања и ратова који су након тога услиједили, а међу њима и они које гледамо данас, закључује да је једино Црква била та која се на разне начине трудила да освијести народ у погледу комплетних дешавања, те каже да јавност и медији ни тада а ни касније, нису на прави начин расвијетлили догађаје, представили димензију и посљедице једног таквог рата.

”Не само да није довољно расвијетљено, него нажалост у медијима се често у лажном и погрешном свијетлу говори о тим данима. Ево видјели смо ових дана да постоје људи на високим функцијама код нас, у нашој земљи, око нас, који оправдавају један такав злочин и који кажу да је то нешто што је требало да се деси. Нажалост, такав један наратив постоји у медијима, а и тада је постојао. Постоји у континуитету”.

Сматра да смо као народ дужни да се сјећамо страдања нашег народа у 20. вијеку, не само овог конкретног рата, већ сјећања у контексту континуитета у страдању нашег народа, те да из тога црпимо поуку.

”Да знамо и да нас обавезује жртва оних који су тада пали. Да не би било да се забораве људи који су тада гинули, а било је у том времену великих хероја који су без размишљања, са високим етичким идеалима свој живот дали за свој народ и за своју отаџбину. И нико од њих није тада размишљао шта је политика, каква је, је ли један политичар добар а други није, него је безусловно давао свој живот знајући, како каже наш пјесник – шта даје и зашто га даје. То је, дакле, нешто што све нас обавезује”, закључује Булатовић у разговору за Радио ”Светигору”.

https://mitropolija.com/2024/03/26/ivan-bulatovic-strasne-ptice-koje-smrt-donose/

Инфантилизовани данашњи мушкарци, неспремни да преузму улогу у породици, склони су да, што би рекле старе Црногорке, „кваре срећу ђевојачку“.

Према подацима Института за јавно здравље (https://rtcg.me/vijesti/drustvo/532276/godisnje-vise-od-800-abortusa.html) у Црној Гори је извршено, већином намерних, 833 абортуса током 2023. године. То је значајно смањење у односу на претходни период, изгледа да се абортуси у сврху бирања пола детета мање практикују, мада подаци нису поуздани јер већина приватних клиника не доставља податке.

Највећи број намерних абортуса извршен је код жена између 25 и 35 година живота.

Тај податак, да су жене у време највећег деловања материнског инстикта највише прибегавале абортусу, одржава ме у раније стеченом уверењу из лекарске праксе, да је кривица за тај велики број абортуса код нас, не одговорност жена, па ни најубеђенијих феминисткиња, него мушкараца.

Инфантилизовани данашњи мушкарци, неспремни да преузму улогу у породици, склони су да, што би рекле старе Црногорке, „кваре срећу ђевојачку“.

А, абортус ствара трајне последице у вези, које се не могу тек неким идеолошким ставом „избрисати“ из живота.

Да не говорим о трајним здравственим последицама до којих може да доведе.

Разуме се, неспремност за стварање породице и одржавање брака има бројне друштвене узроке. Но, у крајњој линији, када се одлучује за намерни абортус, одговорност је индивидуална. По мени, махом, мушка.

Александар Живковић

https://zurnal.me/abortusi-u-crnoj-gori-muski-greh/

Концепт дечјих права у нашој широј јавности изазива опречне ставове увек када се о правима детета говори, каже за Зелену учионицу Бранкица Станојевић, дечји психолог са више од три деценија искуства у раду са малишанима.

Није никаква новост да је велики број оних одраслих који на сам помен тога да дете треба да има своја права, потеже питање обавеза. Као да то искључује једно друго. И као да заборављају да однос детета према обавезама градимо ми, одрасли. Њихови родитељи, васпитачи, учитељи.

