Један од највећих дарова које човек може да добије од Бога је дар богословља. Кроз историју рода људског ретки су имали тај дар у тој мери да могу да људским речима опишу најдубље тајне једнога Бога у Светој Тројици и оваплоћење Сина Божијег Господа нашег Исуса Христа.

У Богочовечанском домостроју спасења човека од греха, смрти и ђавола кроз спасоносни долазак у овај свет Бога Логоса, рођењем у пећини Витлејемској од увек Дјеве Марије, почиње ново доба откривења Тајне Бога невидљивог роду људском.

Са доласком Господа нашег Исуса Христа роду људском открила се тајна сачувана од свих векова, а први пут тако јасно показана на реци Јордану приликом крштења Исусовог. Том приликом на Сина Божијег сишао је Дух Свети у облику голуба, а глас Очев са Небеса посведочио је да је то “Син његов љубљени” .

Тајна једног истинитог Бога у Светој Тројици Оца, Сина и Духа Светог у православној иконографији изображава се старозаветним Аврамовим гостољубљем Три анђела, које је угостио заједно са својом женом Саром у земљи Хананеској. У православној богослословској традицији то је једини исправан начин сликања Свете Тројице,  баш онако како је насликан руком Преподобног Андреја Рубљова.

Почевши од апостолских времена па до наших дана многи су покушали рационалистички да објасне тајну Свете Тројице и оваплоћења Бога Логоса. Као последица рационалистичког приступа и философског умовања многи су пали у јеретичка учења, притом не желећи да прихвате одлуке Васељенских сабора где су Свети оци изложили учење Православне цркве, као што читамо у Никејско-цариградском Симболу вере.

Дар богословља и правилног тумачења тајни вере православне дат је кроз векове пре свега смиреним слугама Божијим, почевши пре свега са најсмиренијом слушкињом Божијом Пресветом Дјевом Маријом, иза које није остало много речи записано, али која је по славном васкрсењу свога Сина Господа нашег Исуса Христа била и остала извор живе реке богословља.

Кроз читаву историју Православне цркве само тројица великих отаца Цркве добила су епитет “богослова”. То су Свети еванђелиста Јован Богослов, Свети Григорије Богослов, прво епископ сасимски затим Назијански и на крају Патријарх цариградски и Преподобни Симеон нови Богослов.

Поред њих кроз две хиљада година дугу историју Православне Цркве имали смо још много богослова који нису добили тај епитет али чији живот и богословска дела су од изузетне важности за Православно Богословље.

Шта рећи о богослоском доприносу Атанасија Великог, Григорија Ниског, Василија Великог, Максима Исповедника, Фотија Цариградског, Григорија Паламе и још многих других великих отаца Православне цркве који су подстакути јеретичким учења изложили учење Православне цркве и тиме у смирењу пројавили “дар богословља”.

У савремено доба благодат Духа Светог обдарила је даром богословља многе смирене личности попут Преподобног Силуана Светогорца и његовог ученика Преподобног Софронија Есеског. Такође ће остати запамћен по великом дару богословља отац Георгије Флорофски, као и отац Јован Романидис који су систематски изложили догматско учење следујући пут Светих отаца Православне цркве.

Дар богословља у роду српском први  је пројавио и систематски изложио Свети Сава што видимо у његовој чувеној Жичкој беседи о “Правој вери”. У протеклом 20. веку најлепше су пројавили дар богословља Свети владика Николај и Преподобни Ава Јустин Ћелијски. Њихове богонадахнуте књиге, а посебно тритомна Догматика Светог Аве Јустина објашњава најдубље тајне православног богословља.

А шта рећи о дару богословља двојице новопросијалих великана православног богословља чија је прерани одлазак оставио велику празнину у читавом православном свету. Митрополит Амфилохије (Радовић) и Владика Атанасије (Јевтић) својим животима и делима прибројаше се хору великих птаца Православне цркве. Као ретко ко у наше доба спојили су дар богословља са даром човекољубља, бивајући непрестано сараспети са страдалним српским православним народима од Косова па до Јадовна и свуда по свету где су страдали православни народи, као у Малој Азији и Јерусалиму.

“Дар богословља”, драга браћо и сестре,  даје се пре свега смиреним и послушним слугама Божијим, крштеним члановима Православне цркве. Даје се пре свега да би се прославило Велико име Свете Тројице, Оца, Сина и Духа Светог и да би исповедили Господа Исуса Христа као Сина Божијег који се зарад нашег спасења оваплотио, страдао и васкрсао да би нам подарио спасење и  живот вечни. А у вечности “дар богословља” се још више умножава кроз непрестано сагледавање и созерцавање лепота тајних Божије, онога што наш ум људски не може да замисли а реч да опише и објасни.

https://mitropolija.com/2024/04/18/arhimandrit-evsevije-meandzija-dar-bogoslovlja/

Отац Макарије: Христос је Истина! Христос није лаж, није лицемјерје, није гријех… Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других

Бесједа игумана манастира Савина јеромонаха Макарија изговорена на Светој литургији на Средопосну, четврту недјељу Часног поста, у недјељу 14. априла 2024. године, на празник преподобне Марије Египћанке у манастиру Савина у Херцег Новом.

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, прослављајући четврте недјеље поста великог духовника и великог Светитеља Цркве Божије – Светог Јована Лествичника, размишљамо сви, читајући његова дјела, а посебно његово најпознатије дјело ,,Лествица“ гдје се ми налазимо на путу ка Христу и ка своме спасењу.

Свети Јован Лествичник је један од најдубљих и, слободно можемо рећи савременим језиком, један од најбољих хирурга душе који нам јасно показује оно што човјек треба да прође и у чему треба да огледа своју душу да би знао да ли се налази на правом путу спасења. Да не живи у заблуди читав свој живот да би на крају, ако није ишао истинским путем ка Христу, завршио, како је говорио велики светитељ Цркве Христове Свети Владика Николај, у земљи Недођији.

Дакле, ако човјек не иде путем истинитим, односно путем истине, он завршава у земљи Недођији, оној земљи о којој је он фантазирао читавог свог живота, никада се не сусревши са Христом, макар био и сваког дана у цркви. Потребно је да човјек размишља о својој души исправљајући и коригујући, својим умом, себе да би остао на правом путу Истине. Јер истина као појам се везује са личношћу Христовом, Који за себе каже да је Он: Пут, Истина и Живот. Ми, као хришћани, се не срећемо са истином као неком науком, теоријом или чак идеологијом, у коме су, овом свијету, многе идеологије покушале да буду истина и водиља. Међутим, показало се да су многе биле велики промашаји и завршавале су управо у земљи Недођији, као и многобојне цивилизације кроз све вијекове од постања свијета.

Ми се сусрећемо са Христом као са истином и као са личношћу, са Оним Који се усељава у наше срце, познајући кроз то истину живота и истину Светог јеванђеља. Наш циљ је да се сусретнемо са Христом, а то не можемо ако живимо у лажи, ако идемо путем који не води ка Њему.

Свети Јован Лествичник у својој ,,Лествици“ објашњава који је то истинити пут и како човјек треба да постави своје спасење на прави начин да не би залутао. Између осталог, за нас као хришћане, једини спасоносни пут повратка Богу јесте покајање. Лествичник има једну мисао која дивно објашњава шта је то истинско покајање. Многи док лутају питајући се шта је покајање, причајући о њему, не знају како се оно пројављује у нашем животу да бисмо знали да смо на правом путу. И зато Свети Јован Лествичник каже да многи говоре о покајању, многи чак можда и мисле да се кају. Међутим, колико смо у истинском покајању показује нама начин на који човјек трпи када га неко ружи или о њему говори ружне ствари. Човјек може да замишља да се каје, да фантазира да је у покајању, међутим срце човјека, наше унутарње биће, ће нам показати да ли смо на путу покајања по начину како трпимо невоље у животу. То можемо да видимо, не у неком далеком временском периоду него сваког дана и сваког трена, данас, овог тренутка. И кад изађемо из овог храма исто можемо да видимо да ли се налазимо на истинском путу  покајања. То ће нам показати наше срце на начин како трпимо невоље које нас сналазе. Још и овдје, у храму, можемо то да видимо ако обратимо пажњу на своје понашање и и то да ли имамо покајања. Ако нам смета овај или онај, ако нам смета шта ко прича, како се ко обукао или стао. По томе како трпимо невоље видјећемо да ли смо на путу покајања. Ако човјек нема истинског покајањ, он неминовно велича себе и као такав не може бити покоран и не може ништа и никога да трпи осим оно што он сам хоће да спроведе у животу а то је потпуни промашај. Управо је то оно што Лестичник наглашава када каже да многи само говоре да се кају. Можда, каже он, они заиста и мисле и да се кају, али срце, односно начин како трпимо увреде, показује да ли се истински кајемо. Онај који је у покајању, прије свега, неће видјети туђе гријехе, што значи да неће ни осуђивати ни људе ни догађаје који се дешавају око њега, нити оно што види својим чулима. Дакле, неће никада осуђивати било кога или било шта у овоме свијету. Ту већ видимо гдје се налазимо, гдје је наше мјесто и колико смо заиста у заједници са Богом. Видимо и колико смо, заиста, достојни да се причешћујемо Тијелом и Крвљу Господњом. Ми хришћани смо призвани да се сједињујемо са Богом кроз Свето причешће. Дакле, да се додирујемо са Њим, да нас прожима енергија Божија и да осјетимо Бога какав је по укусу, како изгледа Бог. Али, ако не живомо исправним животом, само овај примјер – ако осуђујемо друге, ако не трпимо када нас неко куди и говори о нама рђаве ријечи, ако не можемо да трпимо невоље, ако немамо стрпљења за неке тешке животне околности које нас снађу, све су то показатељи да немамо покајања и да се нисмо сусрели са Богом.

О томе највише треба да водимо рачуна. Да себе видимо у реалном свијетлу и у реалном односу са Богом. Да би се одржали на том путу потребно је да учинимо један велики напор воље. Чему наша молитва? Чему наш пост ако не идемо правим путем? Ако наш пост и молитва нису плод нашег исправног пута све је то узалудно, узалуд  онда и постимо и узалуд се молимо. Ако плод свега тога није да имамо силу да можемо да трпимо невоље без роптања, без мржње према било коме, и прије свега да зауставимо осуђивање – ,,најстрашнији канцер овога вијека“ како је говорио Свети Теофан Затворник. Свети Теофан је говорећи о овом вијеку у коме ми сада живимо говорио да је то вијек осуђивања других.

Најгора пошаст која се јавила у хришћанском свијету јесте осуђивање других. И то је смрт. Вјерујте да је то смрт душе. Душа која осуђује другог је мртва. И, ако до краја остане у том стању осуђивања остаће мртва у вјечности зато што се, осуђивањем других, одрекла Бога. И ако је човјек крштен, и ако је на крштењу рекао оне ријечи: сједињујем се са Христом, ако осуђује он се одриче Бога јер нашим дјелима и ријечима одређујемо и наш однос са Богом. Не оним што фантазирамо, приказујући лажне маске пред другим људима, представљајући се да смо добри, него оним што живимо и радимо у свом срцу и свом унутарњем бићу.

Зато Христос каже: Оно што радите у тајности, прповиједаће се на крововима. Све ће се то видјети и све се то види у духовном свијету. Бог то види. Од Бога не можете сакрити да сте блудници, да сте лопови, да крадете и лажете друге. Не можемо ништа да сакријемо. Бог све то види и гледа са жаљењем, али је потребно да и ти сам то видиш да би се покајао. Христос, односно Свето јеванђеље, нам показује пут покајања и позива нас на покајање. Свети Јован Лествичник, само кроз ову једну мисао, нам показује да ли смо на путу покајања и да ли наш живот иде погрешним, односно паралелним, путем гдје нам се чини да идемо ка Христу док се у ствари са  Њим не сусрећемо. Христос је Истина, није лаж, није лицемјерје, није гријех. Христос и гријех немају никакве везе. Како онда можемо да кажемо да смо са Христом ако гријешимо: ако блудничимо, ако крадемо, ако отимамо, ако убијамо? Како можемо да кажемо да смо са Христом? Нисмо са Христом! Будите сигурни, свако ко таква дјела чини макар и у својим мислима, одвојен је од Христа и биће осуђен ако га смрт затекне у таквом стању. То говори Свети Јован Лествичник у својим мислима о покајању. То је пакао. Такав човјек је у паклу јер не служи Христу већ себи, гријеху, а онда и демонима. Зато Христос и каже у Јеванђељу да ће таква душа завршити у наручју демона јер је њима служила тиме што је осуђивала друге.

Ми се не плашимо тога? Па зар то није смрт душе? Зар наша душа није умрла ако немамо страха од тога гдје ће она завршити? Ми се плашимо од тога шта ћемо да једемо и да ли имамо нешто, хоћемо ли бити сиромашни, хоћемо ли се разбољети, а не размишљамо шта ће бити ако завршимо у вјечном паклу, у вјечном огњу? Шта ћемо тада? Овај живот ће проћи. Можда ћемо у њему морати да истрпимо нешто мало колико год да је – мало је, а шта ако то после буде наша вјечност?

Дакле, морамо себе да доведемо у хришћански ред ако мислимо да служимо Богу и да на истински начин будемо са Њим. То ће онда бити извор наше радости и наше среће у овом животу. Пренијеће се и у вјечни живот ако тај подвиг изнесемо до краја нашег живота. Јер нам ништа не вреди ако добро почнемо, а лоше завршимо. У сваком тренутку ми можемо да скренемо са пута, сваком својом малом непажњом, опуштањем, везивањем за овај свијет. Све нас то може такве одвести у вјечност, а да не успијемо да се покајемо. Дакле, запамтимо добро! Није Свети  Јован Лествичник случајно стављен да се прославља недјеља њему посвећена управо у току Великог поста да нас поново и поново, сваке године, подсјети на исту ствар, на покајање.

Какво је наше покајање? Да ли ми само размишљамо о њему или је наше покајање истинско и дјелатно, оно које нас сједињује са Богом? Ми који се сједињујемо са Богом, имаћемо и дјелатно покајање, у чему ће нам Бог помагати јер не можемо ми да се кајемо сами од себе, без Бога. Срце наше ће нам показати да ли се кајемо по томе како трпимо невоље. Не треба нам друго огледало у животу него само то да видимо. На који начин трпимо невоље, искушења која нас сналазе и своје ближње око себе. Ако их осуђујемо и оговарамо, ми смо мртви. То је смрт, и то је пакао. То добро запамтимо! Данас се плаше да помињу смрт, па кажу: Немојте да плашите људе, осјетљиви су. Па шта ако су осјетљиви? Ако им нико не буде рекао ко ће онда да се спасе? Како ће да се спасу ако не знају? Морају да знају и морају да се покају! Нешто мора да покрене људе. Па, није Јеванђеље написано да човјек не говори о томе, да не чита или да прескаче оно што му се не свиђа. Одатле су и дошле све јереси, јер су људи прескакали, узимајући само оно што им се свиђа и то тумачећи.

Истинско Православље је испуњавање читавог Јеванђеља и то је наш смисао живота. Нас Бог призива љубављу. Љубав је оно чиме нас Он призива, али не на логичан начин, на начин логике овога свијета и онако како ми то замишљамо. Зато морамо имати ово огледало не само у овој реченици Светог Јована Лествичника. Има их он безброј од којих свака може да нам буде спасоносна, ако једну макар узмемо да испуњавамо трудећи се да је до краја испунимо. Зато обратимо добро пажњу. Не дозволимо да нас обмањује дух овога свијета гледањем по интренету и тражењем одговора на лажним мјестима.

Овдје је једини истински одговор и овдје човјек пролази свој живот. Да би се сусрео, у Цркви Божијој, са Христом човјек мора да поднесе и своје распеће и тегобе јер све то Бог даје човјеку ради његовог спасења. Помолимо се зато данас Светом Јовану Лествичнику да нам помогне на том путу. Запишимо на таблицама свог срца шта треба да радимо и како треба да изгледамо и сваког се дана подсјећајмо. Онда ћемо и своју пажњу усмјерити ка томе, онда ће и наше душевне силе да се покрену да нам помогну у томе. Не треба да се расејавамо на излишне и сувишне ствари овога свијета. О онда ћемо добити истинску силу од Бога, а помоћи ће нам и  Пресвета Богородица, да идемо тим уским путем истинског покајања, путем неосуђивања других, путем осуђивања самога себе.

Дакле, није потребно само да не осуђујемо друге, потребно је и да осуђујемо сами себе. Треба тај процес да окренемо у једном другом смјеру да би осјетили и видјели да је Бог са нама, да би имали истинско покајање, да би имали плач, да би добили и осјетити ослобођење од својих гријехова. Тада ће  се Христос уселити у наше срце и онда ћемо моћи истински да се одмарамо у словесном односу са Њим и да осјетимо, и овдје, у овом животу, шта то значи и какав је укус вјечног живота и Царства небеског, Царства Оца, Сина и Светога Духа. Амин

https://mitropolija.com/2024/04/14/otac-makarije-najgora-posast-koja-se-javila-u-hriscanskom-svijetu-jeste-osudjivanje-drugih/