“Тај концепт да дете има некаква права је у супротности са једним традиционалним и патријархалним ставом распрострањеним у нашем културном наслеђу да су деца објекти васпитања а не његови активни учесници. Деца су ту виђена као бића којима треба “улити у главу” одређена правила, норме и знања униформно, без обзира на њихове индивидуалне разлике а у складу са унапред утврђеним стандардима и очекивањима. Од деце се очекује послушност и извршавање. Родитељи су у том концепту преносиоци и извршиоци васпитног процеса. Овај тип односа родитељ – дете огледа се у комуникацији на нивоу “ћути, слушај и ради шта ти се каже”. Корпус дечјих права насупрот томе подразумева да је васпитање интеракција између две особе, једне одрасле и зреле и друге која је у развоју.” – објашњава Бранкица Станојевић.

Како каже, свако дете је индивидуа са специфичним потребама и могућностима и активан је учесник васпитног процеса који онда подразумева потпуно другачију комуникацију. Проблем је у томе што један број родитеља није довољно оспособљен за активно и конструктивно комуницирање са децом које излази из оквира традиционалистичког приступа.

“Чињеница је да код нас планско пружање подршке родитељима и јачање њихових родитељских компетенција не постоји. Родитељи су препуштени сами себи и они се сналазе како знају и умеју. При томе се друштвени контекст толико променио да су искуства претходних генерација (радимо онако како су радили наши родитељи) потпуно неупотребљива. У тој ситуацији, када стари обрасци не дају резултате, а родитељи не знају како другачије, они се често осећају беспомоћно и уплашено, због чега неки пут реагују љутњом и незадовољством. Онда се окрећу насумичним претрагама по интернету или литературе где влада велико шаренило свакојаких савета и упутстава.” – истиче наша саговорница.

Према њеним речима, неки се у томе снађу и пронађу помоћ, али велики број њих остане у још већој конфузији. Као други извор отпора дечијим правима Станојевић истиче чињеницу да се о њима размишља као о коначном продукту, а не о процесу и да се она сагледавају потпуно истргнуто из ширег контекста.

“Опет је овде у питању начин разумевања детињства и његовог значаја за формирање личности. Вредности које развијамо код деце и начин на који их третирамо и комуницирамо са њима основ су будућег функционисања. Бићемо на добром путу када уместо родитељског става “никакво дечије право неће мени да забрани да ударим своје дете кад је то потребно” дођемо до жеље да разумемо зашто имамо потребу да ударимо дете и шта да превентивно урадимо да до те потребе уопште не дође.” – казала је Станојевић.

А шта је са децом насилницима?

Ситуације у којима деца чине стравичне злочине нижу се из дана у дан, а један од последњих који је потресао целокупну јавност јесте онај у ком је тринаестогодишњи дечак убио 13 оваца. И у том случају, одрасли су, готово једногласно, осудили дете, тражећи за њега најстрожу казну. Па чак и кад се сазнало у каквим је језивим условима одрастао, многи су и даље при ставу да њему не треба помоћи већ га само строго казнити.

“Сведоци смо пораста друштвене патологије, степен стресогености свакодневног живота је такође у порасту, менталне болести бележе скок. За очекивати је да ће се све то негативно одражавати на децу и да ће она бити у првим редовима оних који ће појачано трпети последице.” – објашњава наша саговорница.

Према њеним речима, ако већ то знамо, требало би да се поставимо проактивно и идемо у сусрет дешавањима у виду амортизовања и смањења ових фактора ризика. За то нам је, ипак, потребно организовање институционалних облика планске помоћи и саветодавног рада са децом, родитељима и читавим породицама.

“Ми постављамо децу као највећу вредност, али проблематично интензивно штедимо на псхолозима, педагозима, дефектолозима, васпитачима, наставницима и осталим актерима дечјег развоја. Стручњака који се баве добробитима деце има симптоматично мало и спадају у најлошије плаћене професионалне категорије.” – закључује Станојевић.

https://zelenaucionica.com/deca-koja-cine-zlocine-prethodno-su-uglavnom-bila-u-ulozi-zrtve-a-na-to-niko-nije-adekvatno-reagovao/