Понеки пут свако од нас у своме животу доживи такве падове какве нисмо ни сањали да могу да нам се десе. Живећи врло често у илузији моралног савршенства сами себе приморавамо да постанемо “светитељима“ и то пре свега да би се другима приказали као добри људи и хришћани. И онда одједном деси се такав пад да као кула од карата почиње да се руши Вавилонска кула наше духовне и моралне умишљености.
Такав један пад десио се свештенику Николаосу како је он сам то посведочио тадашњем младом студенту медицине, а данас доктору и свештенику Евангелосу Папаниколау, захваљујући којем смо чули и ово чудесно житије.
Наиме, школске године 1987. тадашњи студент Евангелос заједно са својим пријатељима студентима медицине био је послат од стране Медицинског факултета у Атини на обавезну праксу у Психијатрију “Дафни” и то на одељење лечења од зависности од алкохола и наркоманије.
Дошавши у Клинику приметио је међу болесницима и једног римокатоличког свештеника, који је био врло уредан и педантан док је његово понашање одавало да је у питању један врло образован и учтив човек. Студент Евангелос био је врло побожан и волио је византијско појање, и често је ишао у једну другу Болницу за лимоидне болести у атинском предграђу Светој Варвари. Тамо је служио блаженопочивши старац Евеменије Сардикакис, духовно чедо Светог Никифора губавог. Своје школске распусте Евангелос је проводио на Светој Гори где је постао духовно чедо Светог Старца Јефрема Катунакијског и Пајсија Светогорца.
Као такав млади студент Евангелос мислио је да има духовно искуство, као и што многи ми мислимо ако имамo старца светог живота, да смо аутомаски и ми свети, међутим то није баш тако.
Видевши приликом те прве посете оца Николаоса студент Евангелос рекао је у себи “хвала Богу да није православни свештеник овде на Психијатрији већ овај римокатолички!“ Иако је приметио да отац Николаос има лепе господске манире и да све фино односи са осталим пацијентима, рекао је у себи да је то та спољашна римокатоличко-протестантска углађеност.
Тако створивши у себи слику о оцу Николаосу о једном врло културном пацијенту ипак је млади студент био у себи изненађен са којим су се поштовањем опходили према њему остали болесници и како су га пажљиво слушали.
Причајући са осталим болесницима о оцу Николаосу увидио је да није као остали западњачки свештеници који мисионаре са наметањем хришћанске вере, како су радили и раде римокатолички мисионари широм света, кобајаги бринући се за спасење човечанства.
По сведочењу осталих болесника отац Николаос иако и сам на терапији, био је врло пажљив и стрпљив слушалац свачије муке и проблема, без да држи час веронауке и моралног исправљања било коме, као што би рекли код нас “без да попује”. Једна унутрашња сила излазила је из њега и привлачила болеснике, медицинско особље, а на крају и самог младог студента Евангелоса.
Једно велико изненађење, а тиме уједно и шок, које је тада доживео причајући са болесницима о оцу Николаосу било је да он заправо није био римокатолички свештеник већ наш православни свештеник из грчке дијаспоре у Америци. Тиме је уједно и прва лажна духовна маска пала са лица душе студента Евангелоса, који је увидио, а и сам то исповеда, да је спољашни изглед врло често обмана за истинско духовно стање.
Сви смо навикли да православно свешетенство има дугу браду, а монаштво и косу, да су озбиљни, помало намргођени и да притом лако судимо оним владикам и свештеницима који имају кратаку косу и браду и који су више насмејани него тужни. Та лажна слика коју носимо у себи врло често нас одводи у грех осуђивања и постављања себе изнад других, као да смо ми сами духовно савршениjи.
Видевши да је пала та прва маска Евангелос је одлучио другог дана да приђе свешетенику Николаосу и да започне са њим разговор. Од тада почиње једно од најнеобичнијих путовања у животу младог студента где кроз разговор са свештеником Николаосом бива ношен из изненађења у изненађење.
Као и сваки млади човек Евангелос је хтио да сазна што више детаља из живота оца Николаоса, а пре свега како то да један свештеник постане овисан о алкохолу и да заврши на терапији.
Отац Николаос, који је те 1987. године имао око 53 година, рођен је у Америци од родитеља из Македоније, највероватније из Катерине. Већину својих летњих распуста провео је код своје побожне баке и деке у Катерини, а пошто је близу Света Гора чим је мало порастао скоро свако лето ишао је на поклоњење светињама Атоса.
У Америци је уписао Богословски факултет Часног крста у Бостону, и за професоре је имао оца Јована Романидиса и оца Георгија Флоровског, који му је био и духовник. Боравећи на Светој Гори упознао је Светога старца Јосифа Исихасту који га је научио умно-срдачној молитви и борби са помислима.
У личности оца Николаоса сусреле су се и уједниле у његовој души три духовна великана 20. века, васељенски свеправославни протојереј Георгије Флоровски, један од највећих богослова протеклог века, отац Јован Романидис који је својим животом и књигама описао оно што је живио Свети Старац Јосиф Исихаста, враћајући Православно исихастичко богословље на катедре Богословских факултета у Атини и Солуну.
Ипак, како да се деси пад, и то у зависност од алкохола, једном таквом ученику тако великих учитеља какве је имао отац Николаос, запитао се млади студент Евангелос. Зар вас сећање на тако велике духовнике нијес сачувало?
“Дете моје, зар се не сећаш шта је рекао Бог Светом апостолу Павлу кад га је молио да му уклони искушење, довољно ти је моја благодат, заједно са њом се бори да се спасеш. Тако је исто и у моме случају…“
Међутим, млади студент не потпуно задовољан одговором рекао је да је шокиран што је видио једног православног свештеника да је постао зависан од алкохола и да се налази на лечењу у Психијатриској клиници.
А одговор је био такав да је не само Евангелосу него и свима нама духовно и морално умишљеним, и кобајаги скандализованим и шокираним, зачепио уста на сва времена.
“Нисам те шокирао дете моје, већ сам те највероватније преплашио, јер си схватио да сам и ја као и ти био некада млад и да сам имао унутрашњу сигурност, и да нисам имао ову страст, а сада си се ти највероватније уплашио променљивости људске природе.“
Значи, није био у ствари шокиран и скандализован, већ преплашен због променљивости људске природе. Ми смо врло често самодовољни, мислимо да смо чисти јер нисмо пали у неке грехове и врло често се бојимо да не изгубимо моралну чистоћу и да не учинимо некакву грешку, и тиме да изгубимо добро мишљење о нама самима, као и добро мишљење које имају други о нама. Ипак пре свега се бојимо да не изгубимо добро мишљење о нама самима.
Оно што је схватио млади студент тада је да je духовно искуство, као и присуство благодати Божије, чувало оца Николаоса, јер је кроз смирење говорио, ма шта да направио и у који грех пао, држаћу се Господа Христа и викаћу “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног и спаси како умеш и знаш“ .
Притом је отац Николаос рекао нешто толико дубоко што је најдубљи израз смирења: “Док боравим овде на Психијатрији говорим: Боже мој, сви ови овде болесници ће се спастити док ћу ја у пакао, и ако се деси да се и ја спасем, то ће бити због њихових молитава за мене грешног.“ Тада је погледао Евангелоса упутивши кроз њега реч свима младима: “Твоја младост је лош саветник као и мени некада, али са временом ће се повећавати благодат у теби и надаћеш се само у Христа и Богородицу.“
“Верујем у милост Божију која дарује Рај онима који мисле, верују да су ван Раја“, закључио је отац Николоаос.
Видевши духовну жеђ, али и искреност младог студента, на крају је отац Николоас признао оно што је била тајна коју је само знао директор Психијатрије, који је био пријатељ оца Николаоса. Наиме, отац Николаос је дошао у Атину због конкурса на место професора Атинског универзитета, али пошто се конкурс одужио договорио се са својим пријатељем, директором Психијатријске болнице у Дафнију (предграђе Атине) да проведе једно време са болесницима на Психијатрији као болестан, иако заправо није био болестан.
Уствари његов боравак у болници био је споља гледајући дио једног научног пројекта за који нико није смио знати, јер се отац Николаос специјализовао у Америци у области „зависности од алкохолизма и наркоманије”. Боравећи у болници кобајаги као један од болесника, он је вршио своја научна истраживања у очима медицине, али као свештеник био је један од ретких који је без проповедања са cвојим молитвним исхастичиким присуством истеривао зле духове из болеснике, тако да ко год је изашао из болнице у периоду док је боравио отац Николаос, одлазио je духовно и психички излечен и више се никад није враћао.
Његово жеља да задобије професорско место у Атини није била плод гордости да задобије неко боље место у друштву, које долази са тим положајем, јер је већ био професор на једном од најпрестижних Универзитета у свету на Харварду, где је наследио оца Георгија Флоровског на Катедри за паламистичке студије. Хтио је да се врати у отаџбину и да пренесе искуство својих учитеља новим генерацијама богослова и свештеника. Нажалост на Атинском универзитету нису имали слуха за њега, као ни за његовог учитеља оца Георгија Флоровског кога су одбили 30 година двадесетог века.
Кад је све то сазнао млади студент Евангелос био је изненађен, стога га је упито: “Ма како сте могли оставити жену и четвoро деце и положај на Харвадру и дођете овде на психијатрију здрав, зар нисте полудели овде након толико месеци?“
Отац Николаос му је одговорио: “Ма шта кажеш, да сам полудио!?! Присило сам се да останем овде! Било је то једно искуство као да те постављају у гроб. Да знаш колико сам пуно пријатеља Христових овде упознао, који сматрају да нису достојни Раја док уствари ја их већ видим у Рају. Раширило се срце моје овде на психијатрији и размишљам о часу кад ћу да се упокојим уздајући се у милост Божију, у милост Цркве и њених молитва.”
Те речи биле су пророчке јер већ следећи дан кад је добио дозоволу да изађе из болнице на викенд, отишао је да се духовно напоји у један манастир близу Атине. Одслужио је Божанствену литугију баш на Теодорову суботе и после примања Светих дарова, пришао је Часној трпези да јој се поклони и ту пред њом испустио је душу своју Господу за кога је живио, жртвујући сав комфор једног угодног професорског живота у Америци зарад ближњих у Психијатријској установи “Дафни”.
Отац Николаос, смирени слуга Божији, ученик великих отаца Цркве 20 века и професор на Харварду потпуно је презрео славу, богатство и част овог света зарад тога да се уподоби самом Подвигоначелнику смирења Господу Исусу Христу, који се јавио на земљи и са људима поживеo, оваплотивши се од Свете Дјеве, понизевши Себе узео обличје слуге и постао једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе Његове.

https://mitropolija.com/2021/03/02/nesvakidasnji-svestenik-na-terapiji-od-alkoholizma-na-psihijatriji-u-atini/

Када покушавамо да објаснимо истину, обично кажемо да је то нешто што се не мења, односно да сведочи о суштинама, законима, процесима и догађајима који су такви – такви какви јесу.
Истина не трпи утицај, исправке или ограничења. Истина је константна , јер не зависи од човека, односно можемо је само опажати, а не стварати.
Само Онај Који је истина смишља, ствара и благосиља истину у суштинама, законима, процесима и догађајима!
Бог је истинит ! Он је стваран ! Он је творац и заштитник истине о суштинама, законима, процесима и догађајима!
Шта је лаж?
Ако је истина увек иста и не можемо да је створимо, лаж није увек иста, јер је променљива према потреби, а можемо и да креирамо лаж , односно измислимо је према потреби и сврси!
Лаж трпи оплемењивања, утицаје, експанзије, а све да би се истина што успешније искривила или потиснула !
Лаж је агресија на истину , јер лаж завиди и мрзи истину и увек има за циљ да се прогласи "истином"!
Бог није лаж! Лаж је Богу неприхватљива јер је деструктивна и отровна! Бог није творац лажи, јер лаж уништава и трује све што је Он осмислио, створио и благословио у свим суштинама, законима, процесима и догађајима!
Шта је незнање, а шта знање?
Ако се истина и лаж некако могу објаснити речима, незнање и знање је мало теже!
Незнање је последица! Свест о незнању су врата знања!
Знање је спознаја истине, али и лажи!
Знање је светлост ума, храна за мозак, сазревање осећања, слобода и достојанство личности !
У незнању су свест и савест или неактивне или збуњене!
У знању, свест и савест су активне и чврсто усмерене ка истини, здравом, хармоничном и добром!
Бог нас подстиче да ово схватимо! Бог је наш једини прави учитељ праве истине !
О познавању незнања и послушности
 „И Господ Бог узе човека, кога је створио, и уведе га у врт Едемски, да га обрађује и чува. И заповеди Господ Бог човеку и рече: „Са сваког дрвета у врту можеш јести, осим са дрвета познања добра и зла; не једите од њега; јер у онај дан када га окусите, умријећете“ (Пост. 2, 15-17).
Наши прародитељи Адам и Ева пре пада имали су ум неоскврњен злом и његовим манифестацијама: завист, гордост, себичност, сујета, лаж, потреба да владају другима... али упркос чистом уму и присуству силе/ благодат Светог Духа изабрали су непослушности Оцу небеском и изабрали су, трагично, да се повинују „оцу лажи“ и тако су изабрали да познају смрт и да постоје у незнању !
Хиљаде година је прошло након трагичног догађаја сазнања смрти !
Преко две хиљаде година од искупитељске крсне жртве Христове!
Преко две хиљаде година од Педесетнице, када је срж новозаветног народа Божијег – Црква била испуњена силом и руководством Духа Светога и добила бесплатно савршено знање о ономе што треба разумети!
Данас, и поред милиона светих сведока који су истински разумели и спознали живот, данас, нажалост, многи чине исту грешку као и наши преци, нису послушни Оцу Небеском, већ себи, тачније оном оцу лажи“, који их, скривен у збуњеном, усредсређеном на гордост, тврдоглавом и богозавидном уму, хипнотише пожудом, обожавањем ега, лењошћу и бирањем смрти.
О, каква проклета и опака лаж која је лагала на исти начин хиљадама година: "Имајте себе без Бога!"
А Бог, Отац наш, сведочи нам до данас: Дај ми себе да би ме имао у вечности!

протопрезвитер Ивица Тодоров

https://liturgija.mk

Чак и међу религиозним људима који су одлучили да свој живот посвете молитви и служењу другима, постоје поремећаји повезани са опсесивно-компулзивним поремећајем. У овим случајевима, слично као и са другим људима, поремећај се подчињава истој логици, која се заснива на оном што сачињава искуставо особе.

Зато код религиозних људи не треба умањивати квалитет њихове тежње за врлином и вером: патологија се, једноставно, налази у убеђењима.

Психопатологија се, такође, у овом случају може ефикасно ставити под контролу и бити решена адекватним терапијским путем.

Пример у овој области је парох из малог села у јужној Италији који је дошао у Центар за стратешку терапију због проблема са низом компулзивних умилостивљавајућих ритуала који су га натерали да компулзивно врти бројаницу током целог дана, што није било толико повезано са истинским чином вере и молитве, већ са страхом да би се могле десити непријатне ствари које би могле угрозити његов живот или животе њему блиских људи.

У вези са његовим опсесивним страхом, откривеним током терапијског истраживања, постављено му је ово питање: „Када ујутро понављате молитве на бројаници, да ли ви радите нешто чиме одајете почаст свом Богу, коме служите, или тај чин заправо користите у своје патолошке сврхе?“ Ово питање је дубоко утицало на свштеника и створило је један нови сценарио, нудећи другачију перспективу из које се може сагледати његова ситуација. Свештеник је тада признао да то чини из својих патолошких разлога. Дијалог је настављен још једним питањем: „Да ли је покушај да умирите свој страх да ће се нешто лоше десити, молитва или егоистичан чин?“ Човек је још једном признао да је заправо његов чин постао егоистичан: овако понављање молитава служило му је да се смири због претећих мисли које су му долазиле у главу. Затим га је питао: „Дакле, када се молите, да ли присилно поштујете Бога или Га вређате?“ Човек није могао а да не призна да на тај начин ризикује да увреди Бога, и да такав његов став не изражава поштовање Бога.

„Ако се молите Богу из своје рачунице, ви обешчашћујете своју улогу пастира и чините озбиљан грех… пошто сте ви позвани да надгледате да се молитва врши исправно… Имајте на уму да, када се будете молили на такав начин наредних дана, ви ћете вређати свог Бога, а не поштовати Га. Запамтите све ово, а када осетите неодољиву компулзивну жељу да поновите молитву или друге ритуале, помислите да су то лажне молитве засноване на жељи за личном добити… и ја не тражим од вас да добровољно контролишете своју принуду…  ви сте већ покушали то да урадите, али безуспешно… само желим да размислите шта заиста радите када понављате те молитве изазване вашим страхом.“

Дакле, емоција страха је коришћена као корисна терапеутска полуга. Страх да не увреди Бога коме је свештеник одлучио да посвети свој живот постао је терапеутски страх у односу на његову патологију и опсесије, што га је довело до вршења ритуала који су постали праве компулзије.

Ускоро, пацијент је престао да обавља патолошке ритуале и почео је да се моли на начин који је за њега био права духовна храна и омогућио му да живи живот, служећи свом позиву.

Следећи, много озбиљнији случај тицао се младића исламске вероисповести који је допутовао из Дубаија само да би покушао да превазиђе онеспособљавајући облик ОКП. Због својих религиозних опсесија, био је принуђен да се дуго умива пре свакодневних молитвених обреда како би заиста био чист пред својим Богом, толико дуго да више није могао ништа друго да ради током дана.

У оба случаја, код пацијената је постојала јака вера, религиозна или не, или јак морал. У овим случајевима,  коришћена су морална уверења или референце у које се уграђује патолошки страх као погодна полуга за стварање терапеутског страха који одговара идеалима и вредностима саме особа.

У закључку, позајмљујем стихове Алде Мерини: „Лепота није ништа друго до распад палог мрака, и светлост која је просијала.

https://poznajsebe.wordpress.com

Окрутност са становишта световног човека разликује се од суровости верника. Морамо признати: од нецрквених људи има доста притужби на нас у том погледу. Замерке се обично заснивају на текстовима Старог завета: посебна суровост, убиство, крв, освета и тако даље. У Новом завету постоје и епизоде које изазивају збуњеност чак и међу верницима. Једном речју, данас разматрамо једно дискутабилно питање.
Можемо објаснити суровост Старог завета. Да би се сачувала вера бар у једном народу, биле су неопходне овакве мере без преседана о којима читамо. Све је то било неопходно да би се човечанство спасило, да би се након извесног времена појавио Месија. Запазимо да је и само помирење било сурово: оно је постигнуто страшним страдањем Христовим на крсту. С тим у вези, људи такође имају питања: зашто је то морало бити тако страшно? Зар није постојао једноставнији начин? Уосталом, Бог је свемогућ, како би нас иначе спасио! Како одговорити на ова питања? – Да, ове мере су биле неопходне, као што су понекад неопходне хитне и болне хируршке мере. Понекад изгледају и сурове, али доводе до излечења болесника.
Да, било је много сурових страница у историји наше Цркве, али им се понекад додају чињенице и догађаји који немају везе са хришћанством. На пример, сећате се живота свете равноапостолне кнегиње Олге, која је веома сурово осветила смрт свог мужа. Шта да кажем? - ови догађаји су се десили и пре него што је принцеза постала хришћанка. Хришћанство је примила много касније, након чега се доста променила. Да, код нас се дешава да свиреп паганин постане дубоко религиозна особа, па чак и светац.
Шта тек рећи о историји Цркве, ако и у Јеванђељу има двосмислених епизода! На пример, када је Христос бичем истерао трговце из храма, да ли је то суровост? Или је то ревност праведника, о којој се говори у једном од пророчанстава: „А ученици се његови опоменуше да у писму стоји: ревност за кућу твоју изједе ме.“ (Јн. 2,17)? Верујем да то није била суровост, већ правда према онима који су се бунили и чинили непристојност у дому Божијем.
Ако оптужимо Христа за суровост, шта је онда са блудницом коју је требало каменовати, пошто нико у то време није укинуо Мојсијев закон? Да ли је био окрутан према њој? - наравно да не. Или ова епизода: „А кад се навршише дани узећа његова, он намјери да иде право у Јерусалим. И посла гласнике пред лицем својијем; и они отидоше и дођоше у село Самарјанско да му уготове гдје ће ноћити. И не примише га; јер видјеше да иде у Јерусалим. А кад видјеше ученици његови Јаков и Јован, рекоше: Господе! хоћеш ли да речемо да огањ сиђе с неба и да их истријеби као и Илија што учини? А он окренувши се запријети им и рече: не знате каквога сте ви духа; Јер син човјечиј није дошао да погуби душе човјечије него да сачува. И отидоше у друго село.“ (Лк. 9, 51-56).“
Да, постоји пето поглавље Дела апостолских, које говори о Ананијиној и Сафириној смрти, али опет, да ли је то суровост у ситуацији када људи лажу не човека, већ Бога? При тумачењу текстова Светог писма много тога се мора узети у обзир и правилно тумачити.
Да ли је прихватљиво да хришћанин буде окрутан? Хајде да то схватимо. С једне стране, наравно да не. Насиље у породици, ратови, братоубилачки сукоби, пљачке, убиства су неприхватљиви. То је разумљиво не само хришћанима, већ свим разумним људима.
С друге стране, постоји традиционални пример: рат. Ако говоримо о заштити најмилијих и сродника, а ви идете да положите живот за своје пријатеље, онда показујете највиши степен љубави у хришћанском схватању речи. Али ако хришћанин почне да се свети, ово је пут нигде не води. Освета је страшна ствар, рак душе, слична зависти и поносу.
Живот се много разликује од теорије, није све тако како пише у књигама. Догађају се разне ствари. Да, треба да се трудимо да будемо љубазни, да читамо свете оце, да се учимо смирењу, да праштамо ближњима и тако даље, али понекад треба да реагујемо према ситуацији. Наравно, суровост је психички поремећај. Особа у бесу, иритацији је неадекватна. Али понекад је потребна одређена мера окрутности. Хришћанин мора да схвати да је његов задатак да тражи средину и одржава разум у најтежим околностима. Чак и у рату човек бира: да нападне - или да брани, да мучи - или да заустави мучитеље и мучење.
Још једна важна нијанса: не мешајте окрутност и грубост. Окрутност је психички поремећај, а грубост је или карактерна особина или мера због нужде. Чврста особа може бити лојална, симпатична, пристојна, односно њена чврстина дефинитивно није грех. Што се тиче грубости као неопходне мере у односу на друге људе, верујем да је чак и у нашем толерантном друштву недостаје. Да је више ригидности у неким питањима, било би више реда.
Хришћани често погрешно схватају понизност. Не можете понизно толерисати подлост или прихватити понижење. Понизност није слабост и недостатак воље. Светитељи кажу да је смирење свест о сопственим гресима. Човек разуме да је грешник, да је болестан, да је смртно рањен грехом и потребан му је Спаситељ који ће га исцелити и спасити. Он схвата да свет лежи у злу и да му се догодила трагедија космичких размера. Целокупна творевина Божија је оштећена – и човек такође. Покајани грешник је скромна особа. Али бескичменост и слаб карактер немају никакве везе са понизношћу. Напротив, проблеми менталног здравља и духовног развоја се појављује већ овде.
Ово је веома важно разумети, као и чињеницу да је строгост према неким људима неопходна мера. Штавише: особа која се стално савија под другима може једног дана да се ослободи и постане невероватно сурова према онима којима није могла да узврати. Он се свети за сва своја понижења, издаје онога пред ким се понизио и с њим се понаша на посебно суров начин.
Детињство сам провео у спорту, бавио сам се борилачким вештинама, а тренер нам је увек говорио: „Момци, ваше руке су ваше оружје. Користите их само за самоодбрану. Никада немојте користити своје вештине да бисте их показали или демонстрирали на некоме.”
Често људи, који не показују окрутност према другима, то изливају на своје вољене - своје жене и децу. Ово је ланчана реакција: тата је окрутност добио од свог шефа на послу, дошао кући и напао своју жену, жена се онда обрушила на децу. Истовремено, одрасли не доживљавају своје поступке као окрутност, штавише, насиље у породици код неких православаца сматра се нормом. Има и свештеника који у својим беседама кажу да је прихватљиво савити жену преко колена. Верујем да су сви који то тврде очигледно били трауматизовани као деца.
Чуо сам од једног свештеника: односе у породици треба градити само уз помоћ наклоности и љубави. На овај начин увек можете постићи договор са својом женом. Ако се жена осећа вољеном, она ће се одазвати свим срцем и душом, и то ће створити рајску атмосферу у породици. Исто важи и за децу – али са њима треба бити опрезан у овој ствари како би се спречили фанатизам и идолопоклонство. Важно је не тући децу и не терати их да живе животом који није њихов, али је потребно поставити им границе.
Завршио бих речима апостола Павла: „Не буди побеђен злом, него побеђуј зло добрим." Сматрам да некажњивост зла рађа безакоње. Да, морате да балансирате на веома финој линији. Тешко је, али живот вас обавезује на то.

протојереј Константин Лисњак

https://gorlovka-eparhia.com.ua

Дошао је на разговор један четрнаестогодишњи младић, у пратњи мајке. Била је то слика сина каквог би сви желели да имају: леп, културан, паметан. Мајка је била такође онаква какву би би свако дете пожелело: лепа, паметна, пуна разумевања. Проблем је настао када је „златни дечак” почео да тражи од мајке помоћ око нечег чудног са чиме више није могао да се носи и што га је „чинило неуспешним”. Наиме, када спрема нешто до чега му је стало и што воли, он то мора многократно да проверава. Он обично увече спрема торбу за школу и онда је неколико пута проверава јер сумња да је нешто заборавио. Осим тога, када изађе из куће, проверава да ли је узео кључеве. Родитељи су му поверили одговорност да са четрнаест година чува кључеве од куће. Добио је, такође, и новац, први новчаник, личну карту и дечак је почео опсесивно да проверава да није ништа изгубио. Живот и школа за њега постали су велико оптерећење јер младић више пута мора да чита сваку реченицу јер није сигуран да ће је запамтити, због чега му ништа не иде од руке. У његовој соби све мора бити у тачно одређеном положају, а мајци не дозвољава да сређује његову собу. Одлучно говори: „Сам ћу очистити своју собу“. У почетку је мајка била чак веома задовољна, а онда је схватила да када је дошла да му пожели „лаку ноћ“, сат, новчаник, фасцикла, ципеле, џемпер, све ситнице су увек биле у истом положају. Тада је схватила да нешто није у реду. Вишак врлине претвара се у недостатак. Син тражи помоћ и мајка покушава да му помогне тако што почиње да заједно са њим проверава ствари. Нажалост, ова добра намера се претвара у штету: мајка потврђује оправданост дечакових сумњи. И, као што се често дешава, сада имамо две опсесивно-компулзивне особе. Проблем је такође постао централна тема у породици. Дечак је једино дете, мајка не ради и потпуно је посвећене добром васпитању детета. Истражујући ово питање, открио сам који су то покушаји решења проблема били неуспешни и како су они, иако разумни и вођени најбољим принципима, још више поспешили проблем. Стога сам позвао мајку да од сада само посматра, без мешања, и да апсолутно престане да проверава и уверава сина у било шта. Све ово сам говорио у присутству сина, доказујући им да је раније њихово разумно понашање на крају погоршало проблем. Када чланови породице учествују у ритуалима, први корак у терапији је рушење односа који подстиче проблем; иначе је немогуће умешати се у ритуале које субјект чини самостално. Међутим, то треба учинити након демонстрирања такве опасности у присуству пацијента, а не само родитеља. Ако не добијете пристанак дечака, долази до сукоба између родитеља који више не желе да помогну сину и сина који тражи помоћ, што на крају само погоршава проблем. У таквим случајевима увек побеђује болесни субјект: родитељи пре или касније попуштају, а ви почињете све изнова.
Мајка је одмах пристала на сарадњу, а син се трудио да више не тражи од ње уверавања. Пошто сам постигао
овај први важан терапеутски договор, тражио сам од младића да рангира ритуале које обавља током дана као и избегавања или мере предострожности које предузима. У случају адолесцента који желе да сарађују, то их приморава да се погледају у непријатно огледало, изазивајући код њих непријатну реакцију на оно што су приморани да ураде да би се уверили, што као резултат још више повећава њихову сарадњу с терапеутом. Користећи јаку везу између мајке и сина, тражио сам од дечака да извршава провере заједно са својом мајком, укључујући њу као вођу посла.
На следећој сесији мајка ме уверавала да се више није мешала и да се њен син увек сам сналазио. Такође је и
класификовао све своје ритуале и предао ми списак. Било је више од двадесет различитих врста ритуала. Заједно смо разделили ритуале на оне са вишеструким проверама, враћањем да се провери да би се смирио и на потребе да правилно организује своју собу. Тако смо разделили две врсте компулзивности, објашњавајући да је прва превентивнија (жеља да провери да ли је све у реду или да поправи нешто за шта се боји да није како треба, на пример, провера фасцикле, кључева, врата, прозори, славине и гаса да ли су затворени). Насупрот томе, потреба да се објекти у соби постављају на тачно одређено место има умилостивљујући карактер.
У ствари, када размисли шта је то што од њега захтева да то уради, дечак каже: „Ако све није на свом месту, бојим се да би се нешто могло догодити мојим родитељима“. Такви превентивни ритуали у почетку су рационални, али са понављањем постају магијски и помирбени. Похвалио сам их обоје за њихов рад. Изјавио сам да ћемо сада почети да се директно мешамо у ритуале. Зато прописујем контраритуал који има за циљ контролу: „Од сада до следеће сесије, сваки пут када нешто будш проверавао, ако то урадиш једном, мораш то да урадити пет пута, ни мање, ни више. Не мораш то уопште да радиш, али ако почнеш, мораћеш да поновиш пет пута, ни једном мање, ни једном више.“
Дао сам ово упутство обичним хипнотичким језиком. Младић ме пита: „А шта у вези са поретком?“ „Овим ћемо се позабавити касније, за сада хајде да се позабавимо самим ритуалима“, рекао сам. Као што можете очекивати, момак је на следећој сесији обавестио да је сваки пут када је проверавао, урадио то пет пута, и да се осећао веома смирено. Такође је схватио да су ритуали смањени за 50%, али највише му се допало то што је, када је проверио пет пута, био заиста самоуверен. Као што је раније објашњено, преузели смо контролу над
опсесивним идејама. Пошто смо разјаснили овај фундаментални аспект, повећали смо „дозу“: „Сада ћеш ово морати да урадиш седам пута, ни мање, ни више.“

На следећој сесији је изјавио да га број седам нервира, али је као и обично био прецизан и строг. Приметио је да је број ритуала смањен за још 20-30% и да су до сада остали само најважнији ритуали. Скоро сви мање важни су елиминисани. Поново је навео да се, када је то радио седам пута, осећао веома самоуверено. С
обзиром на ефикасност процедуре и даље повећавамо дозу до тачке засићења. Зато сам му предлажио да сада сваки пут када проверава, уради то десет пута, ни једном више, ни једном мање. На следећем састанку наводи да је остао само ритуал провере кључева и новчаника, пошто су то заправо две најважније обавезе.
Међутим, наводи и то да је понављање провере десет пута заиста досадно. У светлу ове изјаве, представљам још један облик терапеутског трика: „Да ли би радије да и даље повећавамо дозу или да сваки пут када будеш у ситуацији избора да ли да урадиш ритуал, да кажеш себи: „Да, могу да контролишем ово, али сачекаћу и одлучити да ли да то урадим за десет минута“? Ово је техника одлагања: „За десет минута можеш проверити, али ако то урадиш једном, мораћеш десет пута, ни мање, ни више.“ Момак је одговарио: „Али, ако себи
кажем, ’за десет минута‘, можда онда то нећу уопште учинити.“ Младић је веома паметан и схватио је трик, што га чини још ефикаснијим. Када се вратио три недеље касније, каже да је 80% времена одлагао на десет минута, а затим није проверио. 20% времена је одлагао, али је онда проверавао десет пута. Сложили смо се да задржимо ову забрану док сваки ритуал не нестане, јер је сада био уверен да ће се то ускоро догодити.
Овај резултат нам је омогућио да пређемо на разматрање друге групе ритуала, која се може окарактерисати као „храм поретка“. Прво смо анализирали његову пажњу на сређивање ствари у соби. Онда смо се договорили да почнемо да уводимо мало нереда који одржава поредак. Наиме, треба да сам одабере по једну ствар коју ће да стави на друго место, то треба да ради једном дневно. На следећем састанку известио ме је да је успевао да држи предмете у другом положају, фигурице, вазу, сат… По један предмет дневно, не више. Опет смо повећали дозу тако што је пристао да промени положај две ствари дневно. На крају долази до ефекта лавине: дечак пријављује да је по први пут дозволио мајци да очисти собу. Наравно, мајка није
могла да се сети тачног положаја свих предмета.
Временом, младић саопштава: „Све сам их довео у неред, и имао сам жељу да их вратим на своје место, али када сам преуредио књиге, рекао сам себи: „Али могу да их оставим и у таквом стању.“ Тако је успео да остави неред своје мајке, тачније мајчин поредак, а не свој. То еј био убедљивог доказ да је и овај проблем превазишао. У овом случају се радило на постепеном анализирању свих врста ритуала и мењању перцепције
младића у вези њих.Терапија је трајала мање од шест месеци, након чега је следило праћење. На крају терапије, момак је изјавио не само да више није узнемирен, већ да осећа да је променио начин на који доживљава ствари и да је дефинитивно био опуштенији.
Овај случај најбоље илуструје како узрок доведен до тачке апсурда, екстремизован, постаје патологија, а да би
се вратио у своју функционалност, потребно је проћи низ „неразумних“ терапијских стратегија. Такође је јасно колико је важно управљати породичном динамиком када је она директно повезана са одржавањем
проблема, али без окривљавања или осуђивања родитеља, већ укључивањем у терапијски правац. Ова терапија стога нуди одличан пример примене контраритуала за контролу компулзија, што је први облик терапеутског трика осмишљеног за опсесивно-компулзивни поремећај пре више од двадесет пет година. Поред ове технике, истиче се и моћ трика „одлагања“ као делотворне интервенције. На крају, нарушавање поретка који захтева опсесија као начин да се наруши ригидност контроле положаја објеката.
У првом и трећем случају можемо уочити постепену промену која прелази у лавински ефекат, док у другом случају долази до непосредног катастрофалног ефекта на ритуал контроле. У сва три терапеутска типа, трик
је „натерати непријатеља да се попне на таван и склонити мердевине“.

„Књигa о фобијама и њихово лечењe“ – Ђорђo Нардоне

https://poznajsebe.wordpress.com/2024/03/24/okp_proveravanja/

Протојереј-ставрофор Борис Б. Брајовић

Живимо у друштву без стида и срама. Друштву заборављених врлина о којима тако мало знамо јер се у њима нијесмо образовали. А образовати се, по ријечима Полибија, је једноставно значило ‘видјети јеси ли достојан својих предака’. Али предак није просто онај који нам претходи већ онај који преноси оно што је сачувано од његових предака. То је предање, не прошлост која је нестала већ однос који се међугенерацијски ствара. То је културни идентитет и отисак у времену једнога народа. У Књизи о филозофу Ниче констатује да су истина и лаж физиолошке. Дакле тичу се нечега што је саприрођено нашој природи, што чини онај карактер самог бића човјека а то значи да је човјек једино биће које преузима одговорност за своје постојање и да је он увјетован не могућношћу избора већ одговорношћу у слободи постојања. Док је постојало предања и предака потрага за слободом у Црној Гори се чинила примарном и саморазумљивом. Бити слободан је значило не само ослобађање од спољашњег тиранина већ још више од оних унутрашњих имулса које управљају његовом егзистенцијом, оних анималних инстинктивних порива и самопоуздања постојања препуштеног судбинским и стихијским дамарима. Тако се градила заједница у којој је однос а не лична корист била достигнуће народног етоса. Али та кинонијска училишта и светилишта наших предака која су узмакла пред нихилистичким идеологијама, пред квазирелигијама данас су „ослободила“ заједницу од сваке будућности у којој је стид врлина. Човјек је једино проблематично биће на свијету које је херојски рањиво и отворено за будућност и за другог. А проблематично је биће човјек не само што може да предвиди већ и што је способан да гледа и уназад.

Урањајући у свијет наших предака ми данас можемо и да освијетлимо и нашу позицију и то се најбоље може разумјети у смислу основних концепција истине, одговорности, стида и слободе. Стид је је својеврсни метафизички deus ex machina наших живота који рефлектује напетост њеног посредничког положаја. Грчка ријеч αιδως/аидос стид се етимолошки ослања на осјећање стида које произилази из изомирфним андрогених анатомских особина за разлику од прасловенске лексеме гдје стид има ту метафизичку димензију јер долази од ријечи студ, студен која је изазвана не термичким већ антропогеним разлозима. И да овдје кажем да стид и срам нијесу исто и да нам рефлексија језика то потврђује јер срам долази од ријечи штета и он се односи на осјећај прошлости онога ретроспективног погледа и он скрива чин бивствујућег док је стид онога будућности јер је он чувар бића. Стид је наша чуваркућа и стога је питање будућности стида и питање опстанка homo pudicus ултимативно питање људскости. Дитрик Бонхоеффер у својој Етици примјећује да стид изражава прекид унутар људског самосхваћања, раздвајање које упућује на жељу за изгубљеним јединством. Много раније 1913. године у једном есеју који ће постхумно бити објављен Макс Шелер о Стиду и осјећању стида (Scham und Schamgefühl) бити на трагу у другом смислу осјећању стида. За Шелера у овом мало познатом есеју стид је индивидуално, парадигматично људско искуство. Не постоји, изјављује Шелер, „јаснијег, оштријег и непосреднијег“ израза људског стања од стида који потврђује да се човјек налази између божанског и анималног. Стид је својствен човјеку управо зато што су људска бића мост, прелаз, додирна тачка између суштинског и стварног. Инхерентан овој људској позицији на средини између Бога и животиње је „основни услов суштине осећај стида“. И према Плеснеру човјек је двосмислено, отворено сломљено биће. Један од два јеврејска израза за човјека у јеврејском језику су Адам и Енош.  Имају различите етимологије и не могу се повезати с тим што се Енош појављује више у поетским описима. Једино у Пс 8, 4 стоје заједно: „Шта је човјек (enoš). или син човечији (benadam) да га походиш?“.? Основно значење овога Енош се у јеврејском креће од „бити слаб“ и „бити друштвен“. А то је оно што стид и конституише у поларитетима свијести о заједници и свијести о сопственом бићу. Занимљиво али оно што је кључно да се стид појављује као категорија у приповјести о стварању човјека. Кармело Дотоло ово сматра веома значајним разматрањем о стиду јер је оно смјештено унутар разматрања о стварању као парадигматском и архетипском простору за схваћање људскости. Он ће записати: „Gledati sram i stid u praiskonskoj povijesti shvaćenoj kao luk koji ujedinjuje slijed događaja, znači dati im hermeneutičku funkciju za biblijski humanizam koji ukazuje na nevidljivo i konfliktno lice čovječanstva, pozvano na odnos koji bi nadišao prirodu, želju, razum, i bez kojeg bi čovjek osjetio gorčinu svoje nehumanosti“. У Првој Књизи Постања стид се појављује у нагости: „А бјеху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их стид“. Стид је овдје у драми стварања човјека као граница између микрокосмоса и макрокосмоса, између Створитеља и створеног и гдје ексофолијација те границе успоставља стигму кроз стид којим се конвертује другост другога у страност и символ неуспјеле егзистенције. Ниче ће на то одговорити да „у правој љубави душа покрива тијело“. Она то не прикрива из стида  нити га тајновитошћу идеализује. „Покрити“ значи рећи: права љубав дарује вољеном телу јединственост, различитост, активну другост коју само „душа“ препознаје у свакој активној „личној“ другости. Бити прихваћен од Бога значи поновно се вратити на однос који се уписује у логику свијета као дар који изокреће тумачење људске природе, која се не види више у димензији потребе и жеље, него и у одговорности која отвара другачију субјективност: ону која се тиче другости другога. Из тог угла гледано теологија стида може се обликовати као предлог хуманизма који би се знао кретати око одређених важних димензија које указују на могућност успјеле егзистенције. А за то је потребно барем некад да се постидимо. За почетак пред својим прецима.

(Осврт на текст Савла Иванића „Трансродни карактер историјског Православља“)

Велики пост, који представља период дубљег и интензивнијег хришћанског подвига, подсјећа нас на то да је цјелокупан наш овоземаљски живот заправо припрема за учешће у новом животу који је започео Христовим Васкрсењем из мртвих. То подразумијева непрестану борбу са „старим човјеком“ у нама, борбу за очишћење од страсти и гријеха који затамњују лик Божији по којем смо створени. Друга недјеља Часног поста посвећена је Св. Григорију Палами за кога се везује одбрана исихастичког предања, тј. црквеног искуства утемељеног на молитви, покајању и евхаристијском учествовању у нествореним енергијама Божијим. Исихасти су, ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија, били и остали свједоци могућности и неопходности за човјека сваког доба освајања божанског бескраја у дубинама људског срца.

С правом се, међутим, може поставити питање да ли је илузорно говорити о исихији данас, у добу које можемо назвати трансхуманистичким. Данашњица, кроз обрасце трансхуманизма, доноси језиве појаве, невиђене у историји човјечанства, а које представљају дрски атак на поредак који је Богом устројен. На дјелу је демонски насртај на темеље хришћанске антропологије у чијем језгру јесте библијска истина о стварању свијета и човјека. Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. трансџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. секусална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање.

Да трагика буде већа, у православној средини се јављају покушаји теолошког оправдања трансродне идеологије. Тако смо имали прилику да на сајту Теологија.нет прочитамо текст Савла Иванића под називом „Трансродни карактер историјског Православља“ у којем аутор настоји да покаже како идеологију трансродности заправо проналазимо у историјском Православљу, тј. у свијести већине православаца. Овај текст, који садржи мноштво бесмислица, показује заправо да је богатство и љепота Православља сасвим страна и туђа савременим „транс-теолозима“.

Сматрамо да је сходно осврнути се на сасвим спорне и нимало добронамјерне ставове поменутог Иванића и уједно указати на то какав одговор Цркве треба да буде на изазове који су пред нама. Далеко би нас одвело да набројимо све спорне дијелове којима обилује дати текст, те ћемо се осврнути само на основне поставке на којима аутор гради свој став.

Основна поставка којом Иванић барата јесте тврдња Кетлин Сток по којој (у оквирима трансродности) „интимни осјећај постаје јавна истина и идентификује се са истином у односу са другима, што је потребно и законски регулисати“. Ова тврдња лежи у средишту трансродних закона који су у припреми (међу којима је и Закон о правном препознавању родног идентитета на основу самоодређења, који ускоро треба да буде изгласан у Црној Гори). Иванић тврди да идентичне матрице налазимо и у историјском Православљу, тј. да за већину православаца „интимно“ производи истину. Као примјер наводи Причешће јер, како тврди, „у причешћу као јавном чину Цркве, наш интимни осећај, наша интима – иако невидљиви – постају суштинско одређење наше личности у односу са Црквом и са Христом: нама се одбија или допушта причешће, суђено интимом.“  Међутим, оно што Иванић одбија да призна јесте то да је Христос Истина која не зависи од интимног осјећаја вјерника. У случају забране Причешћа, интимни осјећај није само осјећај, већ гријех, те се овдје ради о педагогији Цркве која кроз одређене мјере или епитимију припрема вјерне за спасоносно сједињење са Христом (у Светом Причешћу). Интимни осјећај може да буде осјећај смирења који производи свештени трепет пред Светињом, али може да буде и гордост која није суштинско одређење личности и њеног живота, како то тврди Иванић, већ је нешто што треба духовно лијечити. Девијације у животу православних хришћана нису суштинско одређење Православља, него су нешто што се рађа по људској слабости. У гријесима смо рођени, али није грјешност та која чини наш идентитет, него нас управо она спречава да остваримо свој пуни идентитет кроз припадност Тијелу Христовом. А јавно „признање интиме“ или, боље речено, исповиједање гријехова, јесте пут очишћења и припреме.

Трансродна идеологија удара у саме темеље хришћанске антропологије и зато је задатак хришћана да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку јединицу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава.

Сабирање у унутрашњи мир, исихија, могуће је само кроз вјеру, пост, покајање и молитву. То није пасивност него огромни духовни напор и борба против страсти које су праизвор цјелокупне људске расијаности и разбијености.Унутрашњи простори човјека који се освајају смиреном молитвом, врлинским живљењем и благодаћу Божијом јесу простор гдје се сусреће Бог. Тумачења која даје Иванић су ништа друго него занемаривање тих унутрашњих дубина и свођења човјекове личности на пуки конструкт сопствених емоција.

Један други Савле је на путу за Дамаск сусрео Истину и постао Павле те сав свој живот посветио служењу Истини. Да је умјесто гласа Божијег послушао своју „интиму“ остао би Савле, гонитељ Цркве.

https://mitropolija.com/2024/04/02/protojerej-slobodan-lukic-isihija-u-doba-transhumanizma/

У понедељак ујутру после Литургије у манастиру је тихо. Птице настављају да певају у паузама између служби како би помогле уморним људима. Окружен шумом, Драганац заиста изгледа као велико, топло гнездо. Гнездо у које се враћају птице и људи – посебно млади Срби, који у манастир све чешће долазе издалека или из оближњих преосталих српских села. Са оцем Христифором смо разговарали о томе шта Драганац значи за људе, зашто га толико воле косовски православци, да ли манастир има исто значење за све или свако има своје значење.

– Сви осећају светињу, видим. Али свако на свој начин, наравно. Они који долазе издалека су вероватно отворенији и одмах примећују неке разлике. Увек је овако: ако је човек на новом месту, пажљивији је и брже ће говорити о својим осећањима. Свако такво откровење за мене лично је још један доказ доброг чуда које се не може објаснити нашим земаљским језиком. То је немогуће објаснити, нити разумети – само се радујте. Да, наравно, манастир се придржава правила традиционалног монашког гостопримства – овде је сваки гост добродошао, сви ће бити дочекани и нахрањени, разговарати и молити се – ово је овде од памтивека. Али има и нешто што се не може објаснити само љубазним односом према људима. Добра тајна су и млади из околних српских села који стално долазе или дођу у Драганац, они ужурбано помажу у разним пословима, више ћуте него причају, десет пута размисле пре него што нешто кажу – тако су васпитани. Долазе из разних села: Шилово, Кусце, Коретиште, Прилужје, Пасјан… Али долазе некако код куће, са бригом о родном манастиру, и та брига је за њих природна. Према томе, у њима нећете видети спољашњу сласт – постоји радост тихог, смиреног рада за вашу светињу.

– Прилично је чудно: у наше време пуног подругљиве „критике” свега, наше цркве су пуне младих људи, а све више младих ходочасника долази на Косово. Како се ово може објаснити? Шта млади траже?

– Да, генерално, у Србији су цркве пуне младих. И да, у праву сте: све више људи долази на Косово и Метохију. Људи траже смисао. Шта је смисао Србина без Косова? Тако је својевремено било и са мном: овде немам родбине, али осећам да је ово моје. Косово и Метохија је у том смислу нешто потпуно надземаљски, необјашњиво, постоји дух добре непослушности, поштовање завета, живи осећај да постоји нешто много више, важније него што смо, можда, навикли да мислимо. Оно што је изнад нас, али оно без чега се не можемо осећати људима: Свети цар Лазар, Милош Обилић, Милан Топлица, Косовка девојка, Свети краљ Стефан Дечански, Грачаница, Свети краљ Милутин. Косово некако зове нас, људе 21. века, изгубљене у хаосу ужурбаног и љутог света. Косово нам помаже да пробијемо овај зли хаос, помаже нам да видимо извор истинске светлости. Осетивши то, почећете да схватате да сте се вратили – себи. Све остало, што савремени свет може да нам понуди, (и упорно нуди) одише смрћу. Све је тако споредно, сав тај друштвени напредак, пројекти, „како до духовности“, „борба за права и једнакост“, сва та непосредност, уздигнута у култ, не даје и никада неће дати одговор на главно питање за које идемо у цркву: „Зашто живим?“ Схвативши ово, заиста ћете чути поруку Цркве о Христу, о нечему невиђеном и незапамћеном у историји – доласку Божијем у свет ради нашег спасења. О распетом Богу, о Истини – да Васкрсење не бива без смрти, да нема радости без голготе. Ово је парадокс, али дубоко у нашим срцима сви осећамо да је у праву.  А када упознамо Цркву, када идемо у цркву, схватамо да смо нашли оно што смо тражили, чак, можда, и не умејући још да јасно формулишемо питање. Јер човек је сложено створење: кад би могао себи да објасни шта тражи, отишао би у прву продавницу и купио шта му је потребно. Само, испоставило се, ми немамо такве продавнице. И хвала Богу да није.

– Већ сам говорио о несхватљивим добрим чудима која се никако не могу објаснити, а можда и не треба објашњавати. Мислим да је то дејство Божје милости, а објашњавање „механизма њеног деловања“ је помало самоуверена активност. Рецимо овако: Драганац је „обично“ чудо Божије. Да: мали, скромни манастир негде у шумама и брдима Косовског Поморавја је чудо Божије. С друге стране, не заборавимо да и човек мора нешто да уради. Говорио сам о гостопримству које је познато нашим манастирима, о способности и жељи да се упознамо и утешимо људе, да им помогнемо. Како је рекао Свети Николај Српски, „ако су Срби нешто научили од Христа, то је гостопримство“. Ово је вероватно истина. Ми, сабрани у Драганцу, ништавни монаси, никако не можемо да служимо за пример духовног живота, ми нисмо свети старци, ни преосвећени по којима је позната наша Црква. Ми нисмо велики молитвеници – како кажу Руси, „од моје молитве умиру кокошке“. Али уз све ово, чини ми се да имамо прилику да угодимо и утешимо људе: људи виде нашу радост јер нас је Господ довео да живимо и молимо се овде, на Косову и Метохији. Такав живот заиста заувек мења душу. Људи виде ову нашу радост и сами се радују. То значи много. Сарадња такође много значи. Не грандиозни пројекти, већ једноставнији, рецимо, сакупљање ораха, љуштење лука, метење манастирске двориште… Велико у малом: са каквом радошћу људи причају о манастиру када се сете да су овде сви заједно радили то и то. „Кад смо љуштили лук, сећаш ли се – цео манастир је плакао! Кад би бар толико плакали о гресима!“ – „Сећаш ли се како смо ишли на фарму?“ – „Опет идемо у Драганац?“ – “Питај!” Када сви раде заједно, страхови нестају, најчешће ирационални – о послу, о животу. Људска природа је занимљива: оно што дајемо другима је наше. То је посебно уочљиво у манастиру.

– За неколико дана почиње Велики пост. Како превазићи те стрепње које „штрче“ из свих вести, како бити мирни у нашим немирним временима?

– Мир мора бити у срцу, без обзира на све спољашње. Морамо тражити овај мир, жудети за њим. Људи су ми често говорили: отишао си у манастир, и тамо ти је тихо и мирно… Искрено говорећи, што се тиче спољашњег мира и тишине, мени је било много тише и мирније док сам још живео у свету. И живео сам сасвим удобно, имао посла са много мање људи, бирао са ким да се сретнем, шта да радим – потпуно задовољство, пријатно место, по светским стандардима. Али такав удобан свет (ја га зовем спољашњим) није оно што би требало да буде наш циљ. Мир у свету и мир у манастиру су две различите ствари. Осетио сам прави мир овде у Драганцу јер сам ту нашао смисао свог постојања. У манастиру имате доста својих тестова и искушења: ми смо различити људи, свако са својом биографијом, својим мислима, идејама, недостацима, послушањима, различити људи стално долазе. Колико сам пута хтео да одустанем од свега и одем, но осећао сам да ми срце говори да то није у реду, да нема Божијег благослова, да не треба да ропћем. Тада сам схватио да је, упркос свим искушењима, овде прави мир и спокој. Мој савет би могао бити следећи: човек мора да се избори за мир у себи. Постоји књига „Отац Арсеније“, често је читам, сећам се прича одатле. Руски страстотерпец свештеник који је био затворен у бољшевичком Гулагу доживео је страхоте совјетског безбожништва. Али какав је мир био у његовом срцу, који је спасао и њега и људе око њега! Мислим да човек када чита ову књигу схвата да је мир у срцу – питање личног избора, личног опредељења за Христа. Да ропћете, проклињете или се борите за мир у свом срцу – ту је избор. Без патње, лишавања удобности, неће успети. Дела апостолска говоре да кроз многе невоље нам ваља ући у Царство Божије (Дела ап. 14; 22). Нико на овој земљи нам није обећао „комфор“ или благостање, о чему би телевизори громко трештали – све је управо супротно. Све обилује тугом, патњом, ратовима, а ко зна колико ће их бити! – ово не можемо да видимо, и добро је што не можемо. Али оно што можемо видети је Христос пред нама. И ако се држимо Њега, бићемо спасени овде на земљи. Не кад одемо, већ овде – Св. причешћем, исповешћу… Држите се Христа, молим вас.

Могу вам дати један сасвим скорашњи пример, из времена пандемије, таквог следовања Христу упркос свему. Бака Стојанка из села Горње Кусце, наша парохијанка, ишла је пешке кроз шуме, преко брда до Драганца, заобилазећи полицијске кордоне, да би донела свежу салату у манастир. А то је око 10 километара. Дошла је, спустила салату, помолила се у храму и отишла. У повратку је, како смо касније сазнали, ископала и бразде на нашим парцелама. Само тако, сама. Никоме није рекла ни реч – дошла је, помолила се и урадила. Зар ово није подвиг? Ето од кога треба да се учимо верности Христу! Такве су наше баке.

Међутим, не само баке и деке: Ваша добротворна организација „Косовско Поморавље“ је такође веома добар пример очувања или неговања љубави према ближњем. Млади којима је делатана љубав важнија од каријере или бесплодног сањарења – чини ми се да су будућност Србије. Ово је лепота наше земље. Имамо са ким и за кога да се молимо, са ким да прославимо распетог, али васкрслог Христа.

Са јерођаконом Христифором из манастира Драганац разговарала Марија Васић